Ja sam osoba koja voli da planira unapred, koja proverava svoje planove i razmišlja kako da reši fiktivne probleme koji još nisu iskrsli (a možda i neće nikad),kao u šahu volim da vidim u kom pravcu neki put može da odvede ili koje prepreke mogu da se naprave usput...Samo ima jedan problem u toj mojoj logici, u državi u kojoj je juče bilo loše, danas nije dobro nikako a sutra može da bude uglavnom samo gore takav način razmišljanja može da te malo ubije u pojam i ubedači, tako da su svi u fazonu just go with the flow ili što bi ribica iz Nema rekla -just keep swimin', ćuti i plivaj.Kada pređeš u drugi sistem deo tog načina razmišljanja je primenjiv ali ne uvek, postoje stvari na koje nisi računao jer nikada nisi ni znao da postoje.Deca su posebna priča, baš kada mislim da će odspavati par sati popodne on ustane posle pola sata sa drekom, kada mi treba da ustane do 3 da ih spremim za lekara on baš taj dan reši da odspava duže i onda mi bude žao kad moram da ga budim ili još gora varijanta dere se od 1 do 2.30 i zaspi u 10 do 3...Kao što rekoh, just go with the flow...
Oduvek smo imali rutinu.Sa prvim čini mi se da smo malo i preterivali, jeo je u minut u isto vreme svaki dan, spavao je dva puta dnevno ujutru od 11 do 1 ili 2 i popodne od 4 do 5.30,što je značilo da smo u to vreme morali da budemo kod kuće i da se ceo naš raspored okretao oko njegovih dremki i navika, ponekad bi spavao sat vremena u šetnji u kolicima. Večerao je u 7, dobio flašicu u 8 i išao da spava u pola 9.Kada je prohodao smanjio je spavanje na jednom dnevno popodne od 12 do 3 ponekad 4.Obojica su prespavala noć cim su stigli do 7kg i nabili svoje salčiće, prvi sa 6 nedelja a drugi sa 4 meseca, smo ovaj drugi nikada nije spavao dva puta dnevno ili duže od 3 sata, pri čemu mu je 2.5 prosek, ide da spava u 7 i ustaje u 7 ako smo srećni i ako nije vikend, vikendom važi Marfijev zakon, tad se ustaje u 6 ili ranije.
Rutina mi je olakšala prelazak u Kanadu, trebalo je skoro 3 nedelje da se vratimo u normalan ritam u drugoj vremenskoj zoni.U vrtićima radnici preživljavaju samo zahvaljujući tome što je svaki minut isplaniran, obroci su svakog dana u isto vreme, spavanje je posle ručka od (12 do 3 za bebe) posle užine u 3.30 se ide napolje sat vremena minimum, u 5 idu kući.Deca tačno znaju kad se šta dešava i osećaju se sigurnim kada znaju šta sledi, u sobi u kojoj sam ja bila u 8 do 8.30 je doručak, od 9 do 10 je slobodna igra, u 10 je likovno, posle toga oko 10.30-11 je circle time, kada svi sednemo u krug i čitamo priče, pevamo pesmice i igramo, sledi promena pelena i pranje ruku pa u 11.30 ručak i spavanje do 3, 3.30 užina pa napolje, još malo igre pa kući.Za svaki dan imali smo planirane aktivnosti za svaki sat, predviđene igre, knjige i muziku, planirane likovne aktivnosti, bez obzira što su u pitanju bebe, svaka radnica pravila je svoj plan za dve nedelje tj 10 dana i svi planovi su bili tematski. Kada sam imala temu jesen, išli smo da sakupljamo lišće, pravili slike od njega,donela sam gomilu malih ukrasnih bundeva da deca mogu da ih pipnu, stavili bi semena u providne plasticne teglice pa su mogli da ih vide i koriste kao zvečke,doneli su male plastične grabulje za lišće za igru napolju,farbali smo (prstima naravno) bojama napravljenim od povrća slike jesenjih plodova itd.Shvatila sam da je dan puno lakši i zabavniji ako i ti i dete znate kako će izgledati raspored i znate koje je vreme određeno za šta.
Vrtići imaju mesečni meni, 4 nedelje koje se rotiraju po danima, ja svoje nedeljne kupovine planiram samo za 5 radnih dana,jer ovde nema šanse da se ide u prodavnicu svaki dan osim ako ne živiš pored nje. Vikendom dozvoljavamo sebi malo kupovine gotove hrane ili neki izlazak na ručak ili večeru.Na ledu uvek imam nešto što u poslednjem minutu moze da se gurne u rernu za nedaj bože ili ako banu gosti, burek, picu, neko pohovano povrće.Za decu uvek imam u glavi 10to minutne varijante kada smo u frci tipa spageti, makarone sa sirom,pečeni krompir,topli senviči ili neka salata i prženice sa belim lukom ovde popularni i malo drugačiji garlic bread.Hrana koju spremam je više-namenska kako ja volim da je zovem, to znači da je primenjiva na bar nas troje, jer superizbirljivi Aleksa je uvek izuzetak.Juče sam kuvala karfiol, natrpala sam u lonac ceo karfiol, nekoliko krompira, par šargarepa, parče mesa, začinila i ostavila da se krčka satima dok smo se igrali jer nije bilo škole u petak, bio je PD day.
U 11 bebac je jeo gnječeno kuvano povrće u pire krompiru sa puterom i jogurtom i seckano meso, paradajz salatu i seckanu jabuku i krušku (bibi puno jede, više i bolje od brata), brat je jeo njegovu klasiku živu šargarepu, svež krastavac, kruške i prženice sa belim lukom,voćni jogurt, jer on mrzi bilo šta kuvano, svo povrće voli da jede u krckavom stanju, uključujući karfiol i brokoli , bljak, ali bar je tako zdravije.Kada ustane oko 3 bebac će dobiti čorbu sa hlebom, zapečeni karfiol sa feta sirom i voće za desert ( čorbu u medjuvremenu zakuvam sa istim tim povrćem koje iseckam, izgnječim krompir, umutim jaje+jogurt+brašno i zgusnem je mada ponekad dodam i pirinač pre nego što vratim povrće u nju ako hoću baš gustu čorbu, karfiol pomešam sa 2 jajeta, brašnom, mlekom i seckanim feta ili drugim sirom stavim u nauljen plek da se zapeče).Tata za večeru ima čorbu, zapečen karfiol i sve što ostane od dečje salate :)))Aleksi naravno moram opet da dam ono što on voli, ponekad uspem da pojede par kašika supe ali na jedvite jade.Nemam vremena da pravim lepa jela koja se pripremaju satima i pojedu za 10 minuta, moram da razmišljam kako da obrok koji pristavim ujutru traje do uveče, ili da pripremim unapred oljušten krompir za plek ili laparušu, ili smesu za palačinke koju gurnem u frižider za taj dan.Jednom nedeljno imamo pizza day, tada klinci u školi dobijaju picu za ručak, pa ne moram puno da pakujem.
Ja sam odrasla na tatinoj laparuši, ili kako smo ubedili Aleksu da je jede potato pancake, jer deca će jesti sve što nazovete palačinkom.Evo kako se ona pravi, 2,3 velika krompira iseku se na tanke kolute, posole i rašire u plek sa uljem tako da ima jedan ili dva tanka sloja krompira, stave se u rernu 10 minuta na 230 da počnu da se peku, za to vreme umuti se šolja mleka ili vode, 2 jajeta, pola male kašike soli i šećera,brašna toliko da smesa bude kao vrlo gusta masa za palačinke, ja dodam par kašika rikota sira, pavlake i malo bibera u moju, i time se prelije krompir i vrati u rernu da se zapeče.Ovu smesu sa sirom koristim za svo moguće povrće, tikvice, španać, karfiol, mešano povrće,meso sa prazilukom čak postoji i drugačiji recept za kukuruz. Dobra stvar je što se brzo sprema, ne moram da dežuram pored šporeta i može da se jede hladno isečeno na kocke uz supe ili salatu što bebcu skroz odgovara.
Kao roditelj stalno se preispitujem da li oni zdravo jedu, da li dobijaju sve vitamine i minerale, da li je hrana dobra ili zatrovana pesticidima i ko zna čime, i stalno ispravljam svoje prethodne greške.Na primer Aleksa je kao beba dobijao blendiranu nezačinjenu hranu i gomilu onih mlečnih kašica jer su me ubedili da tako treba, kao i to da počnem da mu dajem dohranu od 3 meseca što je uzrokovalo gomilu problema sa stomakom, ovaj drugi do šestog meseca nije dobio ništa sem mleka čak ni vodu, a onda je počeo da jede sve što i mi ili izgnječeno ili iseckano na kockice koje sam može da strpa u usta bez ikakvih problema i mnogo bolje jede od brata.
Vrtić je opet pomogao da shvatim neke stvari vezane za dečju ishranu, dobijali smo decu koja su godinu dana bila samo na formuli, bez dodatne hrane ili vode i koja su vrlo teško prelazila na hranu jer im je flašica uvek bila prvi izbor.Neka deca nisu znala da žvaću, neka se se davila i gadila čak i na pirinač koji je relativno mek i bezukusan, po nekom pravilu uvek su to bili prvenci starijih i propreznih roditelja koji su se držali foruma i knjiga više nego svog osećaja i zdravog razuma ali razumem ih, ni ja nisam znala šta da radim sa prvim pa sam pitala okolo i slušala savete više nego što sam trebala, videla sam i dvoje iz drugačijih kultura koje je sa 13 meseci hodalo i hranilo sebe kašikom bez problema i pokazivalo mi na pelenu kad se ukake...Nikad neću zaboraviti Fransisa, veseli osmomesečni plavi dečkić sa velikim plavim očima i beretkom na glavi,kada su mama i tata došli u posetu vrtiću prvo naše pitanje je bilo koje su mu navike, rutina, šta jede, kad spava itd. na šta su srednjovečni roditelji veselo odgovorili, oooo on nema rutinu mi ga puštamo da sam donosi svoje izbore i radi šta hoće i kad hoće a mi se prilagođavamo njemu...jedva čekam da vidim kako će to izgledati kad uđe u pubertet ako roditelji dotle totalno ne odlepe.Fransis je u medjuvremenu verovatno odlučio da neće u naš vrtić i to magično saopštio roditeljima, jer ga nikad više nismo videli.
Svako radi kako ume i kako misli da treba, meni lično dnevni raspored, planirane aktivnosti kao i plan b ako ne možemo napolje na -20 olakšavaju svakodnevicu, na drugom kraju sveta gde nema baka servisa tako često.Navike i rutina su nam olakšale i selidbe, kad god smo se selili namestila bih dečju sobu apsolutno isto kao što je bila u prethodnom stanu, iste slike iznad kreveca, ista mesta za igračke, što sličniji raspored nameštaja u drugim sobama, nikada nije pravio problem, legao u bi u svoj krevetac pogledao slike i zaspao.
Moja deca idu na spavanje svakog dana u isto vreme, moraju jer nemaju izbora, nisam ga imala ni ja kad sam bila dete, i odraslima treba malo vremena za sebe.Iako nas rutine grozno ogranicavaju vikendom kada planiramo sve aktivnosti za pre ili posle bebine dremke, preko nedelje me spasavaju jer uspevam da odradim sve po kuci, da ih sve sredim i nahranim a da ne poludim jer mi kuca izgleda kao da gubim partiju u dzumandziju.
