Dijaspora i ostalo, Albahari

http://www.danas.rs/danasrs/feljton/sudbina_prve_generacije_izmedju_starog_i_novog_sveta.24.html?news_id=151765

"Događaj koji želim da opišem zahteva mali uvod. Naime, kada sam pre desetak godina dobio poziv da kao „boravišni pisac“ provedem godinu dana na Univerzitetu u Kalgariju, pitali su me da li da nam pronađu kuću ili stan. I moja supruga i ja oduvek smo živeli u stanovima, te smo se tako odlučili za boravak u kući. Tada nismo još znali da to u mestu kao što je Kalgari, tipičnom američkom gradu u urbanističkom smislu, zapravo znači boravak u nekoj od velikih spavaonica, daleko od centra u kojem se odigravaju sva kulturna zbivanja. Kuća je, međutim, bila u neposrednoj blizini univerziteta, što je tokom tih godinu dana - pogotovo tokom naše prve albertanske zime - i te kako bilo važno. Kada se moja obaveza na univerzitetu okončala, shvatili smo da smo se navikli na kuću i svaka pomisao na prelazak u stan postala nam je neprihvatljiva. Savladali smo kalgarijanski kosmos i uvideli da smo ipak bliže centru od onih koji žive u novim, udaljenim naseljima na obodu grada koji se neprekidno širi.

Jednu stvar ipak nismo shvatili - šta život u zasebnoj kući, u gradu poput Kalgarija, znači samoj deci, posebno u društvu koje gotovo histerično brine za dečju bezbednost i strahuje od pedofila. Drugim rečima, iako je škola bila blizu iznajmljene kuće, naša deca skoro nikada nisu sama izlazila napolje. Ukoliko bi poželeli da odu na obližnje igralište, neko je morao da ide sa njima, a ako bi hteli da se vide sa školskim drugovima, trebalo ih je tamo odvesti kolima i potom ih vratiti kući. Isto je važilo i za njihove drugove koji bi dolazili kod nas: njihovi roditelji su ih dovozili i odvozili. Ukratko, nikada tokom tih prvih godina, dok su deca bila mala, nisu ona sama prošla ulicom, otišla u park ili bila na igralištu bez nadzora. Nije nam se to dopadalo, ali tako se ovde živi i to se na kraju prihvata kao i sve drugo na šta čovek mora da se privikne u novoj sredini.

Dve-tri godine po našem dolasku, kada smo se većtešili pomišlju da smo „isti kao domaći“, odigrao se događaj koji sam pomenuo na početku teksta. Jedne večeri krenuli smo u posetu poznanicima koji su živeli u stanu, u višespratnici u centru grada. Među našim ljudima ta zgrada je bila poznata kao „jugosoliter“, jer su gotovo svi stanari bili doseljenici iz Bosne i Srbije, uglavnom mladi bračni parovi s malom decom. Kada smo stigli pred zgradu, zatekli smo na travnjaku mnoštvo dece koja su se, kao sva deca u našim krajevima, veselo dovikivala i jurcala na sve strane. Ugledavši ih, naša deca su stala kao ukopana. Piljila su u te dečake i devojčice kao u neka bića iz drugog sveta. Onda se naš sin okrenuo prema nama i najozbiljnije nas upitao: šta to oni rade?

Ako sam ikada pomislio da se nebo srušilo na mene, onda je to bilo tada. Prvi put sam tada shvatio da naša deca ne znaju šta znači nesputano se igrati, i osetio sam kako me preplavljuje talas očajanja. Pred očima mi je iskrslo dvorište moje višespratnice u Zemunu, prepuno dece (u toj zgradi stanovalo je skoro četrdesetoro dece raznog uzrasta), u kojem su se danju igrali fudbal, klikeri i „između dve vatre“, a uveče žmurke i fote. Šta ja to radim, pomislio sam gledajući u lica naše dece, šta pravim od njihovih života? Da sam u tom času mogao da nađem neki način da istog trena odem s njima u stari kraj, ne bih oklevao. I kao što je onaj nesrećni kralj vikao da daje kraljevstvo za konja, ja sam u sebi uzvikivao da bih dao sve što imam za jedan dobar leteći ćilim.

Nažalost (ili na sreću, zavisi kako ko na to gleda) leteći ćilimi ne postoje. Moje očajanje je potrajalo nekoliko dana, a onda je polako počelo da slabi pred razboritim promišljanjem cele situacije. Jeste, tamo sam bio srećan kao dete, ali u drugačijem okruženju, i mada su deca kod nas i dalje sigurno slobodnija, sve ostalo je različito. Onda sam se setio da sam se i ja, kao mali, čudio kada sam čitao opise nekih igara iz ranijih perioda (recimo, nikada nisam video kako se igra klis). I kao što moja deca neće znati kako se „ide u ganju“ kada se igraju klikeri ili kako se igra „neka bije, neka bije“, njihova deca neće znati, možda, šta je Nintendo ili kako se igraju prevaziđene kompjuterske igrice."

David Albahari