Jedan, dva I tri...

Ove godine sticemo pravo da trazimo drzavljanstvo i pasos.Prosle su tri godine od kad smo dosli, i ne bih iskreno ni primetila da ne pogledam u svoje dete,vreme ovde protice mnogo brze, od musavog bebca u bistrog trogodisnjaka koji sve radi sam i ispravlja nas kad pogresimo...pre neki dan su on i tata gledali opstanak i tata mu je nabrajao zivotinje, jednog momenta rekao je vidis sine to je -jelen {it's a deer}, na sta je klinac mrtav ladan i naravno na engleskom odgovorio -nije tata to je irvas {no daddy it's a raindeer},eto dotle smo dosli...Engleski je jezik koji uglavnom koristi i to prilicno uspesno, razume i ovaj drugi ali ga izbegava maksimalno i kada prica zvuci kao malo cigance sa stranim naglaskom i iskrivljenom gramatikom, pomalo smesno, ali opet mi smo resili da necemo da ga opterecujemo time u nadi da ce nauciti neke korisnije jezike za ovo podrucje, tipa francuski ili kineski, mozda spanski ili nemacki ko zna? Zavisi od toga koliko smisla bude imao za jezike i sta ga bude zanimalo.
Tri godine je ogromna vremenska distanca, dovoljna da se u pamcenju usled stresa imigracije, gomile selidbi i novih poslova napravi jedna crna rupa vezana za proslost i drugu sredinu iz koje smo dosli.Uspesno smo zaboravili dobar deo stvari, uglavnom ruznih i totalno nismo u toku sa bilo kakvom situacijom tamo osim sa vremenom o kom nas obavestavaju matorci na skajpu s vremena na vreme, i ne nismo pod 2 metra snega u Ontariju je trenutno divnih 10 stepeni komsije stoje na kratkim rukavima na terasi i peku rostilj...Sto ne mogu da kazem za one malo severnije koji se vec par dana iskopavaju iz nanosa i mecava.Proslava Nove godine sa prijateljima koji su uredno zadrzali sve ondasnje kanale ukljcujuci RTS i Pink bila je svojevrsno mucenje za nas, molili smo ih da prebace kanal jedno 15 puta, bezuspesno.
Jos uvek nisam sigurna da li je zaboraviti i izgubiti pojam o svemu tome dobro ili lose, negde u uglu mozga neka mala paranoja mi govori da ne smem da zaboravim jer onda necu umeti da cenim neke stvari...Takvi su ljudi, cim negde malo zaskripi odma pocnes da kukas kako ovo ili ono ne valja, a zaboravljas koliko gorih mesta ima na ovoj planeti, ako cekas sat vremena kod lekara zao ti je sebe ali ne pomislis da neko nema ni taj luksuz da uopste vidi lekara...Moja stvarnost je ovde i sada, kao imigranti nemamo taj luksuz da planiramo svoj zivot godinama unapred jer nikada ne znas, bar mi ne znamo kuda ce te novi posao ili nova situacija odvesti.
I dalje dobijam gomilu poruka tipa mi smo resili da odemo, sistem nevalja, nista nema buducnost, bla bla bla, spremni smo na sve itd.
Svima vama koji tako mislite drzim palceve ali mogu samo da vam kazem da nemate pojma o tome sta vas ceka, i samim tim ne mozete biti spremni na sve.
Ako bih kao odgovor na ove mailove napisala ovako,
doci cete u stranu zemlju gde cete se osecati sugavo i necete imati prijatelja,
ostacete bez para , imati los smestaj u groznom gradu i raditi tezak i lose placen posao, mozda godinama, i ako hocete napred moracete da radite fizicki i psihicki duplo vise nego ikad u zivotu, porodica ce vam pucati po savovima i necete biti sretni ni zadovoljni i to ne par meseci nego par godina a ko zna mozda i duze? Mrzecete sebe sto ne mozete da se izborite sa sistemom i mrzecete sistem koji vas je zakopao, obecao vam posao sa vasom cenjenom diplomom i onda mozete da obrisete .... sa njom.
Da li cete i dalje misliti isto, i doci, ili cete me prozvati izdajnikom i licemerom koji pljuje jednu tako lepu drzavu o kojoj zapravo nemate pojma...
Been there before...done that.
Vidite, ne postoji univerzalni recept za uspeh ili dobru odluku, ili emigraciju.Postoji samo necija prica, neciji uspeh ili neuspeh i necija emigracija, i ako neko kaze da je spreman na sve onda stvarno mora da sebe pripremi na naj-najgoru mogucu situaciju i kaze ok, realno i to bi moglo da se desi sta onda?
Sta ako potrosis sve pare koje si poneo, ne nadjes posao godinu dana, ne svidi ti se ovde, sta ako naidjes na lose ljude, sta ako se povredis ti ili neko tvoj a nemas zdravstveno i moras da platis hiljade dolara, sta ako, sta ako...Sta ako tvoja Kanada bude mnogo mnogo gora nego tvoja prethodna zemlja?
Sta ako shvatis da gubis sebe u tom stresu i da si zapravo precenio svoje sposobnosti ili strpljenje?
Sta ako ti se ne svidi ono sto mozes da postignes ovde, ako je to mizerija u odnosu na ono sto si bio tamo...Iz mog iskustva, najgore je ljudima koji su tamo bili neko i nesto i imali izgradjen zivot i dobru finansijsku situaciju, navikli su i s pravom da svoju vrednost mere svojim uspehom i njihov ego tesko podnosi kanadske survival poslove, ako su na to primorani.
Ako dodjes a nemas nista, boli te uvo, svaka sitnica je bolja od tvog nicega i svaki korak je dalji od nule koja si bio kad si sleteo...A sta ako imas sve i tek kada dodjes ovde to shvatis, ali shvatis i sta si sve izgubio, a ovde nemas ama bas nista, pare se tope, diploma ne vredi...survival satnica ne pokriva sve troskove...sta ako...sta ako?
Niko ne kaze da treba prihvatiti losu situaciju zauvek ali ko zna koliko ce ona potrajati, to je kocka sa emigracijom, nikad ne znas na koju stranu ce se okrenuti, mozda sve bude ok a mozda te zivot stavi na gadan test.

Pomenula sam ranije da nam je jedan covek unapred ispricao sta nas ceka, svakim korakom videli smo da je u pravu sto se nekih stvari tice, izmedju ostalog, dao nam je par saveta koje smo poslusali i koji su se ispostavili zlatnim,
mom dragom je rekao da trazi posao u struci i samo u struci, koliko god da traje jer ima zlatnu struku i ako se zaglavi drugde vreme prolazi, a znanje se gubi, rekao mu je to prilicno grubo, da je kreten i budala ako trazi bilo sta van struke...rekao je takodje da je pametnije raditi preko svoje firme jer onda pola stvari mozes da odbijes od poreza, rekao je da je potrebno ako si pametan i vredan 3 do 5 godina da se opustis u Kanadi i pocnes normalno da zivis, rekao je kako to ovde popularno kazu, ako umes malo i da slazes i dobro da se prodas -nebo je granica...rekao je dosta stvari sa kojima se licno ne bih slozila ali opet zapadni nacin razmisljanja je uvek vezan za novac i karijeru koja omogucuje taj novac, tako da iako se ne slazem sa svim ipak razumem odakle to dolazi.
Rekao je da ce nam prva godina biti ujedno najlaksa fizicki i najteza psihicki, da je jedini nacin da se predje na vecu platu da se promeni posao jer su povisice retke i mizerne i ako se ne svadjate za njih niko vam ih nece dati, {ne skacite sad na ovo citiram drugu osobu}, da se treba seliti za poslom i ne vezivati se na jednom mestu, da treba ulagati u nekretnine jer se to ovde isplati, da uvek vredi rizikovati cak iako blefiras pa ako upadnes na dobro mesto a ti grebi, uci i plivaj kako znas i umes...i tako, ne mogu bas svega da se setim, izmedju ostalog rekao nam je i da se ne druzimo sa "nasima" ako nisu pametni i uspesni jer nam nece prijati zavidljivi i ljubomorni mentalitet vecine koja se i ovde komsijski zagleda i zavidi i ogovara ko i tamo.

Dobar deo te skole smo prosli, prva godina je bila teska zbog ogromnih promena ali ujedno i laka jer smo nosili u sebi tu srecu i optimizam sto smo konacno ovde, trazenje posla u struci po cenu svega se isplatilo,
selidbe su donosile vise iskustva i bolje plate, grebanje i ucenje i dokazivanje koliko vredis i prekovremeni rad su bili konstantni,sto se socijalnih kontakata tice recimo da je 95% bilo super i upoznali smo divne ljude iz celog sveta ali ima i ona mala grupa cudnih likova sa kojima bas nismo imali zajednicke teme.

Mozda bi bilo dobro da mi neko posalje konkretna pitanja na koja mogu da odgovorim, kao mali intervju u vezi onih drugih stvari u emigraciji koje vas brinu.a dotle evo po mom izboru.

1.Da li je Kanada ispunila moja ocekivanja?

S jedne strane da, sve vezano za kvalitet zivota i okolinu je mnogo bolje, ljudi su finiji i sistem je pa, uredjen sistem sa gomilom pravila koja svi postuju cak i kad vam se cini da nemaju puno smisla...S druge strane ne, kao legije diplomiranih emigranata osecam da sam na neki nacin prevarena sto se posla tice, iako sam znala da necu moci da radim sa tom diplomom u ovom sistemu, opet su trazili moju struku i moju diplomu tada i to mi i dalje nema smisla ali mi je drago da su mi priznali makar pola obrazovanja i da ne moram od nule.
Doduse u ovako kratkom vremenskom periodu tesko je proceniti, definitivno mi je mnogo bolje ovde gde sam sada ali ne znam kuda ce me zivot odvesti.

2.Da li je zivot u emigraciji tezak?

Da.Zivot u emigraciji je drugaciji i vecini ljudi je tezak.Zato sto ne neznaju dobro jezik, iako su mislili da ga znaju, zato sto ne mogu da dodju do normalnog posla, zato sto su mozda ocekivali drugaciju sredinu i dosli nepripremljeni na ono sto ih ceka, zato sto ih muci nostalgija i nedostaju im ljudi koje su ostavili iza, zato sto nisu navikli da toliko rade ili bar fizicki rade,zato sto imaju velika ocekivanja a malo vremena, ko zna, svako ima svoju pricu ali vecina emigranata ce vam reci u isti glas- tesko je.I to ne samo ovde, svuda u svetu emigranti uzdisu i govore, zasto nisam mogao da imam ovo i zivim ovako u onoj drzavi...Jos uvek u prolazu cujem moje koleginice koje su deceniju ovde kako kada govore o svojim africkim zemljama kazu - back home...to znaci da svi emigranti uvek imaju dva doma, zauvek.

3. Da li je onda bilo pametno otici?

Sto se mene tice, definitivno da.Sto se drugih tice ne znam, to morate pitati nekog od njih.

4. Da li emigranti ikad prestanu da razmisljaju o povratku?

Ne.Emigranti nikada ne prestanu da razmisljaju o povratku,cak i ako je to samo onako u masti,i ponekad paralelno uporedjuju kako bi im zivot izgledao sada da su ostali tamo.
Ako bih i razmisljala o povratku, ovako rano, verovatno bih razmisljala o povratku u Evropu u sirem okviru ali ne konkretno tamo odakle sam otisla, ali zasada nemam to na umu.

5.Da li smo bili spremni psihicki na sve sto nas je cekalo?

Ne.
Nismo mogli ni da zamislimo koliko stresa, frustracije i suza nas ceka, i koliko rada i koliko straha. S druge strane, ako citiram Andrica nismo znali koliko smo jaki ni sta sve umemo i mozemo...
Aska i vuk, Andric
"Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život."

6. kakav je osecaj biti imigrant?

Cudan. Procitala sam sta sam nasla na netu, ali nista me nije pripremilo na ono sto ce mi se desiti u ove 3 godine, ni blizu.U jednom trenutku se osecas kao da su ti sve ladje potonule i kao da nista ne ide a onda se stvari polako promene i vidis da je sve ok, nekad si presrecan sto si tu, a nekad ti neke stvari presednu i pitas se zasto je to tako, pogotovo kada je posao u pitanju.
Drugi aspekt zavisi od toga kakva si vrsta licnosti, ako si avanturista i optimista koji sve vidi pink onda je za tebe sve mnogo lakse, ako si pesimista koji svuda vidi prepreke i svemu nalazi mane bolje odmah odustani.
Da bi se prezivele pratece pojave u emigraciji u prvih par godina potrebno je mnogo "ruzicastog" pogleda na svet, cak i ako sami sebi delujete kao ludak, inace nista od toga, kupite povratnu kartu.
Zato svezi emigranti ponekad u mojim ocima izgledaju zavisno od faze u koju upadnu kao manicno-depresivne osobe, ili im je sve super i totalno su odusevljeni ili poljube dno i koprcaju se u samo sazaljenju cak i kad se nekom sa strane cini da uopste nema razloga za to, uglavom dobra strana je sto te faze ne traju duze od par meseci i nekako se uvek nadjes na nekoj normali posle par godina.Jedini lek je dobra doza realnosti, iskrenost prema sebi i svom partneru i dobro poznavanje svoje psihe kao i davanje sebi nekog cilja, ma koliko mali on bio.

7. Da li ima nesto sto ne volim ili ne valja ovde?

A, pa naravno da ima :)
Ima gomila glupih pravila na radnim mestima koja su napravljena ili zato sto su ljudi koji tu rade ponekad debili ili da bi se ustedele pare,a koja uvek idu na stetu radnika.
Ima gomila drugih glupih pravila tipa ne smeju da imaju strik u dvoristu u ovom delu grada jer je ovo fensi naselje i strik izgleda ruzno, ili gomila birokratije za sta god zamislite npr moja diploma iz ontarija, zamislite ne vazi u ostalim provincijama Kanade, naravno da moram i njima da platim da mi izdaju svoj ekvivalent...i tako birokratija i fee za ovo ili ono, nervira.
Onda tu je i zdravstvo...koje kucka i klacka pomalo rastimovano ali ne daj boze da ti stvarno zagusti, ponekad pozelim da mogu da platim lepo ko covek privatno i zavrsim sa tim, nedavno sam gledala na vestima kako neki par u BC sa autisticnim detetom ceka vec 2 i po godine da im dete ide na terapiju govora za koju im je drzava platila i imaju uput samo je lista cekanja duga i nema nikog da radi terapiju jer skolovanje strucnjaka za govor traje 7 godina i onda biraju da rade preko grane i privatno tamo gde ima vise para...prosecan period cekanja na operaciju otkrivenog raka ili "hitno" potrebnu operaciju je u bolnicama u ontariju par meseci cca 70 do 90 dana.
Doktori rade kao na traci, i u ordinaciji pise da smete da se zalite samo na jednu stvar po jednoj poseti, npr ako vas boli grlo a imate i neki nevezan za to osip, morate da za drugu stvar zakazete ponovo i opet dolazite, sad ako vam je doktor stvarno humanitarac i ima vremena za vas -nema frke a ako se kao ona birokratija slepo drzi pravila, jbg zakazuj ponovo i cekaj ili odustani.

8. Da li bih nesto promenila da sam znala sta me ceka?

I dalje bih dosla, mnogo se bolje osecam ovde psihicki, totalno smo rastereceni mentalno i tek sada vidim koliko to meni znaci i mom detetu, da brinemo samo o sebi i svom zivotu i svom provodu i planovima a da se ne opterecujemo glupostima i politikom.
Verovatno sam trebala ranije da podnesem papire za diplomu, mozda jos odande da sam mogla,eto to bih promenila.