Friday, May 12, 2017

Vremeplov

Ostala sam duzna jednu pricu na ovom blogu.
Ostala sam duzna jer nisam znala kakav je osecaj kada se prvi put vratis u proslost.
Ono sto sam cula od drugih kada podju nazad u posetu bivsoj zemlji, vrlo cesto nije mi se dopadalo, jer svi su bili odusevljeni kako je super i dobrim provodom kako toga nema ovde itd, i to me je strasno nerviralo iz nekog razloga.Zaista mi nije bilo jasno kako to tmurno mesto koje smo ostavili u beznadju moze da se pretvori u najbolji provod i uzivanciju.
Ocekivala sam od njih da se vracaju skenjani (vrlo nerealno od mene priznajem), kao tada kada smo otisli sa losim i crnim pricama o tome kako je katastrofa i ne vredi ni ici tamo nikad vise...Ocekivala sam od sretnih Kanadjana da nastave da se zale na Srbiju koju su sa kukanjem napustili,kako nista ne valja, samo sada kada se osvrnem pomislim, boze, zasto sam to uopste ocekivala?
Zasto bi se neko ko tamo ode sa parama na odmor i moze da radi sta hoce i kad hoce uopste zalio na bilo sta, pa to je najbolje letovanje na svetu, smestaj i hrana su dzabe a ti se osecas kao mali car jer svi obracaju paznju na tebe odjednom i trce da te vode okolo i pronalaze ti zanimacije...nista te zapravo ne dotice jer ne pratis taj program i politiku godinama, ne zivis i ne primas platu tamo, i jedini koji kukaju su drugi, ti brale nisi u toj prici.
Posle 7 godina emigracije presekli smo jednu dugu kanadsku zimu evropskim prolecem, i proveli mart tamo, zapravo 3 nedelje marta.Psihicki sam totalno odlepila pre puta, na sve sam se spremala, na lose vreme, na hladne sobe i slojeve odece, na neljubazne ljude, lekare, na ludilo decjeg nespavanja i navikavanja na 6 sati vremenske razlike...otprilike sam za sve imala plan B, sta ako...ali jedina stvar koju nisam predvidela je razlika u imunitetu, jer nas je posle nedelja cimanja sa lokalnom kanadskom gripom odmah posle sletanja pokosila stomacna aktuelna tamo.Prvu nedelju smo proveli izmedju kreveta i kupatila, drzeci deci lavore, peskire i glave dok su kunjali na nama.Zapravo je ispalo da je otici kod lekara u Srbiji carski ako ti nije problem da iskesiras pregled i lekove, neki se cak iscimaju da ti dodju na vrata.
Nasi utisci su se drasticno razlikovali od utisaka nase dece, bar onog starijeg koji je umeo da ih izrazi.Kada smo sleteli u Varsavu nestalo je finog i nasmejanog osoblja iz Toronta koje propusta ljude sa malom decom prve i zapahnula nas je nezainteresovana rezignirana istocna Evropa, osmeh se verovatno posebno placa pa ga nigde nismo videli.Gomila mladih belosvetskih japija koji studiraju po svetu ukrcala se sa nama u satl bus za avion za Beograd, niko se nije cimnuo da nam ustupi makar deo sipke da se uhvatimo dok smo drzali decu poluludu od neprospavane noci na sebi, tako smo neko vreme visili svi na Aci dok se jedna devojka (hvala roditeljima koji su je lepo vaspitali) nije smilovala i ustupila nam parce sipke i oslonac.U varsavi je bilo -5 sa kisom, prijatno u odnosu na -18 sa mecavom koje smo ostavili 10tak sati leta iza sebe, ali i dalje je bilo neprijatno stajati po strani na vetru i kisi dok su se japijevci ukrcali sa svojim fensi laptopovima u odeci po poslednjoj modi vrhunskih brendova, svih 150-oro njih bez dece i pre nas, mi smo poslednji usli u avion.U avionu sam razmisljala o prvom utisku, o tome kako nas niko nije ni pogledao,nisam videla kontakt ocima ili osmeh od kad smo dosli u Evropu, a toliko sam se navikla na ljudsku ljubaznost ovde, kako i sada svi sede i bulje u svoje ekrane ignorisuci sve oko sebe.Mali me je podigao da u roku od sat vremena 3 puta idemo u rep aviona do kupatila, i sva tri puta sam morala noseci dete u rukama da se ne sktrlja od turbulencija da preskacem noge jednog *&#!#* mladica koji ih je nonsalatno pruzio preko cele staze bez mrve namere da ih pomeri, poslednji put pozelela sam da ga sutnem iz sve snage ali to bi me samo spustilo na njegov nivo i odustala sam.
Konacno sam videla osmeh kada smo naleteli na nase carinike, videli su malog kako vuce svoj mali kofer i donosi im ga i gura ga u skener, poceli su da se smeju i da mu govore da ne treba jer oni njemu veruju da nista ne krije, i da im je drug,odahnula sam, konacno normalni ljudi.Malo su se salili sa njim i ipak mu skenirali kofer.Pet minuta kasnije u oblaku dima u wc-u Aleksa me je pitao zasto ovde vazduh tako smrdi i ne moze da se dise, kuknjava se nastavila kada smo izasli u Beogradski smog napolju, vidi molim te, pa ja sam i zaboravila na smog i tezak vazduh.
Ali nisam zaboravila na ludacki saobracaj i reli vozace, u momentu kada smo ugledali automobile i kuce ucinilo nam se da je neko mahnuo carobnim stapicem i sve smanjio, putevi su se suzili,vozila su bila smesno mala i preblizu jedna drugom, a ulice...pa prosle bi za jednosmerne ovde.Na ulazu u nase bivse naselje Aleksa je pitao zasto su jednu traku podelili linijom na 2 dela i konstatovao da je ta traka polovine sirine naseg puta u ulici (koja je slepa), sto je istina kad bolje razmislim,jer ujutru mogu da se mimoidju djubretarski kamion i SUV pored 2 reda parkiranih automobla roditelja koji donose decu u skolu.
Onda smo otvorili vrata naseg bivseg stana na spratu i zakoracili 7 godina unazad u dan kada smo otisli.
Sve je bilo onako kako smo ostavili,namesten krevetac i decja soba sa igrackama, kuhinja koja je ujedno i dnevna sa minijaturnim starim televizorom koji ima 4 dugmeta i nema daljinskog, smesna ali neophodna mala zidna klima, minijaturna sudopera i sporet sa 2 plinska grejaca ako nestane struje, ili ako nestane plina, 30+godina stara TA pec na kojoj smo susili ves...sve stvari, posudje, sve na svom mestu...kao da smo juce isetali odatle, samo proslo je 7 godina od juce.Aca je prokomentarisao kako je sve malo kao da su tu ziveli patuljci a ne mi.
U jednom trenutku sam morala da dobro udahnem i na silu resetujem mozak koji se borio sa cinjenicom da sam sve vreme zivota u Kanadi mozda samo sanjala i da sam zaista otisla negde na par dana i vratila se u neku drugu stvarnost iz koje ipak nisam uspela da pobegnem, mom mozgu nije pomagala ni cinjenica da se za 7 godina nista nije promenilo u naselju i okolini, sve je ostalo isto, kao kada sam otisla, kao kada sam ja bila dete i odrastala tu...Samo su sad u ulici neki novi klinci, deca moje generacije, deca tih klinaca sa kojima sam se ja igrala.
Neki novi klinci...oni su dokaz da nisam sanjala i da je vreme proteklo, iako mi nismo obracali paznju na njega.Posle sam shvatila da ipak ima par novih stvari, jedan trzni centar koji podseca na neki delic Evrope, novi krov na staroj pijaci,par novih igralista iz stranih donacija, i poplocan centar.
Umorna od puta htela sam da istusiram i legnem decu, morali smo da sacekamo da se betonski zidovi (ne grejani godinama) malo ugreju jer je u duhu stednje grejanje ukljuceno tek kad smo stigli, mislila sam da bi topla kupka pomogla i poskidala sam decu pored elektricne grejalice u kupatilu i pustila vodu u kadu, odjednom sam cula kuknjavu i gadjenje i okrenula se da vidim decu kako beze iz kade pune zute smrdljive vode,ah da, i na to sam zaboravila, voda koja ne sme da se pije zbog kolicine arsena u njoj a ne sme ni da se gleda kada se kupas jer se inace niko nikad ne bi okupao u gradu.Trebalo mi je 3 dana da ih ubedim da se istusiraju i da im nece nista biti, a mi smo odrasli pijuci tu vodu godinama i gutajuci Tiski mulj i prasinu ravnice, dok su svi u kucama pusili dan i noc bez obzira na decu,bez sedista i bez pojasa, bez zdrave ishrane i piramida namirnica...Kolaci su se pravili vikendom a slatkisi dobijali po zasluzi, i dok mi moj buduci doktor nauka drzi predavanje o mom roditeljstvu i njegovim pravima da ne bude otrovan vodom treceg sveta,jer ga prisiljavam da se istusira, u mojoj glavi se vrti film iz proslosti da nikada nisam smela tako da se obratim mojima i da deca nisu imala pravo glasa kad odrasli pricaju.
I dok smo mi brizljivo sakupljali svoje stare uspomene, i kao deca preturali po starim slikama i stvarima koje smo ostavili smejuci se, moja deca su pravila svoje uspomene, odusevljena svom paznjom koju su im rodjaci i dede i babe posvecivale.
Posle nekog vremena stariji se okrenuo i rekao mi-Ja ne znam zasto se ti toliko zalis, kad je ovo najbolja zemlja na svetu!Iz njegove perspektive i jeste, ceo dan mu je dozvoljeno da radi sta hoce, da urla i jurca ulicom, vozi se sa lokalnim klincima, pali vatru sa dedom, ide na pecanje i druzenja sa rodjacima, jede sladoled za dorucak, rucak i veceru...da onaj mali hoce da prica verujem da ne bi imao primedbi s obzirom da je svako bozje vece deda palio lomacu u dvoristu da peku virsle na stapu, i taj mali, nepun metar visok, je pojeo 5 hot dogova, stvarno ne znam gde mu je stalo.Bilo mi je drago zbog njih.
Sto se odrasih tice posle prve nedelje je sve pocelo da lici na seosku turneju, bilo je dana kada smo isli u 6 poseta od ujutru do uvece i zeludac mi je uglavnom bio pun raznih vrsta kafe, i ponekog zalogaja keksa ili mezea.Trebalo nam je malo vremena da se opsetimo da hrana ima drugaciji ukus ali su me iznenadile cene u prodavnicama, za par kesa namirnica bez problema smo ostavljali 50tak dolara a ako bi taj dan otisli negde na kafu ili sladoled pored prodavnice mogli smo trositi stotku na dan bez problema.To nisam ocekivala, tu neverovatnu perverziju da su stvari duplo skuplje nego u Kanadi, i odmah sam zazalila zbog onog sto sam ucinila da bismo vukli manje stvari, rekla sam hajde da svim klincima ponesemo pare umesto poklona i obilo mi se o glavu, jer za 30 dolara mogla sam da kupim jaknicu, haljinu i kompletic za dete na snizenju ovde, dok sam tamo u decjem budiku buljila u sugavu tursku tuniku za devocice sa istom cenom!Katastrofa.Obuca, ista stvar patike koje sam ja platila 60$ pre 2 godine su parkirane u izlogu trznog ponosno kostale 100$ iako su stari model, iako ljudi ovde ne zaradjuju hiljade vec stotine dolara...I dalje mi ne ide u glavu ko i kako formira te cene i ko moze sebi da priusti stvari po tim cenama, ako meni to deluje previse iz ove perspektive.Na korzou su svi kao i uvek lepo obuceni i doterani :)
Sledeci put, za ko zna koliko godina, vucem kofer sa poklonima, imacu vremena da ih skupim umesto da se nerviram tamo dok me vlasnici butika deru za jeftine prnje dovucene iz Turske i Kine.
Skontala sam ono sto je cale pokusavao da mi kaze sve vreme, da je to savrseno mesto za zivot ako znas kako da plivas sa politickim strujamai iskoristis sitem za sebe ili znas kako da dodjes do kinte, ali u isto vreme nije zabavno ako nisi u ove 2 kategorije.Postoji ta mreza poznanika, porodice, rodbine koji ti non stop pomazu, ublazavaju padove, traze poslove i veze ako su ok, cuvaju decu da ti imas malo licnog zivota, nekom ostave ili kupe nekretninu, sve je to tu i ko ume da se snadje zivi kao bubreg u loju.Letovanja su jeftina, odmori su duzi od 2 nedelje, babe i dede uskacu kad treba, laganica!
Moja deca su tuzna jer toga nema sa druge strane okeana, nema porodicnih okupljanja i spavanja kod rodjaka, nema gostovanja kod baba i deda, more jos nisu videli jer nam raspon letovanja suzen na 3 zemlje od kojih u 2 necu da idem iz principa, mada se predomisljam ovih dana...Iako su mi se svi koje sam srela zalili na po redu: 1. politiku, 2.pokvarenost vlasti i stranki, 3. nedostatak pristojnih poslova, 4.besparicu, 5. opstu nepravdu (pogotovo u skolama, oni koji imaju klince), i dalje vecina radi, ima krov nad glavom i uspeva da priusti deci pristojan zivot uprkos svim preprekama na koje nailaze i uz opstu podrsku starije generacije.
Odusevljavaju me mladi ljudi koji sami uspevaju da stvore krov nad glavom i podizu decu u slozi, jer na moje cudjenje vrlo ih je malo. Za koga god da sam pitala, ej a kako je taj i taj, ili ta i ta, odgovor je bio e pa i oni su se razveli, i tako jedno 20tak ljudi za koje sam pitala.Mi u hladnom kraju sveta, usmereni jedan na drugog i sami u svemu, u dobru i u zlu, nemamo luksuz da razmisljamo o svojim zeljama i pravima vec se borimo za ovo dvoje nejakih, da njima bude ok.Deluje mi razmazeno kada se neko pokupi i ode jer mu je bilo bolje kod mame i tate, pa njima uvali svoje dete i ode na letovanje sa drustvom.To je do mene, ja nisam dana provela odvojena od svoje dece godinama i ne mogu da zamislim da ih ikom ostavim duze od jedne noci kod babe( i to sam jedva progutala samo zbog decje radosti), ali kao sto rekoh ako imas mrezu da te uhvati kad napravis gresku mozes da dozvolis sebi da padas u zivotu, jer ima ta ekipa oko tebe koja ce se potruditi da te izvuce.Nemaju svi taj luksuz, jos jedan minus emigracije, ako ovde dozvolis sebi padnes tesko ces ustati.
Sve u svemu, moram da se pridruzim horu svih emigranata, selica koje u leto krecu tamo "dole", sve je super, hrana po restoranima je divna i nije preskupa, druzenje je super, to sto nije -20 u martu nego 25 u plusu je fantasticno,kafa sa drugarima je super, deca su odlepila za sladoledom na kuglu kod starog poslasticara kod kog su nas vodili kad smo bili klinci, uspomene su super,nove uspomene koje su napravili su super (jurenje dedinih kokosaka sa pistoljima za vodu, jedenje sveze pokupljenih jaja iz gnezda,sve kobasice na stapu i skakanje oko vatre, novi drugari, vreme sa babama i dedama...)I nista se nije posebno promenilo, iako mi mnogi kazu da im se cini da je gore nego ranije, ja sam zapravo pomislila da ipak izgleda bolje.Ima igralista za decu, negde su nesto i okrecili...Ipak ne bih se nikada menjala, vise volim ovaj standard i uredjen sistem, vise volim svoj Kanadski mir i red.
Drugacije je kada dodjes na odmor da uzivas i sa kintom, nego onda kada smo odlazili, i tako, vraticu se u proslost opet za par godina da vidim jel sve jos isto, i jel ima jedna kugla vanile u centru.







Wednesday, February 1, 2017

Kad imas ludog komsiju...

Sta je za koga uspeh?
Za "tipicnog" Indijca je uspeh imati ogromnu kucu, dobar auto, para za lepe stvari, puno puno zlata na zeni i cerkama, ziveti tako da ti se svi u zajednici dive, a pogotovo oni kod kuce kojima stalno saljes neku pomoc kao bogati rodjak iz Kanade.Biti velik i uspesan u ocima drugih, zasluziti divljenje...
Za tipicnu kinesku porodicu uspeh je imati bar jedno musko dete, raditi bilo sta (uglavnom privatan biznis) od jutra do sutra da bi se deci obezbedilo vrhunsko obrazovanje, casovi muzike, klavir ili violina, casovi bar 2 jezika pored kineskog,obavezno visoko obrazovanje ako moze vezano za tehnologiju...onda pomoci sinu da kupi vecu kucu sa dodatkom za roditelje kako bi mogao da brine o njima kad ostare, zauzvrat dobija besplatnu brigu za svoju decu i moze da se skoncentrise na rad i karijeru.
Za klasicnu kanadsku porodicu, uspeh je biti sretan, imati svoj krov nad glavom,dve ok plate, dobru skolu za decu i moci da priustis sebi letovanje bar jednom godisnje.
Za moje komsije Menonite uspeh je biti cist i prav u bozjim ocima, skromno odgajati gomilu dece i vredno raditi od jutra do mraka zajedno sa njima, nedeljom ici u crkvu sa celim selom da se zahvalis Bogu na milosti.
I gde god se okrenem ima razlicitih ideja sta je uspeh, navela sam tih par kategorija jer vecina ljudi oko mene spada u jednu od njih, neke ( mislim da tu spada dosta njih sa nasih prostora) karakterise da je uspeh uvek vezan za imanje materijalnih stvari koje predstavljaju sliku spoljnjem svetu kako taj neko moze sebi da priusti i time treba da stekne njihovo divljenje, a njemu verovatno neku vrstu prividne sigurnosti, neki ulazu u buducnost, u porodicu u svoju decu i njihovu decu, nekima je bitan duhovni mir i zdravlje a nekima je bitno sve to na gomili ili im nije bitno nista od navedenog, mozda su neka retka zlatna sredina koja uspeva da izbalansira neki normalan zivot.
Jedan od glavnih razloga zasto ne volim da se puno krecem u odredjenim ( citaj crkvenim)krugovima je upravo ta ideja uspeha i neuspeha u emigraciji.Ako cete iskreno, verovatno je najveci uspeh izaci iz onog zacaranog kruga ludila i dobiti lutriju da sletis ovde i pocnes ispocetka, ali ne bi se svi slozili sa mojim misljenjem, jbg cak i ja nekad pobrkam loncice pa se ne slazem sa svojim prethodnim misljenjima :)
Postoji jedan problem u tom mentalitetu materijalnog uspeha, naucis da cenis sebe po spoljnim utiscima koji dolaze od drugih ljudi ili od stvari koje mozes da priustis. Drugim ljudima je u interesu da ti ne govore bas potpunu istinu tako da nemas dobar feedback o sebi, slika je uglavnom malo ruzicastija nego sto jeste, a ako uspesnog sebe meris stvarima koje posedujes(kao Trump)onda si verovatno najvece govno od coveka koje bez savesti hoda preko leseva da bi sebi sebicno prisvojilo luksuz i kintu, i opet ti to niko nece reci u facu vec ce se svi pretvarati da ti se dive.I eto postoje bar dve drzave na planeti( a verovatno i 200) koje su naucno dokazale da su ima bas takvi likovi idoli, svi znamo za "uspesne" tajkune i biznismene po banana republikama a sad su i ovi Ameri dole dobili svog Slobu koji ce da im ojadi penzioni fond i organizuje zajam za bolju Ameriku pre nego sto nas sve djuture uvali u novi rat...Jel' ima neko osim mene onaj deja vu, vec vidjeno sindrom iz devedesetih kad su se svi busali kako ce nasa zemlja biti najbolja a ovi drugi su vikali da je njihova najljepsa...Samo mi je zeznuto sto su ovi ipak malo veci od 5 miliona neke sporedne zemlje na ivici Evrope, i bolje naoruzani, i imaju vise problema medju sobom, mi npr. nismo imali rasizam, samo nacionalizam i par drugih sitnica a ovde je pun kazan razlicitih problema i neslaganja...
Zalepljeni smo kukom za njih , kako ovde kazu, pa ako tamo ne bude valjalo, nece ni ovde, nece nigde.
Sto se mene tice, moze i jedan zid sa ove strane molim, manje ce da kosta i kraci je.



Thursday, October 13, 2016

Nova vlada otvorena vrata...i nisam vise emigrant

Posle skoro decenije vladavine konzervativne politike ove izbore su neverovatnom vecinom dobili liberali, sta to znaci za nas videcemo, ali za buduce emigrante, migrante i izbeglice moguce je da ce dolazak u Kanadu biti malo laksi, sve zavisi od toga koliko promena je nova vlada resena da unese u Expres entry program.
Oni su najavljivali promene vezane za emigraciju u svojoj predizbornoj kampanji, a sada govore o hiljadama migranata i izbeglica koje planiraju da prime sa bliskog istoka i ratnih podrucja, navodno je prethodna vlada poostrila uslove za azilante ( jasno mi je zasto, kada ljudi iz Hrvatske, Madjarske, Rumunije itd dolaze i traze azil a te zemlje su prakticno u uniji), novi kabinet ministra je sacinjen od bivsih emigranata i kanadjana koji smatraju da Kanada premalo cini po pitanju uzimanja udela u pomoci izbeglicama koje sada dolaze u Evropu jer nemaju drugog izbora.
Pratite promene u emigraciji od Nove godine i videcemo sta ce novi ministar za emigraciju uraditi.

Sto se mene tice vrlo retko obilazim blog, nije da sam u potpunosti odustala ali recimo da imam osecaj da sam rekla sve sto sam imala, ostalo mi je da se vecito ponavljam i u postovima i u komentarima jer neke ljude bas mrzi da citaju svoju lektiru i uporno mi traze da im je prepricavam i sazvacem da se oni jadni ne bi mucili...Eh jos da neko moze da prodje sve muke emigracije umesto njih a oni da dodju na gotov i sredjen zivot to bi bilo idealno.Salu na stranu, proces se menja a ja nemam nameru da budem vecito u toku jer imam druge bitnije stvari o kojima moram da brinem, deca rastu, vreme prolazi i ne postajemo mladji.
Nema puno stvari na koje mogu da se zalim, zivot nam je relativno normalan, ne trazimo hleba preko pogace i ne ubijamo se za dolar na ustrb svoje dece i porodice.Imamo neke svoje prioritete.
Proslo je 6 godina da nisam nogom krocila u Evropu, prakticno nisam izasla iz Ontarija koji je prilicno prostran.Ponekad me plase vesti iz sveta, vidim obale Turske gde smo nekada letovali preplavljene lesevima migranata, nemire i bombe po Evropi, viruse po tropskim drzavama i ludilo od izbora u USA, i pomislim sto ja da se pomeram odavde kad je ovde mirno i lepo.
Moja emigracijska avantura se zavrsila, rekla sam jedino ako me neko pozove da emigriram na Novi Zeland u sali, jer im je sezona za bastu 364 dana u godini.Nismo vise emigranti, sad smo ponosni gradjani Kanade ;) svi mi ne samo ovaj najnezglavniji mali canuck sto se rodio kad je i Nijagara smrzla jednom u 50 godina...Taj nikad nije bolestan i nikad mu nije hladno, ne stoji u mestu duze od 2 minuta i ne slusa nikog...
Ima toliko stvari o kojima sam pisala a koje su se odavno promenile da ovaj blog nije vise tacan,
zaboravila sam dosta stvar koje sam pominjala pa ne zelim da se ponavljam u novim postovima, izgubila sam volju da pratim teme vezane za emigraciju jer mene vise ne doticu i oduzimaju mi vreme od bitnijih stvari.Ako neceg nemamo dovoljno to je vreme.
Roditelji dva mala deteta, sami bez igde ikoga ovde, iako nam to uopste ne smeta ponekad ume da se oseti, svaki dan sat i minut su nam ispunjeni brigom o deci ili obavezama, to je nesto nasta se lako naviknes ali nikad u potpunosti ne prihvats da usput izgubis deo sebe, zauvek.Ne mislim da preterujemo, ne vucemo ih na 5 aktivnosti svakog dana posle skole, samo jednu 2 puta nedeljno i to na borilacke vestine.Od ujutru oko 8 do uvece oko 9 ja nemam 5 minuta slobodnog vremena, Aleksi je dozvoljeno da pozove koga hoce iz razreda ili ulice da se igraju posle skole, imam jos jedno dete koje cuvam i bebac ima drugare u ulici koji povremeno dolaze da se igraju sa njim, s te strane sam presretna da zivimo u kraju punom dece i normalnih porodica i da mogu da odrastaju slicno tome kako sam ja odrastala, da se igraju na ulici i da dovlace drugare kuci kad god im padne na pamet.
Kada su deca u kuci kompjuter mi je van domasaja ili idu neki crtaci ili muzika, kada odu da spavaju idem i ja jer vise nemam snage od celodnevnog trcanja za njima i po kuci, i nas dvoje smo sebi dodelili po par slobodnih sati nedeljno za teretanu ili nesto slicno da dopunimo baterije i izdrzimo tempo odmornih i naspavanih minionsa.Zato necete videti gomilu novih postova...uspesni blogeri su ljudi koji imaju vremena da satima sede pred virtuelnim zivotom i pisu o svemu i svacemu, ja imam zivot, onaj drugi koji stalno trazi mamu...


Friday, October 16, 2015

Djak prvak

Izvukli smo tiket za lepo vreme sve do ove nedelje, sad je pocela hladna kisa i za dva dana sume su eksplodirale u jarkim bojama i olinjale se na brzinu.Jesen je lepa u mojoj zemlji :)
Mi smo klasika, uzivamo u svojoj deci, visimo po farmama, docekujemo i ispracamo goste i rodbinu,tu i tamo ugrabimo vremena za nesto novo ili mali vikend odmor.
Pravi kanadjani su uveliko na Kubi, hvataju poslednje dobre ponude pred zimu i sezonu uragana na ostrvima.
Matorci se pakuju za Floridu gde idu da prezime zajedno sa guskama, porodice su zatvorile "trejlere" i "kotidze" - montazne objekte na jezerima okolo za sezonu, deca su se vratila u skolu.
Sve je po starom rasporedu, pocele su nove reci, pisanje slova, matematika, francuski, neko je naucio da cita i pise a neko jos nije progovorio ali je glasan i cuje se, ljubi ih majka :)
Prvi razred je doneo pitanje da li da ga upisemo u super hip popoularni French immersion ili u najobicniju eglesku grupu gde ce uciti francuski kao drugi jezik, odlucili smo da ne forsiramo i upisali ga u regularan razred.Ispalo je skroz ok, razred je upola manji od ostalih jer su svi poneseni modom upisali decu u francuski deo.Ideja da mi dete uci matematiku i biologiju na francuskom mi se nije dopala, znam francuskog dovoljno da se snadjem ali ne i da mu pomazem oko takvih predmeta, osim toga testovi iz predmeta na kraju odredjenih razreda kojima se meri ucinak se polazu na engleskom, predmeti su prilicno zahtevni sami po sebi da bi se jos savladjivali na nepoznatom jeziku, nije mi se dopao plan i drago mi je da ne cimam dete, jer cak i oni koji su izasli iz tog sistema ne znaju francuski savrseno, osim toga ako ima talenta za jezik naucicemo mi to i kod kuce :)
Ako razmisljate o tome obavezno procitajte za i protiv clanke i blogove jer nisu sva deca za ovaj program,mozda zeleci da im ucinite uslugu u buducnosti postavite detetu ogromnu prepreku sad koja ce mu ogaditi skolovanje i unazaditi ga jer nece biti sposobno da je savlada.
Moj licni osecaj je bio da to nema puno smisla za moje dete, ucenje matematike na francuskom je ravno tome da su mene terali da je ucim na svedskom,na jeziku koji nisam cula i sa kojim nemam nikakvih dodirnih tacaka.
Znanje jezika je bitno, znati 2 ili 3 jezika je divno, iz licnog iskustva znam da covek koji ima volju i zelju da uci moze da savlada strani jezik i kasnije, jeste da je deci lakse i prirodnije ali nikad nije kasno ( vi koji strebate za IELTS i ostale ispite nadajuci se da negde emigrirate znate koliko je bitna volje, vezba i motivacija).
Druga stvar je misljenje samih ucitelja u skolama da deca u dva razlicita programa napreduju razlicitom brzinom u startu, oni koji uce samo na jeziku kojim vec savrseno barataju imaju manje problema i nervoze i brze savladaju siri spektar gradiva.Dok deca koja uce na stranom jeziku najpre moraju bar da pokupe minimalan fond reci da bi razumeli sta se od njih ocekuje.
U jednom momentu roditelji vise nisu u stanju da prate i pomazu deci oko domaceg na jeziku kojim sami ne govore, tada moraju da unajmljuju tutore , jednom ili 2 puta nedeljno, jos jedna obaveza i izdatak.
Da ne ulazim u detalje, razmislila sam i zakljucila da ne zelim da eksperimentisem.
Djak prvak je godinu dana stedeo da kupi sebi kucnog ljubimca kog je oduvek zeleo, tako da sam sada zaduzena i za nasu najnoviju dekoraciju za Halloween, njegovu crnu macketinu o koju se vecito saplicem i koja pronalazi nove nacine da nas iznenadi svakog dana.Najjadnije od svega je bilo to sto je nedeljama kijao svaki put kad prodje pored nje, i imao osip po licu svaki put kad je zagrli, vec smo mislili da cemo morati da je vratimo jer je alergican ali s vremenom mu se organizam navikao na novu napast.Bilo mi je neverovatno da je uspeo da razvije alergiju, jer smo imali macku kada je bio beba i kupili kucu u kojoj je godinama zivela macka i nikada nismo videli slicne reakcije, ali eto desava se.

Moja basta je ociscena, povrce na ledu, seme sklonjeno za sledecu sezonu, imali smo divno leto i gomilu neverovatnih novih biljaka, 40 vrsta paradajza u svim bojama, bele i sarene patlidzane, razne paprike, i neverovatnu sicilijansku tikvu trombocino rampicante koja je fantasticna kada je mala (oko pola metra) moze da se koristi kao tikvica ili cukini, a kada poraste (oko 1,5m) moze da se osusi i cuva za zimu, plus neverovatno brzo raste!Navukli smo se na Japansku kuhinju, sushi, tempuru i rezance, uspela sam da savladam dobar deo recepatai tehnika, a svo sveze povrce iz baste je bilo fantasticno za tempuru, koju toplo preporucujem da pokusate da napravite sa npr svezom boranijom, brokolijem ili karfiolom, ma sa bilo cim malo soja sosa i wasabi ludilo mmmm.
https://ca.search.yahoo.com/search?fr=mcafee&type=C111CA1056D20150101&p=tempura+youtube

U ponedeljak su izbori, na kojima cu raditi, i videcemo kuda ce ploviti ovaj brod naredne 4 godine i da li ce se imigraciona politika zatvorenih vrata promeniti ponovo ili ne.




Monday, June 8, 2015

Sa ili bez rutine...post za mame

Ja sam osoba koja voli da planira unapred, koja proverava svoje planove i razmišlja kako da reši fiktivne probleme koji još nisu iskrsli (a možda i neće nikad),kao u šahu volim da vidim u kom pravcu neki put može da odvede ili koje prepreke mogu da se naprave usput...Samo ima jedan problem u toj mojoj logici, u državi u kojoj je juče bilo loše, danas nije dobro nikako a sutra može da bude uglavnom samo gore takav način razmišljanja može da te malo ubije u pojam i ubedači, tako da su svi u fazonu just go with the flow ili što bi ribica iz Nema rekla -just keep swimin', ćuti i plivaj.Kada pređeš u drugi sistem deo tog načina razmišljanja je primenjiv ali ne uvek, postoje stvari na koje nisi računao jer nikada nisi ni znao da postoje.Deca su posebna priča, baš kada mislim da će odspavati par sati popodne on ustane posle pola sata sa drekom, kada mi treba da ustane do 3 da ih spremim za lekara on baš taj dan reši da odspava duže i onda mi bude žao kad moram da ga budim ili još gora varijanta dere se od 1 do 2.30 i zaspi u 10 do 3...Kao što rekoh, just go with the flow...
Oduvek smo imali rutinu.Sa prvim čini mi se da smo malo i preterivali, jeo je u minut u isto vreme svaki dan, spavao je dva puta dnevno ujutru od 11 do 1 ili 2 i popodne od 4 do 5.30,što je značilo da smo u to vreme morali da budemo kod kuće i da se ceo naš raspored okretao oko njegovih dremki i navika, ponekad bi spavao sat vremena u šetnji u kolicima. Večerao je u 7, dobio flašicu u 8 i išao da spava u pola 9.Kada je prohodao smanjio je spavanje na jednom dnevno popodne od 12 do 3 ponekad 4.Obojica su prespavala noć cim su stigli do 7kg i nabili svoje salčiće, prvi sa 6 nedelja a drugi sa 4 meseca, smo ovaj drugi nikada nije spavao dva puta dnevno ili duže od 3 sata, pri čemu mu je 2.5 prosek, ide da spava u 7 i ustaje u 7 ako smo srećni i ako nije vikend, vikendom važi Marfijev zakon, tad se ustaje u 6 ili ranije.
Rutina mi je olakšala prelazak u Kanadu, trebalo je skoro 3 nedelje da se vratimo u normalan ritam u drugoj vremenskoj zoni.U vrtićima radnici preživljavaju samo zahvaljujući tome što je svaki minut isplaniran, obroci su svakog dana u isto vreme, spavanje je posle ručka od (12 do 3 za bebe) posle užine u 3.30 se ide napolje sat vremena minimum, u 5 idu kući.Deca tačno znaju kad se šta dešava i osećaju se sigurnim kada znaju šta sledi, u sobi u kojoj sam ja bila u 8 do 8.30 je doručak, od 9 do 10 je slobodna igra, u 10 je likovno, posle toga oko 10.30-11 je circle time, kada svi sednemo u krug i čitamo priče, pevamo pesmice i igramo, sledi promena pelena i pranje ruku pa u 11.30 ručak i spavanje do 3, 3.30 užina pa napolje, još malo igre pa kući.Za svaki dan imali smo planirane aktivnosti za svaki sat, predviđene igre, knjige i muziku, planirane likovne aktivnosti, bez obzira što su u pitanju bebe, svaka radnica pravila je svoj plan za dve nedelje tj 10 dana i svi planovi su bili tematski. Kada sam imala temu jesen, išli smo da sakupljamo lišće, pravili slike od njega,donela sam gomilu malih ukrasnih bundeva da deca mogu da ih pipnu, stavili bi semena u providne plasticne teglice pa su mogli da ih vide i koriste kao zvečke,doneli su male plastične grabulje za lišće za igru napolju,farbali smo (prstima naravno) bojama napravljenim od povrća slike jesenjih plodova itd.Shvatila sam da je dan puno lakši i zabavniji ako i ti i dete znate kako će izgledati raspored i znate koje je vreme određeno za šta.
Vrtići imaju mesečni meni, 4 nedelje koje se rotiraju po danima, ja svoje nedeljne kupovine planiram samo za 5 radnih dana,jer ovde nema šanse da se ide u prodavnicu svaki dan osim ako ne živiš pored nje. Vikendom dozvoljavamo sebi malo kupovine gotove hrane ili neki izlazak na ručak ili večeru.Na ledu uvek imam nešto što u poslednjem minutu moze da se gurne u rernu za nedaj bože ili ako banu gosti, burek, picu, neko pohovano povrće.Za decu uvek imam u glavi 10to minutne varijante kada smo u frci tipa spageti, makarone sa sirom,pečeni krompir,topli senviči ili neka salata i prženice sa belim lukom ovde popularni i malo drugačiji garlic bread.Hrana koju spremam je više-namenska kako ja volim da je zovem, to znači da je primenjiva na bar nas troje, jer superizbirljivi Aleksa je uvek izuzetak.Juče sam kuvala karfiol, natrpala sam u lonac ceo karfiol, nekoliko krompira, par šargarepa, parče mesa, začinila i ostavila da se krčka satima dok smo se igrali jer nije bilo škole u petak, bio je PD day.
U 11 bebac je jeo gnječeno kuvano povrće u pire krompiru sa puterom i jogurtom i seckano meso, paradajz salatu i seckanu jabuku i krušku (bibi puno jede, više i bolje od brata), brat je jeo njegovu klasiku živu šargarepu, svež krastavac, kruške i prženice sa belim lukom,voćni jogurt, jer on mrzi bilo šta kuvano, svo povrće voli da jede u krckavom stanju, uključujući karfiol i brokoli , bljak, ali bar je tako zdravije.Kada ustane oko 3 bebac će dobiti čorbu sa hlebom, zapečeni karfiol sa feta sirom i voće za desert ( čorbu u medjuvremenu zakuvam sa istim tim povrćem koje iseckam, izgnječim krompir, umutim jaje+jogurt+brašno i zgusnem je mada ponekad dodam i pirinač pre nego što vratim povrće u nju ako hoću baš gustu čorbu, karfiol pomešam sa 2 jajeta, brašnom, mlekom i seckanim feta ili drugim sirom stavim u nauljen plek da se zapeče).Tata za večeru ima čorbu, zapečen karfiol i sve što ostane od dečje salate :)))Aleksi naravno moram opet da dam ono što on voli, ponekad uspem da pojede par kašika supe ali na jedvite jade.Nemam vremena da pravim lepa jela koja se pripremaju satima i pojedu za 10 minuta, moram da razmišljam kako da obrok koji pristavim ujutru traje do uveče, ili da pripremim unapred oljušten krompir za plek ili laparušu, ili smesu za palačinke koju gurnem u frižider za taj dan.Jednom nedeljno imamo pizza day, tada klinci u školi dobijaju picu za ručak, pa ne moram puno da pakujem.
Ja sam odrasla na tatinoj laparuši, ili kako smo ubedili Aleksu da je jede potato pancake, jer deca će jesti sve što nazovete palačinkom.Evo kako se ona pravi, 2,3 velika krompira iseku se na tanke kolute, posole i rašire u plek sa uljem tako da ima jedan ili dva tanka sloja krompira, stave se u rernu 10 minuta na 230 da počnu da se peku, za to vreme umuti se šolja mleka ili vode, 2 jajeta, pola male kašike soli i šećera,brašna toliko da smesa bude kao vrlo gusta masa za palačinke, ja dodam par kašika rikota sira, pavlake i malo bibera u moju, i time se prelije krompir i vrati u rernu da se zapeče.Ovu smesu sa sirom koristim za svo moguće povrće, tikvice, španać, karfiol, mešano povrće,meso sa prazilukom čak postoji i drugačiji recept za kukuruz. Dobra stvar je što se brzo sprema, ne moram da dežuram pored šporeta i može da se jede hladno isečeno na kocke uz supe ili salatu što bebcu skroz odgovara.
Kao roditelj stalno se preispitujem da li oni zdravo jedu, da li dobijaju sve vitamine i minerale, da li je hrana dobra ili zatrovana pesticidima i ko zna čime, i stalno ispravljam svoje prethodne greške.Na primer Aleksa je kao beba dobijao blendiranu nezačinjenu hranu i gomilu onih mlečnih kašica jer su me ubedili da tako treba, kao i to da počnem da mu dajem dohranu od 3 meseca što je uzrokovalo gomilu problema sa stomakom, ovaj drugi do šestog meseca nije dobio ništa sem mleka čak ni vodu, a onda je počeo da jede sve što i mi ili izgnječeno ili iseckano na kockice koje sam može da strpa u usta bez ikakvih problema i mnogo bolje jede od brata.
Vrtić je opet pomogao da shvatim neke stvari vezane za dečju ishranu, dobijali smo decu koja su godinu dana bila samo na formuli, bez dodatne hrane ili vode i koja su vrlo teško prelazila na hranu jer im je flašica uvek bila prvi izbor.Neka deca nisu znala da žvaću, neka se se davila i gadila čak i na pirinač koji je relativno mek i bezukusan, po nekom pravilu uvek su to bili prvenci starijih i propreznih roditelja koji su se držali foruma i knjiga više nego svog osećaja i zdravog razuma ali razumem ih, ni ja nisam znala šta da radim sa prvim pa sam pitala okolo i slušala savete više nego što sam trebala, videla sam i dvoje iz drugačijih kultura koje je sa 13 meseci hodalo i hranilo sebe kašikom bez problema i pokazivalo mi na pelenu kad se ukake...Nikad neću zaboraviti Fransisa, veseli osmomesečni plavi dečkić sa velikim plavim očima i beretkom na glavi,kada su mama i tata došli u posetu vrtiću prvo naše pitanje je bilo koje su mu navike, rutina, šta jede, kad spava itd. na šta su srednjovečni roditelji veselo odgovorili, oooo on nema rutinu mi ga puštamo da sam donosi svoje izbore i radi šta hoće i kad hoće a mi se prilagođavamo njemu...jedva čekam da vidim kako će to izgledati kad uđe u pubertet ako roditelji dotle totalno ne odlepe.Fransis je u medjuvremenu verovatno odlučio da neće u naš vrtić i to magično saopštio roditeljima, jer ga nikad više nismo videli.

Svako radi kako ume i kako misli da treba, meni lično dnevni raspored, planirane aktivnosti kao i plan b ako ne možemo napolje na -20 olakšavaju svakodnevicu, na drugom kraju sveta gde nema baka servisa tako često.Navike i rutina su nam olakšale i selidbe, kad god smo se selili namestila bih dečju sobu apsolutno isto kao što je bila u prethodnom stanu, iste slike iznad kreveca, ista mesta za igračke, što sličniji raspored nameštaja u drugim sobama, nikada nije pravio problem, legao u bi u svoj krevetac pogledao slike i zaspao.
Moja deca idu na spavanje svakog dana u isto vreme, moraju jer nemaju izbora, nisam ga imala ni ja kad sam bila dete, i odraslima treba malo vremena za sebe.Iako nas rutine grozno ogranicavaju vikendom kada planiramo sve aktivnosti za pre ili posle bebine dremke, preko nedelje me spasavaju jer uspevam da odradim sve po kuci, da ih sve sredim i nahranim a da ne poludim jer mi kuca izgleda kao da gubim partiju u dzumandziju.

Sunday, April 12, 2015

Emigrirati u Kanadu od 2015-te u 4 koraka

Emigracija se dosta promenila od 2006 kada smo mi resili da se iselimo.
Stalno se izvinjavam i objasnjavam ljudima da nisam u toku sa svim promenama, jer me to iskreno vise ne dotice i ne zanima, nazalost toliko imam poruka na ovu temu da ce mi biti lakse da se informisem i napisem ovaj post nego da svakom ponaosob odgovaram.

1. Posetite zvanicni sajt za emigraciju drzave Kanade http://www.cic.gc.ca/englisH/immigrate/index.asp

ne budite lenji i procitajte uslove i kategorije za emigraciju, imate mogucnost da se testirate da li zadovoljavate uslove ovde http://www.cic.gc.ca/ctc-vac/getting-started.asp

2. Pronadjite kategoriju emigracije koja vas opisuje, skilled worker, student, biznis ili provincial nominee, ili ujedinjenje sa porodicom/vencanje
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/apply.asp

3.Pogledajte potrebnu dokumentaciju, test jezika i gde sve treba da se prijavite (profil u pool-u, job bank canada itd)
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/pool.asp
ako idete na PN varijantu pogledajte zasebne sajtove svih provincija i njihove uslove za trazene struke i zanimanja, nemojte da ste lenstine i procitajte uslove ako stvarno zelite da dodjete, svaka od provincija ima dodatne 3 ili 4 kategorije koje obuhvataju emigriranje bas u tu provinciju, ponekad je lakse uci na mala vrata.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/provincial/apply-who.asp

4. Spremite pare za troskove prijave i testa jezika,polozite jezik, i pocnite da sakupljate papire, popunite ih i prijavite se, dopunjujte svoj profil ako vam se u medjuvremenu poveca iskustvo i slicno.Ako vas kontaktiraju i pozovu da nastavite emigracioni proces, spremite pare za lekarski, i odlazak.

Sunday, February 22, 2015

Zemlja novopronađena ( i zemlja ostavljena iza)

Počela sam da čitam ovu knjigu, jednu od retkih o istoriji emigracije u Kanadi koju sam iskopala na zabačenoj polici biblioteke, pre dobra 2 meseca i još je nisam pročitala, prilično je teška za čitanje
pa moram da je čitam u malim podnošljivim dozama...

Znam da će ovo biti poduži post, zato ću ga prelomiti na par delova, jer mi je žao da ne podelim ostatak priča, dakle prvi deo je ovde.
..................................................................................................................
Francuska je prva počela da se širi na teritoriji današnje Kanade, u vreme kada je osnovano prvo stalno naselje 1605 Port Royal, ona je ostvarivala pravo na današnji Quebec, New Foundland i Labrador,Novu Scotiu i deo Hudson Bay-a, koje će kasnije izgubiti u ratovima sa Britanskim delom kolonija i indijancima.Među doseljenicima je vladala jasna netrpeljivost donesena iz domovina, Britanci su savetovali svoje da idu u Upper Canada (današnji Ontario)i da izbegavaju bandite u States (neotesani Yankee) i Lower Canada- današnji Quebec.Novi doseljenici pod pokroviteljstvom kolonija dobijali su besplatno zemlju u prvom periodu (od 100 do 200 acres, 100ac je 400.000 m2)i pribor i hranu za prvu godinu, uslov je bio da iskrče i počnu da obrađuju zemlju što pre...U to vreme bez vakcina i antibiotika, bez prodavnica, sa putovanjem od 7,8 nedelja u potpalublju sa 400 ostalih imigranata, emigracija je umela da bude često smrtonosan potez.Nisu postojale pruge ni putevi, oni koji bi se iskrcali u Kvebeku dalje bi morali pešice ili ako su sretni zapregom...


The book The Land Newly Found is comprehensive, fascinating collection of first-hand accounts from the frontiers of Canadian immigration history. Drawn from letters, newspapers, and reportage, these vivid accounts range from the 18th century to the present day, and provide an insightful look into the lives and minds of newly arrived immigrants to Canada as well as the politicians, policy-makers, and public who witnessed their arrival. Chosen for their immediacy and engaging acuity into the Canadian immigration experience, these eyewitness accounts are broad in scope, revealing the hardships and heartbreak, hard work and happiness of people beginning their lives anew in a foreign land.
From war brides and home children to refugees and boat people, The Land Newly Found not only explores the personal stories of those who choose to make Canada their new home, but provides keen insight into the policies and political struggles of a budding multicultural nation.
http://books.google.ca/books/about/The_Land_Newly_Found.html?id=u6e0AAAACAAJ&redir_esc=y

Prateći dolazak emigranata od 1602 do sad knjiga je skup pisanih dokumenata, listi za nabavku, ličnih pisama i raznih dokumenata koji zajedno oslikavaju mozaik sklapanja Kanade u ono što je danas.
Oseća se jasno neprijateljstvo Britanaca i Francuza, nezadovoljstvo novih emigranata, nezadovoljstvo vlastele, sukob sa starosedeocima, rasizam i politika mržnje...ali i hrabrost i istrajnost onih koji su rešili da uspeju u novopronađenom domu.

Obratite pažnju na fascinantnu činjenicu da se neke stvari ponavljaju vekovima kasnije,
pogrešna očekivanja novih emigranata i američki san
državna politika biranja prikladnog stanovništva,netrpeljivost prema različitosti,
slanje svojih sunarodnika u određene delove i držanje ekipe zajedno,
mešetari, prevaranti, razočarenje ili suludi optimizam, i Kanadska zima...
.............................................................................................................

Edvard Wynne Avg 17 1622 Ferryland

Newfoundland

Imamo pšenicu,ovas i ječam, pasulj i grašak, iako ih sejemo vrlo kasno u sezoni ovde rastu i uspevaju brzo.Imamo baštu koja rađa u izobilju, pasulj nam je vrlo lepo rodio,grašak je porastao veći od ljudi,rotkvice su veličine pesnice,repa,salata,kelj,kupus,šargarepe su divne.Imamo livadu od tri ara sa koje smo skinuli seno za zimsku ishranu.Nadamo se da ćemo uspeti još više sledeće godine.Pašnjak hrani oko 300 grla stoke, leta su ovde blaga i livade su prepune mirišljavih lekovitih trava, voćke rađaju dobro a ima i puno raznih jestivih bobica.Šume su prepune ptica i divljači.Zemlja je bogata rekama, potocima i barama, vode su bogate ribom, imamo jelena i druge zveri za hranu i krzna.
Tlo je plodno a vazduh lekovit, nalazim da nam prva zima nije bila ništa gora od zime u Engleskoj, trajala je do polovine Marta ali su dani bili sunčaniji i duži nego u Engleskoj...


odlomak iz pisma obljavljenog u novinama da bi se privukli novi imigranti, ostatak pisma jednako optimistično opisuje Ferryland novu koloniju i nastavlja se u spisak potrebnih stvari za nastavak izgradje naselja, mlin, kovačnica, zanatlije i tesara itd...Broj stanovnika u to vreme 32.

.................................................................................................................

Sveštenik Jezuit Nova Francuska 1635 odlomak iz pisma

...Nova Francuska je prostrana, toliko prostrana da se oni koji imaju malo zemlje ili su prosjaci koji traže ikakav posao mogu poslati ovde, mnogi od njih prose od vrata do vrata ili kradu, svaki pokušava da dođe do onoga što nema i ne može da ima.Ova zemlja će imati dovoljno poštenog rada za sve,pored toga, treba naseliti Francusko stanovništvo pre nego što dođu tuđini, jer francusko stanovništvo će ostati verno kruni i kulturi domovine i neće dozvoliti tuđinima da uhvate maha ovde.
Ne samo da će iseljavanje smanjiti glad i kriminal u Francuskoj već će i ojačati državu...

...................................................................................................................

Akadija, prvi popis stanovništva 1671 odlomak

Jacob Bourgeois 50, žena Jeanne 40, apotekar, deca Jeanne 27, Charles 25, Germain 21,Marie 19,Guillaume 16, Margaret 13, Francois 12, Anne 10, Marie 7, Jeanne 3
cattle 33, sheep 24

Jean Gaudet 96, wife Nicole 64, child Jean 28
Cattle 6, sheep 3

Denis Gaudet 46, wife Martine 62, children Anne 25,Marie 21, Pierre 20,Pierre 17, Marie 14,
cattle 9 sheep 13

Widow of Etiene Hebert 38, children Marie 20,Margerite 19, Emmanuel 18,Etienne 17,Jean 13, Fransoa 10, Catherine 9, Martin 6, Michel 5, Antoine 1,
cattle 4, sheep 5

Michel de Forest 33, wife Marie 20, children Michel 4, Pierre 2, Rene 1
cattle 12, sheep 2

Antoine Babin 45, wife Marie 25, children Marie 9,Charles 7,Vincent 5, Jeanne 3, Margerite 1
cattle 6 sheep 8

Olivier Daigre 28,wife Marie 20, children Jean 4,Jacues 2, Bernard 1,
cattle 6 sheep 6

Francois Gauterot 58, wife Edmee 47, children Marie 35,Charles 34,Marie 24,Rene 19, Marguerite 16, Jean 23, Fransoa 19,Claude 12,Charles 10,Jeanne 7, Germain 3
cattle 16 sheep 6

itd.
na ovom spisku ima dosta stvari koje u današnje vreme ne bi baš prošle, dve osamnaestogodišnjakinje upravo su rodile prvo dete, dvadesetogodišnjakinje imaju decu od 4 godine ( već 3 deteta do dvadeseta)što znači da su se udale sa 15 ili 16, ima žena od 25 udatih za muževe od 60...
A sam broj dece je neverovatan, porodice imaju od 3 do preko 10, ali ako se zagledate u brojeve parova u pedesetim prosek žive dece u tim godinama je između 3 i 5 (ne znam da li se računaju i deca koja su otišla od kuće da se udaju-ožene)U jednom od naselja popis je pokazao 239 muškaraca 111 žena i 366 dece.

................................................................................................................................................

Guverner Halifaksa Edvard Kornvolis 1749

Broj naseljenika je 1400, ali moram da primetim da je među njima mali broj, možda svega nekoliko stotina ljudi koji su spremni da rade i urade šta je potrebno da bi se napravila nova naseobina, imamo oko 100 vojnika, možda 200 trgovaca i mornara, ostali su sirotinja, lenštine i probisveti koji su došli samo zato što im je neko obećao krov nad glavom i zalihe hrane za prvu godinu, a da ne moraju ni prstom da mrdnu. Većina ih se zavukla u bolnicu žaleći se na sve i svašta i ne izlaze, nemaju odeće ni obuće,koju ću morati da im dam pod uslovom da pristanu da pomognu i rade nešto u izgradnji.

....................................................................................................................

Wiliam Johnstone misionar na Princ Edvard Ostrvu Novembar 1820

Još jedno zlo koje sam video je, kada se novi imigrant iskrca sa porodicom i vidi neobećavajuću zemlju oko sebe umesto da se skući i pripremi za zimu, počne da luta po ostrvu tražeći bolje mesto. Za to vreme njegova porodica spava po tavernama i jede ono malo para i hrane što im je ostalo, po isteku godine više nemaju para i moraju da rade u nadnici ili da uđu u dug koji će im godinama kao kamen visiti za vratom, i nisu nimalo bolje nego kada su se tek iskrcali i kada su se mogli skućiti na svojoj maloj farmi...

................................................................................................................

John Howison britanski doktor koji je 2 godine proveo u Kanadi, 1821 (prvi od opisa kako viša britanska klasa, bogataši, vide emigrante)odlomci

Naselje Talbot blizu obala jezera Iri izgleda lepo na oko, uređeni putevi i niz lepih farmi u zelenilu, ali ako pogledate bliže videćete da su stanovnici koji tu žive ogrezli u lenštinstvo, rasipništvo i degradaciju, oslobođeni okova teške sirotinje u mestima iz kojih su došli sada su zaslepljeni plodnošću ove zemlje i upuštaju se u demokratiju najodvratnije vrste.
Gomila bezakonih derača koji su oslobođeni pravila uređenog društva koje postoji među višim klasama, usuđuju se da se smatraju jednakim sa svima,i ako se pojavi neko sa strane da iskoči iz mase i pokuša nešto da promeni naići će na otpor i biti povučen nazad u mlitavost mase.
Tako je u svim oblastima GOrnje Kanade gde su farmeri stekli zemlju, nemaju nikakvog poštovanja prema višima i boljima od sebe....
--------------
Devet desetina farmera u Talbotu je bilo beda ali posle par godina rada i truda postali su uspešni toliko da imaju sve što im je potrebno,ali neće se oni obogatiti sa svojim umnim sposobnostima, nadajmo se da će takav sloj uskoro nestati i da će ih u naselju Talbot zameniti superiorniji i pametniji ljudi od ove bede sa dna Evropskog seljaštva....
--------------
Pojavio se i broj Škota, koji imaju tu svoju užasnu osobinu da se drže u klanovima, koji traže poseban deo naselja za sebe i svoje, kao da već nije dovoljno užasno njihovo nekultivisano ponašanje i opšta odvratnost, kada dođu ovde odmah se izjednačavaju sa gospodom i zaboravljaju manire ophođenja prema drugima, ponašajući se prema svima jednako.
Ovde niko još nije stekao dovoljno da bude bogatiji od drugih, i zbog toga nema rangova, već se svi podjednako učtivo ponašaju prema svima, stvarajući neku nakaradnu demokratiju nikad ranije viđenu u Evropi.
Ali najčudnija stvar od svih je što ti ljudi podjednako dočekuju nove emigrante, najgoru bedu ili one koji imaju sredstava, odmah ih usvajajući među sebe i pomažući im,tretirajući ih sa jednakim poštovanjem, novi emigranti isprva bivaju začuđeni tim postupkom ali se uskoro oslobađaju i rastu u svojim očima, sami sebe nazivaju gospodom, kakva taština i bezobrazluk...
Ovde su ljudi dospeli na najnižu formu ljudskih bića, i ova situacija se može uništiti samo uticajem višeg razuma, religije i obrazovanja.

.................................................................................................................................

John McDonald 1821, prelazak u Kvebek, pismo kući, odlomci

Nas 400 pošli smo brodom iz Glasgova za Greenock 19 Maja, stigli smo 25 Juna u Kvebek.
Oluja je trajala 9 dana i svi na brodu su se razboleli, vreme je bilo neobično hladno za ovo doba godine, kako je kapetan rekao.U potpalublju je bilo zagušljivo od toliko bolesnih ljudi i samo sam gledao da kad god mogu spavam na palubi.
Kada smo ušli u Kvebek morali smo u karantin, za vreme puta 4 žene su rodile ali su 3 bebe umrle, i jedan dečak od 4 godine, drugi je pao sa palube i slomio ruku.
-------------------------------------------------------------------
Parobrod nas je ostavio sa prtljagom 10 milja uzvodno na St. lorens reci, dalje smo morali da idemo čamcima koji su vučeni uz obalu, do sad naš broj je pao na 366 ljudi.Kiša je padala danima i ljudi koji su pili rečnu vodu počeli su da se razbolevaju.Dve porodice ostale su siročad, jednima se otac udavio, a drugima je majka podlegla bolesti.Prolazak kroz brzake reke bio je najteže i najgore iskustvo u mom životu, nekada nam je voda bila do grudi ili do vrata...mnogi su se smrzli i razboleli.Spavali smo na otvorenim poljima praveći improvizovane šatore od čega smo mogli, tu i tamo bi naišli na neku farmu, ali ostalo nam je još 120 milja pešačenja.Kod 74 milje naišli smo na 1000 ljudi sa broda David od Londona sa kojima smo nastavili put ka Kvebeku.Mnogi koje sam upoznao su umrli na putu...

.....................................................................................................................

Frances Stjuart , pismo majci 1823 ( engleska viša klasa) odlomak

...krompir ne smemo da jedemo jer moramo da ga čuvamo za seme, svakog dana za večeru imamo čorbu od pasulja ili graška sa kuvanom prasetinom,ponekad imamo i repu, ali smo vrlo sretni jer imamo odličan hleb i mleka u izobilju, čula sam da su mnogi iz naše klase bili gladni prve godine i živeli samo na usoljenom mesu i čaju jer nisu imali ništa drugo, čak ni hleb.
Deca su zdrava i uživaju u prelepom vazduhu, koji me podseća na kuću.Izgradili smo brvnaru ali muž planira da se bavi proizvodnjom potasha i kad to zaživi da izgradi veliku kamenu kuću, kaže da je to unosan posao.Kada bih samo imala svoje prijatelje odande ovo bi bio raj na zemlji...
Imamo i mladog lekara koji obilazi okolne porodice svake 2 nedelje i svi ga plaćamo 3 $ godišnje, Škot je ali je pametan.

......................................................................................................................

j. Mulligan pismo stricu New Brunswick 1829 odlomak

....od svih pametnih i plemenitih građana ovde se politikom bave samo oni kojima nije ispod časti da se bore za par mrvica iz državne blagajne, neotesani, glasni, arogantni jednom rečju nekultivisani i nekulturni, dok pametni ćute i gledaju u tišini.Deo njihovog uspeha leži i u tome što je prošlogodišnja žetva podbacila, a naši proizvođači glasno kukaju iako su im skinute sve takse i iako znaju da će zaraditi u ovakvoj situaciji...

....................................................................................................................

Susanna Moodie ( viša klasa) 1829 odlomci

Mnogi su morali da se bore sa starim predrasudama, morali smo da obuzdamo gordost i utišamo srca, sve je ovde nama grozno i nakaradno,bačeni smo među neobrazovane koji umesto da nas vide kao vođe i inovatore, vide nas kao nekog ko želi da im oduzme nezavisnost.
Polu divljaci Jenki nas mrze, ne žele da nam pruže ni mrvicu osnovne ljubaznosti koja se očekuje od rafinisanog čoveka, među sobom se nazivaju sir i madam iako im te titule ne pristoje.Upadaju nam u kuće bez najave i kucanja ne poštujući nikakvu privatnost i sa vrata deklamuju gde je čovek ili žena, obraćajući se čak i mojim bednim irskim sluškinjama sa madam.
------------------------
Otkrila sam tajnu.
Neprirodna zavisnost služinčadi od gospodara tera ih da samo prikrivaju svoje gađenje prema takvoj situaciji i da je svo njihovo fino ponašanje i zahvalnost zapravo laž.Oni nas mrze i zavide nam.
Poslušni su samo iz potrebe jer znaju da od nas zavise za hleb i krov nad glavom, ali kada dođu u ovu zemlju to se sve menja...oni su slobodni, da konačno pokažu svoje pravo lice i mržnju, da pokušaju da ti ospore i oduzmu privilegiju boljega koja ti po klasi pripada.
-------------------------------------------------------
Najgora stvar koju sam mogla da uradim bila je da platim prelazak i povedem služinčad odande.
Čim su došli ovde osilili su se pod uticajem ovog ultra republikanskog duha i počeli da me ucenjuju tražeći manje posla i više para, sam vazduh Kanade presekao je vekovne veze poslodavca i sluge kojima smo bili povezani.Oni traže da jedu za mojim stolom i gunđaju pri poslovima koje su veselo radili kod kuće, a ako im nešto kažeš odgovore ti da su oni ovde u Meriky slobodni i da lako mogu da nađu bolji posao a ti se snalazi.Istina je da je posluga ovde dobro plaćena i teško ju je naći.
--------------------------
Mada ne čudi me, kada pogledam kakav je njihov položaj u Britaniji, tamo zavise od hirova svojih gospodara, žive u večitom strahu od viših klasa, jer ako izgube posao teško da će naći drugi sa lošim preporukama, moraće da umru od gladi ili kradu.Pristaju da glume servilnost i rade sve što se od njih traži jer znaju da će na kraju meseca dobiti za hleb i imati gde da spavaju, ovakva sebična veza opstaje i njihovi gospodari su sretni dok traje.
Ali u Kanadi ova veza više ne postoji.
Situacija se okreće, klasa služinčadi je mala i oni znaju da se rad ovde može naplatiti, jer mi zavisimo od njihove pomoći,kažu ti da oni mogu da žive i bez tebe ali ti ne možeš bez njih.Ne usuđuj se da im prigovoriš, osetićeš njihov novostečeni otpor i slobodu kada počnu da ti prete otkazom ili kada traže veće satnice.Oni ti gordo kažu da su jednako dobri kao i ti i da ovog momenta mogu naći bolji posao na 20 mesta ako ti se ne dopada...čaksu u stanju da odu u pola posla ostavljajući tebe da završiš teško peglanje odeće ili pranje veša, kako god znaš i umeš...
--------------------------------------
Moram da priznam da više volim Kanađane za poslugu nego evropske imigrante, jer oni te bar iskreno tretiraju sa poštovanjem.Sretna nezavisnost i sloboda koju oni (sluge) imaju u ovoj visoko hvaljenoj zemlji najbolje se vidi u zakonu da se sluge ne smeju surovo tretirati niti kažnjavati od strane nezadovoljnog gospodara.
........................................................................................................................

27 maj 1831 kapetanov dnevnik Grosse Island

Došlo nas je 300, 18tog Maja i stavljeni smo u karantin jer se na brodu pojavio tifus i boginje.
Sedmoro je umrlo, jedan čovek i šestoro dece.
Iskrcani su 20tog i brod je očišćen i naprskan 21og, da bi se putnici ukrcali ponovo 24og.
Morali smo da pobacamo slamene ležajeve i zaražene stvari, jadna stvorenja su sada ostala samo u odelu koje je na njima i spavaju na hladnom tvrdom brodskom podu.Na brodu ih je sada 250.50oro putnika je u bolnici a ostali su u lošem stanju.Doktor je prijavio 78 slučajeva boginja, još 6 je umrlo i ima par u jako lošem stanju.U kvebeku nam još ne dozvoljavaju da ih iskrcamo, moram da ih hranim, pitao sam doktora da li bar mogu da nam daju malo slame za ležajeve za njih, na brodu je hladno...

..........................................................................................................................

Pismo iz Fort Erie, septembar 1833 odlomci

Obišao sam deo država (States) i deo Kanade, i mislim da je Gornja Kanada (ontario) bolja za život.
Nema sumnje da su državama može zaraditi više para ali tamo imigrant mora da drži usta zatvorenim kada ga Jenki nipodaštavaju i kada mu pljuju na zemlju i poreklo.Njihove su mašine bolje, napravljene da smanje rad ali naše su farme mnogo uspešnije.Ima jedan farmer iz škotske čija farma proizvodi duplo više nego sve okolne, svi ga zovu najboljim farmerom u oblasti.
-------------
Farma se može osnovati sa 500 funti ulaganja i farmeri za par godina imaju koliko i gospoda za stolom.Pored toga šume imaju dosta divljači za meso.
Zdravlje mi je dobro, par nedelja ranije imao sam problema sa stomakom na brodu ali prošlo je, doktori ovde visoko naplaćuju svoje usluge, ali većina su ih nesposobni kojima ne bih poverio život u ruke, ako neko hoće da prodaje lažne lekove ovde će se obogatiti jer ih svi kupuju i koriste, ako brat hoće da dođe neka nauči hemiju (postane apotekar), obogatiće se,Ima puno lekara ali nijedan od njih nije obrazovan.
.....................................................................................................................

Škotski učitelj Chipawa 30 novembar 1834 odlomak

Najbolje mesto za doseljenika iz Britanije svakako je Gornja Kanada, nigde vrednom čoveku nije lakše da uspe ako se istinski potrudi, mada morate znati da su zime ovde duže i hladnije nego na ostrvu i mrazevi često ubijaju useve kasno u sezoni.
.........................................................................................................
Sveštenik John Windsor Nova SCotia mart 1849 odlomak

Dragi prijatelju,
emigracija je teška tema za razgovor.
Voleo bih da mogu da ti kažem nešto dobro na tu temu, ali mogu samo da ti kažem o Novoj Škotskoj i Novom Brunsviku.Kada radnik ovde stigne očekuje da nađe posao odmah, to međutim nije tako, poslovi su sezonski i ima ih samo od 15tog Aprila do 25 Novembra.Plaćam svoje radnike 24 $ godišnje mesečnim isplatama, ako su vredni i pošteni mogu da zarade od 24 do 26 $ godišnje, što je dovoljno za porodicu i smeštaj.
Poslovi su sečenje drva, krčenje zemlje i rad na farmama, u većini novodošli rade preko leta i dobiju malo svoje zemlje koju krče i sređuju u toku zime.
------------------------
Bojim se da mnogi napuste irsku pogrešno misleći da će im ovde ljudi nuditi posao čim stignu.Sirotinja mora sama da traži posao ili čeka na njega i ovde.
................................................................................................................................

Johan Shroder 1860

...kada grupa emigranata koji se iskrcaju u Kvebeku krene dalje oni ne znaju da su upali u leglo razbojnika, jer agenti su u dogovoru sa kapetanima brodova kojima putnici nauče da veruju, i oni ih usmere na određenu rutu puta, tada ih agenti koji dobijaju interes od zemlje koju prodaju obrađuju i ubeđuju da kupe zemlju uz put, većina koja ih pristane ne stignu ni da se okrenu oko sebe da shvate da su pogrešili i da neće nikad stići tamo gde su naumili da idu.Zemlja koju su pristali da uzmu daće im mnogo manje profita nego negde drugde na zapadu.Imigrant će ostati odsečen od ostatka porodice i svog društva koje mu je moglo biti u pomoći kasnije...

...........................................................................................................

Edvard FFolkes 1881 Manitoba pismo majci

Znam da želiš da ti pišem o životu doseljenika.
Ima 3 vrlo bitne stvari, Novac, vreme i kućni poslovi.

1.Novac.U prvoj godini moraš imati dovoljno novca da preživiš, da kupiš ovas,ako možeš konje,da sačuvaš sav krompir koji imaš za seme,ali da ne sadiš ništa drugo od semena jer krčena zemlja ne valja prve godine i seme će istruliti,treba ti alat,prozori, stakla,šporet, posuđe za kuvanje,kola za vuču i sanke,vile,svinje, krava,građa za kuću...Sada znam kako se doseljenici snalaze na razne načine,postoje 3 načina da dođu do onog što im treba prvi i najlakši je da im stariji daju nešto para ili rodbina koja želi da im pomogne, drugi je da se bave nekim zanatom i da rade na više mesta dok ne zarade za svoju farmu,treći je oni koji rade sa partnerom, jedan ide da radi na pruzi dole prema Manitobi dok drugi ostaje da se brine o farmi, ali ovo im se često obije o glavu jer video sam mnoge Jenkije,Škote, Irce koji odu da rade na železnici i onda prokockaju i propiju svoje pare ali i tuđe...
--------------
Prve godine moraš se pripremiti za zimu, moraš napraviti kuću.Vrlo je teško iskrčiti zemlju, ja nemam pojma o stolarstvu a treba spremiti građu i izdeljati je što će zahtevati puno vremena za nekog neukog kao ja.U prve tri godine verovatno neću videti ni centa od svog rada i biću na gubitku, toliko ima
posla.
-----------------------
2. Vreme
Farmer nema vremena ni za šta, uvek ima nešto da se uradi.Na leto smo svaki dan u poljima,na zimu dani su kratki i traju do 4.Leti se skuplja usev za zimu, sprema se nova obradiva zemlja, i ide se u pomoć.Ovde se rad ne plaća, ljudi dolaze da ti pomogni na tvojoj zemlji i ti moraš da ideš da odužiš.
Zimi sečeš stabla i sušiš i spremaš građu za kuću ili štalu ili ambar,za ograde koje ćeš postaviti na leto.Leti je bilo toliko posla da sam kuvao i pekao hleb noću, ali sa toliko malo ruku nemoguće je sve sam postići.

3. Domaćinstvo, kućni poslovi, mogu da se reše na 3 načina
Oženi se,dovedi mlađe sestre ili braću ili zaboravi na to.
Morao sam da uradim ovo treće i da zapostavim sve jer sam neženja, živim na usoljenoj prasetini,ne mesim hleb često a supa mi nedostaje jer nemam vremena da je skuvam.
Nije lako oženiti se ovde, kako koja devojka proviri u naselje biva razgrabljena.Ako brat Frenk ne dođe moraću da se potrudim da pronađem mladu damu jake građe koja ume dobro da kuva, pere, riba i koja će ustajati leti u 3.30 ujutru da radi sa mnom,koja će biti snažna, polušna,jakih živaca, i sa mirazom.
Od kada sam došao pokušavam da uvidim koji je najlakši način za uspeh ovde, zaključio sam da je najbolje ako imaš novca da iskupiš nekog nezadovoljnog čoveka koji prodaje već sređenu farmu, na taj način uložićeš malo para ali ćeš uštedeti sebi 4 godine rada na uspostavljanju farme i krčenju polja i dati sebi dobar skok,jer samo treba da proizvodiš.Čuo sam da ima jedna odlična prilika, svaki farmer u okolini tvrdi za sebe da ima najbolju zemlju i da se nikada ne bi odvojio od svoje farme, osim jednog, taj čovek se uskoro ženi ali žena neće da živi na farmi u Manitobi, zato je prodaje, povoljno samo 2500 $, pričao sam sa komšijom koji kaže da je to lepa cena za takvu zemlju i kuću na njoj, i da je taj čovek budala što prodaje...Kaži bratu da ako ne želi da dođe da kupimo farmu zajedno neka mi javi, onda ću otići u Winipeg da radim kao zanatlija.Znam draga majko da ovo baš i nije najzabavnije pismo za čitanje, takav je život na farmi, i sada moram da legnem jer je već 10 i ovo vreme kada pijem čaj mi je jedino preostalo za pisanje.Nadam se da si dobro draga majko, i znam da si umorna od brige za gomilom lakomislenih dečaka, nadam se da ćeš jednoga dana stajati na pragu mog doma, videti moja stada i zlatno žito kako se talasa u zlatu sunca ispred tebe na svežem jutarnjem povetarcu,kako bi to bila divna poseta!
Uvek me se sećaj draga majko.
........................................................................................................................

Propaganda iz perioda