13 godina

 Moram da se ogradim da vecina ovog bloga vise nije tacna i aktuelna jer su informacije sada stare preko 10 godina, tako da ako ga jos citate uzmite sve sa zrnom soli.

Kanada se neverovatno izmenima za poslednjih 4 godine, ne lici na zemlju u koji smo dosli. Cene svega su otisle gore posle pandemije i usli smo u inflaciju. Satnice ne mogu da prate rast cena kuca i kirija, ljudi se muce da plate sve racune i hranu..U okolini Toronta ukljucujuci moj deo Ontarija kirija za jednosoban stan je 2000$ mesecno, dok je prosecna cena kuce blizu milionu, medjutim satnice ne prate trend porasta cena kuce za u nasem slucaju 300% , moja satnica se pomerila u poslednjih 4 godine samo 5% , dok su cene hrane otisle zvanicnon 7% a nezvanicno duplo, sve to stvara ogromnu frustraciju medju ljudima jer su ogorceni sto ne mogu da ili izadju iz kirija ili priuste ono na sta su navikli.

Dosta imigranata, drzavljana Kanade,  iz zemalja koje su koliko toliko stabilne je resilo da proda svoje sada vec milionske kuce i izadje iz Kanade, pandemija je donela opcije rada od kuce i mnogi uspevaju da zadrze poslove i rade iz inosstranstva.Mnogi su otisli i za vreme pandemije ne slazuci  se sa striktnim pravilima vezanim za skolstvo i vakcinaciju tada, a porodice odlaze i dalje nezadovoljne novim programom i kulturom koja se siri u skolama i koji ovde zovu pogrdno woke, vezanim izmedju ostalih stvari za opciju da sasvim mala deca npr 4-5 godina stara, imaju pravo da biraju svoje opredeljenje kog pola bi zeleli da budu i da traze da sa 8 ili 12 godina urade hemijsku blokadu puberteta i hirursku tranziciju….U Kaliforniji su usvojili niz  zakona koji dozvoljavaju institucijama da oduzmu decu roditeljima koji ih ne podrzavaju u tome.U Njujorku je zvanicno priznato  31 opredeljenje, sve to mada vrlo progresivno za drustvo, naslo je nacin da pod okriljem ove vlade udje u skole i zbunjuje decu i nervira vecinu konzervativnih roditelja koji ne zele da se nose sa tom vrstom edukacije u skolama, i smatraju da seksualno obrazovanje treba da ostane van ucionica i u krugu porodice i njihovih vrednosti i verovanja.veci problem je zapravo lov na vestice koji nastane kada neko pokusa da kaze nesto na temu toga, zena koje je pitala skolski odbor da li su odredjene knjige prikladne za biblioteke za decu ispod 10 godina u skolama bukvalno je izbacena sa posla, nazvana pogrdnim imenima, povedena je medijska kampanja mrznje protiv nje i preceno je njenoj porodici, receno joj je da ne sme ni da postavi to pitanje jer krsi ljdska prava ugnjetavanih manjina. Nazalost licno sam pratila sastanak na kom je samo postavila pitanje vezano za davanje deci od 8 godina u ruke knjiga o menjanju pola , i videla nacin na koji je uz bes i strah i mrznju ucutkana i kaznjena za protivljenje novoj kulturi , otada svi cute i saginju glave i svi se pravimo da slon u sobi ne postoji ako zelimo da zadrzimo posao.

Moram priznati da se nikada u zivotu nisam susrela sa necim slicnim, niti znam sta je pozadina nove kulture jer iskreno imala sam osecaj da su ovde svi jednako prihvaceni i da su retko kome ugrozena prava, poenta je da sada kada apliciram za posao popunjavam obrazac koje mi je boje koza, da li sam  latino, da li sam azijat, koje mi je opredeljenje u spavacoj sobi, da li imam indijanske krvi i ako nema dovoljno takvih ljudi kojima pozicije idu prvo jer su u manjini onda mogu da me uzmu u obzir, to je procedura ironicno nazvana  jednakost i jednako pruzanje sanse… ranije su zaposljavali kvalifikovane kandidate bez obzira na stavke sa nove liste ,sada moraju da ispune kvote sa liste  da bi im firme delovale manje rasisticke i vise politicki korektne, i sve bi to bilo super da u praksi u ovoj zemlji zene generalno bivaju za istu poziciju placene manje od muskaraca, plate se pregovatraju tajno i kriju od kolega jer se znatno razlikuju cak i za isto mesto i kvalifikacije.

U mojoj struci ljudi  masovno napustaju skolstvo, pritisak je ogroman i kolicina dece sa posebnim potrebama i autizmom u ucionacama se povecala drasticno ali bez ikakve obuke osoblja ili dodavanja ljudi da rade sa tom decom, drugim recima parola snadji se. Ucionice su sa ranijih 22 do 26 ucenika nagurali na preko 30 da ustede na uciteljima. Deca koja vec dolaze sa problemima i niskim pragom stresa u glasne pretrpane ucionice ispastaju jos vise, a ucitelji idu kuci u suzama.Stvarno za sve ove godine ovo posle pandemije je najgore, online skola je bila totalna propast za vecinu dece sto se socijanog ponasanja tice i neverovatan stres za roditelje koji su ili radili puno vreme ili radili od kuce i zonglirali zivot.Nama je bila jedna od najboljih godina, nisam radila tu godinu, dragi je radio od kuce,  i svaki dan smo rucali zajedno, bili zajedno, cula sam ih kako se smeju i kako razmisljaju i ucili smo zajedno, pravili sitnice , isli u setnje i voznje biciklom, nisam mogla da zamislim bolju i mirniju godinu.Ali povratak u sistem posle toga bio je jeziv i za njih i za svu drugu decu mahom prepustenu samima sebi skoro 2 godine…I kao i aerodromi, zdravstvo i birokratija ni skolstvo nije bilo spremno na priliv odjednom asocijalne dece koja su provela godine prikovana za ekrane i nisu znala da komuniciraju sa drugima kako treba.Dosao je italas nasilja u ucionice, tuce, sutiranje, psovanje, ujedanje, citav niz agresije pokupljene sa youtube i tiktokova  i generalni nedostatak empatije. Prosla godina u skoli mi je bila najgora i najteza do sad, sa vrlo malo motivacije jer se satnice nisu pomerile poslednjih 5 godina , bar moja nije za osoblje koje menja one koji rade po ugovoru, dok su skole i firme zamrzle zaposljavanje i drze nas sve na minimumu i u limbu da ne bismo napredovali i kostali vise.

Male satnice su donele problem u usluznim sektorima i nedostatak radne snage i para je vlada resila da popuni stranim studentima iz Indije kojima je obecana viza za ostanak ako se skoluju i rade ovde 2 godine, neregulisani univerziteti su poceli da uvoze hiljade i hiljade , zeljnih boljeg zivota i poceli da im uzimaju pare sa mesecnim kvazi kursevima, to je naravno donelo  citav niz novih problema. Falsifikovanje dokumenata , nepostojece skole i kriminal. Ljudi su prisiljeni da placaju jednu sobu koji dele sa 4-5 drugih u kuci koju dele i sa po desetak drugih ljudi od 500 do 1000$ mesecno, i dok vlasnici kuca trljaju ruke i Mekdonalds ima jeftinu radnu snagu postavlja se pitanje sta ce oko osamsto hiljada web dizajnera, kvazi IT softwerasa sa par kurseva raditi posle ovde i u svetu u kom AI vec krade gomilu poslova, sta ce nam informaticari osim na odrzavaju vestacku inteligenciju koja ce da zameni pisce, glumce, lekare, mozda i ucitelje i profesore, mogucnosti su bezgranicne…

https://m.economictimes.com/nri/latest-updates/fate-of-indian-students-in-canada-hangs-in-balance-despite-cancelled-deportation-order/articleshow/101083358.cms

Generacije koje dolaze u radnu snagu i zele nekretninu su suocene sa slikom jako malih satnica i pocetnom cenom za jednosoban stan od pola miliona dolara, primera radi pre 7-8 godina sa slicnim satnicama ti stanovi su bili u stotinama hiljada a manja kuca je kostala oko 300.000.Ne salim se kada kazem da su cene nekretnina otisle za 300-400% na gore, Kanada je najgora u svetu po tom pitanju, verovatno postoji gomila objasnjenja na youtube zasto je to tako i da li je odrzivo, nisam strucnjak samo znam da je problem za sve nas.Kako stvari stoje za vecinu srednje klase i digitalnih nomada Kanada vise nije vredna truda, postoje mnogo lepsa i povoljnija mesta na planeti sa plazama i internetom i manje stresa.

https://www.ctvnews.ca/canada/i-m-done-with-canada-high-cost-of-living-leads-some-to-leave-the-country-1.6484339?utm_source=flipboard&utm_content=CTVNews%2Fmagazine%2FCanada

https://www.youtube.com/live/w1l6X5FrAK8?feature=share

https://www.cbc.ca/news/canada/london/ontario-alberta-move-migration-population-outflow-1.6778456

2020, dajte nam drugu verziju ova ima virus

U novu godinu smo umarsirali sa parolama i sa resenoscu da ne dozvolimo da ucionice preplave decom i otpuste pola osoblja zarad digitalnih kurseva za srednjoskolce, iz ovog ugla je vrlo ironicno to sto smo uspeli da ih sprecimo na punih nedelju dana pre nego sto se u martu sve preselilo do daljnjeg na ekrane od kojih smo pokusavali da sacuvamo decu i poslove njihovih roditelja.
Mrzela sam zivot u Torontu iz nekoliko razloga, vecita milionska guzva, ljudi jedni drugima na glavi, uslovi da ikad kupis svoj dom nenormalni, i sve od virusa, kuga i posasti sto se pojavi u svetu za par dana sleti u Toronto.U Decembru su bolnice pocele da se pune u Kini , Toronto je dobio svoj prvi slucaj u Januaru.U februaru je u Waterloo doletela gopodja iz Italije i od nje jedne je otislo na 5 bolesnih za nedelju dana, skole su ionako bile u strajku, deca kod kuce pa se niko nije puno nervirao, medjutim posle martovskog raspusta i kada su brojevi polako poceli da idu na gore resili su da zatvore skole i posalju decu kuci.
U isto vreme slusali smo kako se polako ali sigurno stvaraju zarista u Americi i mene je brinula cinjenica da su se nekoliko porodica iz mog razreda bas vratile sa decom odatle, ali nisam ja bila ta koja je donela nesto kuci, stariji se pojavio bolestan i jadan sa plikovima po ustima i telu.Posle malo istrazivanja skontali smo da nije kovid vec nesto sto se ovde zove bolest usta ruku i nogu, a izaziva je porodica koksaki virusa, naravno svi smo je prelezali osim Ace koji se nekako izvukao. Zdrapali su se i kukali nedeljama i jedva su zvakali sa ustima punim plikova.Meni je ovo bio drugi put,jer sam ga prvi put dobila pre 7 godina kada sam pocela da radim u vrticu sa bebama i malom decom koji obicno pokupe koksaki prvi jer sve trpaju u usta, izgleda da mi se imunitet malo istrosio u medjuvremenu.
Skola se preselila na googl ucionice, a lekari nisu hteli ocima da nas vide, telefonski pozivi i virtuelne posete su postali normala ako uspes da dodjes na red,bili smo neko vreme prepusteni sami sebi dok su svi pokusavali da se bezuspesno organizuju.Popunila sam nasu kucnu apoteku kako sam znala i umela, lekovima koji ce deci trebati, i taman na vreme jer su odlucili da ogranice doze na jednu mesecno.Mladji ponekad dobije napad astme i treba mu pumpica, jezila sam se od same pomisli da pokupi ovaj novi virus kad ga i regularna prehlada ponekad tako sastavi da zavrsimo u bolnici jer ne moze da dise...Nije bilo dovoljno opreme za zdravstvene radnike, preplacena zastitna oprema i maske koje su kasnije stigle iz Kine bile su neupotrebljive jer nisu bile po kanadskim standardima, nije bilo dovoljno testova , ljudi su masovno pokupovali maske i genijalci ovde su zakljucili da ce ih tolet papir nekako spasti pa je i njega nestalo.
Nas dvoje smo poslati da radimo od kuce, organizovali smo elektroniku tako da deca imaju komp, ja tablet a Aca svoje racunare sa posla, morali smo da dokupimo bolji internet jer nas je dosadasnji danima mucio, ako Aca radi mi ne smemo da ga koristimo.To je trajalo tacno 4 dana kada je meni prekipela svadja oko toga ko trosi koliko interneta, i rekla sam dodjavola trazi novi net i novi modem ovako vise ne ide.Zivot se pretvorio u ludnicu u pocetku, stariji je bio disciplinovan i odradjivao je sve svoje zadatke posle dorucka do podneva, da bih ja mogla popodne da jurim i na silu teram malog da uradi bilo sta da posaljem nastavniku, u isto vreme spremali smo aktivnosti za nasu ucionicu i telefonim zvali roditelje da vidimo kako se snalaze da li im treba pomoc oko necega ili laptop.
Skole su izvukle sve laptopove koje su imale u ucionicama i podelile ih porodicama kojima su trebali, neke porodice su imale od troje do petoro dece na jednom kompjuteru.onda je trebalo podeliti svima naloge i lozinke da se prikljuce virtuelnim ucionicama, neki roditelji su trazili stampane materijale postom, neki mailom, trebalo je svima pomoci,uraditi sve to od kuce sa dvoje dece kojima treba vecito pomoc oko necega ili hrana, i muzem koji je zakljucan u sobi sa slusalicama od 8 do 6 i ne postoji...Fun.
Posle prve nedelje kada je receno da cemo svi biti placeni do kraja karantina i kada je vlada najavila pomoc od 2000$ mesecno svima koji moraju da sede kuci bez posla, prestala sam da se nerviram i pocela da gledam kako da rasporedim posao na sat, dva dnevno za sebe i da nekako pokrijem decje stvari, koliko god da radim i sta god da se desi necemo ostati gladni ili bez para jer je ta briga sklonjena.
Dok su ljudi okolo sumanuto kupovali tolet papir, ja sam poucena odrastanjem devedesetih u Srbiji, kupovala brasno, kvasac, krompir, smrznuto voce i povrce, i sredstva za dezinfekciju, mada sam bila apsolutno sigurna da se virus prenosi vazduhom od samog pocetka kada su objavili statistike. Iz mog iskustva u ucionici jedno bolesno dete obicno zarazi jos 2,3 a ovde su pokazivali brojeve gde je jedan pevac hora zarazio njih 70 i jedna koreanka u crkvi medju 300 ljudi zarazila jednu trecinu, po mojoj logici ne postoji nikakva sansa da je uspela da pipne 100 ljudi ili oni nju...Isto tako vecina zemalja nije imala u startu kapacitet da testira sve ljude vec samo one u jako losem stanju, sumnjala sam da su brojevi u populaciji nekoliko puta veci i kao dokaz nedelju dana kasnije italijani su potvrdili za asimptomaticne nosioce u populaciji.
Uglavnom, spremili smo se na to da ce ovo potrajati i da nece biti zabavno. Neki su vreme kod kuce sa porodicom shvatili kao odmor i zabavu bar prvih par nedelja,bili su optimisticni i veseli, postavljali su slike novih hobija i jela koje su skuvali na fejs i instagram, bodrili jedni druge da ce sve biti ok i da cemo izdrzati (cinik u meni im se podsmevao, jer ja sam odrasla tamo gde su poslednjih 100 godina vikali to isto “bice bolje" a uvek je islo na gore, realista u meni je govorio: ovo je samo pocetak, vrh ledenog brega a mi smo na Titaniku...), medjutim kako su nedelje prolazile porodice sa decom kod kuce su pocele polako da lude jer su firme ocekivale od njih da rade normalno kao da nisu dva roditelja kod kuce na racunaru dok im se par petogodisnjaka vrzma negde po kuci bez nadzora i pravi haos.Vecina roditelja osim onih gde jedan roditelj nije radio su bili ocajni.Oni koji su morali na posao u prodavnice i u fabrike jer su njihovi poslovi bili esencijalni, a nisu imali gde sa decom, bili su jos ocajniji. Ja sam uspevala da ustanem ranije ujutru, spremim i dorucak i rucak u isto vreme, odradim nesto dok deca doruckuju, ostavim starijeg da radi domaci do podneva dok se mladju igra i opet uradim nesto malo svog posla, onda posaljem starijeg da cita dok ubedim malog da uradimo njegov domaci, i konacno kada Aca zavrsi oko 6 izvede ih napolje na sat dva da ja odradim jos malo.Snalazili smo se i jos se snalazimo kako znamo i umemo, skola se zavrsila krajem juna ali svi su jos kod kuce sa decom i pokusavaju da rade.
U neke je usao takav grc da ce izgubiti posao ako ne daju 110% da su sami sebi zadali da rade i nocu i vikendom da nadoknade sate ili minute koje im deca oduzmu u toku dana, zivot im se pretvorio u posao od 24 sata , deca u smetnju. Nekako su u pravu su jer posle prvog meseca karantina pocele su lavine otpustanja, hiljade ljudi ostalo je bez posla ali u vecim kompanijama kao sto su avio kompanije desetine hiljada ljudi poslato je kuci do daljnjeg na vladinu pomoc od 2000 dolara.
Kanada je objavila rekordnu nezaposlenost i pad ekonomije, dok strucnjaci tvrde da nije bilo tako od prvog svetskog rata, a da bi svima dali te pare da sede kuci pozajmili su bilione od Kine, tako da smo sada prakticno u njihovom vlasnistvu...Ta ista Kina u kojoj sve pocne, i koja ce jednog dana vladati svetom, nije na vreme rekla svetu sta se desava, vrlo brzo je uspela da zaustavi sirenje u Wuhanu ali nedovoljno brzo da ostatak sveta ne prodje lose, ta ista Kina je cim je ovde ekonomija pocela da ide u kolaps pokupovala gomilu deonica americkih firmi koje imaju fabrike u Kini koje su sada prakticno njihove, i ne samo njih, masovno su kupovali deonice svega sto je vredelo na berzi a islo je nizbrdo, nemam sumnju da su uprkos svemu iz ovog kosmara izasli kao pobednici a ne kao zrtve, jer prvi put u istoriji ljudi su shvatili da zavisimo od njih u svakom pogledu osim hrane, i da su elegantno prestigli sve ostale svetske ekonomije jednim korakom.Bez ispaljenog metka, bez bombi, jedan nevidljivi mali patogen promenio je istoriju covecanstva.
Niko ne zna kako ce izgledati septembar i vracanje u skolu ali sumnjam da ce biti dobro.Jedno vreme sam pratila statistike u vezi sa virusom ali sam odavno prestala, jer ti brojevi nisu tacni iz 2 razloga, jedan je manjak testiranja,drugi je nonsalantnost nekih zemalja da zataskavaju i laziraju rezultate drugim uzrocima smrti, Rusija je ove godine imala trostruki rekord ljudi koji su umrli od upale pluca, neke druge zemlje hiljade srcanih udara ... i tako da citiram komsiju Americkog narandzastog idiota na vlasti - ja sam im lepo rekao da ako ne testiraju  nece imati virus...(logika dvogodisnjaka koji misli da ako stavi sake na oci i zazmuri ljudi ne mogu da ga vide).
Bez obzira kakvo je moje ili vase misljenje o ovoj pandemiji, ona nije ni prva ni poslednja u ljudskoj istoriji samo se zalomila u nase vreme kada je sve na par sati leta avionom od vas. Kuga je harala Evropom godinama pomerajuci se polako sa karavanima na putu svile, sifilis je dojezdio u luke sa mornarima iz novog sveta, kolera i malarija su bile endemicne u Evropi iako ih vise nema tamo, 1918 je dosao Spanski grip koji je zapravo poceo u vojnom kampu u Kanzasu u Americi i iskrcao se sa vojnicima u Evropu, taj grip je ubio vise ljudi nego rat i trajao 3 godine dok se planeta nije navikla na njega i danas imamo verziju koja nas ne ubija tako lako, i koju mozemo a prelezimo ( omiljeni youtube kanal za istorijske cinjenice mog klinca https://youtu.be/XQ9WX4qVxEo).
2003 Kineski doktor u Hong kongu je resio da vecera cibetku (vrstu divlje macke, zarazenu virusom slepog misa), razboleo se i umro zarazivsi jos 9 ljudi u hotelu. SARS je sleteo u Kanadu nedugo potom sa stopom smrtnosti od 11% i strasnim posledicama za one koji ga preleze, ostecenja pluca i bubrega (zvuci poznato?), samo posto nije bio toliko zarazan, karantin u Torontu uspeo je da ga zaustavi na vreme, mada cini mi se da niko ovde nije naucio lekciju.Svake godine slusamo na vestima o epidemiji ebole u Africi ( virus slepih miseva) koja se ponavlja poslednju deceniju ili vise.
2009 kada sam bila trudna sa prvim sinom, radila u dve skole i svaki dan putovala autobusom, negde u Meksiku u Verakruz provinciji pocela je pandemija svinjskog gripa (inace istog H1N1 virusa koji je odgovoran za Spanski grip koji se iskombinovao sa novim virusom u svinjama), nezvanicno je ubio oko pola miliona ljudi u roku od 2 godine i 10 procenata populacije mada su naucnici zakljucili da nije puno jaci on sezonskog gripa i odmahnuli rukom, jos uvek je okolo.Secam se kako sam jedina od svih okolo bila u panici i plasila se za svoje jos nerodjeno dete, dok su svi oko mene u Srbiji radili isto sto i sad rade, pravili se ludi i mantrali ma to je samo jaca prehlada...Tako i sad.
Jeste videli nekad da prehlada ubije 1000 ljudi u jednom danu u razlicitim Evropskim zemljama? Jeste videli da prehlada tako napuni bolnice da ljudi leze po podu i ne mogu da se pomere? Ja nisam. (osim kada sam gledala dokumentarac o epidemiji Ebole, koja je isto virus slepih miseva koji zarazi ljude ako se hrane slepim misevima i ima smrtnost preko 50% u nekim zajednicama i 90% ali se prenosi samo dodirom kao kapljicna infekcija).
Virusi i baterije sa zivotinja redovno prelaze na ljude, i u toj prvoj fazi su najgori i najsmrtonosniji ( kuga,antrax,lajmsova bolest,velike boginje,pticji grip, azijski grip, svinjski grip itd.).
Virusi prirodno mutiraju da se prilagode novom domacinu i postaju sa godinama manje smrtonosni iz jednog razloga, originalni virus koji ubije 100% nosilaca ne traje dugo jer brzo iscrpi broj onih koji mogu da ga prenesu, blaza mutacija virusa koja se lakse i brze prenosi, jer ne ubija nosioca (bar ne odmah) koji  moze da seta okolo ponekad i bez simptoma i zarazi druge, postaje dominantna u populaciji, ovo je posebno istina ako se virus prenosi vazduhom a po mojoj logici svaki virus koji se razmnozava u plucima (kao ovaj) zavrsi u necijem dahu i kaslju.
To se upravo sada desava, virus koji je krenuo iz Kine nazvan D614 nije vise dominantan, nego njegova mutirana verzija  koja je razvila dodatni protein da se veze za ljudske celije, nazvana G614, koja je vise puno zaraznija nego originalni virus i dalje smrtonosna za neke. Sudeci po proslosti, pandemije obicno traju 2 do 3 godine, istorijski drugi talas je jaci i gori od prvog sa vise zarazenih.U prvom talasu umiru oni koji nemaju nikakve sanse protiv primarnog virusa, stariji i ljudi sa losim imunitetom i hronicnim bolestima, hiljade njih, u drugom talasu mutirani virus sada prilagodjen na nove prenosioce i puno zarazniji uspe da zarazi mnogo vise ljudi i to podize broj zrtava.
Umiru i mladi zdravi ljudi od efekta koji se zove “ citokin oluja” gde imuni sistem pocne da redom unistava sva tkiva organa u kojima je virus i tako ubije telo.
Aca se ponekad ljuti na mene kada predvidjam lose stvari za neke njegove ideje, kao kada je hteo da ima farmu puzeva ili cincila, ili da sadi sa ortakom kupine ok smo jos bili u Srbiji, a ja sam mislila da to nisu dobre ideje, stalno se iznervira i kaze "ma da, ti imas kristalnu kuglu..." Nemam, ali puno citam, puno ucim i volim istoriju, sve se to vec desilo nekoliko puta, i ratovi i pandemije i ekonomski kolapsi, to je sve vec vidjeno, prezivljeno i svet je sve zaboravio u roku od jedne generacije.Mame koje se bore protiv vakcina nikada nisu gledale kako im dete umire od difterije ili lezi u gvozenim plucima jer ne moze da dise od polio virusa.I ne sporim da su neke od tih vakcina nepotrebne i visak, pogotovo vakcina za grip koji mutira svake godine i koja se zasniva na pogadjanjima naucnika koja mutacija ce biti zastupljena u populaciji, ali neke spasavaju decu od smrtonosnih bolesti.Zene koje su sahranjivale decu jedno za drugim u proslosti, su stajale u redu da prezivelu vakcinisu.
Kao sto sahisti razmisljaju o mogucim kombinacijama tako moj mozak izracunava konstantno najbolje opcije za nas opstanak, nesvesno i bez puno uticaja sa moje strane vidim stvari i detalje koje drugi ne vide.Ja nekako mislim da sam vrlo realna i logicna osoba, ali u svetu optimista moram da cutim jer cu dobiti epitet negativca i kocnicara.
Svetu koji vecito stremi ka novim visinama uspeha,laznog sjaja i glamura, ka influenserima i realitiju, kom se oci sjaje pri pogledu na sljastece stvari i novac, novu odecu, luksuzne automobile,milionske kuce, tom svetu ne trebaju naucnici i lekari (osim ako nisu estetski hirurzi), jer taj svet nije zabrinut za virus, niti dobrobit drugih, jer sebicno misli samo o sebi i svom fiktivnom uspehu.
Taj poluobrazovani svet u svojim 20tim kao oni studenti u Americi seta okolo govoreci "meni nece nista biti od kovida", to je samo farsa, a ako i nose maske na par minuta, nose ih da bi bili cool i okacili fotku na instagramu.Mlade nije briga sto stari umiru jer su stari, vreme im je.
U Kanadi umiru mahom stari po starackim domovima i zdravstveno osoblje koje radi sa njima, mada  ima i mladih na umrlicama, ali i dalje je bolje nego u drugim zemljama, manje mrtvih i bolesnih, ljudi nose maske po prodavnicama i trude se da drze distancu i zastite jedni druge, neki se trude, neki ne.
U celoj ovoj losoj situaciji pojavila se jedna dobra stvar za emigrante, svi koji su ostali ovde na radnim vizama i koji su imali uslove da podnesu papire za PR dobili su PR ekspresno u roku od mesec dana.
Planirali su da uvezu 341.000 novih emigranata ove godine sto se nece desiti, pa su resili da ovima koji su vec ovde srede papire.Sledece godine plan im je 350.000.Ja nisam znala da skoro 80% rasta kanadske populacije dolazi iz emigracije, uvek sam mislila da je taj broj manji ali koga zanima ima podatke na linku https://www.canada.ca/en/immigration-refugees-citizenship/news/infographics/immigration-economic-growth.html
Sto znaci da ce ta vrata uvek biti otvorena za one koji imaju snage i znanja da pokusaju, i da ce broj emigranata sledece godine verovatno znantno porasti, jer ove godine nece uspeti u planiranim kvotama.Bez obzira ko pobedi na izborima, Kanadi trebaju radnici jer populacija brzo stari i domovi su puni 90 i stogodisnjaka koji su proveli 40 godina u penziji...neko mora da popuni rupe.
Jos nisam sigurna kako ce izgledati svet i ekonomija posle ovog, ono sto znam iz istorije je da se efekat pada oseti narednih 6 godina i ako ne naidje novi virus iz Kine ili nesto gore kao globalno zagrevanje, nakon 6 godina ekonomija polako pocinje da se vraca u normalu sta god to bilo za nas.
Ovo je godina posle El ninja, kada opet belezimo rekordne temperature i zimi i leti, zatvoreni lavinama snega zimi i ledenim kisama, a  sada pod klimama danima zbog skoro 40 stepeni napolju sa UV indexom maksimalnih 10, koje u poslednjih 50 godina nismo imali u Ontariju...moje biljke se nekako drze pod pritiskom novih napasti koje su stigle na sever, kineska smrdibuba, americke krastavac bube, dzinovski azijski strsljenovi u Britanskoj kolumbiji, i gomila novih vrsta krpelja i zoonoza...sve to potisnuto u pozadinu vestima o virusu i ekonomiji, pored nedostatka uvezene meksicke radne snage na farmama i 10 dana na 35 bez kise...da li vidite sliku u prodavnicama na jesen?
Neke robe koja se uvozi iz Kine hronicno nema, glavni primer su decji bazeni i prskalice, svi su zakljucani u kuce zbog posla i toplote i prodavnice su brzo ispraznile ono sto je bilo na lageru od stvari a nove nisu uvezene. ljudi su pokupovali i zamrzivace po prodavnicama (sto se nikada nije desilo) ali slazem se sa idejom haha
Ako vrate decu u ucionice kao sto roditelji traze, ponovo ce biti redovi da se pazari i distanciranje i novi talas, a ja hronicno mrzim redove jos od srpskih redova za hleb i jogurt, ugnjavila sam ovim dugim postom, zbogom..odoh da kupim zamrzivac.

10 godina

Ko na brdu ak imalo stoji, vise vidi neg onaj pod brdom. Njegos

Krajem maja 2019, par meseci posle tog divnog letovanja na moru smo ponovo otisli u Srbiju da posetimo svoje i da se skupimo svi zajedno, sestra mi zivi ovde sa porodicom pa smo se nekako uklopili da se nadjemo tamo sa mamom i tatom da budemo svi na gomili nedelju dana.Osim standardnog cimanja na aerodromima i dugackog leta, nije bilo problema do otprilike drugog  dana naseg boravka tamo.Klinci su se nesto podzapali ko ce gde da spava i stariji je resio da spava u tatinoj momackoj sobi koja godinama nije koristena, puna bapskog namestaja i mojih starih knjiga soba je ok, ali te godine se nekako zalomilo da smo otisli kasnije nego inace ( u Junu ) bas kad bube i komarci krecu svom silom.Temperatura je polako pocela da se penje, mlado drvece lipe u centru je cvetalo i mirisalo fantasticno ali taman mermerni korzo je zracio toliko da sam pri svakom koraku osecala  toplotu na listovima, kafici su ukljucili one smesne prskalice magle da malo smanje grozan osecaj ali uzalud.
Gore na spratu u nasem starom stancicu uholaze su padale sa plafona i mravi su se uselili ispod lajsni laminata, zajedno sa pristojno ugojenim paukovima koji ih love, ja nemam nista protiv buba i zapravo ih smatram zanimljivim i potrebnim ali postoji granica kad se ujutru probudis sa ogromnim crnim paukom na jastuku koji ti zeli dobro jutro izbliza...U tom trenutku malo praska i jedno dobro usisavanje trebalo je da rese probleme ali stariji se ujutru probudio sa 2 ogromna ujeda na clanku na kojima su se videle 2 rupe, mora da je neki anticki pauk koji je ziveo tamo u prasnjavoj sobi punoj mesta za sakrivanje, godinama neuznemiravan, bio nezadovoljan gostom.
U roku od par sati clanak je otekao i poceo da menja boju u ljubicastu.Bili smo pozvani popodne na rodjendan ali nisam bila sigurna da je ok da idemo, mogla sam da vidim kako se otok penje milimetar po milimetar, obelezila sam liniju na kozi gde je bio kraj crvenila markerom i pokusala da isperem ranu i stavim hladne obloge, sat kasnije otok je bio na listu, ivica rane je sada bila tamno ljubicasta sa kapilarima koji su se videli, dete je pocelo da se zali da ne moze da obuje papucu prsti su mu bili skroz slepljeni o otoka.Sledeci sat otok je presao liniju i stigao do kolena.Resili smo da ga Aca odvede u hitnu.Tamo su naravno malo cekali ali uskoro su ga primili i prikacili na antibiotike i infuziju antihistamina, znam da je malo alergican na nasu macku jer kija oko nje i zolje ga posteno ujedu bar jednom godisnje ali nikada nije ovako reagovao ni na sta.
Lekari su resili da ga zadrze par dana u bolnici jer mu je odjednom celo telo nateklo, Aca je platio da ostane sa njim u sobi i da provede noc pored kreveta na stolici.Imamo putno osiguranje Preko viza kartice i preko ontario zdravstvene kartice, ali videci kakva je situacija pocela sam da se brinem, pogotovo sto je jedna od sestrica prokomentarisala uf ako nemate knjizicu ovde to ce da vas kosta... vec mi je bila suluda ideja da roditelj mora da placa da ostane sa detetom koje jedva govori jezik i nikada nije bilo samo u bolnici pogotovo ne u drugoj zemlji, onda mi se polako probudio onaj bes na taj sistem jer sam se setila sebe kada sam bila dete i sama provodila nedelje u toj istoj bolnici, na tom istom sivom spratu sa starim krevetima i oderanim zidovima, kada sam plakala da vidim mamu kojoj nisu dali da me obilazi a svakih 5 minuta je neko ulazio sa nekom iglom, i bes zato sto ima roditelja koji ne mogu da plate da ostanu sa detetom jer nemaju para kako se oni osecaju...Sutradan sam pokupila mladjeg i otisli smo da ih vidimo.
Proslo je skoro 30 godina ali taj hodnik i sobe i sprat izgledaju maltene isto kao kada sam ja bila dete,imaju par novih aparata i kreveta i novu farbu na zidovima malo manje sivu ali miris onog sredstva za dezinfekciju i starih kupatila i isprana posteljina izgledaju poznato.
Klinac je ok , smandrljao je ceo burek sa sirom i smeje se, igle i cevcice su mu u obe ruke i jos je sav otecen a noga ne izgleda dobro, ali deluje bolje, hrabar je sa svojih nepunih 10 godina, (za tri dana mu je rodjendan), medjutim mladji se unervozio i uplasio.Tada nisam obracala paznju ali posle sam skontala da se mladji pristojno istraumirao videvsi brata u takvom stanju.Aca kaze da su u bolnici svi bili fini prema njima, uradili sijaset testova i cinilo se da je ok medjutim svaki put kada smo pitali kad ce kuci produzivali su na jos par dana, konacno mi je dojadilo i potpisali smo da ga dovedemo kuci za rodjendan i da mu mi dajemo antibiotike i lekove za alergiju, dotle je ljubicasto crvena boja nestala i ostao je samo pristojan otok.
Toga dana kada smo isli u posetu u bolnicu, uvece sam stavila mladjeg da se brcka u kadi i zatekla ga bez jedne obrve, od stresa sto je odvojen od brata i straha, pocupao je sebi obrve i trepavice, mislila sam da je samo faza i u pocetku mi je bilo i smesno ali to se nastavilo mesecima posto smo se vratili kuci,svaki put kada je bio pod stresom oko necega cupao je obrve i trepavice sebi,konacno je prestalo kada je zaboravio na putovanje i skoncentrisao se na skolu i drugare.
Rodjendan je protekao i sretno i tuzno u isto vreme, ali kao i prosli put ta prva nedelja u Srbiji mi je presela.Prosli put smo dobili stomacni grip i prvu od 3 nedelje proveli tako sto su deca lezala oko mene i povracala 3 dana dok opet jedan nije zavrsio dehidriran kod lekara ( manji) ovaj put smo zezali starijeg da ga je ujeo radioaktivni pauk i da nam javi ako postane spajdermen...Sto se racuna za bolnicko lecenje tice, umalo nismo umrli od smeha kada nam je zabrinuta sestrica dala papir sa cifrom od 10.300 dinara, zato sto za neosiguranu stranu osobu u bolnici u Kanadi dan kosta oko 1000$  a znajuci da su cene odela i hrane u Srbiji skoro iste kao ovde ocekivala sam puno vise, 130$ je nista za 4 dana lecenja i osiguranje nam je sve uredno vratilo a mi smo castili osoblje i zahvalili se na nezi i brizi. Znam da za nase uslove taj racun nije problem, ali nekom ko nema ili mu je to pola plate bi bio problem.
Ostatak od dve nedelje smo ogranicili na minimum cimanja i maksimum druzenja, cak sam uspela da se vidim sa drustvom iz osnovne na mnogogodisnjici male mature, nije nas bilo puno ali je svaki minut vredeo.
Deca su svako vece pekla kobasice na stapu pored logorske vatre sa dedom i kada smo se ukrcavali u Varsavi svi alarmi su poceli da zvone da imamo ekploziv, skontali smo da su im odela i patike toliko puni cadji da aktiviraju alarm hahah iako su bili sveze okupani i sredjeni, mamini teroristi.
Moram priznati da te poslednje nedelje vec brojim dane kad cu kuci, ne zato sto ne volim Srbiju nego zato sto volim svoj mentalni mir ovde.Iako se ljudi stvarno trude da budu pozitivni i zive svoje zivote na miru, i retko kad me neko ugnjavi politikom koju sam odavno prestala da pratim toliko je zajedljivosti i sitnih nepravdi i ljdske zlobe da mi bas ne prija da bude, okruzena tim.U pocetku smo svima pricali kako je u Kanadi i kad su nas pitali i kad nisu, ali negde u tom razgovoru vidis da Se ljudima promeni izraz lica i skontas da je vreme da stanes i prebacis na neke blize teme, jednostavno deluje kao da lazes, isto kao sto sam primecivala pre 10 godina na licima Kanadjana zgranut izraz kada sam pricala o svom odrastanju i detinjstvu, verovatno i njima nije bilo bas najjasnije...delovalo je kao da lazem.Jbg, ja osim dece, baste i knjiga i lokalnih stvari nemam puno tema za razgovor sa normalnim ljudima, rado cu pricati sa entomolozima, botanicarima, geneticarima o njihovim temama, cak i sa neurolozima jer me te stvari zanimaju i citam o njima stalno.Moda, estrada, reality, tv i ostalo me generalno ne zanimaju, i u poslednjih par godina smo vec usli u onu generaciju koja stalno spominje klincima kako je bilo u nase vreme...Tako da su se razgovori mahom svodili na ko je gde uspeo da pobegne na letovanje, gde je dobra klopa i kakva su nam deca, i to je otprilike zivot krajem 30tih, okrenes se i proslo je 15 godina braka, dvoje dece, po koja boljka i zivot ide dalje.
Iznenadilo me je koliko su knjizare popularne i fantastican izbor knjiga, nisam bas dugo kupila sebi nijednu jer pored ogromnih besplatnih biblioteka i online knjiga nemam potrebe,ali bilo je zanimljivo kupiti par knjiga, obozavam Fredrika Bakmana i uzela sam Moja baka vam se izvinjava ( preplakala naravno)i par stvari za decu ali sam jedva nasla mesto u koferu jer je neko resio da dovuce 7 kg polovnih stripova Alan ford za Kanadu, svako ima svoj zanr.
Odmor se zavrsio i vratili smo se taman da zakljucim kako mi je pola baste propalo iako su je komsije nedeljama zalivale i pazile macku, paprika nije mrdnula ni milimetar a mrmot je uleteo u dvoriste i popasao sav grasak i salatu dok je macka bila zatvorena, toliko o basti u sredini gde dok stojis i pricas sa komsijom pored prodje lisica sa zecom u ustima i ne trgne se od ljudi.poslednjih par godina u sumi su se pojavili i kojoti pa moram da zakljucam macku unutra pre mraka inace ode ljubimica nekom za veceru.Na moju srecu i opstu radost dece paradajz je rodio toliko da smo imali smrznut sos u frizideru do februara ove godine, taman kad je kovid karantin udario bilo je pice i spageti svaki drugi dan.
U Septembru smo se svi uredno vratili u ucionice i Aca u kancelariju, i trebalo je malo navikavanja na novu rutinu jer je svako bio u drugacijoj smeni ali bilo je ok, sve do februara, tada je poceo strajk u skolama u Ontariju i ja sam imala tu cast da ponovo nosim transparente i vicem parole i setam satima po snegu boreci se za prava dece i njihovu buducnost, deja vu sa tragovima traume u najhladnijem periodu Kanadske zime.Roditelji dece iz mog razreda dolazili su da nam donesu topla peciva i kafu i toplu cokoladu i da setaju sa nama, restorani i kafici u centru davali su besplatan caj i kolace i dozvolili nam da koristimo kupatila, svi su podrzavali prosvetne radnike i slagali se sa tim da ne treba povecati razrede.Politika i birokratija uvek pokusavaju da ustede na tudjim ledjima uglavnom na zdravstvu i skolstvu, tako da je fuj konzervativna vlada gospon Forda prvo krajem 2019 otpustila skoro trecinu sestara po vecim bolnicama (ukljucujuci i nasu ) na ime smanjenja milionskog duga bolnice i time napravila fantasticnu uvertiru u ono sto ce se desiti u februaru sa virusom.Nista bolje za haos nego oduzeti sredstva i radnu snagu bolnicama par meseci pre eksplozije.
U Januaru su presli na nas, vrtic pri skolama u kom radim funkcionise tako sto na 30 toro dece rade jedna uciteljica i jedna vaspitacica zajedno, njihova ideja je bila da se rad prebaci na jednu osobu i nagura jos dece po ucionicama iako neke u velikim gradovima vec imaju po 34 oro, nemoguce je raditi sam sa 30 oro dece uzrasta 4,5 godina ili vise sa inkluzijom dece koja imaju posebne potrebe i razlicite mentalne probleme u tim grupama, nemoguce i opasno za drugu decu i sigurnost dece uopste.Zato smo setali po snegu, ucionice verujte mi imaju hiljadu i jedan problem ali povecati broj dece i smanjiti broj osoblja nece resiti ni jedan od tih problema.
Nekako u to vreme vesti su pocele da se pune slikama iz Kine i roditelji dece odande koji su gledali kinesku televiziju kod kuce su uporno zapitkivali sta ce biti sa skolom, mi nismo imali pojma sta ce se desiti i uredno smo ih smirivali da ne treba da se brinu jer Kanada nema virusa...zasad.

9 godina

Jos setam zemljom.
 Jos cekam da nestane sneg u aprilu i da suma olista prvog maja sa istim nestrpljenjem sa kojim deca cekaju sneg.
Imala sam jednom napad nostalgije, ali jedan put nazad mi je bio dovoljan da me vise nikada ne uhvati.Dugo sam se posle preispitivala.Vesti odande, one koje ulovim krajickom oka na fejsu i dalje deluju kao naucna fantastika i to ne ona dobra vec neka trecerazredna kao jeftini papirni romani gde je glavni junak pijanica pun mana ali se batrga sa pola mozga protiv neke teorije zavere, ako je neko citao te romane kao klinac mozda ce me razumeti, ili one sci fi pricice iz zabavnika koje su uvek bile grozomorne, cudne i jezive ali su te terale na razmisljanje.
Tu i tamo naletis na neku rupu na putu zivota pa trazis nacin da je zatrpas, zaobidjes ili preskocis, kako kad, i ides dalje.Nisam bila jedina kojoj je dojadila zima prosle godine pa smo se u Decembru spakovali i otisli na plazu, deca se slazu da je to najbolja odluka dosad i da treba da je pretvorimo u tradiciju.Punta Kana i Karibi su prelepi, iako nije bila najjeftinija opcija svaki dan tamo je znacio vise nego mesec dana u kanadskoj zimi.
Sa -20 na plus 26-30, na suncem okupanu plazu, zvuk talasa, miris vode i peska i vecite koktele u rukama dok su klinci skakali kao ludi na talase i zakopavali se u pesku...raj na zemlji.Zezali smo se da kad se razidjemo moramo da se nadjemo kod nase palme na plazi.
Tamo sam razumela o cemu mi je Erl sa Jamajke davno pricao, drvece manga i avokada raste svuda okolo, kokosove palme isto, cele godine je od 22 do 30 stepeni i sve je divno samo treba da pruzis ruku...ali kada odes u grad van turistickih luksuznih rezervata postoje betonski blokovi zgrada isvrljani grafitima sa lokalnim mini prodavnicama na cosku, odmah pored sumnjive automehanicarske radionice i gomile kladionica. Postoje i kuce ciji su zidovi jedva ozidani nekim kamenom a krov im je od trske, kao sto je bio ceo aerodrom, kamena zgrada sa ogromnim trscanim krovom.U povratku smo videli dvojicu kako sede na drvenoj konstrukciji i uplicu novi deo krova, rekoh "vidi dodaju jos jedno krilo aerodroma...".
Klinci se voze na motoricima (onim malim sto lice na tomos ) sa tetovazama po licu i vratu, a lokalne vesti vecito vrte price o pokvarenim politicarima, mitu, korupciji, vladi koja ne valja, politicarima koji pregaze nekog pijani i ne odgovaraju itd.
Dominikanci dolaze u svim nijansama od bele to najtamnije crne boje koze ali izgledaju kao da ih to ne dotice uopste.Engleski jezik cak i onih koji su radili u hotelu je bio minimalan ali zato se moj spanski malo popravio.Turisti nikada ne izlaze iz hotelskog kompleksa, nemaju potrebe.U all inclusive spadaju pristup akva parku za decu, 3 bazena, bazen oko svake zgrade sa apartmanima onaj u koji mozete da usetate iz sobe ako uzmete sobu u prizemlju, gomila specijalizovanih restorana od kojih jedan sluzi rostilj i hamburgere, jedan svemirsku hranu ( hranu koja je spakovana u kesice iz kojih jedu astronauti i ceo restoran je u futuristickom stilu), jedan sluzi ribu, jedan pizu i italijansku hranu, 2 su samo za odrasle , jedan sluzi sushi i kinesku hranu i 2 sluze svedski sto po ceo dan, pored toga postoji pekara i kafe, prodavnica, i nekoliko barova. Prvog dana dobili smo narukvice kojima otkljucavamo sobu i gde god nam je nesto trebalo, nama ili deci samo smo otisli i trazili.
Osim toga imali su pozoriste za decu, otvoreni bioskop, i svako vece bila je druga vrsta zive muzike ili zurka na plazi.Turiste koje je mrzelo da pesace 5 minuta do plaze uskuzno su vozili onim auticima za golf ( imaju i golf terene i streliste, koga zanima) Hotel koji smo odabrali je relativno nov i imam samo reci hvale za njih, Nickolodeon je namenjen porodicama sa decom, sa gomilom zabave i aktivnostima za najmladje  i akva parkom i igraonicama.
Lovili smo danima najpovoljniju opciju na Expediji jer je vecito preskup ili rasprodat.
https://www.tripadvisor.ca/Hotel_Review-g3200043-d9762283-Reviews-Nickelodeon_Hotels_Resorts_Punta_Cana-Uvero_Alto_Punta_Cana_La_Altagracia_Province_Do.html
Definitivno mogu da kazem da mi je to najepse letovanje do sad.Izbor hrane je bio neverovatan tako da nismo ni uspeli vecinu stvari da probamo, a deca su ionako zivela na pecenom krompiru i sladoledu...Los deo je bio sedenje 2 sata u avionu u Torontu dok smo cekali da mu odmrznu krila ( sto me je naucilo da ako bas ne moram, ne letim  zimi odavde) i tuga kada smo trebali da se vratimo u zimu.Najmladju klinac je toliko plakao i kukumavcio da je bio smesan, mesecima posle mi je ponavljao da hoce nazad na plazu i da zauvek zivi u "Letu", na sta mogu samo da kazem i mama bi sine hahah.
Ljudi koje sam sretala tamo su vecito nasmejani i raspolozeni, oni sa kojima sam uspela malo da se ispricam nisu izrazili nikakvu zelju da negde idu odatle, posao u hotelu je ok i dobijaju napojnice, devojka sa kojom sam pricala je rekla da bi umrla na -20 jer je njoj hladno kad je obicnih 20, ima 20tak godina i sina od 2 god kog cuva njena mama dok ona zabavlja klince u hotelu.
Uglavnom je sve bilo cisto i kulturno sem par necivilizovanih turista koji su preterali sa picem, i to mame sa decom koje su pile u bazenu, prosipale pice u vodu jer ih je udario koktel i sunce, dok su pustale klince da jedu pomfrit i pizu na duseku, onda se jedan od klinaca ispovracao u bazen i morali smo da odemo na drugo mesto...Svi su dosli da malo otpuste ventil ili kako na engleskom kazu "unwind", ljudi iz celog sveta ne samo Severne Amerike.Upoznali smo Portorikance, Amere, Britance a bilo je i puno Holandjana i Skandinavaca, znate vec, sve one zemlje na listi uspesnih ciji ljudi imaju para da izigravaju turiste, mada bilo je i nasih...Neki Beogradjani i njihova ekipica.
Volela bih da sledece zime idemo na Kubu, kako stvari stoje ovo ce biti godina za putovanja.

8 godina, ne vole svi narandze i u Srbiji je super! ( a ni u Kanadi nije lose ;) )

Jednu stvar pocinjem da razumem, ono sto su mi stariji od mene uvek govorili, kako vreme leti i kako prolazi sve brze sto vise godina imas.
Juce smo se pogledali posle skoro deceniju i po zajedno, i skontali koliko smo se promenili, zapravo su nam oci uvek uperene u decu, pa retko kad i bacim pogled u ogledalo, ali kao da je prosla citava vecnost od onog vremena kada nije bilo dece okolo.
Godine zongliranja uzimaju svoj danak.Nijedna sminka ne moze da pokrije bolna ledja i krckave zglobove...Ali sve to nekako prodje sa osmehom kad pogledas klince i kad si u srcu jos uvek negde tamo u ranim tridesetim ;)
Ima jedan tabor straih emigranata ovde koji se zove"nije ovde lako", i "nemojte dolaziti tamo je bolje", i ima ta ista ekipa sa druge strane koja kaze da je u Srbiji bolje, ostajte ovde itd. i verujte mi i jedni i drugi su u pravu na svoj nacin.Iz moje perspektive nekima je u Srbiji super, to je najbolje mesto na svetu za njih, a i klima nije tako hladna :)
U Srbiji je super. Super je za ljude koji imaju ogromnu podrsku porodice, lake a dobro placene birokratske poslove ili jednostavno svoje firme i gomilu para.Ako hocete da dobro zivite tamo gde jeste, i sposobni ste za to, samo se uvalite se u prave politicke linije ( za taj period naravno) povezite se sa ekipom koja razmenjuje usluge i nadjite nekog drugog da radi za vas.Ako ste dovoljno sretni neko iz vase porodice se vec pobrinuo da vam ostavi neki stan ili kucu, imate bar 3-4 besplatna bebisitera na raspolaganju i sve u gradu vam je na 5km razdaljine kolima koja vam je verovatno cale kupio...Ko je u toj prici taj moze da razmislja i luksuzu kao sto su letovanja, bolovanja, i povremeni skok u shoping u inostranstvo zato sto bas nece da nosi jeftinu kinesku garderobu (koja se zaista ne isplati).
U Srbiji je super za ljude i porodice gde je neko pre njih mislio i sticao za njih, pa sada imaju na sta da se oslone.
Dobro je i za blistave umove koji mogu tu da zive, a rade za ko zna koga u svetu,
dobro je i za neradnike koji umeju da mesetare i presipaju iz supljeg u prazno, izigravaju vecite kocnicare po politickoj liniji a opet primaju platu za svoj nerad, dobro je i za zene koje su se dobro udale za nekog ko ima para da im finansira sta god da je njihova vizija normalnog zivota i to po mogucstvu bez gundjanja, dobro je za sirok krug starijih onih koji su pred penzijom ne znaju nijedan strani jezik a cela ekipa za pecanje,kartanje, lov ili kafanu im je na 5 minuta kolima...
 Super je i za studente koji planiraju koliko ce se ubiti na exitu, dok im keva i cale pabirce za stan i nadaju se diplomi, a u medjuvremenu vec hvataju veze preko kumova i rodbine za neko mestasce za dete u nekoj firmici ako vec nema sanse za drzavni pos'o.A oni koji su upali na drzavni posao, tek njima je dobro.
A ja se kladim da svako ko cita ovo sad vec ima nekog lika iz ovih kategorija u glavi koji deluje da , pa eto, deluje da mu je bas dobro tu gde jeste.Nekog lika koji nista ne radi na svom radnom mestu a dobija pare, nekog ko ima svoju firmu pa drugi rade za njega, nekog ko ima dobar drzavni posao,nekog ko se stalno zamajava nekom politikom nema dana radnog staza a opet je nekako uvek pun para,vecitog studenta u kasnim tridesetim koji zivi na maminoj kartici,drugaricu koja se udala za duplo starijeg ali imucnog lika, i sve tako, da ne nabrajam...ljudi su odabrali svoj put.
Ja sam se godinama ljutila na tatu kada je pokusavao to isto da mi objasni, da neki ljudi opstaju sa tom idejom u glavi da im je dobro i da se snalaze, radili duplo vise  ili ne radili nista na jedan ili drugi nacin oni naprave da im bude dobro.
Zivis u drzavi koja je na dva sata kolima od inostranstva, koja ima sva 4 godisnja doba na vreme, koja ima more na par sati voznje...Citam novine kazu- mladi nemaju za letovanje, moj brat stavio par stotina evra u dzep, sator u gepek i otisao na letovanje sa zenom.Nasi matorci isli na radne akcije...ali za hotel sa svim zvezdicama stvarno nemamo para to je istina.
Vas problem, i moj izmedju ostalog, je bio to sto ili niste zadovoljni tim sto (ne) imate ili hocete vise,drugacije ili bolje.
Za divno cudo, u ovoj dugo ocekivanoj poseti bivsem domu, retko kad sam osetila da me neko od pravih prijatelja gnjavi politikom ili kuka, nekako su se i oni svi snasli i uperili oci u svoju decu, i deluje mi da im je dobro, sto me cini sretnom. Svi smo nekako zabovarili na sebe i sazreli gledajuci kako da se brinemo o onima sto su sada bitniji od nas.Vise nije -meni treba ovo meni treba ono, sada je kako cemo da obezbedimo njima nesto.
Kada je mama bila mala, pokojni deda kog nisam nikad upoznala doneo je kuci jednu narandzu, pravu retkost u ono vreme. U njenoj, a kasnije i u nasoj porodici uvek je bio red da se stvari dele jednako, tako su narandzu podelili na 4 jednaka dela, 2 deci i 2 odraslima.Moji baka i deda su tad rekli da im narandza stvara kiselinu i da ne mogu na je jedu...Godinama kasnije i moji roditelji su patili od kiseline kad smo delili narandze, da bi vise ostalo nama.Ja ne moram da zakidam nikom nista u nasoj porodici, iako i dalje delimo i kupujemo  malo da ne bismo bacali hranu i da bismo cuvali okolinu, mogu sutra da kupim bez razmisljanja sta god zelim da probam ili sta deca pozele, ali to ne radim, to nije poenta ove price.
Mi nekako nacionalno nismo vaspitani da budemo sretni, ili bar da vidimo dobre stvari u zivotu i da se fokusiramo na njih.To opste kukanje uz koje odrastas ti se uvuce u mozak, sedne negde u potiljak i non stop ti govori sta sve ne valja, i to nosis u sebi dozivotno, mozes samo da naucis da ignorises taj glas mentaliteta a nikada da ga ucutkas.Uvek sam mrzela vesti, vesti i uopste lokalne televizije i novine su slika i prilika tog ispiranja mozga, njima je potreban senzacionalizam losih stvari da bi se prodavali, to mi je jasno ali zasto je citavom narodu potrebno da posmatra stvari kroz prizmu negativnog? Svi jako dobro umeju da upere prst i objasne sta sve ne valja, ali niko se ne trgne da nesto ucini da se stvari promene na bolje,zbog toga skidam kapu ljudima koji su uprkos svemu tome pokretaci pozitivnosti i promena na bolje koji se bore za okolinu i ljudska prava, kao i prava zivotinja, tamo i bilo gde na planeti.
To me je podsetilo na lokalnu pricu ovde, prosle godine cini mi se negde na severu u rezervatu izvor pijace vode bio je ugrozen jer je deo nasipa koji je drzao zagadjenu vodu u nekoj lokalnoj bari ( koju je isto to naselje zagadilo smecem) bio delimicno urusen.Sad, sudeci po fotografijama par ljudi sa kolicima i asovima i par dana posla bi resilo sve i sacuvalo cistu vodu, ali zbog nekog inata i politike niko nije hteo prstom da mrdne vec su trazili da vlada posalje bager i radnike da to srede, jedna kisa kasnije i pogadjate, problemi za celu narednu godinu i stotine hiljada dolara troska za javnost da bi se cista voda dopremala tamo...
Nije moje da sudim, ja ne znam sta je njima u glavi, mozda im je dobro tako.Mozda im nije dobro ali su lenji da se promene, ko zna, mozda ne zele da se ista promeni.
Nismo vise deca, svi znamo da smo sami odgovorni za svoju srecu i dobrobit, pa ako ti nesto nije dobro promeni situaciju ili promeni sebe da ti ti to vise ne smeta, nema puno izbora.
Dolazim do toga da ako su hiljade nas godinama krivile okolnosti, drzavu i sta sve ne zbog toga sto nam nije bilo dobro a pored nas setaju ljudi, nasi poznanici i prijatelji kojima je bas super onda ko je tu lud? Onda sam ja kriva sto nisam uspela da se ukopim i snadjem da bi i meni bilo super u Srbiji,
ali u duhu svog inatskog srpskog vaspitanja samo da naznacim da to nikada javno necu priznati hahaha
Cula sam salu iz jedne hi tech firme ovde okolo, kako su im ljudi sa nasih prostora jako dobri radnici, samo ne smeju nikad da stave vise njih u isti tim, jer onda ce svi da se bore da budu najpametniji i teraju inat drugima i nista nece biti uradjeno...
Srbija se za mene ne menja, tamo je uvek sve isto, samo ja se menjam, shvatam neke stvari kako nizem godinu za godinom i gledam ove moje kako mi stizu vec do brade...
.............................................
Kanada je ovih dana kao gnezdo, zavejani smo u tisini ispod mekanog metra snega i osmehujemo se jedni drugima ujutru u prolazu onim delom lica koji nam se jedini vidi ispod slojeva odece i naocara.
Tiho je, mirno je i monotono je. Kuca posao, posao kuca, gomila dece ispod pokrivaca, crtaci i topla cokolada...Frizider je pun, racuni su placeni, samo da smo svi zdravi a bice i neko mini letovanje ...
Ja se razmenjujem semena sa bastovanima sirom sveta i cekam Seedy Saturday u biblioteci, to je Subota kada donosimo svi semena koja smo sacuvali od leta i stavimo ih na sto za razmenu u lokalnoj biblioteci pa svako uzme sta mu treba i usput se ispricamo sta je ko novo uspeo da uzgaji ove godine...Dolaze i razliciti predavaci da uce ljude i decu o bastovanstvu i uzgajanju hrane, dolaze i predstavnici lokalnih firmi i prodavnice semena, sve je besplatno.Skoro svaki grad u Kanadi ima svoju subotu ili nedelju za ovakve razmene i ukljucivanje vise ljudi u pravljenje jestivih ili basti za leptire i pcele.Vecina novih zgrada sada ima zelene krovove, pokrivene niskim cvecem i travnjacima.
Nas grad dobija prvi laki voz u okolini, pruga je zavrsena i sada cekamo prvu voznju.Pruga je kasnila sa radovima 6 meseci i ljudi nisu bili sretni, citav projekat trebalo je da traje 2 god ili takvo nesto, 26 novih stanica i pruga koja povezuje 3 grada sto ispod sto iznad zemlje, zavrsili su je neverovatno brzo ako mene pitate, a izgradili su i novu bolnicu u Torontu za godinu dana, ja znam da se ona u mom rodnom gradu gradila jos pre mog rodjenja i jos nije zavrsena...U svakom slucaju trebace nam i voz i nove bolnice, jer emigranti samo dolaze, i deca se radjaju, a u starackim domovima sede 90to godisnjaci.
Obecala sam klincima da cemo ici da se provozamo kad voz stigne, trebao je vec da bude na sinama al' i njega pravi kanadska firma pa i on kasni :)
Do proleca ima jos par meseci, ono stize tek sredinom maja za stvarno, a dotle dok je napolju -11 i fijuce, topla cokolada i crtaci.Mozda ova hladnoca ima neke prednosti, pa nas malo smrzne i uspori da ne ostarimo tako brzo, jer cini mi se da je ovih 8 godina proslo za tren...



Nemojte se ljutiti sto nemam vremena i ne zelim da odgovaram na ista pitanja na koja sam u preko 200 postova ovog bloga odavno dala odgovore, a tu je i Google :)

Vremeplov

Ostala sam duzna jednu pricu na ovom blogu.
Ostala sam duzna jer nisam znala kakav je osecaj kada se prvi put vratis u proslost.
Ono sto sam cula od drugih kada podju nazad u posetu bivsoj zemlji, vrlo cesto nije mi se dopadalo, jer svi su bili odusevljeni kako je super i dobrim provodom kako toga nema ovde itd, i to me je strasno nerviralo iz nekog razloga.Zaista mi nije bilo jasno kako to tmurno mesto koje smo ostavili u beznadju moze da se pretvori u najbolji provod i uzivanciju.
Ocekivala sam od njih da se vracaju skenjani (vrlo nerealno od mene priznajem), kao tada kada smo otisli sa losim i crnim pricama o tome kako je katastrofa i ne vredi ni ici tamo nikad vise...Ocekivala sam od sretnih Kanadjana da nastave da se zale na Srbiju koju su sa kukanjem napustili,kako nista ne valja, samo sada kada se osvrnem pomislim, boze, zasto sam to uopste ocekivala?
Zasto bi se neko ko tamo ode sa parama na odmor i moze da radi sta hoce i kad hoce uopste zalio na bilo sta, pa to je najbolje letovanje na svetu, smestaj i hrana su dzabe a ti se osecas kao mali car jer svi obracaju paznju na tebe odjednom i trce da te vode okolo i pronalaze ti zanimacije...nista te zapravo ne dotice jer ne pratis taj program i politiku godinama, ne zivis i ne primas platu tamo, i jedini koji kukaju su drugi, ti brale nisi u toj prici.
Posle 7 godina emigracije presekli smo jednu dugu kanadsku zimu evropskim prolecem, i proveli mart tamo, zapravo 3 nedelje marta.Psihicki sam totalno odlepila pre puta, na sve sam se spremala, na lose vreme, na hladne sobe i slojeve odece, na neljubazne ljude, lekare, na ludilo decjeg nespavanja i navikavanja na 6 sati vremenske razlike...otprilike sam za sve imala plan B, sta ako...ali jedina stvar koju nisam predvidela je razlika u imunitetu, jer nas je posle nedelja cimanja sa lokalnom kanadskom gripom odmah posle sletanja pokosila stomacna aktuelna tamo.Prvu nedelju smo proveli izmedju kreveta i kupatila, drzeci deci lavore, peskire i glave dok su kunjali na nama.Zapravo je ispalo da je otici kod lekara u Srbiji carski ako ti nije problem da iskesiras pregled i lekove, neki se cak iscimaju da ti dodju na vrata.
Nasi utisci su se drasticno razlikovali od utisaka nase dece, bar onog starijeg koji je umeo da ih izrazi.Kada smo sleteli u Varsavu nestalo je finog i nasmejanog osoblja iz Toronta koje propusta ljude sa malom decom prve i zapahnula nas je nezainteresovana rezignirana istocna Evropa, osmeh se verovatno posebno placa pa ga nigde nismo videli.Gomila mladih belosvetskih japija koji studiraju po svetu ukrcala se sa nama u satl bus za avion za Beograd, niko se nije cimnuo da nam ustupi makar deo sipke da se uhvatimo dok smo drzali decu poluludu od neprospavane noci na sebi, tako smo neko vreme visili svi na Aci dok se jedna devojka (hvala roditeljima koji su je lepo vaspitali) nije smilovala i ustupila nam parce sipke i oslonac.U varsavi je bilo -5 sa kisom, prijatno u odnosu na -18 sa mecavom koje smo ostavili 10tak sati leta iza sebe, ali i dalje je bilo neprijatno stajati po strani na vetru i kisi dok su se japijevci ukrcali sa svojim fensi laptopovima u odeci po poslednjoj modi vrhunskih brendova, svih 150-oro njih bez dece i pre nas, mi smo poslednji usli u avion.U avionu sam razmisljala o prvom utisku, o tome kako nas niko nije ni pogledao,nisam videla kontakt ocima ili osmeh od kad smo dosli u Evropu, a toliko sam se navikla na ljudsku ljubaznost ovde, kako i sada svi sede i bulje u svoje ekrane ignorisuci sve oko sebe.Mali me je podigao da u roku od sat vremena 3 puta idemo u rep aviona do kupatila, i sva tri puta sam morala noseci dete u rukama da se ne sktrlja od turbulencija da preskacem noge jednog *&#!#* mladica koji ih je nonsalatno pruzio preko cele staze bez mrve namere da ih pomeri, poslednji put pozelela sam da ga sutnem iz sve snage ali to bi me samo spustilo na njegov nivo i odustala sam.
Konacno sam videla osmeh kada smo naleteli na nase carinike, videli su malog kako vuce svoj mali kofer i donosi im ga i gura ga u skener, poceli su da se smeju i da mu govore da ne treba jer oni njemu veruju da nista ne krije, i da im je drug,odahnula sam, konacno normalni ljudi.Malo su se salili sa njim i ipak mu skenirali kofer.Pet minuta kasnije u oblaku dima u wc-u Aleksa me je pitao zasto ovde vazduh tako smrdi i ne moze da se dise, kuknjava se nastavila kada smo izasli u Beogradski smog napolju, vidi molim te, pa ja sam i zaboravila na smog i tezak vazduh.
Ali nisam zaboravila na ludacki saobracaj i reli vozace, u momentu kada smo ugledali automobile i kuce ucinilo nam se da je neko mahnuo carobnim stapicem i sve smanjio, putevi su se suzili,vozila su bila smesno mala i preblizu jedna drugom, a ulice...pa prosle bi za jednosmerne ovde.Na ulazu u nase bivse naselje Aleksa je pitao zasto su jednu traku podelili linijom na 2 dela i konstatovao da je ta traka polovine sirine naseg puta u ulici (koja je slepa), sto je istina kad bolje razmislim,jer ujutru mogu da se mimoidju djubretarski kamion i SUV pored 2 reda parkiranih automobla roditelja koji donose decu u skolu.
Onda smo otvorili vrata naseg bivseg stana na spratu i zakoracili 7 godina unazad u dan kada smo otisli.
Sve je bilo onako kako smo ostavili,namesten krevetac i decja soba sa igrackama, kuhinja koja je ujedno i dnevna sa minijaturnim starim televizorom koji ima 4 dugmeta i nema daljinskog, smesna ali neophodna mala zidna klima, minijaturna sudopera i sporet sa 2 plinska grejaca ako nestane struje, ili ako nestane plina, 30+godina stara TA pec na kojoj smo susili ves...sve stvari, posudje, sve na svom mestu...kao da smo juce isetali odatle, samo proslo je 7 godina od juce.Aca je prokomentarisao kako je sve malo kao da su tu ziveli patuljci a ne mi.
U jednom trenutku sam morala da dobro udahnem i na silu resetujem mozak koji se borio sa cinjenicom da sam sve vreme zivota u Kanadi mozda samo sanjala i da sam zaista otisla negde na par dana i vratila se u neku drugu stvarnost iz koje ipak nisam uspela da pobegnem, mom mozgu nije pomagala ni cinjenica da se za 7 godina nista nije promenilo u naselju i okolini, sve je ostalo isto, kao kada sam otisla, kao kada sam ja bila dete i odrastala tu...Samo su sad u ulici neki novi klinci, deca moje generacije, deca tih klinaca sa kojima sam se ja igrala.
Neki novi klinci...oni su dokaz da nisam sanjala i da je vreme proteklo, iako mi nismo obracali paznju na njega.Posle sam shvatila da ipak ima par novih stvari, jedan trzni centar koji podseca na neki delic Evrope, novi krov na staroj pijaci,par novih igralista iz stranih donacija, i poplocan centar.
Umorna od puta htela sam da istusiram i legnem decu, morali smo da sacekamo da se betonski zidovi (ne grejani godinama) malo ugreju jer je u duhu stednje grejanje ukljuceno tek kad smo stigli, mislila sam da bi topla kupka pomogla i poskidala sam decu pored elektricne grejalice u kupatilu i pustila vodu u kadu, odjednom sam cula kuknjavu i gadjenje i okrenula se da vidim decu kako beze iz kade pune zute smrdljive vode,ah da, i na to sam zaboravila, voda koja ne sme da se pije zbog kolicine arsena u njoj a ne sme ni da se gleda kada se kupas jer se inace niko nikad ne bi okupao u gradu.Trebalo mi je 3 dana da ih ubedim da se istusiraju i da im nece nista biti, a mi smo odrasli pijuci tu vodu godinama i gutajuci Tiski mulj i prasinu ravnice, dok su svi u kucama pusili dan i noc bez obzira na decu,bez sedista i bez pojasa, bez zdrave ishrane i piramida namirnica...Kolaci su se pravili vikendom a slatkisi dobijali po zasluzi, i dok mi moj buduci doktor nauka drzi predavanje o mom roditeljstvu i njegovim pravima da ne bude otrovan vodom treceg sveta,jer ga prisiljavam da se istusira, u mojoj glavi se vrti film iz proslosti da nikada nisam smela tako da se obratim mojima i da deca nisu imala pravo glasa kad odrasli pricaju.
I dok smo mi brizljivo sakupljali svoje stare uspomene, i kao deca preturali po starim slikama i stvarima koje smo ostavili smejuci se, moja deca su pravila svoje uspomene, odusevljena svom paznjom koju su im rodjaci i dede i babe posvecivale.
Posle nekog vremena stariji se okrenuo i rekao mi-Ja ne znam zasto se ti toliko zalis, kad je ovo najbolja zemlja na svetu!Iz njegove perspektive i jeste, ceo dan mu je dozvoljeno da radi sta hoce, da urla i jurca ulicom, vozi se sa lokalnim klincima, pali vatru sa dedom, ide na pecanje i druzenja sa rodjacima, jede sladoled za dorucak, rucak i veceru...da onaj mali hoce da prica verujem da ne bi imao primedbi s obzirom da je svako bozje vece deda palio lomacu u dvoristu da peku virsle na stapu, i taj mali, nepun metar visok, je pojeo 5 hot dogova, stvarno ne znam gde mu je stalo.Bilo mi je drago zbog njih.
Sto se odrasih tice posle prve nedelje je sve pocelo da lici na seosku turneju, bilo je dana kada smo isli u 6 poseta od ujutru do uvece i zeludac mi je uglavnom bio pun raznih vrsta kafe, i ponekog zalogaja keksa ili mezea.Trebalo nam je malo vremena da se opsetimo da hrana ima drugaciji ukus ali su me iznenadile cene u prodavnicama, za par kesa namirnica bez problema smo ostavljali 50tak dolara a ako bi taj dan otisli negde na kafu ili sladoled pored prodavnice mogli smo trositi stotku na dan bez problema.To nisam ocekivala, tu neverovatnu perverziju da su stvari duplo skuplje nego u Kanadi, i odmah sam zazalila zbog onog sto sam ucinila da bismo vukli manje stvari, rekla sam hajde da svim klincima ponesemo pare umesto poklona i obilo mi se o glavu, jer za 30 dolara mogla sam da kupim jaknicu, haljinu i kompletic za dete na snizenju ovde, dok sam tamo u decjem budiku buljila u sugavu tursku tuniku za devocice sa istom cenom!Katastrofa.Obuca, ista stvar patike koje sam ja platila 60$ pre 2 godine su parkirane u izlogu trznog ponosno kostale 100$ iako su stari model, iako ljudi ovde ne zaradjuju hiljade vec stotine dolara...I dalje mi ne ide u glavu ko i kako formira te cene i ko moze sebi da priusti stvari po tim cenama, ako meni to deluje previse iz ove perspektive.Na korzou su svi kao i uvek lepo obuceni i doterani :)
Sledeci put, za ko zna koliko godina, vucem kofer sa poklonima, imacu vremena da ih skupim umesto da se nerviram tamo dok me vlasnici butika deru za jeftine prnje dovucene iz Turske i Kine.
Skontala sam ono sto je cale pokusavao da mi kaze sve vreme, da je to savrseno mesto za zivot ako znas kako da plivas sa politickim strujamai iskoristis sitem za sebe ili znas kako da dodjes do kinte, ali u isto vreme nije zabavno ako nisi u ove 2 kategorije.Postoji ta mreza poznanika, porodice, rodbine koji ti non stop pomazu, ublazavaju padove, traze poslove i veze ako su ok, cuvaju decu da ti imas malo licnog zivota, nekom ostave ili kupe nekretninu, sve je to tu i ko ume da se snadje zivi kao bubreg u loju.Letovanja su jeftina, odmori su duzi od 2 nedelje, babe i dede uskacu kad treba, laganica!
Moja deca su tuzna jer toga nema sa druge strane okeana, nema porodicnih okupljanja i spavanja kod rodjaka, nema gostovanja kod baba i deda, more jos nisu videli jer nam raspon letovanja suzen na 3 zemlje od kojih u 2 necu da idem iz principa, mada se predomisljam ovih dana...Iako su mi se svi koje sam srela zalili na po redu: 1. politiku, 2.pokvarenost vlasti i stranki, 3. nedostatak pristojnih poslova, 4.besparicu, 5. opstu nepravdu (pogotovo u skolama, oni koji imaju klince), i dalje vecina radi, ima krov nad glavom i uspeva da priusti deci pristojan zivot uprkos svim preprekama na koje nailaze i uz opstu podrsku starije generacije.
Odusevljavaju me mladi ljudi koji sami uspevaju da stvore krov nad glavom i podizu decu u slozi, jer na moje cudjenje vrlo ih je malo. Za koga god da sam pitala, ej a kako je taj i taj, ili ta i ta, odgovor je bio e pa i oni su se razveli, i tako jedno 20tak ljudi za koje sam pitala.Mi u hladnom kraju sveta, usmereni jedan na drugog i sami u svemu, u dobru i u zlu, nemamo luksuz da razmisljamo o svojim zeljama i pravima vec se borimo za ovo dvoje nejakih, da njima bude ok.Deluje mi razmazeno kada se neko pokupi i ode jer mu je bilo bolje kod mame i tate, pa njima uvali svoje dete i ode na letovanje sa drustvom.To je do mene, ja nisam dana provela odvojena od svoje dece godinama i ne mogu da zamislim da ih ikom ostavim duze od jedne noci kod babe( i to sam jedva progutala samo zbog decje radosti), ali kao sto rekoh ako imas mrezu da te uhvati kad napravis gresku mozes da dozvolis sebi da padas u zivotu, jer ima ta ekipa oko tebe koja ce se potruditi da te izvuce.Nemaju svi taj luksuz, jos jedan minus emigracije, ako ovde dozvolis sebi padnes tesko ces ustati.
Sve u svemu, moram da se pridruzim horu svih emigranata, selica koje u leto krecu tamo "dole", sve je super, hrana po restoranima je divna i nije preskupa, druzenje je super, to sto nije -20 u martu nego 25 u plusu je fantasticno,kafa sa drugarima je super, deca su odlepila za sladoledom na kuglu kod starog poslasticara kod kog su nas vodili kad smo bili klinci, uspomene su super,nove uspomene koje su napravili su super (jurenje dedinih kokosaka sa pistoljima za vodu, jedenje sveze pokupljenih jaja iz gnezda,sve kobasice na stapu i skakanje oko vatre, novi drugari, vreme sa babama i dedama...)I nista se nije posebno promenilo, iako mi mnogi kazu da im se cini da je gore nego ranije, ja sam zapravo pomislila da ipak izgleda bolje.Ima igralista za decu, negde su nesto i okrecili...Ipak ne bih se nikada menjala, vise volim ovaj standard i uredjen sistem, vise volim svoj Kanadski mir i red.
Drugacije je kada dodjes na odmor da uzivas i sa kintom, nego onda kada smo odlazili, i tako, vraticu se u proslost opet za par godina da vidim jel sve jos isto, i jel ima jedna kugla vanile u centru.

Kad imas ludog komsiju...

Sta je za koga uspeh?
Za "tipicnog" Indijca je uspeh imati ogromnu kucu, dobar auto, para za lepe stvari, puno puno zlata na zeni i cerkama, ziveti tako da ti se svi u zajednici dive, a pogotovo oni kod kuce kojima stalno saljes neku pomoc kao bogati rodjak iz Kanade.Biti velik i uspesan u ocima drugih, zasluziti divljenje...
Za tipicnu kinesku porodicu uspeh je imati bar jedno musko dete, raditi bilo sta (uglavnom privatan biznis) od jutra do sutra da bi se deci obezbedilo vrhunsko obrazovanje, casovi muzike, klavir ili violina, casovi bar 2 jezika pored kineskog,obavezno visoko obrazovanje ako moze vezano za tehnologiju...onda pomoci sinu da kupi vecu kucu sa dodatkom za roditelje kako bi mogao da brine o njima kad ostare, zauzvrat dobija besplatnu brigu za svoju decu i moze da se skoncentrise na rad i karijeru.
Za klasicnu kanadsku porodicu, uspeh je biti sretan, imati svoj krov nad glavom,dve ok plate, dobru skolu za decu i moci da priustis sebi letovanje bar jednom godisnje.
Za moje komsije Menonite uspeh je biti cist i prav u bozjim ocima, skromno odgajati gomilu dece i vredno raditi od jutra do mraka zajedno sa njima, nedeljom ici u crkvu sa celim selom da se zahvalis Bogu na milosti.
I gde god se okrenem ima razlicitih ideja sta je uspeh, navela sam tih par kategorija jer vecina ljudi oko mene spada u jednu od njih, neke ( mislim da tu spada dosta njih sa nasih prostora) karakterise da je uspeh uvek vezan za imanje materijalnih stvari koje predstavljaju sliku spoljnjem svetu kako taj neko moze sebi da priusti i time treba da stekne njihovo divljenje, a njemu verovatno neku vrstu prividne sigurnosti, neki ulazu u buducnost, u porodicu u svoju decu i njihovu decu, nekima je bitan duhovni mir i zdravlje a nekima je bitno sve to na gomili ili im nije bitno nista od navedenog, mozda su neka retka zlatna sredina koja uspeva da izbalansira neki normalan zivot.
Jedan od glavnih razloga zasto ne volim da se puno krecem u odredjenim ( citaj crkvenim)krugovima je upravo ta ideja uspeha i neuspeha u emigraciji.Ako cete iskreno, verovatno je najveci uspeh izaci iz onog zacaranog kruga ludila i dobiti lutriju da sletis ovde i pocnes ispocetka, ali ne bi se svi slozili sa mojim misljenjem, jbg cak i ja nekad pobrkam loncice pa se ne slazem sa svojim prethodnim misljenjima :)
Postoji jedan problem u tom mentalitetu materijalnog uspeha, naucis da cenis sebe po spoljnim utiscima koji dolaze od drugih ljudi ili od stvari koje mozes da priustis. Drugim ljudima je u interesu da ti ne govore bas potpunu istinu tako da nemas dobar feedback o sebi, slika je uglavnom malo ruzicastija nego sto jeste, a ako uspesnog sebe meris stvarima koje posedujes(kao Trump)onda si verovatno najvece govno od coveka koje bez savesti hoda preko leseva da bi sebi sebicno prisvojilo luksuz i kintu, i opet ti to niko nece reci u facu vec ce se svi pretvarati da ti se dive.I eto postoje bar dve drzave na planeti( a verovatno i 200) koje su naucno dokazale da su ima bas takvi likovi idoli, svi znamo za "uspesne" tajkune i biznismene po banana republikama a sad su i ovi Ameri dole dobili svog Slobu koji ce da im ojadi penzioni fond i organizuje zajam za bolju Ameriku pre nego sto nas sve djuture uvali u novi rat...Jel' ima neko osim mene onaj deja vu, vec vidjeno sindrom iz devedesetih kad su se svi busali kako ce nasa zemlja biti najbolja a ovi drugi su vikali da je njihova najljepsa...Samo mi je zeznuto sto su ovi ipak malo veci od 5 miliona neke sporedne zemlje na ivici Evrope, i bolje naoruzani, i imaju vise problema medju sobom, mi npr. nismo imali rasizam, samo nacionalizam i par drugih sitnica a ovde je pun kazan razlicitih problema i neslaganja...
Zalepljeni smo kukom za njih , kako ovde kazu, pa ako tamo ne bude valjalo, nece ni ovde, nece nigde.
Sto se mene tice, moze i jedan zid sa ove strane molim, manje ce da kosta i kraci je.