2020, dajte nam drugu verziju ova ima virus

U novu godinu smo umarsirali sa parolama i sa resenoscu da ne dozvolimo da ucionice preplave decom i otpuste pola osoblja zarad digitalnih kurseva za srednjoskolce, iz ovog ugla je vrlo ironicno to sto smo uspeli da ih sprecimo na punih nedelju dana pre nego sto se u martu sve preselilo do daljnjeg na ekrane od kojih smo pokusavali da sacuvamo decu i poslove njihovih roditelja.
Mrzela sam zivot u Torontu iz nekoliko razloga, vecita milionska guzva, ljudi jedni drugima na glavi, uslovi da ikad kupis svoj dom nenormalni, i sve od virusa, kuga i posasti sto se pojavi u svetu za par dana sleti u Toronto.U Decembru su bolnice pocele da se pune u Kini , Toronto je dobio svoj prvi slucaj u Januaru.U februaru je u Waterloo doletela gopodja iz Italije i od nje jedne je otislo na 5 bolesnih za nedelju dana, skole su ionako bile u strajku, deca kod kuce pa se niko nije puno nervirao, medjutim posle martovskog raspusta i kada su brojevi polako poceli da idu na gore resili su da zatvore skole i posalju decu kuci.
U isto vreme slusali smo kako se polako ali sigurno stvaraju zarista u Americi i mene je brinula cinjenica da su se nekoliko porodica iz mog razreda bas vratile sa decom odatle, ali nisam ja bila ta koja je donela nesto kuci, stariji se pojavio bolestan i jadan sa plikovima po ustima i telu.Posle malo istrazivanja skontali smo da nije kovid vec nesto sto se ovde zove bolest usta ruku i nogu, a izaziva je porodica koksaki virusa, naravno svi smo je prelezali osim Ace koji se nekako izvukao. Zdrapali su se i kukali nedeljama i jedva su zvakali sa ustima punim plikova.Meni je ovo bio drugi put,jer sam ga prvi put dobila pre 7 godina kada sam pocela da radim u vrticu sa bebama i malom decom koji obicno pokupe koksaki prvi jer sve trpaju u usta, izgleda da mi se imunitet malo istrosio u medjuvremenu.
Skola se preselila na googl ucionice, a lekari nisu hteli ocima da nas vide, telefonski pozivi i virtuelne posete su postali normala ako uspes da dodjes na red,bili smo neko vreme prepusteni sami sebi dok su svi pokusavali da se bezuspesno organizuju.Popunila sam nasu kucnu apoteku kako sam znala i umela, lekovima koji ce deci trebati, i taman na vreme jer su odlucili da ogranice doze na jednu mesecno.Mladji ponekad dobije napad astme i treba mu pumpica, jezila sam se od same pomisli da pokupi ovaj novi virus kad ga i regularna prehlada ponekad tako sastavi da zavrsimo u bolnici jer ne moze da dise...Nije bilo dovoljno opreme za zdravstvene radnike, preplacena zastitna oprema i maske koje su kasnije stigle iz Kine bile su neupotrebljive jer nisu bile po kanadskim standardima, nije bilo dovoljno testova , ljudi su masovno pokupovali maske i genijalci ovde su zakljucili da ce ih tolet papir nekako spasti pa je i njega nestalo.
Nas dvoje smo poslati da radimo od kuce, organizovali smo elektroniku tako da deca imaju komp, ja tablet a Aca svoje racunare sa posla, morali smo da dokupimo bolji internet jer nas je dosadasnji danima mucio, ako Aca radi mi ne smemo da ga koristimo.To je trajalo tacno 4 dana kada je meni prekipela svadja oko toga ko trosi koliko interneta, i rekla sam dodjavola trazi novi net i novi modem ovako vise ne ide.Zivot se pretvorio u ludnicu u pocetku, stariji je bio disciplinovan i odradjivao je sve svoje zadatke posle dorucka do podneva, da bih ja mogla popodne da jurim i na silu teram malog da uradi bilo sta da posaljem nastavniku, u isto vreme spremali smo aktivnosti za nasu ucionicu i telefonim zvali roditelje da vidimo kako se snalaze da li im treba pomoc oko necega ili laptop.
Skole su izvukle sve laptopove koje su imale u ucionicama i podelile ih porodicama kojima su trebali, neke porodice su imale od troje do petoro dece na jednom kompjuteru.onda je trebalo podeliti svima naloge i lozinke da se prikljuce virtuelnim ucionicama, neki roditelji su trazili stampane materijale postom, neki mailom, trebalo je svima pomoci,uraditi sve to od kuce sa dvoje dece kojima treba vecito pomoc oko necega ili hrana, i muzem koji je zakljucan u sobi sa slusalicama od 8 do 6 i ne postoji...Fun.
Posle prve nedelje kada je receno da cemo svi biti placeni do kraja karantina i kada je vlada najavila pomoc od 2000$ mesecno svima koji moraju da sede kuci bez posla, prestala sam da se nerviram i pocela da gledam kako da rasporedim posao na sat, dva dnevno za sebe i da nekako pokrijem decje stvari, koliko god da radim i sta god da se desi necemo ostati gladni ili bez para jer je ta briga sklonjena.
Dok su ljudi okolo sumanuto kupovali tolet papir, ja sam poucena odrastanjem devedesetih u Srbiji, kupovala brasno, kvasac, krompir, smrznuto voce i povrce, i sredstva za dezinfekciju, mada sam bila apsolutno sigurna da se virus prenosi vazduhom od samog pocetka kada su objavili statistike. Iz mog iskustva u ucionici jedno bolesno dete obicno zarazi jos 2,3 a ovde su pokazivali brojeve gde je jedan pevac hora zarazio njih 70 i jedna koreanka u crkvi medju 300 ljudi zarazila jednu trecinu, po mojoj logici ne postoji nikakva sansa da je uspela da pipne 100 ljudi ili oni nju...Isto tako vecina zemalja nije imala u startu kapacitet da testira sve ljude vec samo one u jako losem stanju, sumnjala sam da su brojevi u populaciji nekoliko puta veci i kao dokaz nedelju dana kasnije italijani su potvrdili za asimptomaticne nosioce u populaciji.
Uglavnom, spremili smo se na to da ce ovo potrajati i da nece biti zabavno. Neki su vreme kod kuce sa porodicom shvatili kao odmor i zabavu bar prvih par nedelja,bili su optimisticni i veseli, postavljali su slike novih hobija i jela koje su skuvali na fejs i instagram, bodrili jedni druge da ce sve biti ok i da cemo izdrzati (cinik u meni im se podsmevao, jer ja sam odrasla tamo gde su poslednjih 100 godina vikali to isto “bice bolje" a uvek je islo na gore, realista u meni je govorio: ovo je samo pocetak, vrh ledenog brega a mi smo na Titaniku...), medjutim kako su nedelje prolazile porodice sa decom kod kuce su pocele polako da lude jer su firme ocekivale od njih da rade normalno kao da nisu dva roditelja kod kuce na racunaru dok im se par petogodisnjaka vrzma negde po kuci bez nadzora i pravi haos.Vecina roditelja osim onih gde jedan roditelj nije radio su bili ocajni.Oni koji su morali na posao u prodavnice i u fabrike jer su njihovi poslovi bili esencijalni, a nisu imali gde sa decom, bili su jos ocajniji. Ja sam uspevala da ustanem ranije ujutru, spremim i dorucak i rucak u isto vreme, odradim nesto dok deca doruckuju, ostavim starijeg da radi domaci do podneva dok se mladju igra i opet uradim nesto malo svog posla, onda posaljem starijeg da cita dok ubedim malog da uradimo njegov domaci, i konacno kada Aca zavrsi oko 6 izvede ih napolje na sat dva da ja odradim jos malo.Snalazili smo se i jos se snalazimo kako znamo i umemo, skola se zavrsila krajem juna ali svi su jos kod kuce sa decom i pokusavaju da rade.
U neke je usao takav grc da ce izgubiti posao ako ne daju 110% da su sami sebi zadali da rade i nocu i vikendom da nadoknade sate ili minute koje im deca oduzmu u toku dana, zivot im se pretvorio u posao od 24 sata , deca u smetnju. Nekako su u pravu su jer posle prvog meseca karantina pocele su lavine otpustanja, hiljade ljudi ostalo je bez posla ali u vecim kompanijama kao sto su avio kompanije desetine hiljada ljudi poslato je kuci do daljnjeg na vladinu pomoc od 2000 dolara.
Kanada je objavila rekordnu nezaposlenost i pad ekonomije, dok strucnjaci tvrde da nije bilo tako od prvog svetskog rata, a da bi svima dali te pare da sede kuci pozajmili su bilione od Kine, tako da smo sada prakticno u njihovom vlasnistvu...Ta ista Kina u kojoj sve pocne, i koja ce jednog dana vladati svetom, nije na vreme rekla svetu sta se desava, vrlo brzo je uspela da zaustavi sirenje u Wuhanu ali nedovoljno brzo da ostatak sveta ne prodje lose, ta ista Kina je cim je ovde ekonomija pocela da ide u kolaps pokupovala gomilu deonica americkih firmi koje imaju fabrike u Kini koje su sada prakticno njihove, i ne samo njih, masovno su kupovali deonice svega sto je vredelo na berzi a islo je nizbrdo, nemam sumnju da su uprkos svemu iz ovog kosmara izasli kao pobednici a ne kao zrtve, jer prvi put u istoriji ljudi su shvatili da zavisimo od njih u svakom pogledu osim hrane, i da su elegantno prestigli sve ostale svetske ekonomije jednim korakom.Bez ispaljenog metka, bez bombi, jedan nevidljivi mali patogen promenio je istoriju covecanstva.
Niko ne zna kako ce izgledati septembar i vracanje u skolu ali sumnjam da ce biti dobro.Jedno vreme sam pratila statistike u vezi sa virusom ali sam odavno prestala, jer ti brojevi nisu tacni iz 2 razloga, jedan je manjak testiranja,drugi je nonsalantnost nekih zemalja da zataskavaju i laziraju rezultate drugim uzrocima smrti, Rusija je ove godine imala trostruki rekord ljudi koji su umrli od upale pluca, neke druge zemlje hiljade srcanih udara ... i tako da citiram komsiju Americkog narandzastog idiota na vlasti - ja sam im lepo rekao da ako ne testiraju  nece imati virus...(logika dvogodisnjaka koji misli da ako stavi sake na oci i zazmuri ljudi ne mogu da ga vide).
Bez obzira kakvo je moje ili vase misljenje o ovoj pandemiji, ona nije ni prva ni poslednja u ljudskoj istoriji samo se zalomila u nase vreme kada je sve na par sati leta avionom od vas. Kuga je harala Evropom godinama pomerajuci se polako sa karavanima na putu svile, sifilis je dojezdio u luke sa mornarima iz novog sveta, kolera i malarija su bile endemicne u Evropi iako ih vise nema tamo, 1918 je dosao Spanski grip koji je zapravo poceo u vojnom kampu u Kanzasu u Americi i iskrcao se sa vojnicima u Evropu, taj grip je ubio vise ljudi nego rat i trajao 3 godine dok se planeta nije navikla na njega i danas imamo verziju koja nas ne ubija tako lako, i koju mozemo a prelezimo ( omiljeni youtube kanal za istorijske cinjenice mog klinca https://youtu.be/XQ9WX4qVxEo).
2003 Kineski doktor u Hong kongu je resio da vecera cibetku (vrstu divlje macke, zarazenu virusom slepog misa), razboleo se i umro zarazivsi jos 9 ljudi u hotelu. SARS je sleteo u Kanadu nedugo potom sa stopom smrtnosti od 11% i strasnim posledicama za one koji ga preleze, ostecenja pluca i bubrega (zvuci poznato?), samo posto nije bio toliko zarazan, karantin u Torontu uspeo je da ga zaustavi na vreme, mada cini mi se da niko ovde nije naucio lekciju.Svake godine slusamo na vestima o epidemiji ebole u Africi ( virus slepih miseva) koja se ponavlja poslednju deceniju ili vise.
2009 kada sam bila trudna sa prvim sinom, radila u dve skole i svaki dan putovala autobusom, negde u Meksiku u Verakruz provinciji pocela je pandemija svinjskog gripa (inace istog H1N1 virusa koji je odgovoran za Spanski grip koji se iskombinovao sa novim virusom u svinjama), nezvanicno je ubio oko pola miliona ljudi u roku od 2 godine i 10 procenata populacije mada su naucnici zakljucili da nije puno jaci on sezonskog gripa i odmahnuli rukom, jos uvek je okolo.Secam se kako sam jedina od svih okolo bila u panici i plasila se za svoje jos nerodjeno dete, dok su svi oko mene u Srbiji radili isto sto i sad rade, pravili se ludi i mantrali ma to je samo jaca prehlada...Tako i sad.
Jeste videli nekad da prehlada ubije 1000 ljudi u jednom danu u razlicitim Evropskim zemljama? Jeste videli da prehlada tako napuni bolnice da ljudi leze po podu i ne mogu da se pomere? Ja nisam. (osim kada sam gledala dokumentarac o epidemiji Ebole, koja je isto virus slepih miseva koji zarazi ljude ako se hrane slepim misevima i ima smrtnost preko 50% u nekim zajednicama i 90% ali se prenosi samo dodirom kao kapljicna infekcija).
Virusi i baterije sa zivotinja redovno prelaze na ljude, i u toj prvoj fazi su najgori i najsmrtonosniji ( kuga,antrax,lajmsova bolest,velike boginje,pticji grip, azijski grip, svinjski grip itd.).
Virusi prirodno mutiraju da se prilagode novom domacinu i postaju sa godinama manje smrtonosni iz jednog razloga, originalni virus koji ubije 100% nosilaca ne traje dugo jer brzo iscrpi broj onih koji mogu da ga prenesu, blaza mutacija virusa koja se lakse i brze prenosi, jer ne ubija nosioca (bar ne odmah) koji  moze da seta okolo ponekad i bez simptoma i zarazi druge, postaje dominantna u populaciji, ovo je posebno istina ako se virus prenosi vazduhom a po mojoj logici svaki virus koji se razmnozava u plucima (kao ovaj) zavrsi u necijem dahu i kaslju.
To se upravo sada desava, virus koji je krenuo iz Kine nazvan D614 nije vise dominantan, nego njegova mutirana verzija  koja je razvila dodatni protein da se veze za ljudske celije, nazvana G614, koja je vise puno zaraznija nego originalni virus i dalje smrtonosna za neke. Sudeci po proslosti, pandemije obicno traju 2 do 3 godine, istorijski drugi talas je jaci i gori od prvog sa vise zarazenih.U prvom talasu umiru oni koji nemaju nikakve sanse protiv primarnog virusa, stariji i ljudi sa losim imunitetom i hronicnim bolestima, hiljade njih, u drugom talasu mutirani virus sada prilagodjen na nove prenosioce i puno zarazniji uspe da zarazi mnogo vise ljudi i to podize broj zrtava.
Umiru i mladi zdravi ljudi od efekta koji se zove “ citokin oluja” gde imuni sistem pocne da redom unistava sva tkiva organa u kojima je virus i tako ubije telo.
Aca se ponekad ljuti na mene kada predvidjam lose stvari za neke njegove ideje, kao kada je hteo da ima farmu puzeva ili cincila, ili da sadi sa ortakom kupine ok smo jos bili u Srbiji, a ja sam mislila da to nisu dobre ideje, stalno se iznervira i kaze "ma da, ti imas kristalnu kuglu..." Nemam, ali puno citam, puno ucim i volim istoriju, sve se to vec desilo nekoliko puta, i ratovi i pandemije i ekonomski kolapsi, to je sve vec vidjeno, prezivljeno i svet je sve zaboravio u roku od jedne generacije.Mame koje se bore protiv vakcina nikada nisu gledale kako im dete umire od difterije ili lezi u gvozenim plucima jer ne moze da dise od polio virusa.I ne sporim da su neke od tih vakcina nepotrebne i visak, pogotovo vakcina za grip koji mutira svake godine i koja se zasniva na pogadjanjima naucnika koja mutacija ce biti zastupljena u populaciji, ali neke spasavaju decu od smrtonosnih bolesti.Zene koje su sahranjivale decu jedno za drugim u proslosti, su stajale u redu da prezivelu vakcinisu.
Kao sto sahisti razmisljaju o mogucim kombinacijama tako moj mozak izracunava konstantno najbolje opcije za nas opstanak, nesvesno i bez puno uticaja sa moje strane vidim stvari i detalje koje drugi ne vide.Ja nekako mislim da sam vrlo realna i logicna osoba, ali u svetu optimista moram da cutim jer cu dobiti epitet negativca i kocnicara.
Svetu koji vecito stremi ka novim visinama uspeha,laznog sjaja i glamura, ka influenserima i realitiju, kom se oci sjaje pri pogledu na sljastece stvari i novac, novu odecu, luksuzne automobile,milionske kuce, tom svetu ne trebaju naucnici i lekari (osim ako nisu estetski hirurzi), jer taj svet nije zabrinut za virus, niti dobrobit drugih, jer sebicno misli samo o sebi i svom fiktivnom uspehu.
Taj poluobrazovani svet u svojim 20tim kao oni studenti u Americi seta okolo govoreci "meni nece nista biti od kovida", to je samo farsa, a ako i nose maske na par minuta, nose ih da bi bili cool i okacili fotku na instagramu.Mlade nije briga sto stari umiru jer su stari, vreme im je.
U Kanadi umiru mahom stari po starackim domovima i zdravstveno osoblje koje radi sa njima, mada  ima i mladih na umrlicama, ali i dalje je bolje nego u drugim zemljama, manje mrtvih i bolesnih, ljudi nose maske po prodavnicama i trude se da drze distancu i zastite jedni druge, neki se trude, neki ne.
U celoj ovoj losoj situaciji pojavila se jedna dobra stvar za emigrante, svi koji su ostali ovde na radnim vizama i koji su imali uslove da podnesu papire za PR dobili su PR ekspresno u roku od mesec dana.
Planirali su da uvezu 341.000 novih emigranata ove godine sto se nece desiti, pa su resili da ovima koji su vec ovde srede papire.Sledece godine plan im je 350.000.Ja nisam znala da skoro 80% rasta kanadske populacije dolazi iz emigracije, uvek sam mislila da je taj broj manji ali koga zanima ima podatke na linku https://www.canada.ca/en/immigration-refugees-citizenship/news/infographics/immigration-economic-growth.html
Sto znaci da ce ta vrata uvek biti otvorena za one koji imaju snage i znanja da pokusaju, i da ce broj emigranata sledece godine verovatno znantno porasti, jer ove godine nece uspeti u planiranim kvotama.Bez obzira ko pobedi na izborima, Kanadi trebaju radnici jer populacija brzo stari i domovi su puni 90 i stogodisnjaka koji su proveli 40 godina u penziji...neko mora da popuni rupe.
Jos nisam sigurna kako ce izgledati svet i ekonomija posle ovog, ono sto znam iz istorije je da se efekat pada oseti narednih 6 godina i ako ne naidje novi virus iz Kine ili nesto gore kao globalno zagrevanje, nakon 6 godina ekonomija polako pocinje da se vraca u normalu sta god to bilo za nas.
Ovo je godina posle El ninja, kada opet belezimo rekordne temperature i zimi i leti, zatvoreni lavinama snega zimi i ledenim kisama, a  sada pod klimama danima zbog skoro 40 stepeni napolju sa UV indexom maksimalnih 10, koje u poslednjih 50 godina nismo imali u Ontariju...moje biljke se nekako drze pod pritiskom novih napasti koje su stigle na sever, kineska smrdibuba, americke krastavac bube, dzinovski azijski strsljenovi u Britanskoj kolumbiji, i gomila novih vrsta krpelja i zoonoza...sve to potisnuto u pozadinu vestima o virusu i ekonomiji, pored nedostatka uvezene meksicke radne snage na farmama i 10 dana na 35 bez kise...da li vidite sliku u prodavnicama na jesen?
Neke robe koja se uvozi iz Kine hronicno nema, glavni primer su decji bazeni i prskalice, svi su zakljucani u kuce zbog posla i toplote i prodavnice su brzo ispraznile ono sto je bilo na lageru od stvari a nove nisu uvezene. ljudi su pokupovali i zamrzivace po prodavnicama (sto se nikada nije desilo) ali slazem se sa idejom haha
Ako vrate decu u ucionice kao sto roditelji traze, ponovo ce biti redovi da se pazari i distanciranje i novi talas, a ja hronicno mrzim redove jos od srpskih redova za hleb i jogurt, ugnjavila sam ovim dugim postom, zbogom..odoh da kupim zamrzivac.

10 godina

Ko na brdu ak imalo stoji, vise vidi neg onaj pod brdom. Njegos

Krajem maja 2019, par meseci posle tog divnog letovanja na moru smo ponovo otisli u Srbiju da posetimo svoje i da se skupimo svi zajedno, sestra mi zivi ovde sa porodicom pa smo se nekako uklopili da se nadjemo tamo sa mamom i tatom da budemo svi na gomili nedelju dana.Osim standardnog cimanja na aerodromima i dugackog leta, nije bilo problema do otprilike drugog  dana naseg boravka tamo.Klinci su se nesto podzapali ko ce gde da spava i stariji je resio da spava u tatinoj momackoj sobi koja godinama nije koristena, puna bapskog namestaja i mojih starih knjiga soba je ok, ali te godine se nekako zalomilo da smo otisli kasnije nego inace ( u Junu ) bas kad bube i komarci krecu svom silom.Temperatura je polako pocela da se penje, mlado drvece lipe u centru je cvetalo i mirisalo fantasticno ali taman mermerni korzo je zracio toliko da sam pri svakom koraku osecala  toplotu na listovima, kafici su ukljucili one smesne prskalice magle da malo smanje grozan osecaj ali uzalud.
Gore na spratu u nasem starom stancicu uholaze su padale sa plafona i mravi su se uselili ispod lajsni laminata, zajedno sa pristojno ugojenim paukovima koji ih love, ja nemam nista protiv buba i zapravo ih smatram zanimljivim i potrebnim ali postoji granica kad se ujutru probudis sa ogromnim crnim paukom na jastuku koji ti zeli dobro jutro izbliza...U tom trenutku malo praska i jedno dobro usisavanje trebalo je da rese probleme ali stariji se ujutru probudio sa 2 ogromna ujeda na clanku na kojima su se videle 2 rupe, mora da je neki anticki pauk koji je ziveo tamo u prasnjavoj sobi punoj mesta za sakrivanje, godinama neuznemiravan, bio nezadovoljan gostom.
U roku od par sati clanak je otekao i poceo da menja boju u ljubicastu.Bili smo pozvani popodne na rodjendan ali nisam bila sigurna da je ok da idemo, mogla sam da vidim kako se otok penje milimetar po milimetar, obelezila sam liniju na kozi gde je bio kraj crvenila markerom i pokusala da isperem ranu i stavim hladne obloge, sat kasnije otok je bio na listu, ivica rane je sada bila tamno ljubicasta sa kapilarima koji su se videli, dete je pocelo da se zali da ne moze da obuje papucu prsti su mu bili skroz slepljeni o otoka.Sledeci sat otok je presao liniju i stigao do kolena.Resili smo da ga Aca odvede u hitnu.Tamo su naravno malo cekali ali uskoro su ga primili i prikacili na antibiotike i infuziju antihistamina, znam da je malo alergican na nasu macku jer kija oko nje i zolje ga posteno ujedu bar jednom godisnje ali nikada nije ovako reagovao ni na sta.
Lekari su resili da ga zadrze par dana u bolnici jer mu je odjednom celo telo nateklo, Aca je platio da ostane sa njim u sobi i da provede noc pored kreveta na stolici.Imamo putno osiguranje Preko viza kartice i preko ontario zdravstvene kartice, ali videci kakva je situacija pocela sam da se brinem, pogotovo sto je jedna od sestrica prokomentarisala uf ako nemate knjizicu ovde to ce da vas kosta... vec mi je bila suluda ideja da roditelj mora da placa da ostane sa detetom koje jedva govori jezik i nikada nije bilo samo u bolnici pogotovo ne u drugoj zemlji, onda mi se polako probudio onaj bes na taj sistem jer sam se setila sebe kada sam bila dete i sama provodila nedelje u toj istoj bolnici, na tom istom sivom spratu sa starim krevetima i oderanim zidovima, kada sam plakala da vidim mamu kojoj nisu dali da me obilazi a svakih 5 minuta je neko ulazio sa nekom iglom, i bes zato sto ima roditelja koji ne mogu da plate da ostanu sa detetom jer nemaju para kako se oni osecaju...Sutradan sam pokupila mladjeg i otisli smo da ih vidimo.
Proslo je skoro 30 godina ali taj hodnik i sobe i sprat izgledaju maltene isto kao kada sam ja bila dete,imaju par novih aparata i kreveta i novu farbu na zidovima malo manje sivu ali miris onog sredstva za dezinfekciju i starih kupatila i isprana posteljina izgledaju poznato.
Klinac je ok , smandrljao je ceo burek sa sirom i smeje se, igle i cevcice su mu u obe ruke i jos je sav otecen a noga ne izgleda dobro, ali deluje bolje, hrabar je sa svojih nepunih 10 godina, (za tri dana mu je rodjendan), medjutim mladji se unervozio i uplasio.Tada nisam obracala paznju ali posle sam skontala da se mladji pristojno istraumirao videvsi brata u takvom stanju.Aca kaze da su u bolnici svi bili fini prema njima, uradili sijaset testova i cinilo se da je ok medjutim svaki put kada smo pitali kad ce kuci produzivali su na jos par dana, konacno mi je dojadilo i potpisali smo da ga dovedemo kuci za rodjendan i da mu mi dajemo antibiotike i lekove za alergiju, dotle je ljubicasto crvena boja nestala i ostao je samo pristojan otok.
Toga dana kada smo isli u posetu u bolnicu, uvece sam stavila mladjeg da se brcka u kadi i zatekla ga bez jedne obrve, od stresa sto je odvojen od brata i straha, pocupao je sebi obrve i trepavice, mislila sam da je samo faza i u pocetku mi je bilo i smesno ali to se nastavilo mesecima posto smo se vratili kuci,svaki put kada je bio pod stresom oko necega cupao je obrve i trepavice sebi,konacno je prestalo kada je zaboravio na putovanje i skoncentrisao se na skolu i drugare.
Rodjendan je protekao i sretno i tuzno u isto vreme, ali kao i prosli put ta prva nedelja u Srbiji mi je presela.Prosli put smo dobili stomacni grip i prvu od 3 nedelje proveli tako sto su deca lezala oko mene i povracala 3 dana dok opet jedan nije zavrsio dehidriran kod lekara ( manji) ovaj put smo zezali starijeg da ga je ujeo radioaktivni pauk i da nam javi ako postane spajdermen...Sto se racuna za bolnicko lecenje tice, umalo nismo umrli od smeha kada nam je zabrinuta sestrica dala papir sa cifrom od 10.300 dinara, zato sto za neosiguranu stranu osobu u bolnici u Kanadi dan kosta oko 1000$  a znajuci da su cene odela i hrane u Srbiji skoro iste kao ovde ocekivala sam puno vise, 130$ je nista za 4 dana lecenja i osiguranje nam je sve uredno vratilo a mi smo castili osoblje i zahvalili se na nezi i brizi. Znam da za nase uslove taj racun nije problem, ali nekom ko nema ili mu je to pola plate bi bio problem.
Ostatak od dve nedelje smo ogranicili na minimum cimanja i maksimum druzenja, cak sam uspela da se vidim sa drustvom iz osnovne na mnogogodisnjici male mature, nije nas bilo puno ali je svaki minut vredeo.
Deca su svako vece pekla kobasice na stapu pored logorske vatre sa dedom i kada smo se ukrcavali u Varsavi svi alarmi su poceli da zvone da imamo ekploziv, skontali smo da su im odela i patike toliko puni cadji da aktiviraju alarm hahah iako su bili sveze okupani i sredjeni, mamini teroristi.
Moram priznati da te poslednje nedelje vec brojim dane kad cu kuci, ne zato sto ne volim Srbiju nego zato sto volim svoj mentalni mir ovde.Iako se ljudi stvarno trude da budu pozitivni i zive svoje zivote na miru, i retko kad me neko ugnjavi politikom koju sam odavno prestala da pratim toliko je zajedljivosti i sitnih nepravdi i ljdske zlobe da mi bas ne prija da bude, okruzena tim.U pocetku smo svima pricali kako je u Kanadi i kad su nas pitali i kad nisu, ali negde u tom razgovoru vidis da Se ljudima promeni izraz lica i skontas da je vreme da stanes i prebacis na neke blize teme, jednostavno deluje kao da lazes, isto kao sto sam primecivala pre 10 godina na licima Kanadjana zgranut izraz kada sam pricala o svom odrastanju i detinjstvu, verovatno i njima nije bilo bas najjasnije...delovalo je kao da lazem.Jbg, ja osim dece, baste i knjiga i lokalnih stvari nemam puno tema za razgovor sa normalnim ljudima, rado cu pricati sa entomolozima, botanicarima, geneticarima o njihovim temama, cak i sa neurolozima jer me te stvari zanimaju i citam o njima stalno.Moda, estrada, reality, tv i ostalo me generalno ne zanimaju, i u poslednjih par godina smo vec usli u onu generaciju koja stalno spominje klincima kako je bilo u nase vreme...Tako da su se razgovori mahom svodili na ko je gde uspeo da pobegne na letovanje, gde je dobra klopa i kakva su nam deca, i to je otprilike zivot krajem 30tih, okrenes se i proslo je 15 godina braka, dvoje dece, po koja boljka i zivot ide dalje.
Iznenadilo me je koliko su knjizare popularne i fantastican izbor knjiga, nisam bas dugo kupila sebi nijednu jer pored ogromnih besplatnih biblioteka i online knjiga nemam potrebe,ali bilo je zanimljivo kupiti par knjiga, obozavam Fredrika Bakmana i uzela sam Moja baka vam se izvinjava ( preplakala naravno)i par stvari za decu ali sam jedva nasla mesto u koferu jer je neko resio da dovuce 7 kg polovnih stripova Alan ford za Kanadu, svako ima svoj zanr.
Odmor se zavrsio i vratili smo se taman da zakljucim kako mi je pola baste propalo iako su je komsije nedeljama zalivale i pazile macku, paprika nije mrdnula ni milimetar a mrmot je uleteo u dvoriste i popasao sav grasak i salatu dok je macka bila zatvorena, toliko o basti u sredini gde dok stojis i pricas sa komsijom pored prodje lisica sa zecom u ustima i ne trgne se od ljudi.poslednjih par godina u sumi su se pojavili i kojoti pa moram da zakljucam macku unutra pre mraka inace ode ljubimica nekom za veceru.Na moju srecu i opstu radost dece paradajz je rodio toliko da smo imali smrznut sos u frizideru do februara ove godine, taman kad je kovid karantin udario bilo je pice i spageti svaki drugi dan.
U Septembru smo se svi uredno vratili u ucionice i Aca u kancelariju, i trebalo je malo navikavanja na novu rutinu jer je svako bio u drugacijoj smeni ali bilo je ok, sve do februara, tada je poceo strajk u skolama u Ontariju i ja sam imala tu cast da ponovo nosim transparente i vicem parole i setam satima po snegu boreci se za prava dece i njihovu buducnost, deja vu sa tragovima traume u najhladnijem periodu Kanadske zime.Roditelji dece iz mog razreda dolazili su da nam donesu topla peciva i kafu i toplu cokoladu i da setaju sa nama, restorani i kafici u centru davali su besplatan caj i kolace i dozvolili nam da koristimo kupatila, svi su podrzavali prosvetne radnike i slagali se sa tim da ne treba povecati razrede.Politika i birokratija uvek pokusavaju da ustede na tudjim ledjima uglavnom na zdravstvu i skolstvu, tako da je fuj konzervativna vlada gospon Forda prvo krajem 2019 otpustila skoro trecinu sestara po vecim bolnicama (ukljucujuci i nasu ) na ime smanjenja milionskog duga bolnice i time napravila fantasticnu uvertiru u ono sto ce se desiti u februaru sa virusom.Nista bolje za haos nego oduzeti sredstva i radnu snagu bolnicama par meseci pre eksplozije.
U Januaru su presli na nas, vrtic pri skolama u kom radim funkcionise tako sto na 30 toro dece rade jedna uciteljica i jedna vaspitacica zajedno, njihova ideja je bila da se rad prebaci na jednu osobu i nagura jos dece po ucionicama iako neke u velikim gradovima vec imaju po 34 oro, nemoguce je raditi sam sa 30 oro dece uzrasta 4,5 godina ili vise sa inkluzijom dece koja imaju posebne potrebe i razlicite mentalne probleme u tim grupama, nemoguce i opasno za drugu decu i sigurnost dece uopste.Zato smo setali po snegu, ucionice verujte mi imaju hiljadu i jedan problem ali povecati broj dece i smanjiti broj osoblja nece resiti ni jedan od tih problema.
Nekako u to vreme vesti su pocele da se pune slikama iz Kine i roditelji dece odande koji su gledali kinesku televiziju kod kuce su uporno zapitkivali sta ce biti sa skolom, mi nismo imali pojma sta ce se desiti i uredno smo ih smirivali da ne treba da se brinu jer Kanada nema virusa...zasad.