Vremeplov

Ostala sam duzna jednu pricu na ovom blogu.
Ostala sam duzna jer nisam znala kakav je osecaj kada se prvi put vratis u proslost.
Ono sto sam cula od drugih kada podju nazad u posetu bivsoj zemlji, vrlo cesto nije mi se dopadalo, jer svi su bili odusevljeni kako je super i dobrim provodom kako toga nema ovde itd, i to me je strasno nerviralo iz nekog razloga.Zaista mi nije bilo jasno kako to tmurno mesto koje smo ostavili u beznadju moze da se pretvori u najbolji provod i uzivanciju.
Ocekivala sam od njih da se vracaju skenjani (vrlo nerealno od mene priznajem), kao tada kada smo otisli sa losim i crnim pricama o tome kako je katastrofa i ne vredi ni ici tamo nikad vise...Ocekivala sam od sretnih Kanadjana da nastave da se zale na Srbiju koju su sa kukanjem napustili,kako nista ne valja, samo sada kada se osvrnem pomislim, boze, zasto sam to uopste ocekivala?
Zasto bi se neko ko tamo ode sa parama na odmor i moze da radi sta hoce i kad hoce uopste zalio na bilo sta, pa to je najbolje letovanje na svetu, smestaj i hrana su dzabe a ti se osecas kao mali car jer svi obracaju paznju na tebe odjednom i trce da te vode okolo i pronalaze ti zanimacije...nista te zapravo ne dotice jer ne pratis taj program i politiku godinama, ne zivis i ne primas platu tamo, i jedini koji kukaju su drugi, ti brale nisi u toj prici.
Posle 7 godina emigracije presekli smo jednu dugu kanadsku zimu evropskim prolecem, i proveli mart tamo, zapravo 3 nedelje marta.Psihicki sam totalno odlepila pre puta, na sve sam se spremala, na lose vreme, na hladne sobe i slojeve odece, na neljubazne ljude, lekare, na ludilo decjeg nespavanja i navikavanja na 6 sati vremenske razlike...otprilike sam za sve imala plan B, sta ako...ali jedina stvar koju nisam predvidela je razlika u imunitetu, jer nas je posle nedelja cimanja sa lokalnom kanadskom gripom odmah posle sletanja pokosila stomacna aktuelna tamo.Prvu nedelju smo proveli izmedju kreveta i kupatila, drzeci deci lavore, peskire i glave dok su kunjali na nama.Zapravo je ispalo da je otici kod lekara u Srbiji carski ako ti nije problem da iskesiras pregled i lekove, neki se cak iscimaju da ti dodju na vrata.
Nasi utisci su se drasticno razlikovali od utisaka nase dece, bar onog starijeg koji je umeo da ih izrazi.Kada smo sleteli u Varsavu nestalo je finog i nasmejanog osoblja iz Toronta koje propusta ljude sa malom decom prve i zapahnula nas je nezainteresovana rezignirana istocna Evropa, osmeh se verovatno posebno placa pa ga nigde nismo videli.Gomila mladih belosvetskih japija koji studiraju po svetu ukrcala se sa nama u satl bus za avion za Beograd, niko se nije cimnuo da nam ustupi makar deo sipke da se uhvatimo dok smo drzali decu poluludu od neprospavane noci na sebi, tako smo neko vreme visili svi na Aci dok se jedna devojka (hvala roditeljima koji su je lepo vaspitali) nije smilovala i ustupila nam parce sipke i oslonac.U varsavi je bilo -5 sa kisom, prijatno u odnosu na -18 sa mecavom koje smo ostavili 10tak sati leta iza sebe, ali i dalje je bilo neprijatno stajati po strani na vetru i kisi dok su se japijevci ukrcali sa svojim fensi laptopovima u odeci po poslednjoj modi vrhunskih brendova, svih 150-oro njih bez dece i pre nas, mi smo poslednji usli u avion.U avionu sam razmisljala o prvom utisku, o tome kako nas niko nije ni pogledao,nisam videla kontakt ocima ili osmeh od kad smo dosli u Evropu, a toliko sam se navikla na ljudsku ljubaznost ovde, kako i sada svi sede i bulje u svoje ekrane ignorisuci sve oko sebe.Mali me je podigao da u roku od sat vremena 3 puta idemo u rep aviona do kupatila, i sva tri puta sam morala noseci dete u rukama da se ne sktrlja od turbulencija da preskacem noge jednog *&#!#* mladica koji ih je nonsalatno pruzio preko cele staze bez mrve namere da ih pomeri, poslednji put pozelela sam da ga sutnem iz sve snage ali to bi me samo spustilo na njegov nivo i odustala sam.
Konacno sam videla osmeh kada smo naleteli na nase carinike, videli su malog kako vuce svoj mali kofer i donosi im ga i gura ga u skener, poceli su da se smeju i da mu govore da ne treba jer oni njemu veruju da nista ne krije, i da im je drug,odahnula sam, konacno normalni ljudi.Malo su se salili sa njim i ipak mu skenirali kofer.Pet minuta kasnije u oblaku dima u wc-u Aleksa me je pitao zasto ovde vazduh tako smrdi i ne moze da se dise, kuknjava se nastavila kada smo izasli u Beogradski smog napolju, vidi molim te, pa ja sam i zaboravila na smog i tezak vazduh.
Ali nisam zaboravila na ludacki saobracaj i reli vozace, u momentu kada smo ugledali automobile i kuce ucinilo nam se da je neko mahnuo carobnim stapicem i sve smanjio, putevi su se suzili,vozila su bila smesno mala i preblizu jedna drugom, a ulice...pa prosle bi za jednosmerne ovde.Na ulazu u nase bivse naselje Aleksa je pitao zasto su jednu traku podelili linijom na 2 dela i konstatovao da je ta traka polovine sirine naseg puta u ulici (koja je slepa), sto je istina kad bolje razmislim,jer ujutru mogu da se mimoidju djubretarski kamion i SUV pored 2 reda parkiranih automobla roditelja koji donose decu u skolu.
Onda smo otvorili vrata naseg bivseg stana na spratu i zakoracili 7 godina unazad u dan kada smo otisli.
Sve je bilo onako kako smo ostavili,namesten krevetac i decja soba sa igrackama, kuhinja koja je ujedno i dnevna sa minijaturnim starim televizorom koji ima 4 dugmeta i nema daljinskog, smesna ali neophodna mala zidna klima, minijaturna sudopera i sporet sa 2 plinska grejaca ako nestane struje, ili ako nestane plina, 30+godina stara TA pec na kojoj smo susili ves...sve stvari, posudje, sve na svom mestu...kao da smo juce isetali odatle, samo proslo je 7 godina od juce.Aca je prokomentarisao kako je sve malo kao da su tu ziveli patuljci a ne mi.
U jednom trenutku sam morala da dobro udahnem i na silu resetujem mozak koji se borio sa cinjenicom da sam sve vreme zivota u Kanadi mozda samo sanjala i da sam zaista otisla negde na par dana i vratila se u neku drugu stvarnost iz koje ipak nisam uspela da pobegnem, mom mozgu nije pomagala ni cinjenica da se za 7 godina nista nije promenilo u naselju i okolini, sve je ostalo isto, kao kada sam otisla, kao kada sam ja bila dete i odrastala tu...Samo su sad u ulici neki novi klinci, deca moje generacije, deca tih klinaca sa kojima sam se ja igrala.
Neki novi klinci...oni su dokaz da nisam sanjala i da je vreme proteklo, iako mi nismo obracali paznju na njega.Posle sam shvatila da ipak ima par novih stvari, jedan trzni centar koji podseca na neki delic Evrope, novi krov na staroj pijaci,par novih igralista iz stranih donacija, i poplocan centar.
Umorna od puta htela sam da istusiram i legnem decu, morali smo da sacekamo da se betonski zidovi (ne grejani godinama) malo ugreju jer je u duhu stednje grejanje ukljuceno tek kad smo stigli, mislila sam da bi topla kupka pomogla i poskidala sam decu pored elektricne grejalice u kupatilu i pustila vodu u kadu, odjednom sam cula kuknjavu i gadjenje i okrenula se da vidim decu kako beze iz kade pune zute smrdljive vode,ah da, i na to sam zaboravila, voda koja ne sme da se pije zbog kolicine arsena u njoj a ne sme ni da se gleda kada se kupas jer se inace niko nikad ne bi okupao u gradu.Trebalo mi je 3 dana da ih ubedim da se istusiraju i da im nece nista biti, a mi smo odrasli pijuci tu vodu godinama i gutajuci Tiski mulj i prasinu ravnice, dok su svi u kucama pusili dan i noc bez obzira na decu,bez sedista i bez pojasa, bez zdrave ishrane i piramida namirnica...Kolaci su se pravili vikendom a slatkisi dobijali po zasluzi, i dok mi moj buduci doktor nauka drzi predavanje o mom roditeljstvu i njegovim pravima da ne bude otrovan vodom treceg sveta,jer ga prisiljavam da se istusira, u mojoj glavi se vrti film iz proslosti da nikada nisam smela tako da se obratim mojima i da deca nisu imala pravo glasa kad odrasli pricaju.
I dok smo mi brizljivo sakupljali svoje stare uspomene, i kao deca preturali po starim slikama i stvarima koje smo ostavili smejuci se, moja deca su pravila svoje uspomene, odusevljena svom paznjom koju su im rodjaci i dede i babe posvecivale.
Posle nekog vremena stariji se okrenuo i rekao mi-Ja ne znam zasto se ti toliko zalis, kad je ovo najbolja zemlja na svetu!Iz njegove perspektive i jeste, ceo dan mu je dozvoljeno da radi sta hoce, da urla i jurca ulicom, vozi se sa lokalnim klincima, pali vatru sa dedom, ide na pecanje i druzenja sa rodjacima, jede sladoled za dorucak, rucak i veceru...da onaj mali hoce da prica verujem da ne bi imao primedbi s obzirom da je svako bozje vece deda palio lomacu u dvoristu da peku virsle na stapu, i taj mali, nepun metar visok, je pojeo 5 hot dogova, stvarno ne znam gde mu je stalo.Bilo mi je drago zbog njih.
Sto se odrasih tice posle prve nedelje je sve pocelo da lici na seosku turneju, bilo je dana kada smo isli u 6 poseta od ujutru do uvece i zeludac mi je uglavnom bio pun raznih vrsta kafe, i ponekog zalogaja keksa ili mezea.Trebalo nam je malo vremena da se opsetimo da hrana ima drugaciji ukus ali su me iznenadile cene u prodavnicama, za par kesa namirnica bez problema smo ostavljali 50tak dolara a ako bi taj dan otisli negde na kafu ili sladoled pored prodavnice mogli smo trositi stotku na dan bez problema.To nisam ocekivala, tu neverovatnu perverziju da su stvari duplo skuplje nego u Kanadi, i odmah sam zazalila zbog onog sto sam ucinila da bismo vukli manje stvari, rekla sam hajde da svim klincima ponesemo pare umesto poklona i obilo mi se o glavu, jer za 30 dolara mogla sam da kupim jaknicu, haljinu i kompletic za dete na snizenju ovde, dok sam tamo u decjem budiku buljila u sugavu tursku tuniku za devocice sa istom cenom!Katastrofa.Obuca, ista stvar patike koje sam ja platila 60$ pre 2 godine su parkirane u izlogu trznog ponosno kostale 100$ iako su stari model, iako ljudi ovde ne zaradjuju hiljade vec stotine dolara...I dalje mi ne ide u glavu ko i kako formira te cene i ko moze sebi da priusti stvari po tim cenama, ako meni to deluje previse iz ove perspektive.Na korzou su svi kao i uvek lepo obuceni i doterani :)
Sledeci put, za ko zna koliko godina, vucem kofer sa poklonima, imacu vremena da ih skupim umesto da se nerviram tamo dok me vlasnici butika deru za jeftine prnje dovucene iz Turske i Kine.
Skontala sam ono sto je cale pokusavao da mi kaze sve vreme, da je to savrseno mesto za zivot ako znas kako da plivas sa politickim strujamai iskoristis sitem za sebe ili znas kako da dodjes do kinte, ali u isto vreme nije zabavno ako nisi u ove 2 kategorije.Postoji ta mreza poznanika, porodice, rodbine koji ti non stop pomazu, ublazavaju padove, traze poslove i veze ako su ok, cuvaju decu da ti imas malo licnog zivota, nekom ostave ili kupe nekretninu, sve je to tu i ko ume da se snadje zivi kao bubreg u loju.Letovanja su jeftina, odmori su duzi od 2 nedelje, babe i dede uskacu kad treba, laganica!
Moja deca su tuzna jer toga nema sa druge strane okeana, nema porodicnih okupljanja i spavanja kod rodjaka, nema gostovanja kod baba i deda, more jos nisu videli jer nam raspon letovanja suzen na 3 zemlje od kojih u 2 necu da idem iz principa, mada se predomisljam ovih dana...Iako su mi se svi koje sam srela zalili na po redu: 1. politiku, 2.pokvarenost vlasti i stranki, 3. nedostatak pristojnih poslova, 4.besparicu, 5. opstu nepravdu (pogotovo u skolama, oni koji imaju klince), i dalje vecina radi, ima krov nad glavom i uspeva da priusti deci pristojan zivot uprkos svim preprekama na koje nailaze i uz opstu podrsku starije generacije.
Odusevljavaju me mladi ljudi koji sami uspevaju da stvore krov nad glavom i podizu decu u slozi, jer na moje cudjenje vrlo ih je malo. Za koga god da sam pitala, ej a kako je taj i taj, ili ta i ta, odgovor je bio e pa i oni su se razveli, i tako jedno 20tak ljudi za koje sam pitala.Mi u hladnom kraju sveta, usmereni jedan na drugog i sami u svemu, u dobru i u zlu, nemamo luksuz da razmisljamo o svojim zeljama i pravima vec se borimo za ovo dvoje nejakih, da njima bude ok.Deluje mi razmazeno kada se neko pokupi i ode jer mu je bilo bolje kod mame i tate, pa njima uvali svoje dete i ode na letovanje sa drustvom.To je do mene, ja nisam dana provela odvojena od svoje dece godinama i ne mogu da zamislim da ih ikom ostavim duze od jedne noci kod babe( i to sam jedva progutala samo zbog decje radosti), ali kao sto rekoh ako imas mrezu da te uhvati kad napravis gresku mozes da dozvolis sebi da padas u zivotu, jer ima ta ekipa oko tebe koja ce se potruditi da te izvuce.Nemaju svi taj luksuz, jos jedan minus emigracije, ako ovde dozvolis sebi padnes tesko ces ustati.
Sve u svemu, moram da se pridruzim horu svih emigranata, selica koje u leto krecu tamo "dole", sve je super, hrana po restoranima je divna i nije preskupa, druzenje je super, to sto nije -20 u martu nego 25 u plusu je fantasticno,kafa sa drugarima je super, deca su odlepila za sladoledom na kuglu kod starog poslasticara kod kog su nas vodili kad smo bili klinci, uspomene su super,nove uspomene koje su napravili su super (jurenje dedinih kokosaka sa pistoljima za vodu, jedenje sveze pokupljenih jaja iz gnezda,sve kobasice na stapu i skakanje oko vatre, novi drugari, vreme sa babama i dedama...)I nista se nije posebno promenilo, iako mi mnogi kazu da im se cini da je gore nego ranije, ja sam zapravo pomislila da ipak izgleda bolje.Ima igralista za decu, negde su nesto i okrecili...Ipak ne bih se nikada menjala, vise volim ovaj standard i uredjen sistem, vise volim svoj Kanadski mir i red.
Drugacije je kada dodjes na odmor da uzivas i sa kintom, nego onda kada smo odlazili, i tako, vraticu se u proslost opet za par godina da vidim jel sve jos isto, i jel ima jedna kugla vanile u centru.