Djak prvak

Izvukli smo tiket za lepo vreme sve do ove nedelje, sad je pocela hladna kisa i za dva dana sume su eksplodirale u jarkim bojama i olinjale se na brzinu.Jesen je lepa u mojoj zemlji :)
Mi smo klasika, uzivamo u svojoj deci, visimo po farmama, docekujemo i ispracamo goste i rodbinu,tu i tamo ugrabimo vremena za nesto novo ili mali vikend odmor.
Pravi kanadjani su uveliko na Kubi, hvataju poslednje dobre ponude pred zimu i sezonu uragana na ostrvima.
Matorci se pakuju za Floridu gde idu da prezime zajedno sa guskama, porodice su zatvorile "trejlere" i "kotidze" - montazne objekte na jezerima okolo za sezonu, deca su se vratila u skolu.
Sve je po starom rasporedu, pocele su nove reci, pisanje slova, matematika, francuski, neko je naucio da cita i pise a neko jos nije progovorio ali je glasan i cuje se, ljubi ih majka :)
Prvi razred je doneo pitanje da li da ga upisemo u super hip popoularni French immersion ili u najobicniju eglesku grupu gde ce uciti francuski kao drugi jezik, odlucili smo da ne forsiramo i upisali ga u regularan razred.Ispalo je skroz ok, razred je upola manji od ostalih jer su svi poneseni modom upisali decu u francuski deo.Ideja da mi dete uci matematiku i biologiju na francuskom mi se nije dopala, znam francuskog dovoljno da se snadjem ali ne i da mu pomazem oko takvih predmeta, osim toga testovi iz predmeta na kraju odredjenih razreda kojima se meri ucinak se polazu na engleskom, predmeti su prilicno zahtevni sami po sebi da bi se jos savladjivali na nepoznatom jeziku, nije mi se dopao plan i drago mi je da ne cimam dete, jer cak i oni koji su izasli iz tog sistema ne znaju francuski savrseno, osim toga ako ima talenta za jezik naucicemo mi to i kod kuce :)
Ako razmisljate o tome obavezno procitajte za i protiv clanke i blogove jer nisu sva deca za ovaj program,mozda zeleci da im ucinite uslugu u buducnosti postavite detetu ogromnu prepreku sad koja ce mu ogaditi skolovanje i unazaditi ga jer nece biti sposobno da je savlada.
Moj licni osecaj je bio da to nema puno smisla za moje dete, ucenje matematike na francuskom je ravno tome da su mene terali da je ucim na svedskom,na jeziku koji nisam cula i sa kojim nemam nikakvih dodirnih tacaka.
Znanje jezika je bitno, znati 2 ili 3 jezika je divno, iz licnog iskustva znam da covek koji ima volju i zelju da uci moze da savlada strani jezik i kasnije, jeste da je deci lakse i prirodnije ali nikad nije kasno ( vi koji strebate za IELTS i ostale ispite nadajuci se da negde emigrirate znate koliko je bitna volje, vezba i motivacija).
Druga stvar je misljenje samih ucitelja u skolama da deca u dva razlicita programa napreduju razlicitom brzinom u startu, oni koji uce samo na jeziku kojim vec savrseno barataju imaju manje problema i nervoze i brze savladaju siri spektar gradiva.Dok deca koja uce na stranom jeziku najpre moraju bar da pokupe minimalan fond reci da bi razumeli sta se od njih ocekuje.
U jednom momentu roditelji vise nisu u stanju da prate i pomazu deci oko domaceg na jeziku kojim sami ne govore, tada moraju da unajmljuju tutore , jednom ili 2 puta nedeljno, jos jedna obaveza i izdatak.
Da ne ulazim u detalje, razmislila sam i zakljucila da ne zelim da eksperimentisem.
Djak prvak je godinu dana stedeo da kupi sebi kucnog ljubimca kog je oduvek zeleo, tako da sam sada zaduzena i za nasu najnoviju dekoraciju za Halloween, njegovu crnu macketinu o koju se vecito saplicem i koja pronalazi nove nacine da nas iznenadi svakog dana.Najjadnije od svega je bilo to sto je nedeljama kijao svaki put kad prodje pored nje, i imao osip po licu svaki put kad je zagrli, vec smo mislili da cemo morati da je vratimo jer je alergican ali s vremenom mu se organizam navikao na novu napast.Bilo mi je neverovatno da je uspeo da razvije alergiju, jer smo imali macku kada je bio beba i kupili kucu u kojoj je godinama zivela macka i nikada nismo videli slicne reakcije, ali eto desava se.

Moja basta je ociscena, povrce na ledu, seme sklonjeno za sledecu sezonu, imali smo divno leto i gomilu neverovatnih novih biljaka, 40 vrsta paradajza u svim bojama, bele i sarene patlidzane, razne paprike, i neverovatnu sicilijansku tikvu trombocino rampicante koja je fantasticna kada je mala (oko pola metra) moze da se koristi kao tikvica ili cukini, a kada poraste (oko 1,5m) moze da se osusi i cuva za zimu, plus neverovatno brzo raste!Navukli smo se na Japansku kuhinju, sushi, tempuru i rezance, uspela sam da savladam dobar deo recepatai tehnika, a svo sveze povrce iz baste je bilo fantasticno za tempuru, koju toplo preporucujem da pokusate da napravite sa npr svezom boranijom, brokolijem ili karfiolom, ma sa bilo cim malo soja sosa i wasabi ludilo mmmm.
https://ca.search.yahoo.com/search?fr=mcafee&type=C111CA1056D20150101&p=tempura+youtube

U ponedeljak su izbori, na kojima cu raditi, i videcemo kuda ce ploviti ovaj brod naredne 4 godine i da li ce se imigraciona politika zatvorenih vrata promeniti ponovo ili ne.

Sa ili bez rutine...post za mame

Ja sam osoba koja voli da planira unapred, koja proverava svoje planove i razmišlja kako da reši fiktivne probleme koji još nisu iskrsli (a možda i neće nikad),kao u šahu volim da vidim u kom pravcu neki put može da odvede ili koje prepreke mogu da se naprave usput...Samo ima jedan problem u toj mojoj logici, u državi u kojoj je juče bilo loše, danas nije dobro nikako a sutra može da bude uglavnom samo gore takav način razmišljanja može da te malo ubije u pojam i ubedači, tako da su svi u fazonu just go with the flow ili što bi ribica iz Nema rekla -just keep swimin', ćuti i plivaj.Kada pređeš u drugi sistem deo tog načina razmišljanja je primenjiv ali ne uvek, postoje stvari na koje nisi računao jer nikada nisi ni znao da postoje.Deca su posebna priča, baš kada mislim da će odspavati par sati popodne on ustane posle pola sata sa drekom, kada mi treba da ustane do 3 da ih spremim za lekara on baš taj dan reši da odspava duže i onda mi bude žao kad moram da ga budim ili još gora varijanta dere se od 1 do 2.30 i zaspi u 10 do 3...Kao što rekoh, just go with the flow...
Oduvek smo imali rutinu.Sa prvim čini mi se da smo malo i preterivali, jeo je u minut u isto vreme svaki dan, spavao je dva puta dnevno ujutru od 11 do 1 ili 2 i popodne od 4 do 5.30,što je značilo da smo u to vreme morali da budemo kod kuće i da se ceo naš raspored okretao oko njegovih dremki i navika, ponekad bi spavao sat vremena u šetnji u kolicima. Večerao je u 7, dobio flašicu u 8 i išao da spava u pola 9.Kada je prohodao smanjio je spavanje na jednom dnevno popodne od 12 do 3 ponekad 4.Obojica su prespavala noć cim su stigli do 7kg i nabili svoje salčiće, prvi sa 6 nedelja a drugi sa 4 meseca, smo ovaj drugi nikada nije spavao dva puta dnevno ili duže od 3 sata, pri čemu mu je 2.5 prosek, ide da spava u 7 i ustaje u 7 ako smo srećni i ako nije vikend, vikendom važi Marfijev zakon, tad se ustaje u 6 ili ranije.
Rutina mi je olakšala prelazak u Kanadu, trebalo je skoro 3 nedelje da se vratimo u normalan ritam u drugoj vremenskoj zoni.U vrtićima radnici preživljavaju samo zahvaljujući tome što je svaki minut isplaniran, obroci su svakog dana u isto vreme, spavanje je posle ručka od (12 do 3 za bebe) posle užine u 3.30 se ide napolje sat vremena minimum, u 5 idu kući.Deca tačno znaju kad se šta dešava i osećaju se sigurnim kada znaju šta sledi, u sobi u kojoj sam ja bila u 8 do 8.30 je doručak, od 9 do 10 je slobodna igra, u 10 je likovno, posle toga oko 10.30-11 je circle time, kada svi sednemo u krug i čitamo priče, pevamo pesmice i igramo, sledi promena pelena i pranje ruku pa u 11.30 ručak i spavanje do 3, 3.30 užina pa napolje, još malo igre pa kući.Za svaki dan imali smo planirane aktivnosti za svaki sat, predviđene igre, knjige i muziku, planirane likovne aktivnosti, bez obzira što su u pitanju bebe, svaka radnica pravila je svoj plan za dve nedelje tj 10 dana i svi planovi su bili tematski. Kada sam imala temu jesen, išli smo da sakupljamo lišće, pravili slike od njega,donela sam gomilu malih ukrasnih bundeva da deca mogu da ih pipnu, stavili bi semena u providne plasticne teglice pa su mogli da ih vide i koriste kao zvečke,doneli su male plastične grabulje za lišće za igru napolju,farbali smo (prstima naravno) bojama napravljenim od povrća slike jesenjih plodova itd.Shvatila sam da je dan puno lakši i zabavniji ako i ti i dete znate kako će izgledati raspored i znate koje je vreme određeno za šta.
Vrtići imaju mesečni meni, 4 nedelje koje se rotiraju po danima, ja svoje nedeljne kupovine planiram samo za 5 radnih dana,jer ovde nema šanse da se ide u prodavnicu svaki dan osim ako ne živiš pored nje. Vikendom dozvoljavamo sebi malo kupovine gotove hrane ili neki izlazak na ručak ili večeru.Na ledu uvek imam nešto što u poslednjem minutu moze da se gurne u rernu za nedaj bože ili ako banu gosti, burek, picu, neko pohovano povrće.Za decu uvek imam u glavi 10to minutne varijante kada smo u frci tipa spageti, makarone sa sirom,pečeni krompir,topli senviči ili neka salata i prženice sa belim lukom ovde popularni i malo drugačiji garlic bread.Hrana koju spremam je više-namenska kako ja volim da je zovem, to znači da je primenjiva na bar nas troje, jer superizbirljivi Aleksa je uvek izuzetak.Juče sam kuvala karfiol, natrpala sam u lonac ceo karfiol, nekoliko krompira, par šargarepa, parče mesa, začinila i ostavila da se krčka satima dok smo se igrali jer nije bilo škole u petak, bio je PD day.
U 11 bebac je jeo gnječeno kuvano povrće u pire krompiru sa puterom i jogurtom i seckano meso, paradajz salatu i seckanu jabuku i krušku (bibi puno jede, više i bolje od brata), brat je jeo njegovu klasiku živu šargarepu, svež krastavac, kruške i prženice sa belim lukom,voćni jogurt, jer on mrzi bilo šta kuvano, svo povrće voli da jede u krckavom stanju, uključujući karfiol i brokoli , bljak, ali bar je tako zdravije.Kada ustane oko 3 bebac će dobiti čorbu sa hlebom, zapečeni karfiol sa feta sirom i voće za desert ( čorbu u medjuvremenu zakuvam sa istim tim povrćem koje iseckam, izgnječim krompir, umutim jaje+jogurt+brašno i zgusnem je mada ponekad dodam i pirinač pre nego što vratim povrće u nju ako hoću baš gustu čorbu, karfiol pomešam sa 2 jajeta, brašnom, mlekom i seckanim feta ili drugim sirom stavim u nauljen plek da se zapeče).Tata za večeru ima čorbu, zapečen karfiol i sve što ostane od dečje salate :)))Aleksi naravno moram opet da dam ono što on voli, ponekad uspem da pojede par kašika supe ali na jedvite jade.Nemam vremena da pravim lepa jela koja se pripremaju satima i pojedu za 10 minuta, moram da razmišljam kako da obrok koji pristavim ujutru traje do uveče, ili da pripremim unapred oljušten krompir za plek ili laparušu, ili smesu za palačinke koju gurnem u frižider za taj dan.Jednom nedeljno imamo pizza day, tada klinci u školi dobijaju picu za ručak, pa ne moram puno da pakujem.
Ja sam odrasla na tatinoj laparuši, ili kako smo ubedili Aleksu da je jede potato pancake, jer deca će jesti sve što nazovete palačinkom.Evo kako se ona pravi, 2,3 velika krompira iseku se na tanke kolute, posole i rašire u plek sa uljem tako da ima jedan ili dva tanka sloja krompira, stave se u rernu 10 minuta na 230 da počnu da se peku, za to vreme umuti se šolja mleka ili vode, 2 jajeta, pola male kašike soli i šećera,brašna toliko da smesa bude kao vrlo gusta masa za palačinke, ja dodam par kašika rikota sira, pavlake i malo bibera u moju, i time se prelije krompir i vrati u rernu da se zapeče.Ovu smesu sa sirom koristim za svo moguće povrće, tikvice, španać, karfiol, mešano povrće,meso sa prazilukom čak postoji i drugačiji recept za kukuruz. Dobra stvar je što se brzo sprema, ne moram da dežuram pored šporeta i može da se jede hladno isečeno na kocke uz supe ili salatu što bebcu skroz odgovara.
Kao roditelj stalno se preispitujem da li oni zdravo jedu, da li dobijaju sve vitamine i minerale, da li je hrana dobra ili zatrovana pesticidima i ko zna čime, i stalno ispravljam svoje prethodne greške.Na primer Aleksa je kao beba dobijao blendiranu nezačinjenu hranu i gomilu onih mlečnih kašica jer su me ubedili da tako treba, kao i to da počnem da mu dajem dohranu od 3 meseca što je uzrokovalo gomilu problema sa stomakom, ovaj drugi do šestog meseca nije dobio ništa sem mleka čak ni vodu, a onda je počeo da jede sve što i mi ili izgnječeno ili iseckano na kockice koje sam može da strpa u usta bez ikakvih problema i mnogo bolje jede od brata.
Vrtić je opet pomogao da shvatim neke stvari vezane za dečju ishranu, dobijali smo decu koja su godinu dana bila samo na formuli, bez dodatne hrane ili vode i koja su vrlo teško prelazila na hranu jer im je flašica uvek bila prvi izbor.Neka deca nisu znala da žvaću, neka se se davila i gadila čak i na pirinač koji je relativno mek i bezukusan, po nekom pravilu uvek su to bili prvenci starijih i propreznih roditelja koji su se držali foruma i knjiga više nego svog osećaja i zdravog razuma ali razumem ih, ni ja nisam znala šta da radim sa prvim pa sam pitala okolo i slušala savete više nego što sam trebala, videla sam i dvoje iz drugačijih kultura koje je sa 13 meseci hodalo i hranilo sebe kašikom bez problema i pokazivalo mi na pelenu kad se ukake...Nikad neću zaboraviti Fransisa, veseli osmomesečni plavi dečkić sa velikim plavim očima i beretkom na glavi,kada su mama i tata došli u posetu vrtiću prvo naše pitanje je bilo koje su mu navike, rutina, šta jede, kad spava itd. na šta su srednjovečni roditelji veselo odgovorili, oooo on nema rutinu mi ga puštamo da sam donosi svoje izbore i radi šta hoće i kad hoće a mi se prilagođavamo njemu...jedva čekam da vidim kako će to izgledati kad uđe u pubertet ako roditelji dotle totalno ne odlepe.Fransis je u medjuvremenu verovatno odlučio da neće u naš vrtić i to magično saopštio roditeljima, jer ga nikad više nismo videli.

Svako radi kako ume i kako misli da treba, meni lično dnevni raspored, planirane aktivnosti kao i plan b ako ne možemo napolje na -20 olakšavaju svakodnevicu, na drugom kraju sveta gde nema baka servisa tako često.Navike i rutina su nam olakšale i selidbe, kad god smo se selili namestila bih dečju sobu apsolutno isto kao što je bila u prethodnom stanu, iste slike iznad kreveca, ista mesta za igračke, što sličniji raspored nameštaja u drugim sobama, nikada nije pravio problem, legao u bi u svoj krevetac pogledao slike i zaspao.
Moja deca idu na spavanje svakog dana u isto vreme, moraju jer nemaju izbora, nisam ga imala ni ja kad sam bila dete, i odraslima treba malo vremena za sebe.Iako nas rutine grozno ogranicavaju vikendom kada planiramo sve aktivnosti za pre ili posle bebine dremke, preko nedelje me spasavaju jer uspevam da odradim sve po kuci, da ih sve sredim i nahranim a da ne poludim jer mi kuca izgleda kao da gubim partiju u dzumandziju.

Emigrirati u Kanadu od 2015-te u 4 koraka

Emigracija se dosta promenila od 2006 kada smo mi resili da se iselimo.
Stalno se izvinjavam i objasnjavam ljudima da nisam u toku sa svim promenama, jer me to iskreno vise ne dotice i ne zanima, nazalost toliko imam poruka na ovu temu da ce mi biti lakse da se informisem i napisem ovaj post nego da svakom ponaosob odgovaram.

1. Posetite zvanicni sajt za emigraciju drzave Kanade http://www.cic.gc.ca/englisH/immigrate/index.asp

ne budite lenji i procitajte uslove i kategorije za emigraciju, imate mogucnost da se testirate da li zadovoljavate uslove ovde http://www.cic.gc.ca/ctc-vac/getting-started.asp

2. Pronadjite kategoriju emigracije koja vas opisuje, skilled worker, student, biznis ili provincial nominee, ili ujedinjenje sa porodicom/vencanje
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/apply.asp

3.Pogledajte potrebnu dokumentaciju, test jezika i gde sve treba da se prijavite (profil u pool-u, job bank canada itd)
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/pool.asp
ako idete na PN varijantu pogledajte zasebne sajtove svih provincija i njihove uslove za trazene struke i zanimanja, nemojte da ste lenstine i procitajte uslove ako stvarno zelite da dodjete, svaka od provincija ima dodatne 3 ili 4 kategorije koje obuhvataju emigriranje bas u tu provinciju, ponekad je lakse uci na mala vrata.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/provincial/apply-who.asp

4. Spremite pare za troskove prijave i testa jezika,polozite jezik, i pocnite da sakupljate papire, popunite ih i prijavite se, dopunjujte svoj profil ako vam se u medjuvremenu poveca iskustvo i slicno.Ako vas kontaktiraju i pozovu da nastavite emigracioni proces, spremite pare za lekarski, i odlazak.

Zemlja novopronađena ( i zemlja ostavljena iza)

Počela sam da čitam ovu knjigu, jednu od retkih o istoriji emigracije u Kanadi koju sam iskopala na zabačenoj polici biblioteke, pre dobra 2 meseca i još je nisam pročitala, prilično je teška za čitanje
pa moram da je čitam u malim podnošljivim dozama...

Znam da će ovo biti poduži post, zato ću ga prelomiti na par delova, jer mi je žao da ne podelim ostatak priča, dakle prvi deo je ovde.
..................................................................................................................
Francuska je prva počela da se širi na teritoriji današnje Kanade, u vreme kada je osnovano prvo stalno naselje 1605 Port Royal, ona je ostvarivala pravo na današnji Quebec, New Foundland i Labrador,Novu Scotiu i deo Hudson Bay-a, koje će kasnije izgubiti u ratovima sa Britanskim delom kolonija i indijancima.Među doseljenicima je vladala jasna netrpeljivost donesena iz domovina, Britanci su savetovali svoje da idu u Upper Canada (današnji Ontario)i da izbegavaju bandite u States (neotesani Yankee) i Lower Canada- današnji Quebec.Novi doseljenici pod pokroviteljstvom kolonija dobijali su besplatno zemlju u prvom periodu (od 100 do 200 acres, 100ac je 400.000 m2)i pribor i hranu za prvu godinu, uslov je bio da iskrče i počnu da obrađuju zemlju što pre...U to vreme bez vakcina i antibiotika, bez prodavnica, sa putovanjem od 7,8 nedelja u potpalublju sa 400 ostalih imigranata, emigracija je umela da bude često smrtonosan potez.Nisu postojale pruge ni putevi, oni koji bi se iskrcali u Kvebeku dalje bi morali pešice ili ako su sretni zapregom...


The book The Land Newly Found is comprehensive, fascinating collection of first-hand accounts from the frontiers of Canadian immigration history. Drawn from letters, newspapers, and reportage, these vivid accounts range from the 18th century to the present day, and provide an insightful look into the lives and minds of newly arrived immigrants to Canada as well as the politicians, policy-makers, and public who witnessed their arrival. Chosen for their immediacy and engaging acuity into the Canadian immigration experience, these eyewitness accounts are broad in scope, revealing the hardships and heartbreak, hard work and happiness of people beginning their lives anew in a foreign land.
From war brides and home children to refugees and boat people, The Land Newly Found not only explores the personal stories of those who choose to make Canada their new home, but provides keen insight into the policies and political struggles of a budding multicultural nation.
http://books.google.ca/books/about/The_Land_Newly_Found.html?id=u6e0AAAACAAJ&redir_esc=y

Prateći dolazak emigranata od 1602 do sad knjiga je skup pisanih dokumenata, listi za nabavku, ličnih pisama i raznih dokumenata koji zajedno oslikavaju mozaik sklapanja Kanade u ono što je danas.
Oseća se jasno neprijateljstvo Britanaca i Francuza, nezadovoljstvo novih emigranata, nezadovoljstvo vlastele, sukob sa starosedeocima, rasizam i politika mržnje...ali i hrabrost i istrajnost onih koji su rešili da uspeju u novopronađenom domu.

Obratite pažnju na fascinantnu činjenicu da se neke stvari ponavljaju vekovima kasnije,
pogrešna očekivanja novih emigranata i američki san
državna politika biranja prikladnog stanovništva,netrpeljivost prema različitosti,
slanje svojih sunarodnika u određene delove i držanje ekipe zajedno,
mešetari, prevaranti, razočarenje ili suludi optimizam, i Kanadska zima...
.............................................................................................................

Edvard Wynne Avg 17 1622 Ferryland

Newfoundland

Imamo pšenicu,ovas i ječam, pasulj i grašak, iako ih sejemo vrlo kasno u sezoni ovde rastu i uspevaju brzo.Imamo baštu koja rađa u izobilju, pasulj nam je vrlo lepo rodio,grašak je porastao veći od ljudi,rotkvice su veličine pesnice,repa,salata,kelj,kupus,šargarepe su divne.Imamo livadu od tri ara sa koje smo skinuli seno za zimsku ishranu.Nadamo se da ćemo uspeti još više sledeće godine.Pašnjak hrani oko 300 grla stoke, leta su ovde blaga i livade su prepune mirišljavih lekovitih trava, voćke rađaju dobro a ima i puno raznih jestivih bobica.Šume su prepune ptica i divljači.Zemlja je bogata rekama, potocima i barama, vode su bogate ribom, imamo jelena i druge zveri za hranu i krzna.
Tlo je plodno a vazduh lekovit, nalazim da nam prva zima nije bila ništa gora od zime u Engleskoj, trajala je do polovine Marta ali su dani bili sunčaniji i duži nego u Engleskoj...


odlomak iz pisma obljavljenog u novinama da bi se privukli novi imigranti, ostatak pisma jednako optimistično opisuje Ferryland novu koloniju i nastavlja se u spisak potrebnih stvari za nastavak izgradje naselja, mlin, kovačnica, zanatlije i tesara itd...Broj stanovnika u to vreme 32.

.................................................................................................................

Sveštenik Jezuit Nova Francuska 1635 odlomak iz pisma

...Nova Francuska je prostrana, toliko prostrana da se oni koji imaju malo zemlje ili su prosjaci koji traže ikakav posao mogu poslati ovde, mnogi od njih prose od vrata do vrata ili kradu, svaki pokušava da dođe do onoga što nema i ne može da ima.Ova zemlja će imati dovoljno poštenog rada za sve,pored toga, treba naseliti Francusko stanovništvo pre nego što dođu tuđini, jer francusko stanovništvo će ostati verno kruni i kulturi domovine i neće dozvoliti tuđinima da uhvate maha ovde.
Ne samo da će iseljavanje smanjiti glad i kriminal u Francuskoj već će i ojačati državu...

...................................................................................................................

Akadija, prvi popis stanovništva 1671 odlomak

Jacob Bourgeois 50, žena Jeanne 40, apotekar, deca Jeanne 27, Charles 25, Germain 21,Marie 19,Guillaume 16, Margaret 13, Francois 12, Anne 10, Marie 7, Jeanne 3
cattle 33, sheep 24

Jean Gaudet 96, wife Nicole 64, child Jean 28
Cattle 6, sheep 3

Denis Gaudet 46, wife Martine 62, children Anne 25,Marie 21, Pierre 20,Pierre 17, Marie 14,
cattle 9 sheep 13

Widow of Etiene Hebert 38, children Marie 20,Margerite 19, Emmanuel 18,Etienne 17,Jean 13, Fransoa 10, Catherine 9, Martin 6, Michel 5, Antoine 1,
cattle 4, sheep 5

Michel de Forest 33, wife Marie 20, children Michel 4, Pierre 2, Rene 1
cattle 12, sheep 2

Antoine Babin 45, wife Marie 25, children Marie 9,Charles 7,Vincent 5, Jeanne 3, Margerite 1
cattle 6 sheep 8

Olivier Daigre 28,wife Marie 20, children Jean 4,Jacues 2, Bernard 1,
cattle 6 sheep 6

Francois Gauterot 58, wife Edmee 47, children Marie 35,Charles 34,Marie 24,Rene 19, Marguerite 16, Jean 23, Fransoa 19,Claude 12,Charles 10,Jeanne 7, Germain 3
cattle 16 sheep 6

itd.
na ovom spisku ima dosta stvari koje u današnje vreme ne bi baš prošle, dve osamnaestogodišnjakinje upravo su rodile prvo dete, dvadesetogodišnjakinje imaju decu od 4 godine ( već 3 deteta do dvadeseta)što znači da su se udale sa 15 ili 16, ima žena od 25 udatih za muževe od 60...
A sam broj dece je neverovatan, porodice imaju od 3 do preko 10, ali ako se zagledate u brojeve parova u pedesetim prosek žive dece u tim godinama je između 3 i 5 (ne znam da li se računaju i deca koja su otišla od kuće da se udaju-ožene)U jednom od naselja popis je pokazao 239 muškaraca 111 žena i 366 dece.

................................................................................................................................................

Guverner Halifaksa Edvard Kornvolis 1749

Broj naseljenika je 1400, ali moram da primetim da je među njima mali broj, možda svega nekoliko stotina ljudi koji su spremni da rade i urade šta je potrebno da bi se napravila nova naseobina, imamo oko 100 vojnika, možda 200 trgovaca i mornara, ostali su sirotinja, lenštine i probisveti koji su došli samo zato što im je neko obećao krov nad glavom i zalihe hrane za prvu godinu, a da ne moraju ni prstom da mrdnu. Većina ih se zavukla u bolnicu žaleći se na sve i svašta i ne izlaze, nemaju odeće ni obuće,koju ću morati da im dam pod uslovom da pristanu da pomognu i rade nešto u izgradnji.

....................................................................................................................

Wiliam Johnstone misionar na Princ Edvard Ostrvu Novembar 1820

Još jedno zlo koje sam video je, kada se novi imigrant iskrca sa porodicom i vidi neobećavajuću zemlju oko sebe umesto da se skući i pripremi za zimu, počne da luta po ostrvu tražeći bolje mesto. Za to vreme njegova porodica spava po tavernama i jede ono malo para i hrane što im je ostalo, po isteku godine više nemaju para i moraju da rade u nadnici ili da uđu u dug koji će im godinama kao kamen visiti za vratom, i nisu nimalo bolje nego kada su se tek iskrcali i kada su se mogli skućiti na svojoj maloj farmi...

................................................................................................................

John Howison britanski doktor koji je 2 godine proveo u Kanadi, 1821 (prvi od opisa kako viša britanska klasa, bogataši, vide emigrante)odlomci

Naselje Talbot blizu obala jezera Iri izgleda lepo na oko, uređeni putevi i niz lepih farmi u zelenilu, ali ako pogledate bliže videćete da su stanovnici koji tu žive ogrezli u lenštinstvo, rasipništvo i degradaciju, oslobođeni okova teške sirotinje u mestima iz kojih su došli sada su zaslepljeni plodnošću ove zemlje i upuštaju se u demokratiju najodvratnije vrste.
Gomila bezakonih derača koji su oslobođeni pravila uređenog društva koje postoji među višim klasama, usuđuju se da se smatraju jednakim sa svima,i ako se pojavi neko sa strane da iskoči iz mase i pokuša nešto da promeni naići će na otpor i biti povučen nazad u mlitavost mase.
Tako je u svim oblastima GOrnje Kanade gde su farmeri stekli zemlju, nemaju nikakvog poštovanja prema višima i boljima od sebe....
--------------
Devet desetina farmera u Talbotu je bilo beda ali posle par godina rada i truda postali su uspešni toliko da imaju sve što im je potrebno,ali neće se oni obogatiti sa svojim umnim sposobnostima, nadajmo se da će takav sloj uskoro nestati i da će ih u naselju Talbot zameniti superiorniji i pametniji ljudi od ove bede sa dna Evropskog seljaštva....
--------------
Pojavio se i broj Škota, koji imaju tu svoju užasnu osobinu da se drže u klanovima, koji traže poseban deo naselja za sebe i svoje, kao da već nije dovoljno užasno njihovo nekultivisano ponašanje i opšta odvratnost, kada dođu ovde odmah se izjednačavaju sa gospodom i zaboravljaju manire ophođenja prema drugima, ponašajući se prema svima jednako.
Ovde niko još nije stekao dovoljno da bude bogatiji od drugih, i zbog toga nema rangova, već se svi podjednako učtivo ponašaju prema svima, stvarajući neku nakaradnu demokratiju nikad ranije viđenu u Evropi.
Ali najčudnija stvar od svih je što ti ljudi podjednako dočekuju nove emigrante, najgoru bedu ili one koji imaju sredstava, odmah ih usvajajući među sebe i pomažući im,tretirajući ih sa jednakim poštovanjem, novi emigranti isprva bivaju začuđeni tim postupkom ali se uskoro oslobađaju i rastu u svojim očima, sami sebe nazivaju gospodom, kakva taština i bezobrazluk...
Ovde su ljudi dospeli na najnižu formu ljudskih bića, i ova situacija se može uništiti samo uticajem višeg razuma, religije i obrazovanja.

.................................................................................................................................

John McDonald 1821, prelazak u Kvebek, pismo kući, odlomci

Nas 400 pošli smo brodom iz Glasgova za Greenock 19 Maja, stigli smo 25 Juna u Kvebek.
Oluja je trajala 9 dana i svi na brodu su se razboleli, vreme je bilo neobično hladno za ovo doba godine, kako je kapetan rekao.U potpalublju je bilo zagušljivo od toliko bolesnih ljudi i samo sam gledao da kad god mogu spavam na palubi.
Kada smo ušli u Kvebek morali smo u karantin, za vreme puta 4 žene su rodile ali su 3 bebe umrle, i jedan dečak od 4 godine, drugi je pao sa palube i slomio ruku.
-------------------------------------------------------------------
Parobrod nas je ostavio sa prtljagom 10 milja uzvodno na St. lorens reci, dalje smo morali da idemo čamcima koji su vučeni uz obalu, do sad naš broj je pao na 366 ljudi.Kiša je padala danima i ljudi koji su pili rečnu vodu počeli su da se razbolevaju.Dve porodice ostale su siročad, jednima se otac udavio, a drugima je majka podlegla bolesti.Prolazak kroz brzake reke bio je najteže i najgore iskustvo u mom životu, nekada nam je voda bila do grudi ili do vrata...mnogi su se smrzli i razboleli.Spavali smo na otvorenim poljima praveći improvizovane šatore od čega smo mogli, tu i tamo bi naišli na neku farmu, ali ostalo nam je još 120 milja pešačenja.Kod 74 milje naišli smo na 1000 ljudi sa broda David od Londona sa kojima smo nastavili put ka Kvebeku.Mnogi koje sam upoznao su umrli na putu...

.....................................................................................................................

Frances Stjuart , pismo majci 1823 ( engleska viša klasa) odlomak

...krompir ne smemo da jedemo jer moramo da ga čuvamo za seme, svakog dana za večeru imamo čorbu od pasulja ili graška sa kuvanom prasetinom,ponekad imamo i repu, ali smo vrlo sretni jer imamo odličan hleb i mleka u izobilju, čula sam da su mnogi iz naše klase bili gladni prve godine i živeli samo na usoljenom mesu i čaju jer nisu imali ništa drugo, čak ni hleb.
Deca su zdrava i uživaju u prelepom vazduhu, koji me podseća na kuću.Izgradili smo brvnaru ali muž planira da se bavi proizvodnjom potasha i kad to zaživi da izgradi veliku kamenu kuću, kaže da je to unosan posao.Kada bih samo imala svoje prijatelje odande ovo bi bio raj na zemlji...
Imamo i mladog lekara koji obilazi okolne porodice svake 2 nedelje i svi ga plaćamo 3 $ godišnje, Škot je ali je pametan.

......................................................................................................................

j. Mulligan pismo stricu New Brunswick 1829 odlomak

....od svih pametnih i plemenitih građana ovde se politikom bave samo oni kojima nije ispod časti da se bore za par mrvica iz državne blagajne, neotesani, glasni, arogantni jednom rečju nekultivisani i nekulturni, dok pametni ćute i gledaju u tišini.Deo njihovog uspeha leži i u tome što je prošlogodišnja žetva podbacila, a naši proizvođači glasno kukaju iako su im skinute sve takse i iako znaju da će zaraditi u ovakvoj situaciji...

....................................................................................................................

Susanna Moodie ( viša klasa) 1829 odlomci

Mnogi su morali da se bore sa starim predrasudama, morali smo da obuzdamo gordost i utišamo srca, sve je ovde nama grozno i nakaradno,bačeni smo među neobrazovane koji umesto da nas vide kao vođe i inovatore, vide nas kao nekog ko želi da im oduzme nezavisnost.
Polu divljaci Jenki nas mrze, ne žele da nam pruže ni mrvicu osnovne ljubaznosti koja se očekuje od rafinisanog čoveka, među sobom se nazivaju sir i madam iako im te titule ne pristoje.Upadaju nam u kuće bez najave i kucanja ne poštujući nikakvu privatnost i sa vrata deklamuju gde je čovek ili žena, obraćajući se čak i mojim bednim irskim sluškinjama sa madam.
------------------------
Otkrila sam tajnu.
Neprirodna zavisnost služinčadi od gospodara tera ih da samo prikrivaju svoje gađenje prema takvoj situaciji i da je svo njihovo fino ponašanje i zahvalnost zapravo laž.Oni nas mrze i zavide nam.
Poslušni su samo iz potrebe jer znaju da od nas zavise za hleb i krov nad glavom, ali kada dođu u ovu zemlju to se sve menja...oni su slobodni, da konačno pokažu svoje pravo lice i mržnju, da pokušaju da ti ospore i oduzmu privilegiju boljega koja ti po klasi pripada.
-------------------------------------------------------
Najgora stvar koju sam mogla da uradim bila je da platim prelazak i povedem služinčad odande.
Čim su došli ovde osilili su se pod uticajem ovog ultra republikanskog duha i počeli da me ucenjuju tražeći manje posla i više para, sam vazduh Kanade presekao je vekovne veze poslodavca i sluge kojima smo bili povezani.Oni traže da jedu za mojim stolom i gunđaju pri poslovima koje su veselo radili kod kuće, a ako im nešto kažeš odgovore ti da su oni ovde u Meriky slobodni i da lako mogu da nađu bolji posao a ti se snalazi.Istina je da je posluga ovde dobro plaćena i teško ju je naći.
--------------------------
Mada ne čudi me, kada pogledam kakav je njihov položaj u Britaniji, tamo zavise od hirova svojih gospodara, žive u večitom strahu od viših klasa, jer ako izgube posao teško da će naći drugi sa lošim preporukama, moraće da umru od gladi ili kradu.Pristaju da glume servilnost i rade sve što se od njih traži jer znaju da će na kraju meseca dobiti za hleb i imati gde da spavaju, ovakva sebična veza opstaje i njihovi gospodari su sretni dok traje.
Ali u Kanadi ova veza više ne postoji.
Situacija se okreće, klasa služinčadi je mala i oni znaju da se rad ovde može naplatiti, jer mi zavisimo od njihove pomoći,kažu ti da oni mogu da žive i bez tebe ali ti ne možeš bez njih.Ne usuđuj se da im prigovoriš, osetićeš njihov novostečeni otpor i slobodu kada počnu da ti prete otkazom ili kada traže veće satnice.Oni ti gordo kažu da su jednako dobri kao i ti i da ovog momenta mogu naći bolji posao na 20 mesta ako ti se ne dopada...čaksu u stanju da odu u pola posla ostavljajući tebe da završiš teško peglanje odeće ili pranje veša, kako god znaš i umeš...
--------------------------------------
Moram da priznam da više volim Kanađane za poslugu nego evropske imigrante, jer oni te bar iskreno tretiraju sa poštovanjem.Sretna nezavisnost i sloboda koju oni (sluge) imaju u ovoj visoko hvaljenoj zemlji najbolje se vidi u zakonu da se sluge ne smeju surovo tretirati niti kažnjavati od strane nezadovoljnog gospodara.
........................................................................................................................

27 maj 1831 kapetanov dnevnik Grosse Island

Došlo nas je 300, 18tog Maja i stavljeni smo u karantin jer se na brodu pojavio tifus i boginje.
Sedmoro je umrlo, jedan čovek i šestoro dece.
Iskrcani su 20tog i brod je očišćen i naprskan 21og, da bi se putnici ukrcali ponovo 24og.
Morali smo da pobacamo slamene ležajeve i zaražene stvari, jadna stvorenja su sada ostala samo u odelu koje je na njima i spavaju na hladnom tvrdom brodskom podu.Na brodu ih je sada 250.50oro putnika je u bolnici a ostali su u lošem stanju.Doktor je prijavio 78 slučajeva boginja, još 6 je umrlo i ima par u jako lošem stanju.U kvebeku nam još ne dozvoljavaju da ih iskrcamo, moram da ih hranim, pitao sam doktora da li bar mogu da nam daju malo slame za ležajeve za njih, na brodu je hladno...

..........................................................................................................................

Pismo iz Fort Erie, septembar 1833 odlomci

Obišao sam deo država (States) i deo Kanade, i mislim da je Gornja Kanada (ontario) bolja za život.
Nema sumnje da su državama može zaraditi više para ali tamo imigrant mora da drži usta zatvorenim kada ga Jenki nipodaštavaju i kada mu pljuju na zemlju i poreklo.Njihove su mašine bolje, napravljene da smanje rad ali naše su farme mnogo uspešnije.Ima jedan farmer iz škotske čija farma proizvodi duplo više nego sve okolne, svi ga zovu najboljim farmerom u oblasti.
-------------
Farma se može osnovati sa 500 funti ulaganja i farmeri za par godina imaju koliko i gospoda za stolom.Pored toga šume imaju dosta divljači za meso.
Zdravlje mi je dobro, par nedelja ranije imao sam problema sa stomakom na brodu ali prošlo je, doktori ovde visoko naplaćuju svoje usluge, ali većina su ih nesposobni kojima ne bih poverio život u ruke, ako neko hoće da prodaje lažne lekove ovde će se obogatiti jer ih svi kupuju i koriste, ako brat hoće da dođe neka nauči hemiju (postane apotekar), obogatiće se,Ima puno lekara ali nijedan od njih nije obrazovan.
.....................................................................................................................

Škotski učitelj Chipawa 30 novembar 1834 odlomak

Najbolje mesto za doseljenika iz Britanije svakako je Gornja Kanada, nigde vrednom čoveku nije lakše da uspe ako se istinski potrudi, mada morate znati da su zime ovde duže i hladnije nego na ostrvu i mrazevi često ubijaju useve kasno u sezoni.
.........................................................................................................
Sveštenik John Windsor Nova SCotia mart 1849 odlomak

Dragi prijatelju,
emigracija je teška tema za razgovor.
Voleo bih da mogu da ti kažem nešto dobro na tu temu, ali mogu samo da ti kažem o Novoj Škotskoj i Novom Brunsviku.Kada radnik ovde stigne očekuje da nađe posao odmah, to međutim nije tako, poslovi su sezonski i ima ih samo od 15tog Aprila do 25 Novembra.Plaćam svoje radnike 24 $ godišnje mesečnim isplatama, ako su vredni i pošteni mogu da zarade od 24 do 26 $ godišnje, što je dovoljno za porodicu i smeštaj.
Poslovi su sečenje drva, krčenje zemlje i rad na farmama, u većini novodošli rade preko leta i dobiju malo svoje zemlje koju krče i sređuju u toku zime.
------------------------
Bojim se da mnogi napuste irsku pogrešno misleći da će im ovde ljudi nuditi posao čim stignu.Sirotinja mora sama da traži posao ili čeka na njega i ovde.
................................................................................................................................

Johan Shroder 1860

...kada grupa emigranata koji se iskrcaju u Kvebeku krene dalje oni ne znaju da su upali u leglo razbojnika, jer agenti su u dogovoru sa kapetanima brodova kojima putnici nauče da veruju, i oni ih usmere na određenu rutu puta, tada ih agenti koji dobijaju interes od zemlje koju prodaju obrađuju i ubeđuju da kupe zemlju uz put, većina koja ih pristane ne stignu ni da se okrenu oko sebe da shvate da su pogrešili i da neće nikad stići tamo gde su naumili da idu.Zemlja koju su pristali da uzmu daće im mnogo manje profita nego negde drugde na zapadu.Imigrant će ostati odsečen od ostatka porodice i svog društva koje mu je moglo biti u pomoći kasnije...

...........................................................................................................

Edvard FFolkes 1881 Manitoba pismo majci

Znam da želiš da ti pišem o životu doseljenika.
Ima 3 vrlo bitne stvari, Novac, vreme i kućni poslovi.

1.Novac.U prvoj godini moraš imati dovoljno novca da preživiš, da kupiš ovas,ako možeš konje,da sačuvaš sav krompir koji imaš za seme,ali da ne sadiš ništa drugo od semena jer krčena zemlja ne valja prve godine i seme će istruliti,treba ti alat,prozori, stakla,šporet, posuđe za kuvanje,kola za vuču i sanke,vile,svinje, krava,građa za kuću...Sada znam kako se doseljenici snalaze na razne načine,postoje 3 načina da dođu do onog što im treba prvi i najlakši je da im stariji daju nešto para ili rodbina koja želi da im pomogne, drugi je da se bave nekim zanatom i da rade na više mesta dok ne zarade za svoju farmu,treći je oni koji rade sa partnerom, jedan ide da radi na pruzi dole prema Manitobi dok drugi ostaje da se brine o farmi, ali ovo im se često obije o glavu jer video sam mnoge Jenkije,Škote, Irce koji odu da rade na železnici i onda prokockaju i propiju svoje pare ali i tuđe...
--------------
Prve godine moraš se pripremiti za zimu, moraš napraviti kuću.Vrlo je teško iskrčiti zemlju, ja nemam pojma o stolarstvu a treba spremiti građu i izdeljati je što će zahtevati puno vremena za nekog neukog kao ja.U prve tri godine verovatno neću videti ni centa od svog rada i biću na gubitku, toliko ima
posla.
-----------------------
2. Vreme
Farmer nema vremena ni za šta, uvek ima nešto da se uradi.Na leto smo svaki dan u poljima,na zimu dani su kratki i traju do 4.Leti se skuplja usev za zimu, sprema se nova obradiva zemlja, i ide se u pomoć.Ovde se rad ne plaća, ljudi dolaze da ti pomogni na tvojoj zemlji i ti moraš da ideš da odužiš.
Zimi sečeš stabla i sušiš i spremaš građu za kuću ili štalu ili ambar,za ograde koje ćeš postaviti na leto.Leti je bilo toliko posla da sam kuvao i pekao hleb noću, ali sa toliko malo ruku nemoguće je sve sam postići.

3. Domaćinstvo, kućni poslovi, mogu da se reše na 3 načina
Oženi se,dovedi mlađe sestre ili braću ili zaboravi na to.
Morao sam da uradim ovo treće i da zapostavim sve jer sam neženja, živim na usoljenoj prasetini,ne mesim hleb često a supa mi nedostaje jer nemam vremena da je skuvam.
Nije lako oženiti se ovde, kako koja devojka proviri u naselje biva razgrabljena.Ako brat Frenk ne dođe moraću da se potrudim da pronađem mladu damu jake građe koja ume dobro da kuva, pere, riba i koja će ustajati leti u 3.30 ujutru da radi sa mnom,koja će biti snažna, polušna,jakih živaca, i sa mirazom.
Od kada sam došao pokušavam da uvidim koji je najlakši način za uspeh ovde, zaključio sam da je najbolje ako imaš novca da iskupiš nekog nezadovoljnog čoveka koji prodaje već sređenu farmu, na taj način uložićeš malo para ali ćeš uštedeti sebi 4 godine rada na uspostavljanju farme i krčenju polja i dati sebi dobar skok,jer samo treba da proizvodiš.Čuo sam da ima jedna odlična prilika, svaki farmer u okolini tvrdi za sebe da ima najbolju zemlju i da se nikada ne bi odvojio od svoje farme, osim jednog, taj čovek se uskoro ženi ali žena neće da živi na farmi u Manitobi, zato je prodaje, povoljno samo 2500 $, pričao sam sa komšijom koji kaže da je to lepa cena za takvu zemlju i kuću na njoj, i da je taj čovek budala što prodaje...Kaži bratu da ako ne želi da dođe da kupimo farmu zajedno neka mi javi, onda ću otići u Winipeg da radim kao zanatlija.Znam draga majko da ovo baš i nije najzabavnije pismo za čitanje, takav je život na farmi, i sada moram da legnem jer je već 10 i ovo vreme kada pijem čaj mi je jedino preostalo za pisanje.Nadam se da si dobro draga majko, i znam da si umorna od brige za gomilom lakomislenih dečaka, nadam se da ćeš jednoga dana stajati na pragu mog doma, videti moja stada i zlatno žito kako se talasa u zlatu sunca ispred tebe na svežem jutarnjem povetarcu,kako bi to bila divna poseta!
Uvek me se sećaj draga majko.
........................................................................................................................

Propaganda iz perioda

1460 days and counting...

Neko mi je nedavno ostavio kontakt na blogu, mislim da se zvao Sladjan, izvini ali nisam uspela da te pronadjem na fejsu ima puno ljudi sa istim imenom :(

Test za državljanstvo

Vlada Kanade je odlučila da smi mi i milioni drugih dovoljno dugo čekali.Umesto 80 sudija za ceremonije državljanstva zaposlili su 300, promenili su test (po meni da bude još lakši, jer je 5 pitanja od 20 rečenica koja treba da se potvrdi sa da ili ospori sa ne) i ubrzali proces koji je usput naravno poskupeo, i kroz koji smo sa godinu dana zakašnjenja konačno prošli.Trebalo mi je manje od 4 minuta da zaokružim tačne odgovore, Aca je sebi dozvolio 10, da još jednom proveri, naravno da nismo imali nijednu grešku.
Kada konačno prihvate vaše papire sa zahtevom i uplatom, poslaće vam knjižicu o Kanadi od 50tak strana koju treba da pročitate i iz koje su formirana pitanja.Postoji par mesta na netu sa pristojnim fondom pitanja za vežbu, evo linkova
http://citizenshipcounts.ca/quiz
http://www.yourlibrary.ca/citizenship/index.cfm

http://www.apnatoronto.com/
http://www.gvpl.ca/audiences/multicultural/citizenship-practice-test/

Onda sledi sam test, koji se sastoji od 20 pitanja od kojih treba imati 75% tacnih odgovora(ima oko 8 grupa u prostoriji-oko 40 ljudi polagalo kad smo mi bili, tako da svi imaju drugačiju fasciklu)test je multiple choice- samo treba zaokružiti na posebnom papiru jedan od datih odgovora pod a,b,c ili d.Kada položite test, na istom mestu imaćete intervju sa nekim od radnika koji će imati vaš fajl i pitati vas da li ste izlazili iz zemlje, gde ste išli, zašto itd,ili šta ga već zanima i na kraju udariti pečat approved da je proces završen ako je zadovoljan odgovorima.
Posle mesec ili više sledi ceremonija i zaklinjanje kraljici, kada dobijate certifikat i možete da tražite kanadski pasoš, koji je btw najcool pasoš na svetu bez zezanja, pogledajte
http://digitalsynopsis.com/design/canada-new-passport-ultraviolet-light-illustrations/

................................................................................................................................

Večera

Kanadski novinari i severnoamerički naučnici koji se bave ishranom su došli do =neverovatnog= otkrića da su naše babe i mame bile u pravu. Deca treba da jedu sve što i odrasli,jednako začinjeno, za stolom sa ostatkom porodice.Po njihovim rečima davanje nezačinjene i bljutave hrane bebama dovelo je do pojave generacije koja voli samo ukuse slatkog ili slanog prženog fast fooda, i koja nema nepce za druge finije ukuse i jela ili ih ne podnosi- jer ih realno nije nikad ni probala. (pa dobro jutro dragi naučnici, daj se više usaglasite,već mi je muka koliko se te stvari sa podizanjem dece prepuštaju modi i hirovima, prvo bude formula je super posle par godina ne, ne ništa to ne valja majčino mleko je ipak najbolje, onda bude daj im samo blendirano i ništa do prve godine, par godina kasnije e nije to dobro treba im davati sve pomalo od 6 meseci...i tako u nedogled, taman javnost počne novi eksperiment na dolazećoj generaciji a neko ga ospori i ajmo jovo nanovo)
Postoje istraživanja na temu koliko su smanjene šanse da vam dete bude propalitet ako svakog dana bar jedan obrok pojedete kao porodica, zajedno, za stolom i razgovarate sa decom.
http://theconversation.com/science-says-eat-with-your-kids-34573
Zanimljiva je priča kako su nastali chicken fingers ili nuggets (aleksina večita želja a moja noćna mora) proizvodi kojima se nove generacije hrane svakodnevno.Početkom 90tih novi pokret u Americi među odraslom populacijom bila je potreba za zdravijom i manje masnom hranom, idealan izvor nemasnih mesnih proteina su naravno pileće grudi, u toku otkoštavanja na njima ostaju tanke trake mesa koje fabrika nije želela da baci u smeće tako da ih je mlela uz dodatak ostalih mesnih ostataka, soje, emuglatora i začina i od te paste formirala privlačno oblikovanu hranu za decu, nešto kao viršle i paštete koje smo mi dobijali kao klinci.Meso za odrasle i smeće za decu, zanimljiva raspodela hrane.
http://leitesculinaria.com/52349/writings-history-chicken-fingers.html
Samo, postoji ogroman absurd u načinu života koji radnim vremenom forsira potpunu suprotnost od onoga što tvrdi da je dobro.Zajednički doručak još bi možda i uspeo da ne moraju svi da se spremaju i da žure, hladan spakovan ručak svako jede sam- u školi, na poslu, a za večeru treba imati vremena i snage da se pripremi u slučaju da nema nekog treninga, dodatnih časova klavira ili sličnog, ili kupovine posle posla i škole...Neverovatno kako nešto što zvuči tako jednostavno može da se zakomplikuje manjkom vremena.
Ipak, istrajavamo i pokušavamo, jer bitno je.Ponekad vredi otići vikendom sa klincima u neki pristojan restoran da bismo svi sedeli zajedno, smejali se i uživali u izlasku.

...........................................................................................................................................

Frostbites

Škola nam je rekla da neće raditi ako sutra odemo u - 36.(nismo imali -36 u petak već samo -34, ali je vikend real feel bio -42...)
Ovo je najsurovije doba zime, kada se arktički vazduh spusti sa pola i krene prema moru preko nas...Trenutno smo na podnošljivih -20 sa windchill faktorom od -32 zbog vetra koji nenormalno šiba.
Nikada ne gledajte prognozu koja kaže temperaturu, uvek gledajte realfeel ili winchill faktor pored jer to je stvarni osećaj na koži i prstima, kada mi je hladno u jakni na kojoj piše do -40, jer vetar kao ledeni nož prolazi kroz svaku poru na koži, i kada pola sata napolju može da izazove rane na izloženoj koži.
http://www.ec.gc.ca/meteo-weather/default.asp?lang=En&n=5FBF816A-1#X-201501151121055
Danas nema sankanja, 15 minuta na tom vetru i redovno dobijam kozmetički peeling kože posle opekotina od hladnoće na licu, videla sam da su se vratile u modu one smešne ninža kape iz mog detinjstva.
U mestima gde su zime ovakve ljudi moraju da imaju plan ako ostanu na putu, u kolima treba imati toplu ćebad i rezervnu odeću za hladnoću, (neki kažu i alkohol, jer voda bi se zaledila u negrejanim kolima), keks ili neke druge suve bonžite, granola bar ili energy bar pune šećera i kalorija.
Ako kola ostanu zavejana na putu daleko od naselja, ne napuštati ih bar 2 dana, jednog lika su našli prošle zime posle 3 dana, pošao čovek po pivo, ostao zavejan i proveo 3 dana na pakovanju limenki u kolima...Imati uvek napunjen mobilni sa sobom, itd. više ovde
https://www.getprepared.gc.ca/cnt/rsrcs/sfttps/tp201012-en.aspx
Nije zezanje da ostanete negde zavejani po ovakvim temperaturama, pre neki dan je dečko umro od smrzavanja ispred kuće, nije uspeo da izađe iz kola u invalidska kolica već je pao i ostao je predugo u snegu, kasno su ga pronašli.
Maritimes, kanadske istočne provincije su potukle rekord u snežnim padavinama (od kad mere količinu snega poslednjih 150 god ili slično), ovog vikenda imali su rekordnih 87 cm za noć, sa najavom da se očekuje još snega u toku ove nedelje, ništa ne radi, ljudi su zatvoreni u kućama i pokušavaju polako i istrajno da se iskopaju.
Ponekad se zapitam da li bi ovo bilo savršeno mesto za život samo da ta zima malo smanji doživljaj sa dužinom i količinom ekstrema, prošle godine smo potukli rekord u hladnoći, ove u padavinama, ne izgleda dobro za sledeću godinu.Nije da mi smeta, odavno smo se navikli na minuse i na lopatanje, na to da ti se nozdrve zalepe jedna za drugu kad neoprezno udahneš kroz nos i da ako ti oči slučajno zasuze na vetru postoji šansa da ti se trepavice okite ledenicama i zalepe gornje za donje... predugo traje, bilo bi sasvim ugodno i podnošljivo da se mučenje završi negde u martu, kao što smo bili navikli sa evropskom klimom, ali znam da neću videti ni nagoveštaj zelenila do sredine Aprila , možda tek početka Maja i to me rastužuje.Posle dobrog treninga ovde, verovatno bi mi sada klasična hladna zima tamo u Evropi izgledala smešno, možda bih se šetala okolo u trenerci kao ovde na -7 kad konačno otopli :)

Ako hoćete da vidite prizore uživo toplo preporučujem simpatičnu komediju snimanu na lokacijama u Manitobi i Winipegu http://en.wikipedia.org/wiki/New_in_Town
uživajte u kanadskoj zimi kao i glavna glumica




Kod nas hladno, al standard jbga lol

Dan mrmota

Mrmot je rekao još 6 nedelja zime...
Od decembra pa do kraja marta svaki dan je, manje više, kao dan mrmota u onom filmu.Ustaneš, hladno je u pm, deca moraju u školu, sneg od sinoć mora da se izlopata, tako nalaže zakon i kultura (imate 24h da počistite ispred kuće inače mogu komšije da se žale i da vas grad kazni), naša stara kola moraju da se izvuku iz garaže i zagreju ako negde idemo jer nemaju fensi grejanje u sedištima kao novi modeli...ali biće i to jednom, živimo u Kanadi, moraće da bude, zato su deca obezbeđena u skladu sa klimom - u garaži su parkirane dve daske za sneg, troje sanki,letnja kolica i zatvorena kolica sa ciradom koja mogu da se guraju po snegu ili okače na bajs, još samo da nabavim haskija da sve to vuče umesto mene :)
Gradske vlasti se pitaju da li da nam konačno dodele biblioteku u ovom delu grada, ogroman američki gigant Target je odustao od kanadskog tržišta i ugasio 130 i nešto prodavnica koje nisu radile ni punu godinu, hiljade ljudi je ostalo bez posla.Ali to je klasika ovde, ovde stalno hiljade ljudi ostaju bez posla. Kanadske vesti su vrlo čudne, u njima ima vrlo malo politike i parlamenta , mozda jedna ili dve sekvence ako ima nešto bitno da se kaže.Emisija počinje sa lošim vestima iz sveta, klasika, bombe, ratovi, islamisti i ostali teroristi, onda sledi šta je izjavio američki predsednik ili predstavnik na tu i tu temu,šta je izjavio kanadski premijer na tu temu, onda sledi nepredvidiva ekonomska situacija u zemlji, koliko su kamate na kredit za kuće - vrlo bitna stavka ako znate da je prosečna porodica sa kućom ovde dužna bankama preko 350.000 $ ako ima par kredita, to svi pomno prate, bitna je naravno i cena nafte jer i to utiče na poslove i ekonomiju, zatim sledi koliko je poslova izgubljeno-dobijeno itd,i onda neka lepa ili češće tužna priča o nekom kome treba pomoć i dobio ju je ili o nekom ko je pomogao nekom, ili upozorenje za potrošače na još jednu u nizu prevara na slabo kontrolisanom zapadnom tržištu.

Toliko sam se navikla na prijatne robotske izveštače sa večitim poluosmehom na licu kojima tu i tamo zaiskri suzica u uglu oka ako je neki žalostivi prilog o ljudskoj samilosti da sam se iskreno i najstrašnije prepala kada sam pre neki dan kopajući po maminoj internet kablovskoj slučajno pustila vesti na pinku, voditeljka je režala i urlala na neku jadnicu u studiju (predstavnicu beogradskih farmaceuta) kao da je ona jedini krivac što nekih lekova nema u apotekama, mahala je rukama, pravila grimase i demonstrativno nameštala naočari odmeravajući značajno besno ceo svet...majke mi sam mislila da gledam neku predstavu, bilo je dosta dobre drame,sve je vrcalo od nabijenih negativnih emocija, samo nažalost ja i dalje ništa nisam razumela.Eto, odvikla sam se od večite drame oko svake nebitne gluposti, ja zapravo i ne gledam vesti, to se dešava sasvim slučajno ako glava porodice uzurpira daljinac i promeni kanal sa kuvanjem ili crtaćima...

...............................................................................................................................

Mama kaže da su njoj kanadjani kao teletabisi.
Stalno se grle kad im je teško, nemaju puno dubine u mislima, ni ogromnog vekovnog lošeg iskustva u jedva-preživljavanju, i što je najgore- stalno se nešto optimistično i veselo smeškaju, kao: kako si- super sam a ti i ja sam, eto divan dan...nju to nervira. Ako te kod nas neko pita kako si to znači da je red da mu se pošteno izjadaš i saspeš sve boljke koje su te snašle u poslednjih par dana ili godina, da bi on ustvari video kako je njemu ipak bolje nego tebi, nipošto se ne smeš hvaliti kako ti je sve super, desiće ti se neki maler, garantovano.I red je naravno da se proširi koja vest (trač) iz komšiluka ili umrlica, zavisi koliko imaš godina.
Naivni su kao deca, kaže, da im kažeš da je evropsko mleko žuto, poverovali bi ti jer ne znaju bolje,nije ih život naučio štednji i opreznosti, veruju u sve i svašta nisu od detinjstva potkovani paranojom kao mi.
Trebalo mi je dobrih par dana da malom izbijem iz glave kanadsku ideju da ti banke "daju" pare kad ti trebaju pare,odeš i uzmeš kao na reklami, ne dragi moj pare se dobijaju posle rada a ne pre, a tako se i troše.Ništa mu nije bilo jasno.On veruje reklamama i tv'eu.
Pre neki dan je gledao pokemone i sav zanesen došao da mi objasni kako je upravo video najbolju magičnu stvar na svetu koju ja odmah moram da kupim sebi, nisam imala pojma o kakvom magičnom kamenu koji ti učini kožu sjajnom priča dok nisam videla američku šou reklamu za drljalicu za pete, koja je tako opčinila moje dete da je bio rešen da mi to moramo da imamo. Nisam znala da li da budem uvređena jer misli da mi to treba ili da se smejem njegovom padanju na -morate ovo da imate- subverzivne poruke u reklamama tv shopa gde voditelj senzacionalističkim glasom tvrdi da prodaje neverovatno čudo, ipak negde u potiljku mi je bilo vrlo jasno da nikada ne treba da nauči kako se koristi telefon i kreditna kartica za naručivanje stvari hm....I stvarno koja budala pušta te reklame usred dečjeg kanala i crtaća?
Katran i perje, što bi Aca rekao.
...........................................................................................................................................

Danas je bilo neverovatno jutro.
Hiljade i hiljade malih kristala iskrilo je zarobljeno u svežem vazduhu na neverovatnom februarskom suncu, imala sam osećaj kao da hodam kroz one snežne kugle pune šljokica koje protreseš, samo čitava ulica je iskrila ispunjena milionima svetlucavih ledenih varnica u vazduhu, gde god pogledaš, bio je taj neverovatan i svečan sjaj čudnog zimskog sunca koji se prelamao po svemu, ljudi su se osmehivali bez razloga.
Nikada u životu nisam videla takav vazduh.
Sve je pokrila ta fina kristalna prašina koja reflektuje novo drugačije jače sunce, koje nismo videli danima, sve toliko šljašti da mi po prvi put ove nedelje zima nije toliko grozna, malo i zbog toga što nije -20 već samo -7 jutros, i što mogu da odbrojavam nedelje do trenutka kada ću početi da dadiljam svoje biljčice a ne više mesece.
Nacrti nove bašte uveliko su u toku, neka semena strpljivo čekaju u crnoj limenoj kutiji a neka tek stižu poštom.Ove godine širimo operaciju, planiram da uzurpiram sa klincem još jedan deo tatinog travnjaka, od kojeg će morati da se rastane milom ili silom jer nama treba mesta za grašak, Aleksa će mu to već objasniti kako samo on ume (oduševljeno i satima) hahaha
E da, i bebac je konačno prohodao.

Za one koji vole toplo preporučujem par lokalnih kompanija, uglavnom se trudim da kupujem lokalno seme jer je naviklo na klimu i gajeno ovde, plus nije gmo i podržavam male porodične firme
kanadske
http://www.oscseeds.com/

https://www.veseys.com/ca/en/

https://www.richters.com/Web_store/web_store.cgi?show=list&prodclass=Herb_and_Vegetable_Seeds&cart_id=9114316.29609

http://www.mckenzieseeds.com/

http://www.treeandtwig.ca/heirloom-seeds/
http://tatianastomatobase.com/wiki/Main_Page#tab=Main

Ovo je moj omiljeni izvor semena, baker creek iz us

http://www.rareseeds.com/
a ovi imaju sličnu filozofiju očuvanja retkih semena
http://www.seedsavers.org/

Jedna čitateljka bloga bila je tako divna pa mi je poslala semena iz njenog kraja, hvala ti još jednom mwa,samo da znaš da sam ih podelila sa komšijom baštovanom i ove godine ih sve sadimo, biće makedonske paprike u Kanadi nadam se samo da rakuni neće obrati pre nas hahaha

Život sa klincima

U sobi je potpuni mrak ali čujem lupkanje, neeee, garant je 6 sati.Mrzi me da se izvucem ispod toplog jorgana, počinje mumlanje...Jel ga čujes? Da, čujem ga, naravno da će svi ustati vikendom u 6, jedini dani kada možemo pošteno da odspavamo a oni će se dići pre sunca...Preko nedelje onog starijeg jedva uspevam po treći put da izbacim iz kreveta u 8 i 10 i da ko ludi jurimo na -15 ne usuđujući se da dišemo na putu do škole da bismo stigli u 5 do 9 pre zvona.Svim drugim danima je teško ustati, osim vikendom, vikendom, vikendom vlada Marfijev zakon i su svi dole na gomili u 7 sati...
............................................................................................................
Evo kako izgleda dan u Aleksinom razredu :) ovo su njegova uciteljica i drugari





Deca se ovde druže drugačije nego tamo, ili bar drugačije nego što je bilo kad sam ja odrastala.Nas bi mama isterala u dvorište ili na ulicu i rekla do te i te kuće smete da idete i kad vas zovem na večeru odmah da ste došle.Bilo je par klinaca našeg uzrasta u ulici i gomila penzosa koji su nas pomno pratili i ogovarali sa svojih klupica ispred velikih kapija od avlije, da cinkare roditeljima ako smo bili nevaljali.Igrali smo se na travnjacima pred kućom ili na putu, jer tada u našoj ulici nije bilo saobraćaja kao sad, iako smo bili na 5 minuta od centra grada.Švrljali smo kredama po ogromnoj zelenoj limenoj kapiji, igrali lastiš i šantalice, vozili ponije po trotoaru...i upadali jedni drugima u kuće bez najave.
Danas toga ima samo još na selima, inače druženja i viđanja u našem sadašnjem komšiluku se zakazuju po rasporedu roditelja koji moraju da vrše nadzor, igranja na ulici bez nadzora odraslih gotovo da i nema,jedino ako neko ima dosta stariju decu koja nadgledaju mladju braću i sestre. Vikendom organizujemo playdate na par sati ili se ide u velike igraonice ako je loše vreme, tamo se često nalazimo sa prijateljima, ako je lepo vreme idemo napolje u setnju, na kupanje, na kanu ili već nešto pronađemo u okolini.Leti ima puno više festivala i aktivnosti za decu.
Svake druge subote dolazi Aleksina najbolja drugarica u goste, tata je ostavi kod nas kad ide na posao u okolini i pokupi popodne.Preko raspusta se mame stalno organizuju preko fejsa koja ce pokupiti klince na par sati za playdate, obično se nađu oko 3 i razilaze oko 6, mame ili braća ih dovedu do nas i posle par sati neko dođe po njih.Ponekad se sve dogovorimo da ih vodimo na igralište u isto vreme.
Tako se druže, ništa posebno ali pošto su puno duže u školi nego što su deca u Srbiji ne ostaje im ni puno vremena, škola se završava u pola 4 (kod nas) a posle toga ostane malo vremena za gledanje crtaća, večeru kupanje i priču za laku noć, jer moji klinci ležu mali u 7 a veliki u 8.

Neki ljudi slave rođendane kod kuće ili u stanu, pogotovo ako znaju da neće imati puno gostiju.Princip je isti, dovedeš dete ostaviš ga, prošetaš okolo dva i po sata (taman obaviš pazar i popiješ kafu) i ideš po njega ( to je ako nisu u pitanju naši bliski drugari već neki školski klinci).U većini slučajeva se ne očekuje da mama ili tata sedi tamo i drži sveću, ako vas nisu izričito pozvali unutra ili pozivnicom.
Mi smo zakupili igraonicu za poslednji rođendan, 15$ po detetu uračunata hrana i torta, odrasli ne plaćaju i za njih se kupuje dodatna hrana, dobijamo na 3 sata sobu sa stolovima i stolicama i sok (pepsi ili jabuka), nije dozvoljeno uneti svoju hranu ili tortu, deca dobijaju kartice za aparate sa video igricama i pristup igraonici.Igraonice inače koštaju 5$ upad za dan.Sve u svemu proveli smo tamo celo popodne, jeli, pili imali oko 10tak klinaca sa roditeljima u gostima(jer smo mešali društva)i klinci su se lepo iskakali, mogli smo da uzmemo i rođendan na bazenu i splash centru koji igraonica nudi ali tih dana je bilo hladno, bilo je puno malih bebaca i nismo hteli da roditelji budu raspeti na 100 strana.Igraonica unutra je dizajnirana tako da je ogradjena i deca ne mogu da napuste taj deo a da ih roditelji ne primete (ulazi se na mala vrata koja su pod nadzorom radnika) klupe su postavljene okolo prostora za igru tako da roditelji mogu da sednu pricaju i gledaju sta deca rade.Princip je uvek isti, dodjes sednes negde tako da ih vidis i pustis ih da se dobro iskacu, imaju penjalice,tobogane, topove sa loptama, bazene sa loptama, mreze za skakanje, tunele, karike, i razne druge zanimacije.
Posle igraonice žurka se nastavila kod kuce za uži krug prijatelja ( neki su ostali da prespavaju).

Što se poklona tiče, kupuje se sve i svašta do vrednosti od 10 do 40$, mi uglavnom u proseku na nečiji poklon ako nam nije najbliži prijatelj trošimo oko 30$, mislim da je to ok.Ako su veća deca uzmem im gift karticu za neku prodavnicu igračaka.
Kada je išao kod drugarice na rođendan ostavila sam ga kod njih kući oko 3.30 i pokupila u 6, imali su malo organizovanih igri, malo ručnog rada- pravili su neke maske, dobili su poklon ručno iscrtane majce od drugarice (jer se ovde daje mali poklon zahvalnosti od slavljenika, što mi nismo znali, loot bag)jeli su pizzu i sok i išli kući oko 6, 6.30.Ništa preterano ni posebno, nema fensi torti (obično su najobičnije kupovne) niti ludila od hrane, par sati zabave sa grickalicama, sladoledom ili picom i baj baj.

Nastaviće se.....

Greške (se ne priznaju)

Imam jednu molbicu, jedan prof. na York uni u Torontu radi istraživanje na temu jezičkih asocijacija pa ako vas ne mrzi popunite anonimnu anketu ovde

https://www.surveymonkey.com/s/PMRGXQ5





Ha, iskopala iz naftalina pesme mog detinjstva :) strašno šta su moji roditelji slušali, bile su tu i kasete hari mata harija,lepe brene, jasne zlokić,borisa novkovića, plavog orkestra, riblje čorbe, belog dugmeta i naravno sve kasete balasevića....

Pre nego što krenem da nabrajam gde mislim da sam pogrešila , kao odgovor na nečije pitanje (mada je ovaj blog pun naših grešaka), moram da u uvod stavim priču o omiljenoj uzrečici svoje mame, coolera i umproforca u našoj kući tvrdoglavih i teških naravi.Sledi jedna od verzija glupave priče o još glupljoj izreci koja me je nervirala pola života.

Ko zna zašto je to dobro...

Bio jednom jedan radža koji je svuda išao sa svojim vernim mudracem i astrologom, za svaku sitnicu koju je sanjao pitao bi astrologa, za svaku lošu stvar koja mu se desila trčao bi da dobije savet mudraca, ali svako malo mudrac bi mu odgovorio, vaše visočanstvo ko zna zašto je to dobro.I kralju je naravno počelo da biva dosta ovih odgovora i počeo je da se ljuti još više, jednog dana pošao je sa svitom u lov na tigra i taman kada je hteo da ispusti strelu njegov omiljeni luk se polomio i povredio mu lice i isekao ruke, besan kralj se okrenuo mudracu da mu rastumači kakav je to znak ali dobio je isti odgovor- ko zna zašto je to dobro, kralj je razjaren naredio da mudraca pogube na mestu medjutim opkolilo ih je i napalo pleme divljaka koji su prinosili ljudske žrtve svojoj krvoločnoj boginji. Po njihovom verovanju žrtva je morala da bude čista i bez ožiljaka i fizičkih deformiteta da se boginja ne bi ljutila, nakon što su pregledali ljude u pratnji i osakaćenog kralja, odveli su mudraca...I tako je kralj shvatio da je mudrac ipak bio u pravu ovog puta.

...................................................................................................................

Za razliku od ljudi koji ne priznaju, ne vide, ignorišu, ne razumeju i ponavljaju svoje greške ili se uopšte ne trude da ih isprave, ja vrlo dobro znam gde sam pogrešila i trudim se da učim na svojim greškama.
Moje greške nisu neke katastrofalne stvari koje su mi uništile ili promenile život, one više liče na propuštene prilike ili izgubljeno vreme...Ovaj ceo blog je nastao zbog toga, da ih ja ne bih ponavljala i da bih drugima skrenula pažnju na neke sitne zamke emigracije i lokalne birokratije.Nikom to neće spasti život ali će im uštedeti vreme, novac i trud.
Posle svake situacije koja nam se obije o glavu ili o novčanik, mi sednemo i razgovaramo da vidimo šta smo mogli bolje da uradimo, i kako da u sličnoj situaciji sledeći put reagujemo bolje, bez toga ko je kriv i bez puno prebacivanja tipa zar ti nisam rekla ...što nekako uvek dodje na kraju, jer iako moj dragi ima mnogo bolji instikt za ljudske karaktere, ja imam bolju viziju u kom pravcu neka situacija može da se razvije,ali kada počnem o tome obično sam optužena da negativišem i da nemam poverenja i na kraju dobijem isfrustriran odgovor -da, da, ti imaš kristalnu kuglu...Naravno da nemam, ali imam mozak,imam iskustvo svojih roditelja koji su me od malena učili da prvo zamislim najgore moguće što može da se desi pa da onda uradim nešto rizično(što me i dalje nije sprečilo da usred januara upadnem u zaleđenu tisu ili da se penjem na vrh krova dok su oni na poslu i poslatram ravnicu )imam i onaj osećaj u stomaku koji mi je sto puta ranije rekao da to neće biti dobro za moju porodicu.Postoje ljudi koji kad mi se obrate naizgled u dobroj nameri odmah uključuju taj unutrašnji alarm koji me dovodi u stanje pripravnosti, deca i životinje su maheri za to da prepoznaju u ljudima ono što im se ne dopada, ali mi smo vaspitanjem istrenirani da ugušimo taj alarm i budemo fini i kulturni prema svima.

To je moja prva greška.
Nisam dovoljno slušala taj unutrašnji instikt u nekim situacijama u životu, dozvolila sam da me lepo vaspitanje i kultura dovede u situacije gde sam mogla samo sebe da krivim i da se kajem jer nisam bila oštrija, makar ispala budala, sa budalama bar niko neće da se kači i ima posla.

Nažalost, još nisam naučila kako da iskontrolišem to vaspitanjem uslovljeno ponašanje, uvek se trudim da budem jaka i fina kada to ne bih trebala da budem. To me je umalo koštalo drugog deteta, jer sam znala da nešto nije u redu od samog početka ali svi su mi govorili da umišljam. A ja sam bila fina pa nisam histerisala dok su me ubeđivali da sam luda, jer me drmaju hormoni, iako sam imala osećaj da sam ja u pravu i da je moj stomak u pravu...Svaka majka je bar jednom bila u toj situaciji (ako ne i jednom mesečno) gde tačno zna da nešto tu nije u redu sa njenim detetom i ima taj osećaj...ali onda umesto da veruje sebi, pređe preko toga kao ma sve je ok, previše se brinem, preterujem itd.

Znala sam i da nešto nije u redu sa Aleksom kada je imao svakog meseca po jednu upalu uha i kada je sa 3.5 godine bio poslat kod logopeda jer ne govori u vrtiću.Posle pola godine zakazala sam kod audiologa jer lekari nisu preduzimali ništa sem što su mu davali sve veće i veće doze antibiotika(dotle dok nas farmaceut u čudu nije pitao da li mi znamo da je prepisana doza veća od one za odrasle), ali pošto sam to uradila na svoju ruku i poseta je trebala da košta oko 100$ odmah sam naišla na negodovanje u kući,zašto da plaćamo za nešto ako već iamo besplatnog lekara... moj dragi, kolege na poslu i lekar su me ubeđivali da je to normalno kad deca krenu u vrtić da su često bolesna i da će on to prerasti...Pustila sam da me ubede, sve dok jedne noći njih dvojica nisu završili u ER gde je dete vrištalo držeći se za uvo iz kog je curila krv i gnoj.Tada je lekar u ER preslušao tatu -kakvi smo mi to roditelji i šta smo dosad čekali da vodimo dete na testove (naravno da smo mi samo pratili savete našeg porodičnog lekara i ja sam joj verovala ignorišući svoj osećaj, čak sam otkazala onu prethodno zakazanu posetu) i da ovako može da ogluvi itd.Tada se konačno i moj dragi malo trgnuo, testovi su pokazali 30% gubitka sluha mesecima koliko su trajale te infekcije, nus pojava su bili gubitak apetita i prolivi zbog antibiotika, gubitak ravnoteže zbog pritiska u unutrašnjem uhu, gubitak na težini,loše spavanje i hrkanje, nepravilan razvoj govora...morali smo da se odlučimo za operaciju i ugrađivanje ušnih cevi, do poslednjeg sata smo se mučili da potpišemo taj papir i na kraju ta 15to minutna operacija je rešila sve, nije više bilo nijedne upale,dete je počelo konačno da jede kako treba i da čuje i govori kako treba, živnuo je i počeo da se penje i trči okolo više nego ranije.

Pogrešila sam što nisam slušala svoj instikt i isterala svoje 6 meseci ranije makar i kroz svađu i tražila savet drugog lekara i odvela dete kod audiologa kada sam znala da treba da se preduzme nešto bolje od večitih antibiotika.Uštedela bih mu mesece mučenja i bolova.Pogrešila sam što sam dozvolila sebi da verujem svima osim sebi, misleći da su oni stručniji, možda jesu u svom poslu ali niko nije stručniji za moje dete od mene.

Druga greška je odlaganje stvari na koje nisam spremna ili koje mi ne prijaju.
Jednom mi je najbolji drug u šali rekao ako već treba da progutaš žabu, progutaj je odjednom celu i završi s tim,a ne tebi danima visi to u vazduhu i umesto da završiš za dan rastegneš svoje mučenje na mesece.
Svi smo mi majstori da izbegavamo i odlažemo ono što stvarno ne želimo da uradimo.Volela bih da sam ranije došla u Kanadu, pre deteta imali bi mnogo bolji i lakši start ali ko zna koliko bismo ovde odlagali dete.Tamo smo ga odlagali 7 godina, dok sredimo sprat, dok ja dobijem stalan posao, dok nam Kanada odobri vize...Ustvari ja nisam bila spremna na taj korak, ja nisam mislila kao moj muž da je moj život nepotpun i beznačajan ako nemam dete i imali smo dosta oštrih razgovora na tu temu.Odrastala sam devedesetih gledajući svoju majku koja nikada nije ništa sebi kupila već je sve davala nama, nije imala ni za frizera pošteno, nije imala šminku ni lepe stvari koje su druge žene sebi dozvoljavale, ona nije imala -ali smo zato mi imale sve što su mogli da nam pruže.Dane je provodila vukući gajbe na hladnom kod privatnika a noći perući veš, peglajući, kuvajući ručak za sutra ili pekmez za zimnicu, zaklela bih se da nikada nije spavala više od 5 sati i radila je svakog vikenda.Nisam želela da budem kao ona kad odrastem, rob posla, kuće i dece.Zamišljala sam svoj život drugačijim, sa više putovanja, slobode i manje kompromisa.
Stvarno nisam videla ništa poželjno ni fascinantno u tome da se udebljam ko kit, da mi neko mesecima uzurpira telo i da me sve boli non stop,da prodjem kroz torturu porođaja u lokalnoj bolnici koja je glavni izvor najgorih urbanih legendi vezanih za šta sve može da pođe loše kad ima padneš pod nož... nisam videla svoj život u usranim pelenama i povraćki, u neprospavanim noćima, dreci i histeriji,bolovima...jednostavno nisam bila spremna da se žrtvujem, da dam svoje telo i slobodu, jer nisam znala zašto bih to morala da radim- pa šta ako nećeš decu nije smak sveta, još uvek mislim da nisu svi stvoreni da imaju decu, niti je glavni cilj u životu imati dete,dete nije trofej, statusni simbol ili kućni ljubimac,glavni cilj je biti dobar roditelj ako si vec uspeo da napraviš jedno...
Ali, bili smo već godinama u braku i pritisak porodice i društva koje je naviklo na trudne mlade (moja priča je bila ona-udala se iz ljubavi a nije čak ni morala) je postajao nepodnošljiv.Svakog dana kada bih krenula na posao svekar bi me pitao neko pitanje tako da provuče ideju da kasnimo, jednog dana je rekao -vidi što je lepa ona trešnja, znaš šta fali pod njom, jedan dečkić da je bere...moji roditelji nisu bili tako suptilni, bili su još gori.
Čak me je i oštra doktorica u ženskom dispanzeru napičkala i bukvalno sam istrčala plačući nakon stvari koje mi je rekla, da sam kukavica, da ne volim svog muža i da ga ne mučim ako neću dete, da je 1000 njih pre mene prošlo kroz trudnoću i porođaj i šta se ja sad tu pravim pametna, i da potražim pomoć psihologa jer je moj problem u glavi...Na kraju posle 6 godina odlaganja i pregovaranja dobila sam ultimatum, da on ne može da zamisli svoj život bez deteta i to je to.
Kada smo konačno prošli kroz sve to, shvatila sam da nije vredelo to što sam odlagala jer mi nije ostalo puno vremena za drugo dete koja sam ovaj put ja želela, i da bi nam bilo puno lakše da smo došli sa većim detetom u Kanadu, jer bi on išao u školu a mi bismo mogli da tražimo bolje poslove i bilo bi nam lakše finansijski.Mogla bih ovde odmah da imam drugo, umesto da i njega odlažem 4 godine dok Aleksa krene u školu i ja dobijem stalan posao...ista priča.

Nisam puno pogrešila,jer su moji marsovci ipak tu, ali čini mi se da nisam trebala da odlažem toliko dugo.

Treća greška, je moja pretpostavka iz mladosti da se nikada neću promeniti,
da ću imati iste želje i iste ideje o životu, iste stavove gde god i kad god se nalazila...Kako život ume da te ponekad opauči i postavi na mesto...Prvo sam sve to moje morala da zakopam u najdublju rupu kada se rodilo dete, posle neprospavanih noći i drastičnog razvoja stokholmskog sindroma jedina misao u glavi mi je bila koje su njegove potrebe.Ja nisam postojala, moj dragi jedva da je postojao,moje vreme nije postojalo, moj život se pretvorio u naš život jer smo bebac i ja bili kao sijamski blizanci...Sve ono što sam mislila i u šta sam želela da verujem u mladosti, pre njega, se promenilo i nestalo...
To je ista ona glupava pretpostavka sa kojom žene ulaze u brak sa ne tako savršenim ljudima misleći da će se on zbog nje promeniti...ne draga, ti si ta koja će se menjati i trpeti sve i svašta, još više ako dobiješ dete...ti si ta koja će verovati da je on od sutra drugi čovek, da ne pije više i ne udara kad popije, koja će kačiti sliku sveca na kalendar na zidu na dan kad je obećao, i koja će mesec il dva kasnije kada prekrši obećanje ubediti sebe da će se on ipak promeniti, zbog nje, zbog dece (jer on je tako dobar kad ne pije i ima dobru dušu, samo kad popije to nije on, to je prokleta rakija)...Videla sam to kod svojih drugarica.
Ljudi greše kada veruju da se oni ili njihov partner neće promeniti na gore, ili neće promeniti uopšte.Mi se menjamo svaki dan, i svakim korakom postajemo neki drugi drugačiji ljudi, sa više iskustva, više kajanja i manje očekivanja.
................................................................................................................................

Trebalo je ranije da razmišljam o odlasku u inostranstvo( zapravo jesam ali nadala sam se da ću otići u Nemačku kod babe i dede).Trošila sam svoje vreme mučeći se da prevaziđem prepreke koje mi je birokratija i sistem i politika sistema stavljala na put.Htela sam da upišem engleski, bilo je 30 mesta na 150 kandidata, bila sam prva ispod crte na prijemnom, moji nisu hteli da daju mito da me ubace na listu.Silom prilika upisala sam tamo gde je preostalo mesta i gde mi je već bilo par drugarica i sestra od strica, vaspitačku školu, mama je naravno rekla -ko zna zašto je to dobro.Na kraju, završila sam to i učiteljski fax, dala razlike i polagala jezik da dobijem od ministarstva dozvolu da radim ono što sam od starta htela, da predajem engleski u osnovnoj školi.To sam i radila godinama da nakupim iskustvo u struci za imigrantsku vizu.
Ispalo je da za odlazak to i nije bilo tako loše, moj engleski je bio savršen a mogla sam lako da akreditujem vaspitačku diplomu i da počnem da radim ovde.

Znam da nisam pogrešila što sam sa par kofera i bebom pod miškom otišla preko pola sveta, samo mi je žao što nisam ranije...

Kasno shvatite koliko je absurdno u našem školstvu tražiti od nezrelih 15to ili 18to godišnjaka da odluče o svom budućem zvanju i životu, da zamisle sebe u narednih XX godina, ja evo imam 3 i po decenije i čini mi se da ponekad ne vidim sebe za 5 godina, a ponekad jedva nazirem sledeću nedelju...A oni kasno shvate da su se zeznuli u proceni kada postanu stalna postavka na birou, počnem da se smejem u sebi kada mi oduševljeni roditelji srednje klase u srbiji pričaju kako im je dete upisalo fotografiju ili arhitekturu, ok možda ima smisla pratiti svoje snove ali jedino ako nećeš živeti u srbiji.Za fotografa ti ne treba 4 godine faxa a za arhitekturu i dizajn ti samo treba debela veza kod rodjaka koji drži građevinsku firmu, a i onda radiš sve po starom kalupu koji je neko već napravio-zgrada je zgrada bitno da se kvadrati prodaju.Srbija ne voli sanjare,vizionare, zanesenjake i inovatore, takvi tamo najgore prodju, pogledajte Teslu, čovek je morao da pređe okean da bi promenio svet i danas učimo jedan pasus o njemu u knjigama, a da nije njega niko od nas ne bi ovo čitao, ne bi bilo ni svetla ni interneta.S druge strane, Amerika i zapad uopšte, ih prihvata ali samo pod uslovom donose profit.

Pisala sam dosta o greškama koje ljudi prave u emigraciji, o tome da dolaze sa pogrešnom vizijom lake love u Kanadi,da se zaglave na jednom mestu ili u getu velikih gradova, da neće da rizikuju dalje bez obzira što su se već upustili u rizik dolaska, da neće da se menjaju ili nisu dovoljno fleksibilni,da očekuju da će ostati iste osobe i da će za par godina uspeti da postignu nivo koji su ostavili tamo ako su tamo imali nešto, da previše očekuju od sebe i Kanade, da dozvole sebi da postanu negativni i ksenofobični u multikulti društvu...

Možda bi lakše i kraće bilo da napišem gde nismo pogrešili.

Nisam pogrešila što sam pristala na bebi ultimatum, koštalo me je moje slobode i želja, ali nije mi žao, dobila sam puno, puno više, nego što sam ikada mogla da zamislim.

Iz moje perspektive nisam pogrešila što sam ostavila ništa+beznadje tamo i dozvolila sebi da pokušam drugde, ne bitno gde.Sve i da nisam uspela, dugujem sebi da bar pokušam da promenim svoju situaciju i svoj mali deo svemira na bolje.

Nismo pogrešili što smo se stalno selili tražeći bolji posao i bolje mesto za život, dok ga konačno nismo našli.
Nismo pogrešili što smo živeli i u lošijim komšilucima ali jednu ulicu od posla, to nam je uštedelo vreme i novac za auto, mogli smo da ručamo zajedno kao porodica za vreme pauze za ručak, što je verovali ili ne i sada slučaj.
Nismo pogrešili što i dan danas živimo na isplaniranom budžetu i ne dozvoljavamo sebi luksuz kupovine gluposti koje nisu korisne (osim ako nisu igračke za decu).Aleksa ima kasicu prasicu, kad god osetim da trebam ja mu dam koji dolar i kažem mu hvala što mi pomaže oko brata, ili u kuhinji i da je najbolji brat na svetu, ali ne plaćam ga da mi odradi neki zadatak, nema šanse, to je njegov deo posla kao člana ove porodice.Piggy ima preko 50$ konstantno jer nije neki trošadžija i stalno se grebemo od njega za bus ili pijacu, ali mu vratimo, hoće on da da bez problema nije cicija, tako da kad reši da baš mora da ima neku igračku kasica ide sa njim u prodavnicu i on plaća na kasi, naravno da ja dodam ako fali :)
On zna da sve ima vrednost u radu i da ne pada s neba i da stvari moraju da budu korisne, ako se ne igra sa igračkama i dosadno mu je mama će ih poslati u scrap store deci koja hoće da se igraju sa njima,( isto ako ne stoje na svom mestu već su razbacane po kući)...recimo da nisam najblaži roditelj na svetu, ali sam bar iskrena i poštena prema njemu.

Nismo pogrešili što se nikada nismo okrenuli jedno protiv drugog, čak i kada nam je bilo najgore ili kada je jedan od nas dvoje bio krivac za situaciju.Da, rasprave i sukobi mišljenja postoje u svakom braku i to je normalno, ali je isto tako normalno ponekad napraviti kompromis i pitati sebe šta je tačno uzrok besa, da li sam ja stvarno u pravu i koliko ja ta stvar zaista bitna za funkcionisanje ovog sveta ili porodice...
Zbog čega ja mrzim praznike i datume itd. jer generalno ne volim situacije gde me neko tera da nešto uradim zato što svi tako rade. Dve moje veoma dobre drugarice koje su praktično odrasle zajedno nisu pričale godinama jer su bile kume i jedna je zaboravila da drugoj čestita prvu godišnjicu braka, ova ju je napala kako nije dobra drugarica našta je ova druga odgovorila da ima problema i da je sebično očekivati od nje da brine o svima osim o sebi kad joj je teško, osim toga čestitala je sa zakašnjenjem evo sad...mislim da je svađa potrajala godinama, u mojim očima nije bilo nikakvog razloga za to ali eto ...Mrzim datume, godišnjice i praznike jer je društveni marketing uslovio da svi moraju da obraćaju pažnju na tih par dana u godini i ako omaše onda se ne računa cela godina truda, znači kupiš buket za godišnjicu, prošetaš ga tako da ga svi relevantni vide i ti si najbolji muž na svetu...malo sutra :)
Ili kupiš dečku-devojci od zadnjih studentskih para neku lepu stvar a njemu-njoj se to čak ni ne sviđa i još ti otvoreno kaže kako nemaš pojma o njegovom-njenom modnom ukusu čim si mu kupila tu boju...
To su gluposti i nebitne stvari u životu, ako nekom hoćeš da pokažeš da ti je stalo ne moraš da čekaš jedan dan u godini, možeš svaki dan da učiniš nešto lepo za njega, ako ti se ne sviđa to što si dobio ili ti ne treba, lepo kaži hvala i kupi sam sebi, ili kao ovde traži gift card za prodavnicu koju voliš :)
Brak je na velikoj probi u emigraciji, ljudi se menjaju u novoj sredini, menjaju im se navike i vrednosti,menjaju im se mogućnosti i sloboda,menja im se odnos sa partnerom, bili oni svesni toga ili ne.

Nismo pogrešili u tome što pre svake bitne odluke vezane za posao ili finansije, prođemo kroz analizu na koji način će to da utiče na našu porodicu, i napravimo listu prioriteta i ciljeva i pripremimo se za moguće negativne posledice.
Nismo pogrešili što učimo decu da nam je zajedničko vreme najbolji poklon, čak i po cenu da se kroz suze odreknu igračaka koje sva ostala deca imaju, ili da je odlazak u safari park i dan sa tatom bolji poklon od plastičnog vozića za rođendan.Jer iako klinac ne zna, ja znam da za 10 godina neće više slušati pištanje kineske igračke ali će slušati reči svog oca jer će naučiti da je on uvek bio tu za njega...

I sad moram da završim ovaj duuug i previše ličan post, jer jedan hleb čeka da se peče i jedan klinac čeka da ide na sankanje posle škole.

Evo vam moj rodni grad, i posle 20 godina izgleda potpuno isto, zarđao i zapostavljen od svih...

Priče ( koje su skrenule sa teme)

Par sitnica, kroz priču, možda nekom dobro dodje.

Lepak

Pre dosta dosta godina kupili smo nove delove za kuhinju, radna ploča je bila prekrivena folijom i kada sam je skinula neki jezivi žuti lepak je ostao svuda po ploči, probala sam da ga oribam vodom i sudjerom, bezuspešno, probala sam alkoholom -zasmrdela sam celu kuću, nije ni mrdnuo, probala sam da stružem i nož i ja smo bili totalno ulepljeni. Na kraju sam odustala i rekla sebi e jbga, bila je jedna mala površina gde sam kao nešto očistila i posšto je kod mene stalno neko testo negde taman spremno za rad posula sam taj mali deo brašnom da razvučem hleb ili picu ne sećam se baš, i onda kad sam završila brašno se prosulo i po ostalom lepku i vezalo za njega, mogla sam sasvim lepo da operem ljigavu masu brašna i lepka bez da nožem oderem celu radnu ploču, neverovatna stvar.Posle sam saznala da se fleke od ulja od kola u garaži posipaju peskom i tako čiste, ne razmažeš ulje po celom podu.

Čist tepih

Radeći u produženom boravku prosečne srpske škole jedne godine izludjivala me je količina mrva, papirića i končića po tepihu u učionici koja je usisavana možda jednom nedeljno, i to pored svih ostalih stvari koje su me izludjivale.Deca nisu imala nikakve igračke, imali smo dve povezane prostorije iznad kuhinje od kojih je jedna bila kao učionica sa klupama i tablom i nije imala grejanje, a druga je imala par sundjera i jedan stari tv koji nije radio i taj famozni tepih, ništa više.Donosila sam od kuće glinamol, papire, bojice,vunicu sve živo što mi je padalo na pamet samo da zabavljam decu tih 5-6 sati koje su provodili sa mnom.Inače taj moj prvi posao je posebna priča i večita trauma, ali o tom nekom drugom prilikom, tu sam na sopstvenoj koži osetila beznadje prosečne škole, njenih nastavnika i jad i bedu propalih porodica, jedno prilično uspešno vatreno krštenje.Čistili smo tepih za sobom tako što sam na rolne od tolet papira naopačke namotala široki selotejp tako da lepljiva strana bude spolja i onda su klinci presretni rolali te svoje usisivače po tepihu i takmičili se ko je više pokupio, eh tugo moja.
Kada sam počela da radim u toj školi i ušla u tu sobu imala sam 30toro dece od prvog do 4tog razreda i 2 prazne i hladne sobe bez ičega, pola njih je naviklo da bude gladno i hladno jer su bili iz socijalnih porodica, i sa nekom decom mi je dan počinjao u 5.30 ujutru a pratila sam ih kuci u 5.30 uveče, i ponekad sam imala takav radni dan da sam izmedju 7 i 2 radila u nastavi, mesecima, a posle od 2 do 5 u boravku...mogla sam komotno da spavam tamo niko ne bi ni primetio, a za sve to vreme me niko nije plaćao za nastavu i zamene samo moja regularna mesečna plata...ostalo je bilo 'dobrovoljno moraš'...Kada sam posle nepune 2 godine izašla iz tih soba i iz te škole, sobe su bile tople, tv je bio popravljen (naravno jedan moj drugar ga je sredio za dž) i imali smo dvd plejer za crtaće i obrazovne emisije koji sam kupila od nakrpljenih para koje su nesvesno donirali roditelji -tako što smo mesecima klinci i ja spremali predivne rukotvorine o mom trošku za materijal naravno, škola se nije učipila ni za selotejp,i onda ih za božić prodavali roditeljima i nastavnicima za siću,a bile su to predivne glinene činije, ukrasi za jelku,oslikani ramovi za slike, ikebane od makarona ofarbane u zlatno i srebrno,nakit od specijalnog plastelina koji se peče i gline,ma svašta nešto,sakupili smo taman za jeftini DVD plejer i par igračaka.Zidovi su bili prepuni dečjih radova i postera o lepom ponašanju koje smo sami pravili, imali smo mini biblioteku sa enciklopedijama koje sam donela od kuće i knjigama koje sam skupila od prijatelja,imali smo policu sa igračkama koje sam opet donela od kuće i ponešto smo kupili iz našeg malog fonda...imali smo tolet papir, sapune, maramice, salvete, sve što nam je trebalo, imali smo ćebad i jastuke za one koji žele popodne malo da odmore, plastelin, glinu, bojice, krede u boji...čak i kartu sa smajlijima, svaki dan smo crtali žutog, zelenog ili crvenog smajlija za decu da označimo kakvi su bili tog dana, i čim neko skupi 25 žutih dobijao je šansu da izvuče poklon iz posebne kutije na ormanu...kesicu klikera,kutiju nalepnica, novčanik,rubikovu kocku, bila je gomila korisnih sitnica unutra koje sam negde kupila jeftino ili iskopala kod kuće, i deca su se sva trudila da ne zarade zelenog ili crvenog ljutka jer bi onda poništili sve one dobre žute pre njih.Oslikali smo i obojili mural od 12 metara u školskom dvorištu, za ovo je škola kupila farbu doduše...Ušla sam u najgori i najsumorniji prostor i napravila od njega mesto gde su deca bila zaštićena i jedva čekala da dodju, bilo je dece koju sam slala da mi kupe užinu i krišom im rekla da kupe sebi šta god hoće, kiflu , kroasan jer sam znala da danima nisu ništa jeli osim jednog bednog obroka u školi, za koji si dobijao dreku i viku iz kuhinje ako tražiš dodatak jer je dodatak išao kući sa kuvaricama (pola svakog dečjeg obroka je završavalo na misterioznim mestima, kunem se da je jednom trebalo za ručak da bude 12 šnicli koje sam videla ujutru kupljene u kuhinji a bilo je samo 12 polovina od celih šnicli na dečjim tanjirima)...I tako, kupovala sam sebi velike kutije keksa ili nekoliko peciva da bih mogla da ih podelim sa njima sve dok direktorica nije saznala i zabranila mi da ih šaljem po hranu u prodavnicu.Jel treba da pominjem da nisam smela nikom ni na šta da se žalim, jer je jedna polovina škole bila u rodu sa drugom i u ratu sa trećom? I dan danas me duša boli kad se setim te dece, i svoje nemoći da nešto promenim.Od spremačica do nastavnika svi su mi govorili da sam luda što se uopšte trudim i bacam pare kad nekim roditeljima nije stalo do te dece, a meni je bilo bitno da ta deca imaju nešto lepo i vredno, da stvaraju da se trude, da pomažu jedni drugima.Stariji su bili tutori mladjima i pomagali im oko domaćeg, naučili su da čuvaju stvari i knjige u boravku kao da su njihove, i umesto da beznadežno skaču i glože se u praznim hladnim sobama, imali smo mali raj za kreativnost...jedne zime smo po plafonu razapeli silk za pecanje na kom su bile nanizane stotine pahuljica tj kuglica od folije različite veličine koje su svetlucale na suncu i visile u vazduhu poput grudvica snega, izgledalo je divno, plus pola dana su deca pravila kuglice i cepkala foliju a onda su je iglom nizali na silk sledeći dan.
Jedino hvala koje sam ikada dobila pre nego što su se potrebe za mnom završile u toj školi, bilo je od dece i roditelja,i naravno puno suza, od kolega sam dobijala mrke poglede jer -deca dodju i prodju ne treba se previše truditi oko njih i biti im drugar,a od spremačica grdnje jer je tepih u stalnom haosu posle naših rukotvorina, otuda tolet papir rolna + selotejp+ deca = čist tepih.

Vrbov čaj za baštu

Tata me je uvek vodio na pecanje, svakog leta bi našao novog dolmočuvara sa kojim bi se uortačio i ovaj bi mu hranio mesto za šarane ili tostolobika, ili bi mu ostavljavili nešto ribe kad povuku mreže.Jedne godine išli smo na Tisu u vreme kada se stavlja rasad paradajza i paprike, čuvar je bio vrlo siromašan čovek, imao je sina prvenca teškog invalida koji je sedeo u stolici nepokretan i jedva govorio, imao je ćerku malo mladju od mene, ženu i par životinja od kojih su živeli.Primanja su mu bila crkavica, lekovi za sina skupi, živeli su od ono malo hrane iz bašte, ribe iz reke i od životinja, kokošaka, prasića i jedne krave.Leti su išli u nadnicu i da seku trsku za trščaru.Naišli smo taman da pomognemo oko sadjenja i videla sam da spremaju neku mutnu braon tečnost od vrbovog pruća koju sipaju u blato spremljeno za biljke, tako sam saznala za vrbov čaj koji pomaže da se rasad i biljke prime, može da se koristi i za brže razvijanje korena iz reznica i ima više načina da se napravi, topao koji se pravi za dan ili hladan koji se pravi 4 nedelje.Prošle godine sam sadila paradajz sa jednom tabletom aspirina pored korena, aspirin tera paradajz da pravi u odbrambene hormone i u startu počne da se brani od štetočina i gljivica čim ga presadim napolje, pošto je prvi aspirin pravljen iz vrbove kore ovo mi potpuno ima smisla.Nažalost nisam našla vrbovo pruće nigde okolo.
Te godine smo imali gomilu debelih masnih tostolobika koje smo uvaljali u brašno pržili u vrelom ulju i onda prelivali sa puuunoo tatinog specijalnog preliva u koji ide kašika vegete, 2 kašike seckanog zelen lišća, sok od jednog limuna i 2 sitno isečena čena belog luka i malo ulja.

Piletina na kineski način

Uvek se divim kako su komadići mesa u kineskoj hrani tako fantastično sočni unutra a krckavi i slatki spolja, a stvar je vrlo jednostavna, u njihovoj kuhinji se puno koristi skrob i za meso i za povrće, tajna je u skrobu!Duguljasti komadići mesa veličine oko 2 cm se začine i posole i uvaljaju u skrob, skrob zatvori pore i meso ostaje sočno unutra ako se peče na jakoj vatri, obično mi treba samo kašika ili dve ulja i tiganj koji se ne lepi, uključim par minuta na najače i kad počnu da rumene ubacim u tiganj punu kašiku meda koji ih karameliše spolja, neverovatno jednostavna a super ukusna stvar.sa neta-
Here is a recipe for marinating beef (any protein) with good results.
For 1lb of beef or chicken
1/2tsp baking soda
1 tsp sugar
1 T cornstarch
1 T soy sauce
1 T water
2 T cooking oil
you can also add sherry if you want ( 1 T) for additional flavor

What is important is that your pieces of meat are uniform-and that you marinade for at least 1/2 hour- longer is better.Heat some oil on high, add your beef/chicken and stir fry until it just changes color, don't overcook it all the way through. Remove, and drain the oil off. High heat though is what is important.
It is high heat, and not coating the meat in a powder - it is cornstarch mixed with the liquids, that's what gives that wonderful texture. And before you start to stir fry, let it get a good bottom first, then it will lift off without a problem.

http://www.seriouseats.com/recipes/2009/09/cornstarch-stir-frying-asian-food-slurry-woks-hunan-lamb-recipe.html

http://chinesefood.about.com/od/cookingtechniques/f/velvetchicken.htm


Onaj razgovor

Došlo je vreme kada malo, malo pa moram da ima onaj razgovor sa detetom.Onaj razgovor kada ti reči zastaju u grlu, kada tražiš izlaz samo da ne moraš da lažeš i kada se dete otvoreno i moralno buni jer su tvoji odgovori iskreni i grozni...Kada sam sebi deluješ kao najgora i najlicemernija osoba na svetu jer govoriš da je dobro nešto što nije i da tako mora da bude a znaš da ne mora...
Ne, nije ono što mislite, mi smo tek u petoj godini.'Onaj ' razgovor smo juče vodili o tome kako jaja dolaze na naš sto, i naravno da je youtube i emisija How its made jedan od najboljih resursa za te razgovore pokazala gomilu kokošaka u kavezima u metalnim hangarima koje jedu sa jedne trake a jaja ispadaju na drugu traku, moje dete se odmah rastužilo, one su u zatvoru, i nikada ne vide sunce i travu...to nije kao u crtaćima koje on gleda, to nije u redu da ljudi to rade, zašto ljudi jedu životinje i drže ih u kavezima? Zašto ljudi moraju da ubijaju životinje, to nije u redu....
Razumete? Kad god me pita o nečemu vezanom za čovečanstvo, ili našu planetu, ja nemam ništa lepo da mu kažem, stalno ga ubedačim, a i on ima pitanja, ma stvarno...
Gde su dinosaurusi mama.....ahm, ubila ih kometa.Sledi rafal negodovanja i još puno puno podpitanja...
Zašto ljudi i sve umiru...priroda je tako napravila ljubavi? Emmm, sledi objašnjavanje o krugu života, lancu ishrane i kako priroda funkcioniše, uz malo njegovog moralisanja da to nije u redu itd.
Šta je Bog? definitivno najgore pitanje za mene, jer kad objasnim šta ljudi zamišljaju da je bog, onda moram da objasnim kako svi ljudi misle da je njihov različit možda čak ibolji od drugih i imaju različito ime za boga a neki imaju i više bogova...imam osećaj da će mu mozak eksplodirati od informacija,a ja sam totalno nesposobna da lažem svoje dete, što me dovodi do poslednjeg pitanja od pre neki dan, Zašto ljudi ratuju i ubijaju jedni druge, tugo moja, i tu negde oko pete godine prestaje njegovo detinjstvo i vera da je svet dobar i da su svi ljudi dobri, tu negde shvata šta vidi na ekranu i shvata odakle mu dolazi hrana i neverovatna stvar ali sa toliko optimizma priča kako se neke loše stvari mogu promeniti na bolje i da će naučnici koji su njegovi idoli, nešto kao superheroji, naći neverovatne stvari da sve poprave, da mu ja totalno verujem.