Update :)

Uf, konacno sam stigla do lap topa.Aca ga je konfiskovao 12 sati na dan za koje vreme ja imam ne tako zanimljivu zamenu zvanu Aleksa, jes da nema dugmice ali brate mili ima citav repertoar alarma i sirena :))
Sta se desilo u medjuvremenu, pa puno toga izmedju ostalog Aca je dao otkaz posle mesec dana ne zbog teskog rada, nego zbog razocarenja da nije mogao da se javi kada su ga zvali za bolje prilike pa je mislio da ako se zakopa tamo nikad nece naci bolje placen posao ili u struci...sada ga trazi kao sto rekoh 12 sati dnevno i salje gomilu rezimea na sve strane po Kanadi.Tu i tamo mu odgovore ili ga pozovu ali sve se svede da nema dovoljno iskustva, dok nam se neko ne smiluje i pruzi nam priliku.
Upoznajem polako komsiluk i okolinu, svaki dan predvece odemo da obidjemo neki novi park u okolini jer ih ima bas puno i predivni su.
Posle 2 meseca konacno me stigao bedak na par dana...ne nostalgija vec neki bedak zato sto su se stvari odjednom zakocile, dosad je sve bilo 100 na sat i non stop smo isli napred sad se odjednom sve usporilo ali umesto da se opustimo i uzivamo u miru, mi se nerviramo i grizemo nokte jer ne znamo sta nas ceka.
Svi koje upoznamo govore nam isto, da je ovo jedna divna zemlja i da ne brinemo cim dobijemo prvi posao sve ce doci na svoje...dzabe, znate sta znaci biti bez posla tamo odakle smo dosli, u najboljem slucaju gladovanje...
I naravno da se nerviras, svi ti govore ovde je super i kad ih pogledas njima i jeste jer nema sta nemaju a ti si juce sleteo sa 3 kofera i tebi bas i nije vise tako super...Ko Mile sa Cubure, zaglavljeni u nekoj levoj tranziciji :))
Nadam se samo da cemo se uskoro vratiti u neku vrstu normale koliko je to moguce.
Kada setam sa Aleksom glava mi je puna stvari o kojima bih pisala, a kada imam ovako malo vremena prosto ne znam sta da napisem a da to ne izgleda nabacano.
Ja sam ovde tvigi, pored pozamasnih kanadjanki i to mi je super, tamo sam bila neki prosek i uvek su me pitali kad cu da skinem jos te tri kile ...
Kolica iz supermarketa mozes da doguras do vrata ako nemas kola, i ostavis ih na ulici, ujutru prodje kamion i pokupi ih i vrati prodavnicama, nikakav problem...zamislite pokusaj toga u npr Novom Sadu ili nekom drugom mestu kod nas, hahahah, strasno.
Nedostaje mi kafa sa drugaricama u gradu, ovde se pije u kolima i na brzinu na putu do posla i nije tako lepa ko espreso, ima kafica ali su retki i ne bas zanimljivi.Sve je u stilu uzmi i idi dalje, sto mom banatskom mentalitetu ne odgovara, mi sve radimo na tenane :), ipak i ovde je nebo ogromno i predivno i svuda je ravnica pa se osecam ko kod kuce.
Naravno da mi nedostaju svi moji mili i dragi, ali nista drugo odande sem ljudi koje volim.Drugarice mi pisu ista pisma beznadja sto se tice situacije i poslova...zasto bi se ista promenilo tamo za 2 meseca od kada sam ja otisla ako se nije menjalo na bolje mojih zadnjih 20 godina...
Nemamo vremena za razmisljanje o tome sta bi bilo da smo ostali, mada te ponekad neke situacije nateraju da se zapitas da li donosis prave odluke.
.....................................................................................
Na prvi pogled ti se na primer ucini da ima dosta ne tako pametnih ili mentalno ostecenih ljudi okolo, ali onda shvatis da su oni funkcionalni deo drustva i odusevis se, zato sto decko sa daunovim sindromom nije zatvoren u nekoj instituciji nesposoban da brine o sebi vec svako jutro hvata autobus i ide da slaze robu na police u prodavnici, i biva fer placen za to.Nisu sakriveni i sramota svojih porodica vec jednostavno jednaki sa svima, bar im je pruzena prilika da zive kao ostali i da tako budu tretirani.
Tako je sa svima bez obzira na veru i boju koze, ljudi se ovde diskriminisu samo unutar svojih zajednica, to sam videla medju indijcima i medju jos nekima jel, ali medjusobno ne toliko...