10 godina

Ko na brdu ak imalo stoji, vise vidi neg onaj pod brdom. Njegos

Krajem maja 2019, par meseci posle tog divnog letovanja na moru smo ponovo otisli u Srbiju da posetimo svoje i da se skupimo svi zajedno, sestra mi zivi ovde sa porodicom pa smo se nekako uklopili da se nadjemo tamo sa mamom i tatom da budemo svi na gomili nedelju dana.Osim standardnog cimanja na aerodromima i dugackog leta, nije bilo problema do otprilike drugog  dana naseg boravka tamo.Klinci su se nesto podzapali ko ce gde da spava i stariji je resio da spava u tatinoj momackoj sobi koja godinama nije koristena, puna bapskog namestaja i mojih starih knjiga soba je ok, ali te godine se nekako zalomilo da smo otisli kasnije nego inace ( u Junu ) bas kad bube i komarci krecu svom silom.Temperatura je polako pocela da se penje, mlado drvece lipe u centru je cvetalo i mirisalo fantasticno ali taman mermerni korzo je zracio toliko da sam pri svakom koraku osecala  toplotu na listovima, kafici su ukljucili one smesne prskalice magle da malo smanje grozan osecaj ali uzalud.
Gore na spratu u nasem starom stancicu uholaze su padale sa plafona i mravi su se uselili ispod lajsni laminata, zajedno sa pristojno ugojenim paukovima koji ih love, ja nemam nista protiv buba i zapravo ih smatram zanimljivim i potrebnim ali postoji granica kad se ujutru probudis sa ogromnim crnim paukom na jastuku koji ti zeli dobro jutro izbliza...U tom trenutku malo praska i jedno dobro usisavanje trebalo je da rese probleme ali stariji se ujutru probudio sa 2 ogromna ujeda na clanku na kojima su se videle 2 rupe, mora da je neki anticki pauk koji je ziveo tamo u prasnjavoj sobi punoj mesta za sakrivanje, godinama neuznemiravan, bio nezadovoljan gostom.
U roku od par sati clanak je otekao i poceo da menja boju u ljubicastu.Bili smo pozvani popodne na rodjendan ali nisam bila sigurna da je ok da idemo, mogla sam da vidim kako se otok penje milimetar po milimetar, obelezila sam liniju na kozi gde je bio kraj crvenila markerom i pokusala da isperem ranu i stavim hladne obloge, sat kasnije otok je bio na listu, ivica rane je sada bila tamno ljubicasta sa kapilarima koji su se videli, dete je pocelo da se zali da ne moze da obuje papucu prsti su mu bili skroz slepljeni o otoka.Sledeci sat otok je presao liniju i stigao do kolena.Resili smo da ga Aca odvede u hitnu.Tamo su naravno malo cekali ali uskoro su ga primili i prikacili na antibiotike i infuziju antihistamina, znam da je malo alergican na nasu macku jer kija oko nje i zolje ga posteno ujedu bar jednom godisnje ali nikada nije ovako reagovao ni na sta.
Lekari su resili da ga zadrze par dana u bolnici jer mu je odjednom celo telo nateklo, Aca je platio da ostane sa njim u sobi i da provede noc pored kreveta na stolici.Imamo putno osiguranje Preko viza kartice i preko ontario zdravstvene kartice, ali videci kakva je situacija pocela sam da se brinem, pogotovo sto je jedna od sestrica prokomentarisala uf ako nemate knjizicu ovde to ce da vas kosta... vec mi je bila suluda ideja da roditelj mora da placa da ostane sa detetom koje jedva govori jezik i nikada nije bilo samo u bolnici pogotovo ne u drugoj zemlji, onda mi se polako probudio onaj bes na taj sistem jer sam se setila sebe kada sam bila dete i sama provodila nedelje u toj istoj bolnici, na tom istom sivom spratu sa starim krevetima i oderanim zidovima, kada sam plakala da vidim mamu kojoj nisu dali da me obilazi a svakih 5 minuta je neko ulazio sa nekom iglom, i bes zato sto ima roditelja koji ne mogu da plate da ostanu sa detetom jer nemaju para kako se oni osecaju...Sutradan sam pokupila mladjeg i otisli smo da ih vidimo.
Proslo je skoro 30 godina ali taj hodnik i sobe i sprat izgledaju maltene isto kao kada sam ja bila dete,imaju par novih aparata i kreveta i novu farbu na zidovima malo manje sivu ali miris onog sredstva za dezinfekciju i starih kupatila i isprana posteljina izgledaju poznato.
Klinac je ok , smandrljao je ceo burek sa sirom i smeje se, igle i cevcice su mu u obe ruke i jos je sav otecen a noga ne izgleda dobro, ali deluje bolje, hrabar je sa svojih nepunih 10 godina, (za tri dana mu je rodjendan), medjutim mladji se unervozio i uplasio.Tada nisam obracala paznju ali posle sam skontala da se mladji pristojno istraumirao videvsi brata u takvom stanju.Aca kaze da su u bolnici svi bili fini prema njima, uradili sijaset testova i cinilo se da je ok medjutim svaki put kada smo pitali kad ce kuci produzivali su na jos par dana, konacno mi je dojadilo i potpisali smo da ga dovedemo kuci za rodjendan i da mu mi dajemo antibiotike i lekove za alergiju, dotle je ljubicasto crvena boja nestala i ostao je samo pristojan otok.
Toga dana kada smo isli u posetu u bolnicu, uvece sam stavila mladjeg da se brcka u kadi i zatekla ga bez jedne obrve, od stresa sto je odvojen od brata i straha, pocupao je sebi obrve i trepavice, mislila sam da je samo faza i u pocetku mi je bilo i smesno ali to se nastavilo mesecima posto smo se vratili kuci,svaki put kada je bio pod stresom oko necega cupao je obrve i trepavice sebi,konacno je prestalo kada je zaboravio na putovanje i skoncentrisao se na skolu i drugare.
Rodjendan je protekao i sretno i tuzno u isto vreme, ali kao i prosli put ta prva nedelja u Srbiji mi je presela.Prosli put smo dobili stomacni grip i prvu od 3 nedelje proveli tako sto su deca lezala oko mene i povracala 3 dana dok opet jedan nije zavrsio dehidriran kod lekara ( manji) ovaj put smo zezali starijeg da ga je ujeo radioaktivni pauk i da nam javi ako postane spajdermen...Sto se racuna za bolnicko lecenje tice, umalo nismo umrli od smeha kada nam je zabrinuta sestrica dala papir sa cifrom od 10.300 dinara, zato sto za neosiguranu stranu osobu u bolnici u Kanadi dan kosta oko 1000$  a znajuci da su cene odela i hrane u Srbiji skoro iste kao ovde ocekivala sam puno vise, 130$ je nista za 4 dana lecenja i osiguranje nam je sve uredno vratilo a mi smo castili osoblje i zahvalili se na nezi i brizi. Znam da za nase uslove taj racun nije problem, ali nekom ko nema ili mu je to pola plate bi bio problem.
Ostatak od dve nedelje smo ogranicili na minimum cimanja i maksimum druzenja, cak sam uspela da se vidim sa drustvom iz osnovne na mnogogodisnjici male mature, nije nas bilo puno ali je svaki minut vredeo.
Deca su svako vece pekla kobasice na stapu pored logorske vatre sa dedom i kada smo se ukrcavali u Varsavi svi alarmi su poceli da zvone da imamo ekploziv, skontali smo da su im odela i patike toliko puni cadji da aktiviraju alarm hahah iako su bili sveze okupani i sredjeni, mamini teroristi.
Moram priznati da te poslednje nedelje vec brojim dane kad cu kuci, ne zato sto ne volim Srbiju nego zato sto volim svoj mentalni mir ovde.Iako se ljudi stvarno trude da budu pozitivni i zive svoje zivote na miru, i retko kad me neko ugnjavi politikom koju sam odavno prestala da pratim toliko je zajedljivosti i sitnih nepravdi i ljdske zlobe da mi bas ne prija da bude, okruzena tim.U pocetku smo svima pricali kako je u Kanadi i kad su nas pitali i kad nisu, ali negde u tom razgovoru vidis da Se ljudima promeni izraz lica i skontas da je vreme da stanes i prebacis na neke blize teme, jednostavno deluje kao da lazes, isto kao sto sam primecivala pre 10 godina na licima Kanadjana zgranut izraz kada sam pricala o svom odrastanju i detinjstvu, verovatno i njima nije bilo bas najjasnije...delovalo je kao da lazem.Jbg, ja osim dece, baste i knjiga i lokalnih stvari nemam puno tema za razgovor sa normalnim ljudima, rado cu pricati sa entomolozima, botanicarima, geneticarima o njihovim temama, cak i sa neurolozima jer me te stvari zanimaju i citam o njima stalno.Moda, estrada, reality, tv i ostalo me generalno ne zanimaju, i u poslednjih par godina smo vec usli u onu generaciju koja stalno spominje klincima kako je bilo u nase vreme...Tako da su se razgovori mahom svodili na ko je gde uspeo da pobegne na letovanje, gde je dobra klopa i kakva su nam deca, i to je otprilike zivot krajem 30tih, okrenes se i proslo je 15 godina braka, dvoje dece, po koja boljka i zivot ide dalje.
Iznenadilo me je koliko su knjizare popularne i fantastican izbor knjiga, nisam bas dugo kupila sebi nijednu jer pored ogromnih besplatnih biblioteka i online knjiga nemam potrebe,ali bilo je zanimljivo kupiti par knjiga, obozavam Fredrika Bakmana i uzela sam Moja baka vam se izvinjava ( preplakala naravno)i par stvari za decu ali sam jedva nasla mesto u koferu jer je neko resio da dovuce 7 kg polovnih stripova Alan ford za Kanadu, svako ima svoj zanr.
Odmor se zavrsio i vratili smo se taman da zakljucim kako mi je pola baste propalo iako su je komsije nedeljama zalivale i pazile macku, paprika nije mrdnula ni milimetar a mrmot je uleteo u dvoriste i popasao sav grasak i salatu dok je macka bila zatvorena, toliko o basti u sredini gde dok stojis i pricas sa komsijom pored prodje lisica sa zecom u ustima i ne trgne se od ljudi.poslednjih par godina u sumi su se pojavili i kojoti pa moram da zakljucam macku unutra pre mraka inace ode ljubimica nekom za veceru.Na moju srecu i opstu radost dece paradajz je rodio toliko da smo imali smrznut sos u frizideru do februara ove godine, taman kad je kovid karantin udario bilo je pice i spageti svaki drugi dan.
U Septembru smo se svi uredno vratili u ucionice i Aca u kancelariju, i trebalo je malo navikavanja na novu rutinu jer je svako bio u drugacijoj smeni ali bilo je ok, sve do februara, tada je poceo strajk u skolama u Ontariju i ja sam imala tu cast da ponovo nosim transparente i vicem parole i setam satima po snegu boreci se za prava dece i njihovu buducnost, deja vu sa tragovima traume u najhladnijem periodu Kanadske zime.Roditelji dece iz mog razreda dolazili su da nam donesu topla peciva i kafu i toplu cokoladu i da setaju sa nama, restorani i kafici u centru davali su besplatan caj i kolace i dozvolili nam da koristimo kupatila, svi su podrzavali prosvetne radnike i slagali se sa tim da ne treba povecati razrede.Politika i birokratija uvek pokusavaju da ustede na tudjim ledjima uglavnom na zdravstvu i skolstvu, tako da je fuj konzervativna vlada gospon Forda prvo krajem 2019 otpustila skoro trecinu sestara po vecim bolnicama (ukljucujuci i nasu ) na ime smanjenja milionskog duga bolnice i time napravila fantasticnu uvertiru u ono sto ce se desiti u februaru sa virusom.Nista bolje za haos nego oduzeti sredstva i radnu snagu bolnicama par meseci pre eksplozije.
U Januaru su presli na nas, vrtic pri skolama u kom radim funkcionise tako sto na 30 toro dece rade jedna uciteljica i jedna vaspitacica zajedno, njihova ideja je bila da se rad prebaci na jednu osobu i nagura jos dece po ucionicama iako neke u velikim gradovima vec imaju po 34 oro, nemoguce je raditi sam sa 30 oro dece uzrasta 4,5 godina ili vise sa inkluzijom dece koja imaju posebne potrebe i razlicite mentalne probleme u tim grupama, nemoguce i opasno za drugu decu i sigurnost dece uopste.Zato smo setali po snegu, ucionice verujte mi imaju hiljadu i jedan problem ali povecati broj dece i smanjiti broj osoblja nece resiti ni jedan od tih problema.
Nekako u to vreme vesti su pocele da se pune slikama iz Kine i roditelji dece odande koji su gledali kinesku televiziju kod kuce su uporno zapitkivali sta ce biti sa skolom, mi nismo imali pojma sta ce se desiti i uredno smo ih smirivali da ne treba da se brinu jer Kanada nema virusa...zasad.