Na putu

Moj klinac lezi potrbuske na ivici fontane, ocajnicki i po 10ti put pokusava da dohvati bas TAJ srebrni sjajni novcic u vodi, pokusava dotle dok ne pocne da jeca od napora i frustracije zbog nepunog centimetra koji ga deli od blaga, suze mu se slivaju niz obraze ali ne odustaje, gledam ga bez namere da mu pomognem, ionako zna da cu ga naterati da ga vrati onog momenta kad ga izvadi iz vode.Moram priznati da mi je dete prilicno uporno, mora da ima neceg u genima...Tacno zna sta hoce i ne odustaje od toga.Iz prodavnice igracaka uvek izadjemo sa tacno jednom odredjenom igrackom i ni sa jednom drugom, podseca me na nekog ...
Naspram mene u uzurbanom trznom centru sedi baka u menonitskoj nosnji sa 2 devojcice, one i ja smo jedini koji sedimo i uzivamo u danu i suncu koje se kroz staklenu kupolu probija u klimatizovan mall i ogleda na vodoskocima fontane.Svi ostali prolaze okolo bez zastajkivanja, obavaljuci kupovine i ostale zadatke, obe gledamo u uporno dete i smeskamo se, nije odustao i na kraju se rasplakao.Pruzam mu par penija da ih baci u fontanu, ionako im je ovo poslednja godina, vlada je nekako izracunala da ih vise kosta da naprave peni nego sto peni uopste vredi, prakticno treba 1.6 penija materijala i rada da bi se iskovao 1 peni i zato su resili da ih ukinu od sledece godine, neke dobre stvari kao sto je peni revolucija sinonim za mikrokredite za zemlje treceg sveta morace mozda da menjaju ime :)
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Penny_Harvest
Sada je u fontani pored 1000 ostalih novcica, uglavnom penija, jos jedan.Make a wish, kazem mu.Progovorio je na oba jezika, mojoj mami se obracao na maternjem dok je bila u poseti a meni uglavnom na engleskom,jos to nisu gramaticki pravilne recenice ali su smislene i prosto prosirene, uci da shvata pojam svojine i da je nesto njegovo a nesto ne diramo jer nije nase, ali za decu je to cini mi se vrlo tesko :)

Cekamo drugaricu da idemo zajedno na kafu i u setnju, danas nije tako topao dan pa je divno biti napolju, samo 26 sa vetricem.
.................................................................................................................
Preselili smo se...ponovo :)
Opet smo zajedno na gomili posle skoro 2 meseca razdvojenosti, vreme koje u Kanadi provodimo razdvojeni izmedju selidbi dobro nam dodje da shvatimo koliko smo bitni jedni drugima i koliko jedno drugom nedostajemo i znacimo, kada smo zajedno nekako mi se sve podrazumeva ali kada vidim kako bi izgledao nas zivot da nemamo jedno drugo da se oslonimo, uplasim se, nije lepo biti samohrana majka ali ja bar imam dete da me zagrli, grozno je kad je covek sam.Kada sam sama shvatim koliko mi znace i te neke sitnice, da ti neko skuva kafu, da ti izbaci smece i pomogne oko kucnih poslova...Umesto da se vrati u mracnu sobu sam i umoran i sedne opet pred ekran kompjutera sa problemima sa posla, kao sto je radio prethodnih meseci, sada uleti u klincev zagrljaj i radosno "tata" i biva odvucen da se izlezava u sobi i izigrava masinovodju za Tomasa i drugare...
Waterloo je za kanadske pojmove mali grad koji bez Kicenera i Kembridza ima samo 100.000 ljudi, jedan jedini mall,pijacu na selu, par biblioteka i mislim 2 bazena, vise lici na spavaonicu u predgradju sa jezerima i parkovima, da nije par koledza i univerziteta skoro da bi vecinu stanovnistva cinile bakice sa pudlicama i porodice sa decom.Vratili smo se na nas kanadski pocetak i ovo mi je bila najlaksa selidba do sad, kao da se vracam kuci.Grad znam napamet i poznajem dosta ljudi ovde, nije mi bilo potrebno puno istrazivanja i prilagodjavanja, dok sam ja cekala u Londonu da nas Aca pokupi i donese moje prijateljice -od srca im hvala)su mi raspakovale stvari i spremile veceru, sve me je docekalo skoro sredjeno.
Pomalo mi je smesno sto u mom zivotu sve nekako ide okolo naokolo, kada sam upisivala fax zelela sam da upisem engleski kako bih bila nastavnik, vreme je bilo takvo da nisam mogla i trebalo je da zavrsim visu i uciteljski fax iduci u sasvim drugom pravcu i da vanredno polazem ispite iz engleskog kako bih na kraju ipak radila kao nastavnik engleskog u skoli, ono sto sam zelela da radim u startu, sada je slicna prica- sve sto smo zeleli kada smo sleteli je da se skucimo ovde i radimo u svojim poljima da bi to postigli trebalo nam je da napravimo krug od 2 godine, Toronto je njemu pruzio iskustvo u struci a London meni, i evo nas sada ponovo tu gde smo hteli da budemo u pocetku jer nam se bas dopalo samo sada smo malo napredovali sto se tice posla, primanja i iskustva.Da nam je rekao neko tad da cemo za dve godine imati toliko avantura rekla bih mu da je lud, jos uvek se secam koliko smo jadni i ocajni bili tih prvih dana ovde, izgubljeni ali bukvalno, a sada je vec drugacije, jos smo izgubljeni na neki nacin ali vise nismo ocajni daleko od toga :)
Za deset godina zivota tamo nisam imala toliko promena i avantura koliko ovde, kao da sam imala citav jedan mali zivot i kao da vreme mnogo brze tece, trudis se da ispunis svaki minut jer imas osecaj da jako brzo nestaju u nepovrat, samo moram da priznam da sam imala istu kolicinu stresa :)).Moji prijatelji su nedavno prokomentarisali kako kada se cuju sa njihovima u Hrvatskoj kao da tamo vreme stoji, kao da se nista ne menja i ne desava, a nama ovde kao da je vatromet svaki dan, negde se ide, nesto se radi, uvek ima nesto da se postigne...Zivot je puno dinamicniji i kao novima ovde sve nam je zanimljivo ima toliko mesta da se obidje i vidi...
Volim ovaj kraj jer mi je poznat mentalitet koji ga je izgradio.Ja sam rodjena u Vojvodini gde se proteze ravnica i njive i gde se zivot odvija lenjo i polako pod ogromnim nebom, gde se stariji ljudi brinu za kisu i rod a mladji kako da pobegnu od svega toga i zive na uzurbanijem mestu...Mi smo na samom kraju grada, na kraju ulice je igraliste za decu i kukuruziste, livada puna leptirova i divljeg cveca, iza nas su poslovne zgrade u ogromnom parku sa jezerima i golf terenima, sportski centar i staza od betona duz cele reke, reke koja lici neverovatno na Tisu i Tamis sa kojima sam odrasla, spora lenja i siroka, ovencana stoletnim vrbama i idealna za kanu...Oko nje i iza grada su Menonitske farme,njive, sela i pijace cetvrtkom i subotom jos nesto sto mi je poznato...Bili smo u subotu na pijaci i ja budala nisam ponela foto aparat, necu ni da se mucim da opisujem kako izgleda pijaca sa redovima tezgi svezeg voca i povrca, devojke u haljinicama i belim kapicama koje sve to prodaju, i 3000 ljudi na pijaci, to je nesto neverovatno, kada budemo isli sledeci put slikacu jer reci stvarno ne vrede.Stari parni voz vozi iz centra grada do pijace svakih par sati, obecala sam sebi da cu voditi klinca jer je bio opcinjen vozom, zvao ga je Hero of the railway kao lik iz njegovog omiljenog crtaca...
http://www.steam-train.org/
Pronasla sam ribizle, sveze ubranu boraniju i sveze ociscen grasak secerac i naravno lubenice, ovo je definitivno najveca pijaca na kojoj sam bila i odusevila me je.
Popodne smo sa drustvom otisli do Viktorija parka na Rib and craft beer fest, nista posebno al opet lepo dodje za letnje vece malo rostilja, domaceg piva -koje ja licno nevolem , i muzike, setnja parkom, kafica i splash pad za klinca koji je cini mi se najbolje prosao jer je nas mrzelo da cekamo red da probamo bilo sta, bila je prilicna guzva.
I sam stan u kom smo je bio iznenadjenje, iako dosta manji od svih do sad bio je sredjen pod konac, sve je cisto u zgradi i tiha je, na stolu nas je cekao poklon paket od uprave par krpa, soljica i stvari za prvu pomoc kad se uselis, nisam ga videla sve do dana useljenja i moram priznati da je sve ok osim naravno ponovnog cimanja sa zajednickim ves masinama...fuj.
Pored imamo predivan trail koji vodi do reke, dva igralista i gomilu prodavnica do kojih iskreno jos nisam ni otisla, ima i par etno restorana, jedan grcki jedan indijski i grilova, pijaca je na 3km i ogroman trzni sa autobuskim linijama do ostatka grada je na 10tak minuta peske.Ono zbog cega smo na samoj ivici grada je cinjenica da smo opet blizu posla, ima oko 1.5 km do firme.Kuce u komsiluku u proseku kostaju oko pola miliona, vecinom su divne vile do 20tak godina stare i prevelike za moj ukus mada sa ogromnim dvoristima punim starog drveca koja izlaze u park i sumu izgledaju fantasticno.Grad se uglavnom ne siri na ovu stranu, gore su polja i farme menonitskog okruga i priroda,nema niceg bitnog, gradilista novih predgradja su dole u Kiceneru prema 401 autoputu i sa istocne i zapadne strane gradova jer se odatle lakse stize do GTA i Hamiltona, ima puno ljudi koji zive na obodu grada i putuju na posao prema Torontu i Misisagi, sto je oko 80km ili sat vremena puta za ovdasnje uslove.KW je takodje povezan sa GTA zeleznicom, postoji VIA rail i GO train ili bus sa cenom od samo 15$ po voznji stize od centra grada do centra Toronta na Union station za oko 2 sata, http://gotransitnlb.gotransit.com/publicroot/en/default.aspx, dok VIA rail ide malo brze ali kosta oko 30tak dolara sa porezom.
Ipak je najbolji nacin za putovanje u Kanadi sopstveni automobil.Prosecna razdaljina izmedju naseljenih mesta tamo odakle sam dosla je 10 do 2o km, prosecna razdaljina izmedju vecih gradova u Ontariju je od 60 do 100 km.
London je bio jedna lepa godina, imala sam konacno sopstvenu bastu, u kuhinji je kutija heirloom paradajza u svim bojama iz moje baste koji jos uvek zri, imali smo bukvalno bazen u dvoristu i ogroman park pored,posao nije bio tezak ni njemu ni meni i imali smo osecaj da smo na letovanju zbog viska vremena, stekla sam radno iskustvo u vrticima i to mi je prijalo, malo druzenja i razgovora sa razlicitim ljudima na poslu i igranja sa decom, sada idemo dalje.
Muce me liste cekanja po vrticima, pokusavam uzalud da pronadjem mesto negde okolo al mi ne ide a to znaci da sam vec propustila par konkursa za posao.Ne zelim da dam dete kod nekog kuci jer ne vidim sta time dobija, ja sam vrlo prakticna osoba, ucim ga jezik koji ce mu prvo trebati da se ne oseca frustrirano kad krene u vrtic i mislim da je vrlo bitno da se navikne na skolicu i gomilu druge dece, na vaspitace, pravila i raspored tamo, ako vec treba da sedi kod kuce moze i samnom bar znam da se brinem o njemu kako treba i da je ok.
Ova mala pauza mi je pruzila sansu da pregledam blog i vidim da sam se tu i tamo ponavljala, ali ne bas sasvim svojom krivicom, vise zbog ljudi koji su bili lenji da sve citaju ispocetka pa su uvek postavljali ista pitanja na koja sam ja u tekstu odgovarala...ali tako to ide, cak i na poslu ne citas prirucnik od 100 strana vec nadjes kolegu da ti ga preprica :)
Iskreno, mislim da sam zavrsila sa imigracionim temama, ja nisam vise toliko u toku sa novim procesom a dolazi jos noviji od 2013, nas prelazak je sve u svemu bio prilicno uspesan i podelila sam iz svog licnog zivota i vise nego sto sam mozda trebala ali sve u najboljoj nameri da nekom pomognem ako bude krenuo mojim stopama, pogotovo sa malom decom.
Nadam se da sam bar delimicno u tome uspela, znam da mi je ovaj blog doneo par divnih prijateljstava i to mi puno znaci.
Trudicu se da ono sto budem i kad budem stigla da napisem, bude manje "optereceno" politikom imigracije i razlikama u sistemima, a vise informativno i lagano stivo koje opisuje svakodnevni zivot i okolna mesta.Pronasli smo neki svoj mir, oboje sada uvek imamo sansu da pronadjemo posao koji ce nam obezbediti pristojna primanja i daleko smo od strahova sa kojima smo se suocavali u pocetku, mada jos se nismo opustili, potrebna nam je verovatno i ona treca godina :)