Vreme leti

Pre neki dan smo se vracali iz Kicenera i prosli pored aerodroma, bio je isti siv kisan dan kao kad smo sleteli, prolazili smo istim putem 401...nikada necu zaboraviti taj dan. Pogledala sam kroz prozor u avionu u sivilo i kisu i pomislila -o boze.Bili smo tako umorni i jadni, nije bilo poznatog lica kada smo izasli u hol sa koferima koji su bazdeli na rakiju, Aleksa mi je visio u rukama kao krpena lutka naslonila sam se na stub i cucnula dok je Aca pokusavao da nadje one koji su nas cekali...i sad kad pomislim place mi se, jer tad nisam mogla nista da osecam posle svega i nisam ni znala sta da osecam, ali ti ljudi koji su dosli po nas su nas tesili iako mi nismo znali zasto, ali oni jesu, znali su jako dobro kako se osecaju imigranti posle nekog vremena, kada se opasulje od svih prvih utisaka. Secam se da sam mislila, dok smo putovali, o tome kako cu naviknuti bebca da spava po novom satu...Aca je govorio kako su putevi siroki i kako nema pojma kako ce on ikada uspeti da vozi tuda...sve je veliko, sve je daleko jedno od drugog...
Eto nas posle 10 meseci idemo istim putem za Kicener i smejemo se, secamo se kako nam je bilo strasno i kako smo bili uplaseni, prolazimo ulicama i govorimo sebi ovo je prva prodavnica u koju smo usli, ovde je park gde nam je bilo najlepse, ovde bi vodili bebca na sankanje zimus da smo ostali...
.......................................................................................
Ima jedna izreka ovde koju svi vole da ponavljaju, ko radi lako ce naci bolje, ko ne radi tako ce i ostati.
To je tipicna kanadska prica zbog radnog iskustva, i svi znaju da se pocinje sa bilo kakvim poslom pa onda trazis bolje, i uvek trazis bolje...I naravno to je ovde moguce iz 2 razloga, prvi je zato sto vecina ljudi misli da mogu bolje a drugi je zato sto za vecinu ljudi ima boljih i bolje placenih poslova.
E kod nas postoji jedna mala mentalna blokada ili strah, na primer mi bi mogli sada vec da trazimo bolje ali jos nismo prelomili sve stare strahove. Najgori dan u Acinom zivotu je bio kada je morao da da otkaz, ja stvarno nisam imala taj problem jer sam svake godine menjala skole, radila na odredjeno i navikla da me iskoristavaju i sutiraju po potrebi, ali on je godinama bio u istoj firmi i osecao se sigurno tamo, makar i sa pola plate samo da ima posao, samo da nije nemocan, jer svi znaju kada tamo pokusas nesto da promenis uglavnom bude na gore...i svi znaju da se osecas kao mrtav kada izgubis posao, a da svi misle da si lud ako sam das otkaz ma koliko da te muce, sikaniraju i zakidaju na plati, ma radices makar te ne platili mesecima, videla sam to, samo da imas posao...i nikad mi nije bilo jasno kako im to prolazi jos uvek.
Tog dana, prosle godine on je izgledao kao da su mu sve ladje potonule, obuzeo ga je neverovatan strah, spalili smo mostove i rekli sebi nema nazad a nismo znali gde idemo i u sta se upustamo, ali na neki nacin nam je i laknulo jer smo znali da moramo napred i to je to.
Proslo je vise od 10 meseci, u junu ce biti godina od kad smo sleteli i proslavicemo to ako jos budemo u Torontu zajedno sa Aleksinim drugim rodjendanom.Prosla je godina i puno toga se promenilo u nasem zivotu, moji prijatelji cije postove redovno pratim na fejsu se jos bave politikom, nepravdom, kradjama,beznadjem i neponovljivom tragikomikom i ludilom tamo, i svi znaju da niko ne moze nista da promeni, znaju i da nevalja vec godinama, ili s moje tacke gledista vekovima, i to ih ubija...i onda to postuju, i ja to citam naglas smejuci se Aci koji se ljuti zbog toga...govori mi da ne gubim vreme na gluposti, sta nas briga za onu rupu tamo i cime se ko bavi i koliko krade, treba da kupimo ulaznice za wonderland koji se otvara u maju i da nadjemo nekog da nam cuva aleksu da bi mogli na rolerkostere...Znam da je u pravu. A smejem se i smesno mi je koliko je to sve nenormalno tamo, koliko je nepravde, i smejem se sto ne moram vise da se trujem time i da razmisljam o nepravdi i politici, jer nemam drugi zivot i ne mogu da mrdnem nigde jer nemam novca ni za racune, smejem se jer mi je laknulo sto vise ne zivim u tom ludilu...Nigde nije med i mleko,nijedno mesto nije bas raj na zemlji, al bar nije 7 krug pakla.
Moja jutra na poslu su pocinjala gorkom kafom i prepirkama o politicarima, velikom bratu, farmi i svim ostalim gadostima na tv-u koje nisam pratila jer smo odavno izbrisali sve domace kanale i ostavili samo national geo, history, fox crime i animal planet, drugo nismo ni gledali, zato nikad nisam bila u toku kada su mi se kolege prepirale cija je stranka bolja i pametnija, srucila bih kafu u grlo i otisla da pricam sa decom, bar sa onom koja nisu bila zauzeta prepricavanjem spanske serije i farme od sinoc...sa ono dvoje troje dece koje je zanimao i ostatak ove prelepe planete, druge nacije i kulture i drugacija mesta. Zbog takvih sam radila svakog meseca i subotom, drzala im dodatnu nastavu i sekcije jer sam znala da me oni cuju, a ne samo slusaju jer moraju da sede u klupama kao svi ostali...
Ja sam na poslednjem radnom mestu imala srecu da su svi sa kojima sam radila bili fini i korektni prema meni, mada su se ponekad medju sobom mrzeli i svadjali, nikada nisam stala na neciju stranu uvek sam bezala od rasprava i to me je izvlacilo.Acini sefovi su takodje bili uglavnom korektni prema njemu jer je bio dobar i pristojan radnik, uvek se nadje neko koga ne vole iz dobrih razloga, u svakoj firmi ima bar jedan pa je tako bilo i tamo.
Znam da mnogi nisu te srece, moja mama je izmenjala sefova i sefovica i ne secam se da ikad rekla lepu rec o nekom od njih, al je precutala i ruzne. Dodju isfrustrirani ljudi koji misle da su bogom dani da ti zagorcavaju zivot i da im izigravas roba jer su iznad tebe (ali ni po cemu samo po fotelji) i sto su vise suplji to su gori prema drugima u pokusaju da prikriju svoje mane.
Prva stvar koju svi imigranti primete je kako su ljudi ovde ljubazni, salterski sluzbenici od kojih si vec razvio 3 vrste fobije ti se osmehnu, pitaju te kako si, kako mogu da ti pomognu, poneki ti se cak obrati na maternjem jeziku u zelji da ti olaksa ... Ljudi su optimisticni, nasmejani, ne mrze svoj posao, nece vas isperjati da bi natenane zdimili jednu i popili kaficu, izvinuce vam se zbog neugodnosti ako ste 5 minuta cekali na salteru kao da je to nesto strasno...i necete moci da se opasuljite jer cete misliti da im nesto fali, i da vam se nesto gadno sprema cim su svi tako fini. Neverovatan je osecaj kada vas skoro svuda docekaju sa osmehom, kao da ste zaista dobrodosli. Kanadjanima koji rade sa ljudima nije dozvoljeno da kazu direktno ne, zbog toga moram da se naviknem da gomilu okolisanja i povladjivanja koje mi se ponekad gadi, tako je i Aci on ne sme da kaze svom klijentu da nesto ne moze da se uradi za njega, mora da pronadje nacine i iscrpi sve opcije da to uradi a a ko stvarno ne moze (i kad to u startu zna) mora da to upakuje tako da to ne izgleda kao negacija, nemoc ili nesto drugo...jako je tesko uhvatiti istinu izmedju svih takvih nastupa kada odlazite na primer kod savetnika za zaposlenje ili skolovanje, niko vam nikada nece iskreno reci sta misli ili da nemate sanse u necemu sto ste naumili, svi ce vam reci pokusajte ali vrlo je tesko...u sistemu gde je musterija uglavnom u pravu svi sluzbenici se ponasaju slicno, od banaka do mekdonaldsa.
Mene to podseca na ono novo skolstvo za nize razrede, kada su uveli opisno ocenjivanje odrzali su nam lekciju da nikada nijednom roditelju ne smemo da kazemo nista negativno o njegovom detetu, niti da damo negativan opis, npr ne smes da napises - nije zadovoljio minimum potrebnog znanja (sto bi jednostavno bio kec) vec treba da na pises -trudi se da bi postigao minimum potrebnog znanja...sto je po meni jos gore al ajde, jer ko treba da se trudi za keca ili dvojku nek mu je bog u pomoci.Tada sam razmisljala mnogo drugacije nego sad, tada mi se cinilo da roditelji, pogotovo neki, jako preteruju u nastojanju da mi dokazu da je njihovo dete najbolje i najpametnije i jedino na svetu...nervirali su me ali sam se trudila da ih razumem, sada znam da je to stvarno tako, i da je moje dete jedino na svetu za mene :))
eto dok ne hodas u tim cipelama ne znas kako zuljaju...
Neko je postavio pitanje u vezi sa sefovima, iz mog iskustva ljudi su ovde zbog potpuno drugacije kulture i nacina zivota veoma profesionalni i ljubazni.Takva je i vecina sefova, mada ima izuzetaka.Aca je odusevljen svojom seficom i kuje je u zvezde, njena deviza je ako su moji radnici zadovoljni i produktivni onda ja nemam o cemu da brinem, i ona je u pravu. Kada je neko uvek fin nasmejan i na vasoj strani treba da budete zesce djubre da biste ga zeznuli ili imali obraza da mu kazete da niste u stanju da uradite nesto sto vas je lepo zamolio. Jednom mesecno tim ima zajednicki rucak na koji ih ona vodi, za praznike im je svima kupila bombonjere od svojih para, isli su zajedno na skijanje jedan dan posle posla...trude se da svima bude dobro u firmi i da vole to sto rade.Medjutim nije svuda tako, pogotovo gde su manje placeni i fizicki zahtevniji poslovi, tamo su sefovi sigurni da nemas bas puno izbora cim si tu, i brine ih samo da odradis sto vise posla i da se ne povredis zbog osiguranja i odsteta, ne mogu da kazem da su losi ali jednostavno su sefovi, kazu ti sta da radis i sta ti ne valja i idu dalje...ne zanimas ih, tako je bilo u prethodnoj firmi. Svaka kompanija se trudi da izvuce maksimum iz svakog radnika, prekovremeni rad je normalna pojava, to sto Aca radi i kod kuce i od kuce u svoje slobodno vreme se ocekuje od njega, ono sto je nama tamo tek zazivelo seminari, ispiti, treninzi usavrsavanje je obavezno.
Moj opsti utisak je da se ovde vise radi za vreme radnog vremena nego tamo, bar iz naseg iskustva, da su svi maksimalno ljubazni jer im je to deo posla i kulture,i da je radna etika kao i opsta kultura ljudi uopste potpuno drugacija.Tako da ne mogu ni da poredim 2 razlicita nacina zivota i rada.Da ima losih ljudi ili losih sefova i ovde, naravno ima ih jer su dosli iz neke sredine u kojoj je to prolazilo pa sad to rade i ovde misleci da je tako lakse, ili su odavde a ne vole one koji su dosli i koji su drugaciji (a cinjenica je da ima jako puno razlicitih nacija i kultura koje u tom tkzv kanadskom mozaiku ne cine bas uvek skladnu sliku sa ostalima)...na svu srecu ima i nacina da se sa takvima izadje na kraj jer i oni imaju ocenjivanje od strane svojih radnika i nadredjenih, a postoje i zakoni koji stite radnike od maltretiranja i mobinga.







Jedna lepa novost za sve ljubitelje RR Martinove Pesme vatre i leda, HBO je poceo da emituje epizode Igre prestola svake nedelje po jednu od ukupno 10 planiranih, mozete ih pogledati ovde
http://www.sidereel.com/Game_of_Thrones