Saturday, June 30, 2012

...and they lived happily ever after...

Bila jednom jedna vrlo pametna, lepa i uspesna devojka na balkanu, tacnije tamo negde gde ima samo dva velika grada vredna da se u njima studira i zivi i eventualno nadje posao...Devojka je zavrsila fax u roku, uz malo pomoci i srece dobila posao u dobroj firmi i uz puno prekovremenog, truda, trcanja i terena postala najmladji direktor sa nepunih 30, rizikovala i kupila sebi sobicu koja se zove garsonjera na 30 godina kredita, majusno ali njeno, i sve bi bilo super da je imala sa nekim to da deli...
Prvi momak koji joj se svideo i na koga je potrosila 4 godine svog zivota izjavio je da on smatra da je brak jedna lazna institucija i da on ne misli ikada da bude takav licemer, naime odrastao je gledajuci svoje roditelje ciji se brak raspao kako zive u razlicitim sobama iste kuce, prinudjeni da tako provedu ostatak zivota jer je jedan od njih ostao bez primanja i godinama nije mogao da nadje drugi posao, pri tom posto vise nisu bili zajedno to ih nije sprecavalo da svako zivi svoj zivot i ostalo...Momak je ziveo u svojoj sobi u kuci, radio s vremena na vreme neke tezgice i jeo u zajednickoj kuhinji kao cimer sa svima ostalima u porodici.Rekao je da mu odgovara takav zivot i da ne vidi smisao da ga menja jer se sve uglavnom zavrsi razvodom.
Drugi momak je rekao da on zeli brak i zeli da se zeni, ziveo je u stanu svojih roditelja koji je kupljen da deca studiraju, s vremena na vreme malo je tezgario,pokusao je da otvori svoj biznis ali ga je poslovni partner opljackao uz pomoc prijatelja u mupu, sve je zavrsilo na advokatima i sudu, i sada je uglavnom ziveo uz podrsku roditelja koji su ceznuli da im se vrati u selo i preuzme drugi porodicni biznis...I sve je bilo ok dok mama nije upoznala snajku...Uradila je sve sto je mogla da joj zagorca zivot i da ih rastavi, pocevsi od zahteva da se presele u selo i da ona da otkaz i sedi u njenoj kuci umesto u svom stanu, do toga da ne moze da ima tortu kakvu hoce na svadbi, da svekrva bira vencanicu posto je ona placa do nekih estetskih promena na snajkinom telu, sto je prevrsilo svaku meru i svaki put kada bi se neko usprotivio ona je zavrsila u bolnici sa napadom hipohondrije sa sincicem uz postelju, i uspela je u svom naumu, pri tom taj momak koji se kleo u neku ljubav nikada nije stao na stranu svoje nesudjene vec uvek na maminu...
Cini joj se ponekad da je svet pun mladica koji duboko u svojim tridesetim zive kod svojih mamica i nemaju posao nego nesto tu i tamo tezgare...cini joj se da je tu nesto pogresno jer ona ne zivi kao njeni poznanici kod roditelja i bez primanja, trebalo bi da svi imaju sansu da se izbore za sebe ali jako je tesko.
Mozda nikada nece naci osobu jacu od sebe, koja misli svojim mozgom a ne mozgom sredine i svojih roditelja, koja isto tako vredno radi i stvara i zeli porodicu, nekog da sa njim deli dobro i zlo.
Onda odlazi na mesec dana u drugu zemlju, i tu upoznaje dva mladica razlicitog porekla, jedan u kasnim tridesetim drugi tek zakoracio u njih, jedan sin poljskih emigranata drugi bosanskih...Obojica rade, jedan ima posao u auto industriji i kupio je sebi townhouse u kom zivi sam, nije se jos ozenio jer nije pronasao srodnu dusu, zivi za decu svoje sestre i svoju porodicu, vrlo odmeren covek bez neke drame...Ovaj drugi zavrsio je neki koledz ali se odlucio da krene drugim putem, ima svoju firmu za moleraj i pripremu zidova, radi svakog dana u svom ford kamioncicu, kupio je novu kucu u novom naselju gde sa svojim mackom deli 4 sobe i koju je uredio najnovijim stvarima po svom ukusu, za voznju po gradu kupio je mercedes...Trazi nekog da s njim to podeli...i dobro i zlo, jednog dana, postuje svoje roditelje i sestru koji svi imaju svoje domove i zivote.
Jeste, vecina stvari je na kredit, i stvari nisu uvek najbitnije, ali ljudi su nekako finiji, drugaciji slicniji njenom nacinu razmisljanja, neoptereceni, vredni i usmereni na porodicu i posao, reseni da zive normalnim zivotom...
Mozda ona gresi, mozda se njoj samo tako cini ali nekako je ovde divno, sve je bolje, jednostavnije...Zivot je, pa, ne razmislja se puno o njemu i ne filozofira se nego se zivi...Deluje joj kao da se ovde lakse isplati ulozen trud i rad, deluje joj da je puno stvari pogresno tamo gde je ona...
Ovde ima toliko stvari, a neverovatno je da su cene po prodavnicama iste, racuni su cak nizi a plate ne mogu da se porede, i po ko zna koji put se zapita ako ona sa svojom pristojnom platom tamo nije bas najsretnija kako ljudi hrane porodicu sa mnogo mnogo manje? Ali to nije njena stvar, ona se uglavnom za svoje izborila, ostala je da se pronadje samo ta jedna sitnica u zivotu,LJUBAV,
neko sa kim moze da se deli i uspeh i neuspeh, dobro i zlo, neko ko ce razmisljati svojom glavom i svojim srcem i biti vredan i pametan kao ona...Neko ko ce je voleti takvu kakva jeste...



Samo bol je u zivotu siguran srecu nosi neki postar jako spor... neka, samo ovu noc da izguram sutra cu vec naci dobar izgovor ...


hrana za mozak :)

Thursday, June 21, 2012

Neandertalcev san?

Ne znam da li je iko citao serijal Deca zemlje, americke autorke Jean M. Auel, malo romantizovan ali potkrepljen arheoloskim nalazima prikaz zivota neandertalaca i kromanjonaca na teritoriji danasnje Evrope, pocinje knjigom Pleme pecinskog medveda po kojoj je snimljen i film, kao mala obozavala sam ove knjige jer su bile pune zanimljivih stvari i ideja kako su to nasi davni preci ziveli i videli svoj svet...
Cilj svakog plemena i pojedinca u plemenu bio je da nadje skloniste, da nadje hranu, da sacuva sebe i svoje potomstvo i da ima malo zabave u zivotu...Po autorki neandertalci su odlucili da se strogo drze svog ustaljenog nacina zivota bez namere da se menjaju a napredniji i sposobniji kromanjonci su ih potisnuli jer su bili avanturisti spremni da menjaju i sebe i svet oko sebe.
Malo, malo pa se na medijima provlaci pojam narusen Americki san ili kanadski san kada se vode razgovori o nekretninama. Ne znam kada se sve svelo na to da je "san" imati nekretninu ali prvobitna zamisao glasila je otprilike ovako...wiki:
"life should be better and richer and fuller for everyone, with opportunity for each according to ability or achievement" regardless of social class or circumstances of birth. The idea of the American Dream is rooted in the United States Declaration of Independence which proclaims that "all men are created equal" and that they are "endowed by their Creator with certain inalienable Rights" including "Life, Liberty and the pursuit of Happiness."
Ali pomalo je licemerno davati tom "snu" epitet jedne drzave, zar nije san svakog coveka na planeti da ima svoj dom, svoje skloniste, zastitu za svoju porodicu pod ovim nebom, da ima odredjenu dozu sigurnosti i malo zabave u zivotu...po tome nismo se odmakli od neandertalcevog sna, jedna dobra suva i prostrana pecina, dragi ljudi i dovoljno sredstava za preziveti zimu i godinu...i ako ostane vremena malo zabave u zivotu...Danasnje pecine se ne nalaze vec se kupuju, ljudi ih ne zidaju sami kao kucice od blata kromanjonaca vec se zaduzuju kreditom da bi ih sto pre imali, moji su zidali kucu ciglu po ciglu 10 godina, visili na mesalici "mobirali" prijatelje posle posla i crkavali...sada je "crkavanje" drugacije, potpisete papir i te cigle, ili cackalice sto bi nas prijatelj rekao, otplacujete banci.Necu da zalazim u to sta je kome bolja varijanta, da se muci i zida godinama ili da se muci i otplacuje godinama a dobije sve gotovo i kljuc u ruke, u svakom slucaju postoji i treci izbor jer niko nikog puskom ne tera da kupuje nesto.
Ono sto je ostalo isto, je cinjenica da iako su danasnje pecine skuplje, vece i luksuznije i za manje pleme, citava ideja zajednickog sna se nije promenila hiljadama godina.
Kuca je ostala simbol istog sna o sigurnosti, o toplom domu, o teznji da se zastiti i obezbedi potomstvo...Jos nesto se isto tako nije promenilo, teznje odredjenog tipa ljudi da budu trgovci i zaradjuju na tudjim snovima, pohlepa i zelja da se ima vise lepih perlica i vrednih oblutaka od drugih u plemenu.Uvek ima demona koji zive od tudjih snova, lihvara, bankara i malverzanata, uvek je i bilo, samo sada ima vise ljudi na planeti a manje pecina, i plemena su se raspala na majusne porodice a svima treba isto sto je trebalo i onom prvom coveku, skloniste i sigurnost, hrana i toplota...Tako da taj americki, kanadski ili bilo koji san nije bas njihov jer su ga davno pre svih sanjali i mnogi drugi ljudi, pretvaranje ovog izraza u pezorativan i negativan nije proizaslo iz lose ideje ili pogresnog sna vec iz pohlepe ljudi ili institucija koje su resile da se obogate na tudj racun, kroz istoriju su ljudi stvarali domove na najcudnijim mestima i gradili gradjevine koje i dan danas zaustavljaju dah, cak i dom za dusu i telo posle zivota kao Egipcani.
A ljudi ponekad sanjaju velike i prelepe snove :) ...
http://beallnew.blogspot.ca/2011/04/petra-jordan.html



http://whc.unesco.org/en/list/326



http://iliketowastemytime.com/interesting-places-meteora-region-greece



http://opentravel.com/blogs/15-strangest-houses-from-around-the-globe/




http://www.laputanlogic.com/articles/2004/01/24-0001.html


par zanimljivih linkova

http://amazingdata.com/7-underground-wonders-of-the-world/


http://amazingdata.com/amazing-temple-buildings-around-the-world-over-the-edge-of-precipices/

http://www.zuzafun.com/?s=castle


http://www.zuzafun.com/kandovan-village-iran


http://www.zuzafun.com/mud-houses


http://www.zuzafun.com/50-strange-buildings




http://mysticalindiatravel.com/tours/palaces-of-india-tour/


........................................................................................................................................................................................

Ovde polako pocinju letnji festivali po gradovima i selima trenutno cekamo sunfest
http://www.sunfest.on.ca/
A evo kako izgledaju slike ovog mog leta :)



I za kraj, samo za dame jedna laka boza od filma

Wednesday, June 20, 2012

Sukob interesa

Kod nas je danas prijatnih 30 stepeni sa toplim vetrom i suncem ko na moru, pisem u pauzi izmedju rucka i bazena jer me danas nisu zvali da radim, odlicno za nas, proveli smo dan napolju na bazenu i ucili da plivamo :) samo sto je voda bila ledena hehe.
Pokusavam da napunim malo baterije letnjim provodom jer znam da me ceka opet jedna doza cimanja i stresa za koju nedelju, ali onako vreme je ok, ljudi su ok...
Nase komsije su usvojile jos dvoje dece pored usvojene devojcice koju su imali tako da smo imali drugare za igru, zacudilo me je to da su sva deca iz porodica sa vise od petoro dece, bela i majke su ih se odrekle i dale ih drugim ljudima...nisam htela da zapitkujem ali nije mi bilo bas najjasnije kako to mogu da urade, mislim jedno je nekom dati kuce ili mace ali dete ili decu? Zar nisu cule za kontracepciju? Takve stvari me uvek izbace iz takta, moja baka je govorila da bi zene koje ostave decu okacila za onu stvar da vise u centru...Nije me zapravo iznenadilo da su se odrekle dece, jer sam radila u srbiji u patrijarhalnom selu gde je to bio cest slucaj, posle svadji i neslaganja svekrva i sin bi oterali majku ili bi bila prinudjena da sama pobegne a decu bi zadrzali u kuci, tako da sam videla dosta dece koja odrastaju bez majki i znala cak da su neki ocevi isli dotle da su trazili da skola ne dozvoli majkama da vide decu posle casova...Jedna moja drugarica, divna devojka je prosla kroz takav pakao i maltretiranje u zajednickom domacinstvu,ali se na kraju izborila za sebe i svoje dete.
Iznenadilo me je to sto su ove zene u 21veku sebi dozvolile da naradjaju 6oro ili vise, iako mogu to da sprece i onda ih dele okolo na komad kad vise ne znaju sta bi s njima...ali i toga ima svuda verovatno, samo izgleda malo drugacije tipa negde u nekoj maloj i malo zatucanoj sredini u bilo kojoj zemlji ili sa roditeljima odredjenog razmisljanja devojcica u pubertetu ostane trudna a onda se dete da na usvajanje da bi se sakrila sramota...
U svakom slucaju lepo je to sto moje komsije sada imaju svoju malu porodicu, ali podizati tudju decu i odrzavati kontakte sa majkama i porodicama je takav teret i takva hrabrost...nadam se samo da ce deca umeti to da cene jednog dana.
I kada sam vec krenula u pricu o zenama koje ne razumem, pre neki dan smo bili u zabavnom parku, vecina ljudi je ovde konstantno u sorcevima, japankama i majcama niko se nesto ne sminka i ne doteruje i niko ne ide cesto u solarijum...i tako u toj masi mama i tata pored nas prolazi na crno iskvarcovana mrsava devojka sa skupim naocarima za sunce u kratkoj zutoj haljinici i sa ogromnim stiklama na zlatnim sandalama i gura kolica sa dve jednako lepo obucene devojcice, dobro je da sam sestri na uvo prosaputala: vidi modelsica :) jer posle par sekundi se zena obratila muzu na poznatom jeziku...Moja sestra se nasmejala, znala sam da se ne uklapa medju ove kanadjane, rekla je.
Pustili smo klince da se igraju na igralistu ali nismo progovarali, iz nekog razloga cinilo mi se da nemamo bas mnogo o cemu da pricamo.Covek podjednako lepo obucen u markiranu garderobu seo je da pojede sendvic i pratio na telefonu teniski mec Djokovica, ja sam stajala pored piratskog broda gde se klinac igrao i trazila pogledom sestru koja se sklonila negde da popusi cigaru dalje od dece, i onda je odjednom pocelo siktanje, gospodja je u stiklicama usetala u debeo sloj piljevine koja pokriva igraliste da zastiti klince kad padnu i drvlje joj se zaglavilo u sandale a onda je izgubila je ravnotezu kada je u isto vreme pokusala da podigne dete i da spusti ionako prekratku haljinicu, iskrenula je nogu i zateturala se...okrenula se besno ka jadniku koji je bas zavrsavao sendvic i rekla mu odvratnim tonom "dolazi vamo, dabogda se zadavio tim sendvicem, sad si nasao da zderes!!!" Ostala sam bez teksta.
Odmakla sam se dalje, ali iza mene je i dalje odzvanjao citav rafal psovki upucen sto coveku, sto sendvicu sto telefonu i Djokovicu.I onda kazu ljudi se puno razvode, pa ja sa ovom ne bih mogla ni kafu da popijem ako tako prica pred porodicom svaki dan.Sutra ce joj deca biti kriva jer hoce na igraliste da se igraju a ne cinjenica da se nije obukla za igraliste vec za modnu pistu, sto je njen izbor ali zato ne mora da sikce okolo.Jos jedna stvar koju ne razumem, ta zena je lepa sve dok ne otvori usta a onda katastrofa, cemu onda sav taj trud spolja ako se ne odrazava na ono unutra? Znam na svoju srecu jako malo ljudi koji se tako ophode unutar porodice i obicno ne traje dugo, nekom kad tad prekipi...
Deca zahtevaju prilicno vremena, paznje i zrtve, ne samo modnog stila vec i svega ostalog.Nisam to znala dok nisam probala.
Moji roditelji su imali par caka za koje mislim da su jako uspesne, uvek su odvajali sat vremena za razgovor o planovima i problemima uz kafu kad deca legnu, nikada nas nisu opterecivali stvarima koje nas se nisu ticale,nisu nas vodili na sahrane, imali smo doduse okrugli sto kada su se donosile odluke vezane za nas, nikada nisu nista ruzno o nekom rekli pred nama niti jedno drugom, nikada se nisu "prepucavali" pred prijateljima ili strancima, trudili su se da ne povise ton cak i kada je bilo povoda za to...i postovali su se, beskrajno se postuju i dan danas.
Znam da kod drugih mozda nije tako, ali kod njih su pare bile nase a ne moje ili tvoje, svaka odluka koju zajedno donesu je bila njihova i nema negativnog prebacivanja jer su je zajedno doneli i treba da stanu iza nje cak i kada je pogresna,znali su: ispravicemo je ako treba i izguracemo sve zajedno rame uz rame.
Oni su bili divan primer za dobar brak i logicno resavanje problema, i zahvalna sam sto sam imala tako dobre ucitelje, pogotovo posle toliko susretanja sa potpuno drugacijim zivotima.
Kada jednom dozvolis sebi da kazes u besu nesto lose ili nesto sto ne mislis posle je jako tesko preci preko toga i zaboraviti.Zanimljivo mi je da razlicitim ljudima smetaju razlicite sitnice, i to toliko da ih dovode do ludila, od daske na wc solji, preko dlaka na sapunu do modnog stila npr pre neki dan je moj dragi na carape nazuo papuce kada smo krenuli na igraliste uz brdo jer mu je to prvo bilo pri ruci a mrzelo ga je da trazi patike, na sta ja totalno ne bih obratila paznju da moja sestra nije odlepila zbog toga, hahaha, i sta onda? Treba da napravim scenu zbog modnog detalja koji se seljacki ne slaze, bas me briga nisam se ja udala za manekena vec za svoju ljubav i oca mog deteta i krenuli smo na igraliste da vodimo dete da se igra a ne na modnu pistu, nisam se udala za odecu vec za osobu.
Da se onaj jadnik ozenio drugacijom osobom mozda bi uspeo da pojede sendvic u parku sa porodicom a da mu ne presedne :))))
.............................................................................................................................................................
Svi koji se spremaju ili su vec aplicirali racunaju na odredjenu dozu stresa,ali niko ne zna kakav ce to stres biti i koliko dugo ce trajati, pripremaju sebe na to da ce im u pocetku biti tesko jer svesni su toga da biti sam sa detetom ili decom, bez sigurnih primanja i sigurnog smestaja, biti u drugoj zemlji sa drugim pravilima i jezikom, biti dugo u finansijskim problemima je prica svakog novodoslog, newcomera kako nas ovde zovu, biti u toj situaciji iz meseca u mesec ili cak iz godine u godinu je stresno ne samo za pojedinca nego i za brak a i za decu.
Niko od nas ne zna koliko je tacno potrebno da ta nesigurnost koju nosimo u sebi nestane, i kada cemo se konacno opustiti ovde,ali sve to prodje i ne traje toliko dugo, samo se treba cuvati akumuliranja stresa i nezadovoljstva i pronaci nacin da se oslobodite negativnih stvari, mozete da setate, trcite, odete sa klincima negde u igru, gledate film zajedno, otputujete za vikend, pecate...sta god vas ispunjava i prazni stres.Ovde bar ima milion stvari i mesta koje odlicno prazne stres ako vec ne mozete da ga izbegnete u startu...
........................................................................................................................................................................
Proslog meseca kada je moja mama bila tu, sedele smo i pile kafu kada je neko zakucao na vrata, bio je to nas prvi komsija koji je dosao da nam kaze da je prao svoja kola koja su pored nasih iza kuce pa je oprao i nasa i nada se da se ne ljutimo, moj dragi mu se lepo zahvalio i izasao da ga pocasti pivom za hvala i da popricaju, ja sam umrla od smeha za stolom gledajuci u lice moje mame, tamo bi mi komsija 100% oprao kola, salim se imala sam ja i tamo divne komsije koji mi i dan danas pomazu kad mi nesto treba...ne znam sta je mislila, valjda da kanadjani jedu decu ili takvo nesto, dosla je sa gomilom predrasuda tipa truli zapad, radno odelo i pidzama, nema zivota niko nikog ne poznaje, oblace se odvratno...sto nije daleko od necije istine, ako to prihvatite tako i samo to vidite u ljudima, ako trazite samo lose, lako cete naci lose.Prva stvar koju sam ja uradila bila je da se upoznam sa komsijama, da im za praznik odnesem kolace i da spremim deci posebne poklone za halloween, da im znam imena i imena dece i da im kazem da sam tu ako im nesto zatreba.Posle su mi rekli da su pored njih godinama ziveli ljudi sa kojima se nikada nisu upoznali.Priznajem da smo imali srece da imamo ok komsije mada je moglo da se zalomi i drugacije.
Sada kada su usvojili novu decu odnela sam im brdo bebcevih stvari i starih igracaka za njihovog malog decaka, jer sam znala da nemaju stvari za decaka vec samo za devojcicu,na cemu su bili zahvalni i bili su nam na rodjendanu...
Trudim se da sebe radi radim dobre stvari i trazim dobro u svemu.
............................................................................................
Druga prica vezana za moju mamu i kanadu je jos cudnija, kad je vodila klinca na igraliste upoznala je jednog coveka koji je dosao sa zenom i detetom pre godinu dana, bili su u periodu kada im je najteze, oboje su pokusavali da srede svoje diplome on tako sto je podneo papire udruzenju inzinjera svoje struke i radio godinu dana sa vrlo lepom platom coop za kanadsko iskustvo pored kanadskog inzinjera a zena tako sto je upisala skolu za nutricionistu, iako nisu iz mog rodnog grada ispalo je da je taj covek studirao u njemu i da je ziveo u istoj maloj ulici na kraju grada gde je moja mama radila u prodavnici kod privatnika, tada je to bila jedina prodavnica u okolini, ispalo je da je se seca iz studentskih dana...
Rekao joj je isto ono sto je mene mucilo, zasto ga muce sa tom diplomom kada su ga uvezli zbog nje, da li ce ikada uspeti da je sredi i da radinu struci...rekao joj je da bi on da se vrati ali da bi zena da ostane jer se njoj ovde bas dopada...i ispricali su se.nije mu rekla za blog, nazalost, ali mu je ispricala nasu pricu.
Posle nedelju dana on ju je opet sreo i rekao joj da mu se vratio optimizam kada se ispricao sa njom i da ce sada cekati da sredi svoju diplomu jer ako smo mi uspeli sto ne bi i on, rekao joj je da je odmah posto su se videli krenuo da konkurise na par mesta i da ima nekoliko intervjua a da su malom nasli mesto u vrticu...vise ga nije srela na igralistu, pretpostavljam da je dobio posao negde.
Koja je verovatnoca da od svih mesta na planeti, svih gradova u Kanadi i svih igralista u gradu ona koja je prvi put dosla ovde u posetu sretne nekog ko je studirao i ziveo u ulici gde je ona nekada radila u drugoj drzavi,drugom gradu, na drugom kontinentu koji je se seca iz studentskih dana, i da mu razgovor sa njom posle toliko godina vrati nadu i optimizam...
Ovakve stvari me ponekad teraju da ne verujem u slucajnosti.



E da i ovo, nemoj neko da bi se usudio da mi prigovori o pravopisu, malim i velikim slovima u imenima drzava i ostalom, totalno sam u skladu sa novim pravilima da pravila vise nema :))))
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/328091/Tolerisace-pravopisne-greske-na-testu-iz-srpskog

cestitam ljudima koji su uspeli da jednim ukazom obrisu visegodisnji trud nastavnika da decu nauce pravilima jezika,za koja je ispalo da im ipak ne trebaju u zivotu i skoli i da su se dzaba mucili 8 godina da nauce da pisu svoj jezik...jos samo da ukinu gramatiku i padeze i laganica...
odgovor koji kruzi fejsom :)

"одлучијо самда више неморам да пазим на право пис јел министарство просвете толерише све могуће правописне грешке као и мешање 2. писма. дали ће им се та одлука исплатити видеће мо када гомила децама почне да пише овако попут ја. такође морам да изразим понос што сам први при писању овога статуса применијо најнове стандарде министарства просвете србије. велики поздрав за сви моји пријатељи који подржавају моју идеу. образовање на првом месту, све остало на другом а право пис на најзадњем месту. толико од ја. хвала ви свима на указано стрпљење и на читање овој текста."

Monday, June 18, 2012

U moje vreme...

Ah kakva melanholija :)))) nesto sam se setila ovog kad su nas serije ucile da smo osudjeni na patnju sta god radili i da je zivot za druge ljude...pitam se koja je aktuelna tema sadasnjih pop sapunica :)




Stigle su ovogodisnje studije razlicitih organizacija o rejtingu svetskih zemalja i prema rezultatima Kanada je na 6mestu sto se tice kvaliteta zivota a na 4tom sto se tice mira i organizovanosti za zivot.Nisu sve zemlje na listi, iz nekog razloga na ovoj better life nema srbije.

The Organization for Economic Cooperation and Development (OECD) has published its annual Better Life Index report. For 2012, it ranked Canada as one of the ten best countries in the world in terms of the quality of life that its citizens enjoy.

When comparing 11 key well-being indicators, Canada placed 6th in the world. This continues a trend of high performance on the Better Life Index - in 2011 the country ranked 2nd overall. In many aspects, Canada possessed the highest quality of life scores. For instance, 9 in 10 Canadians are satisfied with their living situation, and 8 in 10 are comfortable walking alone at night. On an overall scale ranking ‘life satisfaction’, Canadians graded their happiness an impressive 7.4.

Canada leads in other factors as well. It possesses one of the smallest jobs and earnings gaps between men and women. In additional indicators such as good governance, environmental protection, population health, and income, the country also continues to lead.


http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index

Nedavno mi je dopala u ruke jos jedna od onih knjiga za plazu u papirnim koricama, izludjuju me te navale tkzv bestselera koji su toliko plitki i jadni da ih zovem knjige sa koznog kauca...tu ubrajam Skot Peka i mnoge druge americke autore cija je jedina zanimacija da pisu te lagane boze nalik na spanske serije gde se sve svodi na to da je radnje plitka i prosta, i cilj je pozitivno razmisljati...knjiga se zove Kaludjer koji je prodao svoj ferari i govori o milioneru, uspesnom advokatu koji je prodao sve posle infarkta i otisao da putuje po indiji sa rancem da se pronadje, dosadno, plitko i glupo...i da, pronasao se tamo negde, postao je druga osoba ili sta vec...klosar koji je video vise od svog privatnog aviona i ogromne kancelarije...knjiga je toliko glupa da nisam mogla da je zavrsim, dosla mi je kao americka lekcija tipa vi ni ne znate koliko ste u stvari sretni sto imate bilo sta, hranu na stolu, i kako treba malo putovati po egzoticnim mestima i zabitima da bi se otvorile oci- mada sa putovanjem se slazem, ono otvara oci i dusu, ali sve ostalo je jeftina psihijatrija optimizma...
koji takodje cenim u umerenim kolicinama.
I onda sam se zapitala sta je ljudima u glavi ako im je ovo bestseler? I kako smo dosli od toga da se super stivom proglasavaju pamfleti koji imaju vrednost tolet papira...Poredeci danasnje popularne knjige sa jednim Igoom ili jednim Andricem dolazim do toga da je citaocima toliko uproscen koncept i radnja da su im kao deci mogli napisati "don't worry be happy..." Steta.
Jedine knjige koje sam se udostojila da procitam ponovo su bile pesme vatre i leda od Martina, ASOIAF, epska fantastika koja je brutalna i govori o tome kako su ljudi u biti sebicni i zli i kako dobri koji stoje iza nekih ideala redovno nastradaju a kako pogresan izbor moze da ima jezive posledice u takvom svetu...i govori puno o politici i igracima u senci... na divan bajkovit nacin.
Knjige su ogledalo stanja u drustvu, pisci oslikavaju mentalitet i zivotne teme, mediji daju ljudima smernice i ideje, u poredjenju sa onim sto sam ja citala ranije u srednjoj i na studijama ovi danasnji hitovi su scenariji za lose filmove...
Nikada nisam volela da citam ruske pisce, Dostojevskog, Tolstoja ili Solohova...citala sam ih sve ali su uvek ostavljali dozu depresije i gorcine u meni, bili su teski kao zemlja, svideo mi se Tihi Don, volela sam Alekseja iz Karamazovih, prezirala glupacu koja se bacila pod voz i nisam mogla da podnesem zamorno seciranje duse i idenje u dubinu detalja koje ti pisci obozavaju, sta je ko jeo na balu u ratu i miru, kakvo je odelo neko nosio, o cemu ko razmislja...svaka jedna sitnica na svom mestu...kako su svi uvek nesrecni i kako svi uvek zagorcavaju sami sebi zivot, robuju nekim drustvenim normama i piju, prave gluposti, spletkare i posle se kaju kad im se sve obije o glavu...ali najvise to neko vecito nezadovoljstvo, vecita melanholija, crnilo, sivilo, odsutnost srecnih ljudi i srece...jadne duse.
Vecina americkih pisaca su susta suprotnost, plitki, za zivot u momentu i uvek sa nekim happy endom i naravoucenijem o pozitivnim mislima...taman stivo za dan na plazi koje se zaboravi do vecere.To mi se tek ne dopada.Mada nadje se i tu ponesto dobro.
Nekako mi vise leze francuski pisci, mozda spanski,poneki sa bliskog istoka tamo gde je prica taman dovoljno tuzna i sretna da lici na pravu stvar, sa odmerenim detaljima da me ne smore i sa razumnim krajem...i naravno Andric i Crnjanski, Selimovic i Stankovic i ostali koji su nam bili lektira, sve mi je to bilo zanimljivo i vredno vremena da se procita...
Tesko da ce neko mlad danas uzeti vremena da procita nesto duze i dublje, dzabe su police pune knjiga kada sve lice jedne na druge i sve su laka boza...kao i filmovi.
Pravi se ono sto se prodaje, romanticne komedije )yay happy end!), filmovi koje ja zovem Ameri spasavaju svet tipa Independence day, Armagedon itd, Horori o zombijima i virusima, ukletim kucama,vampirima,
btw, ste culi za nova hemijska dostignuca na istoku i zapadu, ko ima slab stomak neka ne otvara linkove? Drogu od koje u americi jedu ljude a u rusiji pretvaraju sebe u raspadnute zombije...
Vrlo zanimljivo dokle su ljudi u stanju da idu za svojim porocima i zadovoljstvom.
U poslednje vreme ne mogu da se setim da sam gledala jedan dobar film osim pixarovih crtaca i francuskog Intouchables, koji preporucujem jer je pun ljudskosti i po istinitoj prici, ili nasla jednu knjigu kojoj vec na petoj strani nisam videla ishod...jbg, ako imate nesto vredno citanja preporucite.
Svuda su ekrani, dok sedim u busu svi gledaju u neki ekran ili imaju slusalice u usima, kindl, blackberry, iphone, ipod, ipad,....gomila gedzeta za biti vecito online i gomila informacija a toliko malo dobrih stvari, dok smo cekali lift u Torontu svi smo blejali u vremensku prognozu i vesti na ekranu iznad, reklame...uvek biti informisan, biti u toku i onda se svet pretvori u gomilu losih vesti...Stekne se utisak da se samo lose i ruzne stvari desavaju na planeti jer one normalne i lepe nisu senzacionalne vesti i nisu vredne skupog vremena na TVu, losa vest i strasna stvar se bolje prodaju,skandali, katastrofe, pokrecu bujice emocija bolje nego kucici i macici...globalno selo, sto bi rekao moj bivsi nastavnik sociologije.Toliko svega dostupnog, a toliko malo stvari vrednih da se na njih potrosi malo vremena.
Ustvari, slike ovog naseg vremena su vrlo zanimljive, vrlo apstraktne.
Dok su se stari umetnici mucili oko svakog detalja u knjizi i slikali slike godinama
sa svim finesama, prelivima i nijansama danasnji nazvrljaju neku pozitivnu pricicu za par meseci a slikari bace par kofa boje na platno i eto...ili potrose par sati na digitalnu sliku, koje su doduse ponekad stvarno fantasticne.
Covecanstvo je imalo vreme kada su Mocart i Betoven bili cool, a sada je neka ekipa teen idola kojima ne mogu da popamtim imena jer svi zvuce slicno, od Fragonara i Rembranta dosli su do Vorhola i macaka koje slikaju...i do jos apstraktnijih gluposti kao sto je onaj crknuti pas.
Pitam se kako ce izgledati svet za dve decenije, sta ce onde biti merila vrednosti i lepote? Sta cu ja reci svom detetu kad budem krenula ono cuveno roditeljsko "u moje vreme to..."
U vreme detinjstva moje bake, nije bilo televizora, retko ko je imao telefon a deca su se igrala drvenim igrackama i sapurinama u blatu,
u vreme detinjstva moje mame oni su jedini u ulici imali crno beli TV, imala je jednu plasticnu lutku i opet citav komsiluk dece za igru u prasini, retko ko je imao auto.
U vreme mog detinjstva, imali smo TV u boji, auto, gomilu plasticnih igracaka,slatkisa, neko je imao video rekorder a retki su imali i prve mobilne...
I evo dolazi vreme mog deteta, kada prakticno imamo sve,hibridna kola, LCD ekrane, mobilne telefone, elektronske knjige, x=box igrice, trilion gedzeta, gomilu plasticnih kineskih igracaka, robote koji misle i uce...i ko zna sta ce jos doci.
Ono sto ocekujem da sledi su verovatno ljudi spojeni sa masinama, medicinski kiborzi, jer ne vidim kako drugacije da se jos bolje povezemo sa tehnologijom, mada jedan deo ljudi vec ima masine u sebi, pumpice za insulin, pejsmejkere i vestacke bubrege i srca.
Bice ovo zanimljivo vreme za posmatranje nove tehnoloske revolucije :D
Mozda cu ja svom detetu reci "u moje vreme ljudi nisu ugradjivali stvari u sebe ..." hehehe
..........................................................................................................
Salu na stranu, stvari se prebrzo menjaju da bismo sve ispratili, samo osvanu ujutru neke nove promene...

evo par zanimljivosti,
po studijama u Torontu neprilagodjavanje i lose znanje jezika imigranata sto bi se moglo smatrati negativnim je glavni pokretac malih biznisa sto je pozitivno za ljude i grad, imigranti koji ne zele da zbog svojih slabosti rade za male satnice i menjaju navike radije otvaraju svoj biznis.


Kanadske vlasti odlucile su da smanje boravak tkzv azilanata koji jako puno kosta drzavu, kao odgovor na priliv azilanata kako iz Evrope tako i iz drugih zemalja, na par nedelja i deportovanje, bice napravljena lista demokratskih zemalja iz kojih se nece primati azilanti niti aplikacije za azil u Kanadi.


Nastavak price o brisanju backloga je ovde http://www.winnipegfreepress.com/canada/critics-take-immigration-minister-to-task-for-application-backlog-159229065.html






Monday, June 11, 2012

Kako se oprasta...

"Resentment is like drinking poison and waiting for it to kill your enemy." spoken by Nelson Mandela.

"The stupid neither forgive nor forget; the naive forgive and forget; the wise forgive but do not forget."

“I'd have wasted a lot of time and trouble before I learned that the best way to take all people, black or white, is to take them for what they think they are, then leave them alone.”
― William Faulkner, The Sound and the Fury


And there it was...the question...so, who do you hate?
Stojim kraj kase i pakujem namirnice dok wannabe ljubazni prodavac brblja o tome kako se poljaci i nemci mrze, ovi mrze one, svako nekog mrzi, u prirodi jaci jedu slabije i bla bla bla bla...pola njegove novokomponovane darvinovske teorije ne cujem.
Cuo nas je kako pricamo drugim jezikom i upitao odakle smo, kada smo mu odgovorili pitao nas je: a koga vi mrzite?I nakon naseg odgovora nikog, nema potrebe za tim, nastavio je svoj monolog o tome kako svako nekog mrzi i sta je on sve gledao na vestima...bilo mi je neprijatno, stvarno uporno pokusavam da pobegnem iz toga da me svi trpaju u isti kos sa budalama i nacionalistima,samo zato sto sam nekom nesrecnom igrom sudbine dosla na svet bas tamo...na izlaznim vratima sam se nasmejala, sudeci po svemu sto znam i o skorasnjoj istoriji trebalo je da mu kazem da verovatno najvise mrzimo sami sebe :)

Kad malo bolje razmislim emigracija i selidbe su duboko u mojim venama, ono sto znam o svojim precima govori da su davno pre mene i oni radili to isto.Jedni su dosli odnekud sa Carnojevicem i naselili se u Vojvodini, drugi su dosli odnekud iz tadasnjeg Austro-ugarskog carstva, a igrom slucaja sada posle udaje nosim prezime koje su na te prostore doneli davno nestali Spanci iz Sorije.
Izgleda da u dalekom redu predaka iza svakog od nas stoji neki nesudjeni emigrant.
Vecinu emigranata muci nostalgija, mene je dosta dugo mucilo nesto drugo, nesto nalik na prezir ili gorcinu, nesto sa cim sam morala da rascistim da bih mogla da nastavim zivot bez otrova. Za neke ljude su neke druge drzave izvor necim izazvane mrznje, npr pola njih voli da kaze da mrzi USA zato sto su nas onomad bombardovali...ali nisu samo oni u pitanju, dijapazon ko koga i zasto mrzi je jako sirok.
USA to je toliko ogroman pojam...citav kontinent, milioni ljudi koji ni ne znaju kako izgleda mapa Evrope, sta tacno mrze? Geografski pojam? Sve stanovnike? ne....isto tako sam ja morala da rascistim sa sobom sta je to tacno sto mi je zagorcalo zivot u jednom trenutku. Jer, nisam ja oduvek "mrzela" tu zemlju, ne mrzim je ni sad, jer zemlja nije ime, ni parce prasine omedjeno imaginarnim geografskim linijama, nisu ni ljudi koji tu zive jer ima i dobrih i losih kao i svuda...Niti sam oduvek volela neku drugu zemlju, mada moram priznati da sam se zaljubila u Nemacku kada sam je prvi put videla, jer je bila toliko razlicita od svega sto sam ikada znala i videla, nije zapravo u pitanju zemlja, vise neki nacin zivota...I sada daleko od svega i posle toliko razmisljanja i razgovora na temu, konacno sam shvatila da mi je zapravo smetala istorija, 2000 godina istorije krvoprolica koja se ponavlja i od koje se ne moze pobeci tako lako.
Svaki emigrant koji ovde nije dosao svojom voljom ce odgovoriti da bi se sutra vratio tamo, da tamo ima pristojnog zivota i da je to neka druga postenija zemlja, ali svaki ce svoju recenicu zavrsiti sa tuznim" ...ali nema zivota tamo..." zakljucujuci ono sto svi znamo da se tamo stvari uglavnom ne menjaju na bolje...Svako malo naidje neki rat, neka kriza, neki problemi, uvek ima nesto, uvek je bilo nesto.
Kazu da nam je mozak genetski programiran da pamtimo odmalena sve lose sto nam se desilo i sav bol koji dozivimo, samo da bismo sledeci put izbegli takve situacije i sacuvali se.
Ne mogu da izbrojim koliko puta sam pozelela da mogu da magicnom gumicom obrisem sve to sto me je zabolelo tamo, sve lose sto se desavalo ne samo meni vec svima, sve sto mi je oteto, ukradeno i uskraceno, najosnovnija ljudska prava na mir i sigurnost, na napredak i pristojan zivot...ne mogu da obrisem deo sebe, deo svog zivota, ne mogu da obrisem drskost i beznadje koje me je oblikovalo da postanem borac za svoja prava, da ne dozvolim da me pregaze gori i gluplji od mene. Ne mogu da zaboravim, jedino sto konacno mogu da uradim je da oprostim i pritisnem dugme ignore za sve buduce razgovore na tu temu, kada sagledam sve iz sire perspektive, treba da sam zahvalna sto su me roditelji "upropastili" svojim zrtvama i ispravnim vaspitavanjem i sto mi je tamo na vreme dato do znanja da nikada ne bih uspela u tom drustvu ako bih ostala verna njihovoj zrtvi da me ucine dobrom osobom i sebi,zato sto ono sto tamo ne vredi ni pisljiva boba postenje, vrednoca, trud, pamet i dobrota, ovde super prolazi.
Sva sreca pa smo bili dovoljno pametni da shvatimo da se posle 2000 godina istih gluposti nista nece promeniti i da ne mozes da se boris sa tom azdajom od lose karme i istorije i ostanes neopecen ili ziv, a kamoli da je pobedis...Da moji preci nisu doneli slicnu odluku i sacuvali sebe, ne bi bilo ni nas danas.
Ne bih znala da cenim koliko mi je dobro u zivotu, i koliko zapravo malo problema imam da nisam prosla tu skolu.Ima gomila onih koji su prosli mnogo gore i izgubili mnogo vise pa su nastavili sa zivotom nepokolebani, ne znam da li su oprostili ili nikada nisu nikog ni krivili, samo znam da je sada zivot mnogo laksi i mirniji, i da onom brbljivom tipu sa kase sa osmehom mogu da kazem, ne, ne mrzim nikog i nista, nema potrebe za tim...



za mog malog princa ...
koji je upravo napunio 3, neka mu i sve naredne budu lepe, mirne i sretne :)




http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index


..................................................................................................................................................................

Sunday, June 10, 2012

Nije ti ovo k'o kod nas...

Backstabbing ... izraz koji je uobicajen na kanadskom radnom mestu.
Oni koji su uvek radili sa otresitim i otvorenim ljudima koji idu okolo otvoreno izrazavaju svoje misljenje ma kakvo ono bilo i ne libe se da dignu glas na druge, nisu navikli na kanadsku mikro klimu "ljubaznosti" na poslu, gde se prema svakoj temi treba odnostiti kao da je politicki nekorektna i strogo paziti sta i o cemu pricate na poslu...sve sto kazete ili ucinite moze biti izvuceno iz konteksta i pogresno protumaceno...zato ja ne volim da ikada pricam o sebi na poslu i o poslu kod kuce.Naravno ovo ne vazi samo za kanadsko radno mesto, mislim da ovo vazi za svako radno mesto u bilo kojoj zemlji gde ima previse dokonih ljudi i medju kojima se obavezno nadju oni koji vole da na pogresan nacin "razbijaju monotoniju" i "zacine dan"....
Mnogim dosljacima ovo smeta, a sta je to zapravo...situacije gde se vi zamerite nekom ponekad i nesvesni sta ste ucinili, taj vam nikada ne kaze da mu to smeta ili da to nije ok vec smesta ode da se zali nadredjenom ili HR osobi.Vecina ljudi na poslu vam nikada nece otvoreno reci sta im ne prija ili gde gresite iz straha da vi ne odete da se zalite kako su oni neprijatni prema vama, kao deca u skolici, pre ce ocutati ili ce sacekati pa reci onom ko je zaduzen da resava takve gluposti.
A da to stvarno mogu biti gluposti, to je neverovatno.Zena se zalila na koleginicu koja joj je u prolazu u sali rekla da je nabacila koju kilu da je vredja i pravi "bad remarks about her body image" sto se smatra maltretiranjem na poslu, devojka je medju drugaricama na poslu prokomentarisala kako novi kuvar )koji je crnac i jedini muski clan na radnom mestu) mora da je gej cim nije poceo da muva nijednu od gomile lepih devojaka tamo...naravno odmah je to sto je rekla izvuceno van konteksta, protumaceno kao uvreda i procurelo do njene sefice...i do kuvara ...napravilo joj gomilu neprijatnosti zato sto siri trac na radnom mestu i tako u krug.
Nemojte nikada poci od pretpostavke da drugi ljudi razumeju stvari na isti nacin kao vi, nemojte pretpostaviti da ono sto vama smeta ili ne smeta vazi i za nekog drugog i uvek znajte da vam ljudi nikada nece otvoreno reci u cemu gresite i koje vase osobine ih nerviraju osim ako ih ne pitate na najlepsi moguci nacin, u cilju svog usavrsavanja na poslu...Dolazeci iz zemlje sa vrlo nezavidnim nivoom tolerancije i sa vrlo velikom otvorenoscu kada je u pitanju velicanje sopstvenog misljenja i razgovora o licnom zivotu kako o svom tako i drugih ljudi, vecina se pre ili kasnije jako opece na nevidljivu cauru kanadske "ljubaznosti" na radnom mestu, kao sto bi komsinica iz Bosne rekla "nije ti ovo ko kod nas, sve kao fini, sve kao ne smeta im, a onda ti odu iza ledja..."
I dok smo mi silom prilika ucili da je onaj koji je glasniji u pravu, ovde je to onaj ko je "finiji" i uspe nikom da se nikad ne zameri, stvar je u tome da kad malo zagrebete ispod povrsine dodjete na isto, svuda ima teskih i neljubaznih ljudi, svuda ima nesuglasica na radnom mestu, samo sto se ovde ne resavaju drekom i separatisanjem u tabore ko je za koga )bar ne javno) nego razgovorima, savetovanjima i backstabbingom.Naravno nije tako na svakom radnom mestu, negde je potpuno suprotno, samo hocu da kazem da bilo gde i bilo sta sto ima veze sa ljudima ima istu kolicinu klasicnih ljudskih osobina i ponasanja, nerealno je ocekivati drugacije, negde su sefovi ili kolege lafovi a negde debili, obrni okreni ako ti nevalja ili menjaj sebe da ti ne smeta ili menjaj firmu.
PS. ovo ne govorim iz licnog iskustva, uglavnom nemam taj problem da mi smeta necija ljubaznost, cak iako nije najiskrenija, kao sto rekoh to je ono sto moze da dovede do raskola ili nezadovoljstva na poslu pa uzmite u obzir da je radna etika malo drugacija.
.................................................................................................................................................................
Jutros je moj dragi odvezao moju sestru u shoping u Von Mills i Toronto...sudeci po njoj dobre guess torbice i cipelice su jako skupe tamo...ne bih znala, nikada me nije bilo briga sta mi pise na odeci, nego da mi se dopada i da je udobna...uvek me je mucilo to unutrasnje gladovanje ljudi, kada nemas para, nemas bas mnogo od zivota ali zato imas najskuplje patike i markiranu jaknu po poslednjoj modi.I uvek mi je bilo cudno kako se oni za koje sam znala da zive po garsonjerama i odbrojavaju do prvog, najlakse raseku za patike od 250 evra i najnoviji mobilni...samo da bi izgledalo kao da imaju.
Mozda je tamo veci kapitalizam nego ovde, jer se igra na tu kartu da stvari popunjavaju emocionalnu prazninu unutrasnje bede...a praznina i beda vise u vazduhu balkana zadnjih xxx decenija.
A sto se tasnica i obuce tice, kada ih vidim sa prosecnom cenom od 200 do 300$ ne mogu da se otmem osecaju da i dalje lice na jeftino kinesko i da je neko tu lud, pocinjem da se preracunavam u svojoj alternativnoj valuti-
negde sredinom devedesetih otkrila sam kako svako u mojoj porodici ima svoju alternativnu valutu, za mamu to su bile stvari za decu i kucu, za tatu to je bio gradjevinski materijal i benzin...pokojni deda nas je sve izludjivao preracunavajuci svaku cifru u "znas ti snavo koliko litara rakije moze da se kupi za te pare?"...Kada sam studirala preracunavala sam cene u koliko hrane i cigara moze da se nakrpi za neku sumu, kada sam se udala koliko plocica i laminata mozemo da kupimo za pola plate...sada sam u onoj fazi " za 100$ mogu da kompletno obucem dete za sezonu i kupim mu neku igracku ili mozemo da kupimo godisnju ulaznicu za celu porodicu za decji muzej i igraonice..."
Prosecna kanadjanka moze da izdvoji mesecno 1000$ za kozmetiku i odecu samo ako hoce, neko moze i mnogo vise, a ipak kada se osvrnem vidim da niko to ne cini.Svi idu okolo u jeftinim kineskim papucama i nose majce od 10tak dolara, gotovo da niko nije markiran...jedina boljka su im kojekakvi elektronski gedzeti koje i deca i stariji obozavaju, eventualno dobra kola na koja mozes da se oslonis.
Dok je moj dragi sad verovatno u 7 krugu pakla kao i svi muskarci u kupovini sa zenama koje su krenule po bas onaj par cipela ili haljinu koja ce ih usreciti i uciniti mrsavijim...a to im nikako ne uspeva iz nekog razloga, ili im clanci izgledaju punacko ili im haljina ocrtava pogresan deo figure...uf bas mu ne zavidim :), bebac i ja smo dan proveli opusteno, prosetali smo do restorana pokupili krompirice, rostilj i salatu, poneli nesto seckanog voca i krenuli na igraliste, tata i sin koji su bili ispred nas po klopu prozujali su na rolerima gore ka brdu.Na igralistu ima i skate ring za skejtbord i rolere, i bmx ko voli, to dete od 10tak godina vozi rolere bolje nego sto bih ja ikad u zivotu umela, subota popodne i gomila ljudi je napolju u parku sa klincima, neki uce da voze bajs, neki prave piknik a neki se igraju, tata i sinovi pustaju zmajeve, danas je divan dan za pustanje zmajeva...ne mogu da se setim da sam ovakav prizor ikada videla igde vikendom u mom rodnom gradu.
Subota popodne u mom rodnom gradu je za vecinu bila unapredjena varijanta korzoa nasih roditelja nekada, sedenje u kaficima u centru, pijuckanje precenjenog pica dok merkaju ispod oka doteranost i liniju ljudi u prolazu,i tu i tamo se zadovoljno nacere kad nadju poneku manu ili promenu na gore ccccc tako mu i treba, skockane mame se deru na decu da budu mirna i ne piju tako brzo svoj sok jer je skup i nece dobiti drugi,da ne prljaju svoje novo odelo koje je samo za kad se negde ide, i zale se jedna drugoj na bracnu klasiku, muzeve,drugarice koje nisu tu, cene, posao i na kraju decu...jedan veliki gradski socijalni Cosmopolitan magazin, moda, tracevi, i sve ostalo...
.............................................................................................................
Popodne smo napunili kadicu vodom i pravili piratsko ostrvo od peska i blata u dvoristu, mravi velicine pcela koje imamo u dvoristu su postali dobrovoljni zarobljenici na piratskom ostrvu :)
Imam dve voluharice, chipmunks, u dvoristu i koliko sam primetila nedavno su razvile zelju za mirodjijom pored svega sto su mi dosad pojele, tako da smo im ostavili kornfleks oko cveca da ga ne diraju, ponekad dodju i kad smo mi napolju i gledaju nas dok jedu.Bazen je napunjen i spreman za leto, moj paradajz je pun malih zelenih grozdova, ptice cvrkucu u krosnjama, duva vetric kao da smo negde na moru, ne mogu da prestanem da razmisljam kako se ljudi razlikuju, ne verujem da bi me bilo koje cipele na svetu ikad usrecile kao samo sat vremena prskanja,igranja u blatu i vristanja sa bebcem, ali nekima je potrebno da svoj zivot mere rolex satovima, gucci cvikerima i armani odelima, inace sami sebi deluju isprazni i nepotpuni, sto naravno nije bitno :) - jer ako je to ono sto te cini sretnim onda si bar nasao vrlo jednostavan recept da budes sretan, a biti sretan je najvaznije u zivotu.


Chromatism by *JonasDeRo on deviantART


people by ~vankevich on deviantART


Peaceful Days by ~Kyomu on deviantART


Deserted street by ~monsterrrrous on deviantART


Alleycat by =asuka111 on deviantART

Thursday, June 7, 2012

Kitchener and Waterloo

"Yonge Street is the longest in the world, starting in downtown Toronto and ending more than 1,900 kilometres north in the town of Rainy River. The road is named in honour of Sir George Yonge (pronounced “young”), Great Britain’s Secretary of War and a member of Upper Canada’s Parliament in the 18th century."



.......................................................................................................

KW the twin city se sastoji od Kitchenera, Waterlooa i Cambridge-a.Pored se nalazi St. Jacobs sa divnom pijacom koji je nezavistan Amiski okrug u kom su uglavnom Menonitske farme i polja.
Ono sto razlikuje ovaj deo od drugih u kojima sam bila je njegov dobar balans izmedju kolicine stanovnistva i problema koje to uzrokuje, Waterloo je studentski grad sa ogromnim univerzitetom koji je informaticko-tehnicki i nekoliko vecih koledza conestoga, laurier i jos neki, nema problematicnih delova, i zbog velike koncentracije IT radnika koji rade u RIM , tvorac blackberry telefona, skuplji je sto se tice nekretnina.Njegov blizanac Kitchener je jeftiniji i manje "white collar", vise radnicki deo grada "blue collar", sa nekoliko velikih proizvodjackih pogona, Cambridge je gradic koji se direktno nastavlja na Kitchener i u kom ima malo industrije, prilicno mirno mesto za zivot.
Stanovnisto uglavnom ima Nemacko ili Austrijsko poreklo, grad se ranije zvao Berlin, imate ogromnu zajednicu sa prostora ratnih zona bivse Jugoslavije, tako da cete se ponekad u trznom ili kaficu, okruzeni istim jezikom, osecati kao da ste tamo,dosta Portugalaca i Spanaca,Poljaka uglavnom evropskih doseljenika.
Postoje dve pravoslavne crkve i nekoliko katolickih, ima dosta "nasih" prodavnica i "biznisa" -c market i montenegro na williamsburgu, i kafica- kafe evropa u centru i kafe makijato na otava ulici, i par fudbalskih klubova.
http://www.restaurantica.com/on/kitchener/croatian-cuisine/23005579/

http://en.wikipedia.org/wiki/Croatian_Canadian
http://en.wikipedia.org/wiki/Serbian_Canadians
http://en.wikipedia.org/wiki/Bosnian_Canadian
Sanse su da ce bilo koji taksista kod zaustavite znati vas jezik...
Jos nesto zanimljivo:
In Canada there is an annual nine day celebration spread over 18 Festhallen in Kitchener-Waterloo, Ontario. It attracts over 1,000,000 visitors annually. While its best-known draws are the beer-based celebrations, other cultural and entertainment attractions also fill the week. The most well-known is the parade held on Thanksgiving Day; as the only major parade on Canadian Thanksgiving, it is televised nationally. (Coincidentally, the closing day of the Bavarian Oktoberfest also lands on the German equivalent of Thanksgiving, Erntedankfest.)

The twin cities and surrounding area have a long history of German roots; Kitchener was formerly named Berlin. A large portion of the population identify themselves as being of German heritage, and many still speak German as well. A common phrase at the celebrations is Gemütlichkeit, German for congeniality, or warm friendliness. This word is even programmed into the bus route displays, so during Oktoberfest it will show the route and Gemütlichkeit, or Willkommen.

Another celebration of Oktoberfest is held in Sherbrooke, Quebec annually, at the beginning of October. The one night event is held by Sherbrooke's University engineering students' association. It gathers around 5,000 people.

Evo par stvari koje mozete da radite u KW, ove godine je otvoren novi muzej,
pored grada ima lion safari,posetite jednu od mnogobrojnih farmerskih pijaca i selo St Jacobs, spustite se kajakom niz Grand river, odete u akva park Bingemans,odete u Kiwanis park na ogroman bazen nalik na jezero sa talasima,
u Waterloo parku se nalazi mini zoo za decu i splash pad.
Otidjite do centra na neku predstavu http://waterlooregionmuseum.com/, Auditorijum ima sportske i muzicke dogadjaje i sajmove,posetite neki od restorana u centru grada ili neki od studentskih kafica oko univerziteta...Cambridge ima redovne likovne izlozbe i prelep park sa leptirarijumom.
Ovi gradovi su dom nekim od poznatijih IT kompanija kao sto je Google, Desire to Learn,Rim, i mnostvu manjih koje vrbuju talentovani kadar direktno sa fakulteta, osim toga dom je i Perimeter institutu za primenjenu fiziku.
Najprofitabilnije kompanije su ipak nekoliko velikih osiguravajucih kuca

1. Manualife Financial = $37.6 Billion

2. Research In Motion = $18.4 Billion

3. Home Hardware = $4.8 Billion (1)

4. Economical Insurance = $3.6 Billion (2)

5. Open Text = $0.9 Billion ($928 Million)

6. ATS Automation Tooling Systems = $0.5 Billion ($488 Million)

7. Dare Foods = $0.3 Billion (3)

8. Com Dev International = $0.2 Billion ($221 Million)

9. Dalsa = $0.2 Billion ($212 Million)

10. Sandvine = $0.1 Billion ($93 Million)

A ovo su kompanije po broju zaposlenih

1. Research In Motion = 8,000

2. Waterloo Region District School Board = 5,000

3. Toyota Manufacturing = 4,300

4. Manualife Financial = 3,800

5. University of Waterloo = 3,500

6. Sunlife Financial = 3,300

7. Grand River Hospital = 2,200

8. ATS Automation Tooling Systems = 1,800

9. City Of Kitchener = 1,700

10. Maple Leaf Consumer Foods = 1,000

11. St. Mary's General Hospital = 980

12. Kuntz Electroplating Inc. = 850

13. Lear Corp Canada Ltd. = 750

14. Economical Insurance Group = 600

15. Rogers Communication = 600

16. City of Waterloo = 530

17. Bingemans = 500

18. Cra Contractors Ltd = 500

19. Krug Inc. = 500

20. Ultra Manufacturing = 450

Pored njih tu su pogoni Linamara koji uvek traze radnike, japanski Cristy digital,Plastico, Johnsonite
kada trazite posao najbolje je gledati direktno na sajtu firme- ovde je spisak firmi u regiji http://www.aroundkw.com/
Postoje i nekoliko agencija za zaposlenje kao sto su Ranstad, http://www.workprostaffing.ca/, i druge koje mozete izguglati.
Moj savet je otidjite u YMCA na king street, savetnik za zaposlenje je Ana, imate usluge prevodioca i znam bar cetvoro ljudi koji tamo rade iz onih krajeva...brzo ce vam pomoci i dati dobre savete.

U Viktorija parku u centru se odrzavaju svecanosti, parade, piknici, decju dani, i vikendom muzika na otvorenom i udaracke sekcije, ima i divno vodeno igraliste za decu i programe joge i sportova za odrasle.Muzej u centru ima igraonice za decu.
Toronto je na sat vremena puta, Grand bend je na sat vremena, Nijagara je na sat vremena, London je na sat vremena, Guelph na pola sata...

KOristan sajt za mame http://forum.waterloo-moms.ca/ gde mozete naci desavanja vezana za decu i razmenu odela i decjih stvari http://forum.waterloo-moms.ca/forumdisplay.php?s=31e31df775cc9b107ff0ed3d9fa17313&f=6
evo jos jednog linka za porodicni zivot u KW
http://www.kitchener.ca/en/livinginkitchener/FamilyLifeInKitchener.asp


Citava oblast je orijentisana na porodicni zivot u predgradjima, visokih zgrada ima samo nekoliko uglavnom u samom centru grada i oko trznih centara Fairway mall u Kitcheneru i Conestoga mall u Waterloo, i oko fakulteta.Po strukturi i izgledu KW ne podseca nimalo na Toronto, i osim studentskog dela nema neki urbani nocni zivot i ne znam kakva desavanja, kao sto rekoh mirno mesto za porodicni zivot i podizanje dece koje je prakticno dosadno u odnosu na Toronto.Medjutim u poslednje vreme KW takodje ima velik protok ljudi zbog informaticke industrije i fakulteta koji imaju zajedno preko 10tak hiljada studenata, tako da je razbijena "evropeizovana" struktura sa drugim doseljenicima mahom juzno-azijcima sto je ovde izraz za indijce i ostalima koji migriraju van Toronta kada jednom steknu dovoljno para da kupe nekretninu.Sat vremena puta ovde ne predtavlja neki problem pogotovo ako se koristi 407 autoput koji se placa ali nikad nema guzve.
Cene nekretnina su u proseku trenutno oko 30% vece nego npr u Londonu ali zato oko 40-50% nize nego u Torontu, troskovi zivota i cene kuca su nize u Kiceneru nego u Waterloo jer ovaj drugi ima malo vece poreze na nekretnine.
Jedino o cemu bi mozda trebalo voditi racuna ako volite da spavate nocu je da izbegavate delove gusto naseljene studentima jer su nocne zurke uobicajena stvar, a to je prakticno pola waterlooa.

Sunday, June 3, 2012

Dvojka

“I have not failed. I've just found 10,000 ways that won't work.”
― Thomas A. Edison

You have brains in your head. You have feet in your shoes. You can steer yourself any direction you choose. You're on your own. And you know what you know. And YOU are the one who'll decide where to go...”
― Dr. Seuss, Oh, the Places You'll Go!

“Yesterday is history, tomorrow is a mystery, today is a gift of God, which is why we call it the present.”
― Bil Keane


Vreme je da opet sumiram svoj boravak u Kanadi, ne zbog sebe jer ja se secam svakog minuta provedenog ovde, nego zbog onih koje zanima nas relativno ubrzan tok prilagodjavanja.I obecavam da poslednji put gnjavim sa ovim "istorijskim" cinjenicama, istorije mi je i preko glave.
Dakle, ostavljamo za sobom drugu godinu...
Oni koji su dizajnirali te famozne 3 godine cekanja na drzavljanstvo su odlicno procenili vremenski period potreban da shvatis da li zaista pripadas ovde ili ne, i da uspes da ostvaris makar deo svojih ocekivanja.3 godine je dovoljno da se stekne dublji uvid u kanadski nacin zivota, 3 godine je dovoljno da se zavrsi neka dvogodisnja skola i nadje posao ili da se sredi diploma i dodje do struke, 3 godine je taman da se izadje iz krize imigracijskog finansijskog prezivljavanja i polako udje u potrosacko drustvo vlasnika kreditnih kartica...3 godine je istovremeno jako malo vremena i jako puno vremena u necijem zivotu.Ako u prvih 3 do 5 godina niste digli ruke od Kanade i vratili se, sanse su da cete se sada teze odluciti na to...
Moram da priznam da sam srela ogroman broj ljudi koji zele da se vrate ili planiraju da to ucine, u odnosu na njih ja sam tek dva koraka u emigraciji dok su oni tu preko desetak godina, neki i 15,20, i opet u odnosu na njih ja sam duze zivela tamo dok su oni otisli silom prilika iz rusevina Jugoslavije koja vise ne postoji, cak ni njena senka...Ali to ne menja cinjenicu da ceznu za onim tamo, sta god da je to za njih.Drugo obrazlozenje je da starost u Kanadi ne izgleda ni zanimljivo ni isplativo, za nekog ko je vise od pola zivota zaradjivao penziju negde drugde i poslednju dekadu proveo na nekom osrednje placenom poslu ili na socijali ovde, s druge strane sa deviznom penzijom tamo stvari deluju malo drugacije bar na prvi pogled...
Uvek volim da cujem razlicita misljenja i price, to samo dokazuje kako ni jedna emigrantska prica u Kanadi ili na svetu nije ista, mada kao u romanu "Lovac na zmajeve" koji sam nedavno procitala sve tako lice jedne na druge...

Da prica ne bi bila nepotpuna, sumiracu i ono sto je u globalu prethodilo ovom periodu, dakle 2003 posle ubitva premijera pocinjemo da razmisljamo o odlasku, tome naravno prethodi citavo nase odrastanje u devedesetim i nasa nesposobnost da progutamo "pravila" novog sistema i drustva.On uporedo radi fizicki posao u 12satnim smenama dan-noc i zavrsava studije informatike, ja trazim posao.Saljem rezime na 24 konkursa za 3 meseca, niko me ne zove ni da mi kaze da sam odbijena, kada rezime odnosim licno po skolama u vecini slucajeva cujem od sekretarica da je konkurs raspisan za nekog ko tu vec radi.Neki konkursi zvuce ovako: kandidat za predavaca engleskog u nizim razredima mora imati zavrsen psiholoski fakultet i polozen B2 ispit pri ministarstvu prosvete...naravno da ta osoba vec ceka na red za svoj namesteni konkurs...ja imam uciteljski fakultet i polozen C1 ispit koji je visi nivo znanja engleskog ali to nema veze, ne odgovaram opisu konkursa...
Nisam u stranci, nemam veze ni rodbine u prosveti, nemam nikog nigde, sanse da nadjem posao u skoli su mizerne.
2004 Pronalazim svoj prvi posao, moje vatreno krstenje, rad 1 na 1 sa detetom od kog su odustala 4 ucitelja i 2 skole pa je izmesteno iz razreda zbog agresivnosti i drugih problema, uslov je da radim u boravku od 5 ujutru do 5 popodne sa ostalom decom i da za vreme dok su oni na nastavi ili menjam kolege ili radim sa ovim detetom ako dodje u skolu, prakticno 2 posla za jednu platu, sto nije nista neobicno.Prolazim kroz gomilu stresa i losih iskustava ali ne odustajem, na kraju imam nocne more i muka mi je kad treba da idem na posao.Dolaskom raspusta prestaje potreba za mnom jer decak prelazi u vise razrede.
Kasnije pronalazim nepun fond casova u jednom selu van grada, predajem engleski visim razredima u nedostatku strucnog kadra, menjam dva prevoza do posla svakog jutra i nazad.
2006 Konacno predajemo papire za vizu, ja sam glavni aplikant, zato smo morali da cekamo da skupim radno iskustvo u struci.
2007 Oboje radimo,putujem u 2 sela da popunim fond casova i dobijem celu platu, cekamo.
2008 Umorni smo od cekanja, odlucujemo da on upise master studije za inzinjera i da imamo dete, zivimo kao da necemo otici.Za sve to vreme zivimo sa svekrom i svekrvom jer nam primanja nisu dovoljna za samostalan zivot, stedimo koliko mozemo nadajuci se odlasku.
2009 Mesec i po dana pre dolaska na svet moje zvezdice, dobijam otkaz zbog isteka ugovora koji nije obnovljen,na birou mi kazu da nemam pravo na biro ni na naknadu iako sam im 5 godina uplacivala pare jer mi je jos ostalo 15% fonda u drugom selu u koje sam putovala...da bih imala pravo na naknadu moram da izgubim posao 100% a ako dam otkaz na tih 15% sa kojima nemam ni bus da platim, opet nemam pravo ni na sta jer sam sama dala otkaz...zalim se nadleznim sluzbama, dobijam odbijenicu bez obrazlozenja.U isto vreme njegovu firmu zatvaraju privremeno i salju ih kuci bez 3 poslednje plate. 10 dana pred rodjenje smo zajedno na odbrani diplomskog rada za master,sa 4 skupo placene diplome iza sebe i 2 prakticno izgubljena posla bez ikakvih primanja...
Dolazi konacno pozitivan odgovor iz Beca, i poziv na lekarski, kao odgovor na nase molitve, imamo osecaj da nam sve govori da idemo sto pre odande, ima samo jedna sitnica a ona se upravo rodila.Molim Bec da nam da jos malo vremena da dopunimo papire za bebu, oni nam odobravaju.Sa 3 nedelje vadimo bebcu pasos, odlazimo na lekarski pocetkom jeseni i u februaru
2010 konacno dobijamo vize da udjemo u Kanadu do jula.Kupujemo karte za pocetak juna.Proradio je vulkan na Islandu i letovi su obustavljeni, bezuspesno trazim drugi prevoz...nedelju dana pred let saznajemo, rutinski proveravajuci let, da je otkazan i da nam niko nije javio, nekako uspevamo da pronadjemo mesta na sledecem letu...Zabranjujemo rodbini da nas prati i odlazimo sami na aerodrom ...Moja poslednja slika Srbije: U 7 ujutru u Beogradu nece da nam prime bebin kofer jer navodno nije pravih dimenzija, osim toga kazu da ne postoji rezervacija za bebu, traze nam 100 evra mita da nam progledaju za kofer koje necemo da damo, rezignirano im kazem da mogu da povade i bace sve stvari iz kofera jer su unutra ionako samo pelene i igracke, osoba koja treba da nam izda kartu za bebu u pola 8 jos nije dosla na posao...moj dragi gura 10 evra u pasos i moli da nas puste, ja sizim i psujem,napustam jebenu zemlju sa 3 kofera a oni mi jos traze mito da me puste, izdaju nam kartu do Rima za bebu i kazu da se dalje snalazimo kako znamo i umemo.U Rimu nam izdaju drugu kartu i trpaju nas u prepun avion na najgori let u mom zivotu.
Posle citave vecnosti slecemo umorni i jadni u Toronto, tu su samo 2 kofera, onaj sporni je izgubljen, nemam vise pelena ni odela za dete, sve u rucnom prtljagu je mokro i prljavo od puta.Koferi bazde na rakiju koja se nekom prosula po nasim stvarima...Crnac na imigracionom pultu nas sazaljivo gleda i govori : Dobro dosli u Kanadu...
Toliko sam iscrpljena da nemam snage ni da placem ni da se radujem.

Jun 2010
Sleteli sa par kofera i bebom.Pronasli smestaj zahvaljujuci nesebicnoj pomoci dobrih ljudi u Kiceneru, sredili papire, polozili za kola, kupili kola, poceli da trazimo posao.On je dobio prvi survival job za minimalac posle dve nedelje uz pomoc poznanika, u fabrici na traci.
Jul 2010
Krajem meseca shvatamo da je nemoguce naci posao u struci ako radis 12 sati i danju i nocu, ne mozes da koristis telefon na poslu niti da ides na intervju, trazenje posla je visesatna i visednevna aktivnost u koju je potrebno uloziti dosta vremena, ucenja i energije.Takodje posto nemamo zdravstveno a u pitanju je tezak fizicki posao sa mogucnoscu povrede ledja, ako se nesto desi buducnost nase porodice u Kanadi bice ugrozena.Dajemo sebi sansu, zivecemo jos 3 meseca od novca koji nam je preostao i pokusacemo da nadjemo bilo gde u Kanadi posao u informatickoj ili hemijskoj struci za koje on ima priznate diplome.Napusta survival job i koncentrisemo se na vezbanje intervjua i slanje rezimea od Vankuvera do Toronta.
Avgust 2010
Proslo je nekoliko neuspesnih intervjua.Poslali smo rezime na par stotina konkursa.
Sredinom avgusta zovu ga na intervju u privatnoj firmi u Torontu.
Septembar 2010
Pocinje da radi za informaticku firmu u Torontu koja se bavi biznis inteligencijom ili BI, trazio je 16$ na sat, dali su mu 22.Radno vreme je od 9 do 6 uvece, on odlazi ranije i ostaje do kasno, uci nove stvari non stop.Krajem meseca i mi prelazimo u Toronto.U pocetku nam se ne dopada grad ali uskoro se navikavamo na zivot u njemu, finansije nam se polako vracaju u normalu i pocinjemo da stedimo ponovo.
Decembar 2011
Probni rad istice i dobija svoju prvu povisicu.
Zivot ide dalje, narednih meseci obilazimo grad i okolinu, druzimo se sa poznanicima.
Jun 2011
Sefica poreklom iz Kine odlazi na odmor od mesec dana i ostavlja njemu da vodi celo odeljenje, dobija i drugu povisicu.U isto vreme odlucujemo da napustimo Toronto u toku godine, sa stecenim iskustvom i znanjem u struci sada moze da pronadje drugi posao u nekom manjem gradu.Iako smo prezadovoljni poslom, ljudima i primanjima, nasa odluka proistice iz ideje da u Torontu nikada necemo imati sanse da izadjemo iz stana i kirije, da cemo uvek biti samo gosti u pretrpanom gradu u kome je za opstanak potrebno dosta novca.
Ja pocinjem da saljem papire i novac razlicitim institucijama kako bi akreditovala jednu od svojih diploma za vaspitaca.
Jul 2011
Posle par intervjua odlucuje se da prihvati ponudu bolnice u selu 50km od Londona, da radi za njih kao DMC, data menagement coordinator sto je mesavina BI i sistem admin poslova, satnica je mozda par dolara veca nego u Torontu ali racunamo da je u manjoj sredini stan jeftiniji, kao i troskovi zivota, uostalom sa jednom platom zivimo sasvim ok.Sefica se vraca iz Kine i ubedjuje nas da gresimo, da je prerano da se smiri jer mu je potrebno par godina dinamicnog rada, ucenja, gradnje rezimea i iskustva da bi lakse napredovao, posao koji se sprema da prihvati nije takav.
Odlucujemo da ipak pokusamo.
Avgust 2011
Selimo se u London.Ispostavlja se da je grad drugaciji nego sto smo ocekivali i da ima par problematicnih delova ali navikavamo se i na zivot u njemu, posao je ok i nije tezak, drzavni uslovi za rad su bolji i manje zahtevni od privatnika, radno vreme je krace i fleksibilnije.Troskovi zivota nam se doduse nisu smanjili kako smo ocekivali jer nam zbog putovanja na posao 300$ mesecno sada odlazi na gorivo i posto vise nismo u stanu sada placamo racune za townhouse, tako da su ostali isti ili malo veci nego u Torontu.
Septembar 2011
Lose se osecamo u Londonu, grad ima uzasan problem sa narkomanijom i beskucnicima.Neko je pokusao da nam udje iz dvorista u sobu u 2 nocu dok smo sedeli i gledali film, koju nedelju kasnije kola su nam obijena a oko parkinga pored kuce nalazimo igle i spriceve.Na poslu je sve super, ljudi sa kojima radi su divni.
Upoznajemo ljude ovde i obilazimo okolinu.Imamo goste...
Februar 2012
Probni rad od 6 meseci istice, dobija malu povisicu.Posle skoro 7 meseci prepiske izmedju one i ove drzave, birokratije, placana prevoda i 2000$ ulozenih, konacno dobijam licencu vaspitaca u kanadi i clanstvo u udruzenju.Pocinjem da trazim posao.
Mart 2012
Bebcova baka dolazi u goste na 3 meseca, saljem rezime na 2 konkursa.
U isto vreme moj dragi salje svoj rezime na 4 mesta, brine se da ce izgubiti svoju sansu za napredak i traciti svoj talenat posto na ovom radnom mestu iako posao nije prezahtevan nema povecavanja plate i napredovanja, plate u zdravstvu su zamrznute.Ispostavlja se da je njegova sefica ipak bila u pravu, ali rad u drzavnoj i medicinskoj sluzbi otvorio mu je vrata za nove opcije zaposlenja u vecim bolnicama i drugim drzavnim ustanovama.
April 2012
Sa oba mesta zovu me na intervju, dobijam prvu ponudu za part time posao po pozivu kao zamena u vrticima i skolama i prihvatam ga, pocinjem da radim, nedelju dana kasnije od druge ustanove dobijam ponudu za full time posao u vrticu, s obzirom da je on poceo pregovore sa firmom u drugom gradu i da vec nagadjam da cemo se seliti ponovo, odbijam full time posao koji bi sticajem okolnosti ionako radila samo mesec dana, osecam da nije fer da prihvatim pa da ih napustim i ostavim na cedilu, to im i kazem.
Maj 2012
Pregovori sa velikom firmom u Waterloo se zavrsavaju, sredinom meseca moj dragi pocinje da radi tamo, utorak mu je poslednji dan u staroj firmi a sreda prvi dan na novom poslu.Sadasnja pozicija je potpuno BI analist, ono sto je zeleo da radi i sto mu se dopada, tempo je ubitacan a obuka rigorozna, proveravaju sve podatke vezane za njega iz prethodne zemlje i firmi.Plata je prilicno dobra motivacija jer su mu dali vise nego sto je trazio.Druga stvar je to sto ce dobiti obuku sa svim novim BI programima i onim trazenim, Cognos, SQL, SAP i mikrosoft BI tehnologije.
Baka se vraca kuci, a ja pronalazim novi stan u KW, spremam se za novu selidbu, dajem 2 weeks notice o otkazu ali radim i dalje po pozivu do kraja juna.
Njega mole sefovi sa prethodnog radnog mesta da im i dalje pomaze preko vikenda i kad ima vremena dok ne nadju novog informaticara, on smatra da nije fer da pacijenti i kolege koje je zavoleo ispastaju zbog njegovog odlaska i pristaje da dolazi vikendom i odrzava sistem dok se ne zavrsi konkurs.
Ovo je dosada najrizicniji potez, posle dolaska ovamo koji smo izveli.Verujem da steceno znanje i iskustvo niko ne moze da ti oduzme, i samo zbog toga vredi ici dalje, konacno cu moci da poverujem svom ocu koji mi je stalno govorio da sto vise znas, vise vredis.
Iako zelim da ovo bude kraj selidbi, nekako znam da to nece biti tako... :)ceka nas bar jos dve minimum...
Jos se nismo ustalili ovde.Po imigracionim umovina verovatno nam fali jos ta jedna godina iskustva do drzavljanstva i novog pasosa, famozna treca sreca :)
A mozda smo takvi da nas ni to nece zaustaviti na jednom mestu...
Svaki grad u kom sam bila je lep za zivot, svi oni imaju parkove, skole, igralista, prodavnice, kuce, kafice, sportske centre, poslove...gradovi lice jedni na druge, svuda mozes da pronadjes ono sto ti treba, svuda naidjes i na dobre i na lose stvari.
Jednako mozes da kupis burek i cevape, ako ti se bas to jede, i u Torontu, i u KW i u Londonu, jednako mozes da odes u bioskop ili restoran ili da provedes dan van grada na jezeru ili reci.Po meni, svuda u Kanadi je lepo, e sad sta kome odgovara ili prija to je vec od osobe do osobe.I gde i da li uopste neko zeli da se skrasi...i to je pitanje.
Sledeci put cu pisati nesto malo o KW.

“Happiness is not something ready made. It comes from your own actions.”
― Dalai Lama XIV

Evo zasto nisam ljubitelj velikih gradova...
http://news.nationalpost.com/2012/06/03/eaton-centre-shooting-commentary/

Saturday, June 2, 2012

Kes, Kolica....

Ali u totalno drugom kontekstu...

Ima iznad kuce jedno brdo sa parkom i igralistem na njemu, pocela sam da ga zovem brdo vetrova jer u svako doba godine bez obzira da li je minus ili plus 30 preko tog brda sa kog se vidi skoro ceo sredisnji deo grada sa centrom brise neki vetar...Leti je divno jer na tom brdu nikada nije pretoplo a park pravi dovoljno senke, a zimi je nepodnosljivo.
Klincu je dojadilo kvasenje po baricama zaostalim od letnjeg pljuska, i posto je blatnjav i mokar od glave do pete posejao negde patike i izuvene carape, potopio gomilu listova, grancica i kamencica u bare, spustio se par puta niz tobogan pri tom bubnuvsi na mokar sorc konacno je dosao da mi sedne u krilo i da me zagrli i kaze" ajmo kuci". "ajmo" je rec koju cesto cujem u poslednje vreme kada nesto naumi :) i ako ga ne ispostujemo uglavnom sledi dreka, neverovatno je kako je svet trogodisnjaka centriran u sadasnjem trenutku i kako ne postoji posle i sacekaj malo...za njega je sve jasno i jednostavno, ajmo i odmah.Otkrili smo i rec "ne" koju moram priznati nisam imala cast da cujem dosad, sve se nekako podrazumevalo a sada cujem 'ne" za svaku glupost kao sto je presvlacenje, rucak, odlazak napolje ili unutra....ah ti majcinski zivci, mora da su jaci od Nasinih legura za svemirske letove.
Na putu niz brdo koje se za njega zove mauntain, kolica preklizavaju preko siroke sljuncane staze i ja cujem sebe kako gundjam jer su jos letos nasuli taj sljunak i mogli su vec i izbetonirati...ne zbog mene i kolica, nego sam pre neki dan videla bakicu sa hodalicom na tockove kako jedva uspeva da ih iskopa iz sljunka bezuspesno pokusavajuci da se popne na brdo.A kolica....
Kolica ako dosad nije rasturila nasa upotreba nece ni ovo malo sljunka koji dere kroz plasticne tockove...secam se kada sam ih birala u prodavnici, morala su da budu prakticna, stabilna, jeftina, udobna i plava.Za 170evra nasla sam neka stabilna i teska turska kolica koja su imala zimski dodatak i 2 verzije za malu bebu i za klinca, i mogu da se spuste za spavanje...jedina mana imaju plasticne tockove koji tandrcu po losem asfaltu i sljunku. Prvi put kada smo odveli bebca u park, imao je oko 2 meseca i bio je kraj jula, bilo je vreme kao i ovih dana -prelepa hladovina posle letnjeg pljuska, lisce i barice po stazi, tisina samo se cuje tandrkanje plasticnih tockova po rupama i prevojima na betonu u parku, zalila sam se kako mislim da ce to bebi smetati da spava...boze kako sam bila naivna.
I gde su sve ta kolica bila za ove 3 godine koliko ih imam...letela su avionom po evropi i severnoj americi, setala su blatnjavim stazama u sumama Svarzvalda, uzivala u fontanama i rascvetalim magnolijama Stutgartske carske baste, bila su u Novom Sadu, Beogradu,svrljala po Vojvodini, preletela okean da bi setala pescanom plazom jezera Ontario i trgovima Toronta, obisla parkove Kicenera i Waterlooa, bila na jezeru Erie na kupanju, dva puta na Nijagari i jednom u Zoo vrtu, u nekoliko zabavnih parkova, i gomili gradova po Ontariju ... Kad malo bolje razmislim ta kolica su videla vise sveta nego neki ljudi koje znam.
Da li treba da spomenem koliko tona hrane, namirnica i pelena su nam prenela iz prodavnice do stana i sa parkinga do stana...koliko puta se u njima igralo, jelo, spavalo, presvlacilo...