Pffff februar...

Vidim da su se stvari dosta promenile sto se imigracije tice, izgleda da su kritike konacno pocele da imaju odjeka u politici imigracije...brojevi su ograniceni zanimanja promenjena, lista smanjena...naravno sa ove tacke gledista potpuno mi je jasno zasto, ima smisla, nazalost sa tacke gledista svih koji su se nadali da dodju vrlo nezahvalno i surovo.
Prva i vecita mantra koju ovde vrte je zasto uvozite diplomirane kadrove koji ovde ne mogu da rade sa tim diplomama, druga je zasto niste uradili reviziju trzista rada da vidite sta vam je potrebno od struka a sta nema smisla uvoziti ...mozda sam dvaput videla politicke emisije na ovu temu od kad sam ovde, ali ja ionako ne pratim politiku.Uglavnom po onome sto procitam na netu stvari su se bas promenile, kada smo mi aplicirali 2006 nije bilo ogranicene liste zanimanja, zapravo bilo ih je oko 300 na listi i trebali su nam samo poeni i radni staz u struci, osim toga mi smo bili medju poslednjima koji su isli po staroj proceduri pre nego sto su i to promenili.
Sa novom procedurom nisam bas u toku, nekako posle 5 godina vise mi to nije ni bitno.U jednom momentu cekanje vize nam je padalo najteze od svega i mislili smo samo da to prebrodimo, gledajuci unazad sada mi je to pomalo smesno, doci ovde je bilo jako lako u odnosu na sve posle toga, snalazenje, trazenje posla i vecito navikavanje na potpuno drugi svet...svet koji nema nikakve veze sa onim na sta smo navikli.
Shvatili smo po ko zna koji put da nas ceka velika mentalna promena koji nismo mogli ni da zamislimo i da vucemo gomilu ostecenja i kompleksa od vremena provedenog tamo i da cemo to jako tesko ispraviti.Posle par godina, a ponekad i ranije ispostavi se da nikada ne mozes da preseces veze sa onim tamo i da se ta zemlja koliko god je izbegavas stalno vraca kao tema i uzrok raskola, najbanalniji primer je rasprava u porodici da li potrositi 10,000 dolara na odlazak tamo za celu porodicu ili ici 6 puta na kubu, kupiti nov auto, skupiti depozit za nekretninu ili iskoristiti te pare na neki drugi nacin....Odavde je mnogo skuplje otici u posetu tamo, i cini se kao greh baciti godisnju ustedjevinu ili nekoliko plata da bi proveo par dana na mestu od kojeg si pobegao glavom bez obzira, totalni mazohizam :)
Neko dodje do te price za 2 do 3 godine neko dodje odmah posle prve...I svi budu jednako besni i rastrzani sukobljeni sa nemogucim izborom.
To je jos jedna psihicka stavka i stres na koji se treba pripremiti na vreme.
...............................................................................................
Iako je ovo bila jedna od najsneznijih zima u mom zivotu u zadnjih desetak godina, cini mi se da nije bila tako hladna, o grejanju hvala bogu nismo morali da razmisljamo a imali smo i gde da odemo da prosetamo. Skoro da nije prosao dan da nisam isla napolje bar na sat vremena i cini mi se da je ovdasnjih -10 isto kao tamo 1 ili 2, ipak nagore mi je bilo kada duva vetar na -20, imas osecaj da ti dere kozu sa lica.Vec dva dana opet padaju velike paperjaste pahulje i vise ih ne gledam odusevljeno, dojadile su mi, zadnjih desetak dana je bio plus i sneg se skoro otopio pa sam pocela da razmisljam o prolecu, biljkama i cvecu...nedostaje mi zelenilo, belo je bilo zabavno dok je bilo ali sad bi moglo malo promene :)
Ono sto mi se zgadilo je minsko polje u koje su pretvoreni okolni travnjaci, vlasnici pasa su cele zime strajkovali i zatrpavali dela svojih ljubimaca snegom kada se sneg otopio sve oko zgrada je izgledalo kao seosko dvoriste kad kroz njega prodju neke mnogo velike guske...odvratno.Definitivno mislim da ne treba dozvoliti drzanje pasa u zgradama, malo preteruju sa tim kojekakvim pravima, gde su tu moja prava da spavam mirno nocu bez zavijanja i urlikanja ili da prosetam dete stazom a da ne ugazi u gomilu...ja volim zivotinje ali zivotinje ne bi trebalo da zive kao ljudi i obrnuto, ovo je jedna od stvari koja mi se bas ne svidja.
U trznim centrima je zabranjeno uvoditi pse, i jednom sam videla zenu koja je svog psa gurala vezanog u nekakvim kolicima koja su licila na decja, Aca i ja smo se samo pogledali u cudu, delovalo nam je totalno neprirodno.
S druge strane secam se da kad sam bila mala isli smo do manastira Ljubostinje, ja sam imala neke suknja pantalone i mozda 12 godina i kaludjerica mi je rekla da nije red da ulazim u crkvu u pantalonama jer sam zensko, tako da sam ostala u dvoristu i cekala roditelje da izadju...par minuta kasnije parkirao se beli mercedes nemackih tablica iz kog je izasla natapirana gospodja u minicu sa belom pudlicom, nonsalantno je usetala u manastir sa psom pod miskom i jedva pristojno obucena a da joj niko nije ni rec rekao, i ne nije bila turista koji nema pojma vec jedna od mnogih gastarbajtera iz centralne srbije cije su ogromne kuce za upotrebu jednom godisnje sa lavovima na kapijama krasile okolna brda...iako dotad nisam imala neka osecanja prema crkvi i religiji vec tu sam shvatila da ih nikada necu ni imati jer kao i svuda para vrti gde burgija nece :)
Hocu da kazem da psi nisu krivi sto su im vlasnici takvi kakvi su.Nadam se da ce povecati kazne za to jer su za voznju kazne vec ogromne, ali zato nikom ne pada na pamet da vozi pijan sa mogucom kaznom od 12.000 dolara i oduzimanjem vozila i dozvole, i ne mislim da je to preterano ako spase zivot necijeg deteta ili porodice.
Ove zime se samo jednom desilo da je iznenada ujutru pala ledena kisa i za 45 min bilo je 90 sudara na auto putu, ne mogu da zamislim koliko bi ih bilo da nisu svaku noc rigorozno cistili i solili puteve a svaki pravac ima po 8 traka i hiljade automobila koje jure njima.Kao i u Londonu svako jutro dodatnih 2 miliona ljudi se sliva u grad iz okolnih mesta pored svih ostalih koji su krenuli na posao, ipak je to prilican rizik zimi.
Mi smo prelezali 2 virusne prehlade ove zime, i to uglavnom Aca i bebac, bas se resavamo poslednje ture i nadam se da smo zavrsili s tim za ovu sezonu.
Posto smo upali u neku normalu bez velikih trzavica i promena nemam bas puno novosti ili tema za pisanje, ovako mi sasvim odgovara zasad, plata stize tu i tamo se poveca, racuni su svakog meseca isti, grejanje uvek radi, hrana uvek ima iste cene,troskovi su nam isti svakog meseca sto olaksava planiranje unapred i uvek imamo dovoljno za sve sto nam treba bez nervoze i brige, rekla bih da zivimo normalno osim jedne sitnice, necemo biti zadovoljni time zauvek jer zelimo ipak i nesto svoje ovde.
Jos uvek nas cude ogromne cene nekretnina ovde, mada situacija je priblizno isto suluda kao i tamo gde za par kvadrata nekog stana u beogradu u zabacenom selu mozes da kupis celo imanje. kada smo po okolnim ulicama vidjali cene za obicnu kucu od pola miliona do 700.000 mislili smo da ljudi koji imaju para da zive u tim kucama mora da su mnogo bogati...sve dok nismo otisli na high point slucajno, pogresno smo skrenuli u neku ulicu koja nas je odvela do zaraslog zapustenog dela u sred toronta, bas sam prokomentarisala aci kako je cudno da je tako sve zaraslo u zbunje i drvece a nije park vec skoro centar i zasto su to tako ostavili...kada sam iznenada ugledala kako iz mraka isplovljava kao sljasteci brod imanje od 30tak soba , privatnim prilazom, parkom, ogromnim kristalnim lusterom koji se nazire kroz svetlarnik ulaznih vrata i zlatnim figurama na fontanama pred ulaznim vratima...i to ne jedno vec citav blok takvih imanja i kuca koje lice na hotele na 2 km od nase ulice...preterano.Aca se nasmejao i rekao, e ovi su bogati oni tamo su izgleda normalni...ispada da ovde i srednji sloj ima svoj srednji sloj, a od bogatih ima mnogo bogatijih i mnogo vise nego sto smo mi dosad videli, ipak je tamo jedno dedinje a ovde svaki grad ima po nekoliko takvih i mnogo luksuznijih oblasti :)
I eto prodje i februar a macaka nigde...:))