Thursday, February 28, 2013

Time to - say goodbye

Znam da oduzilo vreme izmedju postova i da svi verovatno ocekuju neki uskoro ali verovatno ne ovaj...ali mislim da je vreme da napisem i poslednji post na ovom blogu.
Nas zvanicni status emigranata se zavrsava ove godine, ali nasa emigracija je za ceo zivot.
Mislim da smo za tri godine postigli dobar deo onoga sto smo zeleli i planirali, u svakom slucaju ako uspeh kao mnogi merite finansijski onda smo mnogo bolje nego tamo jer tamo smo bili na nuli, ako uspeh merite koliko smo proziveli, proputovali i doziveli onda su nam horizonti mnogo siri nego sto su bili...ako uspeh merite koliko nam je porodica mirna i sigurna i imamo sve sto nam je potrebno i niko nam se ne mesa u zivot, onda, je ovde bas tako, imamo svoj mir i dovoljno za sve jer nam prohtevi jos nisu porasli.Da li ima trenutaka kada zazalim sto nisam tamo? Ima, ali samo zato sto pozelim da vidim draga lica, razdaljina izmedju 2 kontinenta je prilicna...nijedna stvar odande niti mesto mi ne nedostaje, nedostaju mi dragi ljudi.
Na poslu nije lose, ljudi sa kojima radim su iz celog sveta i vecina je super, dani lice jedni na druge, provodim vreme sa decom, hranim ih, uspavljujem, igram se sa njima i prepovijam ih, radim ono sto svaka zena radi bar 6 godina ako ima dvoje, ili duze, sve mi je ok osim plate koja nije prevelika i radnog vremena koje mi pojede ceo dan, pogotovo sad zimi kad idem mrak je u 6 kad se vracam mrak je...ne zalim se, naviknes se a i ne umara mozak i posla uvek ima, plus mogu da otvorim vrtic kod kuce jednog dana ako resim da radim od kuce.Nisam gurala dalje da sredim uciteljsku diplomu iako sam mogla jer nisam zelela da se sada upustam u to, imam koleginicu koja radi samnom koja ima 5 godina lokalnog uciteljskog faxa i ne moze da nadje posao a njena sestra u istoj situaciji ga trazi vec sestu godinu, malo je teze dobiti drzavni posao pri skoli cak i za skolovane ovde, potrebno je vreme i upornost.Svi imigranti koji rade samnom imaju fakultete profesora i ucitelja i svi su prekvalifikovani za poslove koje rade, ali vecina ima kao i ja te divne neupotrebljive diplome prosvete i kojekakvih socijalnih studija...vecina slicnih diploma je manje vise beskorisna za rad, dobre su samo za dobijanje vize, prava, ekonomija, politicke nauke,psihologija i filozofija,ako cete iskreno slaba vajda, s druge strane nauke kao medicina, informatika, matematika,hemija sasvim druga prica,kao i zanati, i opet sve zavisi od toga gde ste i koja je provincija i jezik u pitanju.Izuzeci od pravila uvek postoje i vredi pokusati izvuci najbolje od onog sto neko ima.
Mislim da smo mi izvukli dobar deo od onoga sto smo imali na papiru, tako da sve one godine skole ipak nisu protracene uzalud.
Kada se osvrnem vidim da sam prvu godinu videla ruzicastom, sve mi je bilo divno i drugacije, sve mi je bilo bolje i lepse i vece od icega sto sam imala ili videla, kada sam videla kako moze da se zivi ubijala me je gorcina sto sam decenijama bila uskracena za toliko toga...vadila me je cinjenica da cu mozda nadoknaditi jedan deo ali da ce moje dete moci da ima normalan zivot - u zavisnosti sta ko smatra normalnim, druga godina mi je dala malo bolji uvid u neke stvari, recimo da je bila siva, kada vidis da ima svuda i dobrog i loseg i isto takvih ljudi, da ima mesta koja su bolja za zivot i ima mesta koja nisu tako divna i da uvek postoji razlika u ceni...Pri ulasku u trecu godinu sam se konacno oprostila od gorcine, prestalo je da me proganja ono tamo jer sam prestala da razmisljam o onom tamo, moj zivot se sveo na sada i ovde, pocela sam da radim, dete da ide u vrtic a uskoro i u skolu, stekla sam neki novi krug prijatelja i zadrzala stare i ova godina ce biti zelena, jer imam neke nove zelje i ciljeve jer zelena oznacava obnavljanje i rast, oznacava nove stvari i prolece...
Kada jednom promenite zemlju, promena postaje sastavni deo svakodnevice, svakog dana menjate svoj jezik, menjate navike, menjate sebe, menjate svoj zivot i nacin razmisljanja, menjate poslove ili mesto stanovanja,menjate okolinu i ljude koji vas okruzuju, ljudi koji nisu navikli na toliko promena treba da ocekuju da ce ih to pogoditi psihicki.Ljudi koji ne zele da se menjaju ce se mozda slomiti pod pritiskom, ljudi koji se promene previse ce se mozda izgubiti- postati neko drugi sa drugacijim razmisljanjem i vrednostima.Ja ne znam tajni recept za to kako sacuvati sebe i ostati normalan i priseban u moru promena, verovatno je svako svoj majstor u ovom slucaju.

Prvi i osnovni motiv za sve price na ovom blogu, a ima ih preko 170, bio je da sakupim na jedno mesto sve sto je trebalo da znam kao imigrant a niko mi nije rekao ili skrenuo paznju na to, da ako mogu pomognem i ustedim vreme svima koji ce se osecati kao ja kada slete, izgubljeni i zapanjeni.
Mislim da sam delimicno uspela to da uradim, stvari se vremenom menjaju tako da su neke stvari na blogu zastarele ili promenjene, ali ja ne zelim da ga pretvorim u dozivotni projekat zato cu ga lenjo ostaviti takvim kakav jeste za sada.
U svim tim pricama pored cinjenica potkrala se i moja licna slika svega sto nam se desavalo, trebalo je da znam da je to neizbezno, neki su rekli da sam previse optimisticna- ti me definitivno ne poznaju cak ni iz prica, neki su rekli da sam realna- volela bih da mislim da je tako ali ta realnost se odnosi samo na jednu osobu i to onu koja ovo kuca, svako drugi ima neku drugu realnost.I svaki put kada me zlurado nakace, kazem to je MOJA prica, moja istina i moj blog, to je bio nas put i nas dozivljaj Kanade, to nije univerzalna matematicka formula za emigraciju, pobogu...
Tesi me cinjenica da znam dosta ljudi kojima je blog zaista pomogao, neki od njih su mi prijatelji, neki divni ljudi su usli u nas zivot samo zbog bloga i to znaci da sam bar dve stvari uradila kako treba.
Ovaj blog mozda nije medju najboljima ali je definitivno medju najstarijima koji je otvorio vrata citavom nizu ljudi sa slicnom idejom da podele svoje iskustvo sa emigracijom i olaksaju drugima, kada sam pre 5 godina trazila stvari na ovu temu nije bilo niceg, sada postoji pristojan izbor foruma i blogova na istu temu i drago mi je da je tako, iako i dalje imam osecaj da slika nije potpuna i da nista ne moze da opise sta cete osecati kao emigrant u svom "novom zivotu"...
Mi smo svojim izborom zasad zadovoljni. Nisu svi osetili to isto, ili su stekli ovde dovoljno uslova da opet promene mesto stanovanja ili kontinent.
Zelim svima koji se odluce na ovaj korak puno srece, istrajnosti i da imaju jasnu viziju onoga sto zele da promene u svom zivotu i zbog cega su se odlucili na to, kao i to da imaju dostizan cilj i dobar prag tolerancije stresa.

Mozda cu nekad osetiti potrebu da dopisem nesto ali zasad to je to od mene.





27 comments:

  1. Иако немам намере да се селим у Канаду (мада, нисам имао намере ни да се селим у УСА, па ипак јесам...), прочитао сам овај блог од а до ш. Верујем да ће бити још неких прича, али и овако овај блог је дефинитивно најбољи који сам ја читао, најдетаљнији и најреалнији. Био ми је интересантан и зато што Канада има доста сличности са УСА.
    Иако се не знамо, желим све најбоље теби и твојој породици.
    Пуно поѕдрава из Чикага, Bockyman

    ReplyDelete
  2. Prekrasan tekst. Sretno!

    ReplyDelete
  3. Zao mi je sto vise necu moci citati tvoj blog, jer bilo mi je zadovoljstvo pratiti tvoja zapazanja. Nadam se da ces se predomisliti. Zelim ti puno uspeha i sve najbolje tebi i tvojoj porodici

    ReplyDelete
  4. Ево ја ћу да те "натерам" да пишеш даље са питањем везаним за сам крај твог последњег прилога (не "posta", пост је кад се пости из верских резлога):

    "Zelim svima koji se odluce na ovaj korak puno srece, istrajnosti i da imaju jasnu viziju onoga sto zele da promene u svom zivotu i zbog cega su se odlucili na to, kao i to da imaju dostizan cilj i dobar prag tolerancije stresa."

    Ако си задовољна са новим животом у Канади откуда онда фактор среће који помињеш (какав је то систем у коме ти је потребна срећа, а не јасна правила која те води ка бољем животу?) и главно откуда стрес и то толико стреса да си га посебно назначила у свом последњем прилогу? По мени стрес није знак доброг живота. Па ниси ваљда отишла у Канаду да би се стресирала, већ да би стреса нестало. И одмах да ти кажем да знам шта значи кад кренеш на посао мрак, кад се вратиш са посла мрак, јер сам и ја тако живео више од 3 године док нисам почео да радим у "Дандасу". Такав начин живота је и поред тога што се крећеш ка циљу мада је неизвесно да ли ћеш до њега стићи, врло тежак. И ја сам се храбрио светлом будућношћу као и ти у то време, па и када сам прешао да радим у "Дандас" тај живот тамо никада није постао ТО. Једини начин да ти живот тамо постане ТО, је да одбациш себе и постанеш неко други. Али запамти да то онда нећеш више бити ТИ. Ал можда ће доћи дан у будућности када ћеш се сетити СЕБЕ и тада ћеш можда пожелети да заплачеш јер ТЕ више нема...

    ReplyDelete
  5. Sily,

    u potpunosti razumem zasto zatvaras pricu, opet mogla si da ostavis prostor da napises koji clanak nakon dobijanja drzavljanstva i samog osecaja i rezimea nakon toga.

    Ako se ikada budemo uputili u Kanadu ja i moja mala troclana porodica pokusacemo da stupimo sa vama u kontakt.

    Sam blog je na neki nacin opste dobro ali sa licnim pecatom, prenela nesebicno svoju dimenziju u svim pricama. Opet si upucivala da je to samo tvoja da se nas narod ne bi poistovetio i grlom u jagode krenuo. Svi mi koji iz nekakve zelje/potrebe zelimo da probamo nesto novo (ili smo prosto takvi - price selice) dala si novi uvid u i razlog za preispitivanje volje i sposobnosti.

    Zelim vam pre svega puno zdravlja, srece a nakon toga ispunjavanje zivotnih stranica novim horizontima (sto na ovom sto na onom nivou) .

    Pozdrav

    Porodica Stanojevic

    ReplyDelete
  6. Hvala na lepim zeljama :)

    @Goran, :)
    cenim zelju da dapisem jos nesto ali tebi bar ne moram da objasnjavam kako izgleda biti emigrant i biti ovde ti si to sve prosao pre mene, i ti to jako dobro znas,
    u ovom zivotu na kraju se sve svede cega si spreman da se odreknes da bi nesto drugo dobio, a onda na to da znas odgovor na pitanje sta zelis da dobijes - tj kakav zelis zivot da zivis i cega se neces odreci ni po koju cenu...
    Ljudi moraju da se menjaju jer se sve oko njih promenilo, pitanje je samo do koje granice ce svako ici, iz ove perspektive sasvim mi je jasno zasto se dosljaci ocajnicki drze svojih korena i kulture jer na taj nacin se bore protiv konsantnih promena i traze nacin da se ne izgube u njima.
    Ti dobro znas, zasto preispitivanja, zasto stres i koliko je magle okolo tog sto mislis da je cilj tamo negde u daljini... :)
    Pozdrav i dovidjenja.

    ReplyDelete
  7. Ма добро, шалим се ја мало око овога "натерати".

    А сада озбиљно. Чувајте се дуготрајног стреса, јер после њега често може да дође болест. Здравље је важније од парола типа "само је небо граница", од "моргиџа" и од других "изазова" у Канади.

    Да будемо реални, циљ живота просечног становника Канаде је само један - "моргиџ", а то значи бесомучна доживотна јурњава за парама и брига да се остане на послу јер губитак посла значи и могући губитак "моргиџа". Остало је утеха.

    Желим вам све најбоље у животу и да се што пре вратите у Србију или негде на Велики Исток.

    Поздрав из Русије,

    Горан

    ReplyDelete
  8. mogu ja da pitam nešto tj da me neko uputi šta da radim. Naime spomenuto je da medicinski fakultet ima prođu dok na mnogim mestima kažu nostrifikacija od A do Š. dakle šta je tu istina ?
    Drugo dobro bi mi došao neki link za traženje posla u zdravstvu kako bih iz prve ruke znao o čemu pričam tj pričamo.
    hvala Boban

    ReplyDelete
    Replies
    1. Bobane, bilo koja druga zemlja je bolja od Kanade za strane doktore. U Kanadi moras ponovo polagati ispite iz medicine (odonosno ponovo cijelu medicinu na englskom) i ako polozis, nemas garanciju da ces dobiti "internship", posto je broj internship pozicija ogranicen i visestruko nizi nego broj stranih doktora. Onda moras cekati do slijedece godine za internship, opet nema grancije da ces ga bas ti dobiti. I tako iz godine u godinu, u medjuvremenu ti ispiti koje si polozio zastare, pa moras opet polagati cijelu medicinu na engleskom i tako u krug - godinama. Info o ovome mozes vrlo lako pronaci preko google. Vlada kao pokusava nesto promjeniti u vezi toga, na znam sta ce i koliko promjeniti i kada...

      Delete
  9. Ne znam kako da tumacim ovaj zbunjujuci virtuelni svet, koji nam otvara "nove realnosti", pa osecas da ti je neko prijatelj, neko blizak i drag, iako se mozda nikada nisi sreo sa njim.
    Dok saljemo poruke, nase emocije, misli odlaze u etar, tamo ih neko prima, razume, saoseca...
    Zbog licnog pecata koji si dala ovom blogu, znaj da si probudila puno empatije u tvojim citaocima i da nisi bila sama, bar ne u mislima.

    Hvala ti na divnom blogu i svemu sto si podelila sa nama, zelim Vam puno dobra u vasem zivotu!

    Puno pozdrava odvaznoj Tanji od Biljane iz Podgorice!

    ReplyDelete
  10. Biljana, hvala puno :) znam da nisam bila sama, i da su me mnoge zene i mame jako dobro razumele :))))


    Bobane,
    vecina zanimanja zahteva nostrifikaciju diplome ukljucujuci zdravstvo i u vecini slucajeva nije potrebno da ides nazad od a do s kao sto ti kazes jer postoje transferi ocena, akreditacija, bridzing programi...medjutim svaka diploma zavisno od zanimanja, svaka skola i svaka provincija ima svoju pricu i svoja pravila, tako da ne mogu da generalizujem, samo kazem da u nekim poljima je nakon nostrifikacije mnogo lakse naci posao i imati pristojna primanja dok je drugde jako tesko izvuci korist iz skupog i dugotrajnog procesa akreditacije diplome jer je posle teze naci posao...recimo ako ulozis godinu dana ili dve i par hiljada dolara da akreditujes skolu za medicinske sestre, polozis za licencu , uradis bridzing program moci ces da biras gde da radis i to za satnice od 30 do 40 $ koliko imaju i informaticari srednjeg nivoa u ontariju...ako imas kao ja diplomu ucitelja, treba da ulozis dve godine, od 7 hiljada dolara pa navise, da se vratis u skolu i da posle toga godinama radis po pozivu za 13 do 17 dolara kad ima nesto, znam ljude koji tako rade 5 do 6 godina i jos nisu nasli posao pri skoli, s te strane jednostavno si na gubitku godinama.

    ReplyDelete
  11. Zelim da Vam zahvalim na pisanju ovog bloga, mislim da niste ni svesni koliko on znaci nama koji razmisljamo o preseljenju u CAN. Da sam se ranije prikljucio citanju, savetovao bih Vam da se ne stresirate toliko na komentare pojedinih ljudi, oni nikako ne shvataju najbitniju stvar u Vasem blogu, a to je iskrenost. Ne bi se svako bas odlucio da pise ovakav blog, i da u njemu iznosi podatke o poslovima svog muza, radnom vremenu, dilemama i patnji emigranta.
    Ovo ej neprocenjivo stivo, sa dosta bitnih zapazanja, brojki i razmisljanja. Evo cak i Vas poslednji komentar ima korisnih informacija o mnogo cemu, sa konkretnim brojkama, tako da ljudi mogu sve da bace na papir i izracunaju stosta.
    Puno srece i sve najbolje Vama i Vasoj porodici, pozdrav sa Balkana 8-))

    ReplyDelete
  12. Znaci kraj pisanja?? Steta. Ovo je lep nacin da ostanes u toku sa sobom i da imas brzo i efektivno podsecanje na dogadjaje iz bliske proslosti, ali dobro... manjak vremena, manjak tema, sve sto je trebalo da se kaze o Kanadi, rekla su u proslim blogovima, ovaj predzadnji je bio bas onako iskren, koncizan i jednostavn. Dotako bih se samo ove kranje recenice koju je prokomentarisao Goran... Sreca je jedan od najbitnijih faktora, uglavnom nevezano za mesto stanovaja i za stranu sveta. U vreme globalizacije i zivljenja u modernom okruzenju, glavni primat da bi uopste mogao da budes srecan je izvor finansija u toj meri koja dopusta psiho-fizicku slobodu coveka. Tako da jedina vizija razumnog coveka jeste obezbedjivanje dovoljno dobrog izvora finansiranja i to narocito vazi za zapad, zbog stepena razvijenosti sistema i tehnologija u istom. Kad uzmemo naprimer u obzir jednu Kanadu, koja je kao pojava dosta depresivno mesto, meni bar depresivnije i od Srbije recimo, u takvom mestu biti bez novca i nije bas fino. Kao sto kaze Goran, mrak ka poslu, mrak sa posla, e sad kad si jos u celoj toj prici i slepac koji se krpi od 1og do 25og, onda se covek ponekad zapita, zasto sam ja ovde uopste dosao? Istrajnost nije dobra poruka, covek prvo treba posedovati pravi stav i pravu viziju, pa tek onda upotrebiti istrajnost.
    Stres nastaje u 90% slucajeva zbog novca i bolesti. Primer,ti nisi jurila nostrifikaciju diplome da bi rekla: "E, eto ja sad imam nostrifikovanu diplomu" Cinjenica je da ti to tacnije treba zbog bolje placenog posla, a bolje placen posao zbog viska vrednosti u budjelaru, opet se vraca prica na isti tok, a to je novac. Da si tad imala milion dolara u banci, ne bi se ni umarala sa nostrifikacijom diplome, ustvari zakljucak ovog mog posta bi bio glasio ovako... da si imala novca ne bi ni otisla iz Srbije, da su mnogi emigranti imali novca nikad u zivotu ne bi imigrarali. Jedno od najvecih razocarenja koje doseljenika moze da snadje u tudjoj zemlji, je taj trenutak, kad shvati da ne moze da napravi nista, ni tamo gde je odlucio da se odseli upravo radi toga.

    Pozdrav i puno srece, to je najbitnije :) Pucao sam pare i po kazinima u Americi a i po kazinima na Balkanu, nije mi bilo bolje ni u Vegasu, kad nije bilo srece !

    ReplyDelete
  13. Marija Milicevic GacinovicMarch 15, 2013 at 5:39 PM

    Draga Tanja, hvala na ovom putovanju koje si nam priustila! Kao mama i zena prezivljavala sam s tobom mnoge trenutke.Ganuta sam vasom pricom od kad ste otisli, kad sam shvatila da cete prvi rodjendan deteta docekati u tudjini sami. Nadam se da su najtezi trenuci iza vas.Zelim vam da vas zdravlje dobro sluzi, da ostanete svoji, koliko je to moguce u ovom surovom svetu ciji je jedini vladar novac. A vasem prelepm decaku, da u sebi spoji sve najbolje sa oba kontinenta i izraste u voljeno i srecno bice!

    ReplyDelete
  14. Trazeci bilo koju informaciju o odlasku u Kanadu naidjoh na ovu pricu.Mi smo porodica koja je u sastavu tople porodicne zajednice zivela u Beogradu 6 godina .Kao rodjeni Beogradjani i uspesni ljudi u svom poslu ziveli smo u Beogradu. Ja sam razvila neki svoj biznis a moj muz svoj .Nekako finansiski je islo onako kako treba dok nam nas taj nebeski narod ta draga lica i dobrocudni ljudi za kojima pate imigranti po celom svetu nisu oteli i pokrali ceo zivot ,imovinu dok nas nisu pokidali psihicki, fizicki, materijalno pa cak i rasturili porodicu ti divni ljudi puni pohlepe ,zavisti ,i potrebe da otmu , ukradu i prevare pa cak i najrodjenijeg. To lose u srpskom narodu nas je oteralo iz rodjenog grada iz nase drage Srbije.Stali smo na noge kao izuzetno snalazljivi i sposobni ljudi i pobegli od sopstvenog naroda u zemlju koja je bolja ali sada postoje problemi druge vrste.U drzavi gde se sada nalazimo, nailazimo na tudju hladnu kuturu,na klimu koja ubija i najjace, na ne druzeljubive hladne ljude, na depresiju,na okolinu kojima nisu vazna rodjena deca, nema osmeha, nema radosti, spontanosti, ljudskosti , urednih noktiju ,cistih ocesljanih kosa, ili nedaj bolje higijene zuba a o ostalom da ne pricam. Ljudi u ovom gradu ne primecuju jedni druge. Ne zive ni zbog cega. Zive od danas do sutra. Drzava u kojoj skoro da ne mozes videti lice koje poznajes odnosno pogled koji ti je poznat. Ljudi pored tebe prolaze kao da ne postojis povijeni u feredzama, ljudi raznih religijap.Postaje ti muka od polupismenih ne civilizovanih pakistanskih,albanskih,poljskih, ah i naravno indiskih lica.Stancaju decu kako bi od drzave dobili sto vecu socijalu. Ljudi koji ustvari ne postoje. Pricam o urbanom kraljevskom Londonu prestonice plave krvi, rock and roll-a raznih pokreta i borbe za slobodu hahahaha!gde je sve to bilo ne znam ali cak ni senku toga ja ne mogu da pronadjem .Zeleci da opet pobegnemo sada verovatno uzalud dosli smo na ideju da odemo u Toronto gde je vreme lepse,ljudi nasmejaniji,raspolozeniji, sa godisnjim dobima koji se smenjuju,...Da li sam u pravu?U pravu sam za klimu to znam ali sta je sa ostalim stvarima?Ne trazimo previse.Finansiski smo situirani Samo hocemo zivot sa ljudima koji ce pitati kako si i stvarno zeleti da ti budu prijatelji.Zelimo komsiluk gde mozes da pozvonis na vrata i zoves ljude na rostilj.Lepo vreme, zive ljude,osmeha bez predrasuda.Znamo, najlakse je kao situiran ili cak i ne situiran iz inostranstva odlaziti u selendru odakle si dosao i izazivati bale napacenom narodu.Sa tako napunjenim baterijama vratis se nistavilu ali nasmejan jer si nekog prevario da si neko i nesto u belom svetu.Mi u Srbiji nismo bilo od kada smo otisli i ne planiramo da je posetimo ni na jedan dan. Gadan smo mi narod. Imam prava da to kazem jer su mi upravo ljudi iz rodjenog grada zagorcali zivot i naterali me da pobeglem od zavisti i lopovluka.Tuzna sam jer ceo svet imam na dlanu ali ne znad gde je bezbedno, gde je iskreno, gde je detinjsvo za moju decu, gde je osmeh i ruka pravog prijatelja. Da li je to Toronto?Oticicemo ali ne znam da li imam snage za nova razocarenja

    ReplyDelete
  15. ne bih da te razocaram ali svi veliki gradovi lice jedni na druge...i ovde zavisi u kom delu toronta zavrsis a po meni bolje van njega...

    ReplyDelete
  16. За особу која је написала коментар о пресељењу из Лондона у Торонто:

    На основу ваше отворене мржње према Србима, муслиманима, Пакистанцима, Албанцима, Пољацима, Индијцима, непосеченим ноктима, неочешљаним косама и чему све не, идеална држава за вас је постојала - то је хитлеровска Немачка. Али нема је више. На вашу жалост пошто сте расиста, у Торонту вас чека исто, а то су Срби, муслимани, Пакистанци (у Торонту их одмила зову Пакији, највише их има у Брамптону), Албанци, Пољаци, Индијци, непосечени нокти, неочешљане косе и неопрани зуби, плус много више педера и лезбејки него у Лондону (посебно у центру града у улици која се зове "Church"). А то да смо ми гадан народ на жалост криви су такви као ви, то јест расисти и мизантропи. Скоро цео ваш коментар је о томе да је неко некога некада з.а.ј.е.б.о и онда поливање целих народа кофама г.о.в.а.н.а. И ви тражите излаз из те расистичко-мрзилачке ситуације тако што бисте да промените средину. Не. То вам неће помоћи јер од себе побећи не можете. Гледајте да се смиритите и да гледате мало себе, а не око себе. Мени се Канада није свидела због система и менталитета који тај систем ствара, а не због народа који живе у Канади и непосечених ноктију, па сам се преселио у Русију. Извињавам се што сам био мало оштрији, али дешава се то понекад... Срећно.

    ReplyDelete
    Replies
    1. da i meni se cini da po opisu toronto i London dosta lice, bar po toj rasnoj strukturi i higijeni hahaha
      ali to pripisujem "carima" prevelikih i pretrpanih gradova, u ovom malenom gde sam sad nije uopste tako.

      Delete
  17. Silycat, do neba HVALA na svemu što pišeš, na slikovitom prikazivanju realnog života u Canadi. Imam jedno pitanje :) uskoro završavam Visoku zdravstvenu školu, u pitanju je smer za fizioterapeute. Da li poznaješ ljude koji se bave ovim poslom? Kakve bi mi šanse bile da sa ovomddiplomom emigriram? Što se tiče prilagodjavanja, mislim da mi ne bi bio problem, jer sam kao student proveo pet meseci u USA, tako ds prilagodjavanje u smislu jezik-sistem ne bi bio problem. Ostaje ta dilema o poslu u struci i šansama da sa tom diplomom dobijem šansu da ememigriram :)

    ReplyDelete
  18. na zalost ne poznajem nikog...

    ReplyDelete
  19. Draga Sillycat, drago mi je da si se odvažila da ovde izneseš svoj život u Kanadi na jedan iskren i krajnje dobronameran način. Da sam ovo pisala pre par godina sigurno bih iskoristila pridev u DALEKOJ Kanadi, ali kako smo i mi u procesu imigracije, ona nam je svakako sve bliža i bliža. Želim da ti se zahvalim na svim, pa i onim najskrivenijim mislima, koje ponekad jedva i sami sebi priznamo, a koje si ti ovde nesebično podelila sa nama.
    Budite dobro i zdravo, volite se i imajte zajednički cilj, pa neko to odozgo uvek nagradi!

    ReplyDelete
  20. Hvala puno, zaista smo uživali u tvojoj priči. Na žalost, za sada smo odustali od Kanade i idemo u Austriju jer je to daleko izvodljivije, a ako pod stare dane dođemo u Kanadu nadamo se da ćemo Vas zateći sretne vedre i zadovoljne! Vidimo se za jedno 20 godina:)

    ReplyDelete
  21. draga silycat,

    danima vec vazem hocu li se javiti ili necu.. odlucila si prestati pisati pa te ne zelim sada, na kraju tvog blogerskog puta gnjaviti, ali odlucila sam ti ipak ostaviti pokoji redak.. tek toliko da znas koliko je tvoj blog ostavio traga, dotaknuo dusa i izmamio osmijeh na lice.. onaj istnski, pravi osmjeh, osmjeh bez i trunke zavisti za sve sto ste stvorili "gore" (hehe) i ciste srece zbog vas!
    doduse, moram priznati da malo zavidim, ali ne onako zlobno, kako se zavidi kod nas na balkanu, nego samo mrvcicu, tek onoliko da mogu reci da bih voljela dozivjeti i prozivjeti sve sto ste i vi u Kanadi.

    no, "moja Kanada" je svakim danom sve dalja i dalja..
    dosta se promijenilo, puno je teze danas dobiti tako zeljenu vizu; a sve i da nije tako, moja osobna i najveca prepreka je muz koji nije bas odusevljen emigracijom.
    govorim mu svaki dan da ne znam kako ce, kada ce i hoce li ikada ne za nasih zivota, vec za zivota nase djece ovdje biti bolje, govorim mu da ne zelim otici sebicno zbog svoje guzice, kako se kaze, nego upravo da bih djetetu pruzila neku svjetliju buducnost, buducnost u kojoj se cijeni znanje i posten rad, a ne mito i rodbinsko - poznanicke veze.. razumijem ga donekle, ne mogu reci da nam je u danasnje vrijeme i na ovim prostorima uzasno lose jer oboje radimo i imamo place. ali u vremenu i mjestu u kojem zivimo sve to preko noci moze nestati - i to je ono cega me najvise strah, da ce se desiti da padnemo na samo dno, i da ce on tek tada shvatiti da sam bila u pravu (a obicno nekako uvijek dodje na moje i ja uvijek ispadnem u pravu, kao svaka prava zena, hehe).

    u toliko sam se tvojih recenica, posebice tvojih opisa posla (i nemogucnosti zaposlenja), politike, ljudi "ovdje dole" pronasla. nismo iz iste drzave, ali vjeruj, i u Hrvatskoj je jednako lose stanje.
    jos sam se vise pronalazila u tvojim pricama, jer sam i sama zavrsila uciteljski fakutet i radim kao odgojitelj u vrticu.
    proslo ljeto, kada sam intenzivno nagovarala muza da pokusamo i iscitavala forum.hr, preporucili su mi tvoj blog bas zato sto si i ti odgojitelj i uspjela si akreditirati diplomu.
    u tim danima uljevala si mi mnogo nade.
    al sto cu.. dom je tamo gdje je obitelj, a jedna trecina moje obitelji ne zeli emigrirati (treca trecina je jos premalena da s 20 mjeseci ima misljenje :) )

    eto, raspisala sam se nadugo i nasiroko, a zapravo sam ti samo htjela reci hvala.
    hvala sto si vasu pricu podijelila sa svima nama. hvala sto si i nama, koji vjerojatno nikada necemo uspjeti ostvariti svoj "Kanadski san" omogucila da kroz tvoje price virtualno osjetimo barem djelic toga.
    tuzna sam sto vise nece biti novih prica, a vjerujem da bi nam imala za ispricati tooooliko toga o vasem zivotu u Kanadi, o tvom poslu koji mi je tako blizak i drag, o odrastanju tvog predivnog princa i o Kanadskim skolama..

    ja cu tvoj blog sacuvati u bookmarksima, u nadi da ces se mozda predomisliti i nastaviti nas uveseljavati divnim pricama..
    ako se to ipak ne desi, znaj da tvojoj obitelji i tebi zelim svu sreci i uspjeh, te da hrabro krocite dalje kroz svoj Kanadski zivot.

    La_LuNa

    ReplyDelete
  22. Hvala puno Luna :) verovatno cu napisati jos poneki post, cisto onako da obelezimo godisnjice od dolaska kada bude vreme i da saberemo sta smo sve prosli za koju godinu...

    ReplyDelete