Prolece

Posle 2 nedelje neprekidne i dosadne kise konacno je sve olistalo i procvetalo, cak i nasim prijateljima koji su desetinama godina ovde se oduzilo cekanje na prolece.Prolazim pored procvetalih vocki i zlatne kise i razmisljam kako su moje slike od predprosle godine u aprilu bile visnje i sljive u cvetu a u maju vec bile divne crvene tresnje, evo 20ti maj i lale i visnje tek cvetaju, drvece je olistalo u roku od 3 dana cini mi se, samo se jednog jutra sve zazelenelo posle mesec dana sivila...Danas je konacno prijatnih 22 stepena najvisa temperatura do sad, sutra su najavili 24, inace se vuklo u rasponu od 12 do 17 nedeljama i naravno sa neizbeznom kisom. Cak i na ovoj temperaturi bez vetra sa vlagom od preko 70% prilicno je zagusljivo, mojoj sestri je klima ponekad cudna, mi smo se relativno navikli na jezerski vetar i hirove, imam osecaj da su okolna ogromna jezera stvorila sopstvenu klimu koja leti ako nema vetra podseca na prasumu iako je 20 C jer je vlaga ponekad 80% a zimi na arktik jer ta ista vlaga i nezaobilazni vetar cine hladnocu jos gorom. Mada, ako cemo iskreno meni je ovo bila najtoplija zima do sad, gde god da sam posla nisam morala da provedem napolju duze od sat vremena a sve prostorije, igraonice, stan, prodavnice kuda sam isla maksimalno su ugrejane, zimi cete videti da ljudi iz kola izlaze u majcama na kratke rukave i papucama kako su otisli iz stana do prodavnice, jer u celom putu treba samo da predju 10tak metara po parkingu na otvorenom.
I dok se ovde bavim iskljucivo pitanjima porodice, poseta raznim mestima i time kakvo ce vreme biti, ova poseta odande vratila me je malo na pitanja kojima vec evo zadnjih 9 meseci nisam lupala glavu i stvarno nisam vise u toku, ni sa cenama , ni sa politikom , ni sa zivotom tamo, moja sestra se totalno iznervira kada se ja zacudim i prosto joj ne poverujem i kako apsolutno nisam svesna sta se desava sada tamo, a i zasto bih bila?...koliko se toga promenilo ili nije iskreno me ne zanima, ne zanima me ni da li ce iko ikad uci u tu famoznu uniju kojom jadnom svima mazu oci i raspiruju strasti, jedan moj drug je u sali rekao da kad srbija konacno udje u uniju dotle ce se ova raspasti...jos nekoliko dana i prolazi prva godina ovde, mesecima se nismo opterecivali ni sa cim sa onih prostora i kako vreme odmice vise cak ni ne spominjemo kako je bilo tamo, samo kako ce biti ovde i gde bismo mogli da idemo dalje, kako da stvorimo nesto svoje i gde bi bilo lepo ziveti uskoro.
Kad god sam za necim zalila u zivotu, moj otac je rekao ako hoces da dobijes lutriju kupi loz, drugim recima ako hoces da imas neke sanse u zivotu budi dobar djak, ako hoces laksi posao zavrsi fax i tako...godinama sam kupovala lozove koji mi nazalost nisu bogzna sta doneli, mozda sam imala velika ocekivanja zbog nacina na koji su me roditelji uveravali da ako se dovoljno trudis sve ce biti...trud ce ti se isplatiti...(iz nekog surovog razloga meni se onda u glavi kao odgovor na rimu vrtela ona jeziva lazareviceva pripovetka "sve ce to narod pozlatiti", malo sutra , pamet u glavu i uzdaj se u se)
Poslednji put kada smo se prepirali za porodicnim stolom oko odlaska sa kojim niko od nasih nije hteo da se pomiri, i kada su nas ubedjivali da je dobro i tu gde jesmo, rekla sam da smo mi kupili svoj loz...kartu za napolje iz tog pakla i da nemam nameru da odustanem od takve sanse, zar nije tako bilo celog zivota, ako hoces da dobijes na lutriji, kupi loz.
Desilo mi se da sam se probudila u pola noci u suzama, sanjala sam da sam na aerodromu i da me teraju da se vratim nazad...ta nocna mora je bila na konto situacije jednog prijatelja koga posle 6 godina boravka ( bez PR vize) sada hoce da deportuju, on se ozenio, ima posao ovde , ali nekom nesrecom poverovao je i dao gomilu para jednom "nasem" advokatu koji je rekao da ce mu srediti papire da ostane, godinama ga je muzao bez ikakvih priznanica, uzimao pare na ruke a papire naravno nije sredio...nesreca je sto taj isti advokat kome su kanadjani vec jednom oduzeli licencu da radi sa imigrantima, to radi i jos nekim porodicama koje su dosle na slican nacin. Kanadjani su skoro deportovali 2000 madjarskih romskih porodica koje su dosle i nisu htele nazad, u nasoj zgradi su bile 2 sada ih ima jos nekoliko i stalno vidjam nove u komsiluku. Dodju, odu na socijalu podnesu papire i zivotare dokle traje proces, onda im vlada kupi karte i posalje ih kuci.Problem je sto ako vam jednom zatvore vrata na taj nacin, nikada vise necete prici ni blizu Kanadi.Doduse, tu je i Amerika.
Kada pogledam liste, smanjivanje budzeta za imigraciju i ovakve situacije stvarno mi se cini da se politika imigracije prilicno poostrava i mnogima se zatvaraju vrata ispred nosa, s druge strane za neke druge zemlje to pravilo ne vazi.Ali ni to naravno vise nije moja briga, ima ljudi ciji je posao da brinu o tome i da vode ovu zemlju, i hvala bogu na tome sto je tako jer koliko ljudi uludo trosi svoje vreme na politiku i stvari koje nisu u njihovoj moci da promene, i dozvoli sebi da se nervira zbog toga i truje svoju porodicu i odnose sa prijateljima.
Juce su u autobusu do nas sedele dve mlade (mozda 20tak godina) hriscanske misionarke, nesto kao jehovini svedoci, i zapocele su razgovor sa starcem koji je usao i seo naspram njih, nekako u toj prici ispalo je da je starac vrlo pametan covek, ucitelj jezika, pisac i jedno vreme je uctivo odgovarao na njihova pitanja i ubedjivanja a onda je pre nego sto ce sici odsecno rekao - ne postoji nacin da me ubedite da je religija dobra, religija je jedna od najdestruktivnijih ljudskih tvorevina, devojke su ostale otvorenih usta u cudu, nisu stigle da mu odgovore, a ja sam se ugrizla za jezik da ne dodam svoje misljenje, jer ne bih izdrzala odvratno gnjavljenje i ubedjivanje mladih hriscanki koje bi potom usledilo. Iskreno, zgadilo mi se to njihovo pecanje starijih ljudi po autobusima, kod nas su par puta dolazili i muslimanski propovednici i jehovini svedoci i politicari ali nismo bas zurili da otvorimo vrata, sada subotom ili nismo tu ili stavimo natpis- ne kucaj beba spava, i tako preskocimo maltretiranje, nas izbor.It's a free country, svako ima pravo da propoveda sto mu drago dok god to ne narusava prava nekog drugog, i svako ima pravo da veruje ili ne veruje u nesto.Posle godina provedenih na tretmanima kako treba da razmisljam i u sta treba da verujem u stanju sam da me izbaci iz takta i najmanji nagovestaj necega sto lici na ispiranje mozga i ogranicavanje moje slobodne volje.
A sto se boga tice, spominjem ga tu i tamo, samo, ja ne verujem da negde sedi jedan bradati cikica i mase prstom no-no svojim podanicima na zemlji, vise verujem u cinjenicu da je sinonim za boga zapravo sva ona tvoja dobra karma koju stvaras oko sebe svojim postupcima i nosis u srcu, da bog nije imaginarni lik na nebesima koji preti kaznama vec je ideja u srcu ljudi koji pravedno zive i cine dobro zbog sebe i svoje dece,ideja da ce na neki nacin oni i njihovi voljeni tom pravdom biti zasticeni (a nazalost nije uvek tako), i naravno da ne bih ni u ludilu to uspela da objasnim mladim upornim i napornim misionarkama niti bih pokusala :))
Ovaj grad ima za svakog po nesto, hiljade parkova, 11.000 restorana i verovatno broj mesta za rekreaciju ili religiju koji se takodje meri u hiljadama.Zasto cepidlaciti, izbor je ogroman :)
Moram priznati da mi u prolece sve izgleda lepse, pa i Toronto.Pre neki dan sam se vracala od lekara 4km kroz park, usla sam u njega sa autobuske stanice i izasla kod nase zgrade, odusevila me je cinjenica da mogu preko 10 km da se krecem kroz grad, od auto puta do plaze a da ne izadjem iz parka, i da ne primetim da sam u gradu uopste, jos samo kad bismo imali bicikle...ali sa jednim liftom u pretrpanoj zgradi nema sanse da ih popnemo do stana, cak i sa kolicima za bebca je veliki problem.Lepo vreme je izmamimilo napolje i ostale pa sad odvajamo vikende za druzenja sa sapatnicima sa foruma :) od 6 porodica koje smo kontaktirali sa 5 se druzimo i vidjamo bar jednom mesecno, meni je to jedno od najvecih zadovoljstava posebno zbog dece,skoro svi imamo klince tu od 1 do 10 i kad se skupe na gomilu to je neverovatan prizor, milina.Blizi se i bebcov drugi rodjendan, nasa prva godina u Kanadi se zavrsava i donosi nam jos povoda za slavlje i druzenje.
Kad sve saberem i oduzmem, mnogo sam sretnija sto sam ovde,a i moja porodica, nadam se da ce taj osecaj potrajati jako jako dugo. Mozda ne bih to primetila na nacin na koji bi trebalo da posmatram stvari, ali moja sestra mi je jednom u raspravi rekla -pa sta hoces, zivis bolje nego sto si ikad tamo zivela, i kada sam zaustila da se usprotivim skontala sam da ne mogu jer je u pravu, i nasmejala sam se, istina je, samo covek je cudo, kad je nesto dobro- uvek moze joooos bolje :))