Prva pomoc

Jedan od zahteva za posao je i certifikat prve pomoci, tako da sam vikend provela na obuci koja je bila prilicno naporna, kostala 150$, ali je vredela jer sam naucila puno toga.
Posto bih trebala da radim sa decom, dobila sam kompletnu obuku koju prolaze medicinske sestre sa upotrebom opreme za ozivljavanje defibrilatora i ostalog i CPR-vestacko disanje i masaza srca za bebe, decu i odrasle.
Zacudilo me je koliko sam stvari vec znala, nekako instiktivno i iz iskustva a koliko stvari bi mi verovatno okrenulo stomak da ih vidim uzivo, npr. motociklisticke nesrece.
U svakom slucaju sada znam kako da nekom sacuvam creva ako mu staklo motora isece stomak sto je druga po redu povreda posle smrskane lobanje kada zveknete sa motora na auto putu...ne guraj ih nazad, pokri ih mokrom krpom i najlonom i kazi mu da se skupi i drzi stomak rukama i kolenima u polu sedecem polozaju.Kako se bebama od par meseci masira srce i daje vestacko, kako se radi trijaza povredjenih u bolnicama, kako se krpi rana od noza na plucima ili stomaku, kao i tuznu istinu da kada ima vise ljudi koji disu u nekoj nesreci a vi prestanete da disete niko nece trositi vreme da vas vrati vestackim disanjem...prakticno vas smatraju mrtvim i pomazu onima koji nisu pali u nesvest...
Naucila sam jos nesto o kanadjanima, barem onim studentima rodjenim ovde koji su bili na obuci.Naime, pored mene i jos dve zene koje treba da rade sa decom, bilo je par studenata drustvenih nauka i kineziologije kojima je ovo obavezni deo ispita i jos nekoliko starijih medicinskih sestara, ja sam se nekako ubacila kod mladjih jer mi bakice nisu delovale zanimljivo, i skontala da je ustvari najveca prepreka u celoj obuci bila dodirnuti nekoga...
Po zakonu u koji se zove Good samaritan act, svaka osoba obucena da pruzi prvu pomoc moze da je pruzi uz dozvolu zrtve,ali ne mora, cak ne mora ni da zove 911, osim u Quebecu gde vazi drugi zakon koji kaze da svaka osoba mora da ucini minimum da pomogne bilo kome u nevolji, a taj minimum je da zove 911, inace moze biti krivicno gonjena ako to ne ucini.
Citava obuka sastoji se iz prakse, teorija je cinila mozda jednu desetinu vremena sve ostalo bilo je vezba na nama "zrtvama" i lutkama sa kompletnom opremom, i prvo pravilo je pitati "zrtvu" mozete li da joj pomognete i dodirnete je...prvi dan je bila smejurija jer niko nikog nije hteo da pipne a trebali smo kao da ispipamo i pregledamo celo telo da pronadjemo krvarenje ili povredu...medicinari su bili toliko temeljni da su redovno zavrsavali poslednji i ugnjavili bi svoje "zrtve" a mi smo se toliko stideli da smo pola "pipkanja" preskakali i zavrsavali prvi :))))
Drugog dana smo vec znali vecinu ljudi na kursu pa smo zbijali sale na racun toga, ako je neko u nesvesti i ne dise po zakonu se automatski podrazumeva da imate njegov pristanak da mu pomognete, i kada je Misel vodja kursa pitala kako cemo pomoci nekom ko nam ne da da mu se priblizimo, decko iz moje grupe je prokomentarisao da mozemo da ih onesvestimo i onda im pomognemo, I swear he was unconscious officer, i svi smo prasnuli u smeh...
Ljudi su prilicno osetljivi na svoj licni prostor i svoje telo, za njih bi voznja u gradskom busu u indiji bila prava nocna mora, mada iskreno skroz ih razumem jer je i meni prvog dana kursa bilo strasno neprijatno,a voznju u gradskom u indiji ne zelim ni da zamisljam, drugog dana je vec bila rutina i znali smo sta i zasto radimo.
U svakom slucaju naucili smo sitnice koje nekom mogu spasti zivot ili spreciti teze povrede, ja nisam znala da ako stavite slogiranu osobu u poseban polozaj da lezi sa strane gde paralisana strana treba da bude gore mozete da sacuvate mozak od daljih povreda i da sprecite da se srce optereti jos vise a paralisana strana osteti manjkom cirkulacije, a moja baka se dva puta slogirala, volela bih da sam te stvari znala ranije, kao i to kako reagovati kada su mala deca i bebe u pitanju, ponekad su stvarno sekunde u pitanju.
U trazenju posla nazalost nemam neke srece, u mojoj struci kao sto svi prosvetari znaju oglasi za posao pocinju krajem jula i pocetkom avgusta kada se blizi kraj raspusta, tako da iako ih je u avgustu bilo 24 za London i okolinu, sto nije puno ali je ok, sada sam nasla samo 2 i prijavila se na njih, videcu da li ce me neko zvati.
Satnice za vaspitace u Londonu su ocajne, neka 2 ili 3 dolara iznad minimalca za vecinu ustanova, ovde vazi pravilo da grad placa dobar deo skolstva a nesto se finansira od strane privatnih i neprofitabilnih organizacija kao sto je ymca, tako da su "gradske" satnice mizerne u odnosu na recimo waterloo koji placa svoje vaspitace od 16 do 20 na sat, ali druge organizacije nisu tako skrte.Najiskrenije u startu mi to nije bitno, ali posle bih volela da imam neku osrednju platu kada steknem kanadsko iskustvo, jako mi je jadno da se rad sa decom placa skoro minimalcem iako svi znaju koliko napora i odgovornosti zahteva...ali nije u svim gradovima okolo tako, i nadam se da cu se snaci.
Ako ne, uvek postoji i ta opcija da se prekvalifikujem ili pokusam da radim nesto drugo.

ps. kad god petljate sa decom ili se zagrcnu budite sto blize zemlji da vam batrgajuci se za vazduhom slucajno ne ispadnu.