Konacno gost!

Idu praznici i vreme kada se radujemo najmilijima i gostima, pa tako i ja mogu da vas obradujem da konacno imam novog gosta na blogu,
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!

Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic


Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.

Ko sam ja?

Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.

Kako je izgledao proces dobijanja vize?

Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).

Prvi dani?

Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.

Gde sam živeo i gde sada živim?

Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.

Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?

Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.

Koji su mi planovi za budućnost?

Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.

Da li je preseljenje bilo dobra odluka?

U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)

Kako izgleda moj život u Kanadi?

Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.

Šta mislim o Kanadi?

Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.

Šta mislim o Srbiji?

Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.

Kakav je Toronto grad?

Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)