Dvojka

“I have not failed. I've just found 10,000 ways that won't work.”
― Thomas A. Edison

You have brains in your head. You have feet in your shoes. You can steer yourself any direction you choose. You're on your own. And you know what you know. And YOU are the one who'll decide where to go...”
― Dr. Seuss, Oh, the Places You'll Go!

“Yesterday is history, tomorrow is a mystery, today is a gift of God, which is why we call it the present.”
― Bil Keane


Vreme je da opet sumiram svoj boravak u Kanadi, ne zbog sebe jer ja se secam svakog minuta provedenog ovde, nego zbog onih koje zanima nas relativno ubrzan tok prilagodjavanja.I obecavam da poslednji put gnjavim sa ovim "istorijskim" cinjenicama, istorije mi je i preko glave.
Dakle, ostavljamo za sobom drugu godinu...
Oni koji su dizajnirali te famozne 3 godine cekanja na drzavljanstvo su odlicno procenili vremenski period potreban da shvatis da li zaista pripadas ovde ili ne, i da uspes da ostvaris makar deo svojih ocekivanja.3 godine je dovoljno da se stekne dublji uvid u kanadski nacin zivota, 3 godine je dovoljno da se zavrsi neka dvogodisnja skola i nadje posao ili da se sredi diploma i dodje do struke, 3 godine je taman da se izadje iz krize imigracijskog finansijskog prezivljavanja i polako udje u potrosacko drustvo vlasnika kreditnih kartica...3 godine je istovremeno jako malo vremena i jako puno vremena u necijem zivotu.Ako u prvih 3 do 5 godina niste digli ruke od Kanade i vratili se, sanse su da cete se sada teze odluciti na to...
Moram da priznam da sam srela ogroman broj ljudi koji zele da se vrate ili planiraju da to ucine, u odnosu na njih ja sam tek dva koraka u emigraciji dok su oni tu preko desetak godina, neki i 15,20, i opet u odnosu na njih ja sam duze zivela tamo dok su oni otisli silom prilika iz rusevina Jugoslavije koja vise ne postoji, cak ni njena senka...Ali to ne menja cinjenicu da ceznu za onim tamo, sta god da je to za njih.Drugo obrazlozenje je da starost u Kanadi ne izgleda ni zanimljivo ni isplativo, za nekog ko je vise od pola zivota zaradjivao penziju negde drugde i poslednju dekadu proveo na nekom osrednje placenom poslu ili na socijali ovde, s druge strane sa deviznom penzijom tamo stvari deluju malo drugacije bar na prvi pogled...
Uvek volim da cujem razlicita misljenja i price, to samo dokazuje kako ni jedna emigrantska prica u Kanadi ili na svetu nije ista, mada kao u romanu "Lovac na zmajeve" koji sam nedavno procitala sve tako lice jedne na druge...

Da prica ne bi bila nepotpuna, sumiracu i ono sto je u globalu prethodilo ovom periodu, dakle 2003 posle ubitva premijera pocinjemo da razmisljamo o odlasku, tome naravno prethodi citavo nase odrastanje u devedesetim i nasa nesposobnost da progutamo "pravila" novog sistema i drustva.On uporedo radi fizicki posao u 12satnim smenama dan-noc i zavrsava studije informatike, ja trazim posao.Saljem rezime na 24 konkursa za 3 meseca, niko me ne zove ni da mi kaze da sam odbijena, kada rezime odnosim licno po skolama u vecini slucajeva cujem od sekretarica da je konkurs raspisan za nekog ko tu vec radi.Neki konkursi zvuce ovako: kandidat za predavaca engleskog u nizim razredima mora imati zavrsen psiholoski fakultet i polozen B2 ispit pri ministarstvu prosvete...naravno da ta osoba vec ceka na red za svoj namesteni konkurs...ja imam uciteljski fakultet i polozen C1 ispit koji je visi nivo znanja engleskog ali to nema veze, ne odgovaram opisu konkursa...
Nisam u stranci, nemam veze ni rodbine u prosveti, nemam nikog nigde, sanse da nadjem posao u skoli su mizerne.
2004 Pronalazim svoj prvi posao, moje vatreno krstenje, rad 1 na 1 sa detetom od kog su odustala 4 ucitelja i 2 skole pa je izmesteno iz razreda zbog agresivnosti i drugih problema, uslov je da radim u boravku od 5 ujutru do 5 popodne sa ostalom decom i da za vreme dok su oni na nastavi ili menjam kolege ili radim sa ovim detetom ako dodje u skolu, prakticno 2 posla za jednu platu, sto nije nista neobicno.Prolazim kroz gomilu stresa i losih iskustava ali ne odustajem, na kraju imam nocne more i muka mi je kad treba da idem na posao.Dolaskom raspusta prestaje potreba za mnom jer decak prelazi u vise razrede.
Kasnije pronalazim nepun fond casova u jednom selu van grada, predajem engleski visim razredima u nedostatku strucnog kadra, menjam dva prevoza do posla svakog jutra i nazad.
2006 Konacno predajemo papire za vizu, ja sam glavni aplikant, zato smo morali da cekamo da skupim radno iskustvo u struci.
2007 Oboje radimo,putujem u 2 sela da popunim fond casova i dobijem celu platu, cekamo.
2008 Umorni smo od cekanja, odlucujemo da on upise master studije za inzinjera i da imamo dete, zivimo kao da necemo otici.Za sve to vreme zivimo sa svekrom i svekrvom jer nam primanja nisu dovoljna za samostalan zivot, stedimo koliko mozemo nadajuci se odlasku.
2009 Mesec i po dana pre dolaska na svet moje zvezdice, dobijam otkaz zbog isteka ugovora koji nije obnovljen,na birou mi kazu da nemam pravo na biro ni na naknadu iako sam im 5 godina uplacivala pare jer mi je jos ostalo 15% fonda u drugom selu u koje sam putovala...da bih imala pravo na naknadu moram da izgubim posao 100% a ako dam otkaz na tih 15% sa kojima nemam ni bus da platim, opet nemam pravo ni na sta jer sam sama dala otkaz...zalim se nadleznim sluzbama, dobijam odbijenicu bez obrazlozenja.U isto vreme njegovu firmu zatvaraju privremeno i salju ih kuci bez 3 poslednje plate. 10 dana pred rodjenje smo zajedno na odbrani diplomskog rada za master,sa 4 skupo placene diplome iza sebe i 2 prakticno izgubljena posla bez ikakvih primanja...
Dolazi konacno pozitivan odgovor iz Beca, i poziv na lekarski, kao odgovor na nase molitve, imamo osecaj da nam sve govori da idemo sto pre odande, ima samo jedna sitnica a ona se upravo rodila.Molim Bec da nam da jos malo vremena da dopunimo papire za bebu, oni nam odobravaju.Sa 3 nedelje vadimo bebcu pasos, odlazimo na lekarski pocetkom jeseni i u februaru
2010 konacno dobijamo vize da udjemo u Kanadu do jula.Kupujemo karte za pocetak juna.Proradio je vulkan na Islandu i letovi su obustavljeni, bezuspesno trazim drugi prevoz...nedelju dana pred let saznajemo, rutinski proveravajuci let, da je otkazan i da nam niko nije javio, nekako uspevamo da pronadjemo mesta na sledecem letu...Zabranjujemo rodbini da nas prati i odlazimo sami na aerodrom ...Moja poslednja slika Srbije: U 7 ujutru u Beogradu nece da nam prime bebin kofer jer navodno nije pravih dimenzija, osim toga kazu da ne postoji rezervacija za bebu, traze nam 100 evra mita da nam progledaju za kofer koje necemo da damo, rezignirano im kazem da mogu da povade i bace sve stvari iz kofera jer su unutra ionako samo pelene i igracke, osoba koja treba da nam izda kartu za bebu u pola 8 jos nije dosla na posao...moj dragi gura 10 evra u pasos i moli da nas puste, ja sizim i psujem,napustam jebenu zemlju sa 3 kofera a oni mi jos traze mito da me puste, izdaju nam kartu do Rima za bebu i kazu da se dalje snalazimo kako znamo i umemo.U Rimu nam izdaju drugu kartu i trpaju nas u prepun avion na najgori let u mom zivotu.
Posle citave vecnosti slecemo umorni i jadni u Toronto, tu su samo 2 kofera, onaj sporni je izgubljen, nemam vise pelena ni odela za dete, sve u rucnom prtljagu je mokro i prljavo od puta.Koferi bazde na rakiju koja se nekom prosula po nasim stvarima...Crnac na imigracionom pultu nas sazaljivo gleda i govori : Dobro dosli u Kanadu...
Toliko sam iscrpljena da nemam snage ni da placem ni da se radujem.

Jun 2010
Sleteli sa par kofera i bebom.Pronasli smestaj zahvaljujuci nesebicnoj pomoci dobrih ljudi u Kiceneru, sredili papire, polozili za kola, kupili kola, poceli da trazimo posao.On je dobio prvi survival job za minimalac posle dve nedelje uz pomoc poznanika, u fabrici na traci.
Jul 2010
Krajem meseca shvatamo da je nemoguce naci posao u struci ako radis 12 sati i danju i nocu, ne mozes da koristis telefon na poslu niti da ides na intervju, trazenje posla je visesatna i visednevna aktivnost u koju je potrebno uloziti dosta vremena, ucenja i energije.Takodje posto nemamo zdravstveno a u pitanju je tezak fizicki posao sa mogucnoscu povrede ledja, ako se nesto desi buducnost nase porodice u Kanadi bice ugrozena.Dajemo sebi sansu, zivecemo jos 3 meseca od novca koji nam je preostao i pokusacemo da nadjemo bilo gde u Kanadi posao u informatickoj ili hemijskoj struci za koje on ima priznate diplome.Napusta survival job i koncentrisemo se na vezbanje intervjua i slanje rezimea od Vankuvera do Toronta.
Avgust 2010
Proslo je nekoliko neuspesnih intervjua.Poslali smo rezime na par stotina konkursa.
Sredinom avgusta zovu ga na intervju u privatnoj firmi u Torontu.
Septembar 2010
Pocinje da radi za informaticku firmu u Torontu koja se bavi biznis inteligencijom ili BI, trazio je 16$ na sat, dali su mu 22.Radno vreme je od 9 do 6 uvece, on odlazi ranije i ostaje do kasno, uci nove stvari non stop.Krajem meseca i mi prelazimo u Toronto.U pocetku nam se ne dopada grad ali uskoro se navikavamo na zivot u njemu, finansije nam se polako vracaju u normalu i pocinjemo da stedimo ponovo.
Decembar 2011
Probni rad istice i dobija svoju prvu povisicu.
Zivot ide dalje, narednih meseci obilazimo grad i okolinu, druzimo se sa poznanicima.
Jun 2011
Sefica poreklom iz Kine odlazi na odmor od mesec dana i ostavlja njemu da vodi celo odeljenje, dobija i drugu povisicu.U isto vreme odlucujemo da napustimo Toronto u toku godine, sa stecenim iskustvom i znanjem u struci sada moze da pronadje drugi posao u nekom manjem gradu.Iako smo prezadovoljni poslom, ljudima i primanjima, nasa odluka proistice iz ideje da u Torontu nikada necemo imati sanse da izadjemo iz stana i kirije, da cemo uvek biti samo gosti u pretrpanom gradu u kome je za opstanak potrebno dosta novca.
Ja pocinjem da saljem papire i novac razlicitim institucijama kako bi akreditovala jednu od svojih diploma za vaspitaca.
Jul 2011
Posle par intervjua odlucuje se da prihvati ponudu bolnice u selu 50km od Londona, da radi za njih kao DMC, data menagement coordinator sto je mesavina BI i sistem admin poslova, satnica je mozda par dolara veca nego u Torontu ali racunamo da je u manjoj sredini stan jeftiniji, kao i troskovi zivota, uostalom sa jednom platom zivimo sasvim ok.Sefica se vraca iz Kine i ubedjuje nas da gresimo, da je prerano da se smiri jer mu je potrebno par godina dinamicnog rada, ucenja, gradnje rezimea i iskustva da bi lakse napredovao, posao koji se sprema da prihvati nije takav.
Odlucujemo da ipak pokusamo.
Avgust 2011
Selimo se u London.Ispostavlja se da je grad drugaciji nego sto smo ocekivali i da ima par problematicnih delova ali navikavamo se i na zivot u njemu, posao je ok i nije tezak, drzavni uslovi za rad su bolji i manje zahtevni od privatnika, radno vreme je krace i fleksibilnije.Troskovi zivota nam se doduse nisu smanjili kako smo ocekivali jer nam zbog putovanja na posao 300$ mesecno sada odlazi na gorivo i posto vise nismo u stanu sada placamo racune za townhouse, tako da su ostali isti ili malo veci nego u Torontu.
Septembar 2011
Lose se osecamo u Londonu, grad ima uzasan problem sa narkomanijom i beskucnicima.Neko je pokusao da nam udje iz dvorista u sobu u 2 nocu dok smo sedeli i gledali film, koju nedelju kasnije kola su nam obijena a oko parkinga pored kuce nalazimo igle i spriceve.Na poslu je sve super, ljudi sa kojima radi su divni.
Upoznajemo ljude ovde i obilazimo okolinu.Imamo goste...
Februar 2012
Probni rad od 6 meseci istice, dobija malu povisicu.Posle skoro 7 meseci prepiske izmedju one i ove drzave, birokratije, placana prevoda i 2000$ ulozenih, konacno dobijam licencu vaspitaca u kanadi i clanstvo u udruzenju.Pocinjem da trazim posao.
Mart 2012
Bebcova baka dolazi u goste na 3 meseca, saljem rezime na 2 konkursa.
U isto vreme moj dragi salje svoj rezime na 4 mesta, brine se da ce izgubiti svoju sansu za napredak i traciti svoj talenat posto na ovom radnom mestu iako posao nije prezahtevan nema povecavanja plate i napredovanja, plate u zdravstvu su zamrznute.Ispostavlja se da je njegova sefica ipak bila u pravu, ali rad u drzavnoj i medicinskoj sluzbi otvorio mu je vrata za nove opcije zaposlenja u vecim bolnicama i drugim drzavnim ustanovama.
April 2012
Sa oba mesta zovu me na intervju, dobijam prvu ponudu za part time posao po pozivu kao zamena u vrticima i skolama i prihvatam ga, pocinjem da radim, nedelju dana kasnije od druge ustanove dobijam ponudu za full time posao u vrticu, s obzirom da je on poceo pregovore sa firmom u drugom gradu i da vec nagadjam da cemo se seliti ponovo, odbijam full time posao koji bi sticajem okolnosti ionako radila samo mesec dana, osecam da nije fer da prihvatim pa da ih napustim i ostavim na cedilu, to im i kazem.
Maj 2012
Pregovori sa velikom firmom u Waterloo se zavrsavaju, sredinom meseca moj dragi pocinje da radi tamo, utorak mu je poslednji dan u staroj firmi a sreda prvi dan na novom poslu.Sadasnja pozicija je potpuno BI analist, ono sto je zeleo da radi i sto mu se dopada, tempo je ubitacan a obuka rigorozna, proveravaju sve podatke vezane za njega iz prethodne zemlje i firmi.Plata je prilicno dobra motivacija jer su mu dali vise nego sto je trazio.Druga stvar je to sto ce dobiti obuku sa svim novim BI programima i onim trazenim, Cognos, SQL, SAP i mikrosoft BI tehnologije.
Baka se vraca kuci, a ja pronalazim novi stan u KW, spremam se za novu selidbu, dajem 2 weeks notice o otkazu ali radim i dalje po pozivu do kraja juna.
Njega mole sefovi sa prethodnog radnog mesta da im i dalje pomaze preko vikenda i kad ima vremena dok ne nadju novog informaticara, on smatra da nije fer da pacijenti i kolege koje je zavoleo ispastaju zbog njegovog odlaska i pristaje da dolazi vikendom i odrzava sistem dok se ne zavrsi konkurs.
Ovo je dosada najrizicniji potez, posle dolaska ovamo koji smo izveli.Verujem da steceno znanje i iskustvo niko ne moze da ti oduzme, i samo zbog toga vredi ici dalje, konacno cu moci da poverujem svom ocu koji mi je stalno govorio da sto vise znas, vise vredis.
Iako zelim da ovo bude kraj selidbi, nekako znam da to nece biti tako... :)ceka nas bar jos dve minimum...
Jos se nismo ustalili ovde.Po imigracionim umovina verovatno nam fali jos ta jedna godina iskustva do drzavljanstva i novog pasosa, famozna treca sreca :)
A mozda smo takvi da nas ni to nece zaustaviti na jednom mestu...
Svaki grad u kom sam bila je lep za zivot, svi oni imaju parkove, skole, igralista, prodavnice, kuce, kafice, sportske centre, poslove...gradovi lice jedni na druge, svuda mozes da pronadjes ono sto ti treba, svuda naidjes i na dobre i na lose stvari.
Jednako mozes da kupis burek i cevape, ako ti se bas to jede, i u Torontu, i u KW i u Londonu, jednako mozes da odes u bioskop ili restoran ili da provedes dan van grada na jezeru ili reci.Po meni, svuda u Kanadi je lepo, e sad sta kome odgovara ili prija to je vec od osobe do osobe.I gde i da li uopste neko zeli da se skrasi...i to je pitanje.
Sledeci put cu pisati nesto malo o KW.

“Happiness is not something ready made. It comes from your own actions.”
― Dalai Lama XIV

Evo zasto nisam ljubitelj velikih gradova...
http://news.nationalpost.com/2012/06/03/eaton-centre-shooting-commentary/