Često smo slušali pre dolaska ovde kako Kanada rastura brakove, i posle toliko godina počinjem da uvidjam tu stvar koja se ponavlja medju imigrantskim parovima koje znam, to da uvek jedan uspe da se izbori za bolje plaćen posao koji obećava neku karijeru a drugi ostane u zapećku vezan za brigu o deci ili osakaćem nevažećom diplomom, ponekad sprečen da napreduje neznanjem jezika. Ne mora uvek muškarac da bude taj uspešnjiji i bolje plaćen, mada deluje da je njima lakse da se probiju, ima parova gde je zena ta koja je imala bolji start, i bez obzira ko je uspeo da udje na bolje radno mesto i platu, nikada nisam upoznala imigrantski par sa decom koji je dosao sa nekim diplomama odande i gde su se oboje ostvarili, oboje lepo zaradjuju i rade posao koji vole, zapravo i medju emigrantima koji su ovde 10tak godina postoji ista pojava dispariteta mozda cak i opcija da su oboje ostali van struka.I sto egzoticnija diploma (umetnik, muzicar, pravnik, politikolog, prosvetar, filozof...) i vise dece, to manje sansi za brz uspeh.
Naravno ima nade za onaj spor i preko trnja uspeh, vraćanje u školu, zivot u štednji, nada da ce kanadska diploma doneti bolji posao, na nesrecu, emigranti nemaju para za dobre diplome, pogotovo ne emigranti sa decom, oni nemaju ni vremena ni para.
Biće im ponudjeni neki kursevi, zenama (kao i meni i 3 moje poznanice) PSW- licni asistent (koji radi prljave poslove za bolesnike koje medicinske sestre neće da rade, kupa ih, menja pelene itd), medical office asistant- sekretarica u ordinaciji, vaspitač i eventualno računovodja.Muskarcima- zanati, ako imaju smisla za to ili neki kursevi vezani za software i računare, ništa ozbiljno naravno par meseci - godina, papiric da si zavrsio kurs pa se snalazi ako imas kefalo za to.Te kurseve u većini slučajeva sami treba da plate u visini od par hiljada dolara po semestru.
Što je jos gore postoji gomila trećerazrednih privatnih koledža koji za vise para obećavaju brži put do posla sa katastrofalnim kursevima i iako se reklamiraju kao uspešni, poslodavci zaziru od manjka iskustva koje polaznici kurseva uglavnom imaju i čim vide te diplome preskacu rezimee, ove institucije imaju ljude koji rade za telefonima i vrbuju emigrante bez trunke savesti za sopstvenu proviziju iako znaju da im uzimaju poslednji dolar iz džepa i hranu iz usta, vrbuju ih putem krivice- zar ne želite da uspete, zar ne želite da vašoj deci bude bolje...pričam o Everestu,Triosu, feniksu i corinthianu i svim američkim privatnim i online brzim opcijama koje se polako šire i ovamo.Mada za nekog je bilo kakva opcija bolja od nikakve, ako vec dajete pare na ponovno obrazovanje idite na regularni kanadski koledž čije je ime poznato budućim poslodavcima.
Od svih nas koji smo dosli u poslednjih 5-6 godina, znam samo jednu jedinu osobu koja se hrabro vratila u školu.
Iz toga izvodim zaključak da ce porodica "uspeti" "finansijski da prezivi" u Kanadi ako jedan uspe da dodje do pristojne plate, a drugi malo potpomaže nekom manjom platicom ili nekim part time poslom,ili se žrtvuje za porodicu i ostane da pazi na klince,
i da ce porodica i brak "opstati" u Kanadi ako oboje na to gledaju kao na ravnopravan i jdnako bitan doprinos porodici, onog momenta kada partneri počnu da se odmeravaju medjusobno poslovima i finansijama, stvar ce pući, jedan će se uvek osećati jadno i nezadovoljno a drugi kao da mu pripada više prava jer više i zaradjuje.Videla sam i to, to nezadovoljstvo podriva svest pojedinca o sopstvenoj vrednosti i onda se smatra ugroženim od strane sopstvenog "uspesnijeg partnera", čak i ako partner zaista nije kriv za tu nejednakost niti se ponosi njom, ona je tu.Muškarci u mnogim zemljama imaju bolje plate na istim radnim mestima i sa istim diplomama od žena koje bi podjednako dobro radile taj posao, volela bih da kažem da je Kanada izuzetak ali nije, iz nekog razloga žene jesu manje plaćene na istim pozicijama i u istim firmama ali se zbog toga što svako mora da krije svoju platu o tome malo zna.Poslodavci su tvrdili da žene nisu agresivne kada pregovaraju za visinu svoje plate i povišicu kao muškarci i da same seme podcenjuju, ali u jednom socijalnom eksperimntu poslodavcima su poslati apsolutno isti rezimei na razmatranje samo je jedan imao žensko ime a drugi muško u zaglavlju, kada je nekoliko različitih poslodavaca dalo ponudu za platu na osnovu rezimea ženski su uvek dobijali manju ponudu ( od 5 do 10.000 $ na godinu manje).
.....................................................................................................................................
U svojim studentskim godinama, moja sestra koja je tada padala na macho tipove, zaljubila se najstrasnije u jednog maminog sina, iskompleksiranog debila, koji je na nasem prvom upoznavanju kao novi momak moje sestre, meni i mom muzu pricao o tome kako je tukao bivsu curu i razbio joj nos- opravdano naravno, jer ga je kucka varala...Kakva sirovina i kretencina,( taj se ipak odavno uspesno ozenio i ima decu sa nekom jadnicom...) da dodjem do poente- na putu kuci moj dragi muz mi je rekao kako sam ja grozna sestra jer joj nisam otvorila oci i lepo rekla da ima posla sa retardom i da ce taj i nju hteti da bije i pokusala da je ubedim da ga ostavi, ja sam mu na to rekla da niko ne moze da joj utuvi nista u glavu kad ona sebe u nesto ubedi, a sad je ubedjena da je zaljubljena u njega, da samo treba da sacekamo da joj dodje iz dupeta u glavu, da sama uvidi sa cim ima posla i sakrijemo sve od caleta kad sve pukne i krene frka.Nadala sam se da nece bas doci do batina, i da ce ona stvarno blagovremeno otvoriti oci i shvatiti da se zeznula.
Tako je i bilo. 6 meseci kasnije,selili smo je iz stana, kradom da moji ne znaju, jer je stan u kom je zivela sa cimerkom bio njegovo vlasnistvo - zapravo njegove mame ali ko na to jos gleda kad si u srbistanu sin jedinac, naravno selili smo i cimerku usput. Doslo je do toga da umalo i ona dobije batine jer nije htela da ga slusa i -boze moj imala je sopstveno misljenje o necemu.
Tako je i sa emigracijom, ako me razumete, dzaba mi kokodacemo odavde -tesko je,nije svima dobro, neki se bas namuce, neki ne uspeju...budite oprezni, budite realni, ne ocekujte previse od Kanade...mozda se razocarate nije ona bas svima ista.Emigracija je kao brak, moze sve da klikne i da se super slazete sa novom drzavom, a moze i da ispadne drugacije i da posle nekog vremena svako ode na svoju stranu.
Neki su zaljubljeni u sliku zivota u zemlji o kojoj malo znaju, mozda je super i fina, mozda sve ispadne ok, a mozda ce da te bije po glavi ako je ne slusas ko onaj debil iz prethodnog pasusa.
Nista, dok sam ne vidis, ne osetis na svojoj kozi, dok ti ne dodje iz...u glavu, moze svako da ti prica sta hoce, i to je po meni ok, jer da smo samo slusali tudje price o ovom svetu, i slusali mame i tate, mogli smo komotno zauvek ostati u jednoj sobi i nikada ne izaci napolje, jer sta ima da se vidi kad su ti vec sve rekli.
..............................................................................................................................
Muzej emigracije je jedna tužna postavka ali u isto vreme neverovatno luda i hrabra ljudska odiseja kroz poslednjih par stotina godina.Počinje od dana kada su se prvi doseljenici iskrcali sa brodova i bili u milosti indijanskih plemena, preko ratne emigracije posle prvog i drugog sv. rata, irskog bezanja od "gladi zbog krompira",do današnjih- naših dana ekonomskih migracija.
Na samom ulazu nalazi se lista svima već poznatih razloga za dolazak,verovatno nisu svi razlozi na listi ali većina, zatim nailazite na ogromnu do plafona (5m) visoku policu sa prtljagom, gomila različitih kofera, drvenih kovčega, pletenih okruglih kineskih korpi išaranih slikama zmajeva, i najobičnijim malim platnenim vrećama sa učkurom koje su sa sobom donosile izbeglice iz vijetnamskih ratnih logora...čitav zivot i sva imovina u maloj platnenoj kesi ne većoj od onih u koje smo kao klinci stavljali patike za fizičko...Jedan dečji kožni kofer stoji otvoren, u njemu je ćebence, par haljinica, limeni tanjir sa slikom neke bajke, dve dečje knjige na nemačkom i jedan plišani medvedić (zamena za pravog medvedića koji je tada trogodišnja devojčica iz Nemačke ispustila preko palube u more dok su njeni bežali iz ratom razorene zemlje).Sačuvala je svoj kofer i sve u njemu i dala ga muzeju, zajedno sa pričom i slikama svoje porodice koje su prijatelji prihvatili po dolasku u kanadski Berlin, današnji Kitchener.
Naspram mene u crnini zida stoji žena, iste visine kao ja skoro kao hologram gleda u mene i obraća mi se, priča o tome odakle je došla i zašto, njenu sliku smenjuje muškarac, pa dete, pa mladić, pa devojka, svi su emigranti,imaju razlicite boje kože, svi su ozbiljni i svi pričaju o svojim iskustvima...neko se tu i tamo osmehne.
Došla sam iz Sri lanke da izbegnem nasilje, došao sam iz Etiopije jer sam bio izbeglica, iz Somalije, iz Vijetnama posle rata, iz evrope da pobegnem od rata u Litvaniji,došla sam sa roditeljima iz Španije, dosla sam iz Nemačke da se udam za Kanadjanina, došla sam iz Sirije,došao sam iz Nigerije ali sam se skolovao u UK, došao sam iz Pakistana...oko 25 razlicitih ljudi, razlicitih godina,koji su došli u poslednjih 50 godina, reč po reč pričaju svoju priču, odgovaraju na pitanja koja ja ne čujem ali ih naslućujem.
....................................................................................................................
-Najveće iznenađenje je bio sneg i hladnoća, nikada u svom zivotu nisam video sneg...
-Ljudi su bili tako ljubazni, svi su mi pomagali, svi su mi se javljali...
-Zima.Imali smo sneg i ranije ali nikada nisam video takav sneg sa takvom mećavom.
-Sve je bilo tako prostrano, šareno, priroda je bila predivna...toliko drveća raznih boja a nigde pustinje i peska...
- Jabuke, nikada nisam videla jabuku ili drvo jabuke! Kada smo došli u ujakovom dvoristu bilo je tri drveta...
....................................................................................................................
- Došao sam da pobegnem od rata u Laosu.
-da pobegnem od rata u Litvaniji.
- data mi je sansa da dodjem posle drugog sv rata i dosao sam, data mi je sansa da ostanem i ostao sam.
-dosla sam da se udam.
- moji roditelji su odlucili da dodju da bi mi pruzili bolji zivot i obrazovanje.
- došao sam da pomognem svojoj porodici i da steknem obrazovanje koje moji roditelji nisu mogli.
-došla sam da postanem osoba kakva sam smatrala da treba da budem i da se ostvarim, onako kako nisam mogla tamo.
- došli smo trazeci bolji zivot.
- došao sam jer sam izgubio svoju zemlju i nisam vise imao dom.
....................................................................................................................
- Najteža stvar i najveća prepreka? To što nisam nasao pristojan "white collar" posao i pored 20 godina iskustva u Pakistanu.
- posao, ne mogu da radim u svojoj struci.
- I pored dve diplome i doktorata koji zavrsavam u kanadi i dalje nisam uspela da pronadjem način da ostvarim svoj potencijal i vratim zajednici radeći ono o čemu najvise znam...
...i skoro svaki govornik u srednjim godinama naveo je za problem to da nije uspeo da dodje do posla koji je želeo da radi.Deca su navela kao najveci problem neznanje engleskog jezika, i prilagođavanje novoj sredini-pronalaženje novih prijatelja, tugu za porodicom koju su ostavili iza.
Žao mi je što nemam taj video da ga podelim sa vama ali našla sam nesto slično.
Pogledajte ovu caricu, ona je sada dekan na fakultetu u Londonu.
Don't be good enough, you have to be the best.
Covek je mislio da zna engleski jer je pohadjao skolu na engleskom ali niko ga nije razumeo ...
Istrajati.
Nauciti jezik.
Home is where the heart is.
Svedski doktor, kanadska nula.
Didn't expecct much, I knew I will have to change.
Immigration process is frustrating.
You loose your social status.
Slike iz muzeja (nažalost samo ovih par)
Haljine iz različitih perioda u delu posvećenom ženskoj modi
No comments:
Post a Comment