Casa zuci iste casu meda

Izvinjavam se onima koji su trazili kontakt preko mojih drugih sajtova,i koje sam slucajno previdela, trenutno nemam vremena da ih sve odrzavam i obilazim, najcesce sam ovde i na fejsu, ako imate pitanja na koja mogu da odgovorim molim vas da ih postavite ili ovde ili mi u komentaru ostavite E mail a ja ga necu javno objaviti.Ako ne mogu da odgovorim na neka vasa pitanja tipa "kako bih se ja snasao tamo sa mojom strukom" oprostite mi, ali necu da nagadjam o necemu o cemu niko ne moze da zna, svako se ovde snadje na ovaj ili onaj nacin, pitanje je samo koliko posle bude zadovoljan svojom situacijom.Kanada je obecana zemlja za ljude koji su uporni, spremni na prilagodjavanje i 100% realni, i nije zemlja snova, nigde na svetu nista ne pada sa neba.Mozda nemamo probleme koje smo imali tamo, ali zivot je takav da uvek ume da nabaci nove i drugacije :))

"Never underestimate the power of stupid people in large groups."
"Don't be irreplaceable. If you can't be replaced, you can't be promoted."
"Experience is something you don't get until just after you need it."
"God is Santa Claus for adults."
"Knowing a lot of facts is not the same as being smart."

"It's not so much that people are stupid, but many don't take the time to think things through." --Lionel, talk show host on WABC Talk Radio

"Reasonable people adapt to the world. Unreasonable people persist in trying to adapt the world to themselves. Therefore, all progress depends on unreasonable people." --George Bernard Shaw


inace nemam obicaj da ovo radim jer mislim da je pola ovakvih akcija prevara, ali za ovu sam sigurna da nije, jer poznajem i predavala sam deci koja se bore da pomognu svojoj drugarici.

Podrzite Milicin cilj ako imate volje da pomognete
http://www.facebook.com/draganmilica



posaljite sms

Nijedan roditelj na svetu ne bi trebalo da gleda dete kako pati...
Dok se bebac nije rodio cini mi se da nisam znala za takav strah, ili za toliko razlicitih strahova vezanih za sve sto moze da mu se desi...istina, ne dao ti bog ono sto ti roditelj pomisli.
Mislim da sam dosad dotakla gotovo sve zivo vezano za emigraciju i navikavanje ovde, mozda se i ponavljam ponekad s obzirom da sam pola toga sto sam napisala vec i zaboravila ili ostavila daleko iza u nekom davnom postu.
Sta da se radi, desava se i u zivotu se neke stvari i situacije ponavljaju.
Danas smo proveli dan na igralistu, jesen nas je pocastila sa 17 stepeni u sred novembra i fantasticnim suncem.Obozavam kanadsku jesen, toliko je topla i sarena i puna sunca, tesko da podseca na ono dosadno hladno rominjanje i umiranje pod udarima severca i kojeg se secam mojih prethodnih jeseni.
I treba da bude takva, s obzirom da me ceka 5 meseci dosadne zime brrrrr :)
Upoznala sam jednu poljakinju sa devojcicom, koja zivi u Londonu vec 20 godina, site smo se ispricale i nasmejale, evo zasto...njene reci-
" tamo kod mojih (roditelji su se vratili u Poljsku kad su otisli u penziju) svi se zale i zavide nama ovde.Kazu blago tebi sve imas, kucu, pare , standard...kao da ne znaju da ni ovde nista ne pada sa neba, stalno neki posao a kad dodjes kuci nema druzenja kao tamo i kafenisanja, ako ti i neko svrati opet se prica o kuci, parama, poslu...Kanadjani su hladni, jednom sam otisla u pola mesenja kolaca do prve komsinice da pozajmim casu mleka jer mi je beba spavala i nisam mogla do prodavnice po mleko i od onda me smatraju ludom, zasto bi iko nekom kucao na vrata i trazio mleko? Tamo svi rade za mizeriju i sve isto kosta kao ovde a opet svi nekako zive i kad odemo nikad vise hrane ne vidim na stolu, i svi se druze.Imali su i tamo krize, nema struje, nema vode, ceo komsiluk je cekao na bunaru danima...znas ono kad komsija protrci selom da svima javi da je u neku prodavnicu stigla kafa pa svi stanu u red da cekaju i siti se ispricaju?
Znam, kako ne bih znala za redove za mleko, hleb i sve ostalo....site smo se nasmejale dok su nas ostali roditelji okolo gledali u cudu slusajuci nas razgovor.PS. iz mog iskustva Kanadjani su super fini ali ovi u Londonu jesu pomalo hladni i odmereni, drugaciji su nego oni u Torontu i Kiceneru.
Sta da radim, uvek nadjem neku dobrocudnu zrtvu za caskanje dok se deca igraju, volim da cujem sta ljudi imaju da kazu o zivotu i iskustvima ovde.
Skoro uvek pronadjemo zajednicke teme za razgovor, ona je zavrsila umetnost ovde ali ove godine slabo ima posla za slikara murala, muz ima firmu koja se bavi postavljanjem podova i njegov biznis ih odrzava.Roditelji nikad nisu zavoleli Kanadu i konacno su uspeli da se vrate u Poljsku, pretpostavljam da je lakse ziveti tamo sa kanadskom penzijom.
O jednoj stvari nisam nesto puno pisala da ne bi ispalo kako kukam, jer zaista nemam razloga da kukam, ali cinjenica je da cak i kada stanete malo na noge finansijski i socijalizujete se, zenama ce biti teze. Pogotovo sto u pocetku zabaviste lici na luksuz s obzirom na nasa primanja, baka servisa nema, komsije boli uvo da li ste zivi a najblizi prijatelji su vam u susednom gradu na 100 km...Retko kad se osecam usamljeno zahvaljujuci mojoj novostecenoj brbljivosti i bebcu, ali ponekad pozelim da mi neko skuva kafu, da neko drugi skuva rucak ili pricuva klinca makar na sat dva, jednostavno privatnost ne postoji, vreme za nas (ako ne racunam nas troje) ne postoji...kad udjem u kupatilo znam da me neko strpljivo ceka ispred vrata dok lupka sapom o njih i zove me( cisto da ne zaboravim da je tu ), tusiram se u 1 nocu kad zavrsim sve sto ne stignem da sklonim u toku dana, nigde i nikada ne mogu da odem sama, osecam da su kolica i torba za pelene i uzinu moji neophodni rekviziti i kao izgubljena sam bez njih, kad sam isla na snimanje rendgenom, bebac je kukao parkiran u hodniku ispred ordinacije, kod svih drugih lekara je isao sa mnom...
Meni sada vise ne smeta, navikla sam se i tu i tamo uspem da ukradem malo vremena npr da nakucam ovo, makar iz 5 pokusaja, ali ponekad je neprijatno vucarati dete po bolnicama, ili nekim drugim ustanovama koje nisu bas za decu i zahtevaju sate strpljenja koje klinci uglavnom nemaju.Kada pocnu da urlaju svi se osvrcu da vide sta mu radis...Drugim recima, iako smo nekako programirane od strane nasih majki da budemo vecite zrtve (priznajte da nijedan od vasih muzeva ne zna da ukljuci ves masinu sam bez 20 minuta objasnjavanja i onda se posle pola sata seti da pita da li je ok prati sav ves odjednom bez obzira na boju, materijal ili temperaturu?) jer ni svoje muzeve a ni svoju musku decu prave "mame" ne uce te zenske gluposti...Ovde na zalost ne mozete da racunate na pomoc ni mame ni muza, ne zato sto on nece ili ne ume da pomogne nego zato sto odlazi od kuce pre nego sto mi ustanemo a dolazi u 6 ili 7 uvece, kad se polako spremamo za laku noc.Sad je jos i napredak, u Torontu je dolazio kuci ponekad u 9 kad je bebac vec spavao, i sta nam onda preostane nego da veceramo, pogledamo neku seriju na netu, ja operem sudove i sklonim stvari i posle tusiranja se komiramo.Sutra ispocetka....
Zato su vikendi bitna razlika i maksimalno se trudim da vikendom jedemo van kuce i budemo negde napolju.
Sa decom se sve nekako pretvori u rutinu, ustajanje, dorucak, presvlacenje, jutarnja rutina (ili puna pelena koji ja zovem - dobro jutro mama) svadja oko toga cemu zapravo sluzi nosa..., crtaci i igra (on) pranje vesa i sudova (ja), kuvanje rucka i preganjanje oko jedenja istog jedno sat vremena, odlazak napolje do prodavnice ili igralista, povratak na uzinu opet presvlacenje ili kupanje ( zavisi od nivoa usput pokupljene prljavstine), igra (on) pranje sudova i kuvanje vecere dragom tati (ja), peglanje kosulja kad bebac legne, sklanjanje igracaka i stvari...s vremena na vreme rutinu razbije ribanje tepiha od blata, prosutog soka ili poslednji put psece kake u koju je ugazio, poneko usisavanje svih tepiha okolo ili prosutog secera, bacanje smeca, ribanje kupatila koje je uspeo da potopi igrajuci se brodicima...I dok u vecini slucajeva uspem sve da postignem i organizujem i nahranim obojicu, cujem se s prijateljima i porodicom i odvojim par minuta za sebe, plasi me cinjenica da ako ponekad jedva uspem sve da izbalansiram (iako imam osecaj da bi dan trebao da ima bar 28 sati), u kakvom cu tek haosu biti kada budem imala posao i dvoje dece i muza koji zavise od mene,kako cu onda uspeti sve da organizujem i jos gore kako cu ostati normalna pored toliko malo vremena za sebe?
Sve zene koje poznajem zive u uverenju da su jake i da mogu sve bolesti da prestoje na nogama i da brinu o svojoj porodici,a svi muskarci rade upravo suprotno, padnu u krevet i kukaju :))
Odluka da odvojis porodicu od sveta u kom je dosad bila ima jedan downside, ne mozes da racunas na pomoc "novog" sveta a ponekad ni na clanove porodice jer uglvnom nisu tu, prepusten si sam sebi.Vecina nas ce to prihvatiti i gurati dalje, mada postoje i oni momenti kad ti se to bas vrati kao talas i prelije casu tolerancije.I onda oni kazu ups "hormoni", moja zena je zmaj :)) malo malo pa bljuje vatru hehe, salim se ali zvuci poznato ( pogotovo lepsem delu populacije ).
Salu na stranu, moja mama nije imala baka servis ali je imala zene koje su nas cuvale ili starije komsinice koje bi nas pripazile po potrebi, imali smo vrtic od ujutru do 5 popodne, tatu koji je radio smene i uskakao kad je mogao, snalazili su se.Ipak mislim da su na neki nacin bili cudotvorci.
Ovde nemam jos uvek para za nekog da cuva bebca, niti za vrtic, ako nadjem posao onda cu mozda imati, nemam baka servis i aca radi po ceo dan, ono vreme sto ne radi provede u putu kuci ili odmoru od posla.Ono sto hocu da kazem je razmislite na koji nacin mozete sebi da olaksate, ucenje za koledz ili fax pored jednog ili dvoje dece koja vriste skacu i traze vasu paznju non stop, apsolutno je nemoguce.Ako oboje rade i deca su u vrticu ili skoli, opet neko treba da ih pokupi, nahrani, opere, spremi kucu...stvarno je potrebno biti zena zmaj i znati da moras da se oslonis samo na sebe jer nemas drugog izbora.
Moja drugarica (moje godiste) tamo jos uvek studira, ona je devojka koja zivi sa deckom i zavisi od mame i tate finansijski, zali se povremeno kako je jako tesko i muka joj je od studija i svega...Sad na to dodajte nema mame i tate, nema finansija, i porodicu o kojoj moras da brines i pored svega da ucis i grebes napred.Zeznuto, ali nije nemoguce, ima svoju psihicku i fizicku cenu.
Zato tih par ili vise godina koliko traje "obred prelaska" u novu naciju nekome uopste nece biti bolje, cak stavise bice mu jos gore nego tamo odakle je dosao jer ce biti bolno svestan da nema na koga da se osloni za pomoc ako sam ne uspe sve da postigne, ponekad da cak nema ni sa kim da porazgovara o onome sto ga muci...ako pokusa da objasni prijateljima tamo oni ga gledaju belo i ne razumeju ili ih nije briga, birao si uzivaj, a ovde neko ne uspe tako brzo da stekne nove prijatelje, mozda je prepreka jezik, mozda sredina, mozda tip licnosti, ali jedno je sigurno, nije svima lako da se snadju. Ma koliko da su fini servisi za emigrante ce vam uvaliti gomilu brosura i izbaciti vas napolje da se snalazite sami kao i dosad, jesu dobar izvor informacija i dobri su za ucenje jezika ali to je uglavnom to.
Aca i ja se kroz to provlacimo sa relativno malo ogrebotina ali nismo ni mi od kamena, smejemo se da imamo svoj 50to godisnji plan ( komunisti su imali neke 5to godinje planove, ali mi smo lenstine pa smo dali sebi vise vremena za postizanje ciljeva) u koji zelimo da uklopimo jedna lepa kola, par klinaca, gomilu letovanja i putovanja i jednu divnu bastu sa vockama i ostalim ukusnim biljkama, a izmedju svega toga puno smeha, setnji i lepog raspolozenja kad god je moguce.
Uvek imajte neki san koji treba ostvariti i koji ce vas drzati na povrsini kad vas sve vuce na dole...i da citiram junake iz Diznijevog crtaca,Princeza i zaba, "What happens when you finally make your dream come true?...Well, that's a good thing about dreams, you get to have another one :)"

"Casu meda jost niko ne popi
sto je casom zuci ne zagrci;
casa zuci iste casu meda,
smijesane najlakse se piju."
NJegos Gorki vijenac

Ubedljivo najbolja fora svih vremena hahaha



I niko nije bezgresan u Kandi :))







A japanci imaju bolno uvrnt smisao za humor XD