Kanadska bolnica u poredjenju sa prethodnim iskustvom...

Za pocetak izgleda kao hotel sa 5 zvezdica...u poredjenju sa onim tamo, ali hajde da krenem ispocetka jer znam da ce buduce mame ovo interesovati.
Leto 2009, spremam se za bolnicko iskustvo o kom samo slusam horor price od poznanica i prijatelja...spremam se da prezivimo i ja i beba kako znamo i umemo.Postovi na sajtu majkahrabrost koje citam me samo jos vise ubijaju u pojam, kasnije sam i ja tamo podelila svoje iskustvo ali posto je u skladu sa pravilima igre tamo taj sajt unisten i jezive price porodilja - kengurica se kao duhovi jos provlace netom nema svedoka za taj pakao ...Porodiliste u mom rodnom gradu datira negde iz vremena Austro-ugarske, na spratu se nalazi niz soba sa po 8 do 16 kreveta i ceo sprat deli jedno kupatilo, malter se ljusti, bube gamizu hodnicima, stvari se raspadaju i smrde na hlor, namestaj je star mozda deceniju mozda 2 ko zna...nikom nije dozvoljeno da udje, mame i ocevi se dovikuju preko gelendera stepenista, pokusavajuci da razaznaju sta ko kome govori kada je vise poseta odjednom...Na moju srecu ja treba da se porodim u novom porodilistu koje inace grade vec 20 godina ili mozda vise, moja mama se ne seca ali znam da svi u gradu placaju samodoprinos od kad ja znam za sebe da se nova bolnica zavrsi, igrom slucaja taj jedan sprat koji meni treba je zavrsen i opremljen 2009.U sobama ima samo 3 kreveta i dve sobe dele zajednicko kupatilo sa 2 tus kabine.Mozda su sobe i namestaj novi, ali pristup stvarima je stari...ja sam jos imala i povlasten tretman u odnosu na druge jer me je poradjao doktor koji mi je privatno vodio trudnocu, kome imam da zahvalim sto smo oboje zivi i zdravi i koji je van svih pravila dozvolio mom dragom da prisustvuje, a to je bio najveci plus za mene jer sam dobila sopstveni "boks" za porodjaj kako tamo zovu stolove u sobicama, kupatilo se nalazilo u zajednickoj sobi gde je sesnaestak porodilja u razlicitim stadijumima ludila vristalo i kukalo na krevetima, jedna je pokusavala da razgovara telefonom i psovala ove druge koje su kukale i drale se...pogadjate nema epidurala...priroda to sve resava sama...sa vremena na vreme neka od sestrica bi provirila da vidi sta se desava i otisla.U kupatilo sam usla i izasla, nisam mogla da nateram sebe da se duze zadrzim tu, pod je bio umrljan krvlju mokracom i gorim stvarima, wc zapusen a zidovi do plafona isprskani , pa ne zelim ni da znam cime...vratila sam se u svoju sobicu sa acom pored kreveta i cutala, s vremena na vreme sestrica bi provirila da vidi kako sam, niko me nije pitao da li mi je hladno niti menjao mokre carsave ispod mene, smrzavala sam se, bila sam zedna, zabranili su mi da bilo sta pijem, on mi je brisao usta mokrom gazom, posle zavidno kratka 3 sata muka za prvorotku doktor se pojavio da doceka bebu, u tom trenutku nisam se vise niceg secala zbog inekcije sedativa koju su mi dali, cula sam kako mi vicu sta da radim, bebi je pupcana bila oko vrata, doktor je jednom rukom gurao moj stomak)kasnije cu imati modricu u obliku njegove sake na stomaku) a drugom cupao bebu, u tom trenutku uletela je sestrica sa njegovim mobilnim govoreci kako ima hitan poziv, cula sam mog dragog kako rezi na nju da je doktor zauzet i da poziv mora da saceka...cula sam zvuk makaza.Bebu su odneli, nisam ga ni videla, rekli su da mora na kiseonik i na infuziju antibiotika i da ce mi ga doneti posle...Zatvorila sam oci, " uf jebem ti kineski konac, opet puce..." govorio je doktor dok je sio, aca je nestao i odveli su me u sobu.
Uvece kada se lokalna izlizala imala sam tu cast da osetim sta znaci bolna rana, klecala sam kraj kreveta na podu , naslonjena na ivicu i pokusavala da ne jecam i ne disem, jer je krevet bio previsok da se popnem na njega a ja nisam mogla da pomerim nogu,kao da mi je neko zaracem kopao po utrobi, provela sam pola noci na podu naslonjena na krevet, pogadjate- nema lekova protiv bolova...Sutradan posle noci pakla )tako su se verovatno osecali oni u srednjem veku probodeni macem ili iseceni necim) prosvercovali su mi kutiju analgina, enbecin sprej i jedan plazma keks, na svu moju muku posto sam u bolnici bila od 8 ujutru a porodila se izmedju rucka i vecera nisam tog dana i noci dobila nijedan obrok, a nisam imala snage da odem po malo vode u kupatilo.Posle je nekako bilo lakse, sve osim cinjenice da 3 dana nisam videla svoje dete i da su zato sto ga nisu doneli na dojenje a nikog nije bilo briga grudi pocele da mi se kamene, imala sam pumpicu kod sebe ali me bilo strah da je koristim jer je pored lekova za bolove, donjeg vesa i hrane i to na listi "nedozvoljenih" stvari tamo.Pocela sam da umisljam da sa bebom nesto nije u redu i da niko nece da mi kaze, sve ostale majke su dobijale bebe na par sati dnevno samo ja ne, i niko mi nista nije govorio.Treceg dana je radila moja strina i donela mi ga, bio je modar i nije otvarao oci, cini mi se da sam ga gledala citavu vecnost, a onda kada je otvorio oci- nije bilo beonjaca, sve je bilo crno od krvi, svi kapilari u ocima su mu popucali, pocela sam da placem, uzela sam bebu i izasla u hodnik, sestrica je pocela da me grdi- ne smes da nosas tu bebu okolo, vrati se u krevet, ja necu da odgovaram ako je ispustis, ali njegove oci -mucala sam, to je tvoja krivica, odgovorila je, nisi dobro gurala, proci ce ajde nazad u sobu...
Govorili su nam da ne silazimo sa kreveta same, ja sam se osecala dobro, i sa jos jednom jadnicom kojoj je beba bila na kiseoniku besciljno sam lutala hodnikom, bar dok hodas mislis samo na bol i na naredni korak...posle sam shvatila zasto, uvece je u kupatilo usetala devojka iz druge sobe, spavacica joj je do kolena bila krvava i samo je skliznula na pod pokusavajuci da se uhvati za lavabo...podigla sam je i odnela do njene sobe, do kreveta, u sobama postoje novi kreveti koji mogu da se podese i spuste ali su iskljuceni iz struje, takodje postoje dugmad da se dozovu sestre ali ona nisu zamisljena da rade...otisla sam do kraja hodnika, gde su porodilje carskim i sestrinska sobica da im kazem da devojci nije dobro i da se onesvestila, sestra je gundjala zamnom, -a lepo sam im rekla da ne ustaju same!...pa kako onda? mislila sam...Cetvrti dan molila sam strinu koja je babica, da me puste na moju odgovornost kuci, jer ja vise ne mogu, poludecu , beba je dotle dobila i zuticu...Pustili su me kuci konacno.Tada je nastupio pakao sa dojenjem jer bebac nije znao kako da sisa, tamo su ga hranili spricem, komplikacije sa grudima i zuticom ali mi je bilo drago da sam konacno kod kuce.Secam se scene gde je jedna od jadnica u drugoj sobi kukala kako je boli zub ne bi li iskamcila nesto za bolove, sestra je rekla da ne moze nista da joj da dok ne dodje lekar, onda je ova sacekala lekara na hodniku sa istim pitanjem na sta se mladi lekar nasmejao i odgovorio- pa zar ti ja licim na j.....zubara, hhahaha, sestro daj okreni onu stolicu i daj busilicu da radimo zube...i otisao niz hodnik ni ne pogledavsi zenu.
Prema meni su jos bili relativno ljubazni jer mi rodjaka radi tu i poznajem neke od mladjih sestara koje su isle sa mojom sestrom u skolu.
Babica je bila jednom, da okupa bebu i da mi pokaze kako se doji, posle smo ga nosili na kontrole u decji dizpanzer.
Moja prva poseta- "jos jedno lepo iskustvo"...Rekli su nam da poskidamo bebe u cekaonici, nekoliko porodica i sat vremena cekanja, sa decom razlicitog uzrasta koja kasljucaju okolo, beba pocinje da place jer je gladna, mene dusa boli, zena do mene kaze ma pokri se i daj mu da jede ali mene je sramota od svih muskaraca koji sede okolo...Konacno ulazimo u ordinaciju ali doktorka je u drugoj sobi na telefonu dobrih 15 min raspravljajuci se sa deckom oko letovanja ili neceg slicnog, za to vreme ja dajem detetu da jede da ga smirim, na zidu u sobi je ogroman plakat kako lekari srbije podrzavaju dojenje i kako je dojenje najzdravije za bebe...Ona ulazi i pocinje da vice na mene- Pa zasto mu dajes tu da sisa, hoces da mi ubljuje sto kad ga pregledam? Ali place, gladan je - mucam ja- pa sta ako place, deca i treba da placu nastavlja ona osorno, daj ga vamo, ajde!Posle pregleda i cimanja, i merenja cokce ustima, ugojio se 2 kg za mesec dana, to nevalja, ti mama trebas na dijetu a i beba, to je previse...ja sam na svojoj staroj tezini, a beba divno napreduje ne razumem...svako bi se radovao da mu dete ne gubi na tezini, krecem da se prepirem ali aca me utisava i izvodi napolje...u glavi mi je onaj plakat, kakvo licemerje, kakvi ljudi, do parkinga sam vec pocela da placem.
Za one koji su pratili blog od ranije, setice se da smo u ovom periodu oboje izgubili primanja, njegova firma bila je zatvorena 3 meseca, i svi su bili na prinudnom, a meni su raskinuli ugovor dok sam bila na trudnickom i nisam imala nikakva prava na biro jer sam po drugom ugovoru imala 10% casova u drugom selu, kao odgovor na tu situaciju u istom periodu smo dobili poziv na lekarski za Kanadu i potom vize.

Bolnica u Kiceneru 2013

U cetvrtak smo imali nedeljnu kontrolu kod babice, nisam pogresila sto sam vodila trudnocu kod nje, moja babica ,kineskinja, bila je divna, temeljna i uvek je imala vremena za mene.Na poslednjoj kontroli u 38 nedelji primetila je da su mi ruke i noge i stomak skroz izgrebani, pitala me je sta je to? Svrbi me koza, rekla sam i preko dana se jos i kontrolisem ali nocu je sve gore i ustajem izgrebana, pogledala me je i rekla , objasnicu ti sta mislim da je u pitanju ali moracemo da predjemo do bolnice na testove, i to odmah.Usput mi je objasnila da se u trudnoci ponekad javlja poremecaj jetre zvani obstetric cholestasis, vise o tome na sajtu http://www.icpcare.org/, gde jetra nije u stanju da radi normalno od pritiska i otrovi se vracaju u krv, kod mame izaziva nesnosan svrab kada dospeju u kozu ali za bebu moze da bude vrlo opasno...Uglavnom, odmah su pozvali dezurnog lekara, izvadili mi krv, prepisali lekove i zakazali ultrazvuk i testove za bebu, u petak sam imala ultrazvuk, u subotu jos jedan test da vide kako je beba, u ponedeljak na kontroli sam rekla da mi od lekova nije bolje vec gore i da mi je sada izbio i osip u obliku crvenih tackica koje lice na male plikove po stomaku, doktorka me je pogledala i rekla da je vreme da beba ide napolje, nema sta da se ceka rizicno je, osim toga 39 nedelja je za bebu sasvim ok.U 3 su me primili u bolnicu i prikacili bebca na monitore da prate rad srca, u 4 je dosao lekar da mi se predstavi i da mi kaze da ce doci cim zavrsi carski rez da mi objasni kako ce me poroditi.Izvadili su mi krv ponovo, popunili smo papire za prijem.U 5 su me odveli u sopstvenu sobu, koja ima tv, krevet za oca, stolicu za dojenje, inkubator za bebu, kupatilo sa jakuzijem...i sto i deo za babicu,koja je sve vreme sa nama u sobi.U 6 je dosao doktor i rekao mi da ce mi probusiti vodenjak i da ce sacekati da kontrakcije krenu same, ako ne krenu za sat, prikljucice me na indukciju, dobila sam pamflet o epiduralu - ako ga zelim i o indukciji da procitam korak po korak sta me ceka.U 7 su krenule kontrakcije, izmedju toga su me pitali 5 puta da li zelim epidural, nisam htela,iskreno velika sam kukavica- vise me plasi ideja da mi neko bode iglu u kicmu, nego da izdrzim sat vremena bola, nece dugo trajati, rekla sam uz osmeh novom lekaru koji je preuzeo smenu i dosao da nam se predstavi.
Bebac se rodio u 9, bez mnogo pompe, stavili su ga na mene onako mokrog i ljigavog i odmah je poceo da sisa, nije bilo secenja ni sivenja ni cimanja, sve je trajalo 10tak minuta.
Za sve vreme pre i posle porodjaja, babica je ispunjavala svaku moju zelju, donosila mi limunadu kada sam bila zedna, sendvic kada sam bila gladna i tople carsave kada mi je bilo hladno, menjala je mokre carsave ispod mene i vodila me u kupatilo, sedela je pored mog kreveta i caskala uz tim hortons kafu, kako eto i ona ima 2 decaka i sad ceka devojcicu, i porodila se u istoj ovoj sobi...Odmah nakon porodjaja dobijate tablete brufena i paracetamola-tylenol sa uputstvom kako i kad da ih uzimate ako imate bolove. Bolnicu mozete da napustite kad zelite, u nasem slucaju mogli smo da odemo 6 sati nakon porodjaja, ali smo ostali do sutradan za svaki slucaj.Ujutru su bebu okupali u istoj sobi i vratili je meni, sve vreme je bio sa nama u sobi u malenoj plasticnoj kutiji na tockovima pored mog kreveta.
U holu se nalazi tim Hortons restoran i prodavnica poklona i apoteka , na spratovima su masine za kafu i hranu, na porodjaj moze doci vise clanova porodice koji zele da prisustvuju bez problema...i posete su dozvoljene za sve koji zele da dodju.
Usput su nam pustili video- sta da radite sa bebom kada dodjete kuci, i kako da dojite, dosla je babica strucnjak za laktaciju da mi objasni sta i kako i da me pita imam li pitanja za nju, nemam, ovo mi je drugo, snaci cu se nekako...Potpisali smo da smo odgledali video i da su nam odgovorili na pitanja, bebac je na poklon dobio strikanu kapicu koju za bolnicu strikaju volonteri, od babica smo pre toga dobili paketic pelena i maramica za bolnicu, a kada smo dosli kuci cekao nas je i paket od acine firme sa par stramplica i igrackica, i moje i njegove kolege su skupile pare i uzeli nam poklon karticu,svaku od po 100 $, za decje stvari i odecu koja se moze upotrebiti u vecini prodavnica za decu.Sto se slobodnih dana tice, njegova firma daje ocu 3 slobodna dana ali posto su sada praznici i za bozic firme ne rade imamo oko 15 dana da provedemo zajedno.Bebu ne mozete izneti iz bolnice bez sedista za bebe koje se donosi gore u sobu i kad je upakujete pravilno tek onda mozete kuci :)
Moje bolovanje traje 15+35 nedelja, od kojih su 8+35 pokrivene EI, employment insurance-om, i koji iznosi 55% prosecnih mesecnih primanja u toku prosle godine.
Citav utisak oko ovog drugog puta bio je kao gostovanje u hotelu, gde su svi ljubazni i trude se da vam ucine boravak sto prijatnijim, i sto je najvaznije nista vam nije uskraceno ili zabranjeno i niko nije drzak.A za sve to nismo morali nista dodatno da platimo, sve je pokriveno zdravstvenim i drugim osiguranjem koje imamo.
Posle toga je babica nekoliko dana dolazila kod nas da me pregleda i meri bebu, prvi put kada smo trebali da ga vodimo na pregled je nakon 10 dana, da mu provere sluh, i opet potpuno drugacije iskustvo, imamo zakazano u odredjeno vreme, cekaonica je prazna, pregled je obavljen i ja pitam jer mogu da mu dam da jede, naravno kaze babica cekaj da ti nadjemo praznu sobu da ga na miru nahranis, samo mi se javi kada krenes kuci da zakljucam :)Imamo njen telefon i dostupna nam je 24 casa, za bilo kakva pitanja ili problem oko bebe, pod njenom brigom sam celu trudnocu i 5 nedelja nakon porodjaja, dotle treba da nadjemo lekara za bebu ili da je preuzme porodicni lekar.



Evo i par slika posle ledene kise koja je pogodila Ontario

Treca godina

Prosla je i ta famozna treca godina od kad smo ovde...ulazimo polako u cetvrtu.
neke stvari su se razbistrile, neke su se malo zamutile, znate vec kako to ide nesto zaboravis, nesto previdis, i pocinjes da mislis kako se zemlje sveta i ne razlikuju toliko medju sobom...Moram da priznam da sam potpuno zaboravila kako izgleda zivot drugde, razmazila sam se, navikla da na sve zakazano cekam najduze 15 min, da mi za promenu adrese ili svih dokumenata treba samo 10 min a ne dva dana stajanja u redu, da racune placam internetom ili telefonom, da mi je jedina egzibicija odlazak do prodavnice i to kad nadjem vremena...E a to je druga stavka, nekako mi se cini da je tamo i tada bilo mnogo vise vremena za nas i za porodicu, moj dan pocinje u 8 kada odlazim od kuce i uvece dolazim kuci u 7,klinac ide da spava u 9, realno svo vreme koje provedemo zajedno je tih par sati oko vecere i kupanja i odlaska u krevet...Cini mi se, ali znam da to nije potpuna istina jer pre deteta i izmedju smena i toga sto smo ponekad radili i vikendom i mi smo se vidjali mozda 2 dana u nedelji, kada je dosao klinac bila sam na bolovanju tako da sam bila kod kuce a on je bio par meseci na prinudnom, mozda mi se zato cinilo da je tamo bilo vise vremena za nas, sada kada oboje radimo i klinac ide u skolu nije tako.
I dalje mi se cini da su neke stvari bolje tamo,npr. zdravstvo, verovatno je to samo privid, ali samo iz razloga sto ovde ne moze da se plati i ubrza stvar, odradi nesto privatno, vec moras da cekas da se zakrceni mehanizam pokrene...s druge strane to sprecava zloupotrebe.Neke stvari su toliko banalne i glupe, npr ne postoji centralni registar pacijenata ili elektronski karton pa svaki put kad odem kod drugog lekara ja moram da mu recitujem citavu istoriju svojih prethodnih bolesti i alergije i bukvalno mi dodje da napravim svoj "zdravstveni" portfolio i da ga nosim sa sobom, pa ko ce popamtiti sve te datume i testove, pobogu? Onda - svako je strucnjak samo za svoj deo posla, zvuci poznato? Tako da vam jedan radi ultrazvuk, jedan vas samo fizicki pregleda, jedan vam radi krvnu sliku itd. i onda morate da idete na 3 mesta da vidite 3 osobe od kojih ni jednoj nije dozvoljeno da vam kaze bilo sta, zatim te 3 osobe )ako ste sretni pa budu samo 3) salju rezultate cetvrtoj osobi koja je vas porodicni -lekar ako ga imate, i vi idete cetvrtoj osobi da vam procita rezultate, a da ne govorim kako sve to traje nedeljama a ponekad i mesecima...pogotovo ako se rezultati zagube negde usput, jer verovali ili ne ponekad ih salju postom, u istom gradu, ponekad maltene u istoj zgradi, kao da faxovi i mailovi ne postoje!I koliko je "radostan" moj poslodavac kada moram da izlazim sa posla i da se cimam nazad, jer se sve obavlja u radno vreme od 8 do 5.
Verujem da su bolje opremljeni ovde, verujem da su mozda i strucnjaci i hirurzi u vecim bolnicama prvoklasni, verujem da su ljudi koji rade u zdravstvu maksimalno ljubazni i fini, sve im verujem samo -sve to cekanje, cimanje i vreme- kog je uvek tako malo...
I ono za bolovanje, sto je gost na blogu napisao, cini mi se da je istina, nekako se se sve svodi da te zakrpe i vrate kuci pa na posao, ne znam nikog ko je dobio bolovanje posle operacije, ljudi su se bukvalno 2 dana nakon manjih operacija vracali na posao, zakrpljeni sa zavojima ili gipsom i "cuvajte taj deo tela" i to je to.Koleginica mi je radila sa slomljenim stopalom, druga sa operisanom kosti u desnoj ruci...Ako hoces da sedis kuci ili uzmes godisnji ili das otkaz, ili izmolis neki kompromis od poslodavca, neke neplacene dane... placeno bolovanje? nisam sigurna da to postoji osim na papiru...To je iz mog iskustva, i onog sto vidim na svom radnom mestu, kod privatnika, a znate vec kakvi su privatnici, minimum pravila i maksimum izrabljivanja, samo plata stize na vreme za razliku od drugde...cujem da neke vece firme imaju bolje uslove za svoje radnike.Ali nebitno, isto kazu i ovde ko i tamo, bog ti na pomoci u hitnoj pomoci i bolje nemoj da se razbolis.
Priznajem da mi je s te strane bilo manje komplikovano tamo, imala sam poznanike, rodjake u zdravstvu i privatne lekare, mogla sam da platim zakazem i odradim sve preglede za kratko vreme ili cak kod jedne osobe, e sad to je sve ok ako imas para...ako nemas cekas svoj red ko i ovde.
Evo ko zeli da se podseti http://zivotukanadi.blogspot.ca/2012/06/dvojka.html
Septembar 2012 - Mart 2013
pocela sam da radim u privatnom vrticu a klinac je krenuo u svoj vrtic,ziveli smo u stanu koji je 10 minuta kolima od nasih poslova i skolice, racuni su 1000$ za stan, oko 600 za sve ostalo tipa struja, gorivo, tv internet itd, oko 800 za hranu ali i to se smanjilo jer od kad radimo jedemo van kuce na poslu, ja imam kuvan rucak u vrticu i klinac ima svoj, a aci pakujem klopu, vrtic je trebao da bude 1000 takodje ali nam je grad platio 60% preko subsidy-ja tako da sam ga placala ispod 400 $ mesecno.
Sa dve plate u kuci mnogo lakse je ostaviti nesto sa strane za buducnost i druge planove, sto bi rekli lakse se dise...iako je moja plata malo veca od minimalca, pokriva nam dobar deo troskova.
Nemam placenog bolovanja i slobodnih dana, imam ukupno 2 nedelje godisnjeg u toku 2 dela godine- nedelju na prolece i nedelju na leto ili jesen, i nedelju neradnih dana za bozic, ja sam placena na sat i podrazumeva se da svaki dan radim sat, dva vremena prekovremeno ako treba- uglavnom uvek mora, a on ima fiksnu platu bez obzira koliko sati radi...ali kao sto rekoh oboje radimo i imamo 2 plate u kuci koje su zajedno sasvim ok.
April-Jul 2013
A sad malo vedrija strana price, preselili smo se po peti put za ovo vreme boravka u Kanadi,nismo daleko otisli, samo par ulica dalje, blize poslu i buducoj skoli, jer klinac najesen krece u skolicu ili JK kako to ovde zovu.Kako stvari stoje trebace nam malo vise prostora najesen i na zimu,cekamo babe i dede i jos neke goste, pa nam dvosoban stan nece bas biti dovoljan.Zivimo u predgradju, preko puta od vrtica i skole gde i sada ide, acin posao je na 10 min peske, pored je suma, reka, tereni za fudbal, igralista, hokejska arena i kraj grada, iza su njive i farme.Konacno opet imam dvoriste i bastu i presretna sam zbog toga :)Sto se finansija tice ova kombinacija ce nas kostati mozda upola vise nego stan ali s obzirom na cene i na nasu trenutnu situaciju to je bila jedna od boljih opcija.
Mrzi me da zalazim sada u licne stvari ali recimo da smo opet otisli na bolje i na vise prostora, i to mi je bitno.Trebalo bi da ovo bude jedna od poslednjih selidbi u narednih par godina ali kako smo naucili svoju lekciju vezanu za Kanadski sistem to ne mora da bude istina, zivot i izbori za osobu ovde su vecita kocka i nista ne mora da bude tako kako ste zamislili, firme otpustaju radnike svako malo kao visak i retko ko nece promeniti bar 3 posla ako ne i 15tak za zivota i rada ovde.Protok ljudi na radnim mestima je ogroman i za mene zacudjujuci, samo ovog meseca ja sam "izgubila" 6 koleginica ali doci ce nove da rade...Neki su odustali, neki su otisli na bolje poslove...upoznala sam zenu koja je godiste moje mame i koja zavrsava studije za vaspitaca i trazi posao...a po meni trebalo bi da je u penziji, a jedna od mojih koleginica je godiste pokojne margaret tacer...
Osecam se da smo stalno u nekoj kocki i riziku, svaka odluka koju doneses moze da ispadne super ili da se gadno okrene protiv tebe, ne znam da li ce to prestati ali znam da je tako od kad smo dosli.I sa te strane jedina sigurnost koju pojedinac ima je da "nabilduje" svoj rezime i nada se da ce moci vrlo lako da dodje do drugog posla ako je spreman da se seli za njim po potrebi, potrebna je ogromna doza volje i fleksibilnosti i zelje da se uce nove stvari, potrebno je da covek bude maksimalno otvoren za promene, bar u nekim strukama, mozda mozete da se ubacite u neku fabriku na traku, ako ne znate dobro jezik i niste bas najbolji sa promenama ali uvek je pitanje koliko dugo mozete da trajete tamo u tom statusu quo, i da li cete biti zadovoljni poslom i primanjima, i da li ce firma za 10 godina odluciti da joj ne treba toliko radnika... naravno postoji biro, prekvalifikacija i sve ostalo, ali godine prolete dok se okrenes.
Posto sam ispala iz zbivanja na drugom terenu ne znam kako stvari sada stoje tamo, znam da je za mlade u Hrvatskoj osnovni problem da uopste pocnu negde da rade i da dosta njih dolazi u neku vrstu avanture ovde, sto se Srbije tice, svakoga dana gledam svoje prijatelje i nasu decu, puno , puno mladih obrazovanih porodica sa malom decom koje su otisle odande, i razmisljam kako se to mora negde kasnije osetiti - da su tolika deca i toliki mladi pametni,radni i sposobni ljudi nestali iz drustva...U svakom slucaju, ta neka zivotna sigurnost ovde, a pretpostavljam i drugde, dolazi iz dobrog obrazovanja, upotrebljive struke i finansijske sigurnosti, mi kao trogodisnji emigranti verovatno je necemo osetiti u potpunosti bar jos par godina ali na dobrom smo putu,uvek je bolje nego sto je bilo juce i zasad idemo samo napred, to ima svoju cenu u vidu vremena i stresa oko nedostatka istog, ali opet bolje da se nerviram oko sitnica koje mogu da pokusam da izbalansiram,nego da me brinu velike politicke stvari koje ne mogu da promenim.Za one rodjene ovde puno znaci podrska porodice i finansijska pomoc roditelja, ako je dobiju, jer ne smatraju svi roditelji da treba da finansijski pomazu decu kao tamo.

Zvanicno mozemo da apliciramo za drzavljanstvo, ali se jos nismo nakanili jer se u proseku ceka oko godinu dana ili 25 meseci zavisno od provincije itd, e ako dolazite imajte u obziru da ako vam istekne onaj pasos ili detetu - Kanadski necete dobiti 4 do 5 godina od dolaska, tako da nije u pitanju 3 godine pa drzavljanstvo, vise je.Drzite vase stare pasose u redu za nedaj boze.
....................................................................................................................................

Sto se samog nacina zivota i zivota tice, nemam da napisem nista sto vec nisam u prethodnim postovima, nekom je ok, nekom se ovde ne dopada ili se ne pronalazi sve zavisi od osobe do osobe, ne vole svi istu boji ni istu hranu, tako ni kanadski mentalitet i nacin zivota.
Cujem da je izasla nova lista i nova pravila za emigraciju, promenili su i dolazak onih koji se zene ili udaju za kanadjane zbog ogromnih zloupotreba mahom indijske populacije, javnost =citaj ucveljene ostavljenice su isle do ministra emigracije da se zale kako ih kanada ne stiti od prevaranata, sirote otise u indiju nasle -posle 100 godina trazenja u kanadi-zamislite ljubav svog zivota tamo a on ih skartirao na aerodromu cim je sleteo u kanadu sa kanadskim papirima...tako da sad ide 2 godine braka pa tek onda PR.
Jesam zena, al stvarno neke zene su debili.Da, sigurno zeli da te ozeni a video te je nedelju dana u zivotu na godisnjem u jednoj od divnih egzoticnih siromasnih zemalja iz kojih svi beze tipa kina, indija, kuba...i ti si mu karta odatle.
http://www.cic.gc.ca/english/information/protection/fraud/marriage.asp

nova lista za skilled trades

http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/trades/applications.asp


lista za federal skilled worker

http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who-instructions.asp?expand=jobs#jobs

ostale opcije za emigraciju su na CIC sajtu, i to su canadian experience, phd studies i brak, ili da vas ceka posao ovde -arranged employment.

Svako od nas ovde ima svoj zivot i svoju Kanadu, verujte mi
drasticno se razlikuju, bas poput ljudi...





Zelim vam svima lepu, uspesnu i mirnu 2014,bericetnu sto bi rekli banacani, i jedan citat za kraj koji bi trebalo da bude mantra svakog imigranta a i ostalih :)...

There's only one corner of the universe you can be certain of improving, and that's your own self.

Aldous Huxley, Time Must Have a Stop (1944)

Postoji samo jedan kutak svemira koji sigurno ozes promeniti na bolje, a to si ti sam.

Trudnoca u Kanadi- tj Ontariu

Provincije u Kanadi se razlikuju po zakonima, zdravstvu, licenciranju diploma pa tako i po uslovima za trudnice, zato ovaj post citajte kao - vazi za Ontario za ostale provincije je nesto drugacije.
Trudnice koje su radile puno ili part time radno vreme ili bile "samo-zaposlene" i uplacivale porez i osiguranja u toku jedne godine i sakupile minimum 600 radnih sati u toku odredjenog broja nedelja -52, pre nego sto su ostale trudne imaju pravo na materinsko odsustvo koje mogu da koriste samo majke i koje moze da se koristi pre ili posle porodjaja a koje se jos zove i pregnancy ili maternal leave i koje u proseku zavisno od provincije traje 15 do 17 nedelja i parental leave koje moze da koristi bilo koji od roditelja ili moze biti deljeno izmedju 2 roditelja po dogovoru i koje traje oko 35 nedelja. Primanja za vreme ovog perioda iznose 55% posto od plate do granice od te godine propisane sume )oko 500$ nedeljno trenutno, sto znaci da iako vam je plata npr 7000 $ mesecno necete imati 55% od toga vec manje) i ne dolaze od poslodavca vec od EI, tj osiguranja u slucaju nezaposlenosti, s tim da EI zadrzava pravo da vam ne plati bas sve nedelje bolovanja, vec odlucuju ponaosob o svakom slucaju, osam nedelja moraju da plate a za ostale ce uglavnom traziti uverenje od lekara, pogotovo ako su nedelje uzete pre termina porodjaja.
Vise o tome ovde:
http://www.servicecanada.gc.ca/eng/sc/ei/benefits/maternityparental.shtml\
http://www.servicecanada.gc.ca/eng/home.shtml

Trudna zena u Ontariju ima nekoliko zdravstvenih opcija, ukoliko nema svog porodicnog lekara moze da ode u Walk in i trazi da je usmere tj daju joj uput za ginekologa pri bolnici ili nekoj drugoj praksi,
moze da ode udruzenju babica i da joj jedna od njih vodi trudnocu, pri cemu one mogu da daju upute za sve preglede i da daju uput ginekologu ako je to neophodno, ili
moze da ima svog porodicnog lekara koji ce je po potrebi slati na preglede i upucivati ginekologu kada treba.

Mozda se secate da sam negde ranije napisala da ovde nema onog "majstor svih zanata" u vecini zanimanja, secam se da je meni sve preglede osim vadjenja krvi radio lekar koji mi je vodio trudnocu, dakle on je radio ekspertski i ostale ultrazvukove, on je radio preglede, on je narucivao testove itd...e pa ovde nije tako, ovde za svaki test, pregled ili ultrazvuk ide se kod osobe zaduzene za to.

U prvih 6 meseci trudnoce vidjate svog porodicnog lekara ili babicu jednom mesecno kada vam uruce gomilu papira za razne testove i kazu idi i uradi to pa onda dodji sledeceg meseca da cujes rezultate, testovi krvi i urina se rade pri laboratorijama uglavnom LifeLabs ili Gamma dynacare, ultrazvuk se radi pri ordinacijama za isti a PAP test i "pregled" kod porodicnog lekara ako ga imate ili babice.Onda svi oni u roku od 2 nedelje salju rezultate onome ko vam vodi trudnocu i taj vas obavestava samo ako imate neki problem, dakle vazi parola "no news is good news" i ako vam niko nista ne kaze sve je u redu...mislim da to i nije bas humano al ajde.
Kasnije se ta vidjanja desavaju cesce kako se blizite terminu, izmedju 35 i 40 nedelje ici cete na pregled svake druge nedelje, na pregledu se meri pritisak, opipa i izmeri stomak i slusaju bebini otkucaji srca, nista posebno.
U proseku u toku trudnoce ima 2 ili 3 ultrazvuka, jedan izmedju 15 i 18 nedelja i jedan oko 20te, onaj prvi je genetski skrining za abnormalnosti i Daunov sindrom, on se radi tako sto se uzme krv i uradi ultrazvuk, zatim 2 nedelje kasnije opet idete da date krv, i nakon 2 nedelje dobijete rezultate tj zovete svog lekara da vam ih procita, u principu saznacete da li je sve u redu kada uveliko udjete u 5 ti mesec, sto vam ne ostavlja mnogo opcija cak i da nesto nije u redu...
Opet mislim da je ovo nehumano i da je stav- priroda ce se za to pobrinuti sama -vrlo prisutan u Kanadskom zdrastvu, po njihovom da nesto nije bilo u redu plod se ne bi zadrzao itd...
Ukoliko nesto nije u redu sa bebom majka ima 2 opcije, da uradi amniocentezu i sazna sta tacno nije u redu, da se pripremi koristeci savetovalista da podize dete sa posebnim potrebama...ili da abortira, za to treba da dobije uput od svog lekara koji dokazuje da ce citava situacije uticati na mentalnu i ostalu dobrobit majke i da je to njena izricita zelja, da nije spremna da se suoci sa tim.
Abortus nije ilegalan u Kanadi ali nije ni popularan kao tamo odakle ja dolazim, gde se svaka nezeljeljena trudnoca ili nepaznja resava na taj nacin, s druge strane zato su domovi za decu ovde puni i ima gomila porodica staratelja i gomila dece sa posebnim potrebama...
Drugi ultrazvuk je provera svih organa, razvoja bebe i pola ukoliko zelite da ga saznate.
Izmedju ta dva lekar ili babica moze da trazi vanredne ukoliko krvarite ili posumnja da nesto sa bebom nije u redu.

Citavo vodjenje trudnoce izgledace vam bar u pocetku vrlo cudno i opusteno ako ste imali trudnocu tamo, cak mozda i neprofesionalno.Pregledi su tipa, izmere vam pritisak i tezinu, pitaju kako se osecate, poslusaju bebine otkucaje srca i hvala dovidjenja idite kuci -ako vam ne daju neki papir za jos neki test...Posete su jednom mesecno i traju 15tak minuta ili krace.
Sto se porodjaja tice, zene u Ontariju mogu da se porode kod kuce uz prisustvo babice, mogu da se porode u vodi ili na suvom, ili mogu da se porode u bolnici zavisno od licnog izbora.
Dalje, ako imate babicu kad porodjaj krene mozete da je zovete i ona ce biti u bolnici uz vas, ako nesto krene naopako zove se dezurni lekar hirurg, ako odete sami u bolnicu zapascete onome ko je dezuran i to je to, cak iako vam je neki drugi lekar vodio celu trudnocu nema pravo da bude tamo ako nije dezuran, dakle nije kao tamo, nemate izbora ko ce vas poroditi.
Stvari se menjaju ako iz nekog razloga moraju da zakazu carski ili indukciju, tada cete znati datum i lekara unapred i tu mozda imate malo izbora...ali to je u slucaju da tako mora da bude, niko vam nece zakazati nesto zato sto vi to zelite.
Na operacije u Ontariju se u proseku ceka mesec do dva, zato lekari vecito prebukirani i rasporedi se stalno pomeraju i menjaju,naravno da bebe i trudnice imaju prioritet ali verujte mi ponekad se bas oseca kako ta zdravstvena masinerija treba dobro da se podmaze sto ljudstvom sto finansijama...

Korisni linkovi za trudnice u Ontariju:

http://www.babycenter.ca/a536330/birth-choices---choosing-midwifery-care

http://www.servicecanada.gc.ca/eng/lifeevents/baby.shtml
http://www.labour.gov.on.ca/english/es/pubs/guide/pregnancy.php
http://www.worksmartontario.gov.on.ca/scripts/default.asp?contentID=1-5-3

Kanada u poredjenju sa USA

http://www.theglobeandmail.com/report-on-business/careers/career-advice/maternity-leave-basics-canada-vs-the-us/article4197679/

Ovaj post ce biti blagovremeno dopunjen dodatnim informacijama.

U Otavi je nedavno otvorena prva javna kanadska banka celija iz pupcane vrpce, dosad su roditelji imali opciju da sami cuvaju celije ukoliko zele u privatnim bankama, cene se krecu oko 1000 $ za obradu i oko 100 $ godisnje za skladistenje, npr.
http://www.cellsforlife.com/
http://www.createcordbank.com/
http://www.healthcord.com/?gclid=CPKBpt_4grsCFcYWMgodLG4Auw
sigurna sam da se moze izguglati jos mnogo sa razlicitim cenama i uslovima,
a sto se javne tice,
http://www.cbc.ca/news/health/public-umbilical-cord-blood-bank-launches-in-ottawa-1.1873112

Kupovina nekretnine u Kanadi

Igrom slucaja nekoliko mojih koleginica je u poslednjih godinu dana kupilo nove kuce ili druge po redu...tako da sam naucila neke nove stvari vezane za nekretnine i njihovu kupovinu i troskove, koje zelim da podelim u slucaju da nekom nekad zatreba.

Postoje 3 tipa vlasnistva nekretnine
freehold- gde je nekretnina vasa i nema dodatnih troskova )osim godisnjeg poreza na nju i racuna, i naravno hipoteke)
condo- u ovu kategoriju spadaju svi stanovi i neki townhousi tj tipske vezane kuce, gde placate mesecno odrzavanje u visini od 150 do 1000 dolara u zavisnosti od starosti zgrade, grada tj lokacije i dodatnih luksuznih stvari tipa bazena, teretane itd,pored ovog placate i svoje racune i hipoteku i porez na vlasnistvo
lease- ovo su uglavnom montazne kuce u kampovima ili na jezerima koje su vase vlasnistvo ali placate zakup za zemljiste na kom se nalaze jer pripada kampu i naravno sve ostale racune i takse

zaboravila sam da dodam rent to own opciju, koju bih najiskrenije zaobilazila u sirokom luku, u ovoj varijanti nezavisna kompanija je vlasnik nekretnine koju vi iznajmljujete pod ugovorom da se svaka rata stanarine racune kao rata otplate za nekretninu i kada otplatite sve onda je kuca ili stan vas, ali oni placaju hipoteku banci a ne vi i kuca je na njihovo ima a ne na vase, u slucaju da doticna kompanije prijavi bankrot vi gubite sve i morate na sud da tuzite kompaniju da bi dobili pare nazad, ako imaju da vam vrate...dakle pojela maca, evo primera
http://www.cbc.ca/news/canada/ottawa/story/2013/07/01/ottawa-rent-to-own-scam-family-investors-out-of-millions.html

tipova ima vise pa cu nabrojati samo neke: single home- kuca sa dvoristem odvojena od komsijskih, semi- kuca vezana sa jednim zidom za komsijsku tj dvojna,row ili townhouse- tipska kuca vezana za komsijske sa obe strane, bungalov- kuca u jednom nivou, back split bungalov- kuca u jednom nivou sa poluspratom sa zadnje strane, duplex, triplex i fourplex- manja zgrada podeljena na dva ili vise stana,medju stanovima ima tkzv loft sa visokim plafonima ili 2 otvoran nivoa unutar stana,
bachelor je garsonjera, itd.

Zasto je ta cena?
Elem, trziste nekretnina na ovom kontinentu je neverovatna masinerija koja obrce milione i milione na osnovu virtuelnih vrednosti...evo kako se formira cena odredjene nekretnine, svake godine udruzenje realtora provincije izracunava prosek cena u odredjenom gradu, dodaje na to porast u vrednosti i uzima u obzir lokaciju...recimo da je po njihovoj proceni jedna kuca u relativno novom predgradju 10 godina stara sa 3 sobe i u gradu srednje velicine procenjena na oko 250.000 $, sada na tu cenu dolaze zelje i ulaganja vlasnika i agenta koji zeli da zaradi na prodaji.Zavrsen podrum i sredjeno dvoriste dodaju jos 25 -30.000 na cenu, stvarno dobra lokacija npr blizina prodavnica i popularne skole jos 10.000, dodatni detalji u kuhinji ili kozmeticke renovacije jos 10-15.000,itd gleda se svaki detalj na kom moze da se zaradi tako da ovakva kuca izlazi na trziste sa cenom od 330.000 $ - i dalje ne govorim o cenama u Torontu jer tamo ova logika jednostavno nema smisla i stracara vredi toliko samo zato sto je tamo.
Agent u ontariju dobija 5 % od prodaje, jasno vam da im je u interesu sto veca cena, agent kupca je takodje placen od istog procenta koji daje prodavac a koji deli sa drugim agentom tako da ni njemu nije u interesu da spusta cenu, plus dobija "nagradu" ako pronadje kupca i sklopi ugovor tako da im je u interesu samo da vam nesto prodaju...iako bi po logici trebalo da gleda interese svog klijenta kupca jednostavno nije tako, u svakom slucaju kupac ne placa usluge agenta vec samo advokata - oko 2000$ ako se ugovor o prodaji sklopi i inspekciju kuce ako je hoce, a preporucljiva je za "polovne " kuce i iznosi oko 500$.Inspektor pregleda sve delove kuce, temelj, zidove i krov, trazi strukturnu stetu, pukotine, budj, zavisi sta platite da trazi i koliko je kuca stara, na osnovu njegovih nalaza moze se traziti od vlasnika manja cena ili da popravi pronadjenu stetu, najcesci problem su pukotine u temeljima, vlazni podrumi ili lose uradjen krov...naime krovovi od sindre i vestackog crepa imaju rok trajanja 10 do 15 godina i treba ih redovno menjati, za razliku od evropskih glinenih crepova.Par korisnih videa o tome sta treba gledati po kuci mozete naci na youtube



Kako se trazi nekretnina?
Prvo odete u banku i na osnovu toga kakav vam je "credit rating", primanja i da li imate za ucesce i koliko, banka vam kaze koliko je spremna da vam da i pod kojim uslovima...recimo za moje kolege trenutno sa 5 godina radnog staza i ok platama,banka bi dala oko 350.000 na 25 godina sa petogodisnjom kamatom od 2.89, ta kamata se nakon 5 godina povecava!Ako kupac ima ucesce preko 20% cene ne mora da placa dodatno osiguranje hipoteke ali nekretnina se moze kupiti i sa vrlo malim ucescem npr od samo 10.000 dolara, zavisno od toga koliko je puna cena i na koliko godina ce vas banka vezati.
Bankina ponuda vazi 120 dana i zove se pre-approval, tada idete sami u lov na nekretninu ili ako cete lakse nadjete agenta da vam trazi i da vas seta okolo.Svakog vikenda od 2 do 4 sata popodne kuce koje se prodaju su open house, to znaci da vlasnici nisu tu ali agent jeste i da ako vas zanima mozete usetati sa ulice i pogledati unutrasnjost bez ikakvih obaveza.
Druga opcija je da zakazete vidjenje nekoliko kuca i da vas agent sprovede kada nije open house vec kada vama odgovara.
To je ako kupujete "retail" home tj koristenu kucu ako kupujete novu kucu u izgradnji cene i postupak su drugaciji, i u principu cekate oko 6 meseci da vam je zavrse ali je vecina novih kuca trenutno skuplja od "polovnih".
Zanimljiva cinjenica je da su kanadjani ubedjeni da ce cene nekretnina vecno rasti...cak se ni ne osvrcu na susedni krah u americi, svi koji kupuju kucu racunaju da ce u narednih 10tak godina njihova kuca samo dobijati na vrednosti, ima ljudi koji kupuju kuce od 600.000 $ i oni racunaju da ce prodavati svoje kuce za milione, sve je to lepo ali plate u Kanadi nisu podjednako rasle zadnjih godina sa cenama nekretnina a nezaposlenost jeste i ne vidim neku logiku u tome osim praznih prica agenata koji ubedjuju ljude da im je to ustedjevina za starost ako ne umeju da se obezbede drugacije, iskreno znam ljude koji jesu udvostrucili vrednost svojih domova ali opet se radi o Torontu.
Recimo da ste pronasli nesto sto vam se dopada ali vam se ne dopada cena...napravicete ponudu sa agentom tipa nudim toliko uz te uslove- kao i u svim pregovorima date nisku cenu, nizu od one koju ste stvarno spremni da platite i u uslovima stavite recimo da svi aparati ostanu i da se izvrsi inspekcija itd, to je vec do vas i agenta, tada prodavac odgovara na ponudu i daje svoju npr spusti cenu par hiljada dolara i da svoje uslove, pregovori mogu da traju nedeljama ili satima zavisno od motivacije prodavca i para kojima kupac raspolaze.Recimo da ste se nasli na odredjenoj ceni i da je ona prihvacena, sledi inspekcija koja nije obavezna ali ako je starija kuca vrlo preporucljiva, inspektor proverava sve instalacije i aparate, stanje temelja i krova itd, ako nadje stvari koje iziskuju popravku u vrednosti od par hiljada dolara kupac moze da uradi dve stvari- da novu ponudu sa manjom cenom gde se odbija trosak popravke ili da trazi da se sve popravi o trosku vlasnika pre njegovog useljenja.
Kada agenti zavrse svoje i svi se sloze, svi papiri idu advokatima koji proveravaju poreze i katastar i rade prenos vlasnistva, na kraju banka daje pare advokatu koji daje pare prodavcevom advokatu i time se zavrsava papirologija, agenti i prodavac dobijaju svoj deo a kupcu ostaje da plati porez drzavi i da placa rate banci.
Porez na imovinu zavisi od provincije i grada, npr kod nas je manji u Kitcheneru a veci u Waterloo, placa se svakog meseca a iznosi u proseku za kucu ili stan vrednosti 250-260.000 $ oko 3000 $ godisnje podeljeno na 12 mesecnih rata.
Condo fee za stanove raste svake godine tako da je mnogo veci u starijim zgradama ili tipskim kucama, pocetni su oko 150 kada je nekretnina prakticno nova a u nekim 30 godina starim zgradama u torontu dostizu i 700-800 $ mesecno, logika iza toga je da sto je nesto starije vise para treba ulagati u renoviranje i odrzavanje istog, inace te pare su namenjene za sve zajednicke strukture- tipa parking, krov, vrt,bazen, spoljna izolacija, teretana ili sta se vec nalazi u okviru zgrade a vi ste odgovorni za troskove unutar svog stana.
Mesecni troskovi za kucu dakle iznose- rata banci+porez+racuni+troskovi popravke ili neplanirani troskovi i vasi troskovi zivota
mesecni troskovi za stan iznose- rata banci+porez+condo fee+racuni+ ako imate neplanirane troskove ili popravke unutar stana + troskovi zivota- ako zgrada ima zajednicko pranje vesa i to ulazi u trosak
Razlicite condo korporacije imaju razlicita pravila o raspodeli condo fee-a tako da su u nekim stanovima voda i struja uracunate u fee, ili je deo popravki unutar stana npr neke manje pokriven istim, negde doduse nije tako i vlasnik stana placa sve sam.
Mojim koleginicama je rata za kucu u proseku oko 1000 do 1200 $,sto je u nivou sa stanarinom za dvosoban stan ovde, s tim da jedna ima dodatno osiguranje na hipoteku koje banka zahteva u slucaju da nemate 20% za ucesce ili nemate siguran i dobro placen posao, u tom slucaju mesecno placate dodatno osiguranje koje sluzi da pokrije rate ako izgubite posao ili zbog bolesti ne radite pa ne mozete da platite ratu, pogotovo ako ste samohrana majka...Banka takodje zahteva da kuca, koja prakticno pripada njoj dok god je ne otplatite, bude osigurana a preporucljivo je da i kupac ima neki vid zivotnog osiguranja :))))
Postoje dve vrste kamate- varijabilna koja se menja svake godine i koja je rizicna za vecinu kupaca vecih tj skupljih nekretnina i fiksna sa rokom od uglavnom 5 godina kada se menja i vrse se novi pregovori sa bankom ili ako niste zadovoljni ponudom platite kaznu i promenite banku, kazna za krsenje ugovora iznosi zavisno od banke i vrste hipoteke 500 do 1500 $.
Nazalost nisam stigla da se bolje raspitam o vrstama hipoteka koje su u ponudi, mada znam nekog ko radi u banci pa cu to verovatno uraditi u buducnosti, ali verovatno da vecina stvari moze da se nadje na netu, vecina ali ne sve i ne sve onako kako jeste jer kamate koje banke nude na netu i zvanicno su vece od onih koje stvarno mogu da se ispregovaraju licno, sve zavisi od klijenta, cime se on bavi i koliko depozita ima.Neki od onih koje znam su kupili kuce slicnih cena sa 30.000 $ depozita a neki sa 100.000.
Recimo da neko vec ima hipoteku na kucu ili stan, ali hoce da kupi nesto vece ili u drugom mestu, u dogovoru sa bankom moze da "ponese i preseli" svoju hipoteku na novu nekretninu i nastavi da je placa sa vec prethodno otplacenim delom pod istim uslovima.Druga stvar je, da neko na primer ima gomilu dugova - sto je ovde neverovatno cest slucaj- sto za kola, sto za stvari koje je kupovao na kredit, sto na karticama itd... mesecna kamata na kreditnim karticama je preko 20%- 28% i zato ih apsolutno ne koristimo nego samo kad bas moramo, ali recimo da ih je neko svojski koristio i dosao do tacke da placa stotine dolara za kamatu na kraju meseca ili placa minimum od 10 $ a gomila hiljade dolara duga na kartici, opet u dogovoru sa bankom moze postojecu dug da premesti na hipoteku- gde prakticno duguje sve te pare banci dodajuci ih na dug za nekretninu ali pod mnogo manjom kamatom, mislim da se ovo zove "kolateralna" hipoteka.
Sam ulazak u kupovinu nekretnine znaci ulazak u 30to godisnji ili dozivotni dug za neke, sto ljudima ume da napravi problem ili finansijski ili psihicki jer se osecaju vezanim i porobljenim od strane banaka, razlika je u tome kako ko prihvati situaciju, vecina ljudi sa nasih prostora na to gleda kao na ropstvo, ukljucujuci nas, vecina kanadjana na to gleda kao na potrebnost i nacin zivota jer je ovde oduvek bilo tako, ljudi decenijama ne zidaju svoje kuce vec ih kupuju i otplacuju- jednostavno nacin zivota, kljuc u ruke i dug u dzepu.

Nekad sam se zavaravala da ljudi koji nemaju para imaju gomilu dugova i finansijskih problema ali to nije uvek tako, cak i ljudi koji jako puno zaradjuju ponekad ne umeju da pare sacuvaju, htela sam da nadjem par interesantnih primera iz serije
-til debt do us part-koja mi je je jako interesantna i poucna, nazalost nisam uspela da nadjem epizode na youtube, samo ovu


i druga zanimljiva serija - world strictest parents

Novi gost na blogu :)

Postovani citaoci bloga „Novi zivot u Kanadi“,
U dogovoru sa autorom i vlasnikom ovog bloga, pisacu o iskustvima svoje porodice i sebe, sa zeljom da bacim neko drugo svetlo na ceo postupak pripreme papira i procedure dolaska u Kanadu, svega sto smo proziveli u tim godinama, samog dolaska u „zemlju nevidjenih mogucnosti“ te nasih dosadasnjih iskustava u prvih godinu dana.
Zahvaljujem se autorki sto mi je pruzila mogucnost da iznesem nasa iskustva jer sam se do skora i sam nosio mislju da otvorim svoj blog i pisem onom sto cu pisati u njenom blogu u nastavcima, kao dopisni clan nekog casopisa.
Clanci ce biti u nastavcima, shodno vremenu i mogucnostima za kucanje, te moje nadahnutosti da pisem o temama koje mi padnu napamet a smatrajuci ih korisnim.
Za sva eventualna pitanja cete imati postojece kontakt adrese bloga ciji sam i sam veliki sledbenik i postovalac, te vas ljubazno molim da se sva korespondencija obavlja u gore navedenom pravcu.
Imena koje navodim bice izmisljena a situacije generalizovane koliko je god moguce.

KAKAV SMO IMALI ZIVOT U SRBIJI?
Sa danasnje tacke gledista, imali smo skladan i miran porodicni zivot (troje skolske dece, supruga i ja). Ja sam radio u dobro stojecoj stranoj kompaniji na poziciji koja s mogla samo pozeleti, sa takvim primanjima da supruga nije morala da radi vec da se posveti porodici.
Odmah da napomenem, plata je bila manja od 1.500 evra mesecno jer ce mnogi pomisliti da su hiljade evra u pitanju.
Zivelo se skromno i shodno mogucnostima, nikada nismo bili nicega zeljni i uvek smo ekonomisali bez obzira na okolnosti.
Pored toga, supruga i ja imamo dovoljno nasledjenih nekretnina od svojih deda, baba i roditelja da mozemo od ziveti i od izdavanja istih, ali nikada na to nismo ozbiljno racunali, vec ostavljali kao zadnju mogucnost ako nesto krene po zlu i izgubi se posao.
KAKO SMO SE ODLUCILI ZA ODLAZAK U KANADU?
Na osnovu prica sa prijateljima koji su imali opet svoje prijatelje u Kanadi i koji su prepricavali da je tamo divno,bajno, sjajno, uredjeno, kulturno, perspektivno.
Na kraju smo se upoznali i sa tim prijateljima preko Skype-a koji su delovali sretno, zadovoljno, nasmejano, pozitivno, uspesno . . . . .jednom recju ispunjeno.
Onda smo culi njihovu pricu da u Srbiji nisu imali hleba da jedu, da im je frizider bio konstantno prazan, da su meso jeli eventualno jednom do dva puta meseco, da sebi nista nisu mogli da priuste, dok eto u Kanadi vec imaju sve posle godinu dana i da razmisljaju o kupovini stana.
Sta rade tamo? Rade u fabrici na traci.
Onda se covek pita:“Pa ako oni radom na fabrickoj traci tamo imaju gotovo sve za godinu dana, sta mi mozemo da ocekujemo za bolje placena radna mesta shodno svom obrazovanju“?
U medjuvremenu se upoznajemo i sa ovim blogom koji smo konstanto pratili iz dana u dan i upijali bukvalno svaku informaciju koju smo mogli da prikupimo.
Tada nam je usao crv u glavu i poceli smo da trazimo razloge naseg eventualnog odlaska iz zemlje.
Na kraju, jedan od glavnih razloga i/ili opravdanja je bio taj da deci treba pruziti bolju buducnost gledajuci svaki aspekt zivota.
Da se ne lazemo, svi mi volimo svoju decu ali volimo i sebe, pitanje je koliko smo spremni sebe da slazemo i damo sebi lazno opravdanje za mnoge postupke.
OPERACIJA „KANADA“ – KRECE !
Posle 4 meseca „kuvanja“ odlucili smo se da krenemo da se raspitujemo o potrebnim i dovoljnim uslovima koje treba da ispunimo da bi se dokopali ove divne zemlje.
Na kraju smo saznali da postoji izvesna advokatska kancelarija u Zemunu koja je specijalizovana za obradu celog predmeta i postupka i koja sa relativno visokim strepenom uspeha zavrsava iseljenicku vizu.
Naravno, sledeci korak je bio zakazivanje razgovora/konsultacija koji je kostao 20 evra i trajao 2 sata.
Tokom razgovora je izvrsena procena nas kao kandidata i mogucnosti realizacije celog postupka, gde smo za kraj dobili i listu formata A4, obostrano odstampane sa tacno navedenim papirima koje treba i kada da im dostavimo, prevodiocima, njihovom uslugom, ocenama iz engleskog testa IELTS i td.
Naravno, i mi smo imali odredjena pitanja i na sva smo dobili adekvatan odgovor.
Odmah smo bili svesni cinjenice da postupak traje najmanje godinu i po dana i da trazi pozamasnu sumu novca, ne samo za sve sto je potrebno da bi dosli do viza, vec i za start u Kanadi.
Posle nekoliko dana premisljanja, odlucili smo se da krenemo u novu avanturu zvanu „Kanada“.
Prvi i osnovni korak je bio da ja kao nosioc vize moram imati visoke ocene iz IELTS testa i verujem da oni koji su isti spremali znaju koliko je zahtevan i tezak.
Iako imam aktivno znanje engleskoj jezika, zivota i rada u inostranstvu nekoliko godina, rada sa strancima u kompaniji u kojoj sam radio, odlucio sam da dam sebi 6 meseci intenzivnog ucenja svaki dan po 4-6 sati.
Problem je bio naci toliki materijal za ucenja ali sam danima sedeo za racunarom i kopao po netu da bih nasao sve moguce izvore i knjige, online sajtove, skripte, profesore i td.
Na kraju sam nasao materijal koji je u stampi bio tezak oko 50kg i koji sam za 6 meseci presao 7-8 puta.
Napisao sam oko 150 pisama do 150 reci i oko 90 eseja do 300 reci.
Imao sam casove engleskog dva-tri puta nedeljno po 1.5 sati sa tacno definisanim oblastima.
Svi smo se u kuci posvetili mom ucenju i sve je bilo podredjeno tome.
Na kraju sam polozio sa prosecnom ocenom 7.5, maksimalna je 9.

PREDAJA DOKUMENATA I CEKANJE
Dok sam ja spremao ispit, mi smo intenzivno i vrlo planski pripremali ostala dokumanta, pazeci na njihovu vremensku validnost da ne bi morali opet da placamo potvrde koje bi eventualno zastarele.
Prvi sledeci dan po dobijanju origial IELTS sertifikata, nasao sam se kod advokata i isti mu predao, da bi dokumenta bila poslata u roku od 24 sata u Kanadu. Bio je Oktobar 2010 godine, cekali smo odgovor do Februara 2011.
Odgovor je bio da smo odbijeni jer smo na listi zanimanja bili prekobrojni i da ce nova lista biti otvorena pocetkom jula i da se za tada spremimo.
Cekali smo i tih cetiri meseca da bi ponovo poslali dokumenta da bi odgovor dobili u Februaru 2012 da smo prosli sa papirima i da treba da idemo na lekarski pregled.
I pregled je zavrsen, papiri predati, odgovor za viziranje se cekao. Tenzija raste, nervoza takodje, odgovora nema.
Krajem Juna dobijamo poziv da dodjemo u Bec i podignemo svoje vizirane pasose, sto smo uradili za manje od 48 sati od dobijanja informacije.
Nasoj sreci nije bilo kraja, skakali smo i vristali od srece da smo posle dve godine od pokretanja celog postupka dobili ono sto smo toliko dugo cekali i prizeljkivali.
Odmah smo rezervisali karte za polovinu jula i obavestili poznanike u Kanadi da nam traze smestaj.
Mi smo i dalje bili u euforiji i planovima.
Za sve vreme cekanja papira, trudii smo se da sto vise informacija dobijemo sa sto vise izvora i sve nas je uveravalo da je odlazak u Kanadu prava zivotna odluka.
Ja dajem otkaz u firmi sa 30 dana otkaznog roka, svi u firmi u cudu i ne mogu da veruju sta im pricam, direktori me pune 3 nedelje odgovaraju od ideje te da ostanem u firmi jer nam je dobro krenulo.
Ja ni da cujem, pravac Kanada!
Kupili smo karte, smestaj obezbedjen, privremeni namestaj takodje, docek na aerodromu isto, vecera, prava idila.
SLETELI SMO
Subota vece, sve bljesti i sjaji, ljudi oko nas vrve kao mravi, aerodrom grandiozan i ogroman, nesto slicno onom u Frankfurtu, mojoj deci prvi let bilo gde.
Prolazimo pasosku i imigrant proceduru vrlo brzo i izlazimo iz aerodromske zgrade, nasmejana lica poznanika nas docekuju tacno ispred izlaza.
Kratko pozdravljanje, pakovanje i u novi dom.
U nasem iznajmljenom dvosobnom stanu nas ceka ostatak ekipe, rostilj, prica, prepricavanje dogodovstina, kao da se poznajemo zadnjih 20 godina.
Oko ponoci se ekipa rastura, ostajemo sami sa svojiim koferima i probusenim dusecima na naduvavanje i krece leganje u „krevete“ (bolje reci spavanje na podu).

PAPIRI
Pre dolaska u Kanadu sam se potrudio da sto bolje proucim sve potrebne korake za dobijanje svih potrebnih papira da ne bi gubili dragoceno vreme i da bi sto pre mogli da pocnemo da radimo i trazimo posao.
Sve papire smo uspeli da dobijemo ili inicijalizujemo njihovo dobijanje u roku od 2 dana, ukljucujuci i otvaranje racuna u banci i upis dece u skolu.
Odmah potom krece auto-skola sa dva casa i polaganjem, dobijanje G1 dozvole a posle 2 nedelje G2. Za mesec dana je polozeno i za full G, kupljena kola, osiguranje, osvezen namestaj.
Mi smo i dalje bili u euforiji, zadovoljni, sretni i sve deluje idilicno.
Ali, polako . . . . . .
POSAO
Posao sam dobio po prepuruci jos dok sam bio u Beogradu tako da nisam jurio bilo gde i bilo koga.
Ipak, sam posao je bio nikakav, plata vrlo neredovna i minimalna, nema nikakvih benefita, radno vreme od jutra do sutra, svi dani radni bez izuzetka.
Trazili smo mojoj supruzi bilo kakav posao i bilo gde ali prva tri meseca bez ikakvog uspeha.
Konacno smo i njoj uspeli da nadjemo part-time za minimalac u jednoj radnji, vidjali smo se samo kada smo legali ili ustajali iz kreveta, decu nisam vidjao uopste i nismo imali slobodnog vremena ni za sebe a ni za druge.

PRVA DVOUMLJENJA
Moj posao je bivao sve gori i gori, odnos poslodavca robovlasnicki a ja sam se trudio da preko Interneta trazim drugi posao.
Za manje od 6 meseci sam poslao vise od 800 mailova sa svojim Resume-om i preporukama iz Srbije, nisam imao nijedan telefonski poziv do tada a ni sada.
Bio sam u institucijama koje finansira drzava i proveravali su moj Resume i sastav istog, nisu nasli nijednu zamerku.
Zakljucak je bio – potreban je networking i preporuke
Predlaze mi se da volontiram 3-6 meseci u pojedinim kompanijama koje mi mogu na kraju dati svoje preporuke, posao ne.
Na moje pitanje a ko ce da place racune i ostale troskove tih 6 meseci ako ja radim puno radno vreme kao volonter u nekoj firmi, dobio sam odgovor da sam o tome trebao ranije da razmisljam i da se ovde ne dolazi bez para za bar godinu dana zivota bez posla. To znaci bar 30.000 CAD.
Shodno stalnom manjku para, moja zena je trazila jos jedan part-time posao koji je konacno uspela da dobije a to znaci da se vidjamo jos redje i manje.
Prve krize su krenule vec u Novembru i Decembru, shvatajuci da ovo nije zivot koji smo ocekivali, da nije ni izbliza onako kako su nam pricali i docaravali.
Ja sam u medjuvremenu polozio i za vozaca autobusa i kamiona, firma u kojoj sam radio nije davala plate 5 nedelja i krenuo sam da vozim kamion (sleper)po gradu.
Deci i sebi ne mozemo nista da priustimo jer nikada nemamo dovoljno para i stalno sastavljamo kraj sa krajem, molimo Boga da se nekome ne pokvari zub ili da mora na pregled kod ocnog lekara jer nemamo pare da to preglede platimo.
Stalno smo u strahu od gubitka posla i kriza je ogromna, samo se lepo i u rukavicama prikriva.
Osnovni zivot je uzasno skup i sve me podseca na vremena ali i sadasnje vreme kod nas, radnje su pune ali mi namamo nikakve koristi od tog kada nista sebi ne mozemo da priustimo.
Deca nemaju ovde svoje drustvo jer se ovde druzenje posle skole ne neguje kao kod nas, tako da su po ceo dan u kuci, sami sa sobom i povremeno sa nama kada nas vide.
Nasa razmisljanja i danas idu u pravcu povratka kuci gde jos uvek postoji teoretska sansa da se vratim na svoj stari posao i starom ali mnogo boljem nacinu zivota.
Ovaj spis bi zakljucio listom pitanja koja sebi nismo sebi postavili dok smo bili u Srbiji a smatram da bi nam mnogo pomogao da bolje sagledamo realnu situaciju i donesemo pravu odluku:
Ko su nam izvori informacija?
Sta ti izvori u Srbiji rade?
Sta su ti izvori informacija radili u Srbiji i sta sada rade u Kanadi?
Koliko imaju godina i koliko imaju dece?
Sto vise godina i vise dece to je situacija teza da se covek snadje u Kanadi.
Kakvo je Vase realno zdravstveno stanje?
Ne zavaravajte sebe da ste jaki, sposobni i da mozete da potegnete iako imate blagu isijalgiju ili diskus herniju, poviseni pritisak i td.
Ovde nikoga ne interesuje da li ste bolesni ili zdravi, radis-dobijes nadnicu, ne radis i sedis kuci-gladujes.
Koliko je surova situacija ilustrovacu vam na tri skorasnja primera koja nisam citao iz novina vec video i cuo svojim usima jer sam stalno u komunikaciji sa tim ljudima.
Primer 1
Gospodin svojih 65 godina imao je operaciju ugradnje stenta i morao je da se javi na posao posle 48 sati od operacije i da da 100% svojih mogucnosti, ne postoji bolovanje.

Primer 2
Radniku na traci za izradu srafova, radi jedan full time i jedan part-time posao (u proseku oko 16sati rada svaki dan + prevoz do i od poslova = 20 sati bez spavanja dnevno), masina odseca kaziprst desne ruke.
Siju ga i previjaju, dobija lekove protiv bolova i u roku od 3 dana mora da se vrati na posao inace sledi otkaz. Krvav radi i dalje oba posla a rana nikako da zaraste jer je stalno iritira radom.

Primer 3
Gospodja koja ovde zivi i radi 32 godine kao frizerka, imala je operaciju na otvorenom srcu, morala je da se vrati na posao 4 dana posle operacije jer je i strucno misljenje lekara bilo da je sposobna da radi. Ni danas, posle 6 meseci ona se ne oseca dobro, rana je lose zarasla a lekari pisu da je sve OK.
Da li imate nekoga ko moze na samom pocetku da vam pomogne?
Da li imate rezervni plan da ako ne uspete u Kanadi da se mozete vratiti kuci, svom domu i svom poslu ako ga imate?
Da li imate u Kanadi „vezu“ i „preporuku“ koja vam moze odmah otvoriti vrata da radite ono sto najbolje znate?
Da li ste majstor i ako se niste profesionalno time bavili do sada, da li vam takvi poslovi idu od ruke?
Ovde svako ko se uhvati gradjevine u najsirem smisu te reci nece ostati gladan a koliko ce zaraditi i sta ce mu ostati to je drugo pitanje.
Koje je vase znanje engleskog jezika?
Sto ga bolje znate lakse se snalazite jer se mnogo toga zavrsava iskljucivo telefonom.
Sta je to sto u Srbiji nemate a smatrate da cete dobiti dolaskom u Kanadu, bar na osnovu prica koje ste culi do sada?
Da li price koje ste culi od svojih prijatelja i poznanika iz Kanade mozete proveriti iz drugih izvora?
Cesto su ljudi ovde skloni preterivanju i ulepsavanju da bi prikrili svoj neuspeh i sramotu da rade za minimalac svojima u Srbiji.
Koji je vas stil zivota u Srbiji i da li ste spremni da se istog odreknete jer su male sanse da cete u Kanadi imati i to za prvih nekoliko godina?
Da li ste spremni da se u Kanadi dokvalifikujete za neka zanimanja koja nemaju nikakve dodirne tacke sa vasim sadasnjim profesionalnim opredeljenjem?
Znajte da to ucenje trazi mnogo para, vremena i odricanja a niko ne garantuje da cete se bas u toj novoj profesiji zaposliti.
Da li ste spremni da radite svaki dan u nedelji sa eventualno jednom nedeljom godisnjeg odmora kada se obicno remontuju masine ili je Bozic u decembru kada su cene aranzmana astronomskih vrednosti?
Da li zelite da dodjete u situaciju kao mnogi nasi imigratni koji su vise od dve decenije ovde, zeljni da vide svoja ognjista i porodicu ali nemaju pare za avio karte? Koliko takvih ljudi samo ima ovde . . . . .
Da li zelite da vam deca za godinu dana zaborave cirilicu a za par godina negiraju da su iz Srbije i da se stide odakle poticu?
Da li zelite da se vasa deca stide da kazu odakle su im roditelji?
Da li zelite da vidite svoju decu u kratkom vremenu kako medju sobom pricaju sve vise engleski i kako polako zaboravljaju svoj maternji jezik i pored svog truda da se to ne desi?
I za kraj, pitanje koje sebi svaki dan postavljamo i jos uvek nismo dosli do pravog odgovora a smatram da se sve vrti oko toga je sledece: „Sta je to sto nas cini sretnima jer ovde nismo sretni od kako smo dodirnuli kanadsko tlo“?!
Mi ne mozemo sebi da odgovorimo ni na drugo pitanje ako nemamo odgovor na prethodno: „Sta nas cini toliko nesretnima“?!!

Savet za kraj:
Ni slucajno ne prodajte svoje nekretnine koje imate u Srbiji, bar 3-4 godine po dolasku u Kanadu, dok se utisci ne slegnu i ne sagleda situacija iz svih mogucih uglova.
Tek onda razmatrajte takve odluke a iste vas vode u kredite do kraja zivota, odnosno moderno robovlasnisto prema bankama i osiguravajucim drustvima.
.........................................................................................................................................................................
-Hvala puno gostu na doprinosu za blog, ukoliko imate pitanje komentare, nastavak sledi :)
I da, licno se slazem sa ovim postom zaista treba sebi postaviti mnoga pitanja pre nego sto se odlucite na novi zivot na novom kontinentu...jer ima vrlo malo dodirnih tacaka sa zivotom u srbiji i evropi uopste,ako ste tamo imali nista onda ovde mozete samo da imate malo po malo vise od nicega u svakom aspektu ne samo materijalnom...da li se ovde vise radi- vremenski u nekim strukama-da, u vecini rekla bih osim ako radite part-time.
Druga stvar je, uzmte u obzir svoj zivotni stil, godine i nacin razmisljanja, jer vecina ljudi sa onih prostora zapravo zeli da bude neka vrsta "gastarbajtera" ovde, da uspe, da ima bolji zivot i vise novca ali da zivi i razmislja kao tamo, nazalost ja mislim da to nije u potpunosti moguce, pocevsi od sebe- tamo sam govorila jednim jezikom ovde drugim, tamo su me zvali jednim imenom ovde me zovu drugim, tamo sam radila u jednoj struci ovde radim nesto sasvim drugo, tamo sam radila manje sati ovde radim vise,tamo sam imala citav skolski raspust za odmor ovde imam 2 nedelje rasparcane na 2 dela godine jer ne mogu da ih koristim zajedno i nedelju dana za bozic, a da ne govorim o tome koliko su se neki drugi aspekti mog zivota promenili, nema baba i deda da uskoce i pricuvaju dete, nema nekog drugog da ti skuva nesto nedeljom i zove te na rucak, nema prijateljica da trkes negde do grada na kafu posle posla ili vikendom...Ima zato gomila drugih stvari koje mogu da radim vikendom ili sa prijateljima, uglavnom odlazak negde van grada, ili u decje igraonice ili druzenja ali da, zivot je potpuno drugaciji moras da prihvatis da ce sve u vezi sa tobom i tvojim nacinom zivota i razmisljanja da se menja na gore ili na bolje i tvoj ego to mora da podnese i pretrpi koju modricu.Da se razumemo, niko ovde ne ceka vesele optimisticne emigrante sa crvenim tepihom, nije to letovanje ni godisnji, emigracija je promena svega za 180 stepeni i vecito nailazenje na prepreke i vecita borba sa vetrenjacama,i pocetni stres i besparica, trud daje rezultate vremenom, samo je pitanje sta tacno zelite od zivota i zasto zelite da dodjete ovde,
razmislite o tome
budite iskreni prema sebi na vreme...ali
budite iskreni i prema svom partneru ako niste spremni na tu zrtvu.
Kada sam se udavala mama me je pitala da li bih mogla sa njim da zivim u supi i sa malo para, i ja sam rekla -da, i dalje tako mislim dok god smo zivi i zdravi i zajedno, nije me briga gde zivim i da li moram opet da se selim, zivot je pun promena, jedna manje vise nece me ubiti, ako mozes nesto da promenis u svom zivotu svojim mozgom i voljom, to znaci da nisi zarobljen u zabokrecini mrtvog mora i beznadja, ali ja sam u tridesetim i zelim sve da menjam, pitajte moju mamu da li ona zeli da menja svoj zivot i svet ili je odavno zavrsila sa tim, podigla decu, odradila svoje...znam ljude kojima je taj stres i nespremnost na ono "u dobru ali i u u zlu" unistilo brak, zato
budite iskreni prema sebi.

Time to - say goodbye

Znam da oduzilo vreme izmedju postova i da svi verovatno ocekuju neki uskoro ali verovatno ne ovaj...ali mislim da je vreme da napisem i poslednji post na ovom blogu.
Nas zvanicni status emigranata se zavrsava ove godine, ali nasa emigracija je za ceo zivot.
Mislim da smo za tri godine postigli dobar deo onoga sto smo zeleli i planirali, u svakom slucaju ako uspeh kao mnogi merite finansijski onda smo mnogo bolje nego tamo jer tamo smo bili na nuli, ako uspeh merite koliko smo proziveli, proputovali i doziveli onda su nam horizonti mnogo siri nego sto su bili...ako uspeh merite koliko nam je porodica mirna i sigurna i imamo sve sto nam je potrebno i niko nam se ne mesa u zivot, onda, je ovde bas tako, imamo svoj mir i dovoljno za sve jer nam prohtevi jos nisu porasli.Da li ima trenutaka kada zazalim sto nisam tamo? Ima, ali samo zato sto pozelim da vidim draga lica, razdaljina izmedju 2 kontinenta je prilicna...nijedna stvar odande niti mesto mi ne nedostaje, nedostaju mi dragi ljudi.
Na poslu nije lose, ljudi sa kojima radim su iz celog sveta i vecina je super, dani lice jedni na druge, provodim vreme sa decom, hranim ih, uspavljujem, igram se sa njima i prepovijam ih, radim ono sto svaka zena radi bar 6 godina ako ima dvoje, ili duze, sve mi je ok osim plate koja nije prevelika i radnog vremena koje mi pojede ceo dan, pogotovo sad zimi kad idem mrak je u 6 kad se vracam mrak je...ne zalim se, naviknes se a i ne umara mozak i posla uvek ima, plus mogu da otvorim vrtic kod kuce jednog dana ako resim da radim od kuce.Nisam gurala dalje da sredim uciteljsku diplomu iako sam mogla jer nisam zelela da se sada upustam u to, imam koleginicu koja radi samnom koja ima 5 godina lokalnog uciteljskog faxa i ne moze da nadje posao a njena sestra u istoj situaciji ga trazi vec sestu godinu, malo je teze dobiti drzavni posao pri skoli cak i za skolovane ovde, potrebno je vreme i upornost.Svi imigranti koji rade samnom imaju fakultete profesora i ucitelja i svi su prekvalifikovani za poslove koje rade, ali vecina ima kao i ja te divne neupotrebljive diplome prosvete i kojekakvih socijalnih studija...vecina slicnih diploma je manje vise beskorisna za rad, dobre su samo za dobijanje vize, prava, ekonomija, politicke nauke,psihologija i filozofija,ako cete iskreno slaba vajda, s druge strane nauke kao medicina, informatika, matematika,hemija sasvim druga prica,kao i zanati, i opet sve zavisi od toga gde ste i koja je provincija i jezik u pitanju.Izuzeci od pravila uvek postoje i vredi pokusati izvuci najbolje od onog sto neko ima.
Mislim da smo mi izvukli dobar deo od onoga sto smo imali na papiru, tako da sve one godine skole ipak nisu protracene uzalud.
Kada se osvrnem vidim da sam prvu godinu videla ruzicastom, sve mi je bilo divno i drugacije, sve mi je bilo bolje i lepse i vece od icega sto sam imala ili videla, kada sam videla kako moze da se zivi ubijala me je gorcina sto sam decenijama bila uskracena za toliko toga...vadila me je cinjenica da cu mozda nadoknaditi jedan deo ali da ce moje dete moci da ima normalan zivot - u zavisnosti sta ko smatra normalnim, druga godina mi je dala malo bolji uvid u neke stvari, recimo da je bila siva, kada vidis da ima svuda i dobrog i loseg i isto takvih ljudi, da ima mesta koja su bolja za zivot i ima mesta koja nisu tako divna i da uvek postoji razlika u ceni...Pri ulasku u trecu godinu sam se konacno oprostila od gorcine, prestalo je da me proganja ono tamo jer sam prestala da razmisljam o onom tamo, moj zivot se sveo na sada i ovde, pocela sam da radim, dete da ide u vrtic a uskoro i u skolu, stekla sam neki novi krug prijatelja i zadrzala stare i ova godina ce biti zelena, jer imam neke nove zelje i ciljeve jer zelena oznacava obnavljanje i rast, oznacava nove stvari i prolece...
Kada jednom promenite zemlju, promena postaje sastavni deo svakodnevice, svakog dana menjate svoj jezik, menjate navike, menjate sebe, menjate svoj zivot i nacin razmisljanja, menjate poslove ili mesto stanovanja,menjate okolinu i ljude koji vas okruzuju, ljudi koji nisu navikli na toliko promena treba da ocekuju da ce ih to pogoditi psihicki.Ljudi koji ne zele da se menjaju ce se mozda slomiti pod pritiskom, ljudi koji se promene previse ce se mozda izgubiti- postati neko drugi sa drugacijim razmisljanjem i vrednostima.Ja ne znam tajni recept za to kako sacuvati sebe i ostati normalan i priseban u moru promena, verovatno je svako svoj majstor u ovom slucaju.

Prvi i osnovni motiv za sve price na ovom blogu, a ima ih preko 170, bio je da sakupim na jedno mesto sve sto je trebalo da znam kao imigrant a niko mi nije rekao ili skrenuo paznju na to, da ako mogu pomognem i ustedim vreme svima koji ce se osecati kao ja kada slete, izgubljeni i zapanjeni.
Mislim da sam delimicno uspela to da uradim, stvari se vremenom menjaju tako da su neke stvari na blogu zastarele ili promenjene, ali ja ne zelim da ga pretvorim u dozivotni projekat zato cu ga lenjo ostaviti takvim kakav jeste za sada.
U svim tim pricama pored cinjenica potkrala se i moja licna slika svega sto nam se desavalo, trebalo je da znam da je to neizbezno, neki su rekli da sam previse optimisticna- ti me definitivno ne poznaju cak ni iz prica, neki su rekli da sam realna- volela bih da mislim da je tako ali ta realnost se odnosi samo na jednu osobu i to onu koja ovo kuca, svako drugi ima neku drugu realnost.I svaki put kada me zlurado nakace, kazem to je MOJA prica, moja istina i moj blog, to je bio nas put i nas dozivljaj Kanade, to nije univerzalna matematicka formula za emigraciju, pobogu...
Tesi me cinjenica da znam dosta ljudi kojima je blog zaista pomogao, neki od njih su mi prijatelji, neki divni ljudi su usli u nas zivot samo zbog bloga i to znaci da sam bar dve stvari uradila kako treba.
Ovaj blog mozda nije medju najboljima ali je definitivno medju najstarijima koji je otvorio vrata citavom nizu ljudi sa slicnom idejom da podele svoje iskustvo sa emigracijom i olaksaju drugima, kada sam pre 5 godina trazila stvari na ovu temu nije bilo niceg, sada postoji pristojan izbor foruma i blogova na istu temu i drago mi je da je tako, iako i dalje imam osecaj da slika nije potpuna i da nista ne moze da opise sta cete osecati kao emigrant u svom "novom zivotu"...
Mi smo svojim izborom zasad zadovoljni. Nisu svi osetili to isto, ili su stekli ovde dovoljno uslova da opet promene mesto stanovanja ili kontinent.
Zelim svima koji se odluce na ovaj korak puno srece, istrajnosti i da imaju jasnu viziju onoga sto zele da promene u svom zivotu i zbog cega su se odlucili na to, kao i to da imaju dostizan cilj i dobar prag tolerancije stresa.

Mozda cu nekad osetiti potrebu da dopisem nesto ali zasad to je to od mene.

Razlike

Zima je dosadno vreme ako niste ljubitelj zimskih sportova.Iako imamo tubing, skijanje i gomilu mesta za sankanje okolo proslonedeljni dvocifreni minusi drzali su nas proteklih vikenda unutra, kakvo ludilo od dana kada jutro zapocne sa -24 a popodne se popne na cak -12, :) eto ova zima nas ne mazi kao prethodne, januar je uspeo da uglavi i dve blage varijante sneznih oluja na opstu radost onih koji jesu ljubitelji zime za razliku od mene.Ova poslednja pre neki dan poslala me je kuci sa posla jer su sve skole i vrtici bili zatvoreni, osim mog ali se pojavilo svega nekoliko klinaca tako da smo morali da zatvorimo...
U malom gradu nema velikih muzeja i gomile igraonica za decu, ima par mekdonaldsa i chucky cheesa sa igraonicama a muzej smo obisli za cca 20 minuta, vreme se prekracuje po trznim centrima ili odemo u bioskop, inace Hobit mi se bas dopao iako treba cekati na nastavke i nastavke...Nedeljom popodne odemo u neki kafic ili restoran cisto da ne sedimo ispred Tva, smorim se kada pomislim da ce biti ovako jos 2 meseca minimum.Ovih godina sam pratila vreme tamo i ovde i zakljucila da je razlika u trajanju zime po mojoj proceni 20 dana do mesec dana zavisno od godine, i dok tamo u martu uveliko pupi drvece i ponesto do aprila sasvim lepo ozeleni, ovde tek krajem aprila pocetkom maja drvece pocinja da lista i zeleni, desi se da i april ima snega do kraja ponekad.Secam se da je jedne godine moja sestra dosla 1 maja i zgrozila se kako je kod nas bilo hladno ispod 10 a tamo vec preko 20 stepeni, ovde nista nije bilo zeleno a tamo je uveliko sve cvetalo...Meterolozi su najavili postepen porast temperatura u toku zime, navodno se u toku poslednje decenije kanadska zima u proseku "ugrejala" za 3 stepena, ali to znaci da ce i leto, sto ovde uopste nije zabavno u zagrljaju 3 velika jezera Ontario je leti prilicno zagusljiv.Imala sam prilike da cujem od kolega sa posla kakav je zivot u drugim provincijama i shvatila da se razlikuju kao nebo i zemlja od ove u kojoj sam ja, mozda bi nakon tih prica trebalo da promenim ima bloga u zivot u Ontariju, jer ne samo da su cene, porezi, plate i decji dodaci razliciti vec i mentalitet ljudi po gradovima i selima, i nacin govora se razlikuje i lokalne uzrecice, recimo mladi u ontariju dosta ubacuju lenju americku uzrecicu Like u govor, and I was like really, desn't he like already lives with her blabla bla dok ce u winipegu cesto koristiti na kraju svake izjave -do you know what I mean? koja me redovno stavlja u iskusenje da odgovorim no, I don't read minds :) lol
Sinoc sam posle emisije marketplace koja je nesto tipa insajdera ovde ali vezanog za potrosace i kompanije a ne za politiku, saznala da osim toga placamo brendiranu robu i namirnice i do 90% vise nego USA, ne zbog poreza niti zbog razlike u dolaru jer te razlike iznose do 10% nego zbog toga sto proizvodjaci imaju drugi cenovnik za kanadu, kada su ih upitali zasto neki su odgovorili zato sto ekonomija moze to da podnese...drugim recima imaju para derite ih! nice :/
To se lepo moze videti ako odete i uporedite cene na amazonu za kanadu ili usa ili na nekom drugom mestu za online kupovinu.Inace ova emisija se bavi raznim prevarama na trzistu i poucno je gledati, npr kako banke varaju klijente raznim dodatnim troskovima, prevare vezane za hipoteke i kupovinu nekretnina, i mnogim drugim nemoralnim stvarima zbog kojih ljudi ostaju bez para i bivaju prevareni.
Ovih dana kanadske vesti mora da su najdosadnije na svetu, kada se zavrsi blok sa vestima iz sveta ostane samo - danas opet sneg i pola provincija se iskopava iz snega lol sto me odusevljava, cak su se i mediji smorili nedostatkom senzacionalnih ili losih vesti hahaha.
Sto se tice koledza i fakulteta zasada ne mogu da pisem o tome jer je sve sto znam tipa rekla kazala a ne volim da pricu zasnivam na tome jer znam da je sve sto su meni govorili, da ne vredi da pokusavam i da necu uspeti bilo pogresno, ali ispada da i ovde nije tako lako ili bar ne ide tako brzo naci posao u struci cak i posle godina i godina studiranja...ponekad pomislim da je zaista potrebna ogromna sreca da sve ide kako ste zamislili i da se nalazite na pravom mestu u pravo vreme.
Za svakog je razlicito, cak iza moje kolege rodjene ovde ponekad nije sve tako sjajno one koje znam mesecima traze neki bolji posao i za to vreme rade kao dnevne zamene trceci izmedju 3 grada svake nedelje, da bi se dobio stalan posao pri skolama treba ponekad pola godine ili par godina a za to vreme se snalaze kako znaju i umeju, ipak u pitanju je samo istrajnost i vreme i verujem da ce uspeti, skole su cilj svima jer kao drzavni poslodavci imaju mnogo bolje plate i uslove.
Dalje, poslodavci imaju pravo da vam traze odredjene kurseve koje morate imati da biste zadrzali posao i koje placate sami ili neko dodatno obrazovanje...tu u pricu ulaze neki od koledza sa svojim pricama...ali o tom neki drugi put.

Jedan, dva I tri...

Ove godine sticemo pravo da trazimo drzavljanstvo i pasos.Prosle su tri godine od kad smo dosli, i ne bih iskreno ni primetila da ne pogledam u svoje dete,vreme ovde protice mnogo brze, od musavog bebca u bistrog trogodisnjaka koji sve radi sam i ispravlja nas kad pogresimo...pre neki dan su on i tata gledali opstanak i tata mu je nabrajao zivotinje, jednog momenta rekao je vidis sine to je -jelen {it's a deer}, na sta je klinac mrtav ladan i naravno na engleskom odgovorio -nije tata to je irvas {no daddy it's a raindeer},eto dotle smo dosli...Engleski je jezik koji uglavnom koristi i to prilicno uspesno, razume i ovaj drugi ali ga izbegava maksimalno i kada prica zvuci kao malo cigance sa stranim naglaskom i iskrivljenom gramatikom, pomalo smesno, ali opet mi smo resili da necemo da ga opterecujemo time u nadi da ce nauciti neke korisnije jezike za ovo podrucje, tipa francuski ili kineski, mozda spanski ili nemacki ko zna? Zavisi od toga koliko smisla bude imao za jezike i sta ga bude zanimalo.
Tri godine je ogromna vremenska distanca, dovoljna da se u pamcenju usled stresa imigracije, gomile selidbi i novih poslova napravi jedna crna rupa vezana za proslost i drugu sredinu iz koje smo dosli.Uspesno smo zaboravili dobar deo stvari, uglavnom ruznih i totalno nismo u toku sa bilo kakvom situacijom tamo osim sa vremenom o kom nas obavestavaju matorci na skajpu s vremena na vreme, i ne nismo pod 2 metra snega u Ontariju je trenutno divnih 10 stepeni komsije stoje na kratkim rukavima na terasi i peku rostilj...Sto ne mogu da kazem za one malo severnije koji se vec par dana iskopavaju iz nanosa i mecava.Proslava Nove godine sa prijateljima koji su uredno zadrzali sve ondasnje kanale ukljcujuci RTS i Pink bila je svojevrsno mucenje za nas, molili smo ih da prebace kanal jedno 15 puta, bezuspesno.
Jos uvek nisam sigurna da li je zaboraviti i izgubiti pojam o svemu tome dobro ili lose, negde u uglu mozga neka mala paranoja mi govori da ne smem da zaboravim jer onda necu umeti da cenim neke stvari...Takvi su ljudi, cim negde malo zaskripi odma pocnes da kukas kako ovo ili ono ne valja, a zaboravljas koliko gorih mesta ima na ovoj planeti, ako cekas sat vremena kod lekara zao ti je sebe ali ne pomislis da neko nema ni taj luksuz da uopste vidi lekara...Moja stvarnost je ovde i sada, kao imigranti nemamo taj luksuz da planiramo svoj zivot godinama unapred jer nikada ne znas, bar mi ne znamo kuda ce te novi posao ili nova situacija odvesti.
I dalje dobijam gomilu poruka tipa mi smo resili da odemo, sistem nevalja, nista nema buducnost, bla bla bla, spremni smo na sve itd.
Svima vama koji tako mislite drzim palceve ali mogu samo da vam kazem da nemate pojma o tome sta vas ceka, i samim tim ne mozete biti spremni na sve.
Ako bih kao odgovor na ove mailove napisala ovako,
doci cete u stranu zemlju gde cete se osecati sugavo i necete imati prijatelja,
ostacete bez para , imati los smestaj u groznom gradu i raditi tezak i lose placen posao, mozda godinama, i ako hocete napred moracete da radite fizicki i psihicki duplo vise nego ikad u zivotu, porodica ce vam pucati po savovima i necete biti sretni ni zadovoljni i to ne par meseci nego par godina a ko zna mozda i duze? Mrzecete sebe sto ne mozete da se izborite sa sistemom i mrzecete sistem koji vas je zakopao, obecao vam posao sa vasom cenjenom diplomom i onda mozete da obrisete .... sa njom.
Da li cete i dalje misliti isto, i doci, ili cete me prozvati izdajnikom i licemerom koji pljuje jednu tako lepu drzavu o kojoj zapravo nemate pojma...
Been there before...done that.
Vidite, ne postoji univerzalni recept za uspeh ili dobru odluku, ili emigraciju.Postoji samo necija prica, neciji uspeh ili neuspeh i necija emigracija, i ako neko kaze da je spreman na sve onda stvarno mora da sebe pripremi na naj-najgoru mogucu situaciju i kaze ok, realno i to bi moglo da se desi sta onda?
Sta ako potrosis sve pare koje si poneo, ne nadjes posao godinu dana, ne svidi ti se ovde, sta ako naidjes na lose ljude, sta ako se povredis ti ili neko tvoj a nemas zdravstveno i moras da platis hiljade dolara, sta ako, sta ako...Sta ako tvoja Kanada bude mnogo mnogo gora nego tvoja prethodna zemlja?
Sta ako shvatis da gubis sebe u tom stresu i da si zapravo precenio svoje sposobnosti ili strpljenje?
Sta ako ti se ne svidi ono sto mozes da postignes ovde, ako je to mizerija u odnosu na ono sto si bio tamo...Iz mog iskustva, najgore je ljudima koji su tamo bili neko i nesto i imali izgradjen zivot i dobru finansijsku situaciju, navikli su i s pravom da svoju vrednost mere svojim uspehom i njihov ego tesko podnosi kanadske survival poslove, ako su na to primorani.
Ako dodjes a nemas nista, boli te uvo, svaka sitnica je bolja od tvog nicega i svaki korak je dalji od nule koja si bio kad si sleteo...A sta ako imas sve i tek kada dodjes ovde to shvatis, ali shvatis i sta si sve izgubio, a ovde nemas ama bas nista, pare se tope, diploma ne vredi...survival satnica ne pokriva sve troskove...sta ako...sta ako?
Niko ne kaze da treba prihvatiti losu situaciju zauvek ali ko zna koliko ce ona potrajati, to je kocka sa emigracijom, nikad ne znas na koju stranu ce se okrenuti, mozda sve bude ok a mozda te zivot stavi na gadan test.

Pomenula sam ranije da nam je jedan covek unapred ispricao sta nas ceka, svakim korakom videli smo da je u pravu sto se nekih stvari tice, izmedju ostalog, dao nam je par saveta koje smo poslusali i koji su se ispostavili zlatnim,
mom dragom je rekao da trazi posao u struci i samo u struci, koliko god da traje jer ima zlatnu struku i ako se zaglavi drugde vreme prolazi, a znanje se gubi, rekao mu je to prilicno grubo, da je kreten i budala ako trazi bilo sta van struke...rekao je takodje da je pametnije raditi preko svoje firme jer onda pola stvari mozes da odbijes od poreza, rekao je da je potrebno ako si pametan i vredan 3 do 5 godina da se opustis u Kanadi i pocnes normalno da zivis, rekao je kako to ovde popularno kazu, ako umes malo i da slazes i dobro da se prodas -nebo je granica...rekao je dosta stvari sa kojima se licno ne bih slozila ali opet zapadni nacin razmisljanja je uvek vezan za novac i karijeru koja omogucuje taj novac, tako da iako se ne slazem sa svim ipak razumem odakle to dolazi.
Rekao je da ce nam prva godina biti ujedno najlaksa fizicki i najteza psihicki, da je jedini nacin da se predje na vecu platu da se promeni posao jer su povisice retke i mizerne i ako se ne svadjate za njih niko vam ih nece dati, {ne skacite sad na ovo citiram drugu osobu}, da se treba seliti za poslom i ne vezivati se na jednom mestu, da treba ulagati u nekretnine jer se to ovde isplati, da uvek vredi rizikovati cak iako blefiras pa ako upadnes na dobro mesto a ti grebi, uci i plivaj kako znas i umes...i tako, ne mogu bas svega da se setim, izmedju ostalog rekao nam je i da se ne druzimo sa "nasima" ako nisu pametni i uspesni jer nam nece prijati zavidljivi i ljubomorni mentalitet vecine koja se i ovde komsijski zagleda i zavidi i ogovara ko i tamo.

Dobar deo te skole smo prosli, prva godina je bila teska zbog ogromnih promena ali ujedno i laka jer smo nosili u sebi tu srecu i optimizam sto smo konacno ovde, trazenje posla u struci po cenu svega se isplatilo,
selidbe su donosile vise iskustva i bolje plate, grebanje i ucenje i dokazivanje koliko vredis i prekovremeni rad su bili konstantni,sto se socijalnih kontakata tice recimo da je 95% bilo super i upoznali smo divne ljude iz celog sveta ali ima i ona mala grupa cudnih likova sa kojima bas nismo imali zajednicke teme.

Mozda bi bilo dobro da mi neko posalje konkretna pitanja na koja mogu da odgovorim, kao mali intervju u vezi onih drugih stvari u emigraciji koje vas brinu.a dotle evo po mom izboru.

1.Da li je Kanada ispunila moja ocekivanja?

S jedne strane da, sve vezano za kvalitet zivota i okolinu je mnogo bolje, ljudi su finiji i sistem je pa, uredjen sistem sa gomilom pravila koja svi postuju cak i kad vam se cini da nemaju puno smisla...S druge strane ne, kao legije diplomiranih emigranata osecam da sam na neki nacin prevarena sto se posla tice, iako sam znala da necu moci da radim sa tom diplomom u ovom sistemu, opet su trazili moju struku i moju diplomu tada i to mi i dalje nema smisla ali mi je drago da su mi priznali makar pola obrazovanja i da ne moram od nule.
Doduse u ovako kratkom vremenskom periodu tesko je proceniti, definitivno mi je mnogo bolje ovde gde sam sada ali ne znam kuda ce me zivot odvesti.

2.Da li je zivot u emigraciji tezak?

Da.Zivot u emigraciji je drugaciji i vecini ljudi je tezak.Zato sto ne neznaju dobro jezik, iako su mislili da ga znaju, zato sto ne mogu da dodju do normalnog posla, zato sto su mozda ocekivali drugaciju sredinu i dosli nepripremljeni na ono sto ih ceka, zato sto ih muci nostalgija i nedostaju im ljudi koje su ostavili iza, zato sto nisu navikli da toliko rade ili bar fizicki rade,zato sto imaju velika ocekivanja a malo vremena, ko zna, svako ima svoju pricu ali vecina emigranata ce vam reci u isti glas- tesko je.I to ne samo ovde, svuda u svetu emigranti uzdisu i govore, zasto nisam mogao da imam ovo i zivim ovako u onoj drzavi...Jos uvek u prolazu cujem moje koleginice koje su deceniju ovde kako kada govore o svojim africkim zemljama kazu - back home...to znaci da svi emigranti uvek imaju dva doma, zauvek.

3. Da li je onda bilo pametno otici?

Sto se mene tice, definitivno da.Sto se drugih tice ne znam, to morate pitati nekog od njih.

4. Da li emigranti ikad prestanu da razmisljaju o povratku?

Ne.Emigranti nikada ne prestanu da razmisljaju o povratku,cak i ako je to samo onako u masti,i ponekad paralelno uporedjuju kako bi im zivot izgledao sada da su ostali tamo.
Ako bih i razmisljala o povratku, ovako rano, verovatno bih razmisljala o povratku u Evropu u sirem okviru ali ne konkretno tamo odakle sam otisla, ali zasada nemam to na umu.

5.Da li smo bili spremni psihicki na sve sto nas je cekalo?

Ne.
Nismo mogli ni da zamislimo koliko stresa, frustracije i suza nas ceka, i koliko rada i koliko straha. S druge strane, ako citiram Andrica nismo znali koliko smo jaki ni sta sve umemo i mozemo...
Aska i vuk, Andric
"Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život."

6. kakav je osecaj biti imigrant?

Cudan. Procitala sam sta sam nasla na netu, ali nista me nije pripremilo na ono sto ce mi se desiti u ove 3 godine, ni blizu.U jednom trenutku se osecas kao da su ti sve ladje potonule i kao da nista ne ide a onda se stvari polako promene i vidis da je sve ok, nekad si presrecan sto si tu, a nekad ti neke stvari presednu i pitas se zasto je to tako, pogotovo kada je posao u pitanju.
Drugi aspekt zavisi od toga kakva si vrsta licnosti, ako si avanturista i optimista koji sve vidi pink onda je za tebe sve mnogo lakse, ako si pesimista koji svuda vidi prepreke i svemu nalazi mane bolje odmah odustani.
Da bi se prezivele pratece pojave u emigraciji u prvih par godina potrebno je mnogo "ruzicastog" pogleda na svet, cak i ako sami sebi delujete kao ludak, inace nista od toga, kupite povratnu kartu.
Zato svezi emigranti ponekad u mojim ocima izgledaju zavisno od faze u koju upadnu kao manicno-depresivne osobe, ili im je sve super i totalno su odusevljeni ili poljube dno i koprcaju se u samo sazaljenju cak i kad se nekom sa strane cini da uopste nema razloga za to, uglavom dobra strana je sto te faze ne traju duze od par meseci i nekako se uvek nadjes na nekoj normali posle par godina.Jedini lek je dobra doza realnosti, iskrenost prema sebi i svom partneru i dobro poznavanje svoje psihe kao i davanje sebi nekog cilja, ma koliko mali on bio.

7. Da li ima nesto sto ne volim ili ne valja ovde?

A, pa naravno da ima :)
Ima gomila glupih pravila na radnim mestima koja su napravljena ili zato sto su ljudi koji tu rade ponekad debili ili da bi se ustedele pare,a koja uvek idu na stetu radnika.
Ima gomila drugih glupih pravila tipa ne smeju da imaju strik u dvoristu u ovom delu grada jer je ovo fensi naselje i strik izgleda ruzno, ili gomila birokratije za sta god zamislite npr moja diploma iz ontarija, zamislite ne vazi u ostalim provincijama Kanade, naravno da moram i njima da platim da mi izdaju svoj ekvivalent...i tako birokratija i fee za ovo ili ono, nervira.
Onda tu je i zdravstvo...koje kucka i klacka pomalo rastimovano ali ne daj boze da ti stvarno zagusti, ponekad pozelim da mogu da platim lepo ko covek privatno i zavrsim sa tim, nedavno sam gledala na vestima kako neki par u BC sa autisticnim detetom ceka vec 2 i po godine da im dete ide na terapiju govora za koju im je drzava platila i imaju uput samo je lista cekanja duga i nema nikog da radi terapiju jer skolovanje strucnjaka za govor traje 7 godina i onda biraju da rade preko grane i privatno tamo gde ima vise para...prosecan period cekanja na operaciju otkrivenog raka ili "hitno" potrebnu operaciju je u bolnicama u ontariju par meseci cca 70 do 90 dana.
Doktori rade kao na traci, i u ordinaciji pise da smete da se zalite samo na jednu stvar po jednoj poseti, npr ako vas boli grlo a imate i neki nevezan za to osip, morate da za drugu stvar zakazete ponovo i opet dolazite, sad ako vam je doktor stvarno humanitarac i ima vremena za vas -nema frke a ako se kao ona birokratija slepo drzi pravila, jbg zakazuj ponovo i cekaj ili odustani.

8. Da li bih nesto promenila da sam znala sta me ceka?

I dalje bih dosla, mnogo se bolje osecam ovde psihicki, totalno smo rastereceni mentalno i tek sada vidim koliko to meni znaci i mom detetu, da brinemo samo o sebi i svom zivotu i svom provodu i planovima a da se ne opterecujemo glupostima i politikom.
Verovatno sam trebala ranije da podnesem papire za diplomu, mozda jos odande da sam mogla,eto to bih promenila.

label GMO...

Kako svi non stop govore kako je hrana ovde grozna i genetski modifikovana, mnogo losija nego ona tamo i verovatno opasnija, a kako sasvim slucajno genetika spada u jedno od mojih interesovanja i vrlo je zanimljiva evo kratkog kursa za pocetnike o GMO i da odgovorim na tvrdnje, hrana u severnoj Americi jeste ogromnim delom GMO i pobornik sam pokreta label GMO jer bez toga nikada necemo znati koliko je hrane zapravo GMO.
Genetski modifikovan materijal prvi put se pojavio na trzistu u vidu ljudskog insulina proizvedenog od strane bakterija na americkom trzistu lekova ranih 80tih tada je sud doneo odluku da GMO podleze patentu i intelektualnoj svojini.
Vec od 1994 na trzistu se pojavila i genetski modifikovana hrana, najpre u vidu paradajza sa odlozenim zrenjem FlavrSavr koji vise nije na trzistu a potom su usledili i drugi lukrativni usevi, kukuruz, soja,krompir,tikvice, itd.
U genetici poslednjih godina stvari prevazilaze moju mastu i ponekad naucnu fantastiku...zamislite da mozete od lego kockica da napravite sve moguce stvari koje su vam ikad potrebne i da ucinite da one rade...da slozite razlicite gene tako da oni rade tacno ono sto ste vi zamislili, ako je to moguce onda granice ne postoje osim u vasoj masti.
Genetski inzenjering ima 3 aspekta, prvi i najstariji bez kopanja po genima u epruveti i labaratorijama radili su nasi preci birajuci zivotinje i biljke koje su imale odredjene osobine i obezbedjujuci razmnozavanje samo pozeljnih gena, na taj nacin u sporom i mukotrpnom procesu menjali su vrstu zadrzavajuci njima pozeljne genetske osobine- dobar rod biljke ili otpornost na bolesti,vecu kolicinu zrna u klasu ili bolji ukus, isto tako otpornost i kolicinu mesa i mleka ili snagu kod zivotinja.
Iz ovog proizilazi prva vrsta genetske manipulacije u laboratorijama, naime naucnici nemaju vremena da cekaju 5 ili 20 generacija goveda ili drveca da bi dosli do odredjene zeljene osobine u okviru iste vrste, zato ce uzeti odgovorne gene koji nose odredjene osobine od srodnog organizma iste vrste i ubaciti ih u kOd organizma koji zele da "poprave", npr izgradice otpornost velikih belih krompira na plamenjacu uz pomoc gena izvadjenog iz meksickog malog divljeg krompira, ili u slucaju Kumato paradajza napravice plod sa vecim procentom secera i boljim ukusom a duzim rokom trajanja.
Takav vid genetskog inzenjeringa gde se "popravljaju" rezultati u okviru iste vrste naziva se cisgenetski.
Ono sto mi ne volimo i cega se plasimo je drugi vid koji se zove transgenetski i gde se koriste geni razlicitih vrsta, verovali ili ne moguce je ubaciti gene meduze u ribicu koja ce svetleti u mraku ili gene iz jetre zeca u drvo topole...Zasto? Zato sto se na taj nacin postize odredjeni cilj naucnika koje masta ne ogranicava.Geni iz jetre zeca povecali su sposobnost drveta topole da upija zagadjenje iz okoline 50% bolje nego normalno drvece.
1992 Naucnici u Kvebeku ubacili su gene za proizvodnju paucine u vime koze koja je pocela da daje proteine paucine u mleku, paukova svila je jedan od najcvrscih materijala, najprefinjenijih i najlaksih u isto vreme, primene u tehnologiji obuhvataju gotovo sve od izrade hirurskog konca, silka za pecanje, niti za pancir do vestackih udova i super izdrzivih kanapa i stitova.
http://www.mnn.com/green-tech/research-innovations/photos/12-bizarre-examples-of-genetic-engineering/mad-science
Najveca korporacija koja se bavi proizvodnjom GMO je americki Monsanto, pored toga njemu pripada i desetina cerki firmi kao sto su Syngenta, Cargills i druge ciji je glavi i zajednicki cilj proizvodnja i patentiranje GMO useva radi veceg profita, Monsantov BT kukuruz po tvrdnji nekih medija sada cini gotovo 90% proizvodnje kukuruza u USA, isti kukuruz se takodje sadi u delovima Kanade pod izgovorom da smanjuje potrebu za prskanjem insekticidima i herbicidima i time pomaze okolini.
Monsanto je razvio dve ekonomski najznačajnije tehnologije proizvodnje GM semena:

-tehnologija uvođenja Bacillus thurigiensis (Bt) gena, kojom biljke počinju da proizvode sopstvene pesticide i tako uništavaju štetočine koji ih napadaju posebno napravljena za unistavanje kukuruznog crva

-tehnologija uvođenja gena rezistencije na glifosat, kojom se stvaraju semena rezistentna na glifosat (Roundap), herbicid koji proizvodi Monsanto.

Na listi ove kompanije nalazi se i GM pamuk, soja, secerna repa, uljana repa, psenica i neuspeli pokusaj sa patlidzanom, cerka Monsanta, firma Syngenta proizvodi seme za poznati Kumato paradajz koji reklamira kao 100% prirodan, ali i niz drugih "posebnih" semena.
Inace Syngenta se nalazi u Belgiji i snabdeva kompletno Evropsko trziste, sto me vraca na debatu hrana vamo i hrana tamo, do pre par godina tacnije 2010 Evropska komisija se uspesno branila od navale Monsanta i njegovih GMOa, tada je kompanija koja ima gomilu placenika u americkoj vladi tuzila komisiju za ometanje slobodnog trzista u isto vreme potplacujuci odredjene drzave da lobiraju sadjenje BT kukuruza na svojim poljima, prva je bila Spanija.To je dovelo do pobune evropskih zemalja koje su zahtevale da same regulisu svoju hranu i drze GMO sto dalje, neke su poput Francuske bile i novcano kaznjene.
As of August 2012, the European Union had authorised 48 GMOs. Most of these were for animal feed imports or for feed and food processing.[2] There is also a safeguard clause that Member States can invoke to temporarily restrict or prohibit the use and/or sale of a GMO within their territory if they have a justifiable reasons to consider that the approved GMO constitutes a risk to human health or the environment. The EC is obliged to investigate these cases and either overturn the original registrations or request the country to withdraw its temporary restriction. By 2012, seven countries had submitted safeguard clauses. The EC investigated and rejected those from six countries ("... the scientific evidence currently available did not invalidate the original risk assessments for the products in question...") and one (the UK) withdrew.[3]

In 2010 Austria, Bulgaria, Cyprus, Hungary, Ireland, Latvia, Lithuania, Malta, Slovenia, and the Netherlands wrote a joint paper requesting that individual countries have the right to decide whether to cultivate GM crops. Currently (2010) the only GMO food crop with approval for cultivation in Europe is MON810, a Bt expressing maize conferring resistance to the European corn borer, that gained approval in 1998. On 2 March 2010 a second GMO, a potato called Amflora, was approved for cultivation for industrial applications in the EU by the European Commission[4] and was grown in Germany, Sweden and the Czech Republic that year.[5] Gene flow will occur between related crops and the EC issued new guidelines in 2010 regarding the co-existence of GM and non-GM crops.[6] Co-existence is regulated by the use of buffer zones and isolation distances between the GM and non-GM crops. The guidelines are not binding and each Member State can implement their own regulations, resulting in buffer zones ranging from 15 meters (in Sweden) to 800 meters (in Luxembourg).[1] It also provides the possibility to designate GMO-free zones, effectively allowing Member states to ban cultivation of GM crops in their territory without invoking the safe guard clause.[6]

The regulations concerning the import and sale of GMOs for human and animal consumption grown outside the EU involve providing freedom of choice to the farmers and consumers.[7] All food (including processed food) or feed which contains greater than 0.9% of approved GMOs must be labelled. Twice GMOs unapproved by the EC have arrived in the EU and been forced to return to their port of origin.[1] The first was in 2006 when a shipment of rice from America containing an experimental GMO variety (LLRice601) not meant for commercialisation arrived at Rotterdam. The second in 2009 when trace amounts of a GMO maize approved in the US were found in a "non-GM" soy flour cargo.[1] It was reported in 2012 that the EU imports about 30 million tons a year of GM crops for animal consumption.
Spain is the largest producer of GM crops in Europe with 76,000 hectares (190,000 acres) of GM maize planted in 2009 (20% of Spain's maize production). Smaller amounts were produced in the Czech Republic, Slovakia, Portugal, Romania and Poland. France and Germany are the major opponents of genetically modified food in Europe, although Germany has approved Amflora a potato modified with higher levels of starch for industrial purposes. In addition to France and Germany, other European countries that placed bans on the cultivation and sale of GMOs include Austria, Hungary, Greece, and Luxembourg.Poland has also tried to institute a ban, with backlash from the European Commission. Bulgaria effectively banned cultivation of genetically modified organisms on March 18, 2010.

GMO se proizvodi svuda u svetu, jedina razlika je sto bi bar u praksi u EU trebalo da bude oznaceno sta je u hrani ako je u pitanju GM hrana.
Virus je gotovo izbrisao svo drvece papaje na Havajima tako da je sada 95% papaje GM,
The first GM virus resistant papayas were commercially grown in Hawaii in 1999. Transgenic papayas now cover about one thousand hectares, or three quarters of the total Hawaiian papaya crop.

Genetically modified papayas are approved for consumption both in the US and in Canada. Several Asian countries are currently developing transgenic papaya varieties resistant to local viral strains.

At this point, GM papayas are not approved in the EU. Until now, no application for approval has been submitted. Therefore, importing and marketing genetically modified papayas is not permitted in the EU.

ko zeli da sazna vise

http://www.gmo-compass.org/eng/grocery_shopping/crops/


http://www.newscientist.com/topic/gm-food


http://en.wikipedia.org/wiki/Timeline_of_genetically_modified_organisms

I da ne zaboravim jos ovo
s obzirom da je retko ko stigao da izvrsi obimna istrazivanja o uticaju ove hrane na ljude ili zivotinje, sve se zasniva na verujmo na rec naucnicima koje placa Monsanto,
1998 Arpad Puzstai naucnik poreklom iz Madjarske radeci na institutu u Aberdenu u Skotskoj dosao je do rezultata da ishrana pacova GM krompirom unistava njihova creva i probavni sistem, kada je to objavio u medijima izgubio je posao i oduzeti su mu svi podaci, usledilo je nesto sto se u istoriji GMa zove Afera Puzstai.
http://en.wikipedia.org/wiki/%C3%81rp%C3%A1d_Pusztai

Do sada su se tvrdnje da se ljudima nista nece dogoditi zasnivale na tromesecnom hranjenju pacova BT kukuruzom, medjutim Francuzi su to radili dve godine i dosli do sasvim drugih rezultata.

http://www.dailymail.co.uk/news/article-2208452/Russia-suspends-import-use-American-GM-corn-study-revealed-cancer-risk.html

Genetically modified NK603 maize and the herbicide Roundup are said to lead to increased cancer and kidney damage in rats, according to the conclusions drawn by the scientists involved in the study. The research was led by Gilles-Eric Séralini of the University of Caen, who informed the press of the research findings on 19 September. The NK603 maize used in the study was developed by Monsanto and is resistant to the active herbicide ingredient glyphosate. It has been authorized for food and feed use in the EU since 2004, but not for cultivation.

Séralini’s team conducted feeding experiments with rats over the entire lifespan of the animals, which was around two years. Séralini reports that 50 per cent of the male rats and 70 per cent of the female rats died prematurely, compared with only 30 and 20 per cent respectively in the control group. The main cause of the higher mortality rate in the female rats was reported to be breast cancer, while the male rats died of liver and kidney damage and skin cancer. Séralini interprets the findings as a clear indication that the herbicide and the substances in the GM maize disrupt the animals’ hormonal system, triggering organ damage and cancer.

Znam da moj post izgleda kao cas biologije, ali poenta je da je nazalost GMO svuda prisutan i Monsanto ima sape u svakom uglu politike celog sveta, ako samo izguglate price o ovoj firmi videcete da se granice sa 9tim krugom pakla, firma koja drzi u saci citave vlade, svesno ubija ljude i patentira hranu kako bi zaradjivala na tudjoj gladi i muci a pri svemu tome tuzi, preti i potkupljuje ...u buducnosti nase rase gde se populacija penje na 7 biliona siromasne nacije ce svoje resurse menjati za hranu, kompanija koja bude imala monopol i patent nad proizvodnjom svetske hrane ce vladati svetom.
Cak sta vise vec postoje patenti za tkzv terminator semena biljaka koje ce radjati sterilno seme i na taj nacin osigurati da farmeri moraju svake godine da kupuju seme od Monsanta, terminator geni mogu da se ukrstaju sa normalnim biljkama i njih ucine sterilnim...jos nije dosta naucne fantastike?
Pitam se sta je sledeci korak.

Citava ta frka oko GMO uradila je i nesto pozitivno za promenu,
proizvodjaci organske iliti netretirane hrane imaju vise musterija i to pomaze lokalne i male proizvodjace, zato kao i ja pravac na pijacu i kod lokalnih farmera po hranu i to onu koja je u sezoni, bolje da ostavite i vise para komsiji nego da finansirate Monsanto i njegovo igranje boga a usput se trujete.

A da li ste sigurni u Evropi zavisi od vase vlade, ako verujete da ce vas vlada zastititi i odbiti prljav novac i prljavu hranu i biti spremna da kao Francuska plati ogromnu kaznu jer blokira svoje trziste za monsantov GMO...ako verujete da ce politicari odbiti ogromne nagrade od najvece svetske kompanije za GM da bi zastitili svoje sugradjane, ili ce kao spanija uzeti pare i reci ma nece vam nista biti samo napred...
Iz moje perspektive i najiskrenije, ne cini mi se da je hrana u supermarketima ni posebno zdrava ni posebno ukusna van sezone, niti znam odakle dolazi, u 90% slucajeva ima nalepnicu USA i to je to, ponekad je ontario a ponekad Kina ili Mexico, u sezoni tacno znam jer kupujem sveze na pijaci i po farmama.