Podneli smo papire za povracaj poreza, i to smo sredili,rok je do kraja aprila, inace imam fobiju od postara ovih dana jer samo donosi gomilu belih koverata sa raznim racunima...a nijednu braon sa nekim cekom od vlade.Bio nam je eksplodirao bojler u podrumu pa sad naknadno moramo da platimo 7 meseci odrzavanja koje je uprava zaboravila da nam napomene kad smo iznajmljivali stan, hm, verovatno bi proslo sa nikom nista, da nesretni bojler nije poplavio sve dole...nema veze, dosao je lik i namontirao sam nov za 3 sata, jadan, kad sam ga videla kako ga vuce ponudila sam se da mu pomognem ali nije prihvatio, onda je pocupao sve bakarne cevi i stavio nove, sam je instalirao sve, nije hteo ni casu vode da popije.Nadam se da ga dobro placaju.Juce je padao sneg ...bedak, taman sam se obradovala prolecu.Tri sretnika u americi dele famoznih 640 miliona $ koje su dobili na lutriji, wow.
Moj dragi je stigao dotle da kad posalje rezime odmah ga zovu na intervju, svaka mu cast, zasluzio je, samo jos da odluci u kom pravcu zeli da napreduje.Dve godine rada u Kanadi i vrata se sve lakse otvaraju, ja tek treba da proturim nogu kroz njih.
Poslala sam rezime na 2 konkursa, toliko sam nasla na netu za ovaj grad, jedni su me zvali na razgovor.Videcu sta ce od toga biti.Rekli su mi da bi trebalo da odstampam gomilu rezimea i da krenem redom po skolama i vrticima i da ih delim, kazu to je najbolje ako trazis posao jer pola njih nikada ni nema konkurse samo vade sa gomile sta im odgovara...
E, da i ova fora, pre neko vece otisli mi kod prijatelja poljaka, nju sam upoznala na igralistu dok smo pazile na klince, i tako mi se raspricale o iskustvima...slusam ja njenu pricu o "kriznom" zivotu u Poljskoj i mislim preslikana moja situacija i pocnemo da se smejemo i jedna drugoj dovrsavamo recenice kako je sta bilo u kojoj zemlji...uglavnom sprijateljimo se na fejsu, ona vidi da ja pravim torte i kolace i naruci klincima za rodjendan jednu turu i tako, pocnemo da se druzimo...uglavnom otisli na kaficu i veceru do njih, i kaze njen muz ima on suraka u informatici, cimne ga i kaze poslace ti decko rezime pogledaj jel mozes da ga ubacis kod tebe...i tako krene opet, zovu vec dva dana iz ogromne kompanije koja posluje sirom sveta da zakazu intervju...i kad smo odlazili iz Toronta pitali su nas jer imamo nekog dobrog da preporucimo da preuzme tu poziciju, nazalost nismo imali...samo mi je zao sto nisam upoznala nikog ko zna nekog u mojoj struci al jos nije kasno, oh well let's go networking :)
mrzelo me je da danas pisem, ali me nije mrzelo da citam :), trazila sam da li ima jos nesto o Kanadi ali nisam bas puno nasla, uglavnom interesantno za vreme dokolice ili jedan hladni vikend od samo 8 stepeni...
http://blog.b92.net/text/10970/Imamo-cvarke/?page=2
http://blog.b92.net/text/529/Evolucija-emigracije/
http://blog.b92.net/text/10343/Beleske-sa-jednog-poslovnog-putovanja/
http://blog.b92.net/text/13535/Gromovita%20voda%20%E2%80%93%20Nijagara/
http://blog.b92.net/text/10832/Mladi-lideri/
http://blog.b92.net/text/9824/Zivot-i-prikljucenija/
http://blog.b92.net/text/13347/Penzije---tri-stuba-i-jedan-suvisan-potpredsednik/
http://blog.b92.net/text/6006/Kako-je-Kinez-ucio-hrvatski/
Morala sam da promenim svoju ideju o pojmu "crkve" koja je za mene neka tamna, negativna i smrdljiva stvar )ako ne volite miris tamjana) koja treba da ti ulije strahopostovanje ili bar strah u kosti iz nekog razloga,
nakon posete jednoj protestantskoj crkvi u Londonu, amfiteatar za mise izgleda kao bioskop, imaju vrtic, skolicu za decu da uce o religiji, salu za sport -mali fudbal i kosarku, dve tri sale za proslave, rodjendana, svadbi i druga druzenja i salu za omladinu sa stonim fudbalom i drustvenim igrama itd, plus biblioteku, i sve je pod konac, prelepo.Bili smo na proslavi rodjendana i odusevila sam se kako je lepo osmisljena zgrada i kako je sve lepo sredjeno.
Doduse pored nekih mali milion denominacija koje se ni ne trudim da zapamtim, protestantizam ima malo drugaciji pristup nego ostale hriscanske religije, kada bih morala da sumiram katolicanstvo koje je centralizovano pod svemocnom rukom pape za mene ima jednu manu, gresi se mogu iskupiti za malo novca i par ocenasa, po tome svako ko plati i izbrblja par molitvi uci ce u raj ...oprosteno mu je, hm, nije bas neka inspiracija za moralan zivot, osim toga sve je zasnovano na dogmama i tvrdnji da je crkva u pravu, u koje licno ne verujem, jbg. imam problem sa autoritetima.
pravoslavlje, slicna prica, obecani raj nebeskom narodu ma sta god radio itd...centralizovano, dogmatizovano, zatucano? mozda, al ajde, kad sam se krstila bilo je kud svi turci tu i mali mujo...nisam bila toliko napredna da sa 20 i nesto otkrivam budizam i slicno...
Protestantizam, istina je u bibliji i svako moze da je tumaci kako misli, nije centralizovana, zene mogu da budu svestenici, nikom nije zagarantovan ulazak u raj, treba vredno raditi i drzati se bozjeg slova...sto pravac pretvara u siroki spektar razlicitih tumacenja biblije sa nekih milion raznih crkava i crkvica ali deluje fleksibilnije od ostalih hriscanskih pravaca.
Budizam, hinduizam, sintuizam, judaizam i islam necu komentarisati, mislim da nisam dovoljno upucena, iako sam puno citala o religijama sveta uglavnom dodjem do neke stavke koja me ubije u pojam tvrdnjom "zato sto je to tako" i tu odustanem...jednostavno, "zato" nikad nije dovoljan i dobar odgovor za mene.
Saturday, March 31, 2012
Wednesday, March 28, 2012
Who made China
Ili zanimljiva i savremena prica o porcelanu...
ova prica nije ni crna ni bela ni siva, ona je samo kratak osvrt na neka uobicajena desavanja, i nema neke veze sa emigracijom, tako da je bez nekih emocija...cisto informativno.
Pre par meseci a nakon posete ROM muzeju u Ontariju zainteresovala me je jedna posebna era u proizvodnji evropskog porcelana, i iskopala sam film, koji je inace meni fantastican ali bi drugima mogao biti nezanimljiv, snimljen od strane britanaca
http://docuwiki.net/index.php?title=Ceramics:_A_Fragile_History
Prica ukratko ide ovako, pre ko zna koliko hiljada godina kinezi su napravili porcelan )na engleskom china) u vreme porasta evropske trgovine sa kinom svima se svideo i potreba za njim je rasla, tako da su evropske zemlje svaka za sebe pocele da muckaju recepte da bi otkrile kinesku tajnu. Dve su uspele na neki nacin, kralj poljske Augustus strastveni kolekcionar i zaljubljenik u porcelan unajmio je nekog alhemicara i naucnika koji se zvao Ehrenfried Walther von Tschirnhaus i zatvorio ga dozivotno u zamak dok god ne napravi porcelanska cuda identicna kineskim...sto je ovaj neposredno pre svoje smrti u istom zamku i ucinio i tako je nastao Meissen porcelan cija je tajna ljubomorno cuvana bas kao i kineska, bar neko vreme, 1710 tada Saksonski Meissen je proizvodio neverovatno otporan i kvalitetan porcelan ciju tajnu niko nije znao.
Engleska i Francuska su se ukljucile u trku za masovnu proizvodnju evropskog porcelana, 1749 Thomas Frye je patentirao formulu za bone china ili porcelan od mlevenih kostiju.
Svaki put kada odem na pijacu ili u antikvarnicu vidim stotine tananih i prelepih solja i tanjira od tog porcelana sa sjajnim zlatnim ivicama, od kojih su najstariji rucno slikani a koje su hiljade emigranata iz britanije, irske i skotske dovlacile na svojim prekookeanskim odisejama...sada su ta njihova blaga nista vise nego zanimljiva dekoracija za dom za desetak dolara, ili jos jedan detalj u kolekciji sakupljaca porcelana.
Njegov patent pretvorio je mali britanski grad Stoke on Trent u prvu proizvodjacku meku industrijalizma, jer to je bilo jedino mesto koje je imalo kop kaolina i rudnike uglja za porcelanske peci-kiln na istom mestu, plus reku Trent za laksi transport sredstava i robe. Najveci proizvodjaci porcelana firme Spode, Minton, royal Doulton i Wedgwood koja je pripadala dedi Carlsa Darvina, napravile su svoje peci i ateljee tu.
Film govori o ovoj epohi razvoja industrijske proizvodnje porcelana, kako su radnici stvarali sindikate, kako su u pocetku rucno slikali a posle su izmislili prese za stampanje na porcelanu, kako su njihova deca prvo ucila da slikaju detalje na tanjirima pa onda slova i naravno nasledjivala poslove u grncarijama...kako je grad rastao, bogatio se i otvarao salone keramike i fakultet umetnosti...
Prica se zavrsava )ili pocinje kako se uzme) sredinom devedesetih i pocetkom 2000 kada su zbog jeftine konkurencije i lose ekonomije manje firme preuzele vece i iselile sve proizvodne pogone, pogodite gde...u Indoneziju i Kinu.Pogoni i firme su zatvorene i propale, Stoke se pretvorio u djubriste za grncariju a ljudi su otisli za drugim poslovima.Prodavnice je preplavila jeftina keramika iz Kine :)
Nekoliko lokalnih grncarija ostalo je da radi sve do sad, 2009 skoro 15 godina od propasti britanskih keramickih giganata firma Portmeirion vratila je deo proizvodje iz Kine nazad u Britaniju kada je kupila Spode.
Royal Doulton se jos pravi u indoneziji, btw. ono royal su dodali sebi finim marketinskim potezom kada su se prvi deosetili i tadasnjoj kraljevskoj porodici poslali nekoliko vaza i komplet tanjira na cemu su im ovi zahvalili, a kompanija sebi dodala u naziv "kraljevski" porcelan :))
Vecina svetske keramike se i danas pravi u Kini, vecina svetskog svega se pravi u Kini...ponekad me ulazak u plasticne supermarkete dovodi do ludila, mozda je trebalo da naucim kineski i emigriram u Kinu? I dok zemlje u tranziciji drma strah od svemocne Unije, severnu Ameriku i Kanadu drma strah od Kine, naravno ne one koji profitiraju od kineskih poslova samo one koji gube...
Nedavno je jos jedna kompanija iz okoline iselila deo proizvodnje u Kinu ali je obecala da dizajn i inzinjere nece seliti iz Kanade )mozda i zato sto je vlada gurnula par desetina miliona dolara pomoci da ostanu),
naravoucenje ove price proizvodnja je jeftina i zamenljiva, pametnjakovici i menadzeri nisu, budite inzinjer ili bar nagovorite decu da zavrse skole...
Izgleda da je nesreca radnicke klase hronicna pojava u globalizovanom svetu, neke muci tranzicija i prodavanje firmi za par dolara a neke to sto im za jedno popodne firma sa 1500 radnih mesta otputuje preko okeana, kladim se da ni oni jadnici u Kini nisu bas presretni svojom situacijom i platom ali bar imaju posao-privremeno.
Jer ako isele sve zivo tamo ne znam ko ce ostati da kupuje tu silnu robu koja se pravi svakog dana ako je izgubio posao i primanja, doduse korporativna logika mi nikad nije bila jasna :P, al ajde nek im bude.
Nekada su ljudi ziveli relativno bezbedno u svojim gradovima, radili u istoj firmi do penzije ili smrti a danas prelecemo kontinente, menjamo jezike i drzave, gradove i adrese u potrazi za poslovima, i obrnuto ranijem ljudskom stanju gde je sigurnost bila ostati iza bedema na jednom mestu,danas cini mi se sto smo mobilniji to smo sigurniji, ako se vezes za jedno mesto sve postaje teze, postoji sansa da se gadno razocaras...Jezivo je koliko se svet ubrzao.Cak i dinosaurusi koji ce radije da proklinju promene nego da se prilagode i prezive kako znaju i umeju su odavno svesni toga iako to ne zele da priznaju.Ja verujem Darvinu, svet ne pripada meni niti mi se prilagodjava, necu biti dovoljno dugo tu da ga pokusam promeniti,
Viktor Igo kaze da samo jedan kutak univerzuma mozes da promenis- sebe, a to znaci da se popnes na ono Njegosevo brdo...i vidis dalje od ostalih.
RIM koji sve svoje pogone drzi u Waterloo je na ivici opstanka, Apple koji je odavno u Kini ima 100 biliona viska ove godine...
Kada je Obama pitao Jobsa za vecerom zasto je iselio poslove u Kinu ovaj mu je odgovorio da nije mogao da nadje 30.000 inzinjera proizvodnje u americi i sakupi ih na jedno mesto da nadgledaju proizvodnju...dobar izgovor zlata vredi.
........................................................................................
'I WANT A GLASS SCREEN'
In 2007, a little more than a month before the iPhone was scheduled to appear in stores, Jobs beckoned a handful of lieutenants into an office. For weeks, he had been carrying a prototype of the device in his pocket.
Jobs angrily held up his iPhone, angling it so everyone could see the dozens of tiny scratches marring its plastic screen, according to someone who attended the meeting. He then pulled his keys from his jeans.
People will carry this phone in their pocket, he said. People also carry their keys in their pocket. "I won't sell a product that gets scratched," he said tensely. The only solution was using unscratchable glass instead. "I want a glass screen, and I want it perfect in six weeks."
After one executive left that meeting, he booked a flight to Shenzhen, China. If Jobs wanted perfect, there was nowhere else to go.
For more than two years, the company had been working on a project that presented the same questions at every turn: How do you completely reimagine the cellphone? And how do you design it at the highest quality -- with an unscratchable screen, for instance -- while also ensuring that millions can be manufactured quickly and inexpensively enough to earn a significant profit? The answers, almost every time, were found outside the United States.
In its early days, Apple usually didn't look beyond its own backyard for manufacturing solutions. But by 2004, Apple had largely turned to foreign manufacturing. Guiding that decision was Apple's operations expert, Timothy D. Cook, who replaced Jobs as chief executive last August, six weeks before Jobs' death. Most other U.S. electronics companies had already gone abroad, and Apple, which at the time was struggling, felt it had to grasp every advantage.
In part, Asia was attractive because the semi-skilled workers there were cheaper. But that wasn't driving Apple. For technology companies, the cost of labor is minimal compared with the expense of buying parts and managing supply chains that bring together components and services from hundreds of companies.
For Cook, the focus on Asia "came down to two things," said one former high-ranking Apple executive. Factories in Asia "can scale up and down faster" and "Asian supply chains have surpassed what's in the U.S." The result is that "we can't compete at this point," the executive said.
The impact of such advantages became obvious as soon as Jobs demanded glass screens in 2007.
For years, cellphone makers had avoided using glass because it required precision in cutting and grinding that was extremely difficult to achieve. Apple had already selected a U.S. company, Corning Inc., to manufacture large panes of strengthened glass. But figuring out how to cut those panes into millions of iPhone screens required finding an empty cutting plant, hundreds of pieces of glass to use in experiments and an army of midlevel engineers. It would cost a fortune simply to prepare.
Then a bid for the work arrived from a Chinese factory.When an Apple team visited, the Chinese plant's owners were already constructing a new wing. "This is in case you give us the contract," the manager said, according to a former Apple executive. The Chinese government had agreed to underwrite costs for numerous industries, and those subsidies had trickled down to the glass-cutting factory. It had a warehouse filled with glass samples available to Apple, free of charge. The owners made engineers available at almost no cost. They had built on-site dormitories so employees would be available 24 hours a day.
The Chinese plant got the job.
"The entire supply chain is in China now," said another former high-ranking Apple executive. "You need a thousand rubber gaskets? That's the factory next door. You need a million screws? That factory is a block away. You need that screw made a little bit different? It will take three hours."
It is difficult to estimate how much more it would cost to build iPhones in the United States. However, various academics and manufacturing analysts estimate that because labor is such a small part of technology manufacturing, paying U.S. wages would add up to $65 to each iPhone's expense. Since Apple's profits are often hundreds of dollars per phone, building domestically, in theory, would still give the company a healthy reward.
But such calculations are, in many respects, meaningless because building the iPhone in the United States would demand much more than hiring Americans -- it would require transforming the national and global economies. Apple executives believe there simply aren't enough U.S. workers with the skills the company needs or factories with sufficient speed and flexibility. Other companies that work with Apple, like Corning, also say they must go abroad.
"Our customers are in Taiwan, Korea, Japan and China," said James B. Flaws, Corning's vice chairman and chief financial officer. "We could make the glass here, and then ship it by boat, but that takes 35 days. Or, we could ship it by air, but that's 10 times as expensive. So we build our glass factories next door to assembly factories, and those are overseas."
INNOVATION'S LOSERS
Toward the end of Obama's dinner last year with Jobs and other Silicon Valley executives, as everyone stood to leave, a crowd of photo seekers formed around the president. A slightly smaller scrum gathered around Jobs. Rumors had spread that his illness had worsened, and some hoped for a photograph with him, perhaps for the last time.
Eventually, the orbits of the men overlapped. "I'm not worried about the country's long-term future," Jobs told Obama, according to one observer. "This country is insanely great. What I'm worried about is that we don't talk enough about solutions."
In the last decade, technological leaps in solar and wind energy, semiconductor fabrication and display technologies have created thousands of jobs. But while many of those industries started in America, much of the employment has occurred abroad.
Companies have closed major facilities in the U.S. to reopen in China. By way of explanation, executives say they are competing with Apple for shareholders. If they cannot rival Apple's growth and profit margins, they won't survive.
The pace of innovation, say executives from a variety of industries, has been quickened by businessmen like Jobs. GM went as long as half a decade between major auto redesigns. Apple, by comparison, has released five iPhones in four years, doubling the devices' speed and memory while dropping the price that some consumers pay.
Before Obama and Jobs said goodbye, the Apple executive pulled an iPhone from his pocket to show off a new application -- a driving game -- with incredibly detailed graphics. The device reflected the soft glow of the room's lights.
The other executives, whose combined worth exceeded $69 billion, jostled for position to glance over his shoulder. The game, everyone agreed, was wonderful.
There wasn't even a tiny scratch on the screen.
ova prica nije ni crna ni bela ni siva, ona je samo kratak osvrt na neka uobicajena desavanja, i nema neke veze sa emigracijom, tako da je bez nekih emocija...cisto informativno.
Pre par meseci a nakon posete ROM muzeju u Ontariju zainteresovala me je jedna posebna era u proizvodnji evropskog porcelana, i iskopala sam film, koji je inace meni fantastican ali bi drugima mogao biti nezanimljiv, snimljen od strane britanaca
http://docuwiki.net/index.php?title=Ceramics:_A_Fragile_History
Prica ukratko ide ovako, pre ko zna koliko hiljada godina kinezi su napravili porcelan )na engleskom china) u vreme porasta evropske trgovine sa kinom svima se svideo i potreba za njim je rasla, tako da su evropske zemlje svaka za sebe pocele da muckaju recepte da bi otkrile kinesku tajnu. Dve su uspele na neki nacin, kralj poljske Augustus strastveni kolekcionar i zaljubljenik u porcelan unajmio je nekog alhemicara i naucnika koji se zvao Ehrenfried Walther von Tschirnhaus i zatvorio ga dozivotno u zamak dok god ne napravi porcelanska cuda identicna kineskim...sto je ovaj neposredno pre svoje smrti u istom zamku i ucinio i tako je nastao Meissen porcelan cija je tajna ljubomorno cuvana bas kao i kineska, bar neko vreme, 1710 tada Saksonski Meissen je proizvodio neverovatno otporan i kvalitetan porcelan ciju tajnu niko nije znao.
Engleska i Francuska su se ukljucile u trku za masovnu proizvodnju evropskog porcelana, 1749 Thomas Frye je patentirao formulu za bone china ili porcelan od mlevenih kostiju.
Svaki put kada odem na pijacu ili u antikvarnicu vidim stotine tananih i prelepih solja i tanjira od tog porcelana sa sjajnim zlatnim ivicama, od kojih su najstariji rucno slikani a koje su hiljade emigranata iz britanije, irske i skotske dovlacile na svojim prekookeanskim odisejama...sada su ta njihova blaga nista vise nego zanimljiva dekoracija za dom za desetak dolara, ili jos jedan detalj u kolekciji sakupljaca porcelana.
Njegov patent pretvorio je mali britanski grad Stoke on Trent u prvu proizvodjacku meku industrijalizma, jer to je bilo jedino mesto koje je imalo kop kaolina i rudnike uglja za porcelanske peci-kiln na istom mestu, plus reku Trent za laksi transport sredstava i robe. Najveci proizvodjaci porcelana firme Spode, Minton, royal Doulton i Wedgwood koja je pripadala dedi Carlsa Darvina, napravile su svoje peci i ateljee tu.
Film govori o ovoj epohi razvoja industrijske proizvodnje porcelana, kako su radnici stvarali sindikate, kako su u pocetku rucno slikali a posle su izmislili prese za stampanje na porcelanu, kako su njihova deca prvo ucila da slikaju detalje na tanjirima pa onda slova i naravno nasledjivala poslove u grncarijama...kako je grad rastao, bogatio se i otvarao salone keramike i fakultet umetnosti...
Prica se zavrsava )ili pocinje kako se uzme) sredinom devedesetih i pocetkom 2000 kada su zbog jeftine konkurencije i lose ekonomije manje firme preuzele vece i iselile sve proizvodne pogone, pogodite gde...u Indoneziju i Kinu.Pogoni i firme su zatvorene i propale, Stoke se pretvorio u djubriste za grncariju a ljudi su otisli za drugim poslovima.Prodavnice je preplavila jeftina keramika iz Kine :)
Nekoliko lokalnih grncarija ostalo je da radi sve do sad, 2009 skoro 15 godina od propasti britanskih keramickih giganata firma Portmeirion vratila je deo proizvodje iz Kine nazad u Britaniju kada je kupila Spode.
Royal Doulton se jos pravi u indoneziji, btw. ono royal su dodali sebi finim marketinskim potezom kada su se prvi deosetili i tadasnjoj kraljevskoj porodici poslali nekoliko vaza i komplet tanjira na cemu su im ovi zahvalili, a kompanija sebi dodala u naziv "kraljevski" porcelan :))
Vecina svetske keramike se i danas pravi u Kini, vecina svetskog svega se pravi u Kini...ponekad me ulazak u plasticne supermarkete dovodi do ludila, mozda je trebalo da naucim kineski i emigriram u Kinu? I dok zemlje u tranziciji drma strah od svemocne Unije, severnu Ameriku i Kanadu drma strah od Kine, naravno ne one koji profitiraju od kineskih poslova samo one koji gube...
Nedavno je jos jedna kompanija iz okoline iselila deo proizvodnje u Kinu ali je obecala da dizajn i inzinjere nece seliti iz Kanade )mozda i zato sto je vlada gurnula par desetina miliona dolara pomoci da ostanu),
naravoucenje ove price proizvodnja je jeftina i zamenljiva, pametnjakovici i menadzeri nisu, budite inzinjer ili bar nagovorite decu da zavrse skole...
Izgleda da je nesreca radnicke klase hronicna pojava u globalizovanom svetu, neke muci tranzicija i prodavanje firmi za par dolara a neke to sto im za jedno popodne firma sa 1500 radnih mesta otputuje preko okeana, kladim se da ni oni jadnici u Kini nisu bas presretni svojom situacijom i platom ali bar imaju posao-privremeno.
Jer ako isele sve zivo tamo ne znam ko ce ostati da kupuje tu silnu robu koja se pravi svakog dana ako je izgubio posao i primanja, doduse korporativna logika mi nikad nije bila jasna :P, al ajde nek im bude.
Nekada su ljudi ziveli relativno bezbedno u svojim gradovima, radili u istoj firmi do penzije ili smrti a danas prelecemo kontinente, menjamo jezike i drzave, gradove i adrese u potrazi za poslovima, i obrnuto ranijem ljudskom stanju gde je sigurnost bila ostati iza bedema na jednom mestu,danas cini mi se sto smo mobilniji to smo sigurniji, ako se vezes za jedno mesto sve postaje teze, postoji sansa da se gadno razocaras...Jezivo je koliko se svet ubrzao.Cak i dinosaurusi koji ce radije da proklinju promene nego da se prilagode i prezive kako znaju i umeju su odavno svesni toga iako to ne zele da priznaju.Ja verujem Darvinu, svet ne pripada meni niti mi se prilagodjava, necu biti dovoljno dugo tu da ga pokusam promeniti,
Viktor Igo kaze da samo jedan kutak univerzuma mozes da promenis- sebe, a to znaci da se popnes na ono Njegosevo brdo...i vidis dalje od ostalih.
RIM koji sve svoje pogone drzi u Waterloo je na ivici opstanka, Apple koji je odavno u Kini ima 100 biliona viska ove godine...
Kada je Obama pitao Jobsa za vecerom zasto je iselio poslove u Kinu ovaj mu je odgovorio da nije mogao da nadje 30.000 inzinjera proizvodnje u americi i sakupi ih na jedno mesto da nadgledaju proizvodnju...dobar izgovor zlata vredi.
........................................................................................
'I WANT A GLASS SCREEN'
In 2007, a little more than a month before the iPhone was scheduled to appear in stores, Jobs beckoned a handful of lieutenants into an office. For weeks, he had been carrying a prototype of the device in his pocket.
Jobs angrily held up his iPhone, angling it so everyone could see the dozens of tiny scratches marring its plastic screen, according to someone who attended the meeting. He then pulled his keys from his jeans.
People will carry this phone in their pocket, he said. People also carry their keys in their pocket. "I won't sell a product that gets scratched," he said tensely. The only solution was using unscratchable glass instead. "I want a glass screen, and I want it perfect in six weeks."
After one executive left that meeting, he booked a flight to Shenzhen, China. If Jobs wanted perfect, there was nowhere else to go.
For more than two years, the company had been working on a project that presented the same questions at every turn: How do you completely reimagine the cellphone? And how do you design it at the highest quality -- with an unscratchable screen, for instance -- while also ensuring that millions can be manufactured quickly and inexpensively enough to earn a significant profit? The answers, almost every time, were found outside the United States.
In its early days, Apple usually didn't look beyond its own backyard for manufacturing solutions. But by 2004, Apple had largely turned to foreign manufacturing. Guiding that decision was Apple's operations expert, Timothy D. Cook, who replaced Jobs as chief executive last August, six weeks before Jobs' death. Most other U.S. electronics companies had already gone abroad, and Apple, which at the time was struggling, felt it had to grasp every advantage.
In part, Asia was attractive because the semi-skilled workers there were cheaper. But that wasn't driving Apple. For technology companies, the cost of labor is minimal compared with the expense of buying parts and managing supply chains that bring together components and services from hundreds of companies.
For Cook, the focus on Asia "came down to two things," said one former high-ranking Apple executive. Factories in Asia "can scale up and down faster" and "Asian supply chains have surpassed what's in the U.S." The result is that "we can't compete at this point," the executive said.
The impact of such advantages became obvious as soon as Jobs demanded glass screens in 2007.
For years, cellphone makers had avoided using glass because it required precision in cutting and grinding that was extremely difficult to achieve. Apple had already selected a U.S. company, Corning Inc., to manufacture large panes of strengthened glass. But figuring out how to cut those panes into millions of iPhone screens required finding an empty cutting plant, hundreds of pieces of glass to use in experiments and an army of midlevel engineers. It would cost a fortune simply to prepare.
Then a bid for the work arrived from a Chinese factory.When an Apple team visited, the Chinese plant's owners were already constructing a new wing. "This is in case you give us the contract," the manager said, according to a former Apple executive. The Chinese government had agreed to underwrite costs for numerous industries, and those subsidies had trickled down to the glass-cutting factory. It had a warehouse filled with glass samples available to Apple, free of charge. The owners made engineers available at almost no cost. They had built on-site dormitories so employees would be available 24 hours a day.
The Chinese plant got the job.
"The entire supply chain is in China now," said another former high-ranking Apple executive. "You need a thousand rubber gaskets? That's the factory next door. You need a million screws? That factory is a block away. You need that screw made a little bit different? It will take three hours."
It is difficult to estimate how much more it would cost to build iPhones in the United States. However, various academics and manufacturing analysts estimate that because labor is such a small part of technology manufacturing, paying U.S. wages would add up to $65 to each iPhone's expense. Since Apple's profits are often hundreds of dollars per phone, building domestically, in theory, would still give the company a healthy reward.
But such calculations are, in many respects, meaningless because building the iPhone in the United States would demand much more than hiring Americans -- it would require transforming the national and global economies. Apple executives believe there simply aren't enough U.S. workers with the skills the company needs or factories with sufficient speed and flexibility. Other companies that work with Apple, like Corning, also say they must go abroad.
"Our customers are in Taiwan, Korea, Japan and China," said James B. Flaws, Corning's vice chairman and chief financial officer. "We could make the glass here, and then ship it by boat, but that takes 35 days. Or, we could ship it by air, but that's 10 times as expensive. So we build our glass factories next door to assembly factories, and those are overseas."
INNOVATION'S LOSERS
Toward the end of Obama's dinner last year with Jobs and other Silicon Valley executives, as everyone stood to leave, a crowd of photo seekers formed around the president. A slightly smaller scrum gathered around Jobs. Rumors had spread that his illness had worsened, and some hoped for a photograph with him, perhaps for the last time.
Eventually, the orbits of the men overlapped. "I'm not worried about the country's long-term future," Jobs told Obama, according to one observer. "This country is insanely great. What I'm worried about is that we don't talk enough about solutions."
In the last decade, technological leaps in solar and wind energy, semiconductor fabrication and display technologies have created thousands of jobs. But while many of those industries started in America, much of the employment has occurred abroad.
Companies have closed major facilities in the U.S. to reopen in China. By way of explanation, executives say they are competing with Apple for shareholders. If they cannot rival Apple's growth and profit margins, they won't survive.
The pace of innovation, say executives from a variety of industries, has been quickened by businessmen like Jobs. GM went as long as half a decade between major auto redesigns. Apple, by comparison, has released five iPhones in four years, doubling the devices' speed and memory while dropping the price that some consumers pay.
Before Obama and Jobs said goodbye, the Apple executive pulled an iPhone from his pocket to show off a new application -- a driving game -- with incredibly detailed graphics. The device reflected the soft glow of the room's lights.
The other executives, whose combined worth exceeded $69 billion, jostled for position to glance over his shoulder. The game, everyone agreed, was wonderful.
There wasn't even a tiny scratch on the screen.
Thursday, March 22, 2012
Chase your dreams :)
or not...
Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Gdjekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdjekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nijesu poneli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.
Srpska narodna priča
Wednesday, March 21, 2012
Prva pomoc
Jedan od zahteva za posao je i certifikat prve pomoci, tako da sam vikend provela na obuci koja je bila prilicno naporna, kostala 150$, ali je vredela jer sam naucila puno toga.
Posto bih trebala da radim sa decom, dobila sam kompletnu obuku koju prolaze medicinske sestre sa upotrebom opreme za ozivljavanje defibrilatora i ostalog i CPR-vestacko disanje i masaza srca za bebe, decu i odrasle.
Zacudilo me je koliko sam stvari vec znala, nekako instiktivno i iz iskustva a koliko stvari bi mi verovatno okrenulo stomak da ih vidim uzivo, npr. motociklisticke nesrece.
U svakom slucaju sada znam kako da nekom sacuvam creva ako mu staklo motora isece stomak sto je druga po redu povreda posle smrskane lobanje kada zveknete sa motora na auto putu...ne guraj ih nazad, pokri ih mokrom krpom i najlonom i kazi mu da se skupi i drzi stomak rukama i kolenima u polu sedecem polozaju.Kako se bebama od par meseci masira srce i daje vestacko, kako se radi trijaza povredjenih u bolnicama, kako se krpi rana od noza na plucima ili stomaku, kao i tuznu istinu da kada ima vise ljudi koji disu u nekoj nesreci a vi prestanete da disete niko nece trositi vreme da vas vrati vestackim disanjem...prakticno vas smatraju mrtvim i pomazu onima koji nisu pali u nesvest...
Naucila sam jos nesto o kanadjanima, barem onim studentima rodjenim ovde koji su bili na obuci.Naime, pored mene i jos dve zene koje treba da rade sa decom, bilo je par studenata drustvenih nauka i kineziologije kojima je ovo obavezni deo ispita i jos nekoliko starijih medicinskih sestara, ja sam se nekako ubacila kod mladjih jer mi bakice nisu delovale zanimljivo, i skontala da je ustvari najveca prepreka u celoj obuci bila dodirnuti nekoga...
Po zakonu u koji se zove Good samaritan act, svaka osoba obucena da pruzi prvu pomoc moze da je pruzi uz dozvolu zrtve,ali ne mora, cak ne mora ni da zove 911, osim u Quebecu gde vazi drugi zakon koji kaze da svaka osoba mora da ucini minimum da pomogne bilo kome u nevolji, a taj minimum je da zove 911, inace moze biti krivicno gonjena ako to ne ucini.
Citava obuka sastoji se iz prakse, teorija je cinila mozda jednu desetinu vremena sve ostalo bilo je vezba na nama "zrtvama" i lutkama sa kompletnom opremom, i prvo pravilo je pitati "zrtvu" mozete li da joj pomognete i dodirnete je...prvi dan je bila smejurija jer niko nikog nije hteo da pipne a trebali smo kao da ispipamo i pregledamo celo telo da pronadjemo krvarenje ili povredu...medicinari su bili toliko temeljni da su redovno zavrsavali poslednji i ugnjavili bi svoje "zrtve" a mi smo se toliko stideli da smo pola "pipkanja" preskakali i zavrsavali prvi :))))
Drugog dana smo vec znali vecinu ljudi na kursu pa smo zbijali sale na racun toga, ako je neko u nesvesti i ne dise po zakonu se automatski podrazumeva da imate njegov pristanak da mu pomognete, i kada je Misel vodja kursa pitala kako cemo pomoci nekom ko nam ne da da mu se priblizimo, decko iz moje grupe je prokomentarisao da mozemo da ih onesvestimo i onda im pomognemo, I swear he was unconscious officer, i svi smo prasnuli u smeh...
Ljudi su prilicno osetljivi na svoj licni prostor i svoje telo, za njih bi voznja u gradskom busu u indiji bila prava nocna mora, mada iskreno skroz ih razumem jer je i meni prvog dana kursa bilo strasno neprijatno,a voznju u gradskom u indiji ne zelim ni da zamisljam, drugog dana je vec bila rutina i znali smo sta i zasto radimo.
U svakom slucaju naucili smo sitnice koje nekom mogu spasti zivot ili spreciti teze povrede, ja nisam znala da ako stavite slogiranu osobu u poseban polozaj da lezi sa strane gde paralisana strana treba da bude gore mozete da sacuvate mozak od daljih povreda i da sprecite da se srce optereti jos vise a paralisana strana osteti manjkom cirkulacije, a moja baka se dva puta slogirala, volela bih da sam te stvari znala ranije, kao i to kako reagovati kada su mala deca i bebe u pitanju, ponekad su stvarno sekunde u pitanju.
U trazenju posla nazalost nemam neke srece, u mojoj struci kao sto svi prosvetari znaju oglasi za posao pocinju krajem jula i pocetkom avgusta kada se blizi kraj raspusta, tako da iako ih je u avgustu bilo 24 za London i okolinu, sto nije puno ali je ok, sada sam nasla samo 2 i prijavila se na njih, videcu da li ce me neko zvati.
Satnice za vaspitace u Londonu su ocajne, neka 2 ili 3 dolara iznad minimalca za vecinu ustanova, ovde vazi pravilo da grad placa dobar deo skolstva a nesto se finansira od strane privatnih i neprofitabilnih organizacija kao sto je ymca, tako da su "gradske" satnice mizerne u odnosu na recimo waterloo koji placa svoje vaspitace od 16 do 20 na sat, ali druge organizacije nisu tako skrte.Najiskrenije u startu mi to nije bitno, ali posle bih volela da imam neku osrednju platu kada steknem kanadsko iskustvo, jako mi je jadno da se rad sa decom placa skoro minimalcem iako svi znaju koliko napora i odgovornosti zahteva...ali nije u svim gradovima okolo tako, i nadam se da cu se snaci.
Ako ne, uvek postoji i ta opcija da se prekvalifikujem ili pokusam da radim nesto drugo.
ps. kad god petljate sa decom ili se zagrcnu budite sto blize zemlji da vam batrgajuci se za vazduhom slucajno ne ispadnu.
Posto bih trebala da radim sa decom, dobila sam kompletnu obuku koju prolaze medicinske sestre sa upotrebom opreme za ozivljavanje defibrilatora i ostalog i CPR-vestacko disanje i masaza srca za bebe, decu i odrasle.
Zacudilo me je koliko sam stvari vec znala, nekako instiktivno i iz iskustva a koliko stvari bi mi verovatno okrenulo stomak da ih vidim uzivo, npr. motociklisticke nesrece.
U svakom slucaju sada znam kako da nekom sacuvam creva ako mu staklo motora isece stomak sto je druga po redu povreda posle smrskane lobanje kada zveknete sa motora na auto putu...ne guraj ih nazad, pokri ih mokrom krpom i najlonom i kazi mu da se skupi i drzi stomak rukama i kolenima u polu sedecem polozaju.Kako se bebama od par meseci masira srce i daje vestacko, kako se radi trijaza povredjenih u bolnicama, kako se krpi rana od noza na plucima ili stomaku, kao i tuznu istinu da kada ima vise ljudi koji disu u nekoj nesreci a vi prestanete da disete niko nece trositi vreme da vas vrati vestackim disanjem...prakticno vas smatraju mrtvim i pomazu onima koji nisu pali u nesvest...
Naucila sam jos nesto o kanadjanima, barem onim studentima rodjenim ovde koji su bili na obuci.Naime, pored mene i jos dve zene koje treba da rade sa decom, bilo je par studenata drustvenih nauka i kineziologije kojima je ovo obavezni deo ispita i jos nekoliko starijih medicinskih sestara, ja sam se nekako ubacila kod mladjih jer mi bakice nisu delovale zanimljivo, i skontala da je ustvari najveca prepreka u celoj obuci bila dodirnuti nekoga...
Po zakonu u koji se zove Good samaritan act, svaka osoba obucena da pruzi prvu pomoc moze da je pruzi uz dozvolu zrtve,ali ne mora, cak ne mora ni da zove 911, osim u Quebecu gde vazi drugi zakon koji kaze da svaka osoba mora da ucini minimum da pomogne bilo kome u nevolji, a taj minimum je da zove 911, inace moze biti krivicno gonjena ako to ne ucini.
Citava obuka sastoji se iz prakse, teorija je cinila mozda jednu desetinu vremena sve ostalo bilo je vezba na nama "zrtvama" i lutkama sa kompletnom opremom, i prvo pravilo je pitati "zrtvu" mozete li da joj pomognete i dodirnete je...prvi dan je bila smejurija jer niko nikog nije hteo da pipne a trebali smo kao da ispipamo i pregledamo celo telo da pronadjemo krvarenje ili povredu...medicinari su bili toliko temeljni da su redovno zavrsavali poslednji i ugnjavili bi svoje "zrtve" a mi smo se toliko stideli da smo pola "pipkanja" preskakali i zavrsavali prvi :))))
Drugog dana smo vec znali vecinu ljudi na kursu pa smo zbijali sale na racun toga, ako je neko u nesvesti i ne dise po zakonu se automatski podrazumeva da imate njegov pristanak da mu pomognete, i kada je Misel vodja kursa pitala kako cemo pomoci nekom ko nam ne da da mu se priblizimo, decko iz moje grupe je prokomentarisao da mozemo da ih onesvestimo i onda im pomognemo, I swear he was unconscious officer, i svi smo prasnuli u smeh...
Ljudi su prilicno osetljivi na svoj licni prostor i svoje telo, za njih bi voznja u gradskom busu u indiji bila prava nocna mora, mada iskreno skroz ih razumem jer je i meni prvog dana kursa bilo strasno neprijatno,a voznju u gradskom u indiji ne zelim ni da zamisljam, drugog dana je vec bila rutina i znali smo sta i zasto radimo.
U svakom slucaju naucili smo sitnice koje nekom mogu spasti zivot ili spreciti teze povrede, ja nisam znala da ako stavite slogiranu osobu u poseban polozaj da lezi sa strane gde paralisana strana treba da bude gore mozete da sacuvate mozak od daljih povreda i da sprecite da se srce optereti jos vise a paralisana strana osteti manjkom cirkulacije, a moja baka se dva puta slogirala, volela bih da sam te stvari znala ranije, kao i to kako reagovati kada su mala deca i bebe u pitanju, ponekad su stvarno sekunde u pitanju.
U trazenju posla nazalost nemam neke srece, u mojoj struci kao sto svi prosvetari znaju oglasi za posao pocinju krajem jula i pocetkom avgusta kada se blizi kraj raspusta, tako da iako ih je u avgustu bilo 24 za London i okolinu, sto nije puno ali je ok, sada sam nasla samo 2 i prijavila se na njih, videcu da li ce me neko zvati.
Satnice za vaspitace u Londonu su ocajne, neka 2 ili 3 dolara iznad minimalca za vecinu ustanova, ovde vazi pravilo da grad placa dobar deo skolstva a nesto se finansira od strane privatnih i neprofitabilnih organizacija kao sto je ymca, tako da su "gradske" satnice mizerne u odnosu na recimo waterloo koji placa svoje vaspitace od 16 do 20 na sat, ali druge organizacije nisu tako skrte.Najiskrenije u startu mi to nije bitno, ali posle bih volela da imam neku osrednju platu kada steknem kanadsko iskustvo, jako mi je jadno da se rad sa decom placa skoro minimalcem iako svi znaju koliko napora i odgovornosti zahteva...ali nije u svim gradovima okolo tako, i nadam se da cu se snaci.
Ako ne, uvek postoji i ta opcija da se prekvalifikujem ili pokusam da radim nesto drugo.
ps. kad god petljate sa decom ili se zagrcnu budite sto blize zemlji da vam batrgajuci se za vazduhom slucajno ne ispadnu.
Sunday, March 18, 2012
London, Ontario
Jesam li vec rekla da od Londona redovno dobijam deja vu :))
juce je bio st patrick's day, koji su studenti i tinejdzeri posteno proslavili...digli u vazduh kombi televizije i razlupali par policijskih kola...i tako, slavila deca.
Nista sto vec nisam videla na slicnim proslavama posle utakmica ili mitinga, ali Londonci su u soku :)) od cele Kanade, bas u Londonu hmmmm.....
http://www.thestar.com/news/canada/article/1148175--st-patrick-s-day-riot-like-a-war-zone-london-ont-police-chief-says
juce je bio st patrick's day, koji su studenti i tinejdzeri posteno proslavili...digli u vazduh kombi televizije i razlupali par policijskih kola...i tako, slavila deca.
Nista sto vec nisam videla na slicnim proslavama posle utakmica ili mitinga, ali Londonci su u soku :)) od cele Kanade, bas u Londonu hmmmm.....
http://www.thestar.com/news/canada/article/1148175--st-patrick-s-day-riot-like-a-war-zone-london-ont-police-chief-says
Tuesday, March 13, 2012
Akreditacija u par stavki...
Draga Silycat,
Prevashodno: sve cestitke na ostvarenom trudu. Licno, cenim da je ovo sto radis divan, ali tako redak nesebican akt pomoci drugima i jedino sto mogu da Ti kazem je: svaka cast i hvala.
S obzirom da je u ovom blogu rec o nostrifikaciji diploma napisacu svoja skromna saznanja. A Ti Silycat ako imas koji slobodan tren i neki savet bicu Ti zahvalna.
Dakle, suprug i ja smo aplicirali za Permanent resident preko liste pozeljnih zanimanja. Ja sam diplomorala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Istoriji Umetnosti. Imam zelju da nastavim skolovanje i da upisem Master of Arts ili PhD na University of Toronto. Nasla sam nekoliko linkova u kojima daju informaciju sta je potrebno da bi se nostrifikovala diploma i da bih mogla da apliciram na Master ili PhD.
• Znam da bih prvo morala da polazem English Proficiency, npr. IELTS Academic (minimalna prosecna ocean mora biti 7)
• Na sledecem prilozenom linku se moze naci iz koje drzave, koja diploma, po kom statutu i sa kojom ocenom je neophodna da bi se upisao sledeci stepen studija. (kod nas na faxu je usvojeno da je zvanje “diplomirani” izjednaceno sa “master” i moze se uzeti potvrda o tome sa faxa)
http://portal.sgs.utoronto.ca/current/admission/intdegequiv.asp?#country
• Sledeci je link na kome se moze procitati sta je potrebno da se prevede diploma. Ako sam dobro shvatila, ova institucija (CES Services) je jedan sektor na University of Toronto koji se bavi prevodom diploma. Dalje na tom sajtu moze se naci sta je potrebno da se prilozi od dokumenata, koja je procedura, troskovi itd. Ono sto meni nije jasno je koja je razlika izmedju ove institucije i WESa. Kome je bolje obratiti se? Verujem da je meni najbolje da prevedem dokumente tu posto zelim na tom univerzitetu da nastavim skolovanje, ali sta je sa ostalima… (npr. moj suprug je mehanicar hidraulike i pneumatike) … ?
http://learn.utoronto.ca/international-professionals/comparative-education-service-ces/ces-services
• Silycat, u jednom trenutku si napomenula da su sa Tvog faxa morali da salju papire. Iskreno, mene to plasi, posto su nasi fakulteti tako neodgovorni i brinem se da bi oni takav zahtev od tamo neke kanadske institucije samo izignorisali (njih vecito treba moliti i ganjati da bi nesto uradili). Na CES-u sam nasla da je potrebno priloziti po 2 fotokopije svih dokumenata i originale na uvid, a oni salju zahtev fakultetu za dodatna dokumenta ako smatraju da je to potrebno. Inace, ovaj postupak je $226.00 za regular service (sve ostalo se dodatno naplacuje, pa tako i potencijalni troskovi sa maticnog fakulteta).
Ono sto mene najvise muci je nepoverenje. Bilo bi diiivno da je sve onako kako pise na prilozenim linkovima. Ali srpska praksa nas je naucila da gotovo nista nije onako kako se cini. Plasim se da cu doci u Kanadu i shvatiti da mi ne priznaju diplomu i da moram sve ispocetka. Ja imam u planu da sa sekretaricom sa faxa izradim i silabuse (plan i program rada)svih mojih polozenih ispita… ko zna mozda mi i to pomogne.
Eto toliko od mene (razumite me: moja profesija zahteva preopsirnost ~ to je jace od mene!!!) … Ako neko ima neku korisnu informaciju… bicu vrlo and veoma zahvalna!
Pozdravčić !!!
Vidim da si se dobro informisala i da si na dobrom putu da uradis to sto treba uraditi,
obavezno pogledajte ovde, sa strane je i spisak institucija za akreditaciju
http://www.cicic.ca/415/credential-assessment-services.canada
http://www.cicic.ca/403/occupational-profiles-for-selected-trades-and-professions.canada
evo nekih gresaka koje se potrudite da izbegnete svi koji planirate da "sredite" svoje diplome
1. Saznajte koje telo ili institucija je odgovorna za vasu diplomu i struku u provinciji, saznajte najpre da li je uopste potrebno trositi pare na akreditaciju ili mozete i bez nje,
(u mom slucaju to je udruzenje vaspitaca i uciteljski fax u torontu)
kanadsko skolstvo nije centralizovano, svaka grana i institucija ima svoj domen i pravila i svuda se proces razlikuje, u nekim provincijama je lakse "prevesti" diplomu, cula sam da su ranije cak odlazili da nase diplome uz doplatu "prevedu" na ovdasnje standarde na koledzima u americkim pogranicnim gradovima da bi ih onda lakse priznali ovde kao americke diplome, sada to nema potrebe raditi jer vecina institucija je konacno malo sredila sistem akreditacije.
Kanadski koledzi i fakulteti nisu ni nalik na one tamo, zato mi je jako tesko da objasnim kako to ovde izgleda.
Uglavnom znam kako je bilo za mene, vi morate da saznate kako ide za vas i sta vam treba od papira, ako ste vec ovde obratite se vladinim kancelarijama za pomoc emigrantima koji su u regulisanoj struci, besplatno je.
2. Obavezno, ali obavezno ako ste u procesu ili vec imate vizu za dolazak kontaktirajte svoj koledz-fax-udruzenje za akreditaciju, nemojte to raditi ako niste sigurni da cete doci ali nemojte da se stidite da im napisete mail ili ih pozovete ako dolazite, ljudi su uvek vrlo ljubazni i sve ce vam objasniti, bolje da znate koliko para da ostavite rodbini i koga da angazujete za trcanje okolo a objasnicu i zasto.
3. Nemojte da se bojite da se uhvatite u kostac sa onom birokratijom tamo jer vredi i bitno je.Iz mog iskustva moze se i niko mi nije pravio problem.
4. Pripremite se za test jezika i raspitajte se koji se trazi jer ih ima nekoliko, meni nije trebao IELTS vec samo besplatan CLB.
5. Pripremite se na mesece cekanja i troskove od preko 1000$ (2000$ u mom slucaju)
6. ne bacajte pare na prevod tamo, samo ovdasnji se priznaje.
7. nikada ne saljite original dokumenta osim ako to nije naznaceno, jer dokumenta se ne vracaju, i nema potrebe da ih overavate, ovde to ne postoji.
8.Ako naidjete na budalu u studentskoj sluzbi, pokusajte drugi dan sa drugom osobom ako ne idite do dekana ili nekog ko je iznad sluzbenika.
9. studentskim sluzbama tamo saljite popunjene i potpisane dokumente ako treba da su na engleskom jer iz mog iskustva niko tamo ne zna da ih popuni, najbolje bi bilo da odete licno ili da posaljete roditelje ili brata ili sestru sto sam ja morala da radim.
vecina formulara moze da se skine sa neta.
10. redovno proveravajte promene i vesti na sajtovima institucija, umalo da platim test jezika 200$ koji su posle otkazali i nije mi uopste trebao...
Moj proces je izgledao ovako
1.kontaktirala CECE, udruzenje vaspitaca oni mi poslali pamflet i mail koja dokumenta i koji test mi treba, usmerili me na WES ICAP i CLB test
trazili mi fotokopije diploma, vencani list, dokumentaciju o skolovanju ( prevedene fotokopije) dokaz o radnom iskustvu i pisma preporuke, rekli mi da platim 150 $ registraciju i 75 $ obradu papira.
2. Kontaktirala WES, poslali mi uputstva za predaju dokumenata za ICAP jednacenje kurs po kurs, ocena po ocena, cena 387$ plus prevod po potrebi, uputstva glase:
nijedan papir necemo primiti od vas licno,
svi papiri moraju biti poslati na nasu adresu od strane fakulteta u zatvorenoj koverti sa pecatom fakulteta, ako papiri budu na vasem jeziku mozete platiti 80$ po papiru preko nase agencije plus 45$ postarine, osim toga studentska sluzba treba da popuni papir sa brojem vaseg dosijea na engleskom i da ga vrati...
trazili su izvod o polozenim ispitima sa ocenama, vencani list, diplomu...
prvi problem- diploma je kod mene a original ne smem da posaljem jer ne vracaju dokumenta
drugi problem- vencani list je kod mene
treci problem- kako ubediti studentsku na dva faxa da popuni list na engleskom na kom niko od njih ne zna sta pise
cetvrti problem- jedina osoba koja "sme" da potpise i izda te papire u jednoj od skola tamo, sekretar skole na visoj, je 3 meseca na bolovanju...
peti problem- kako staviti moja dokumenta u koverat koji treba da posalju sa faxa...
Pakujem popunjene listove na engleskom ( koje sam ja popunila) sa prevodom i objasnjenjem sta na njima i zasto pise, studentskim sluzbama saljem molbe da to potpisu i zasto mi je to bitno itd. sa detaljima sta mi tacno treba i na koji nacin poslato i za koji postupak, pakujem fotokopije diploma i vencani list i saljem sve mami sa nadom da nekako zamoli sluzbenike da i to spakuju u koverat...
Mama odlazi na prvi fax u jedan grad i uz nekoliko hiljada dinara dobija sve papire (ali tek kad se onaj koji "sme" da ih potpise posle par meseci vratio sa bolovanja) i koverat sa pecatom u koji moze da stavi sta hoce, sa uputstvom da sama ode na postu i posalje ga za svaki slucaj.
Mama odlazi na drugi fax u drugi grad sa istom molbom, i istih par hiljada dinara, sluzbenica je moli da saceka jedan dan da joj dodje kolega koji zna engleski da proveri prevod dokumenta na engleskom, takodje joj daje koverat sa pecatom fakulteta i moli je da joj obavezno javi da li su papiri u redu i da li su svi stigli u Kanadu...mama odusevljena brigom i ljubaznoscu ne moze da odoli vec odlazi da joj kupi cokoladu i 100g kafe :)))
Sve ukupno je cetiri puta bila u sluzbama i dobila sve bez nekih vecih problema, cena: gorivo plus oko 12.000 din za papire.
Moji papiri postepeno stizu u Kanadu i sad su svi na gomili 4 meseca od pocetka procesa i ja placam WESu prevod i postarinu 250$.
Posle 2 nedelje WES je zavrsio jednacenje i poslao mi papire a ujedno i CECEu primerak, za ta 4 meseca ja sam poslala sva ostala dokumenta, ugovore o zaposlenju sa satnicama i duznostima, pisma preporuke od direktora i kolega, i uradila test jezika.
Cena ostalih prevoda jos 250$.
Ukupan trosak do sad 500 za prevod, 100 za postarine, 387 i 225 agencijama, plus oni dinari odande...
U 5 mesecu procesa CECE salje zahtev za dodatnom dokumentacijom, potrebna su ponovo pisma preporuke svezijeg datuma sa opisom mog radnog mesta, radnih zadataka i uzrastom dece sa kojom sam radila, od direktora skola i nadleznih (pedagoga skola) u kojima sam radila, potreban je plan i program studija koje sam zavrsila sa opisom svakog ispita i trajanjem u semestrima, potreban je dokaz o strucnoj praksi u toku studija i o njenom trajanju...
Potrebno mi je jos 2 meseca da pokupim sve to i prevedem i posaljem im jer su tada zimski raspusti tamo i moram da cekam da se svi vrate u skole da bi dobila papire, jos 250 $.
Pri tom me opominju da pozurim...
Krajem sedmog meseca od pocetka procesa dobijam, konacno, pozitivan odgovor.
Inace sam iskoristila jednacenje obe svoje diplome u WESu da bih se izborila za jednu, nadala sam se da ce videti da imam i vise od toga sto se ovde trazi za vaspitaca i da nece moci da me tako lako odbiju ako im to padne na pamet, ne bi imali prava na osnovu obrazovanja jedino na osnovu radnog iskustva, ali i tu sam imala dovoljno staza.
..................................................................................................................
Moji prijatelji odavde pokusavaju isto videvsi kako sam ja prosla.
Mama moje drugarice odlazi na NS fax i nailazi na dijabolu u studentskoj sluzbi koja joj objasnjava da takve stvari ne rade i da ta dokumenta ne postoje, naravno nece ni da pogleda onaj zahtev na engleskom...govorim joj da ode sutradan kod druge radnice u sluzbi i da proba, medjutim sutradan mama na ivici zivaca upada kod dekana, zali se na uslugu i govori kako drugi bez problema dobijaju papire...dobija sve papire u roku od pola sata.
Sto se mene tice vise sam cimanja imala sa kanadskom birokratijom i prevodima nego sa onima tamo, sve sam papire dobila odande bez problema i onako kako sam ih trazila, sto je zaista za pohvalu.
Sve u svemu,
potrebno je vreme 7 mes do godinu dana,mozda i vise za neku drugu struku,
novac od 1000 do 2000$, u mom slucaju,
i zivci.
Sta mozete da uradite da pomognete sebi,
-ako mislite da je nesto finansijski ili fizicki nemoguce pitajte ih za alternativni nacin ili ga sami pronadjite,pisite im lepo i kulturno, sedite na telefon i borite se za svoja prava
- ako vam neko kaze da to ne moze a vi znate da je nekom drugom moglo, zaobidjite tu osobu i nadjite drugu kod koje moze ili idite na visi nivo
-proverite svoja prava u procesu,`proverite kome i kako mozete da se zalite ako do toga dodje
- konsultujte se sa savetnikom za regulated employment ako ste vec u Kanadi
Prevashodno: sve cestitke na ostvarenom trudu. Licno, cenim da je ovo sto radis divan, ali tako redak nesebican akt pomoci drugima i jedino sto mogu da Ti kazem je: svaka cast i hvala.
S obzirom da je u ovom blogu rec o nostrifikaciji diploma napisacu svoja skromna saznanja. A Ti Silycat ako imas koji slobodan tren i neki savet bicu Ti zahvalna.
Dakle, suprug i ja smo aplicirali za Permanent resident preko liste pozeljnih zanimanja. Ja sam diplomorala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Istoriji Umetnosti. Imam zelju da nastavim skolovanje i da upisem Master of Arts ili PhD na University of Toronto. Nasla sam nekoliko linkova u kojima daju informaciju sta je potrebno da bi se nostrifikovala diploma i da bih mogla da apliciram na Master ili PhD.
• Znam da bih prvo morala da polazem English Proficiency, npr. IELTS Academic (minimalna prosecna ocean mora biti 7)
• Na sledecem prilozenom linku se moze naci iz koje drzave, koja diploma, po kom statutu i sa kojom ocenom je neophodna da bi se upisao sledeci stepen studija. (kod nas na faxu je usvojeno da je zvanje “diplomirani” izjednaceno sa “master” i moze se uzeti potvrda o tome sa faxa)
http://portal.sgs.utoronto.ca/current/admission/intdegequiv.asp?#country
• Sledeci je link na kome se moze procitati sta je potrebno da se prevede diploma. Ako sam dobro shvatila, ova institucija (CES Services) je jedan sektor na University of Toronto koji se bavi prevodom diploma. Dalje na tom sajtu moze se naci sta je potrebno da se prilozi od dokumenata, koja je procedura, troskovi itd. Ono sto meni nije jasno je koja je razlika izmedju ove institucije i WESa. Kome je bolje obratiti se? Verujem da je meni najbolje da prevedem dokumente tu posto zelim na tom univerzitetu da nastavim skolovanje, ali sta je sa ostalima… (npr. moj suprug je mehanicar hidraulike i pneumatike) … ?
http://learn.utoronto.ca/international-professionals/comparative-education-service-ces/ces-services
• Silycat, u jednom trenutku si napomenula da su sa Tvog faxa morali da salju papire. Iskreno, mene to plasi, posto su nasi fakulteti tako neodgovorni i brinem se da bi oni takav zahtev od tamo neke kanadske institucije samo izignorisali (njih vecito treba moliti i ganjati da bi nesto uradili). Na CES-u sam nasla da je potrebno priloziti po 2 fotokopije svih dokumenata i originale na uvid, a oni salju zahtev fakultetu za dodatna dokumenta ako smatraju da je to potrebno. Inace, ovaj postupak je $226.00 za regular service (sve ostalo se dodatno naplacuje, pa tako i potencijalni troskovi sa maticnog fakulteta).
Ono sto mene najvise muci je nepoverenje. Bilo bi diiivno da je sve onako kako pise na prilozenim linkovima. Ali srpska praksa nas je naucila da gotovo nista nije onako kako se cini. Plasim se da cu doci u Kanadu i shvatiti da mi ne priznaju diplomu i da moram sve ispocetka. Ja imam u planu da sa sekretaricom sa faxa izradim i silabuse (plan i program rada)svih mojih polozenih ispita… ko zna mozda mi i to pomogne.
Eto toliko od mene (razumite me: moja profesija zahteva preopsirnost ~ to je jace od mene!!!) … Ako neko ima neku korisnu informaciju… bicu vrlo and veoma zahvalna!
Pozdravčić !!!
Vidim da si se dobro informisala i da si na dobrom putu da uradis to sto treba uraditi,
obavezno pogledajte ovde, sa strane je i spisak institucija za akreditaciju
http://www.cicic.ca/415/credential-assessment-services.canada
http://www.cicic.ca/403/occupational-profiles-for-selected-trades-and-professions.canada
evo nekih gresaka koje se potrudite da izbegnete svi koji planirate da "sredite" svoje diplome
1. Saznajte koje telo ili institucija je odgovorna za vasu diplomu i struku u provinciji, saznajte najpre da li je uopste potrebno trositi pare na akreditaciju ili mozete i bez nje,
(u mom slucaju to je udruzenje vaspitaca i uciteljski fax u torontu)
kanadsko skolstvo nije centralizovano, svaka grana i institucija ima svoj domen i pravila i svuda se proces razlikuje, u nekim provincijama je lakse "prevesti" diplomu, cula sam da su ranije cak odlazili da nase diplome uz doplatu "prevedu" na ovdasnje standarde na koledzima u americkim pogranicnim gradovima da bi ih onda lakse priznali ovde kao americke diplome, sada to nema potrebe raditi jer vecina institucija je konacno malo sredila sistem akreditacije.
Kanadski koledzi i fakulteti nisu ni nalik na one tamo, zato mi je jako tesko da objasnim kako to ovde izgleda.
Uglavnom znam kako je bilo za mene, vi morate da saznate kako ide za vas i sta vam treba od papira, ako ste vec ovde obratite se vladinim kancelarijama za pomoc emigrantima koji su u regulisanoj struci, besplatno je.
2. Obavezno, ali obavezno ako ste u procesu ili vec imate vizu za dolazak kontaktirajte svoj koledz-fax-udruzenje za akreditaciju, nemojte to raditi ako niste sigurni da cete doci ali nemojte da se stidite da im napisete mail ili ih pozovete ako dolazite, ljudi su uvek vrlo ljubazni i sve ce vam objasniti, bolje da znate koliko para da ostavite rodbini i koga da angazujete za trcanje okolo a objasnicu i zasto.
3. Nemojte da se bojite da se uhvatite u kostac sa onom birokratijom tamo jer vredi i bitno je.Iz mog iskustva moze se i niko mi nije pravio problem.
4. Pripremite se za test jezika i raspitajte se koji se trazi jer ih ima nekoliko, meni nije trebao IELTS vec samo besplatan CLB.
5. Pripremite se na mesece cekanja i troskove od preko 1000$ (2000$ u mom slucaju)
6. ne bacajte pare na prevod tamo, samo ovdasnji se priznaje.
7. nikada ne saljite original dokumenta osim ako to nije naznaceno, jer dokumenta se ne vracaju, i nema potrebe da ih overavate, ovde to ne postoji.
8.Ako naidjete na budalu u studentskoj sluzbi, pokusajte drugi dan sa drugom osobom ako ne idite do dekana ili nekog ko je iznad sluzbenika.
9. studentskim sluzbama tamo saljite popunjene i potpisane dokumente ako treba da su na engleskom jer iz mog iskustva niko tamo ne zna da ih popuni, najbolje bi bilo da odete licno ili da posaljete roditelje ili brata ili sestru sto sam ja morala da radim.
vecina formulara moze da se skine sa neta.
10. redovno proveravajte promene i vesti na sajtovima institucija, umalo da platim test jezika 200$ koji su posle otkazali i nije mi uopste trebao...
Moj proces je izgledao ovako
1.kontaktirala CECE, udruzenje vaspitaca oni mi poslali pamflet i mail koja dokumenta i koji test mi treba, usmerili me na WES ICAP i CLB test
trazili mi fotokopije diploma, vencani list, dokumentaciju o skolovanju ( prevedene fotokopije) dokaz o radnom iskustvu i pisma preporuke, rekli mi da platim 150 $ registraciju i 75 $ obradu papira.
2. Kontaktirala WES, poslali mi uputstva za predaju dokumenata za ICAP jednacenje kurs po kurs, ocena po ocena, cena 387$ plus prevod po potrebi, uputstva glase:
nijedan papir necemo primiti od vas licno,
svi papiri moraju biti poslati na nasu adresu od strane fakulteta u zatvorenoj koverti sa pecatom fakulteta, ako papiri budu na vasem jeziku mozete platiti 80$ po papiru preko nase agencije plus 45$ postarine, osim toga studentska sluzba treba da popuni papir sa brojem vaseg dosijea na engleskom i da ga vrati...
trazili su izvod o polozenim ispitima sa ocenama, vencani list, diplomu...
prvi problem- diploma je kod mene a original ne smem da posaljem jer ne vracaju dokumenta
drugi problem- vencani list je kod mene
treci problem- kako ubediti studentsku na dva faxa da popuni list na engleskom na kom niko od njih ne zna sta pise
cetvrti problem- jedina osoba koja "sme" da potpise i izda te papire u jednoj od skola tamo, sekretar skole na visoj, je 3 meseca na bolovanju...
peti problem- kako staviti moja dokumenta u koverat koji treba da posalju sa faxa...
Pakujem popunjene listove na engleskom ( koje sam ja popunila) sa prevodom i objasnjenjem sta na njima i zasto pise, studentskim sluzbama saljem molbe da to potpisu i zasto mi je to bitno itd. sa detaljima sta mi tacno treba i na koji nacin poslato i za koji postupak, pakujem fotokopije diploma i vencani list i saljem sve mami sa nadom da nekako zamoli sluzbenike da i to spakuju u koverat...
Mama odlazi na prvi fax u jedan grad i uz nekoliko hiljada dinara dobija sve papire (ali tek kad se onaj koji "sme" da ih potpise posle par meseci vratio sa bolovanja) i koverat sa pecatom u koji moze da stavi sta hoce, sa uputstvom da sama ode na postu i posalje ga za svaki slucaj.
Mama odlazi na drugi fax u drugi grad sa istom molbom, i istih par hiljada dinara, sluzbenica je moli da saceka jedan dan da joj dodje kolega koji zna engleski da proveri prevod dokumenta na engleskom, takodje joj daje koverat sa pecatom fakulteta i moli je da joj obavezno javi da li su papiri u redu i da li su svi stigli u Kanadu...mama odusevljena brigom i ljubaznoscu ne moze da odoli vec odlazi da joj kupi cokoladu i 100g kafe :)))
Sve ukupno je cetiri puta bila u sluzbama i dobila sve bez nekih vecih problema, cena: gorivo plus oko 12.000 din za papire.
Moji papiri postepeno stizu u Kanadu i sad su svi na gomili 4 meseca od pocetka procesa i ja placam WESu prevod i postarinu 250$.
Posle 2 nedelje WES je zavrsio jednacenje i poslao mi papire a ujedno i CECEu primerak, za ta 4 meseca ja sam poslala sva ostala dokumenta, ugovore o zaposlenju sa satnicama i duznostima, pisma preporuke od direktora i kolega, i uradila test jezika.
Cena ostalih prevoda jos 250$.
Ukupan trosak do sad 500 za prevod, 100 za postarine, 387 i 225 agencijama, plus oni dinari odande...
U 5 mesecu procesa CECE salje zahtev za dodatnom dokumentacijom, potrebna su ponovo pisma preporuke svezijeg datuma sa opisom mog radnog mesta, radnih zadataka i uzrastom dece sa kojom sam radila, od direktora skola i nadleznih (pedagoga skola) u kojima sam radila, potreban je plan i program studija koje sam zavrsila sa opisom svakog ispita i trajanjem u semestrima, potreban je dokaz o strucnoj praksi u toku studija i o njenom trajanju...
Potrebno mi je jos 2 meseca da pokupim sve to i prevedem i posaljem im jer su tada zimski raspusti tamo i moram da cekam da se svi vrate u skole da bi dobila papire, jos 250 $.
Pri tom me opominju da pozurim...
Krajem sedmog meseca od pocetka procesa dobijam, konacno, pozitivan odgovor.
Inace sam iskoristila jednacenje obe svoje diplome u WESu da bih se izborila za jednu, nadala sam se da ce videti da imam i vise od toga sto se ovde trazi za vaspitaca i da nece moci da me tako lako odbiju ako im to padne na pamet, ne bi imali prava na osnovu obrazovanja jedino na osnovu radnog iskustva, ali i tu sam imala dovoljno staza.
..................................................................................................................
Moji prijatelji odavde pokusavaju isto videvsi kako sam ja prosla.
Mama moje drugarice odlazi na NS fax i nailazi na dijabolu u studentskoj sluzbi koja joj objasnjava da takve stvari ne rade i da ta dokumenta ne postoje, naravno nece ni da pogleda onaj zahtev na engleskom...govorim joj da ode sutradan kod druge radnice u sluzbi i da proba, medjutim sutradan mama na ivici zivaca upada kod dekana, zali se na uslugu i govori kako drugi bez problema dobijaju papire...dobija sve papire u roku od pola sata.
Sto se mene tice vise sam cimanja imala sa kanadskom birokratijom i prevodima nego sa onima tamo, sve sam papire dobila odande bez problema i onako kako sam ih trazila, sto je zaista za pohvalu.
Sve u svemu,
potrebno je vreme 7 mes do godinu dana,mozda i vise za neku drugu struku,
novac od 1000 do 2000$, u mom slucaju,
i zivci.
Sta mozete da uradite da pomognete sebi,
-ako mislite da je nesto finansijski ili fizicki nemoguce pitajte ih za alternativni nacin ili ga sami pronadjite,pisite im lepo i kulturno, sedite na telefon i borite se za svoja prava
- ako vam neko kaze da to ne moze a vi znate da je nekom drugom moglo, zaobidjite tu osobu i nadjite drugu kod koje moze ili idite na visi nivo
-proverite svoja prava u procesu,`proverite kome i kako mozete da se zalite ako do toga dodje
- konsultujte se sa savetnikom za regulated employment ako ste vec u Kanadi
Monday, March 12, 2012
Siva
Iz nekog razloga optimizam koji se trudim da prenesem na ovaj blog, kao i neka vrsta ohrabrenja da je moguce istrajati, nekog ko preleti par postova dovodi do zablude da nama ovde sve pada s neba i da smo sleteli na crveni tepih...
Ili je to samo sa onim ljudima koji i dalje ne zele da veruju da svaka medalja ima dve strane, i da emigracija ne mora da bude dobro resenje za svakog.
Svoje dileme pokusavam da resim apsolutnim ne priznavanjem da postoji ikakva sansa za povratak na staro i idenje unazad, kada spalis sve mostove jedini put je napred i nema drugog izbora, ili sto bi popularno rekli ne moze se sedeti jednim .... na dve stolice, verovatno je jako neudobno.Moja mama kaze da pametni ljudi ne zatvaraju vrata iza sebe vec ih ostave odskrinuta, meni je to isuvise bolno i nisam sigurna da mogu da zivim 2 paralelna zivota u prici "sta bi bilo kad bi bilo"....
Inace ona je sad u gostima ovde, i opet pronalazim sebe kako joj objasnjavam kako ovde stvari funkcionisu, sto bi moj prijatelj rekao pomalo je surovo u smislu "take it or leave it," uzmi il ostavi.
Jedan deo price sam mozda (ne) namerno preskocila, preskocila sam ga zato da ispostujem necije misljenje o licnim stvarima na blogu...ali mislim da je proslo dovoljno vremena i da je vreme da to ispravim.
Dakle, dosli smo ovde sa po dve diplome svaki, on- hemijski tehnicar i master informatike, ja vaspitac, ucitelj sa pravom da predajem engleski ...on sa 9 godina iskustva van struke i nekoliko u struci ja sa 6 u struci, radili smo tamo non stop da ustedimo za ovde, on- sedam dana u nedelji, dan noc, smene od 12 sati, ja putovala u 2 sela i subotom drzala dopunsku nastavu i sekcije, nismo imali vremena da se vidimo nego 2 dana u nedelji...
za sve to vreme radili smo na tome da jos vise naucimo i sebe pripremimo za beli svet, cak sam pocela da ucim francuski, a on je volontirao da poboljsa svoje znanje u informatici.
Dakle bili smo usmereni na svoj cilj, istrajni i vredni, a ziveli smo sa dve polovicne plate kao vecina oko nas, i roditelji su nam se "slagali" preko nasih glava gore nego u zikinoj dinastiji, kao i vecini mladih koje znam...ali to nije bitno.
Radili smo puno, imali smo malo.
Malo vremena za sebe, malo para, malo mogucnosti.
znali smo da se to nece promeniti, kada dodju deca vremena i para ce biti sve manje...
.....................................................................................................................
Prve nedelje kada smo dosli, kao sto sam napisala vec su mu nasli posao na traci u fabrici automobila, opet smene, opet fizikalisanje, opet 12 sati, rad sa ljudima odande i opet ona ista prica iz koje smo otisli samo u Kanadi, cuti gde si dobro ti je tu i grcaj da prezivis...posle mesec dana sam ga ubedila da da otkaz jer na minimalcu nije bilo sanse da zivimo normalno a diplomu bi mogao da baci sa svim znanjem i ulaganjem u studije.Slozili smo se da cemo dati sebi 3 meseca da nadje posao u struci a onda cemo videti,ako bude socijala, bice, jer imali smo para za tacno 3 meseca, ni od kog da pozajmimo i nigde da se vratimo.
Sad, zamislite kakav je osecaj biti sam u stranoj drzavi , ne znati nikog, nemati nikog da ti pomogne finansijski, imati malu bebu a nemati zdravstveno osiguranje i imati taman toliko para za zivot da pokrijes jedva 3 meseca i onda si na ulici sa malim detetom a nemas gde da ides niti mozes nazad, i ne znas kako ovde stvari funkcionisu ni koga da pitas da ti objasni i pomogne...uzivancija...
Koliko sam puta stegla zube i srce, sad mi je garant pola od kamena, i opet smo resili da rizikujemo i da ne igramo na sigurno po ko zna koji put.
Donela sam gomilu knjiga o trazenju posla i o tome kako proci intervju u Kanadi iz biblioteke, i vezbali smo pitanja, stav, tacne odgovore, podvlacili i izvlacili stavke iz knjiga i savete...sve one knjige tipa 101 pitanje na intervju 101 pravi odgovor.Za 3 nedelje poslali smo preko 1000 rezimea na sve moguce informaticke konkurse u okolini, inace i za rezime smo potrazili pomoc od nekoliko osoba koje su bili savetnici u YMCA i prijatelja koji je radio u toj struci, oni su nam objasnili kako da ga sastavimo i sta je najbitnije.
Posle mesec dana bilo je samo 2 poziva i to telefonska, da bi ljudi zakljucili da to nije ono sto oni traze.U drugom mesecu trazenja posla poceli smo da saljemo rezime i na hemijske pozicije, hemijski tehnicar, uklanjac hemijskog otpada, laborant...ma sve zivo vezano za hemiju i informatiku, i ovaj put dogovorili smo se da saljemo po celoj kanadi od BC do ON, pa ako cemo se seliti nema veze, bice kako bude idemo tamo gde bude posao.Poceli su da stizu pozivi iz BC i Alberte ali nije otislo dalje od telefonskog razgovora, tokom kojih je moj dragi mucao i imao jezivu tremu, nije verovao u sebe i lomio se svaki dan.Mislim da je njemu bilo mnogo teze jer je osecao da treba da zastiti i obezbedi svoju porodicu a niko nece da mu pruzi sansu. Usli smo u treci mesec trazenja posla sa preko 100 konkursa nedeljno u celoj drzavi, od toga 5 ili 6 poziva preko telefona i samo 2 intervjua uzivo.Jedan je bio da napravi nekom liku php sajt sa prodavnicom,samo on ne zna php, a drugi da provodi 6 sati dnevno vozeci kamion on Kitchenera do Toronta i nazad sakupljajuci opasan hemijski otpad za kompaniju koja ga reciklira, a ostalih par sati popunjavaci papire.Nisu ga primili.
Sredinom avgusta stigao je odgovor iz softver kompanije u Torontu koja radi statisticki biznis program za velike kompanije, poslali su mu test sa 5 zadataka i dali mu 12 sati da ih uradi i vrati, ako budu zadovoljni pozvace ga na drugi test i intervju.Tri zadatka bila su pisanje koda i SQL querija a 2 dizajniranje prikaza statistickih podataka na osnovu onih koje su poslali, podelili smo domaci i ja sam pocela da crtam statistiku i dashboard a on da resava zadatke, oko jednog je tako zapelo da smo test vratili samo 15 minuta pre isteka roka, izgleda da su bili zadovoljni jer je dobio sansu za intervju i drugi test, odmah sledece nedelje.
Na samom razgovoru bilo je nekoliko njih pred komisijom koju su cinili vlasnik kompanije kanadjanin, sef odeljenja za rad sa klijentima(kineskinja bivsi emigrant) i glavna za informaticki odsek (rumunka bivsi emigrant), uradio je test pristojno sa jednim zadatkom koji nije znao, jos uvek je mucao i imao tremu i problem da se izrazi na stranom jeziku, sto su mu nekako i progledali kroz prste jer su bili impresionirani uspehom u skoli.Onda su se uhvatili za onaj jedan zadatak koji nije znao...u ocajanju im je odgovorio, dajte mi par sati i google i resicu i taj zadatak, smozden da je to mozda odgovor koji ce ga pokopati jer zaista nije znao taj deo, ali oni su odjednom poceli da se smeju i rekli mu da bas takav stav traze jer nema smisla da trosis vreme na nesto sto je neko vec uradio ako mozes brze da pomognes klijentu i ustedis vreme i novac snalazeci se kreativno i pametno.
Pruzili su mu sansu.Pitali su ga za koliko para zeli da radi, on je rekao za 16 ili 17 $ na sat ne zeleci da se preceni u strahu da ce ga odbiti, iako to nije neka satnica u informatici, oni su rekli ok i dali mu 22$ na sat (iako nisu morali).Pitali su ga kad moze da pocne i on je rekao odmah, nasla sam mu sobu u podrumu nekog palestinca na drugom kraju grada na mesec dana dok ne sredim selidbu za nas i ne pronadjem stan. Radno vreme u firmi je bilo od 9 do 6, on je odlazio u 8 a ostajao do 9 uvece, posle bi se prikljucio na komp u firmi da radi od kuce do 2 nocu, mislim da je u to vreme provodio u proseku 16 sati za racunarom a mozda i vise, radeci i uceci non stop.
U narednih 6 meseci nastavio je istim tempom, vikendom je radio od kuce (iako se vikendom ne radi) a ponekad je subotu popodne provodio u firmi jer je imao kljuc.Za 3 meseca je dobio prvu povisicu, za 6 meseci drugu, iako je bio najmladji po stazu tamo a stariji od drugih po godinama najbrze je isao napred, kada je posle 8 meseci njegova sefica isla na mesec dana u Kinu, njega je odabrala da je menja i vodi odeljenje, iako je bilo ljudi koji rade u odeljenju vec 3 godine, tada je radio jos vise i trazio od sefice drugog odeljenja da mu da da vodi i bazu podataka kada mu je kolega koji je to radio otisao u drugu firmu, da bi i to naucio da radi, jer to niko nije znao od njegovih kolega a on je bio spreman da radi dva posla za jednu platu samo da bi prosirio svoje iskustvo.Da li treba da objasnjavam da sam ga vidjala samo iza ekrana i kad ide da spava, a da je dete bilo moje, na -22 isli smo peske do lekara sa temperaturom jer on nije smeo da izadje iz firme, ne zato sto mu nisu dali, nego zato sto nije hteo da trazi izlaz...da se ne zamera.Svaki praznik je radio, naravno dobrovoljno niko ga nije terao, sam se javljao.
A ljudi sa kojima je radio su bili fantasticni, dobri, dolazili su nam u kucu, pomagali mu maksimalno.Kada je odlazio odatle (zato sto smo hteli da izadjemo van toronta, na vecu platu i laksi posao) rekli su mu da su mu vrata uvek otvorena jer se dokazao, a klijenti sirom sveta sa kojima je radio poslali su mu reference, plakala sam dok sam ih citala.
Posle 6 meseci na novom poslu, svi ga obozavaju, nikad nikom nije rekao necu ili ne mogu, nije se namrstio ni na jedan posao, pre neki dan je isao da pomogne ljudima u starackom domu preko puta njegovog radnog mesta iako to nema veze sa njegovim poslom.
Mi zivimo verujuci da ako dobro cinis dobrim ti se vraca, ovde to nekako funkcionise bolje nego tamo jer vecina ljudi zaista veruje u to.Zato iskreno verujem da srecu treba zasluziti i da ona ne pada s neba.
Djole kaze, zavist valja i zasluziti....
Emigranti moraju da znaju vise i da rade duplo vise od Kanadjana, mozda i troduplo da bi se dokazali bar u pocetku dok ne stanu na noge, to je cinjenica, i to je jedini nacin da pokazes koliko vredis.Druga opcija je da otvoris svoju firmicu i mesetaris pa kako se ko snadje.
A sto se intervjua tice, e pa cujem da su ovde i tamo nebo i zemlja.
moju drugaricu sa diplomom ekologa tamo na birou uce da ne sme da pita za platu jer ce se poslodavac uvrediti, kao da ona planira da radi za kikiriki...
Kanadjani prvo zele da znaju koliko smatrate da treba da zaradjujete, ako se precenite nevalja, ako se potcenite tu nesto nije u redu, garant nemate pojma cim niste proverili satnice za vasu struku...i nece vas uzeti u obzir.
Druga stvar koju zele da znaju je vase obrazovanje i iskustvo, zatim kakav ste kolega i sta vas sef misli o vama (a ljudi su ovde jezivo iskreni) i ako malo zabrljate nece se ustrucavati da kazu istinu, niko nikog ne pokriva, kao tamo.
Dosta ima psiholoskih pitanja tipa kako bi ste reagovali na neku situaciju na poslu.
Za intervju se treba jako dobro spremiti, bukvalno uciti kako da ga prodjes i odradis dobro jer ima puno njih koji traze posao pored tebe a ti moras da dokazes da si najbolji.I u ovakvim strukama gde se trazi jako znanje, cesti su i testovi ako ste pocetnik ili novodosli iz neke druge zemlje.
Jednom mu je jedan kolega koji je tek poceo da radi u toj firmi rekao "zasto toliko radis, cinis da mi ostali izgledamo lose" (taj inace nije radio ni svoj deo posla vec ga je uvaljivao drugima) posle su se zalili na njega i nakon 3 meseca dobio je otkaz.Taj stav uradicu koliko moram, ovde ne prolazi.Nema drzavnih firmi gde se mesta nasledjuju po rodjenju i rodbini...ako donosis novac kompaniji vredis ako ne donosis niko nece gubiti na tebi.
Drugi put je neki magistar nauka iz Rusije dosao na intervju i satima na tabli resavao onaj zadatak ( za google koji je namerno stavljen u test) i nisu ga primili, s obrazlozenjem da bi gubio vreme na stvari koje vec postoje na internetu resene, covek je hteo da dokaze kako je pametan i sve moze da resi sam, a u kompaniji gde je vreme novac a klijenti cekaju resenje u roku od 48 sati nema vremena za teorisanje...parola snadji se, pitaj kolegu, pitaj google, iskopaj na netu, uci usput.
Kanada jeste takva, uzmi il ostavi.
Mislim da smo donosili cudne odluke i rizikovali tu i tamo, ponekad smo i pogresili, ponekad smo morali da stisnemo zube ali uvek smo se trudili da budemo dobri, i nocas dok sam razmisljalao tome kako tamo ako padnes u blato gaze te da ostanes dole i guraju ti glavu u blato da te udave da nikad ne ustanes iz ciste mrznje, zavisti i obesti, i kako se ljudi hrane tudjom nesrecom a mrze tudju srecu a kako ovde imaju samilosti da pomazu beskucnicima i narkomanima, pruzaju ruku svima, podrzavaju one koji su pali da ustanu, i vikendom idu da im sluze rucak u javnoj kuhinji...shvatila sam neke stvari.
Odlucila sam da pokusam iz sve snage da postanem vise kao takvi ljudi jer mislim da je njihov nacin ispravan.
Prosle nedelje je u mom rodnom gradu po prvi put u istoriji sleteo labud na jezero u centru grada, odusevljenje je bilo toliko da su ga mediji slikali i snimali...10 minuta posle reportaze izasli su djaci iz obliznjih skola, osnovci i srednjoskolci i zasuli belu pticu kamenjem, perje se obojilo u crveno...a oni su se smejali i navijali naravno.
Da je moje dete to uradilo to bi za mene kao roditelja i ucitelja bilo porazavajuce do suza.Tamo je to skoro postalo normalna pojava, stavise zivotinje su zadnje na listi koliko je rasprostranjena okrutnost prema ljudima.Dosta dugo su me uveravali da je to u redu jer su ljudi sami krivi za svoju nesrecu i odgovorni za svoj neuspeh, ako nisu dovoljno jaki da se izbore ko im je kriv, tako sam i ja ucena da verujem- svako se brine o sebi i svom zivotu i odgovoran je za svoj uspeh ili neuspeh ne treba da krivi druge ili da ocekuje pomoc ako nije sposoban sam da nesto uradi, u Kanadi mi se misljenje o tome polako menja, iz ove perspektive nije bas tako bar ne u potpunosti, i nije sve tako crno ili belo, postoji i siva.
...............................................................................................................................
na onooj listi sa plusevima i minusima imigracije koju svima predlazem da sastave, evo nekih od minusa
1. Imas samo sebe i svog partnera i nikog vise, ako se okrenete jedno protiv drugog u teskim vremenima onda nemas nikog, zivot ce se pretvoriti u prebacivanje i pakao...osim ako imas porodicu ili rodbinu ovde da ti pomognu
2. para imas koliko si poneo, ako to ode snalazi se ako imas od koga, mi nismo imali
3. radices najgore i lose placene poslove u pocetku bez obzira koliko si obrazovan ili pametan, koliko radnog iskustva imas
4. nemas kome da ostavis dete ni kad ides kod lekara ni na razgovor za posao
5. vrtic kosta oko 1000$ mesecno
6. kola kostaju od 200$ do 600$ mesecno, osiguranje plus gorivo
7. minimalac je 10$ na sat i u nekim gradovima (vecim) ne pokriva troskove zivota porodice
8. karta u onom pravcu kosta u proseku 1500$, duplo vise nego kada neko dodje odande
9. mozda ces morati da odustanes od svoje struke-diplome-zvanja-plate i nacina zivota zauvek ili privremeno zavisi
10.pocinjes od nule ponovo, nemas namestaj, posao, dom...nista, cak ni prijatelje
11. svaka tvoja odluka i rizik moze lako da se okrene protiv tebe
12. mozda ti se nece svideti nova sredina i nacin zivota jer nije ni nalik na staru
13. mozda ce se bracni drug ili deca okrenuti protiv tebe jer nisu zeleli ovakav zivot i toliko promena
14. mozda ces shvatiti da Kanada ipak nije bajka kakvom je zamisljas vec tezak rad i licni izbor...pa ces se razocarati
15. mozda ce biti tesko prilagoditi se na novu sredinu i mozda sve nece biti dovoljno da ubije nostalgiju za starim zivotom....
16. necete moci da posetite roditelje, rodbinu, prijatelje mozda godinama i mozda necete moci da im pognete kad dodje vreme...
17......dopisite sami........
po izboru citalaca :)
- ako se materijalno ne ostvarite onoliko koliko ste ocekivali-sanjali da cete, mozete upasti u bedak, ili smatrati da niste uspeli u kanadi
- ako ne dozvolite sebi da prevazidjete vecito poredjenje dve zemlje i jednu zaboravite a na drugu se naviknete, necete imati mir
Ili je to samo sa onim ljudima koji i dalje ne zele da veruju da svaka medalja ima dve strane, i da emigracija ne mora da bude dobro resenje za svakog.
Svoje dileme pokusavam da resim apsolutnim ne priznavanjem da postoji ikakva sansa za povratak na staro i idenje unazad, kada spalis sve mostove jedini put je napred i nema drugog izbora, ili sto bi popularno rekli ne moze se sedeti jednim .... na dve stolice, verovatno je jako neudobno.Moja mama kaze da pametni ljudi ne zatvaraju vrata iza sebe vec ih ostave odskrinuta, meni je to isuvise bolno i nisam sigurna da mogu da zivim 2 paralelna zivota u prici "sta bi bilo kad bi bilo"....
Inace ona je sad u gostima ovde, i opet pronalazim sebe kako joj objasnjavam kako ovde stvari funkcionisu, sto bi moj prijatelj rekao pomalo je surovo u smislu "take it or leave it," uzmi il ostavi.
Jedan deo price sam mozda (ne) namerno preskocila, preskocila sam ga zato da ispostujem necije misljenje o licnim stvarima na blogu...ali mislim da je proslo dovoljno vremena i da je vreme da to ispravim.
Dakle, dosli smo ovde sa po dve diplome svaki, on- hemijski tehnicar i master informatike, ja vaspitac, ucitelj sa pravom da predajem engleski ...on sa 9 godina iskustva van struke i nekoliko u struci ja sa 6 u struci, radili smo tamo non stop da ustedimo za ovde, on- sedam dana u nedelji, dan noc, smene od 12 sati, ja putovala u 2 sela i subotom drzala dopunsku nastavu i sekcije, nismo imali vremena da se vidimo nego 2 dana u nedelji...
za sve to vreme radili smo na tome da jos vise naucimo i sebe pripremimo za beli svet, cak sam pocela da ucim francuski, a on je volontirao da poboljsa svoje znanje u informatici.
Dakle bili smo usmereni na svoj cilj, istrajni i vredni, a ziveli smo sa dve polovicne plate kao vecina oko nas, i roditelji su nam se "slagali" preko nasih glava gore nego u zikinoj dinastiji, kao i vecini mladih koje znam...ali to nije bitno.
Radili smo puno, imali smo malo.
Malo vremena za sebe, malo para, malo mogucnosti.
znali smo da se to nece promeniti, kada dodju deca vremena i para ce biti sve manje...
.....................................................................................................................
Prve nedelje kada smo dosli, kao sto sam napisala vec su mu nasli posao na traci u fabrici automobila, opet smene, opet fizikalisanje, opet 12 sati, rad sa ljudima odande i opet ona ista prica iz koje smo otisli samo u Kanadi, cuti gde si dobro ti je tu i grcaj da prezivis...posle mesec dana sam ga ubedila da da otkaz jer na minimalcu nije bilo sanse da zivimo normalno a diplomu bi mogao da baci sa svim znanjem i ulaganjem u studije.Slozili smo se da cemo dati sebi 3 meseca da nadje posao u struci a onda cemo videti,ako bude socijala, bice, jer imali smo para za tacno 3 meseca, ni od kog da pozajmimo i nigde da se vratimo.
Sad, zamislite kakav je osecaj biti sam u stranoj drzavi , ne znati nikog, nemati nikog da ti pomogne finansijski, imati malu bebu a nemati zdravstveno osiguranje i imati taman toliko para za zivot da pokrijes jedva 3 meseca i onda si na ulici sa malim detetom a nemas gde da ides niti mozes nazad, i ne znas kako ovde stvari funkcionisu ni koga da pitas da ti objasni i pomogne...uzivancija...
Koliko sam puta stegla zube i srce, sad mi je garant pola od kamena, i opet smo resili da rizikujemo i da ne igramo na sigurno po ko zna koji put.
Donela sam gomilu knjiga o trazenju posla i o tome kako proci intervju u Kanadi iz biblioteke, i vezbali smo pitanja, stav, tacne odgovore, podvlacili i izvlacili stavke iz knjiga i savete...sve one knjige tipa 101 pitanje na intervju 101 pravi odgovor.Za 3 nedelje poslali smo preko 1000 rezimea na sve moguce informaticke konkurse u okolini, inace i za rezime smo potrazili pomoc od nekoliko osoba koje su bili savetnici u YMCA i prijatelja koji je radio u toj struci, oni su nam objasnili kako da ga sastavimo i sta je najbitnije.
Posle mesec dana bilo je samo 2 poziva i to telefonska, da bi ljudi zakljucili da to nije ono sto oni traze.U drugom mesecu trazenja posla poceli smo da saljemo rezime i na hemijske pozicije, hemijski tehnicar, uklanjac hemijskog otpada, laborant...ma sve zivo vezano za hemiju i informatiku, i ovaj put dogovorili smo se da saljemo po celoj kanadi od BC do ON, pa ako cemo se seliti nema veze, bice kako bude idemo tamo gde bude posao.Poceli su da stizu pozivi iz BC i Alberte ali nije otislo dalje od telefonskog razgovora, tokom kojih je moj dragi mucao i imao jezivu tremu, nije verovao u sebe i lomio se svaki dan.Mislim da je njemu bilo mnogo teze jer je osecao da treba da zastiti i obezbedi svoju porodicu a niko nece da mu pruzi sansu. Usli smo u treci mesec trazenja posla sa preko 100 konkursa nedeljno u celoj drzavi, od toga 5 ili 6 poziva preko telefona i samo 2 intervjua uzivo.Jedan je bio da napravi nekom liku php sajt sa prodavnicom,samo on ne zna php, a drugi da provodi 6 sati dnevno vozeci kamion on Kitchenera do Toronta i nazad sakupljajuci opasan hemijski otpad za kompaniju koja ga reciklira, a ostalih par sati popunjavaci papire.Nisu ga primili.
Sredinom avgusta stigao je odgovor iz softver kompanije u Torontu koja radi statisticki biznis program za velike kompanije, poslali su mu test sa 5 zadataka i dali mu 12 sati da ih uradi i vrati, ako budu zadovoljni pozvace ga na drugi test i intervju.Tri zadatka bila su pisanje koda i SQL querija a 2 dizajniranje prikaza statistickih podataka na osnovu onih koje su poslali, podelili smo domaci i ja sam pocela da crtam statistiku i dashboard a on da resava zadatke, oko jednog je tako zapelo da smo test vratili samo 15 minuta pre isteka roka, izgleda da su bili zadovoljni jer je dobio sansu za intervju i drugi test, odmah sledece nedelje.
Na samom razgovoru bilo je nekoliko njih pred komisijom koju su cinili vlasnik kompanije kanadjanin, sef odeljenja za rad sa klijentima(kineskinja bivsi emigrant) i glavna za informaticki odsek (rumunka bivsi emigrant), uradio je test pristojno sa jednim zadatkom koji nije znao, jos uvek je mucao i imao tremu i problem da se izrazi na stranom jeziku, sto su mu nekako i progledali kroz prste jer su bili impresionirani uspehom u skoli.Onda su se uhvatili za onaj jedan zadatak koji nije znao...u ocajanju im je odgovorio, dajte mi par sati i google i resicu i taj zadatak, smozden da je to mozda odgovor koji ce ga pokopati jer zaista nije znao taj deo, ali oni su odjednom poceli da se smeju i rekli mu da bas takav stav traze jer nema smisla da trosis vreme na nesto sto je neko vec uradio ako mozes brze da pomognes klijentu i ustedis vreme i novac snalazeci se kreativno i pametno.
Pruzili su mu sansu.Pitali su ga za koliko para zeli da radi, on je rekao za 16 ili 17 $ na sat ne zeleci da se preceni u strahu da ce ga odbiti, iako to nije neka satnica u informatici, oni su rekli ok i dali mu 22$ na sat (iako nisu morali).Pitali su ga kad moze da pocne i on je rekao odmah, nasla sam mu sobu u podrumu nekog palestinca na drugom kraju grada na mesec dana dok ne sredim selidbu za nas i ne pronadjem stan. Radno vreme u firmi je bilo od 9 do 6, on je odlazio u 8 a ostajao do 9 uvece, posle bi se prikljucio na komp u firmi da radi od kuce do 2 nocu, mislim da je u to vreme provodio u proseku 16 sati za racunarom a mozda i vise, radeci i uceci non stop.
U narednih 6 meseci nastavio je istim tempom, vikendom je radio od kuce (iako se vikendom ne radi) a ponekad je subotu popodne provodio u firmi jer je imao kljuc.Za 3 meseca je dobio prvu povisicu, za 6 meseci drugu, iako je bio najmladji po stazu tamo a stariji od drugih po godinama najbrze je isao napred, kada je posle 8 meseci njegova sefica isla na mesec dana u Kinu, njega je odabrala da je menja i vodi odeljenje, iako je bilo ljudi koji rade u odeljenju vec 3 godine, tada je radio jos vise i trazio od sefice drugog odeljenja da mu da da vodi i bazu podataka kada mu je kolega koji je to radio otisao u drugu firmu, da bi i to naucio da radi, jer to niko nije znao od njegovih kolega a on je bio spreman da radi dva posla za jednu platu samo da bi prosirio svoje iskustvo.Da li treba da objasnjavam da sam ga vidjala samo iza ekrana i kad ide da spava, a da je dete bilo moje, na -22 isli smo peske do lekara sa temperaturom jer on nije smeo da izadje iz firme, ne zato sto mu nisu dali, nego zato sto nije hteo da trazi izlaz...da se ne zamera.Svaki praznik je radio, naravno dobrovoljno niko ga nije terao, sam se javljao.
A ljudi sa kojima je radio su bili fantasticni, dobri, dolazili su nam u kucu, pomagali mu maksimalno.Kada je odlazio odatle (zato sto smo hteli da izadjemo van toronta, na vecu platu i laksi posao) rekli su mu da su mu vrata uvek otvorena jer se dokazao, a klijenti sirom sveta sa kojima je radio poslali su mu reference, plakala sam dok sam ih citala.
Posle 6 meseci na novom poslu, svi ga obozavaju, nikad nikom nije rekao necu ili ne mogu, nije se namrstio ni na jedan posao, pre neki dan je isao da pomogne ljudima u starackom domu preko puta njegovog radnog mesta iako to nema veze sa njegovim poslom.
Mi zivimo verujuci da ako dobro cinis dobrim ti se vraca, ovde to nekako funkcionise bolje nego tamo jer vecina ljudi zaista veruje u to.Zato iskreno verujem da srecu treba zasluziti i da ona ne pada s neba.
Djole kaze, zavist valja i zasluziti....
Emigranti moraju da znaju vise i da rade duplo vise od Kanadjana, mozda i troduplo da bi se dokazali bar u pocetku dok ne stanu na noge, to je cinjenica, i to je jedini nacin da pokazes koliko vredis.Druga opcija je da otvoris svoju firmicu i mesetaris pa kako se ko snadje.
A sto se intervjua tice, e pa cujem da su ovde i tamo nebo i zemlja.
moju drugaricu sa diplomom ekologa tamo na birou uce da ne sme da pita za platu jer ce se poslodavac uvrediti, kao da ona planira da radi za kikiriki...
Kanadjani prvo zele da znaju koliko smatrate da treba da zaradjujete, ako se precenite nevalja, ako se potcenite tu nesto nije u redu, garant nemate pojma cim niste proverili satnice za vasu struku...i nece vas uzeti u obzir.
Druga stvar koju zele da znaju je vase obrazovanje i iskustvo, zatim kakav ste kolega i sta vas sef misli o vama (a ljudi su ovde jezivo iskreni) i ako malo zabrljate nece se ustrucavati da kazu istinu, niko nikog ne pokriva, kao tamo.
Dosta ima psiholoskih pitanja tipa kako bi ste reagovali na neku situaciju na poslu.
Za intervju se treba jako dobro spremiti, bukvalno uciti kako da ga prodjes i odradis dobro jer ima puno njih koji traze posao pored tebe a ti moras da dokazes da si najbolji.I u ovakvim strukama gde se trazi jako znanje, cesti su i testovi ako ste pocetnik ili novodosli iz neke druge zemlje.
Jednom mu je jedan kolega koji je tek poceo da radi u toj firmi rekao "zasto toliko radis, cinis da mi ostali izgledamo lose" (taj inace nije radio ni svoj deo posla vec ga je uvaljivao drugima) posle su se zalili na njega i nakon 3 meseca dobio je otkaz.Taj stav uradicu koliko moram, ovde ne prolazi.Nema drzavnih firmi gde se mesta nasledjuju po rodjenju i rodbini...ako donosis novac kompaniji vredis ako ne donosis niko nece gubiti na tebi.
Drugi put je neki magistar nauka iz Rusije dosao na intervju i satima na tabli resavao onaj zadatak ( za google koji je namerno stavljen u test) i nisu ga primili, s obrazlozenjem da bi gubio vreme na stvari koje vec postoje na internetu resene, covek je hteo da dokaze kako je pametan i sve moze da resi sam, a u kompaniji gde je vreme novac a klijenti cekaju resenje u roku od 48 sati nema vremena za teorisanje...parola snadji se, pitaj kolegu, pitaj google, iskopaj na netu, uci usput.
Kanada jeste takva, uzmi il ostavi.
Mislim da smo donosili cudne odluke i rizikovali tu i tamo, ponekad smo i pogresili, ponekad smo morali da stisnemo zube ali uvek smo se trudili da budemo dobri, i nocas dok sam razmisljalao tome kako tamo ako padnes u blato gaze te da ostanes dole i guraju ti glavu u blato da te udave da nikad ne ustanes iz ciste mrznje, zavisti i obesti, i kako se ljudi hrane tudjom nesrecom a mrze tudju srecu a kako ovde imaju samilosti da pomazu beskucnicima i narkomanima, pruzaju ruku svima, podrzavaju one koji su pali da ustanu, i vikendom idu da im sluze rucak u javnoj kuhinji...shvatila sam neke stvari.
Odlucila sam da pokusam iz sve snage da postanem vise kao takvi ljudi jer mislim da je njihov nacin ispravan.
Prosle nedelje je u mom rodnom gradu po prvi put u istoriji sleteo labud na jezero u centru grada, odusevljenje je bilo toliko da su ga mediji slikali i snimali...10 minuta posle reportaze izasli su djaci iz obliznjih skola, osnovci i srednjoskolci i zasuli belu pticu kamenjem, perje se obojilo u crveno...a oni su se smejali i navijali naravno.
Da je moje dete to uradilo to bi za mene kao roditelja i ucitelja bilo porazavajuce do suza.Tamo je to skoro postalo normalna pojava, stavise zivotinje su zadnje na listi koliko je rasprostranjena okrutnost prema ljudima.Dosta dugo su me uveravali da je to u redu jer su ljudi sami krivi za svoju nesrecu i odgovorni za svoj neuspeh, ako nisu dovoljno jaki da se izbore ko im je kriv, tako sam i ja ucena da verujem- svako se brine o sebi i svom zivotu i odgovoran je za svoj uspeh ili neuspeh ne treba da krivi druge ili da ocekuje pomoc ako nije sposoban sam da nesto uradi, u Kanadi mi se misljenje o tome polako menja, iz ove perspektive nije bas tako bar ne u potpunosti, i nije sve tako crno ili belo, postoji i siva.
...............................................................................................................................
na onooj listi sa plusevima i minusima imigracije koju svima predlazem da sastave, evo nekih od minusa
1. Imas samo sebe i svog partnera i nikog vise, ako se okrenete jedno protiv drugog u teskim vremenima onda nemas nikog, zivot ce se pretvoriti u prebacivanje i pakao...osim ako imas porodicu ili rodbinu ovde da ti pomognu
2. para imas koliko si poneo, ako to ode snalazi se ako imas od koga, mi nismo imali
3. radices najgore i lose placene poslove u pocetku bez obzira koliko si obrazovan ili pametan, koliko radnog iskustva imas
4. nemas kome da ostavis dete ni kad ides kod lekara ni na razgovor za posao
5. vrtic kosta oko 1000$ mesecno
6. kola kostaju od 200$ do 600$ mesecno, osiguranje plus gorivo
7. minimalac je 10$ na sat i u nekim gradovima (vecim) ne pokriva troskove zivota porodice
8. karta u onom pravcu kosta u proseku 1500$, duplo vise nego kada neko dodje odande
9. mozda ces morati da odustanes od svoje struke-diplome-zvanja-plate i nacina zivota zauvek ili privremeno zavisi
10.pocinjes od nule ponovo, nemas namestaj, posao, dom...nista, cak ni prijatelje
11. svaka tvoja odluka i rizik moze lako da se okrene protiv tebe
12. mozda ti se nece svideti nova sredina i nacin zivota jer nije ni nalik na staru
13. mozda ce se bracni drug ili deca okrenuti protiv tebe jer nisu zeleli ovakav zivot i toliko promena
14. mozda ces shvatiti da Kanada ipak nije bajka kakvom je zamisljas vec tezak rad i licni izbor...pa ces se razocarati
15. mozda ce biti tesko prilagoditi se na novu sredinu i mozda sve nece biti dovoljno da ubije nostalgiju za starim zivotom....
16. necete moci da posetite roditelje, rodbinu, prijatelje mozda godinama i mozda necete moci da im pognete kad dodje vreme...
17......dopisite sami........
po izboru citalaca :)
- ako se materijalno ne ostvarite onoliko koliko ste ocekivali-sanjali da cete, mozete upasti u bedak, ili smatrati da niste uspeli u kanadi
- ako ne dozvolite sebi da prevazidjete vecito poredjenje dve zemlje i jednu zaboravite a na drugu se naviknete, necete imati mir
Subscribe to:
Posts (Atom)