Vremeplov

Ostala sam duzna jednu pricu na ovom blogu.
Ostala sam duzna jer nisam znala kakav je osecaj kada se prvi put vratis u proslost.
Ono sto sam cula od drugih kada podju nazad u posetu bivsoj zemlji, vrlo cesto nije mi se dopadalo, jer svi su bili odusevljeni kako je super i dobrim provodom kako toga nema ovde itd, i to me je strasno nerviralo iz nekog razloga.Zaista mi nije bilo jasno kako to tmurno mesto koje smo ostavili u beznadju moze da se pretvori u najbolji provod i uzivanciju.
Ocekivala sam od njih da se vracaju skenjani (vrlo nerealno od mene priznajem), kao tada kada smo otisli sa losim i crnim pricama o tome kako je katastrofa i ne vredi ni ici tamo nikad vise...Ocekivala sam od sretnih Kanadjana da nastave da se zale na Srbiju koju su sa kukanjem napustili,kako nista ne valja, samo sada kada se osvrnem pomislim, boze, zasto sam to uopste ocekivala?
Zasto bi se neko ko tamo ode sa parama na odmor i moze da radi sta hoce i kad hoce uopste zalio na bilo sta, pa to je najbolje letovanje na svetu, smestaj i hrana su dzabe a ti se osecas kao mali car jer svi obracaju paznju na tebe odjednom i trce da te vode okolo i pronalaze ti zanimacije...nista te zapravo ne dotice jer ne pratis taj program i politiku godinama, ne zivis i ne primas platu tamo, i jedini koji kukaju su drugi, ti brale nisi u toj prici.
Posle 7 godina emigracije presekli smo jednu dugu kanadsku zimu evropskim prolecem, i proveli mart tamo, zapravo 3 nedelje marta.Psihicki sam totalno odlepila pre puta, na sve sam se spremala, na lose vreme, na hladne sobe i slojeve odece, na neljubazne ljude, lekare, na ludilo decjeg nespavanja i navikavanja na 6 sati vremenske razlike...otprilike sam za sve imala plan B, sta ako...ali jedina stvar koju nisam predvidela je razlika u imunitetu, jer nas je posle nedelja cimanja sa lokalnom kanadskom gripom odmah posle sletanja pokosila stomacna aktuelna tamo.Prvu nedelju smo proveli izmedju kreveta i kupatila, drzeci deci lavore, peskire i glave dok su kunjali na nama.Zapravo je ispalo da je otici kod lekara u Srbiji carski ako ti nije problem da iskesiras pregled i lekove, neki se cak iscimaju da ti dodju na vrata.
Nasi utisci su se drasticno razlikovali od utisaka nase dece, bar onog starijeg koji je umeo da ih izrazi.Kada smo sleteli u Varsavu nestalo je finog i nasmejanog osoblja iz Toronta koje propusta ljude sa malom decom prve i zapahnula nas je nezainteresovana rezignirana istocna Evropa, osmeh se verovatno posebno placa pa ga nigde nismo videli.Gomila mladih belosvetskih japija koji studiraju po svetu ukrcala se sa nama u satl bus za avion za Beograd, niko se nije cimnuo da nam ustupi makar deo sipke da se uhvatimo dok smo drzali decu poluludu od neprospavane noci na sebi, tako smo neko vreme visili svi na Aci dok se jedna devojka (hvala roditeljima koji su je lepo vaspitali) nije smilovala i ustupila nam parce sipke i oslonac.U varsavi je bilo -5 sa kisom, prijatno u odnosu na -18 sa mecavom koje smo ostavili 10tak sati leta iza sebe, ali i dalje je bilo neprijatno stajati po strani na vetru i kisi dok su se japijevci ukrcali sa svojim fensi laptopovima u odeci po poslednjoj modi vrhunskih brendova, svih 150-oro njih bez dece i pre nas, mi smo poslednji usli u avion.U avionu sam razmisljala o prvom utisku, o tome kako nas niko nije ni pogledao,nisam videla kontakt ocima ili osmeh od kad smo dosli u Evropu, a toliko sam se navikla na ljudsku ljubaznost ovde, kako i sada svi sede i bulje u svoje ekrane ignorisuci sve oko sebe.Mali me je podigao da u roku od sat vremena 3 puta idemo u rep aviona do kupatila, i sva tri puta sam morala noseci dete u rukama da se ne sktrlja od turbulencija da preskacem noge jednog *&#!#* mladica koji ih je nonsalatno pruzio preko cele staze bez mrve namere da ih pomeri, poslednji put pozelela sam da ga sutnem iz sve snage ali to bi me samo spustilo na njegov nivo i odustala sam.
Konacno sam videla osmeh kada smo naleteli na nase carinike, videli su malog kako vuce svoj mali kofer i donosi im ga i gura ga u skener, poceli su da se smeju i da mu govore da ne treba jer oni njemu veruju da nista ne krije, i da im je drug,odahnula sam, konacno normalni ljudi.Malo su se salili sa njim i ipak mu skenirali kofer.Pet minuta kasnije u oblaku dima u wc-u Aleksa me je pitao zasto ovde vazduh tako smrdi i ne moze da se dise, kuknjava se nastavila kada smo izasli u Beogradski smog napolju, vidi molim te, pa ja sam i zaboravila na smog i tezak vazduh.
Ali nisam zaboravila na ludacki saobracaj i reli vozace, u momentu kada smo ugledali automobile i kuce ucinilo nam se da je neko mahnuo carobnim stapicem i sve smanjio, putevi su se suzili,vozila su bila smesno mala i preblizu jedna drugom, a ulice...pa prosle bi za jednosmerne ovde.Na ulazu u nase bivse naselje Aleksa je pitao zasto su jednu traku podelili linijom na 2 dela i konstatovao da je ta traka polovine sirine naseg puta u ulici (koja je slepa), sto je istina kad bolje razmislim,jer ujutru mogu da se mimoidju djubretarski kamion i SUV pored 2 reda parkiranih automobla roditelja koji donose decu u skolu.
Onda smo otvorili vrata naseg bivseg stana na spratu i zakoracili 7 godina unazad u dan kada smo otisli.
Sve je bilo onako kako smo ostavili,namesten krevetac i decja soba sa igrackama, kuhinja koja je ujedno i dnevna sa minijaturnim starim televizorom koji ima 4 dugmeta i nema daljinskog, smesna ali neophodna mala zidna klima, minijaturna sudopera i sporet sa 2 plinska grejaca ako nestane struje, ili ako nestane plina, 30+godina stara TA pec na kojoj smo susili ves...sve stvari, posudje, sve na svom mestu...kao da smo juce isetali odatle, samo proslo je 7 godina od juce.Aca je prokomentarisao kako je sve malo kao da su tu ziveli patuljci a ne mi.
U jednom trenutku sam morala da dobro udahnem i na silu resetujem mozak koji se borio sa cinjenicom da sam sve vreme zivota u Kanadi mozda samo sanjala i da sam zaista otisla negde na par dana i vratila se u neku drugu stvarnost iz koje ipak nisam uspela da pobegnem, mom mozgu nije pomagala ni cinjenica da se za 7 godina nista nije promenilo u naselju i okolini, sve je ostalo isto, kao kada sam otisla, kao kada sam ja bila dete i odrastala tu...Samo su sad u ulici neki novi klinci, deca moje generacije, deca tih klinaca sa kojima sam se ja igrala.
Neki novi klinci...oni su dokaz da nisam sanjala i da je vreme proteklo, iako mi nismo obracali paznju na njega.Posle sam shvatila da ipak ima par novih stvari, jedan trzni centar koji podseca na neki delic Evrope, novi krov na staroj pijaci,par novih igralista iz stranih donacija, i poplocan centar.
Umorna od puta htela sam da istusiram i legnem decu, morali smo da sacekamo da se betonski zidovi (ne grejani godinama) malo ugreju jer je u duhu stednje grejanje ukljuceno tek kad smo stigli, mislila sam da bi topla kupka pomogla i poskidala sam decu pored elektricne grejalice u kupatilu i pustila vodu u kadu, odjednom sam cula kuknjavu i gadjenje i okrenula se da vidim decu kako beze iz kade pune zute smrdljive vode,ah da, i na to sam zaboravila, voda koja ne sme da se pije zbog kolicine arsena u njoj a ne sme ni da se gleda kada se kupas jer se inace niko nikad ne bi okupao u gradu.Trebalo mi je 3 dana da ih ubedim da se istusiraju i da im nece nista biti, a mi smo odrasli pijuci tu vodu godinama i gutajuci Tiski mulj i prasinu ravnice, dok su svi u kucama pusili dan i noc bez obzira na decu,bez sedista i bez pojasa, bez zdrave ishrane i piramida namirnica...Kolaci su se pravili vikendom a slatkisi dobijali po zasluzi, i dok mi moj buduci doktor nauka drzi predavanje o mom roditeljstvu i njegovim pravima da ne bude otrovan vodom treceg sveta,jer ga prisiljavam da se istusira, u mojoj glavi se vrti film iz proslosti da nikada nisam smela tako da se obratim mojima i da deca nisu imala pravo glasa kad odrasli pricaju.
I dok smo mi brizljivo sakupljali svoje stare uspomene, i kao deca preturali po starim slikama i stvarima koje smo ostavili smejuci se, moja deca su pravila svoje uspomene, odusevljena svom paznjom koju su im rodjaci i dede i babe posvecivale.
Posle nekog vremena stariji se okrenuo i rekao mi-Ja ne znam zasto se ti toliko zalis, kad je ovo najbolja zemlja na svetu!Iz njegove perspektive i jeste, ceo dan mu je dozvoljeno da radi sta hoce, da urla i jurca ulicom, vozi se sa lokalnim klincima, pali vatru sa dedom, ide na pecanje i druzenja sa rodjacima, jede sladoled za dorucak, rucak i veceru...da onaj mali hoce da prica verujem da ne bi imao primedbi s obzirom da je svako bozje vece deda palio lomacu u dvoristu da peku virsle na stapu, i taj mali, nepun metar visok, je pojeo 5 hot dogova, stvarno ne znam gde mu je stalo.Bilo mi je drago zbog njih.
Sto se odrasih tice posle prve nedelje je sve pocelo da lici na seosku turneju, bilo je dana kada smo isli u 6 poseta od ujutru do uvece i zeludac mi je uglavnom bio pun raznih vrsta kafe, i ponekog zalogaja keksa ili mezea.Trebalo nam je malo vremena da se opsetimo da hrana ima drugaciji ukus ali su me iznenadile cene u prodavnicama, za par kesa namirnica bez problema smo ostavljali 50tak dolara a ako bi taj dan otisli negde na kafu ili sladoled pored prodavnice mogli smo trositi stotku na dan bez problema.To nisam ocekivala, tu neverovatnu perverziju da su stvari duplo skuplje nego u Kanadi, i odmah sam zazalila zbog onog sto sam ucinila da bismo vukli manje stvari, rekla sam hajde da svim klincima ponesemo pare umesto poklona i obilo mi se o glavu, jer za 30 dolara mogla sam da kupim jaknicu, haljinu i kompletic za dete na snizenju ovde, dok sam tamo u decjem budiku buljila u sugavu tursku tuniku za devocice sa istom cenom!Katastrofa.Obuca, ista stvar patike koje sam ja platila 60$ pre 2 godine su parkirane u izlogu trznog ponosno kostale 100$ iako su stari model, iako ljudi ovde ne zaradjuju hiljade vec stotine dolara...I dalje mi ne ide u glavu ko i kako formira te cene i ko moze sebi da priusti stvari po tim cenama, ako meni to deluje previse iz ove perspektive.Na korzou su svi kao i uvek lepo obuceni i doterani :)
Sledeci put, za ko zna koliko godina, vucem kofer sa poklonima, imacu vremena da ih skupim umesto da se nerviram tamo dok me vlasnici butika deru za jeftine prnje dovucene iz Turske i Kine.
Skontala sam ono sto je cale pokusavao da mi kaze sve vreme, da je to savrseno mesto za zivot ako znas kako da plivas sa politickim strujamai iskoristis sitem za sebe ili znas kako da dodjes do kinte, ali u isto vreme nije zabavno ako nisi u ove 2 kategorije.Postoji ta mreza poznanika, porodice, rodbine koji ti non stop pomazu, ublazavaju padove, traze poslove i veze ako su ok, cuvaju decu da ti imas malo licnog zivota, nekom ostave ili kupe nekretninu, sve je to tu i ko ume da se snadje zivi kao bubreg u loju.Letovanja su jeftina, odmori su duzi od 2 nedelje, babe i dede uskacu kad treba, laganica!
Moja deca su tuzna jer toga nema sa druge strane okeana, nema porodicnih okupljanja i spavanja kod rodjaka, nema gostovanja kod baba i deda, more jos nisu videli jer nam raspon letovanja suzen na 3 zemlje od kojih u 2 necu da idem iz principa, mada se predomisljam ovih dana...Iako su mi se svi koje sam srela zalili na po redu: 1. politiku, 2.pokvarenost vlasti i stranki, 3. nedostatak pristojnih poslova, 4.besparicu, 5. opstu nepravdu (pogotovo u skolama, oni koji imaju klince), i dalje vecina radi, ima krov nad glavom i uspeva da priusti deci pristojan zivot uprkos svim preprekama na koje nailaze i uz opstu podrsku starije generacije.
Odusevljavaju me mladi ljudi koji sami uspevaju da stvore krov nad glavom i podizu decu u slozi, jer na moje cudjenje vrlo ih je malo. Za koga god da sam pitala, ej a kako je taj i taj, ili ta i ta, odgovor je bio e pa i oni su se razveli, i tako jedno 20tak ljudi za koje sam pitala.Mi u hladnom kraju sveta, usmereni jedan na drugog i sami u svemu, u dobru i u zlu, nemamo luksuz da razmisljamo o svojim zeljama i pravima vec se borimo za ovo dvoje nejakih, da njima bude ok.Deluje mi razmazeno kada se neko pokupi i ode jer mu je bilo bolje kod mame i tate, pa njima uvali svoje dete i ode na letovanje sa drustvom.To je do mene, ja nisam dana provela odvojena od svoje dece godinama i ne mogu da zamislim da ih ikom ostavim duze od jedne noci kod babe( i to sam jedva progutala samo zbog decje radosti), ali kao sto rekoh ako imas mrezu da te uhvati kad napravis gresku mozes da dozvolis sebi da padas u zivotu, jer ima ta ekipa oko tebe koja ce se potruditi da te izvuce.Nemaju svi taj luksuz, jos jedan minus emigracije, ako ovde dozvolis sebi padnes tesko ces ustati.
Sve u svemu, moram da se pridruzim horu svih emigranata, selica koje u leto krecu tamo "dole", sve je super, hrana po restoranima je divna i nije preskupa, druzenje je super, to sto nije -20 u martu nego 25 u plusu je fantasticno,kafa sa drugarima je super, deca su odlepila za sladoledom na kuglu kod starog poslasticara kod kog su nas vodili kad smo bili klinci, uspomene su super,nove uspomene koje su napravili su super (jurenje dedinih kokosaka sa pistoljima za vodu, jedenje sveze pokupljenih jaja iz gnezda,sve kobasice na stapu i skakanje oko vatre, novi drugari, vreme sa babama i dedama...)I nista se nije posebno promenilo, iako mi mnogi kazu da im se cini da je gore nego ranije, ja sam zapravo pomislila da ipak izgleda bolje.Ima igralista za decu, negde su nesto i okrecili...Ipak ne bih se nikada menjala, vise volim ovaj standard i uredjen sistem, vise volim svoj Kanadski mir i red.
Drugacije je kada dodjes na odmor da uzivas i sa kintom, nego onda kada smo odlazili, i tako, vraticu se u proslost opet za par godina da vidim jel sve jos isto, i jel ima jedna kugla vanile u centru.

Poseta muzeju emigracije

Često smo slušali pre dolaska ovde kako Kanada rastura brakove, i posle toliko godina počinjem da uvidjam tu stvar koja se ponavlja medju imigrantskim parovima koje znam, to da uvek jedan uspe da se izbori za bolje plaćen posao koji obećava neku karijeru a drugi ostane u zapećku vezan za brigu o deci ili osakaćem nevažećom diplomom, ponekad sprečen da napreduje neznanjem jezika. Ne mora uvek muškarac da bude taj uspešnjiji i bolje plaćen, mada deluje da je njima lakse da se probiju, ima parova gde je zena ta koja je imala bolji start, i bez obzira ko je uspeo da udje na bolje radno mesto i platu, nikada nisam upoznala imigrantski par sa decom koji je dosao sa nekim diplomama odande i gde su se oboje ostvarili, oboje lepo zaradjuju i rade posao koji vole, zapravo i medju emigrantima koji su ovde 10tak godina postoji ista pojava dispariteta mozda cak i opcija da su oboje ostali van struka.I sto egzoticnija diploma (umetnik, muzicar, pravnik, politikolog, prosvetar, filozof...) i vise dece, to manje sansi za brz uspeh.
Naravno ima nade za onaj spor i preko trnja uspeh, vraćanje u školu, zivot u štednji, nada da ce kanadska diploma doneti bolji posao, na nesrecu, emigranti nemaju para za dobre diplome, pogotovo ne emigranti sa decom, oni nemaju ni vremena ni para.
Biće im ponudjeni neki kursevi, zenama (kao i meni i 3 moje poznanice) PSW- licni asistent (koji radi prljave poslove za bolesnike koje medicinske sestre neće da rade, kupa ih, menja pelene itd), medical office asistant- sekretarica u ordinaciji, vaspitač i eventualno računovodja.Muskarcima- zanati, ako imaju smisla za to ili neki kursevi vezani za software i računare, ništa ozbiljno naravno par meseci - godina, papiric da si zavrsio kurs pa se snalazi ako imas kefalo za to.Te kurseve u većini slučajeva sami treba da plate u visini od par hiljada dolara po semestru.
Što je jos gore postoji gomila trećerazrednih privatnih koledža koji za vise para obećavaju brži put do posla sa katastrofalnim kursevima i iako se reklamiraju kao uspešni, poslodavci zaziru od manjka iskustva koje polaznici kurseva uglavnom imaju i čim vide te diplome preskacu rezimee, ove institucije imaju ljude koji rade za telefonima i vrbuju emigrante bez trunke savesti za sopstvenu proviziju iako znaju da im uzimaju poslednji dolar iz džepa i hranu iz usta, vrbuju ih putem krivice- zar ne želite da uspete, zar ne želite da vašoj deci bude bolje...pričam o Everestu,Triosu, feniksu i corinthianu i svim američkim privatnim i online brzim opcijama koje se polako šire i ovamo.Mada za nekog je bilo kakva opcija bolja od nikakve, ako vec dajete pare na ponovno obrazovanje idite na regularni kanadski koledž čije je ime poznato budućim poslodavcima.



Od svih nas koji smo dosli u poslednjih 5-6 godina, znam samo jednu jedinu osobu koja se hrabro vratila u školu.
Iz toga izvodim zaključak da ce porodica "uspeti" "finansijski da prezivi" u Kanadi ako jedan uspe da dodje do pristojne plate, a drugi malo potpomaže nekom manjom platicom ili nekim part time poslom,ili se žrtvuje za porodicu i ostane da pazi na klince,
i da ce porodica i brak "opstati" u Kanadi ako oboje na to gledaju kao na ravnopravan i jdnako bitan doprinos porodici, onog momenta kada partneri počnu da se odmeravaju medjusobno poslovima i finansijama, stvar ce pući, jedan će se uvek osećati jadno i nezadovoljno a drugi kao da mu pripada više prava jer više i zaradjuje.Videla sam i to, to nezadovoljstvo podriva svest pojedinca o sopstvenoj vrednosti i onda se smatra ugroženim od strane sopstvenog "uspesnijeg partnera", čak i ako partner zaista nije kriv za tu nejednakost niti se ponosi njom, ona je tu.Muškarci u mnogim zemljama imaju bolje plate na istim radnim mestima i sa istim diplomama od žena koje bi podjednako dobro radile taj posao, volela bih da kažem da je Kanada izuzetak ali nije, iz nekog razloga žene jesu manje plaćene na istim pozicijama i u istim firmama ali se zbog toga što svako mora da krije svoju platu o tome malo zna.Poslodavci su tvrdili da žene nisu agresivne kada pregovaraju za visinu svoje plate i povišicu kao muškarci i da same seme podcenjuju, ali u jednom socijalnom eksperimntu poslodavcima su poslati apsolutno isti rezimei na razmatranje samo je jedan imao žensko ime a drugi muško u zaglavlju, kada je nekoliko različitih poslodavaca dalo ponudu za platu na osnovu rezimea ženski su uvek dobijali manju ponudu ( od 5 do 10.000 $ na godinu manje).
.....................................................................................................................................

U svojim studentskim godinama, moja sestra koja je tada padala na macho tipove, zaljubila se najstrasnije u jednog maminog sina, iskompleksiranog debila, koji je na nasem prvom upoznavanju kao novi momak moje sestre, meni i mom muzu pricao o tome kako je tukao bivsu curu i razbio joj nos- opravdano naravno, jer ga je kucka varala...Kakva sirovina i kretencina,( taj se ipak odavno uspesno ozenio i ima decu sa nekom jadnicom...) da dodjem do poente- na putu kuci moj dragi muz mi je rekao kako sam ja grozna sestra jer joj nisam otvorila oci i lepo rekla da ima posla sa retardom i da ce taj i nju hteti da bije i pokusala da je ubedim da ga ostavi, ja sam mu na to rekla da niko ne moze da joj utuvi nista u glavu kad ona sebe u nesto ubedi, a sad je ubedjena da je zaljubljena u njega, da samo treba da sacekamo da joj dodje iz dupeta u glavu, da sama uvidi sa cim ima posla i sakrijemo sve od caleta kad sve pukne i krene frka.Nadala sam se da nece bas doci do batina, i da ce ona stvarno blagovremeno otvoriti oci i shvatiti da se zeznula.
Tako je i bilo. 6 meseci kasnije,selili smo je iz stana, kradom da moji ne znaju, jer je stan u kom je zivela sa cimerkom bio njegovo vlasnistvo - zapravo njegove mame ali ko na to jos gleda kad si u srbistanu sin jedinac, naravno selili smo i cimerku usput. Doslo je do toga da umalo i ona dobije batine jer nije htela da ga slusa i -boze moj imala je sopstveno misljenje o necemu.

Tako je i sa emigracijom, ako me razumete, dzaba mi kokodacemo odavde -tesko je,nije svima dobro, neki se bas namuce, neki ne uspeju...budite oprezni, budite realni, ne ocekujte previse od Kanade...mozda se razocarate nije ona bas svima ista.Emigracija je kao brak, moze sve da klikne i da se super slazete sa novom drzavom, a moze i da ispadne drugacije i da posle nekog vremena svako ode na svoju stranu.
Neki su zaljubljeni u sliku zivota u zemlji o kojoj malo znaju, mozda je super i fina, mozda sve ispadne ok, a mozda ce da te bije po glavi ako je ne slusas ko onaj debil iz prethodnog pasusa.
Nista, dok sam ne vidis, ne osetis na svojoj kozi, dok ti ne dodje iz...u glavu, moze svako da ti prica sta hoce, i to je po meni ok, jer da smo samo slusali tudje price o ovom svetu, i slusali mame i tate, mogli smo komotno zauvek ostati u jednoj sobi i nikada ne izaci napolje, jer sta ima da se vidi kad su ti vec sve rekli.

..............................................................................................................................

Muzej emigracije je jedna tužna postavka ali u isto vreme neverovatno luda i hrabra ljudska odiseja kroz poslednjih par stotina godina.Počinje od dana kada su se prvi doseljenici iskrcali sa brodova i bili u milosti indijanskih plemena, preko ratne emigracije posle prvog i drugog sv. rata, irskog bezanja od "gladi zbog krompira",do današnjih- naših dana ekonomskih migracija.
Na samom ulazu nalazi se lista svima već poznatih razloga za dolazak,verovatno nisu svi razlozi na listi ali većina, zatim nailazite na ogromnu do plafona (5m) visoku policu sa prtljagom, gomila različitih kofera, drvenih kovčega, pletenih okruglih kineskih korpi išaranih slikama zmajeva, i najobičnijim malim platnenim vrećama sa učkurom koje su sa sobom donosile izbeglice iz vijetnamskih ratnih logora...čitav zivot i sva imovina u maloj platnenoj kesi ne većoj od onih u koje smo kao klinci stavljali patike za fizičko...Jedan dečji kožni kofer stoji otvoren, u njemu je ćebence, par haljinica, limeni tanjir sa slikom neke bajke, dve dečje knjige na nemačkom i jedan plišani medvedić (zamena za pravog medvedića koji je tada trogodišnja devojčica iz Nemačke ispustila preko palube u more dok su njeni bežali iz ratom razorene zemlje).Sačuvala je svoj kofer i sve u njemu i dala ga muzeju, zajedno sa pričom i slikama svoje porodice koje su prijatelji prihvatili po dolasku u kanadski Berlin, današnji Kitchener.


Naspram mene u crnini zida stoji žena, iste visine kao ja skoro kao hologram gleda u mene i obraća mi se, priča o tome odakle je došla i zašto, njenu sliku smenjuje muškarac, pa dete, pa mladić, pa devojka, svi su emigranti,imaju razlicite boje kože, svi su ozbiljni i svi pričaju o svojim iskustvima...neko se tu i tamo osmehne.
Došla sam iz Sri lanke da izbegnem nasilje, došao sam iz Etiopije jer sam bio izbeglica, iz Somalije, iz Vijetnama posle rata, iz evrope da pobegnem od rata u Litvaniji,došla sam sa roditeljima iz Španije, dosla sam iz Nemačke da se udam za Kanadjanina, došla sam iz Sirije,došao sam iz Nigerije ali sam se skolovao u UK, došao sam iz Pakistana...oko 25 razlicitih ljudi, razlicitih godina,koji su došli u poslednjih 50 godina, reč po reč pričaju svoju priču, odgovaraju na pitanja koja ja ne čujem ali ih naslućujem.
....................................................................................................................
-Najveće iznenađenje je bio sneg i hladnoća, nikada u svom zivotu nisam video sneg...
-Ljudi su bili tako ljubazni, svi su mi pomagali, svi su mi se javljali...
-Zima.Imali smo sneg i ranije ali nikada nisam video takav sneg sa takvom mećavom.
-Sve je bilo tako prostrano, šareno, priroda je bila predivna...toliko drveća raznih boja a nigde pustinje i peska...
- Jabuke, nikada nisam videla jabuku ili drvo jabuke! Kada smo došli u ujakovom dvoristu bilo je tri drveta...
....................................................................................................................
- Došao sam da pobegnem od rata u Laosu.
-da pobegnem od rata u Litvaniji.
- data mi je sansa da dodjem posle drugog sv rata i dosao sam, data mi je sansa da ostanem i ostao sam.
-dosla sam da se udam.
- moji roditelji su odlucili da dodju da bi mi pruzili bolji zivot i obrazovanje.
- došao sam da pomognem svojoj porodici i da steknem obrazovanje koje moji roditelji nisu mogli.
-došla sam da postanem osoba kakva sam smatrala da treba da budem i da se ostvarim, onako kako nisam mogla tamo.
- došli smo trazeci bolji zivot.
- došao sam jer sam izgubio svoju zemlju i nisam vise imao dom.
....................................................................................................................
- Najteža stvar i najveća prepreka? To što nisam nasao pristojan "white collar" posao i pored 20 godina iskustva u Pakistanu.
- posao, ne mogu da radim u svojoj struci.
- I pored dve diplome i doktorata koji zavrsavam u kanadi i dalje nisam uspela da pronadjem način da ostvarim svoj potencijal i vratim zajednici radeći ono o čemu najvise znam...

...i skoro svaki govornik u srednjim godinama naveo je za problem to da nije uspeo da dodje do posla koji je želeo da radi.Deca su navela kao najveci problem neznanje engleskog jezika, i prilagođavanje novoj sredini-pronalaženje novih prijatelja, tugu za porodicom koju su ostavili iza.

Žao mi je što nemam taj video da ga podelim sa vama ali našla sam nesto slično.
Pogledajte ovu caricu, ona je sada dekan na fakultetu u Londonu.
Don't be good enough, you have to be the best.

Covek je mislio da zna engleski jer je pohadjao skolu na engleskom ali niko ga nije razumeo ...

Istrajati.

Nauciti jezik.

Home is where the heart is.

Svedski doktor, kanadska nula.

Didn't expecct much, I knew I will have to change.

Immigration process is frustrating.







You loose your social status.




Slike iz muzeja (nažalost samo ovih par)

Haljine iz različitih perioda u delu posvećenom ženskoj modi

Rumunska ikona

Peta godina, promene vezane za emigraciju i sta sam jos naucila o imigrantima i zabludama

Negde u jednoj rozoj svesci na dnu neke fioke u mom bivsem zivotu nalazi se jedna lista pisana 2003 godine.
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...

Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.


U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...

In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.

Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.

http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp

Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.

O emigrantima i zabludama

Ja emigrante delim na 3 grupe.

Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.

Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".

Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.

Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.

Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,

1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...

2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...

3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike

4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...

5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.

Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/

PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...

U moje vreme...

Ah kakva melanholija :)))) nesto sam se setila ovog kad su nas serije ucile da smo osudjeni na patnju sta god radili i da je zivot za druge ljude...pitam se koja je aktuelna tema sadasnjih pop sapunica :)




Stigle su ovogodisnje studije razlicitih organizacija o rejtingu svetskih zemalja i prema rezultatima Kanada je na 6mestu sto se tice kvaliteta zivota a na 4tom sto se tice mira i organizovanosti za zivot.Nisu sve zemlje na listi, iz nekog razloga na ovoj better life nema srbije.

The Organization for Economic Cooperation and Development (OECD) has published its annual Better Life Index report. For 2012, it ranked Canada as one of the ten best countries in the world in terms of the quality of life that its citizens enjoy.

When comparing 11 key well-being indicators, Canada placed 6th in the world. This continues a trend of high performance on the Better Life Index - in 2011 the country ranked 2nd overall. In many aspects, Canada possessed the highest quality of life scores. For instance, 9 in 10 Canadians are satisfied with their living situation, and 8 in 10 are comfortable walking alone at night. On an overall scale ranking ‘life satisfaction’, Canadians graded their happiness an impressive 7.4.

Canada leads in other factors as well. It possesses one of the smallest jobs and earnings gaps between men and women. In additional indicators such as good governance, environmental protection, population health, and income, the country also continues to lead.


http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index

Nedavno mi je dopala u ruke jos jedna od onih knjiga za plazu u papirnim koricama, izludjuju me te navale tkzv bestselera koji su toliko plitki i jadni da ih zovem knjige sa koznog kauca...tu ubrajam Skot Peka i mnoge druge americke autore cija je jedina zanimacija da pisu te lagane boze nalik na spanske serije gde se sve svodi na to da je radnje plitka i prosta, i cilj je pozitivno razmisljati...knjiga se zove Kaludjer koji je prodao svoj ferari i govori o milioneru, uspesnom advokatu koji je prodao sve posle infarkta i otisao da putuje po indiji sa rancem da se pronadje, dosadno, plitko i glupo...i da, pronasao se tamo negde, postao je druga osoba ili sta vec...klosar koji je video vise od svog privatnog aviona i ogromne kancelarije...knjiga je toliko glupa da nisam mogla da je zavrsim, dosla mi je kao americka lekcija tipa vi ni ne znate koliko ste u stvari sretni sto imate bilo sta, hranu na stolu, i kako treba malo putovati po egzoticnim mestima i zabitima da bi se otvorile oci- mada sa putovanjem se slazem, ono otvara oci i dusu, ali sve ostalo je jeftina psihijatrija optimizma...
koji takodje cenim u umerenim kolicinama.
I onda sam se zapitala sta je ljudima u glavi ako im je ovo bestseler? I kako smo dosli od toga da se super stivom proglasavaju pamfleti koji imaju vrednost tolet papira...Poredeci danasnje popularne knjige sa jednim Igoom ili jednim Andricem dolazim do toga da je citaocima toliko uproscen koncept i radnja da su im kao deci mogli napisati "don't worry be happy..." Steta.
Jedine knjige koje sam se udostojila da procitam ponovo su bile pesme vatre i leda od Martina, ASOIAF, epska fantastika koja je brutalna i govori o tome kako su ljudi u biti sebicni i zli i kako dobri koji stoje iza nekih ideala redovno nastradaju a kako pogresan izbor moze da ima jezive posledice u takvom svetu...i govori puno o politici i igracima u senci... na divan bajkovit nacin.
Knjige su ogledalo stanja u drustvu, pisci oslikavaju mentalitet i zivotne teme, mediji daju ljudima smernice i ideje, u poredjenju sa onim sto sam ja citala ranije u srednjoj i na studijama ovi danasnji hitovi su scenariji za lose filmove...
Nikada nisam volela da citam ruske pisce, Dostojevskog, Tolstoja ili Solohova...citala sam ih sve ali su uvek ostavljali dozu depresije i gorcine u meni, bili su teski kao zemlja, svideo mi se Tihi Don, volela sam Alekseja iz Karamazovih, prezirala glupacu koja se bacila pod voz i nisam mogla da podnesem zamorno seciranje duse i idenje u dubinu detalja koje ti pisci obozavaju, sta je ko jeo na balu u ratu i miru, kakvo je odelo neko nosio, o cemu ko razmislja...svaka jedna sitnica na svom mestu...kako su svi uvek nesrecni i kako svi uvek zagorcavaju sami sebi zivot, robuju nekim drustvenim normama i piju, prave gluposti, spletkare i posle se kaju kad im se sve obije o glavu...ali najvise to neko vecito nezadovoljstvo, vecita melanholija, crnilo, sivilo, odsutnost srecnih ljudi i srece...jadne duse.
Vecina americkih pisaca su susta suprotnost, plitki, za zivot u momentu i uvek sa nekim happy endom i naravoucenijem o pozitivnim mislima...taman stivo za dan na plazi koje se zaboravi do vecere.To mi se tek ne dopada.Mada nadje se i tu ponesto dobro.
Nekako mi vise leze francuski pisci, mozda spanski,poneki sa bliskog istoka tamo gde je prica taman dovoljno tuzna i sretna da lici na pravu stvar, sa odmerenim detaljima da me ne smore i sa razumnim krajem...i naravno Andric i Crnjanski, Selimovic i Stankovic i ostali koji su nam bili lektira, sve mi je to bilo zanimljivo i vredno vremena da se procita...
Tesko da ce neko mlad danas uzeti vremena da procita nesto duze i dublje, dzabe su police pune knjiga kada sve lice jedne na druge i sve su laka boza...kao i filmovi.
Pravi se ono sto se prodaje, romanticne komedije )yay happy end!), filmovi koje ja zovem Ameri spasavaju svet tipa Independence day, Armagedon itd, Horori o zombijima i virusima, ukletim kucama,vampirima,
btw, ste culi za nova hemijska dostignuca na istoku i zapadu, ko ima slab stomak neka ne otvara linkove? Drogu od koje u americi jedu ljude a u rusiji pretvaraju sebe u raspadnute zombije...
Vrlo zanimljivo dokle su ljudi u stanju da idu za svojim porocima i zadovoljstvom.
U poslednje vreme ne mogu da se setim da sam gledala jedan dobar film osim pixarovih crtaca i francuskog Intouchables, koji preporucujem jer je pun ljudskosti i po istinitoj prici, ili nasla jednu knjigu kojoj vec na petoj strani nisam videla ishod...jbg, ako imate nesto vredno citanja preporucite.
Svuda su ekrani, dok sedim u busu svi gledaju u neki ekran ili imaju slusalice u usima, kindl, blackberry, iphone, ipod, ipad,....gomila gedzeta za biti vecito online i gomila informacija a toliko malo dobrih stvari, dok smo cekali lift u Torontu svi smo blejali u vremensku prognozu i vesti na ekranu iznad, reklame...uvek biti informisan, biti u toku i onda se svet pretvori u gomilu losih vesti...Stekne se utisak da se samo lose i ruzne stvari desavaju na planeti jer one normalne i lepe nisu senzacionalne vesti i nisu vredne skupog vremena na TVu, losa vest i strasna stvar se bolje prodaju,skandali, katastrofe, pokrecu bujice emocija bolje nego kucici i macici...globalno selo, sto bi rekao moj bivsi nastavnik sociologije.Toliko svega dostupnog, a toliko malo stvari vrednih da se na njih potrosi malo vremena.
Ustvari, slike ovog naseg vremena su vrlo zanimljive, vrlo apstraktne.
Dok su se stari umetnici mucili oko svakog detalja u knjizi i slikali slike godinama
sa svim finesama, prelivima i nijansama danasnji nazvrljaju neku pozitivnu pricicu za par meseci a slikari bace par kofa boje na platno i eto...ili potrose par sati na digitalnu sliku, koje su doduse ponekad stvarno fantasticne.
Covecanstvo je imalo vreme kada su Mocart i Betoven bili cool, a sada je neka ekipa teen idola kojima ne mogu da popamtim imena jer svi zvuce slicno, od Fragonara i Rembranta dosli su do Vorhola i macaka koje slikaju...i do jos apstraktnijih gluposti kao sto je onaj crknuti pas.
Pitam se kako ce izgledati svet za dve decenije, sta ce onde biti merila vrednosti i lepote? Sta cu ja reci svom detetu kad budem krenula ono cuveno roditeljsko "u moje vreme to..."
U vreme detinjstva moje bake, nije bilo televizora, retko ko je imao telefon a deca su se igrala drvenim igrackama i sapurinama u blatu,
u vreme detinjstva moje mame oni su jedini u ulici imali crno beli TV, imala je jednu plasticnu lutku i opet citav komsiluk dece za igru u prasini, retko ko je imao auto.
U vreme mog detinjstva, imali smo TV u boji, auto, gomilu plasticnih igracaka,slatkisa, neko je imao video rekorder a retki su imali i prve mobilne...
I evo dolazi vreme mog deteta, kada prakticno imamo sve,hibridna kola, LCD ekrane, mobilne telefone, elektronske knjige, x=box igrice, trilion gedzeta, gomilu plasticnih kineskih igracaka, robote koji misle i uce...i ko zna sta ce jos doci.
Ono sto ocekujem da sledi su verovatno ljudi spojeni sa masinama, medicinski kiborzi, jer ne vidim kako drugacije da se jos bolje povezemo sa tehnologijom, mada jedan deo ljudi vec ima masine u sebi, pumpice za insulin, pejsmejkere i vestacke bubrege i srca.
Bice ovo zanimljivo vreme za posmatranje nove tehnoloske revolucije :D
Mozda cu ja svom detetu reci "u moje vreme ljudi nisu ugradjivali stvari u sebe ..." hehehe
..........................................................................................................
Salu na stranu, stvari se prebrzo menjaju da bismo sve ispratili, samo osvanu ujutru neke nove promene...

evo par zanimljivosti,
po studijama u Torontu neprilagodjavanje i lose znanje jezika imigranata sto bi se moglo smatrati negativnim je glavni pokretac malih biznisa sto je pozitivno za ljude i grad, imigranti koji ne zele da zbog svojih slabosti rade za male satnice i menjaju navike radije otvaraju svoj biznis.


Kanadske vlasti odlucile su da smanje boravak tkzv azilanata koji jako puno kosta drzavu, kao odgovor na priliv azilanata kako iz Evrope tako i iz drugih zemalja, na par nedelja i deportovanje, bice napravljena lista demokratskih zemalja iz kojih se nece primati azilanti niti aplikacije za azil u Kanadi.


Nastavak price o brisanju backloga je ovde http://www.winnipegfreepress.com/canada/critics-take-immigration-minister-to-task-for-application-backlog-159229065.html

Gost na blogu: Calgary by Redapple

Dragi moji,

U razmjeni informacija, recepata I savjeta na facebooku, Silycat I ja smo odlucili da napisemo nesto kratko o nasem dolasku u Kanadu, jer smo mi odabrali da dodjemo u Albertu, tacnije u Calgary, a informacija o zivotu ovdje su pomalo oskudne. Pa draga Silycat, bolje te nasla I bas se radujem ovoj nasoj internetskoj kafici.

Kako stici do toga da dobijete PR ima na forumu sasvim dovoljno. Mi smo tamo visili 5 punih godina.Kad nadjem stare postove, iznenadim se sta su mi sve bili planovi I kakve sam sve kombinacije imala za odlazak, na kraju upalio je legitiman nacin: strpljenje, cekanje da se steknu poeni, aplikacija I poznate vize u poznatoj predivnoj ambasadi u predivnom Becu. Odmah nakon tih famoznih viza nama je roda bila u posjeti, samo da nam sapne novosti, tako da smo se nasli u situaciji da u zadnji cas mjenjamo planove
vezane za landing destination. Nas prioritetni izbor je bio Toronto I ja sam zaista zeljela tamo da idem.
Ne volim da biram manje, skromnije, volim sve naj naj, pa tako I Toronto, medjutim sa bebom na putu,na pocetku zime, polako smo izgubili sigurnost u Ontario I poceli da istrazujemo Albertu. Pogotovo, sto smo vidjeli da trudnu zenu nece da prihvati nijedno privatno osiguranje ako vec nema drzavno zdravstveno osiguranje. S druge strane taj dio posla u Alberti je zaista jednostavan I brz. Mi smo imali osiguranje od prvog dana, ljekara smo bukirali jos iz Bosne, jer se radi o sjajnoj doktorki koja je iz Srbije,
pa da ne izgubimo mjesto. Cim smo predali papire za zdravstveno dobili smo health card numbers, sa obavjestenjem da ce kartice stici kasnije, za 10ak dana I tako je I bilo. Do tada smo mogli koristiti svoje brojeve I naravno usluge ljekara I ostalih institucija. Mislim da je to bio najveci pokretac za odluku o zivotu u Alberti. Odmah iza toga je isla I prica o ekonomskom bumu I cinjenici da ce za pocetak samo muz da radi I da su ovdje vece plate, ima vise posla itd... Cak smo naivno I povrsno citajuci mislili da se ne mora ni vozacka polagati, ali tu smo pogrijesili. Juce mi je u gostima bila Kanadjanka koja je resident manager nase zgrade I ona mi je ispricala slicnu pricu o health benefit I stimulansima. Ona I njen suprug su porijeklom iz Ontaria, a odlucili su se da zive u Alberti jer im se rodilo prvo dijete sa dijagnozom Daunovog sindroma. Pomoc porodicama sa djecom sa specijalnim potrebama je toliko neuporedivo veca ovdje nego u Ontariu da su bez razmisljanja ostali I jos su tu. Pomoc je kako finansijska, tako Izdravstvena i edukacijska. Njihovi prijatelji koji imaju dijete sa slicnim problemom I koji zive u Ontariju imaju pravo na 3 sesije govorne terapije godisnje, a oni ovdje imaju pravo na dvije sesije nedeljno. To je samo jedan primjer. Inace klinac ide u redovnu skolu, gdje ima asistenta koji mu pomaze da prodje kroz nastavu, a da ne opterecuju glavnu uciteljicu previse. Takodje, with compliments from Alberta Government. Ovo je ekstreman slucaj, ali ilustrovan primjer sta cini sve motive ljudi da dodju iz drugih provincija u Albertu. Dvojica mladica koji rade sa mojim muzem su iz Montreala I rekli su mu da je tamo zivot odlican, ali da nema novca, a da ovdje nema zivota, ali je lova odlicna… Mozda imaju pravo.
U poredjenju sa takvim gradovima, kao sto su Montreal I Toronto, Calgary vjerovatno nema neki zivot,ali je daleko od toga da ga nema uopste. Ipak, tamo gdje ima novca, ima I nacina da se zabavi I provede, to je sigurno tako. Plus za ljubitelje planine, ovo je zaista predivan predeo. Mi smo upoznali nase ljude koji su cijeli zivot bili kamperi I lovci, generalno prirodnjaci I njima je ovdje raj. Sve zavisi sta ko voli.
Nego da se ja vratim na ove egzistencijalne problem imigranata, tj. na pocetak. Mi smo dosli polovinom marta, imali smo karte u jednom pravcu I let kombinaciju Easy Jet I Air Transat. I jedni I drugi su vrlo pristojni I nismo imali nikakvih problema u putu. Karte su nas izasle oko 370 eura po osobi, tu je uljkucen I smjestaj u Londonu, jer smo mi letove namjerno razdvojili iz razloga sto nisu povezani I ne garantuju zamjenu, I iz razloga da klinac bolje podnese put. I zaista lakse mi je bilo doci iz Londona do Calgary/a nego do Londona. Divna soba, udobni duseci i predivni London su ucinili cudo, tako da smo 9 I 15 minuta leta lagano podnijeli. Prvi kontak sa Calgary/em je aerodrum I on bas odslikava kaubojski grad u koji dolazis. Bio je St. Patric dan I dijelili su cokolade djeci, svi su ljubazni, ali aerodrum izgleda kao necija komunisticka kuca izgradjena osamdesetih na kojoj niko nista nije radio, sem odrzavao od tada. Poslije
Londona to dodje malo razocaravajuce. Onda, na check outu uopste nema razdvajanja porodica I ostalih,
tako da stojis u ogromnom redu I cekas sto godina sa trudnickim stomakom I klincem od 2 godine koji je upravo proveo devet sati u avionu. A u Londonu (jos smo mi bili na Gatwick/u, ne znam kakvi bi mi utisci tek bili da smo dosli sa Haethrowa/a) na aerodrumu predivne radnje, million kutaka za porodice, potpuno odvojen check in I out za porodice, svi te pustaju preko reda. I onda kad izadjes na Calgary aerodrum mislis da si se vozio u proslost, a ne na zapad. Ovo sve necu da poredim sa nasim aerodrumom I dogadjajima tamo, to je tek prica za sebe. Poslije nekog vremena jedan od cuvara je video da smo mi peceni I pred nervnim slomom pa nas je pustio u red koji je rezervisan za Canadian Residents, kao tu je manja guzva. I to uz osmjeh, kao u ovaj red ste morali samo sad I od svakog slijedeceg puta idete u red sa Canadian Residents. To su sitnice, ali se primjete na kilometar. Slijedeci koraci su ukljucivali SIN, Health Cards, Child Benefit I to sve ide prilicno brzo I bez problema. Skupili smo million brosura u tim institucijama jer imigracioni sluzbenici ne daju nista na aerodrumu, samo landing cards I to je to.
Odmah nakon toga smo poceli traziti stan I auto. E tu je uslijedilo iznenadjenje. Mi smo jos od kuce pregledali oglase, sortirali ih, odlucili da cemo ici u grad/centar, jer je lakse I onda kad smo stigli i poceli da zovemo oglase shvatili smo da u tim zgradama uopste nema mjesta. Ti oglasi tako stoje, ali najraniji datum za useljenje je maj, a u najvecem broju slucajeva jun, a obicno pise da su vacancies immediate. Djavola immediate. Oni koji dolaze ovamo neka budu spremni na to. Najprije sve je dosta
staro I gadno, zatim jako je malo family buildings u gradu, a onda nema mjesta nigdje. Uzas jedan. Punih 14 dana smo trazili stan. Kirije za dvosoban stan su od 1200 do 1400 dolara za prosjek zgrada, najveci broj je 1250 I ukljuceni su voda I grijanje. Ali, mjesta nema, a tamo gdje ga nadjes tu je situacija blago receno ocajna. Kad smo vec postali uzasno nervozni naisli smo na oglas koji se odnosio na jednu od subsidy zgrada Calgary Housing/a koja je predivna, nova, ima veseraj u svakom stanu, masinu za sudje,
mikrotalasnu I kirija je samo 895$, nasoj sreci nikad kraja. Zgrada nije u gradu vec u nekom bogataskom naselju u predgradju, ali grad nije daleko I zgrada je na aveniji koja direktno vodi u centar grada. Parking je podzemni, zagrijani sa pokretnim vratima I kosta 10$ mjesecno. Dakle, ispod svih trzisnih cijena. Ogroman problem sklonjen sa puta. Samo mi fali bolji komsiluk, jer ovaj snobovski ne izvodi djecu
napolje I uzasno je dosadan I miran.
Auto smo kupili I odmah ga registrovali, jer je jos uvijek bilo hladno I zaista se bez njega nije moglo zivjeti. Osigurali smo ga I registrovali na medjunarodne vozacke dozvole, to je za nijansu skuplje, ali se jednostavno bez toga ne moze, pogotovo ako imate malo dijete. Nisam sigurna, ali cini mi se da je mjesecna rata osiguranja 120$, sa njihovim vozackim bi bila mozda oko 100$, dakle zanemarljivo. To me dovodi do pitanja vozacke. Ovdje je pravilo da donesete svoju vozacku I prevod, polazete test isti
dan I onda cekate tri sedmice da oni posalju vas prevod I vozacku u Edmonton gdje provjeravaju da vozacka nije slucajno falsifikat. Poslije vam se jave I onda mozete polagati road test I njega uglavnom
mozete odmah zakazati, u nasem slucaju isti dan, I odmah na licu mjesta dobiti vozacku. S obzirom da je to bezvezno dugacka procedura I da mi nismo mogli naci prevodioca kod koga red cekanja nije ispod 10 dana, mi smo predali medjunarodnu vozacku umjesto prevoda, sacekali 10 dana I onda sjeli na telefon da moljakamo ove u Edmontonu da to zavrse. I stvarno kad smo im objasnili da nam je nephodna vozacka za posao, oni su to odmah uradilii I muz je postao legitimni kanadski vozac, a sad je moj red.
Sa stanom I autom mozete da pocnete malo ozbiljnije da se bavite poslovima I prijavama. Mi smo odmah po dolasku poslali par resume/a jer su se pojavili oglasi u struci koji se ne pojavljuju cesto. To su bili resume/I koji smo napravili jos u Bosni. U medjuvremenu je muz bio I u imigrantskim agencijama na career coaching I savjetovanju za zaposljavanje, ali oni nisu imali tu nista da dodaju, kazu da je resume super (pravili smo prema instrukcijama koje se mogu naci na njihovim sajtovima). Na to smo vec I
zaboravili, a onda kad smo se smjestili poceli smo malo ozbiljnije da pratimo oglase za te poslove I za survival poslove. Muz je imao iskustvo u ugostiteljstvu, radio je za americku komapniju, pa je mislio da tu malo radi dok nesto ne izleti, pri tom se htio samo fokusirati na restorane I pabove, jer tu ima novca, za razliku od kafeterija I fast foodova. E, tu smo napravili gresku u resimeu, jer smo prema savjetima sa
sajtova samo promijenili uvod I organizaciju sa hronoloske na funkcionalnu, pa smo to radno iskustvo stavili u prvi plan, ali ostavili I sve drugo sto je radio, sto je I po struci I po nivoima daleko iznad toga. I naravno, niko nista. Dok smo shvatili sta je u pitanju proslo je vise od sedam dana, onda smo se prihvatili posla I skratili taj cv, relativizirajuci I maksimalno uprostavajuci to skorije radno iskustvo I onda smo
krenuli svuda I upalilo je. Moram da kazem da je guzva u ovom sektoru bas velika, iako ima mnogo novih radnim mjesta, pogotovo sad preko ljeta. Samo na kijiji/u se svakih 15 minuta izbacuju oglasi, ali malo upozorenje, I potraznja je ogromna. Pogotovo na mjestima gdje se pije I jede malo ozbiljnije, jer su svi shvatili da se tu mnogo moze zaraditi. Plus grad je pun ljudi koji rade zadnjih 10 godina samo te poslove,
a oni uvijek imaju prednost u odnosu na vas. Tako da o tome treba dobro razmisliti, nije ni cudo sto su Food and Bevrage managers na listi I ne skidaju ih nikad. Jos jedna stvar, svi koji hoce tim poslom da se bave moraju poloziti pro serve certificate, nije tesko, platis, ucis I polazes online, ali je obavezno. Muz je to uradio odmah kad smo stigli.

Sada su se pocele da javljaju za razgovore i firme iz njegove struke, one sa pocetka, pa se uci intezivno za intervjue I onda cemo vidjeti. Ne znam koliko bi bilo potrebno u Torontu za ovo ili na nekom drugom mjestu pa ne mogu da poredim, ali nama se cini solidno brzo, iako je ovdje sve po istilahu, sve se unaprijed planira, zakazuje I polako odradjuje, tako da konkursi inace traju dugo, a njihov ishod, to je vec buducnost o kojoj cu vam pricati drugi put. Znam samo da ljudi koji se bave industrijom ovdje sigurno nalaze prostor za sebe jako brzo. Tih polsova ima mnogo. Oni koji dopadnu da rade u naftnim kompanijama su takodje presrecni, jer to su takvi uslovi rada I zarade da se ne moze povjerovati. Mi nismo iz tih struka, tako da nama to ne znaci. Ali oni koji jesu, cisto da znaju da je ovdje za njih prava
meka.

E sad neka povrsna vidjenja stvari. Ovdje uopste nema onih velikih americkih ljudi, ja sam za mjesec dana samo jednu ogromnu zenu vidjela, cak su svi jako zgodni. Ima I mnogo zena koje me podsjecaju na beogradske ulice. To nisam ocekivala. Pogotovo sto je provincija u unutrasnjosti. Ista stvar je sa djecom, svi su vizljavi I svi se bave sportom I to mi jako drago da vidim. Druga stvar koju nisam ocekivala je prljavstina. Ja sam ocekivala mnogo cistije okruzenje, ali prasine I blata na tone ima, a I smeca. Ne
primjecujem da ga ljudi bacaju unaokolo, ali ga ima. Kazu da je to zbog vjetra koji sad duva jako I da on nosi to iz kanti za smece, ali sta je onda sa prasine. Napolju kad izadjete, cipele su prljave za dva minuta. Mi nosimo vlazne maramice I stalno trljkamo cipele I opet smo stalno prljavi. Klinac pogotovo, on se svuda valja i stalno je prasnjav, njegova kolica isto tako. Jasno mi je I zasto Istrazivac ima toliko posla na
popravljanju sofersajbni . Kamencici su svuda po ulici od zimskog odrzavanja puteva I svako ima cvakicu na staklu. Pricaju mi kako ce neki usisivaci da naidju I pokupe svo to blato I kamenje, ali ja ih jos nisam vidjela, mozda je rano, ne znam. U nasem kraju je bilo najavljeno ciscenje ulica I oni su bili tu I nesto cackali, ali ja ne vidim neku posebnu razliku. Nemojte me pogresno shvatiti, nije to Bosna-prljavo, ali nije
ni onako kako sam ja ocekivala. Nisam srela klasicne downtown prosjake I narkomane. Bili smo svuda u gradu I ovdje ih nema. Ustvari ima jedan na semaforu, uvijek isti, sa znakom Pomozite. Mislim da je to jer im Alberta zbog hladnoce nije interesantna, ali u svakom slucaju mi je drago jer mi je grad omiljeno mjesto ovdje I ne bih voljela da ga neko pokvari. Inace u samom centru ima par divnih djelova sa autenticnim kaficima, gdje se preko ljeta odrzavaju festivali koje jedva cekam, te oblasti se naslanjaju na
samu rijeku koja takodje prolazi kroz grad I koja ima predivno uredjenju obalu, sa svakakvim zanimacijama. Juce je bilo 21 stepen I bilo je predivno, svi su u parkovima pored rijeke bili u kupacim kostimima I suncali se, a bilo je bas vruce, da sam imala kupaci na sebi I ja bi se skinula. Ovdje je 21 stepen zaista mnogo, sunce przi neizdrzivo jako zbog nadmorske visine, valjda.

Mi jos nismo vidjeli Banff, ja jako volim skijanje, ali zbog stanja u kojem sam nisam otisla na skijanje kad smo stigli, a u proljece ne zelim da idem na planinu, bar ne prvi put, jer necu da kvarim utisak. Planina je ruzna samo u proljece, zato ja cekam ljeto da mi uzitak bude maksimalan. Ono sto svi kazu je da ostavlja bez rijeci I bez daha. E, to cemo da vidimo, ja jedva cekam… Kao na svakoj planini stalno se osjeca
miris mora, pogotovo kad je toplo, to volim ovdje. Stalno osjetite to u vazduhu iako je voda stotinama kilometara daleko. O potrosackoj kulturi i svakakvim cudima necu ni da pricam, ima svega, ali to je vjerovatno tako u cijeloj Kanadi. Ja sad uzivam u garaznim rasprodajama I u istrazivanju svakojakih blaga za minijaturne parice, to je zakon. Isto tako Polako istrazujem sta cu ja kad se zavrsi moje porodiljsko. Uzimam njihov pristup, planiram mjesecima unaprijed I pripremam se.

Jos samo jedna stvar, ovaj clanak je vec predugacak, ali za one koji dolaze trudni Ili planiraju trudnocu ovamo moram I ovo da dodam. Silycat je vec objasnila porodiljsko, a ja cu da dodam ljekarsku njegu. U toku trudnoce na kontrole se ide jednom mjesecno do 20 nedjelje, onda se ide na 15 dana, a u devetom mjesecu na svakih sedam dana. Najkasnije do 28 nedjelje idete samo kod svog porodicnog ljekara, koji
vam mjeri sve vitalne funkcije, slusa bebu na mali ultrazvuk koji nema sliku, vec samo zvuk, radi sve testove krvi I svaki put test urina. Na pravi ultrazvuk se ide samo jednom u toku cijele trudnoce I nemojte da vas to zavara, jer je to ultrazvuk koji traje sat vremena I obuhvata I 3D I 4D tehniku I snima svaki vas organ I bebin po tri puta. To je vise nego dovoljno. Ja sam isla u 24 nedjelji, jer sam tada stigla,
ali inace se ide malo ranije. Ultrazvuk vam radi strucnjak za ultrazvuk, a ne vas ljekar, koji sve te rezultate
snima I salje vasem ljekaru. Meni je bilo super na ultrazvuku, sve je tako posh. Ordinacija je predivna,imas one haljetke koje obuces, predivne ordinacije I cekaonice. Kad dodjes mozes da trazis da ti snime bebu onim 4D I da ti daju snimak I fotografiju. To kosta $20, sve drugo je naravno besplatno. Inace cio zdravstveni sistem je super. Za razliku od onoga sto smo citali od nase drage domacice o situaciji u
Torontu, ovdje je sve precizno, tacno, na vrijeme I bez cekanja. Ja stalno visim u laboratorijama,ordinacijama I slicnim institucijama I sve je na vrijeme, u zakazanom terminu I bez problema. A I titermini se dosta brzo dobijaju, za laboratoriju ili isti dan, ili sutra, a za ordinaciju oko dva dana. Pitala sam sta da radim u slucaju da je klinac bolestan I da trebamo hitno da dodjemo, oni kazu samo nazovite, recite I mi cemo vas ugurati. Tada malo sacekas, ali te prime. U ordinacijama, za razliku od grada, kao I u svim drugim institucijama toaleti li washrooms su savrseni. To mi nikada nece biti jasno, jednostavno nikad se nista neprijatno ne osjeca u njima. Uvijek savrseno mirisu I besprekorno su cisti. Isto tako osoblje u tim ljekarskim institucijama je jako ljubazno. E, sad cula sam da u slucaju da ti treba hitna pomoc I da se sam dovezes, mozes I skapati cekajuci dok te prime… To traje satima… To ne znam I pu pu,
valjda necu ni saznati… Vjerovatno vise vole da oni dodju I da vam isporuce racun, nisam sigurna. Nego, da nastavim. Poslije te, najkasnije 28 nedjelje se selis kod ljekara u bolnicu u kojoj ces se poroditi. Preporucuje te tvoj ljekar, datom ginekologu u bolnici I od tada do porodjaja se oni brinu o vama i bebi. To ne znaci da ce vas isti ljekar I poroditi, porodice vas onaj ko se zadesi. Cesto to bude bas vas ljekar, ali
moze da se desi da je na odmoru, da je vikend I slicno. Kako je tamo, pricacu vam drugi put uz kaficu kod nase domacice Silycat. Ja cu sad samo da pojedem jos jedan njen virtuelni kolacic koji stalno gledam na facebooku I da vas sve pozdravim iz predivnog I rekordno toplog za ovaj period godine Calgary/a. Danas je 26 stepeni, to nije zabiljezeno u zadnjih sto godina.

Redapple


Svaka cast na ovako obimnom postu i hvala puno za Redapple :)

Job search...is a job itself.

Mozda sam izgubila pojam o tome koliko sam stvari napisala na ovom blogu, ovo je neki 120ti post i bice uskoro 110.000 poseta, pa nisam bas ocekivala da postanem tako "globalna" ali drago mi je da znam da je nekom zapravo pomoglo nesto sto je procitao.

Imala sam par pitanja sto se tice trazenja posla pa posto sam trenutno tu negde u toj prici, evo najpopularnijih linkova.
ako vas zanima sansa za zaposlenje u nekom polju statistiku mozete proveriti ovde
http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?lang=eng&cid=1
plata/prosek

http://www.wowjobs.ca/salary.aspx

Job search


http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?cid=5003&lang=eng

jobbank.ca
monster.ca
workopolisa
wowjobs.ca
http://www.careerbeacon.com/
http://www.eluta.ca/search?q=&l=&radius=50&advanced=1&ef=7

IT jobs


https://www.procom.ca/
http://www.randstadtechnologies.ca/

http://www.itjobs.ca/en
http://www.canadait.com
http://www.it-careers.ca/jobboard.htm

Za ostala zanimanja ...google i napred :)



Toronto novine

http://www.novine.ca/zaposli-se/

Zanimljiv clanak iz novina...

Birthplace: Belgrade, Canada
novak jankovic
From Wednesday's Globe and Mail
Published Wednesday, Mar. 18, 2009 12:00AM EDT
Last updated Friday, Apr. 10, 2009 1:11AM EDT


On a sunny spring day in 1985, the immigration officer at the Canadian embassy in Serbia looked carefully through my permanent-resident visa application.

"There is a mistake here," she said, pointing to the entry where I had written my address and birthplace. "Kneza Milosa 75 is the embassy's address, not your birth address."

"Well, it is both," I said, happy that the half-hour interview that would determine the continent where I would live for the rest of my life had started with an ice breaker.

The Canadian embassy in Belgrade was built on a piece of land where my family lived when I was born. The townhouse project, with a dozen stacked apartments spread along both sides of a narrow yard, was demolished in the mid-1970s to make room for an impressive, modern, white-marble structure that is now a piece of Canada in Serbia.

I never seriously believed in theories claiming that the things that happen to us are not truly accidents and coincidences, but rather the products of synchronicity (C.G. Jung) or spontaneous fulfillments of desire (Deepak Chopra).

But then I, born outside Canada, lived from the beginning on a piece of land that was to become Canadian territory. Coincidence or not I liked it, and later I used convenient social opportunities to brag that "Canadianship" was bestowed upon me by my birthplace rather than by my good score on the immigration interview.

During the interview, I couldn't help but think of how unusual it was that I was talking to a Canadian embassy officer in the same space where I once lived and played.

The embassy's reception area was where I played soccer on a small paved yard built on top of the project's winter storage cellar. The large window of the interview room looked down to the main boulevard where we used to gather to greet Tito as he returned from his "peace trips" to fellow nonaligned countries. The ambassador's office was roughly where a long narrow terrace shared by all the tenants had been, and where the boys gathered to tell stories about the Westerns that had started to invade Belgrade cinemas in the early 1960s.

The immigration officer was inquisitive and polite, a true Canadian. She wanted to know a few facts from my background before popping the big question: "Why Canada?"

The same question later followed me through my new acquaintances and friendships in the True North. Why Canada? I always had a feeling the question sounded more like: "Why Canada of all places?" Maybe even: "Why on Earth Canada?"

But I invariably saw a touch of humour, self-doubt and innocent curiosity in the manner in which the question was asked. It was as if it were meant to convey to the respondent: We are serious hard-working people but deep down in our souls we know we are just explorers of this vast space in the north entrusted to us by providence, merit or accident, or maybe by our collective migrants' spontaneous fulfilment of desire.

Most of us who are new to this continent know very well why we are here. At least we do until we settle, find a job, buy a house, send our kids to school, learn to trust the institutions and stop honking every time a moron in the car beside us makes a wrong move. After we accomplish all of that we tend to become forgetful. We start seeing flaws that would have hardly bothered us before, and we accept the True North with a mature awareness of its imperfections.

Some of us even start asking newcomers: "Why Canada?"

Well, it isn't because of the climate, most newcomers think to themselves, watching in bewilderment as their fellow countrymen have fun skating on outdoor ice rinks or ice fishing on frozen lakes in mid-February. It takes time to get the True North.

Getting used to its often wicked climate is part of the deal. I first shovelled snow on my driveway with a shovel I bought at Woolworth's in Sudbury, soon after I started a new job there in the early 1990s. When my neighbour Bob, whom I had not met before, saw me pass by with the shovel, he said, "You're gonna need a bigger one that that." I laughed. It was a good piece of advice from a fellow True North explorer with experience.

But the True North is also an enormous sheltering sky and an abundant space that humbles, puts things in perspective and gratifies those who comprehend it with a feeling of unrestrained freedom.

The divine silence and the perfect calm of a lake at dawn are spiritual. The pink stone that pops up between endless rows of evergreens in northern Ontario is a piece of art. These are the unexpected and heartwarming gifts for those who are courageous enough to see their spontaneous desires materialize.

Novak Jankovic lives in Ottawa.

Practice makes perfect :)

One of my favorite writers(Ivo Andric) wrote once that the happy people write rarely or never, and the other ones...well, it takes a certain amount of solitude and sadness to be able to write sincerely, from your heart, about the troubles of mankind and human nature.

It's not like that with me, I never write to drown others in my current misery, if I can't share good and beautiful thing I try to avoid writing about the not so "happy" things or times.Sometimes, no matter how hard i try to avoid these pests I just can't.

And here's the catch,

you come to a point in your life where you think that things are going to finally click into their place, that life is going to be a little bit easier from now on and then it hits you...

Our new home is perfect, our wish list came true, a small townhouse with fenced yard that looks into the park with new playgrounds, a swimming pool beside the home, kid friendly community, small town, cheaper than Toronto...the new job, not so perfect.

Sometimes, when preparing for the interview they tell you to "enhance" the truth a little bit, basically they suggest that you should lie in order to get that job you desire so much, if you can live up to your lie and succeed by working hard and being smart, you'll be forgiven. What they don't tell you, is that the employer is allowed to do the same.

The Data Manager position in a small company seems to involve anything from being system analyst and reporting , system admin to repairing broken computer parts or door knobs...there are no particular tasks and everything is your job, and at the end, your fault.

And there is another thing, a complete mess, the person who worked there for the past 2 decades before you came was a self taught jack-of-all-trades and hobby handyman, then suddenly at the age of 65 he found out that he has terminal cancer, took vacation and died in a month. No one knows about the networks, passwords, there are no documents, there is a million shelves with gadgets, papers and spare parts, new and old and all out of order...And they are all awaiting someone to fix everything magically, bad luck- it's you. They just forgot to tell you all this during your interview...