Citala sam ovo davno u gimnazijskim danima, nisam tada nista razumela...citala sam je ponovo nedavno, sad razumem.
Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam
osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste
Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao
sam mu svoje prezime; oca ionako nijeznao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se
naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od
ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom,
burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on
ima ćerčicu i sinčića – slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi
blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle
da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: „On je
otišao na svoje more. On ne može bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre četiri
godine žena i ja smo nekako skupilimalo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu
izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim
kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato
što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A
i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, većpočinje da se sprema
drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.
Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim
ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio
šampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam
prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad
sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: „Kad smo ono letos bili u našoj
Jugoslaviji …“
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne
rodiš klinca, ostaviću te.“ Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu,
nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako
bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je
poštedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?“ Ona kaže: „Ne znam čega
se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda
bio rekao. A meni je sada većtrideset i četiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Možda nam
više dece i nije potrebno. Dosta nam jenaš Arne. Ako se ti složiš.“ A ona počela da mi
ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali -volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne
pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga
koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. „Ona ide s
Ljubom Šampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno
dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri
santimetra. Nije ništa strašno, ali – primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da
će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je.
Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset
i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da
zakera: „Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?“ I: „Opet te tvoje blesave
novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopšte. Po tome su nam, kao
što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila
da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako
sam otišao, međutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam ćutljiv. Ovde svet,
uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me
uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo
prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I,
mada takve stvari ipak retko činim – obično gledam da im pomognem na neki drugi
način – kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A
narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je naparu: otac za sina nezna, sin za majku,
svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja
Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: „Mi volimo naša Jugoslavija.“ I pere
mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i
odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan
takav bio pokrao – ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se
jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaže: „Nemoj da se sekiraš. Sav je bio
propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – dešava mi se to povremeno – i, onako pijan,
samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na
posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat
se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kažu, „ima pravo da vidi svoju
domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem
najboljem radniku ne možemo da dozvolimo davidi svoje more?“ A ja, kažem, nisam
imao pravo, a nisam imao ni volje nikogada molim, iako mi se posao baš nije
menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: „Šta se, bre,
zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se
naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kažu oni. „Svoje doušnike
zato ne otpušaju. Otpustili su tezato što si sindikalista. A uzto ti si još bio i bolestan!
Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih išta od togashvatio. Oni prosto misle da smo svi mi
udareni, keve mi! I kad prođu ovuda i čuju kako urličemo naše pesme i ovakve suze
valjamo, oni misle – nismo čitavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si
ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki
izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dođe, on
predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki
saobračajni prekršaj ? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za
nas nije još i bolje što je otišao?
I prilična se gužva oko toga napravila. Čak su i neke sindikalne novine počele da me
brane – izlazi ovde jedan takav listić: on je, kažu, bio bolestan.Došao neki dasa iz tih
novina. „Ma, jok“, kažem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopšte potrebno da se
oko toga pravi neka gužva. Naći ću drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali
onda mi moja Inge kaže: „Kažeš da si kriv. A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo
da razumemo. Kako možeš da budeš kriv? Nemožeš da budeš kriv. Bio si bolestan!
Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi mašinu, baci kombinezon i ode
u fabrički klub i tamo za tri sata popije dvadeset flaša piva, i poslovođu, koji dođe da
ga pozove da se vrati, otera u materinu i gađa praznom flašom, a onda, onako u
košulji po hladnoći, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu žena i dete pet dana ne
znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti
i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao dase ništa nije ni desilo, onda to stvarno
niko živi ovde ne može da shvati. Ko to ovderadi? Ko je to ovde ikad uradio? I baš
zato što ne možemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je -kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muškarci. I kad ih većimaju,
imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih nekaoni to samo teraju, nemoj ih zadržavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put došao na posao, samo što mi na ulazu nisu
slavoluk bili postavili.
U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabrički klub. A
osim toga, radim i ono što u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio – u sindikatu. Kad
smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispričao, on se prosto
upišao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao; i za
boks, dabome.
Kod kuće, naravno, imam naše ploče. Ali tamo ne volim da ih slušam. Rastužim se.
Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je
puštao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim
ovamo. Malo mi je lakše otkako ovde ima naših. Gotovo šest godina bio sam jedini
Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo šeststo. Kad su počeli da
dolaze, očima nisam mogao da verujem. I – ovde malo žvalavimo po naški, malo
pevamo po naški i malo plačemo po naški. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dođem – kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su
švedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba;
ovaj klub, tu prostoriju, švedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih
sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za
folklor obezbeđujem narodne nošnje: i to pozajmljujem od Šveđana; njihove su
muške nošnje slične slovenačkim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde.
Često sam ovde, i sačekujem one koji dolaze, ispraćam one koji odlaze. A oni dolaze,
i odlaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smračim, Inge i Arne hodaju oko mene na
prstima. „Inge“, tada kažem mojoj ženi, „Inge, srce mi puca.“ A ona kaže: „Vidim,
Ljuba.“ U početku je strahovala da ću otići; unastrahovala se, jadnica, pored mene.
„Ti, ćeš, Ljuba“, kaže, „jednom otići od nas. Sešćeš na voz, i ostavićeš nam tvoja kola
i tvoju kuću, i nećeš se vratiti. Ostavićeš nam kola i kuću umesto sebe. A šta će nama
kola i kuća umesto tebe?“ „Ne budi luda“, kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. „Ne
budi luda, nikud ja neću otići. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći.“ I, kažem, u
početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proći će me. I kad me vidi
takvog, srpski mi kaže: i ona se uči da govori srpski: „Pa, Ljuba, idi malo u tvoja
Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u naša
Jugoslavija.“ – To naša Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo
dvojno državljanstvo, i švedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. – A ja joj
kažem: „Ti, Inge, kao da si se na Dušanovcu rodila.“
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva – i oni su na to navikli, pa
mi više ne prave pitanje – i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Ja
sam, inače, pažljiv, oprezan vozač, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za
spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dođem do austrijske i
naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam -jedanput sam tako šesnaest sati prespavao – obrijem se, presvučem. I, polako, pređem
preko granice.
Tada uđem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor – niže da idem nemam hrabrosti: o
Beogradu da vam i ne pričam – zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem
u kolima. Spustim prozore, gledanm oko sebei – slušam. I, verujte, Slovenci sasvim
dobro žvalave po naški, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim
rezervoar benzinom. Zatim pređem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda
natočim po punu šaku. Trljam ga, njušim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se
po licu, po kosi, po grudima…
Kući se vratim umoran kao kuče. A moja žena mi kaže: „Ti si se, Ljuba, podmladio.“
A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Šta će njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.
http://tamoiovde.files.wordpress.com/2012/01/kad-su-cvetale-tikve.pdf
Monday, December 29, 2014
Komentar
Prenosim jedan komentar vredan citanja da ne bi ostao na dnu starog posta, i da svaka rec mi je poznata i istinita...potencijalni emigranti treba da racunaju na to da mozda nikada nece raditi u struci niti fin drzavni poslic u kancelariji koji su uspeli da izmuzu preko veze u srbiji, da iako im je profesorica redovno davala 5 iz engleskog jer su bili mezimci kad dodju ovde nece znati ni da beknu, da su nase diplome jednake tolet papiru - ja to iz licnog iskustva moje srpske uciteljske diplome, ok jedne od mojih diploma koja stoji beskorisna u koferu, drugu sam uspela da izboksujem bez neke velike finansijske dobiti nazalost, svejedno u sledecem postu cu pisati o danasnjoj poseti muzeju emigracije ;)
Dejan Kovačević December 29, 2014 at 2:01 PM
Poštovanje svima,
Ukratko ću ispričati našu priču o inostranstvu i iskustvu u Kanadi.
Posle hvalospeva o tome kako Kanada traži visokoobrazovane i kvalitetne stručnjake a usled nemogućnosti da se izborimo sa tekućom materijalnom situacijom u Srbiji moja supruga i ja (lekar i dipl. maš. inž.) odlučili smo da se uputimo "trbuhom za kruhom" u Kanadu početkom 2003 god.
Posle početnog oduševljenja kako je sve lepo i sjajno i bajno (što i sada mislim, ali je to predviđeno samo za prave kanađane), polako smo počeli da shvatamo da su emigranti u najvećem slučaju (naravno uz izuzetke) potrebni za obavljanje fizičkih poslova. Posle ogromnog broja pokušaja traženja posla u struci, intervjua, kratkotrajnog zapošljavanja, otpuštanja, obećavanja da ću posao dobiti posle završenog projekta, licenciranja kao maš. inž shvatio sam da je u suštini jedino merilo dobijanja posla u Kanadi ni stručnost, ni kvalitet, samo SREĆA i poznavanje jezika i eventualno poznanstvo nekoga unutar firme, ali na boljem položaju, koji će garantovati za tebe (a nisu baš svi ni voljni da to rade, najviše zbog sebe). Koliko vidim a i ostao sam u kontaktu sa našim ljudima, većina inženjera je dobila posao ili zato što se malo ljudi javilo na konkurs ili zato što je neka udaljena lokacija, među pingvinima, ili, naravno kao što rekoh sreća. Proces traženja posla u struci za inženjere nije nimalo lak i iziskuje, po mom mišljenju, nedefinisan vremenski period. Jako veliki broj naših obrazovanih ljudi vozi kamion (što sam i ja iskusio), fizikališe, otvara neke firme za čišćenje, itd, itd.....od struke ništa...E sad, ko može da se pomiri sa tim da radi neke leve poslove ceo život, taj je uspeo, ja nisam to mogao i vratili smo se.
Treba naglasiti da što si neobrazovaniji, bolje ćeš proći u Kanadi (inostranstvo mislim), zaposliš se na jeftinim radnim mestima, dobijaš neku platicu, u svakom slučaju bolje nego u Srbiji, i teraš polako.
Obrazovanija struktura emigranata, treba da bude svesna da je očekuje fizikalisanje i težak rad, uz nadanje da će biti bolje, odnosno da će se naći posao u struci. Pa kom opanci, kom obojci.
Problem je što Kanada ne voli da uvozi emigrante slabije obrazovne strukture jer su, ipak, više podložni kriminalnim aktivnostima, dok se obrazovaniji retko okreću na tu stranu i onda pokušavaju da upisuju neke koledže, raznorazne gluposti (upošljavaju obrazovni sistem, plaćanjem ispita), rade sve i svašta, dok se ili ne pomire, ili nešto iščeprkaju...
Moja supruga kao lekar je posebna priča, tu je jedan posto uspeha da bi radila u struci (hvala Bogu pa sada radi u Srbiji i specijalizirala je). Dobijanje licence je otežano do maksimuma, plus ne priznaje se nijedna specijalizacija a kada se licenciraš, čeka te aplikacija za specijalizaciju (jednocifren broj mesta na "God knows" koliko aplikanata) na celu provinciju i plus polaganje TOEFL iznad, određenog procenta. Mi poznajemo jednu osobu koja je uspela i desetine koje čekaju i apliciraju i po deset godina...
Da rezimiram, moje mišljenje je da je priča o potrebi za obrazovanim emigrantima po raznoraznim zemljama najobičnija šarena laža i mamac da se privuku ljudi radi popunjavanja praznina u sektoru gde "domaći" neće da rade. Ljudi koji u Srbiji stvarno nemaju ništa od nepokretnosti, posao i loše žive, trebalo bi da napuste zemlju. Oni koji imaju, ajde da se tako izrazim, koliko-toliko pristojan život, treba da znaju da ih ništa bolje ne očekuje u inostranstvu osim ako nisu direktno pozvani od strane neke firme da se zaposle u struci i dobiju dobre beneficije (s tim da znaju da će biti otpušteni, bez pardona, prvom prilikom kada firma zapadne u krizu). Dolazak sa dva kofera i traženje posla u struci, kada ti iznad glave visi plaćanje rentiranja stana i raznoraznih troškova je najgora opcija emigracije. Tada si osuđen na vrzino kolo rada za sitnu lovu i preživljavanja.
Puno pozdrava,
Dejan
Dejan Kovačević December 29, 2014 at 2:01 PM
Poštovanje svima,
Ukratko ću ispričati našu priču o inostranstvu i iskustvu u Kanadi.
Posle hvalospeva o tome kako Kanada traži visokoobrazovane i kvalitetne stručnjake a usled nemogućnosti da se izborimo sa tekućom materijalnom situacijom u Srbiji moja supruga i ja (lekar i dipl. maš. inž.) odlučili smo da se uputimo "trbuhom za kruhom" u Kanadu početkom 2003 god.
Posle početnog oduševljenja kako je sve lepo i sjajno i bajno (što i sada mislim, ali je to predviđeno samo za prave kanađane), polako smo počeli da shvatamo da su emigranti u najvećem slučaju (naravno uz izuzetke) potrebni za obavljanje fizičkih poslova. Posle ogromnog broja pokušaja traženja posla u struci, intervjua, kratkotrajnog zapošljavanja, otpuštanja, obećavanja da ću posao dobiti posle završenog projekta, licenciranja kao maš. inž shvatio sam da je u suštini jedino merilo dobijanja posla u Kanadi ni stručnost, ni kvalitet, samo SREĆA i poznavanje jezika i eventualno poznanstvo nekoga unutar firme, ali na boljem položaju, koji će garantovati za tebe (a nisu baš svi ni voljni da to rade, najviše zbog sebe). Koliko vidim a i ostao sam u kontaktu sa našim ljudima, većina inženjera je dobila posao ili zato što se malo ljudi javilo na konkurs ili zato što je neka udaljena lokacija, među pingvinima, ili, naravno kao što rekoh sreća. Proces traženja posla u struci za inženjere nije nimalo lak i iziskuje, po mom mišljenju, nedefinisan vremenski period. Jako veliki broj naših obrazovanih ljudi vozi kamion (što sam i ja iskusio), fizikališe, otvara neke firme za čišćenje, itd, itd.....od struke ništa...E sad, ko može da se pomiri sa tim da radi neke leve poslove ceo život, taj je uspeo, ja nisam to mogao i vratili smo se.
Treba naglasiti da što si neobrazovaniji, bolje ćeš proći u Kanadi (inostranstvo mislim), zaposliš se na jeftinim radnim mestima, dobijaš neku platicu, u svakom slučaju bolje nego u Srbiji, i teraš polako.
Obrazovanija struktura emigranata, treba da bude svesna da je očekuje fizikalisanje i težak rad, uz nadanje da će biti bolje, odnosno da će se naći posao u struci. Pa kom opanci, kom obojci.
Problem je što Kanada ne voli da uvozi emigrante slabije obrazovne strukture jer su, ipak, više podložni kriminalnim aktivnostima, dok se obrazovaniji retko okreću na tu stranu i onda pokušavaju da upisuju neke koledže, raznorazne gluposti (upošljavaju obrazovni sistem, plaćanjem ispita), rade sve i svašta, dok se ili ne pomire, ili nešto iščeprkaju...
Moja supruga kao lekar je posebna priča, tu je jedan posto uspeha da bi radila u struci (hvala Bogu pa sada radi u Srbiji i specijalizirala je). Dobijanje licence je otežano do maksimuma, plus ne priznaje se nijedna specijalizacija a kada se licenciraš, čeka te aplikacija za specijalizaciju (jednocifren broj mesta na "God knows" koliko aplikanata) na celu provinciju i plus polaganje TOEFL iznad, određenog procenta. Mi poznajemo jednu osobu koja je uspela i desetine koje čekaju i apliciraju i po deset godina...
Da rezimiram, moje mišljenje je da je priča o potrebi za obrazovanim emigrantima po raznoraznim zemljama najobičnija šarena laža i mamac da se privuku ljudi radi popunjavanja praznina u sektoru gde "domaći" neće da rade. Ljudi koji u Srbiji stvarno nemaju ništa od nepokretnosti, posao i loše žive, trebalo bi da napuste zemlju. Oni koji imaju, ajde da se tako izrazim, koliko-toliko pristojan život, treba da znaju da ih ništa bolje ne očekuje u inostranstvu osim ako nisu direktno pozvani od strane neke firme da se zaposle u struci i dobiju dobre beneficije (s tim da znaju da će biti otpušteni, bez pardona, prvom prilikom kada firma zapadne u krizu). Dolazak sa dva kofera i traženje posla u struci, kada ti iznad glave visi plaćanje rentiranja stana i raznoraznih troškova je najgora opcija emigracije. Tada si osuđen na vrzino kolo rada za sitnu lovu i preživljavanja.
Puno pozdrava,
Dejan
Thursday, December 25, 2014
Gost na blogu
U Hrvatskim novinama je nedavno izasao clanak o vidjenju zivota ovde od strane nasih dobrih prijatelja,koji su novi u Kanadi bas kao i mi, sa malim detetom i slicnim vrednostima vezanim za porodicu i nacin zivota, po mom misljenju sasvim realna slika koja govori ako ces da radis i skroman si vremenom ce ti biti sve bolje.
Ono sto me je razoruzalo su komentari, pocevsi od toga da je clanak finansiralo zaverenicko telo koje bi mlade da seli u inostranstvo , preko toga da je strani placenik...pa ne bih da prljam ovaj blog cistom i meni nerazumljivom mrznjom i ljubomorom.Mogu samo da kazem da nisu niciji placenici vec normalni ljudi koji su dosli ovde iz istih razloga kao i mi, sa nadom da njima i deci jednog dana bude lakse i bolje.
Original je ovde, sa komentarima http://www.vecernji.hr/hrvatska/u-kanadi-imam-sve-a-hrvatska-djecu-cu-uciti-o-njoj-979591
Tekst cu preneti u slucaju da se link jednom ugasi...
"Nisam zainteresiran za intervju jer svaki put novinari okrenu riječi i ukrase priču. Prikažu Kanadu kao mjesto gdje dođeš i zgrabiš sto tisuća dolara za mjesec dana, a daleko je to od istine. Daleko..."
A daleko od Hrvatske je i Požežanin Jurica Bonić. U Ontariju, najmnogoljudnijoj pokrajini Kanade. Iako je za razliku od prvog sugovornika pristao na intervju, slaže se i upozorava kako život izvan domovine nije bajka.
Ali je priča i poruka, iskustvo i odlučnost. Bonić je rođen 1983. u Požegi. Na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu završio je studij politologije.
Nakon pečata koji je četiri godine krasio njegovu diplomu i karijeru u Hrvatskoj, na red je došao onaj posljednji, udaren od službenika kanadskog veleposlanstva.
Iz domovine je otišao u ljeto 2011. da bi se, kako sam kaže, osjećao mirnije u jednoj stabilnoj sredini gdje nema hrvatskih političkih stranaka, ni gospodarske krize koja traje vječno. Danas sa suprugom i sinom živi u gradu Kitcheneru, čiji je novi gradonačelnik Berry Vrbanovic, političar hrvatskih korijena.
"Prvi dani u dijaspori bili su izazovni. Pri potrazi za smještajem, stanodavci vas pitaju za preporuke prijašnjih kanadskih stanodavaca, no vi ih nemate jer ste tek stigli. Pitaju i za provjeru vaše kreditne povijesti, a još nemate ni kanadsku kreditnu karticu", rekao je Bonić.
Većina iseljenika susrela se i s ponovnim polaganjem vozačkog ispita. Dozvola Republike Hrvatske u Kanadi nije priznata.
"Tijekom traženja posla pitaju vas za kanadsko radno iskustvo, no vi ste tek stigli pa ga ne možete ni imati. Sve se čini kao začarani krug", nastavio je.
Bonić kaže da su ga kao novog useljenika "oderali" prilikom osiguranja automobila. Njegovo prvo vozilo bio je stari Pontiac Grand Prix koji je platio 1000 dolara, a mjesečna rata osiguranja stajala je trećinu iznosa.
"Tri godine poslije vozim mnogo bolji auto, no mjesečna rata osiguranja mi je dvostruko povoljnija od početne. U Ontariju imamo jedne od najskupljih polica, a kao novog useljenika neke osiguravajuće kuće vas pristojno odbiju i zamole da im se javite kad skupite dovoljno kanadskog vozačkog iskustva".
Jurica Bonić danas radi u Toyotinoj tvornici udaljenoj dvadesetak minuta vožnje od Kitchenera. U mjestu Elmira proizvodi se luksuzni Lexusov terenac. Iako se ondje nalaze ljudi iz cijelog svijeta, naš sugovornik tvrdi kako se svi dobro slažu i da nikad nije osjetio neku vrstu diskriminacije. Smatra da živi dobro. Plaću dobiva svaki drugi petak i bez problema pokriva sve obiteljske obveze.
"Radimo u dvije smjene, od ponedjeljka do petka. Dva tjedna smo u jutarnjoj smjeni koja počinje u 7 sati, a završava u 17.15 sati. Za ručak imamo pauzu od 30 minuta koja nije plaćena, jednu pauzu od 15 i jednu od deset minuta. Prema potrebi radimo i subotama. Popodnevna smjena počinje u 17.45 sati, a završava u 4.15 sati. Često u obje smjene ostajemo raditi i prekovremeno".
Kanada je poznata po lijepoj prirodi, najdužim pješčanim plažama na svijetu, jezerima, rijekama, šumama i parkovima. Ima i bezbroj muzeja, kinodvorana, sportskih aktivnosti, bazena i trgovačkih centara. Slobodno vrijeme Bonić koristi za odmor i druženje s obitelji.
"Ako ste roditelj, ovdje je raj na zemlji. Kako imamo bebu od devet mjeseci, počeli smo cijeniti ponuđene sadržaje", priznao je.
Na upit novinara kakav je bio put do uspjeha, odgovara da je to relativan pojam. Ipak, kako kaže, za njega je najbitnije dobivanje stalnog boravka.
"To je zapravo kraj velike neizvjesnosti jer prije dobivanja PR statusa u glavi uvijek imate datum do kojeg vam vrijedi radna dozvola i do kojeg morate napustiti Kanadu. Kad dobijete PR, imate sva prava, osim političkih".
Bonić se prisjeća kako su jednom prilikom imigracijski službenici štrajkali pa su tisuće obitelji, među kojima je bila i njegova, morale čekati papire duže od propisane procedure.
"Sva dokumentacija poprilično stoji. Uspjeh je u svemu tome da ostanete zdravog razuma i ojačate kao čovjek. Od 1. siječnja 2015. stupaju na snagu nova pravila o useljavanju pa se nadam da će budućim useljenicima biti malo lakše. No, moj je dojam da Kanada čini strožom svoju imigracijsku politiku i kako vrijeme odmiče, bit će sve teže dolaziti."
Bonićeva obitelj smještena je u regiji Waterloo koja ima 550 tisuća stanovnika. Kraj je poznat po dva ugledna sveučilišta i jednom koledžu, koji je među najboljima u zemlji. Razvijena je autoindustrija, Blackberry ondje ima sjedište, kao i Google koji je u Kitcheneru smjestio svoj najveći kanadski razvojni centar. U studenom je stopa nezaposlenosti bila 5,3%. Naš sugovornik tvrdi da ima posla za sve koji žele raditi pa čak dva ili tri.
Službena Vladina politika promovira multikulturalnost, dok je tolerancija ugrađena i u prometnu kulturu.
"U regiji Ontario postoji velika zajednica "menonita". Većina njih ne koristi se modernim tehnologijama pa tako ne voze ni automobile, već se služe konjima i kočijama. Uz asfaltirane ceste usporedno se nalaze i makadamske tako da "menoniti" neometano mogu sudjelovati u prometu", nastavlja naš sugovornik.
Bonić kaže da su ljudi u Kanadi opušteni te da ih se često navečer u trgovini može vidjeti u pidžami.
"I odgoj djece je opušteniji – njima se dopušta da budu djeca. Ako mališani žele hodati okolo kao Batman ili mala princeza, roditelji im neće braniti. Prednost Kanade su i ljudi. U manjim mjestima će vas svatko pozdraviti, upitati kako ste i prokomentirati nešto".
Veliki nedostatak ove useljeničke zemlje, prema Bonićevim riječima, jest zdravstveni sustav. Tvrdi da je dobar jedino onda kad se uspoređuje s američkim.
"Ne bih nikome savjetovao da ovdje u večernjim satima ide na Hitnu pomoć jer vrlo vjerojatno neće doći na red cijelu noć pa će ujutro biti prisiljen otići u jednu od 'walk-in' ordinacija. Stomatolog nije pokriven zdravstvenim sustavom i plaća se iz vlastitog džepa. Meni je nedavno napuknuo zub i popravak, koji je trajao manje od pola sata, naplaćen je 395 dolara. Rad na korijenskom kanalu je oko 1200 dolara".
Naš sugovornik otkriva kako su liste čekanja kod obiteljskih liječnika i do tri tjedna. Ontariju nedostaje liječnika, a oni koji dođu iz inozemstva, brzo odustaju od karijere jer moraju proći složen proces prilagodbe.
Na upit novinara osjeća li se kao stranac, Bonić odgovara negativno.
"Ima jako puno 'naših' i nema dana da na ulici ili u trgovini ne čujem nekog tko govori hrvatski jezik. Useljenička smo zemlja i gotovo pola ljudi ovdje govori engleski s nekim stranim naglaskom, a domaći Kanađani imaju svijest i da je netko njihov jednom ovdje došao kao imigrant."
Što vam nedostaje? "Bogu hvala, ništa".
"Primijetio sam da se ljudi iz naših krajeva nekako prepoznaju. Prije nekoliki mjeseci hodao sam parkiralištem, a jedan starac me pitao kako sam. Na prvom poslu čuo sam da netko viče: 'Krešo! Krešo! Krešo!' Pomislio sam tko je to, pogledao oko sebe i tad mi je jedna gospođa mahnula i rekla da je zvala mene jer je vidjela da sam 'naš', ali mi nije znala ime pa je pogađala".
Bonić kaže da o povratku u domovinu ne razmišlja. U Kanadu je, tvrdi, otišao trajno.
"Djecu ću učiti o njihovim korijenima. U kući pričamo hrvatski i to je jezik koji će naša djeca naučiti kao prvi. Znat će odakle su im roditelji, gdje su im rođeni bake i djedovi, znat će našu povijest i glazbu. U Kitcheneru imamo Hrvatsku katoličku župu i Hrvatski dom tako da se njeguje svijest o našem identitetu. Hrvatska je prelijepa zemlja i vjerujem da će moja djeca uživati na odmoru."
Svima onima koji žele otići iz domovine Bonić savjetuje da se prije dobro informiraju. Njegov plan je imati još djece i u manjem mjestu kupiti kuću s većim dvorištem. Baš onakvu u kakvoj je živio u Požegi.
Ono sto me je razoruzalo su komentari, pocevsi od toga da je clanak finansiralo zaverenicko telo koje bi mlade da seli u inostranstvo , preko toga da je strani placenik...pa ne bih da prljam ovaj blog cistom i meni nerazumljivom mrznjom i ljubomorom.Mogu samo da kazem da nisu niciji placenici vec normalni ljudi koji su dosli ovde iz istih razloga kao i mi, sa nadom da njima i deci jednog dana bude lakse i bolje.
Original je ovde, sa komentarima http://www.vecernji.hr/hrvatska/u-kanadi-imam-sve-a-hrvatska-djecu-cu-uciti-o-njoj-979591
Tekst cu preneti u slucaju da se link jednom ugasi...
"Nisam zainteresiran za intervju jer svaki put novinari okrenu riječi i ukrase priču. Prikažu Kanadu kao mjesto gdje dođeš i zgrabiš sto tisuća dolara za mjesec dana, a daleko je to od istine. Daleko..."
A daleko od Hrvatske je i Požežanin Jurica Bonić. U Ontariju, najmnogoljudnijoj pokrajini Kanade. Iako je za razliku od prvog sugovornika pristao na intervju, slaže se i upozorava kako život izvan domovine nije bajka.
Ali je priča i poruka, iskustvo i odlučnost. Bonić je rođen 1983. u Požegi. Na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu završio je studij politologije.
Nakon pečata koji je četiri godine krasio njegovu diplomu i karijeru u Hrvatskoj, na red je došao onaj posljednji, udaren od službenika kanadskog veleposlanstva.
Iz domovine je otišao u ljeto 2011. da bi se, kako sam kaže, osjećao mirnije u jednoj stabilnoj sredini gdje nema hrvatskih političkih stranaka, ni gospodarske krize koja traje vječno. Danas sa suprugom i sinom živi u gradu Kitcheneru, čiji je novi gradonačelnik Berry Vrbanovic, političar hrvatskih korijena.
"Prvi dani u dijaspori bili su izazovni. Pri potrazi za smještajem, stanodavci vas pitaju za preporuke prijašnjih kanadskih stanodavaca, no vi ih nemate jer ste tek stigli. Pitaju i za provjeru vaše kreditne povijesti, a još nemate ni kanadsku kreditnu karticu", rekao je Bonić.
Većina iseljenika susrela se i s ponovnim polaganjem vozačkog ispita. Dozvola Republike Hrvatske u Kanadi nije priznata.
"Tijekom traženja posla pitaju vas za kanadsko radno iskustvo, no vi ste tek stigli pa ga ne možete ni imati. Sve se čini kao začarani krug", nastavio je.
Bonić kaže da su ga kao novog useljenika "oderali" prilikom osiguranja automobila. Njegovo prvo vozilo bio je stari Pontiac Grand Prix koji je platio 1000 dolara, a mjesečna rata osiguranja stajala je trećinu iznosa.
"Tri godine poslije vozim mnogo bolji auto, no mjesečna rata osiguranja mi je dvostruko povoljnija od početne. U Ontariju imamo jedne od najskupljih polica, a kao novog useljenika neke osiguravajuće kuće vas pristojno odbiju i zamole da im se javite kad skupite dovoljno kanadskog vozačkog iskustva".
Jurica Bonić danas radi u Toyotinoj tvornici udaljenoj dvadesetak minuta vožnje od Kitchenera. U mjestu Elmira proizvodi se luksuzni Lexusov terenac. Iako se ondje nalaze ljudi iz cijelog svijeta, naš sugovornik tvrdi kako se svi dobro slažu i da nikad nije osjetio neku vrstu diskriminacije. Smatra da živi dobro. Plaću dobiva svaki drugi petak i bez problema pokriva sve obiteljske obveze.
"Radimo u dvije smjene, od ponedjeljka do petka. Dva tjedna smo u jutarnjoj smjeni koja počinje u 7 sati, a završava u 17.15 sati. Za ručak imamo pauzu od 30 minuta koja nije plaćena, jednu pauzu od 15 i jednu od deset minuta. Prema potrebi radimo i subotama. Popodnevna smjena počinje u 17.45 sati, a završava u 4.15 sati. Često u obje smjene ostajemo raditi i prekovremeno".
Kanada je poznata po lijepoj prirodi, najdužim pješčanim plažama na svijetu, jezerima, rijekama, šumama i parkovima. Ima i bezbroj muzeja, kinodvorana, sportskih aktivnosti, bazena i trgovačkih centara. Slobodno vrijeme Bonić koristi za odmor i druženje s obitelji.
"Ako ste roditelj, ovdje je raj na zemlji. Kako imamo bebu od devet mjeseci, počeli smo cijeniti ponuđene sadržaje", priznao je.
Na upit novinara kakav je bio put do uspjeha, odgovara da je to relativan pojam. Ipak, kako kaže, za njega je najbitnije dobivanje stalnog boravka.
"To je zapravo kraj velike neizvjesnosti jer prije dobivanja PR statusa u glavi uvijek imate datum do kojeg vam vrijedi radna dozvola i do kojeg morate napustiti Kanadu. Kad dobijete PR, imate sva prava, osim političkih".
Bonić se prisjeća kako su jednom prilikom imigracijski službenici štrajkali pa su tisuće obitelji, među kojima je bila i njegova, morale čekati papire duže od propisane procedure.
"Sva dokumentacija poprilično stoji. Uspjeh je u svemu tome da ostanete zdravog razuma i ojačate kao čovjek. Od 1. siječnja 2015. stupaju na snagu nova pravila o useljavanju pa se nadam da će budućim useljenicima biti malo lakše. No, moj je dojam da Kanada čini strožom svoju imigracijsku politiku i kako vrijeme odmiče, bit će sve teže dolaziti."
Bonićeva obitelj smještena je u regiji Waterloo koja ima 550 tisuća stanovnika. Kraj je poznat po dva ugledna sveučilišta i jednom koledžu, koji je među najboljima u zemlji. Razvijena je autoindustrija, Blackberry ondje ima sjedište, kao i Google koji je u Kitcheneru smjestio svoj najveći kanadski razvojni centar. U studenom je stopa nezaposlenosti bila 5,3%. Naš sugovornik tvrdi da ima posla za sve koji žele raditi pa čak dva ili tri.
Službena Vladina politika promovira multikulturalnost, dok je tolerancija ugrađena i u prometnu kulturu.
"U regiji Ontario postoji velika zajednica "menonita". Većina njih ne koristi se modernim tehnologijama pa tako ne voze ni automobile, već se služe konjima i kočijama. Uz asfaltirane ceste usporedno se nalaze i makadamske tako da "menoniti" neometano mogu sudjelovati u prometu", nastavlja naš sugovornik.
Bonić kaže da su ljudi u Kanadi opušteni te da ih se često navečer u trgovini može vidjeti u pidžami.
"I odgoj djece je opušteniji – njima se dopušta da budu djeca. Ako mališani žele hodati okolo kao Batman ili mala princeza, roditelji im neće braniti. Prednost Kanade su i ljudi. U manjim mjestima će vas svatko pozdraviti, upitati kako ste i prokomentirati nešto".
Veliki nedostatak ove useljeničke zemlje, prema Bonićevim riječima, jest zdravstveni sustav. Tvrdi da je dobar jedino onda kad se uspoređuje s američkim.
"Ne bih nikome savjetovao da ovdje u večernjim satima ide na Hitnu pomoć jer vrlo vjerojatno neće doći na red cijelu noć pa će ujutro biti prisiljen otići u jednu od 'walk-in' ordinacija. Stomatolog nije pokriven zdravstvenim sustavom i plaća se iz vlastitog džepa. Meni je nedavno napuknuo zub i popravak, koji je trajao manje od pola sata, naplaćen je 395 dolara. Rad na korijenskom kanalu je oko 1200 dolara".
Naš sugovornik otkriva kako su liste čekanja kod obiteljskih liječnika i do tri tjedna. Ontariju nedostaje liječnika, a oni koji dođu iz inozemstva, brzo odustaju od karijere jer moraju proći složen proces prilagodbe.
Na upit novinara osjeća li se kao stranac, Bonić odgovara negativno.
"Ima jako puno 'naših' i nema dana da na ulici ili u trgovini ne čujem nekog tko govori hrvatski jezik. Useljenička smo zemlja i gotovo pola ljudi ovdje govori engleski s nekim stranim naglaskom, a domaći Kanađani imaju svijest i da je netko njihov jednom ovdje došao kao imigrant."
Što vam nedostaje? "Bogu hvala, ništa".
"Primijetio sam da se ljudi iz naših krajeva nekako prepoznaju. Prije nekoliki mjeseci hodao sam parkiralištem, a jedan starac me pitao kako sam. Na prvom poslu čuo sam da netko viče: 'Krešo! Krešo! Krešo!' Pomislio sam tko je to, pogledao oko sebe i tad mi je jedna gospođa mahnula i rekla da je zvala mene jer je vidjela da sam 'naš', ali mi nije znala ime pa je pogađala".
Bonić kaže da o povratku u domovinu ne razmišlja. U Kanadu je, tvrdi, otišao trajno.
"Djecu ću učiti o njihovim korijenima. U kući pričamo hrvatski i to je jezik koji će naša djeca naučiti kao prvi. Znat će odakle su im roditelji, gdje su im rođeni bake i djedovi, znat će našu povijest i glazbu. U Kitcheneru imamo Hrvatsku katoličku župu i Hrvatski dom tako da se njeguje svijest o našem identitetu. Hrvatska je prelijepa zemlja i vjerujem da će moja djeca uživati na odmoru."
Svima onima koji žele otići iz domovine Bonić savjetuje da se prije dobro informiraju. Njegov plan je imati još djece i u manjem mjestu kupiti kuću s većim dvorištem. Baš onakvu u kakvoj je živio u Požegi.
Wednesday, December 17, 2014
Ko o cemu, baba o ustipcima
Konacno imam bolju tastaturu za kucanje na kojoj klinci jos nisu ubili neke dugmice kao na prethodnoj.Zima nam je pocela neodlucno, jedne nedelje se spustimo u minus i pada sneg par dana da bi se sledece sve otopilo i otisli cak u plus 8, sto je kao pravo prolece ovde.Prosle godine u decembru kada se bebac br 2 rodio imali smo najgore minuse u poslednjih 50 godina, cak i Nijagara je bila pod ledom, moram da priznam da sam ove zime puno sretnija i zadovoljnija temperaturama do sad.Drage dame,vec sam to negde napisala ali najbolja investicija u Kanadi je parka i zimske cizme, jer cete moci da nosite taj outfit i do 7 meseci bez problema :)
Moja potraga za zimskim cizmama dovela me je do jos jedne tuzne price, jedna od skupljih marki Sorel koja je sada poznata i popularna u celom svetu nekada je zazivela ovde u Kitcheneru i bila vizija lokalnog proizvodjaca obuce, koji je nazalost bankrotirao, tada je model otkupila Columbia i sada su apsolutni hit...Ta, kao i mnoge druge slicne price sa kanadskim proizvodima koji su stvarno dobri, kao npr BlackBerry, me je dovela do zakljucka da je razlika izmedju ovog i ostalih trzista to sto iako imaju fantasticne i kvalitetne proizvode koji vrede svaki dolar dat za njih, propadaju jer nisu shvatili ono sto Amerika odavno zna, dobar PR, marketing, prodaje i najgore sranje sklepano u Kini za dobru cenu, jer su potrosaci stado ovaca koje voli da se homogenizuje brendovima, gde neka rec na stvarima koje nosis oznacava tvoj drustveni status i mogucnost da novcano priustis tu stvar.To je baza kapitalizma, ubediti nekog da mu bas to treba i da mora da plati cenu da bi to imao cak iako mozda ne moze realno to da priusti.I nazalost, s vremena na vreme svi padamo na dobar marketing...Ranije je iza brendova stajao kvalitet, sada vise nije tako.Gledali smo dokumentarac o ekspanziji Kine i prelasku drustva iz socijalizma u kapitalizam, i zanimljiva i sasvim ocekivana stvar prvi znak toga je pojava sloja koji kupuje i trazi iskljucivo zapadne brendove.
Ovaj dugacak uvod naizgled nepovezan sa onim o cemu nameravam da pisem je tu da objasnim kako mi se sa ovog mesta pogled na neke stvari promenio,kao dete uvek sam ceznula da imam apsolutno popularne i skupe Nike patike, da se uklopim u masu, da pripadam, ali nazalost nijedna garderoba nije mogla da uklopi moj mozak u taj nacin razmisljanja, i uvek sam odudarala i nikada nisam pripadala stadu.I moram priznati da sam se cesto pitala sta to meni fali, zasto ja stalno vidim stvari drugacije, zasto ja moram da kazem sta mislim cak i kad znam da ce me to pokopati, zasto meni apsolutno nije bitno kakav utisak ostavljam i sta ce ko da misli o meni, toliko sam bila anti protivna da me je razredni u gimnaziji zvao Don Kihot, jer sam po njemu uzalud jurisala na vetrenjace.
Ljudi koji su vaspitavani da razmisljaju kao ja tesko se uklapaju u kalupe i tesko prihvataju status quo.Cak i ovde, i da se razumemo iako je meni 100 posto bolje ziveti u Kanadi nego u onoj crnoj rupi odakle sam dosla, i dalje se nisam uklopila u potpunosti niti nameravam, na moju srecu niko mi to i ne trazi, ovdasnji mozaik kultura i nekultura iz razlicitih delova sveta opstaje sasvim pristojno zahvaljujuci receptu skandinavaca, visokim porezima, besplatnom zdravstvu i socijalnoj podrsci.
Ima jedna dobra crta pored milion ostalih koje mi smetaju, koju zaista cenim u narodu sa onih prostora, a to je samodovoljnost i inventivnost.Cini mi se da je ta vekovna selekcija ostavila tamo samo one sa najjacom voljom da prezive po svaku cenu, i neki od njih se snalaze kako znaju i umeju, na dobar ili los nacin.Ne znam da li razumete o cemu pricam, ali evo ilustrovacu primer, moj otac je citav svoj zivot zeleo brodic za reku, za pecanje, naravno ni u ludilu nije imao para da kupi jedan.Jednog dana posle 30 godina sanjanja o tome, uspeo je da kupi materijal, lim i ostalo, unajmio jednog decka koji je radio kao varilac na brodogradilistu da mu radi posle posla i poceo da pravi svoj brod u dvoristu, po nacrtima koje je sam napravio godinama studirajuci kataloge, modele i knjige.Posto je sazidao dve kuce koje je isto tako sam zamislio i isplanirao pre toga, brod ne bi trebalo da bude neki problem...i za 10 meseci 7 metara dugacka recna jahta sa potpalubljem,kuhinjom i kupatilom bila je spremna za vodu.To je samo jedna od stvari koju nas je naucio, da ako umes i mozes i sanjas o necemu nikada nije kasno da pokusas, i da se ljudi uce i rade ceo zivot...On i dalje ne vidi prepreke,samo trazi nacine da ih zaobidje,i usput zavrsava novi brod...
........................................................................................................
Moja omiljena recenica iz ovog klipa, masine su sve...sami napravismo :)))
Zahvaljujuci takvim ljudima koji dolaze ovamo iz Evropskih zemalja, i hrana tih krajeva moze da se nabavi u vecim gradovima ako vam nedostaje ukus doma.Jedna buduca kanadjanka me je zamolila da napisem post o hrani, i s obzirom da je to moja omiljena tema nece biti jedan :)
Ethnic food biznis je jedan od vecih pokretaca za male biznise u Kanadi, prva stvar koju pitas kada se preselis u veci grad je gde su te prodavnice i restorani.Toronto ih ima prilicno, i medju nasima je pitanje samo gde kupiti smoki, cokoladne bananice i ajvar?
http://www.serbiannet.com/directory/prodavnicehrane.html
http://www.novine.ca/imenik/pokazi.asp?intCatID=49
Iz mog iskustva, italijanske, hrvatske, poljske i nemacke prodavnice imaju dobar izbor evropske robe, cak i veci kineski supermarketi kao Sunny u torontu imaju nase stvari.
http://www.sunnysupermarket.com/
Odmah pored Sunny-ja se nalazi Pioneer delicatesen, poljski deli ako su jos tamo
http://www.pioneerdeli.com/
Posto je nasa zgrada bila odmah pored ovih prodavnica u Torontu nismo imali problema sa evropskom hranom i slatkisima.
Kada smo se preselili u London imali smo pekaru Gigolaj koja sluzi cevape, pasulj, pljeskavice, burek, domaci hleb i lepinje i malo robe iz onih krajeva,
https://foursquare.com/v/gigolajs-bakery--grill/4c929cc5f600236a398bbe32
i prodavnicu bureka na pijaci u centru, http://www.coventmarket.com/
ruska prodavnica slavyanski https://plus.google.com/105283204689504894669/about?gl=ca&hl=en
imali smo poljsku prodavnicu Alicias food
http://www.alicias.ca/
u kojoj je bilo milion proizvoda iz Evrope.Mislim da je to bila najveca i najbolja prodavnica te vrste u kojoj sam bila u manjim gradovima, jer Toronto ima mnogo veci izbor.
jedna od njih je starsky http://www.starskycanada.com/
Medjutim kada smo se vratili u Kitchener-Waterloo, nije vise bilo bureka, ono sto ovde prodaju kao burek ne bi proslo ni kao hrana, tako da sam morala sama da naucim da ga pravim, ima par nasih prodavnica od kojih nijednom nisam zadovoljna, ljudi su neljubazni, roba je ustajala i prasnjava i desavalo mi se da kupim pokvarene stvari, ne bi me doticalo puno da nisam kupovala cokolade i grickalice za decu, tako da necu preporuciti te prodavnice. Uglavnom kupujemo kod italijana u Italofoods na chicopee-ju posto nemaju web evo adrese
1601 River Road East
Unit 24
Kitchener
, Ontario
i kod poljaka http://polishbusiness.ca/listing_en.php?id=99
Blize nama i malo skuplji je drugi italijan sa super hranom
http://www.yelp.ca/biz/vincenzos-waterloo
ima crnogorac na Williamsburgu http://montenegro-foods.foodpages.ca/
evo jos nekih za koje znam ali ih nisam posetila
http://www.cracovia.ca/Sample_Menu.html
http://www.victoriastreetmarket.ca/
http://www.canpages.ca/page/ON/kitchener/c-market-food/4946849.html
i jedna na cosku Sheldon ulice u Kitcheneru, ali vecina etno hrane moze da se nadje i u vecim prodavnicama kao sto su President choice ili Fresco,Food Basics, imaju dzemove, napolitanke , pastete, argetu itd ako to kupujete.
U principu najlaksi nacin da dodjete do odredjenog proizvoda je da pitate nekog od nasih gde i sta vredi uzeti.Vecina nas se slaze da je najbolji ajvar u Kanadi makedonski MAMA'S
http://www.mamasfood.mk/index.php
Ja retko zalazim u etno prodavnice, mozda jednom mesecno, jer posle nekog vremena se zasitis preradjene hrane a i trudim se da sve sto mogu pravim sama.Kupujemo brasno u velikim dzakovima i mesim, hleb, lepinje, picu, burek kad god imam vremena i volje jer volim, zelim da naucim i smatram da je moje bolje i ukusnije od onog iz prodavnice, plus definitivno nema aditiva a klinci obozavaju ne samo da se igraju sa testom i pomazu u izradi vec i da jedu :)))
Nase navike vezane za ishranu su se promenile u poslednje 2 godine,rekla bih da smo se opametili, ranije smo bili osudjeni da hranu nabavljamo iz superstora i ogromnih prodavnica i izbor sta cemo da jedemo nije bio nas vec njihov, balansirali smo izmedju cena i kvaliteta, nije nam bilo bitno odakle je nesto iako neka roba prelazi hiljade kilometara u hladnim kontejnerima i sazreva usput, kruske stizu iz Kine, tresnje iz Perua,maline iz Meksika,Jagnjetina sa novog zelanda, Kivi iz Italije...realno par stvari u mom cegeru je videlo vise sveta u svom kratkom zivotu nego ja ikad.
Pokusavamo kad god mozemo da kupujemo lokalne proizvode, koji ne putuju preko pola sveta, ontario ima gomilu malih farmi i plastenika tako da su lokalne stvari kao paradajz, paprika, pecurke, sargarepa, kupus, jabuke i salate uvek dostupne.
Takodje, u letnjoj sezoni ima divnih malina, jagoda i borovnica, pa umesto da kupim 200g zelenih meksickih malina za istu cenu mogu da kupim vece pakovanje iz Ontarija -smrznutih letos kada su bile najzrelije i najukusnije. Francuski kuvari preporucuju uvek koristiti smrznuto voce u tortama i kolacima jer je najzrelije i najukusnije za razliku od onog dostupnog u prodavnicama zimi, poslusala sam ih i videla da su zaista u pravu.
Od kada smo se vratili ovde blizu njiva i pijace shvatili smo da ne moramo da placamo 5$ za pola kile organic jabuka ili paradajza, sto iskreno nismo ni radili jer smo smatrali da je to cista pljacka, jer po kojoj logici nesto sto ne prskas i u sta ulazes minimum truda treba da kosta 4 puta vise nego nesto sto si morao da naprskas hemikalijama koje kostaju? Organic sada imam iz svoje baste, imam gomilu paradajza i paprike na ledu, spanac i cajeve koje sam sama spremala letos za probu, a sledece godine planiram jos vise.
(Aleksa je zakljucio kako nemamo mesta za 20 klipova kukuruza i kako treba da zivimo na farmi, mamino dete)
Jabuke kupujem iz vocnjaka i iz njihovih skladista, (mada smo vec posadili jabuku i tresnju u basti i strpljivo cekamo :)
http://www.martinsapples.com/
oni takodje imaju domace mleko u pakovanjima od litre sa povratnom staklenom ambalazom koje je neobrano sa preko 4% mmasti i kosta skoro 5$ po litri (za 5 do 6 $ moguce je kupiti 4l obranog mleka u supermarketu) domaca jaja koja ako su organic, free range (nisu kavezna) kostaju 5$ za 12 kom (2.5 $ najjeftinija varijanta obicnih kaveznih u supermarketu), domaci sir i povrce sa lokalnih farmi i iz lokalnih plastenika itd.
Kada zivis pored Amisa i Menonita setis se kako nase bake i nisu bile tako lude sto su drzale one njihove baste, spremale zimnicu i kompote,pravile kobasice i smrzavale voce za zimu,pre kanadskih supermarketa i u srbiji devedesetih kada su prodavnice bile vecito prazne a inflacija svaki dan dodavala po jednu nulu, jedine visnje koje sam jela bile su iz maminog kompota, a jedino voce ono iz zamrzivaca, hleb smo naravno sami mesili,
i najcudnija stvar je sto sam tada mislila da je to lose i neka vrsta kazne i nemastine, i zelela kao svako dete cokoladu slatkise kojih nije bilo u prodavnici,
a sada mislim kako je to super planirati unapred i imati svoje proizvode, stavljati zimnicu i jesti ono sto si sam napravio i uzgajio bez pesticida i hormona, bez icega osim truda i ljubavi.
Na ovom trzistu koje je toliko blizu genetski modifikovanoj Americi postalo mi je vrlo bitno odakle dolazi moja hrana i sta je u njoj, postalo mi je bitno sta moja deca jedu jer u svetu u kom odrastaju sve je manje prave hrane,
postoje redovi i redovi kartonskih kutija i konzervi sa slikama hrane, obroci za samce koji samo treba da se gurnu u mikrotalasnu, gotova jela sa svih krajeva sveta, i neprepoznatljivo samleveno meso stisnuto u kalupe da lici na pravo parce mesa...cak i makarone sa sirom prodaju u kutiji na kojoj pise razmutiti u vodi i staviti u mikrotalasnu (koju nemamo), mislim stvarno, koliko je komplikovano narendati malo sira na saku makarona...I naravno nista od toga ne moram da kupim niti da jedem, jer jos uvek imam izbora ali i dalje kada pogledam u to ne mogu da se ne zapitam sta ce se desiti citavim generacijama koje odrastaju na americkom GMO eksperimentu.
U sledecim postovima bih zelela da podelim neke recepte, ako nekog zanima da pokusa da napravi :)
i imam jednu molbu za one koji citaju ovo iz Kanade, posaljite mi linkove ili imena prodavnica u komentarima gde pazarite robu sa onih prostora ali u kanadskim gradovima, da napravimo jednu razmenu gde sta ima da se nadje,mozda ce nekom dobro doci kad se zazeli smokija :).Please and thank you.
moj novi idol Vincent Talleu :) http://www.wimp.com/breadmaker/
Bakery Work by vincenttalleu
Moja potraga za zimskim cizmama dovela me je do jos jedne tuzne price, jedna od skupljih marki Sorel koja je sada poznata i popularna u celom svetu nekada je zazivela ovde u Kitcheneru i bila vizija lokalnog proizvodjaca obuce, koji je nazalost bankrotirao, tada je model otkupila Columbia i sada su apsolutni hit...Ta, kao i mnoge druge slicne price sa kanadskim proizvodima koji su stvarno dobri, kao npr BlackBerry, me je dovela do zakljucka da je razlika izmedju ovog i ostalih trzista to sto iako imaju fantasticne i kvalitetne proizvode koji vrede svaki dolar dat za njih, propadaju jer nisu shvatili ono sto Amerika odavno zna, dobar PR, marketing, prodaje i najgore sranje sklepano u Kini za dobru cenu, jer su potrosaci stado ovaca koje voli da se homogenizuje brendovima, gde neka rec na stvarima koje nosis oznacava tvoj drustveni status i mogucnost da novcano priustis tu stvar.To je baza kapitalizma, ubediti nekog da mu bas to treba i da mora da plati cenu da bi to imao cak iako mozda ne moze realno to da priusti.I nazalost, s vremena na vreme svi padamo na dobar marketing...Ranije je iza brendova stajao kvalitet, sada vise nije tako.Gledali smo dokumentarac o ekspanziji Kine i prelasku drustva iz socijalizma u kapitalizam, i zanimljiva i sasvim ocekivana stvar prvi znak toga je pojava sloja koji kupuje i trazi iskljucivo zapadne brendove.
Ovaj dugacak uvod naizgled nepovezan sa onim o cemu nameravam da pisem je tu da objasnim kako mi se sa ovog mesta pogled na neke stvari promenio,kao dete uvek sam ceznula da imam apsolutno popularne i skupe Nike patike, da se uklopim u masu, da pripadam, ali nazalost nijedna garderoba nije mogla da uklopi moj mozak u taj nacin razmisljanja, i uvek sam odudarala i nikada nisam pripadala stadu.I moram priznati da sam se cesto pitala sta to meni fali, zasto ja stalno vidim stvari drugacije, zasto ja moram da kazem sta mislim cak i kad znam da ce me to pokopati, zasto meni apsolutno nije bitno kakav utisak ostavljam i sta ce ko da misli o meni, toliko sam bila anti protivna da me je razredni u gimnaziji zvao Don Kihot, jer sam po njemu uzalud jurisala na vetrenjace.
Ljudi koji su vaspitavani da razmisljaju kao ja tesko se uklapaju u kalupe i tesko prihvataju status quo.Cak i ovde, i da se razumemo iako je meni 100 posto bolje ziveti u Kanadi nego u onoj crnoj rupi odakle sam dosla, i dalje se nisam uklopila u potpunosti niti nameravam, na moju srecu niko mi to i ne trazi, ovdasnji mozaik kultura i nekultura iz razlicitih delova sveta opstaje sasvim pristojno zahvaljujuci receptu skandinavaca, visokim porezima, besplatnom zdravstvu i socijalnoj podrsci.
Ima jedna dobra crta pored milion ostalih koje mi smetaju, koju zaista cenim u narodu sa onih prostora, a to je samodovoljnost i inventivnost.Cini mi se da je ta vekovna selekcija ostavila tamo samo one sa najjacom voljom da prezive po svaku cenu, i neki od njih se snalaze kako znaju i umeju, na dobar ili los nacin.Ne znam da li razumete o cemu pricam, ali evo ilustrovacu primer, moj otac je citav svoj zivot zeleo brodic za reku, za pecanje, naravno ni u ludilu nije imao para da kupi jedan.Jednog dana posle 30 godina sanjanja o tome, uspeo je da kupi materijal, lim i ostalo, unajmio jednog decka koji je radio kao varilac na brodogradilistu da mu radi posle posla i poceo da pravi svoj brod u dvoristu, po nacrtima koje je sam napravio godinama studirajuci kataloge, modele i knjige.Posto je sazidao dve kuce koje je isto tako sam zamislio i isplanirao pre toga, brod ne bi trebalo da bude neki problem...i za 10 meseci 7 metara dugacka recna jahta sa potpalubljem,kuhinjom i kupatilom bila je spremna za vodu.To je samo jedna od stvari koju nas je naucio, da ako umes i mozes i sanjas o necemu nikada nije kasno da pokusas, i da se ljudi uce i rade ceo zivot...On i dalje ne vidi prepreke,samo trazi nacine da ih zaobidje,i usput zavrsava novi brod...
........................................................................................................
Moja omiljena recenica iz ovog klipa, masine su sve...sami napravismo :)))
Zahvaljujuci takvim ljudima koji dolaze ovamo iz Evropskih zemalja, i hrana tih krajeva moze da se nabavi u vecim gradovima ako vam nedostaje ukus doma.Jedna buduca kanadjanka me je zamolila da napisem post o hrani, i s obzirom da je to moja omiljena tema nece biti jedan :)
Ethnic food biznis je jedan od vecih pokretaca za male biznise u Kanadi, prva stvar koju pitas kada se preselis u veci grad je gde su te prodavnice i restorani.Toronto ih ima prilicno, i medju nasima je pitanje samo gde kupiti smoki, cokoladne bananice i ajvar?
http://www.serbiannet.com/directory/prodavnicehrane.html
http://www.novine.ca/imenik/pokazi.asp?intCatID=49
Iz mog iskustva, italijanske, hrvatske, poljske i nemacke prodavnice imaju dobar izbor evropske robe, cak i veci kineski supermarketi kao Sunny u torontu imaju nase stvari.
http://www.sunnysupermarket.com/
Odmah pored Sunny-ja se nalazi Pioneer delicatesen, poljski deli ako su jos tamo
http://www.pioneerdeli.com/
Posto je nasa zgrada bila odmah pored ovih prodavnica u Torontu nismo imali problema sa evropskom hranom i slatkisima.
Kada smo se preselili u London imali smo pekaru Gigolaj koja sluzi cevape, pasulj, pljeskavice, burek, domaci hleb i lepinje i malo robe iz onih krajeva,
https://foursquare.com/v/gigolajs-bakery--grill/4c929cc5f600236a398bbe32
i prodavnicu bureka na pijaci u centru, http://www.coventmarket.com/
ruska prodavnica slavyanski https://plus.google.com/105283204689504894669/about?gl=ca&hl=en
imali smo poljsku prodavnicu Alicias food
http://www.alicias.ca/
u kojoj je bilo milion proizvoda iz Evrope.Mislim da je to bila najveca i najbolja prodavnica te vrste u kojoj sam bila u manjim gradovima, jer Toronto ima mnogo veci izbor.
jedna od njih je starsky http://www.starskycanada.com/
Medjutim kada smo se vratili u Kitchener-Waterloo, nije vise bilo bureka, ono sto ovde prodaju kao burek ne bi proslo ni kao hrana, tako da sam morala sama da naucim da ga pravim, ima par nasih prodavnica od kojih nijednom nisam zadovoljna, ljudi su neljubazni, roba je ustajala i prasnjava i desavalo mi se da kupim pokvarene stvari, ne bi me doticalo puno da nisam kupovala cokolade i grickalice za decu, tako da necu preporuciti te prodavnice. Uglavnom kupujemo kod italijana u Italofoods na chicopee-ju posto nemaju web evo adrese
1601 River Road East
Unit 24
Kitchener
, Ontario
i kod poljaka http://polishbusiness.ca/listing_en.php?id=99
Blize nama i malo skuplji je drugi italijan sa super hranom
http://www.yelp.ca/biz/vincenzos-waterloo
ima crnogorac na Williamsburgu http://montenegro-foods.foodpages.ca/
evo jos nekih za koje znam ali ih nisam posetila
http://www.cracovia.ca/Sample_Menu.html
http://www.victoriastreetmarket.ca/
http://www.canpages.ca/page/ON/kitchener/c-market-food/4946849.html
i jedna na cosku Sheldon ulice u Kitcheneru, ali vecina etno hrane moze da se nadje i u vecim prodavnicama kao sto su President choice ili Fresco,Food Basics, imaju dzemove, napolitanke , pastete, argetu itd ako to kupujete.
U principu najlaksi nacin da dodjete do odredjenog proizvoda je da pitate nekog od nasih gde i sta vredi uzeti.Vecina nas se slaze da je najbolji ajvar u Kanadi makedonski MAMA'S
http://www.mamasfood.mk/index.php
Ja retko zalazim u etno prodavnice, mozda jednom mesecno, jer posle nekog vremena se zasitis preradjene hrane a i trudim se da sve sto mogu pravim sama.Kupujemo brasno u velikim dzakovima i mesim, hleb, lepinje, picu, burek kad god imam vremena i volje jer volim, zelim da naucim i smatram da je moje bolje i ukusnije od onog iz prodavnice, plus definitivno nema aditiva a klinci obozavaju ne samo da se igraju sa testom i pomazu u izradi vec i da jedu :)))
Nase navike vezane za ishranu su se promenile u poslednje 2 godine,rekla bih da smo se opametili, ranije smo bili osudjeni da hranu nabavljamo iz superstora i ogromnih prodavnica i izbor sta cemo da jedemo nije bio nas vec njihov, balansirali smo izmedju cena i kvaliteta, nije nam bilo bitno odakle je nesto iako neka roba prelazi hiljade kilometara u hladnim kontejnerima i sazreva usput, kruske stizu iz Kine, tresnje iz Perua,maline iz Meksika,Jagnjetina sa novog zelanda, Kivi iz Italije...realno par stvari u mom cegeru je videlo vise sveta u svom kratkom zivotu nego ja ikad.
Pokusavamo kad god mozemo da kupujemo lokalne proizvode, koji ne putuju preko pola sveta, ontario ima gomilu malih farmi i plastenika tako da su lokalne stvari kao paradajz, paprika, pecurke, sargarepa, kupus, jabuke i salate uvek dostupne.
Takodje, u letnjoj sezoni ima divnih malina, jagoda i borovnica, pa umesto da kupim 200g zelenih meksickih malina za istu cenu mogu da kupim vece pakovanje iz Ontarija -smrznutih letos kada su bile najzrelije i najukusnije. Francuski kuvari preporucuju uvek koristiti smrznuto voce u tortama i kolacima jer je najzrelije i najukusnije za razliku od onog dostupnog u prodavnicama zimi, poslusala sam ih i videla da su zaista u pravu.
Od kada smo se vratili ovde blizu njiva i pijace shvatili smo da ne moramo da placamo 5$ za pola kile organic jabuka ili paradajza, sto iskreno nismo ni radili jer smo smatrali da je to cista pljacka, jer po kojoj logici nesto sto ne prskas i u sta ulazes minimum truda treba da kosta 4 puta vise nego nesto sto si morao da naprskas hemikalijama koje kostaju? Organic sada imam iz svoje baste, imam gomilu paradajza i paprike na ledu, spanac i cajeve koje sam sama spremala letos za probu, a sledece godine planiram jos vise.
(Aleksa je zakljucio kako nemamo mesta za 20 klipova kukuruza i kako treba da zivimo na farmi, mamino dete)
Jabuke kupujem iz vocnjaka i iz njihovih skladista, (mada smo vec posadili jabuku i tresnju u basti i strpljivo cekamo :)
http://www.martinsapples.com/
oni takodje imaju domace mleko u pakovanjima od litre sa povratnom staklenom ambalazom koje je neobrano sa preko 4% mmasti i kosta skoro 5$ po litri (za 5 do 6 $ moguce je kupiti 4l obranog mleka u supermarketu) domaca jaja koja ako su organic, free range (nisu kavezna) kostaju 5$ za 12 kom (2.5 $ najjeftinija varijanta obicnih kaveznih u supermarketu), domaci sir i povrce sa lokalnih farmi i iz lokalnih plastenika itd.
Kada zivis pored Amisa i Menonita setis se kako nase bake i nisu bile tako lude sto su drzale one njihove baste, spremale zimnicu i kompote,pravile kobasice i smrzavale voce za zimu,pre kanadskih supermarketa i u srbiji devedesetih kada su prodavnice bile vecito prazne a inflacija svaki dan dodavala po jednu nulu, jedine visnje koje sam jela bile su iz maminog kompota, a jedino voce ono iz zamrzivaca, hleb smo naravno sami mesili,
i najcudnija stvar je sto sam tada mislila da je to lose i neka vrsta kazne i nemastine, i zelela kao svako dete cokoladu slatkise kojih nije bilo u prodavnici,
a sada mislim kako je to super planirati unapred i imati svoje proizvode, stavljati zimnicu i jesti ono sto si sam napravio i uzgajio bez pesticida i hormona, bez icega osim truda i ljubavi.
Na ovom trzistu koje je toliko blizu genetski modifikovanoj Americi postalo mi je vrlo bitno odakle dolazi moja hrana i sta je u njoj, postalo mi je bitno sta moja deca jedu jer u svetu u kom odrastaju sve je manje prave hrane,
postoje redovi i redovi kartonskih kutija i konzervi sa slikama hrane, obroci za samce koji samo treba da se gurnu u mikrotalasnu, gotova jela sa svih krajeva sveta, i neprepoznatljivo samleveno meso stisnuto u kalupe da lici na pravo parce mesa...cak i makarone sa sirom prodaju u kutiji na kojoj pise razmutiti u vodi i staviti u mikrotalasnu (koju nemamo), mislim stvarno, koliko je komplikovano narendati malo sira na saku makarona...I naravno nista od toga ne moram da kupim niti da jedem, jer jos uvek imam izbora ali i dalje kada pogledam u to ne mogu da se ne zapitam sta ce se desiti citavim generacijama koje odrastaju na americkom GMO eksperimentu.
U sledecim postovima bih zelela da podelim neke recepte, ako nekog zanima da pokusa da napravi :)
i imam jednu molbu za one koji citaju ovo iz Kanade, posaljite mi linkove ili imena prodavnica u komentarima gde pazarite robu sa onih prostora ali u kanadskim gradovima, da napravimo jednu razmenu gde sta ima da se nadje,mozda ce nekom dobro doci kad se zazeli smokija :).Please and thank you.
moj novi idol Vincent Talleu :) http://www.wimp.com/breadmaker/
Bakery Work by vincenttalleu
Tuesday, December 16, 2014
Sa Aleksom Santicem kroz emigraciju :)
Citala danas jedan clanak, o kom cu kasnije, pa znajuci porodicu licno citala i komentare na clanak u kojima je vladala "druga" skola misljenja, ona "patrijotska" koja kaze da su izdajnici oni koji napuste "otadzbinu" itd...da ne ulazim u ruzne detalje vecina tih komentara napisana je od strane ljudi koji stvarno koriste samo 10% mozga, i dobro im je dok imaju za pivo.Ali toliko sam citala kada sam isla u gimnaziju da dobro znam da je to stara, vrlo stara patriotska skola, pa evo malo istorijske poezije, Alekse Santica.
Ps zatamnela sam bitno za lenstine koje ne vole poeziju :)
Sta je bio jedan od uzroka
O KLASJE MOJE...
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane -
I snova pati, seljače, i trpi...
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, kô psu u sindžiru...
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...
I niko neće čuti jad ni vapaj -
Niti će ganuti bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!
1910.
Sta su nam rekli mame i tate:
OSTAJTE OVDJE...
Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!
Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratsku ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,
Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...
1896.
Sta su nam rekli drugari patriote i oni koji su verovali u bice bolje:
O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz čist ko sunce s neba!
Ne idite, braćo, od rodnoga praga,
Jer mučenoj zemlji mučenika treba...
Treba muške snage i viteških ruka,
Treba Obilića i slobodnih lâvâ;
Treba vaše smrti i vašijeh muka,
Jer, tamo daleko, naša zora spava...
1902.
Sta smo mi rekli:
HLJEB
Parobrod spreman. More se koleba.
Pošljednji plamen na zapadu trne;
Suton se rađa i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.
Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrave šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovom vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute...
Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
"Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba..."
A zar vam nije zavičaja žao?
"Žao je brate... Bog mu sreću dao...
No hljeba nema... Zbogom! Hljeba...hljeba..."
1906.
Sta smo naucili i saznali kad smo dosli:
PISMO
Prebrodih, moj druže, preko Okeana
I sada me evo gdje sam davno htio;
No, kažem ti pravo, budala sam bio
Jer mišljah da ovdje s neba pada hrana.
Držao sam: amo sinuće mi zora,
Da će biti sreće nesnivane, duge,
I nestati patnje i nevolje duge,
Al' me ovdje srete još nevolja gora.
Na hiljade gladnih danas traže rada
I lutaju tako od grada do grada,
Ali pusta dobra nigdje da se javi...
Zbogom! Pozdravi mi sve drugove moje
I reci im neka tu na domu stoje,
Jer sirjaka amo svak kô roblje davi.
1907.
Sta se desava nostalgicarima:
JA NE MOGU OVDJE...
Ja ne mogu ovdje; ovdje led me bije,
Ovdje nema sunca što me tako grije,
Sunca, milog sunca, sunca moga raja -
Moga zavičaja.
Ja ne mogu ovdje. Moja duša voli
I lijepu Ronu i vodu Limana,
I daleke šume što se vide doli
U podnožju hladnom vječnoga Monblana;
Moja duša voli ovaj kraj slobode,
Ovu zemlju ljudi, jednakosti, prava.
Al' tamo, vrh kršâ gdje oblaci brode,
Tamo, s golih brda gdje miriše trava,
Tamo, gdje su moji drugovi i braća,
Tamo, rodu svome duša mi se vraća.
Ja ne mogu ovdje. Tamo gdje uveče
Vrh dalekih brda kao vatra plane,
Ispod crnog Huma gdje Neretva teče;
Tamo gdje me ljube, tamo gdje me vole,
Gdje se moja braća za rod bogu mole;
Tamo gdje sam snivô one zlatne snove,
Tamo moja duša plačući me zove.
Ondje nek me jednom i u grob sahrane.
Ženeva, 1902.
Ps zatamnela sam bitno za lenstine koje ne vole poeziju :)
Sta je bio jedan od uzroka
O KLASJE MOJE...
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva... Jedro zrnje zrije...
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane -
I snova pati, seljače, i trpi...
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru...
A tebi samo, kô psu u sindžiru...
Baciće mrve... O, sram i grdoba!...
I niko neće čuti jad ni vapaj -
Niti će ganuti bol pjanu gospodu...
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!
1910.
Sta su nam rekli mame i tate:
OSTAJTE OVDJE...
Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!
Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratsku ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,
Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...
1896.
Sta su nam rekli drugari patriote i oni koji su verovali u bice bolje:
O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz čist ko sunce s neba!
Ne idite, braćo, od rodnoga praga,
Jer mučenoj zemlji mučenika treba...
Treba muške snage i viteških ruka,
Treba Obilića i slobodnih lâvâ;
Treba vaše smrti i vašijeh muka,
Jer, tamo daleko, naša zora spava...
1902.
Sta smo mi rekli:
HLJEB
Parobrod spreman. More se koleba.
Pošljednji plamen na zapadu trne;
Suton se rađa i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.
Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrave šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovom vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute...
Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
"Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba..."
A zar vam nije zavičaja žao?
"Žao je brate... Bog mu sreću dao...
No hljeba nema... Zbogom! Hljeba...hljeba..."
1906.
Sta smo naucili i saznali kad smo dosli:
PISMO
Prebrodih, moj druže, preko Okeana
I sada me evo gdje sam davno htio;
No, kažem ti pravo, budala sam bio
Jer mišljah da ovdje s neba pada hrana.
Držao sam: amo sinuće mi zora,
Da će biti sreće nesnivane, duge,
I nestati patnje i nevolje duge,
Al' me ovdje srete još nevolja gora.
Na hiljade gladnih danas traže rada
I lutaju tako od grada do grada,
Ali pusta dobra nigdje da se javi...
Zbogom! Pozdravi mi sve drugove moje
I reci im neka tu na domu stoje,
Jer sirjaka amo svak kô roblje davi.
1907.
Sta se desava nostalgicarima:
JA NE MOGU OVDJE...
Ja ne mogu ovdje; ovdje led me bije,
Ovdje nema sunca što me tako grije,
Sunca, milog sunca, sunca moga raja -
Moga zavičaja.
Ja ne mogu ovdje. Moja duša voli
I lijepu Ronu i vodu Limana,
I daleke šume što se vide doli
U podnožju hladnom vječnoga Monblana;
Moja duša voli ovaj kraj slobode,
Ovu zemlju ljudi, jednakosti, prava.
Al' tamo, vrh kršâ gdje oblaci brode,
Tamo, s golih brda gdje miriše trava,
Tamo, gdje su moji drugovi i braća,
Tamo, rodu svome duša mi se vraća.
Ja ne mogu ovdje. Tamo gdje uveče
Vrh dalekih brda kao vatra plane,
Ispod crnog Huma gdje Neretva teče;
Tamo gdje me ljube, tamo gdje me vole,
Gdje se moja braća za rod bogu mole;
Tamo gdje sam snivô one zlatne snove,
Tamo moja duša plačući me zove.
Ondje nek me jednom i u grob sahrane.
Ženeva, 1902.
Tuesday, December 2, 2014
Kad hrana boli...
Da li znate ovu scenu? Kada zalogaj hrane vrati secanja i slike...Da li znate razocarenje kada kupite sretni hranu sa onih prostora nadajuci se da ce ukus biti isti, bas isti kao tamo, u evropi...i onda se razocarate jer nije ni blizu vasim secanjima...
Pa vecina blogera iz severne amerike vrlo dobro zna taj osecaj, bar sudeci po onome sto sam procitala na drugim blogovima.
Hrana je ovde smece, zasoljeno, zasecereno smece ni nalik na onu tamo kod kuce...eh ta nostalgija, ubija jel da?
Nedavno sam videla jos jedan fenomen, naime u toku ovih par godina neki ljudi su jedva cekali da se vrate tamo, tamo gde je hrana ukusnija, zivot puniji i bolji, drustvo zanimljivije itd, i vratili su se - tamo, neki su se posle 6 meseci nacrtali opet ovde, neki evo posle godinu dana, volela bih da ih vidim da ih pitam zasto su se vratili i zar tamo nije sve bolje i ukusnije?
ALi bez zezanja, totalno razumem taj osecaj, a evo zasto
devedesetih, kada sam napunila 12 godina moji roditelji su bili na raskrscu, taman ih je krenulo, stali su na noge zavrsavali novu kucu koju su zidali prethodnih 10 godina, konacno su posle gomile polovnih krseva mogli da priuste snizenu ladu rivu, ja sam birala nebo plavu boju...
Svi znamo kako se zavrsio taj napredak kada smo ugazili dublje u devedesete, ali necu sad o tome, dakle tata ponosan na sve sto su uspeli da stvore, svojim rukama, mi postavljali crep, mi lepili plocice, on lakirao parket koji je sam postavio, izidao kaljevu pec (vizionar, super nam je dosla za vreme restrikcija), ponosan na svoju svud prohodnu ladu, koja je savladjivala najgore pecaroske kaljuge i dolme...Morali smo da je testiramo :)
Otisli smo za vikend na Tamis, na pecanje, samo nas dvoje.Kupili u pekari par lepinja, jedan pilav u konzervi i naslo se tu mozda 2 zdenka sira, ona mala trouglasta sto se lepe za zube i imaju ukus kao guma.Tog letnjeg vikenda je bilo toplo i Tamis je na moju srecu cvetao, dok sam uzivala na duseku gomila Tiskih cvetova igrala se na povrsini vode.Tata se nadao da cemo upecati nesto za veceru, nazalost riba je tog dana bila sita prepunih stomaka insekata koji su bili svuda i nismo imali srece osim nekoliko malih somcica - amerikanaca.
Posle celog dana na vodi i na suncu, umirala sam od gladi, vecera je bila riba pecena na zaru u lepinji i par zalogaja pirinca iz konzerve, prstima jer smo zaboravili pribor za jelo...Nikad hrana nije imala tako dobar ukus kao tada, pored vatre, kada se spustila sveza letnja noc na reci, nikada u zivotu vise nisam jela tako ukusnu ribu...Pokusali smo da prespavamo u kolima ali komarci su nas pojeli, negde pred jutro, izujedani i gladni krenuli smo nazad i cekali da otvore pekare u 5 pa da nosimo vruc hleb kuci, jel treba da kazem da nijedan sundjer hleb iz super marketa nema ukus kao vreli tek ispeceni hleb iz pekare kad se vracas gladan kuci iz grada posle izlaska rano ujutru, pesaka a celu noc si obijao kafice i diskoteke...
Lepo je kada zalogaj necega vrati topla secanja na proslo vreme, i ume da zaboli ponekad kako vise nije tako...sto Djole peva, al se nekad dobro jelo bas...:)
Ja imam tu srecu da me ta nostalgija ne udara cesto, sto zbog toga sto imam svoju bastu po prvi put ove godine kompletnu, sto zbog toga sto su farme sa domacim proizvodima svuda oko nas i mogu da kupujem i jedem jabuke bukvalno sa drveta, a sto zbog toga sto moji klinci idu po kuci sa vrucim tek ispecenim lepinjama u rukama i mljackaju dok jedu, bas onakvim kakve sam ja jela kao dete tamo negde u 5 ujutru tek izvadjene i hrskave iz rerne, koje nam je pekareva zena prodavala kroz zadnji prozor jer pekara jos nije bila otvorena u pola 5 a mi smo bili gladni...
Tako da nema nesto puno nostalgije, ali potpuno razumem kada ljudi napisu kao je tamo mamina kuhinja mnogo ukusnija, i nebo blize, i ljudi poznati i hrana ima drugi ukus ;)
prijatno!
Sunday, November 2, 2014
Kakva su deca
Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.
Ivo Andric
Stariji klinac je sada SK, senior kindergarten, ali posto su grupe mesovite to znaci da je sa istom uciteljicom od prosle godine samo sada je on stariji u grupi sa 13toro mladjih koji su JK, junior kindergarten. Socijalna dinamika u skoli jako zavisi od komsiluka, i grada, ono sto je zajednicko za sve razrede je da oko 30tak dece ima u vrticu uciteljicu i vaspitacicu uz neko pomocno osoblje po potrebi, ako u grupi ima dece sa posebnim potrebama ponekad se ukljucuju i njihovi tutori ili asistenti.U najboljem slucaju 2 osobe na 30oro dece, u drugim slucajevima i po 4.Uciteljica ne drze fizicko i muzicko, to drze nastavnici.Neke skole imaju francuski od prvog razreda, neke od vrtica to se zove french immersion.
Skole se dele na verske-katolicke uglavnom,one na francuskom jeziku i javne.Svaku od tih grupa kontrolise school board za taj grad ili regiju, mi pripadamo u Waterloo school board, i moje dete ide u javnu skolu- public school.Socijalnu strukturu cine kanadjani i sacica emigranata poput nas, sa Aleksom u razred ide jedno dete sa nasih prostora,jedno sa bliskog istoka i nekoliko poreklom iz Azijskih zemalja, ostalo su kanadska deca rodjena ovde.U nasem naselju vecina roditelja je vrlo obrazovana sa zavrsenim koledzima i fakultetima, tako da me ne iznenadjuje da imaju visoke zahteve cak i za decu u vrticu od kojih polovina sestogodisnjaka cita i pise jer su naucili kod kuce,bilingvalna deca pogotovo kineska citaju, pisu i govore oba jezika.Neki vec idu na borilacke vestine, plivanje ili casove muzike i plesa, ja nisam jos u tom fazonu jer mislim da treba da sacekam jos godinu ili 2 da vidim sta ga zapravo zanima, jer petogodisnjacima je sve zanimljivo otprilike nedelju dana i onda im dojadi.
Bogatije skole u Torontu imaju i bazene, i razlicite sportske programe unutar skole.Nasa skola je relativno nova sa super osobljem i cesto volontiram i gostujem tamo jer ionako nemam puno obaveza kod kuce, bas ove nedelje sam isla da im drzim lutkarsku predstavu u Aleksinom razredu, za koju smo sami sve napravili.Predstava je na osnovu price Gruffalo za koju imate prelep crtani negde na netu.
Najbolje rangirane skole se s razlogom nalaze u najboljim i najskupljim delovima velikih gradova.
Posto jedan deo finansija skola dolazi od podrske porodica, te skole imaju bolje uslove i bolju opremu i vise novca na raspolaganju nego one u socijalnijim delovima grada gde nisu u stanju da uloze u zgradu i osoblje visak novca.To ne znaci da su skole zapustene, vec samo da mozda nemaju dovoljan broj ucionica u zgradi pa koriste portables, ili da nemaju salu za fizicko pa je dele sa drugom skolom itd.Kada smo ziveli u Torontu, u vrlo imigrantskom i socijalnom delu grada prepunom zgradurina skola se sastojala iz jedne zgradice i skoro 20 portablsa, sto su zapravo prikolice, koje sluze kao ucionice.One nemaju wc, i poneka ima lavabo, deca zimi moraju da izlaze i idu do glavne zgrade koja se nalazi na par stotina metara, ako moraju u kupatilo.
Ucionica ima racunar koji ponekad i deca mogu da koriste, centre za igru, tepihe na podu, divan decji namestaj i mini biblioteku.
Kakvi su ucitelji?
Po meni super, rade svoj posao sa osmehom, ne dizu glas i imaju tonu zivaca, izbegavaju da pomazu deci i nije im dozvoljeno da im pomazu u toaletu, deca moraju sama da se presvuku i srede ako imaju nezgodu.
Kakva su deca?
eeeeee, pa sad zavisi na sta ste navikli.
Nije im dozvoljeno da dele hranu sa drugarima, iskljucivo zbog odgovornosti, higijene i alergija, svako jede svoj obrok od kuce, sam.
Nije dozvoljeno slati hranu, torte kolace, bilo sta za rodjendan, bar u nasoj skoli.
Ako neko donese igracku u skolu, sto opet nije dozvoljeno, ta igracka ostaje u tasni dok ne ode kuci.
Skolske igracke uce da dele i da svako dobije svoj red.
Pravila u ucionici zavise iskljucivo od ucitelja, nasa uciteljica smatra da je mnogo manje frustracije ako se ne donosi nista od kuce, i ja se slazem.
Druge skole- druga pravila.
Aleksa ima par drugara i drugarica iz razreda sa kojima se vidja i kod kuce kada dolaze da se igraju ili on ide kod njih, uglavnom deca iz komsiluka i nase ulice.Jedna od njegovih najboljih drugarica se odselila u drugi grad i sad je tata donosi kad ide na posao sveke druge subote kod nas u goste, veceras dolaze svi na veceru pa idemo u Halloween lov na slatkise.
To su uglavnom ovdasnje porodice i deca, ne nasi, iskreno, pokusala sam da par puta pozovem njegovu malu drugaricu iz razreda ali iz nekog razloga roditelji su uvek govorili da nemaju vremena, iako mala ide u boravak posle skole i isto joj je sedela kod nas ili u skoli, nisam htela da ispadnem naporna pa sam odustala, otkud znam, ja prva svima govorim da se paze nasih jer nisu svi dobronamerni, mozda se ovi ljudi plase nas jer nas ne poznaju pa nece da puste dete...ne mogu da ih krivim.
Odgovor na pitanje kakva su deca je univerzalan, onakva iz kakvih porodica dolaze...Kanadska deca se uce toleranciji i vecina njih je vaspitana, fina i shvataju da moraju da pomazu jedni drugima.Aleksina uciteljica ih uci drugarstvu i samokontroli, posle predstave ostavila sam sve njima, lutke i mini pozornicu, bilo je 5 lutaka i petoro dece je dobilo da ih navuce na ruku i sakrije se iza pozornice i kaze nesto, pre nego sto je dala poslednju lutku rekla je svima ovako, " Sada hocu da u sebi kazete, ako nisam ja dobio poslednju lutku , nema veze dobicu je drugi put i mahnete rukom, oh maybe next time..." deca su to uradila i poslednja lutka je dodeljena, nekoliko njih je odmahnulo rukom, bez placa i bez pobune u tisini.Zatim ih je podelila na grupe za igru i poslala u razlicite centre za igru, opet u tisini dok je nekoliko njih dobilo da se igra sa lutkama i pozornicom, i posle se grupe smenjuju.To me je zadivilo.
Nasi prijatelji u drugom delu grada dobili su jednu od onih drugih skola, jer su stan u tom kraju kupili povoljno i mnogo pre nego sto su deca usla u jednacinu...Visok broj imigranata, visok broj socijalnih slucajeva...svako trece dete ima problem sa ponasanjem, neki su agresivni tuku drugu decu, uciteljica je izujedana...ocajni su i pokusavaju da prepisu dete u drugu skolu.
Ne secam se da se Aleksa zalio da ga je neko udario ove godine, imali smo mali problem prosle sa detetom koje nije imalo kocnice i par puta ga je udario ali posle tatine posete skoli, to je reseno i drzali su ih bukvalno u razlicitim coskovima sobe, sto zbog nastupa sto zbog obecanja da ce svaki buduci udarac biti vracen duplo i da ga ne saljemo u skolu da bi ga neko tukao i maltretirao kad ga vec mi ne tucemo kod kuce.Nije im bilo svejedno, ali nije ni meni, to sto neko ne ume da se ponasa nije izgovor da im se sve dozvoli jer su drugaciji, bas naprotiv treba duplo vise da se radi sa njima da nauce granice ponasanja i sta je prihvatljivo, i sve je to super ako postoji podrska porodice, ali nazalost deca su to negde videla i naucila da je to u njihovoj kuci prihvatljivo...mozda ne svi ali vecina.
Posle mog dugogodisnjeg iskustva u prosveti i radu sa decom, naucila sam neke stvari, ukljucujuci porazavajucu cinjenicu da se neka deca jednostavno radjaju losa bez obzira na to kakvi su im roditelji i ako se roditelji trude da to isprave ima nade. Pod losa mislim na to da nemaju sazaljenja, niti kocnice kada povredjuju drugu decu i da to ponasanje shvataju kao normalno i prihvatljivo kada sluzi njihovom cilju da dodju do necega, a neka cak i uzivaju u tome da muce drugu decu.Pre nego sto sam pocela da radim sa bebama mislila sam da je to nauceno ponasanje,ali mi se kasnije cinilo malo verovatnim da beba koja je tek propuzala ima ucitelja za udaranje, ujedanje i cupanje druge bebe da bi dosla do igracke ili iz cista mira, neka deca su agresivnija od drugih u samom startu.I neka od njih nauce da to nije u redu, dok druga ne haju i ne prestaju sa maltretiranjem drugih.Za ovih par godina rada ovde naisla sam na 2 bebe kojima je jedini dnevni cilj bio da muce druge bebe u sobi.Jedan decak je imao 12 meseci i tek prohodao kada sam pocela da radim, roditelji su mu divan mlad bracni par, uvek fini i nasmejani, a on je bio sarmantan i vecito u pokretu, nazalost njegovo kretanje po sobi se sastojalo iz toga da igrackama na guranje pregazi drugu decu, da ih pocupa ili ujede u prolazu, da ih gurne da padnu ako tek uce da hodaju i gegaju se polako ili da im otme igracku i baci je u drugi kraj sobe da vidi da li ce da placu...i sve to sa najsarmantnijim osmehom ja nisam uradio nista lose i ovo je bas zabavno...Nas dan se sveo na to da dve paze na svu ostalu decu a jedna da vecito prati i zaustavlja njega.Kada bi ga stavili u stolicu za hranjenje da se malo smiri poceo bi da cupa svoju kosu i jede je od nervoze sto ne moze da se krece okolo.Ali inace je bio sasvim normalno, zdravo dete.Nije proslo mnogo vremena i ostale bebe su pocele da se brane od njega na isti nacin, tada je izdvojio najmirnijrg u grupi , onog koji se nije branio i napadao samo njega i jos jedno manje dete koje je tek ucilo da hoda i nije moglo da mu pobegne.Jednom ga je u prolazu ujeo za ledja, i pobegao, dok smo shvatili sta se desilo mali je imao masnicu sa otiscima svih zuba.Izludjivala me je cinjenica da on uziva u tome sto radi i sve to radi sa osmehom i zeljom da rasplace i povredi drugu decu.Roditelji nisu znali kako da to zaustave jer su oni realno provodili sa njim samo 2 dana u nedelji i kod kuce nije ujedao nikoga jer nije bilo druge dece.
Brojali smo dane kada ce konacno preci u stariju grupu.I kada je konacno otisao, drugo dete dotad mirno i dobro, zauzelo je njegovo mesto siledzije gurajuci drugu decu da padnu i otimajuci im igracke, on jeste to naucio od drugara i zaustavili smo ga bez problema, onog prvog smo samo mogli stalno da odvajamo od druge dece i da ga jedna od nas cuva.
Videla sam razmazenu decu koja su vristala i sutirala svoje roditelje, roditelje koji su se raspravljali sa cetvorogodisnjacima kao da su drugari na istom nivou, roditelje koji su jurili decu po vrticu da ih stignu, i roditelje koji su se sakrivali iza kredenaca krisom dajuci deci krofne iz tim hortonsa da ucitelji ne vide da im daju hranu koja je zabranjena u vrticu, roditelje koji su pustali da im dete umarsira u ucionicu punu dece sa cinijom grickalica i cokolade jer nije hteo da doruckuje kod kuce i to je bio jedini nacin da ga umilostive da dodje u vrtic...a druga deca ga gledaju.Videla sam decu koju podizu babe jer su ih majke ostavile ili nisu sposobne da brinu o njima, decu koja su psihicki ostecena od strane odrastanja u nefunkcionalnim porodicama...
I kakva su deca?
Deca su odraz drustva, odraz kultura i porodica, u mom kraju prilicno fina i lepo vaspitana sa pokojim izuzetkom, u siromasnijim krajevima sa vise razlicitih kultura i mentaliteta je vise tih izuzetaka.
U nekim skolama deca iz dobrostojecih porodica su surovija i bahatija od odraslih, jer ne znaju za bolest, bol i smrt, ne znaju za nemanje, za glad i za hladnocu, vecito uljuljkana u svom balonu gde su mali carevi i sve zelje im se ispunjavaju nemaju sazaljenja prema drugima, rastu u male egoiste i narcise.Deca iz siromasnih porodica jasno vide nepravdu i osecaju uskracenost i to ih cini ponekad agresivnim i osvetoljubivim, pokazivanje zuba i pesnica je jedini nacin da se izbore sa vecitim frustracijama koje ih prate.
Kanadska deca se ne razlikuju od srpske, deca su deca svuda u svetu, dobra, vaspitana, bezobrazna, agresivna...sretna ili besna, zadovoljna ili ne, nema puno razlike, zavisi kako ih vaspitavate i na sta naletite.
Monday, October 27, 2014
Dok cekamo sneg
Nikad ne dozvolim sebi da zaboravim na kakvom mestu zivim, stignu te neke nevazne gluposti i brige, pocnu da se kvare stvari i zatezu finansije i zaboravis da pogledas oko sebe, ne vidis sumu od drveca...bukvalno. Jesen je moje omiljeno godisnje doba ovde, zbog boja, zbog svetla, zbog plodova, zbog toga sto znam da hvatam poslednje sunce pred dugu i sneznu zimu...
Neko ce pisati o carima prestonica i velikih gradova, o ukusima i mirisima kafica i festivala, meni je to lepo jednom u ko zna kad i brzo se zasitim i unervozim od guzve, meteza, buke i mirisa, ali zato zivim tu gde zivim, na kraju grada skoro na selu, sa pogledom na sumu i ravnicu koja se talasa pod klasjem i kukuruzom.Di ces lepseg prizora za nekog iz Vojvodine, i tamo sam igrom slucaja posle odrastanja u centru bila preseljena na sam rub grada gde se ulica zavrsavala u ledini i mi smo kao deca uzivali zimi kada se bare zamrznu, leti su ponekad leteli zmajevi i jedrilice dok aerodrom kao i mnoge stvari okolo nije bankrotirao...komsije su tamo vezivale krave i koze, pcelari su drzali kosnice i leti smo posle kise brali sampinjone, i sa balkona spavace sobe gledala sam kako sunce zalazi nad tom ledinom, nad - kao sto Djole peva- jednom i jedinom Vojvodinom...Kao tinejzder sam sanjala da jednog dana napisem peticiju da se tamo napravi ogroman park za decu, sa igralistima, sa klupama i fontanama i bazenom, sanjala sam kako bi bilo lepo da svi ljudi koji zive u oblakoderima zarobljeni na kraju grada bez zelenila i igralista osim te ledine imaju gde da odu da se setaju umesto po smradom zagusenom bulevaru sa pregledom na betonsko sivilo neodrzavanih zgradurina.To je bilo pre nego sto sam videla ono sto su moji profesori nazivali "truli zapad" i ovdasnje parkove, i devedesete su nekako zagusile sve ideje o peticijama i promenama u mojoj glavi, ta ledina vise ne postoji.Zemlja je prodata ili bolje receno poklonjena za mito komapnijama koje su od nje napravile industrijsku zonu, ona deca su odrasla i imaju svoju decu kao i ja, niko nije dobio park i igralista ali su bar nekima od njih mame i tate dobile poslove za iste te kompanije,a sivilu zgrada i smradu automobila je pridodat pogled na sivilo i smrad fabrika, bukvalno pod njihovim prozorima.Sada mogu da gledaju kako sunce zalazi iza fabrickog dimnjaka, pitam se da li neko od njih sanja o parku kao ja nekada.
Moja sadasnja ulica vodi do skole, svakog jutra stotine dece radosno marsira u tom pravcu, ispadaju nasmejani iz zutih autobusa i parkiraju biciklove na nosace ispred ulaznih vrata ni ne trudeci se da ih zakljucaju jer nikom u ovom komsiluku ne bi palo na pamet da uzme nesto sto mu ne pripada, i vecina ima para za sve sto im treba.Iza skole je suma kroz koju vode staze kojima se deca setaju svakog dana u toku skolskih casova jer su obavezni da provedu sat vremena u prirodi i uce o biljkama, zivotinjama i promenama.Iza sume koju presecaju potocici i drveni mostici, nalaze se tereni za fudbal, bejzbol, odbojku na pesku i par igralista za decu.Pored toga je jezero za guske i patke i jedna napustena farma sa starim vocnjakom.A iza toga je ravnica...Ali slike govore hiljadu reci pa cu vam prepustiti da sami odlucite.
Setnja komsilukom,
klinac pusta zmaja, i najbolji drugari iako vise ne idu u istu skolu i ne zive u istom gradu vidjaju se svake druge subote :)
Januar
Uzivaj klizajuci se na ulicama posle ledene kise na -35...
Februar
pronadji decu na ulici...
Mart
Jos uvek moze da se sanka...
April
hm...poseti Riplijev akvarijum?
Maj
Vreme je da se pregleda kolekcija semena, konacno!!!
Jun
Vozom na pijacu u ST.JAcobs
Jul
jezero Huron
Avgust
Idi na farme da beres nesto, maline,jabuke, sta god je u sezoni...Na tezgama pored puta stoji povrce i cvece, metalna kutija je vezana za sto i u nju ubacis pare za ono sto pokupis sa tezge, 12 klipova secerca 2.5 $ i 3 gladiole 1$, bundeva 2$,veza sargarepe 2$...nema nikog da prekontrolise koliko si novca ubacio, ljudi su na njivi, rade, a ti kradi ako imas srca i duse od najvrednijih koji ti stavljaju hranu na sto.Ponekad me boli koliko su ljudi ovde spremni da veruju da je svaki covek dobar i posten.
Septembar
Jos farmi i bundeva...voznja kanuom niz reku...
Oktobar
Kada je hladno kulturna desavanja, kada nije jos farmi :)))
Novembar
uglavnom vreme za zatvorene igraonice i bioskop ili shoping
Decembar
Pripreme za bozic i tubing !
Par slika iz Elore
Par slika sa puta za Kincardin i iz Kinkardina
Neko ce pisati o carima prestonica i velikih gradova, o ukusima i mirisima kafica i festivala, meni je to lepo jednom u ko zna kad i brzo se zasitim i unervozim od guzve, meteza, buke i mirisa, ali zato zivim tu gde zivim, na kraju grada skoro na selu, sa pogledom na sumu i ravnicu koja se talasa pod klasjem i kukuruzom.Di ces lepseg prizora za nekog iz Vojvodine, i tamo sam igrom slucaja posle odrastanja u centru bila preseljena na sam rub grada gde se ulica zavrsavala u ledini i mi smo kao deca uzivali zimi kada se bare zamrznu, leti su ponekad leteli zmajevi i jedrilice dok aerodrom kao i mnoge stvari okolo nije bankrotirao...komsije su tamo vezivale krave i koze, pcelari su drzali kosnice i leti smo posle kise brali sampinjone, i sa balkona spavace sobe gledala sam kako sunce zalazi nad tom ledinom, nad - kao sto Djole peva- jednom i jedinom Vojvodinom...Kao tinejzder sam sanjala da jednog dana napisem peticiju da se tamo napravi ogroman park za decu, sa igralistima, sa klupama i fontanama i bazenom, sanjala sam kako bi bilo lepo da svi ljudi koji zive u oblakoderima zarobljeni na kraju grada bez zelenila i igralista osim te ledine imaju gde da odu da se setaju umesto po smradom zagusenom bulevaru sa pregledom na betonsko sivilo neodrzavanih zgradurina.To je bilo pre nego sto sam videla ono sto su moji profesori nazivali "truli zapad" i ovdasnje parkove, i devedesete su nekako zagusile sve ideje o peticijama i promenama u mojoj glavi, ta ledina vise ne postoji.Zemlja je prodata ili bolje receno poklonjena za mito komapnijama koje su od nje napravile industrijsku zonu, ona deca su odrasla i imaju svoju decu kao i ja, niko nije dobio park i igralista ali su bar nekima od njih mame i tate dobile poslove za iste te kompanije,a sivilu zgrada i smradu automobila je pridodat pogled na sivilo i smrad fabrika, bukvalno pod njihovim prozorima.Sada mogu da gledaju kako sunce zalazi iza fabrickog dimnjaka, pitam se da li neko od njih sanja o parku kao ja nekada.
Moja sadasnja ulica vodi do skole, svakog jutra stotine dece radosno marsira u tom pravcu, ispadaju nasmejani iz zutih autobusa i parkiraju biciklove na nosace ispred ulaznih vrata ni ne trudeci se da ih zakljucaju jer nikom u ovom komsiluku ne bi palo na pamet da uzme nesto sto mu ne pripada, i vecina ima para za sve sto im treba.Iza skole je suma kroz koju vode staze kojima se deca setaju svakog dana u toku skolskih casova jer su obavezni da provedu sat vremena u prirodi i uce o biljkama, zivotinjama i promenama.Iza sume koju presecaju potocici i drveni mostici, nalaze se tereni za fudbal, bejzbol, odbojku na pesku i par igralista za decu.Pored toga je jezero za guske i patke i jedna napustena farma sa starim vocnjakom.A iza toga je ravnica...Ali slike govore hiljadu reci pa cu vam prepustiti da sami odlucite.
Setnja komsilukom,
klinac pusta zmaja, i najbolji drugari iako vise ne idu u istu skolu i ne zive u istom gradu vidjaju se svake druge subote :)
Januar
Uzivaj klizajuci se na ulicama posle ledene kise na -35...
Februar
pronadji decu na ulici...
Mart
Jos uvek moze da se sanka...
hm...poseti Riplijev akvarijum?
Maj
Vreme je da se pregleda kolekcija semena, konacno!!!
Jun
Vozom na pijacu u ST.JAcobs
Jul
jezero Huron
Avgust
Idi na farme da beres nesto, maline,jabuke, sta god je u sezoni...Na tezgama pored puta stoji povrce i cvece, metalna kutija je vezana za sto i u nju ubacis pare za ono sto pokupis sa tezge, 12 klipova secerca 2.5 $ i 3 gladiole 1$, bundeva 2$,veza sargarepe 2$...nema nikog da prekontrolise koliko si novca ubacio, ljudi su na njivi, rade, a ti kradi ako imas srca i duse od najvrednijih koji ti stavljaju hranu na sto.Ponekad me boli koliko su ljudi ovde spremni da veruju da je svaki covek dobar i posten.
Septembar
Jos farmi i bundeva...voznja kanuom niz reku...
Oktobar
Kada je hladno kulturna desavanja, kada nije jos farmi :)))
Novembar
uglavnom vreme za zatvorene igraonice i bioskop ili shoping
Decembar
Pripreme za bozic i tubing !
Par slika iz Elore
Par slika sa puta za Kincardin i iz Kinkardina
Subscribe to:
Posts (Atom)