Utvrdjivanje gradiva, jer me uvek svi pitaju isto

Ovih dana drzavljanstvo se ceka oko 24 meseca u proseku, godinu dana na polaganje testa i godinu dana za ostale birokratske procedure, ako tako bude trebace nam 5 godina da postanemo drzavljani Kanade, mada ovaj najmladji je vec :).
Za one koji me uvek pitaju da li sam se zbog neceg pokajala, ne nisam, moja najgora nocna mora je da mi neko sutra kaze da moram da se vratim u onaj pakao nemoci.Tata uvek kaze da se dobri i pametni ljudi snalaze i u losim sistemima i situacijama, samo ja u to ne verujem, za mene lose je lose, nikakvo prezivljavanje u losim sistemima nije vredno gubljenja vremena i zivaca da bi se izborio sa vetrenjacama.To je medjutim samo moje misljenje i moj problem, postoje ljudi koji se bas lepo snalaze u takvim sistemima, kao sto postoje ljudi koji se nikako ne snalaze ni u ovom malo boljem...Mislim da sve zavisi od perspektive i cilja u zivotu.
Mi smo mladi, nasa snaga trenutno je usmerena na podizanje dvoje male dece, nas cilj je krov nad glavom i koliko toliko kvalitetan porodicni zivot, provod sa klincima i putovanja.Nije me briga koja kola vozimo, nije me briga koju marku odece kupujemo, nije mi do izlazaka, kafica i kafana, imamo ispunjem drustveni zivot, gomilu divnih prijatelja sa malom decom i to nam je dovoljno da budemo sretni i zadovoljni ovde.
Neko mi je postavio to pitanje trazeci potvrdu da razmislja u dobrom pravcu, i iskreno malo me to nervira jer ako je meni dobro ne znaci da ce i vama biti, ponovicu sve jos jednom-
Nijedan politicki sistem ni drzava na svetu nije savrsena, bilo je i ima jos uvek stvari koje mi se ovde nisu dopale, ali kada uporedim kvalitet svog zivota sa onim sto bih imala tamo...pa evo,moj zivot u Srbiji mogao se nazvati prezivljavanjem, s vremena na vreme nasla bih neki posao zamene, putovala po selima i skolama, vidjala se s muzem s vremena na vreme,nismo imali para da izadjemo u stan jer smo stedeli da odemo, ziveli smo kod svekra i svekrve, i koliko god da to cenim, ne vidim da bismo igde stigli i ikad imali nesto svoje u onim uslovima, moj zivot za 10 godina braka u Srbiji bi bio isti, ako ne i gori, jurili bi za poslom i novcem, trovalo bi nas lose okruzenje i politika a decu bi nam podizale babe i dede sa svadjama i svim pratecim efektima generacijskog jaza...Zapravo bila bi to klasicna nocna mora gomile mladih parova tamo koji jednostavno il rastezu nemoguce fondove da bi bili svoji ili su primorani da ostanu vecita deca svojih roditelja i da nemaju svoju rec i nesto svoje cak i kada uveliko imaju svoje klince...Moj problem sa onim tamo je bio sto nisam imala nista, bilo mi je lako da odem jer nisam videla neke sanse da se ta situacija ikad promeni, nismo imali svojih stvari niti stan, u tom trenutku nismo vise imali ni poslove...lako je otici trbuhom za kruhom sto kazu kada samo zelis da ides napred.
Evo sta cu reci, u proteklih par godina emigracije primetila sam neke stvari u vezi sa ljudima koji dolaze,
prva stvar je da sto su mladji i sto manje imaju lakse se "prime" ovde, stariji ljudi sa vec izgradjenim zivotom i sistemom vrednosti, porodicnim i prijateljskim vezama teze se menjaju ili ne zele da se menjaju i imaju vise problema da pocnu od nule.
Dalje olaksavajuca okolnost je ako dolazite kao mlad par bez dece, jer ma koliko ih voleli balansiranje izmedju skola vrtica i novca za takvo nesto ostavlja porodicu na jednoj plati, cak i ako oboje rade, nije isto imati dva clana na dve plate i 4 clana na dve plate.Takodje smanjuje fleksibilnost sto se tice vremena provedenog na poslu ili putovanja do posla.
Ali definitivno najvaznija stvar je sistem vrednosti koji je pojedinac usvojio,
nedavno sam citala jako dobar clanak na tu temu
http://www.bizlife.rs/vesti/67297-zoran-milivojevic-za-bizlife-u-srbiji-se-uspeh-kaznjava
objavicu ceo tekst u slucaju da link pukne

Zoran Milivojević za BIZLife: U Srbiji se uspeh kažnjava

Psihoterapeut velikog iskustva, ugledni dijagnostičar i predavač na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču na jeziku ’da svako razume’ Zoran Milivojević objašnjava kako se ovde, u Srbiji, gleda na uspeh, kako se prihvataju uspešni i u čemu je ’prokletstvo’naroda koji ima samouverene i inovativne pojedince, koji su naučili da se snađu.

Da li bi se u Srbiji zbog komšijskog uspeha rodila ideja da se trkne po otrov za njegovu kravu ili bi se desila kupovina dva bika, da se bude bolji? Da na ulicama Srbije presretnete desetoro ljudi i pitate ’Da li biste voleli da budete predsednik vlade?’, šta bi vam rekli? Psihoterapeut Zoran Milivojević na to sve kaže:

„Mi smo društvo koje ne podržava uspeh. Zašto? Zato što se naši ljudi porede. Gledajući one koji su uspeli, prvo pomislimo ’Vidi kako je on uspeo!’, a onda se poredimo i sebe, naravno, doživljavamo kao neuspešne. To je problem. U primitivnim društvima poređenje sa uspešnim vodi ka ideji da ’komšiji crkne krava’, namesto da tuđ uspeh bude motiv da se stigne i prestigne. Namesto da se kupi krava ili dva bika, kupuje se otrov za komšijsku kravu kako bi obe strane bile jednake, siromašne“, kaže Milivojević i takvo društvo naziva ’spljoštenim’.

„Univerzalan problem u Srbiji je što smo mi, kako bih ja to rekao, ’spljošteno’ društvo. Nema vertikale. Pravi primer je, recimo, dvoje dece od kojih jedno dobije igračku, a drugo ne. Prvo će polomiti igračku drugog da bi se izjednačilo. Neće tražiti da i ono dobije svoju.
Ako na ulici sada pitate desetoro ljudi ’Da li biste voleli da budete predsednik vlade?’, mislim da bi njih sedmoro prihvatilo i odgovorilo:“Eto, konačno i vi da prepoznate pravu vrednost!“. Ovde se svi porede sa svakim, svako misli da je dovoljno dobar. To je samouverenost koja u uređenim društvima dovodi do uspeha. Zato su naši ljudi u inostranstvu uspešni, uvereni su da mogu, da su bolji od ostalih.“

Zoran Milivojević za BIZLife: U Srbiji se uspeh kažnjavaKukamo i kad nam ide

Interesantno je zapažanje psihoterapeut Milivojevića, za koje ne treba mnogo zahtevnih dokaza. Praksa je da Srbi kukaju...

„Pošto se ovde uspeh kažnjava i postoji zabrana da se bude uspešan i srećan, dešava se da oni kojima dobro ide glume da im ne ide, kukaju. Ili, ako se hvale, hvale se opet kukajući ’Jao, dobio sam neku stipendiju. Jao, baš sad ću morati u Ameriku na šest meseci. Pa, gde su me baš sad našli!’. Dao je informaciju da je uspeo, pohvalio se, ali se maksimalno potrudio da ogadi da ne bio kažnjen na neki način. Ali, to nije samo naš specijalitet. To je specijalitet neuređenih društava. U svakom narodu ima zavisti, ali recimo, Austrijanci će želeti ’da komšiji crkne krava’ samo ako je u pitanju nešto nelegalno, ako ’vlasnik krave’ ne plaća porez, ne poštuje pravila. Utakmica mora da bude fer i svi moraju da se pridržavaju tih pravila. Nema destrukcije, otimanja, diskvalifikacije već se ljudi veoma trude da prestignu. Zavist koriste u konstruktivnom smislu, tuđ uspeh kao podsticaj za napredak. I, tako iz generacije u generaciju“, iskustvo je Milivojevića.

’Nisam uspeo zato što živim u Srbiji?’

Na pitanje: ’Koliko Srbiju treba kriviti za neuspeh pojedinca?’, psihoterapeut Milivojević odgovara:

„Mnogi kažu ’Nisam uspeo u životu zato što živim u Srbiji!’. Ne slažem se, jer ko je uspešan, biće uspešan u različitim situacijama i kontekstima. Ako niste uspeli u Srbiji, verovatno nećete ni u Americi ili Nemačkoj. Tačno je da nam se u poslednjih 25 godina društvo raspalo, vednosti građanske klase su se izgubile jer su nas snašli i ratovi, i bomardovanje, i tranzicija, vrlo gusti događaji. Još uvek nam se svašta dešava i teško je ostati normalan, imati životne prioritete kakve imaju ljudi u uređenim društvima. Ipak, ako neko ima jasan cilj, ako je radio i razumeo situaciju, mogao je da uspe bez obzira gde je.
Ono što mislim da našim ljudima nedostaje su radne navike. Precenjujemo talenat i sposobnosti i mislimo da će nas sudbina, viša sila, šta god, gurnuti i smestiti tamo gde treba da budemo. Put, moć ili snagu za ostvarenje ciljeva ne tražimo u sebi, već izvan. I onda očekujemo (u sebi ima reč ’čekati’), dakle, čekamo i to se ne desi, neko drugi uspe i stvar se vrlo komplikuje.
Lenji smo i nemamo radne navike i to su nam najslabije tačke. ’Ja bih’ ili ’bilo bi lepo kada bi se desilo to i to’. mora da se zameni sa ’ja ću’.“

Zoran Milivojević za BIZLife: U Srbiji se uspeh kažnjavaSrbi zaposleni ’preko’

„Jednom prilikom mi je jedan Austrijanac pričao da više ne zapošljava Srbe, već isključivo Slovence i Hrvate od naroda sa naših prostora. Pitam „Zašto?“. Kaže:“Srbin dođe, radi godinu i po, dve, gleda šta ja radim i treće godine on je meni konkurencija, sam vodi svoj biznis. Dok će Hrvat ili Slovenac ostati na poslu“. Držati se pravila je pitanje vaspitanja što mi nismo naučili. Naučili smo da se snađemo, da mislimo svojom glavom. To što je naša prednost kao pojedinca i to je naše prokletstvo kao zajednice. Takav pojedinac može odlično da’ pliva’ u uređenom društvu“, kaže psihoterapeut.

Kada se ipak držimo pravila, kako se osećamo kada imamo šefa i kakvi smo kao nadređeni?

„Držaćemo se pravila ako od toga ima dobiti ili ako znamo da ćemo biti kažnjeni. Ne volimo pravila, ali smo inovativni što znači da nema zajednice – petoro vrlo inteligentnih, recimo Srba, čine vrlo glupu grupu. Grupa morati imati red, sistem, usmerenost ka cilju, a ne pojedince koji se svađaju ko je pametniji, sposobniji, bolji. To moramo da popravimo jer se zbog toga gubimo. Nismo dovoljno inteligentna grupa, nismo organizovana zajednica u kojoj pojedinac shvata da mora da se podredi, da zajednica ima i horizontalan i vertikalan red, ’nadređene’ i ’podređene’. A mi mislimo da, ako se podredimo i ako imamo nadređenog, ponizili smo se, niža smo rasa. Ali, podrediti se (u sebi ima reč ’red’) to znači da postoji hijerarhija, da ljudi zauzimaju uloge što ne govori da je neko pametan, glup ili sposoban. Kod nas ćete često čuti izgovor za neposlušnost: ’Daj ti meni šefa koji je bolji od mene i ja ću da ga slušam!’. Funkcija šefa nije da bolje zna ili da bude pametniji, već da uređuje posao grupe. Zato ovde težimo da budemo nadređeni i tu poziciju čuvamo tako što oko sebe okupljamo lojalne ljude koji nas neće ’skinuti’. A lojalni su rođaci, kumovi, drugovi iz rodnog kraja. I, takva postavka stvari je prisutna u firmama, partijama, asocijacijama.“

Mnogo je ljudi iz Srbije otišlo u inostranstvo. Jedni su uspeli, drugi nisu , a neki su se vratili. Ko je kriv?

„Za povratak većine kriva je fantazija koju su imali da su fenomenalni, da će im se sva vrata otvoriti samo treba da se pojave tamo negde i da postoje. Ali, tamo negde mora da se radi, dokazuje, da se drži pravila. U kapitalizmu stvari funkcionišu tako da, ako sam ja vlasnik kapitala i ako ste vi izuzetni, ja ću vas moliti da dođete i radite za mene jer ćete vi zaraditi više para nego neko drugi. A, od tih para ja ću vas dobro platiti. Dobro vama, dobro meni. Tu nema poređenja ko je bolji. Ili, kako to lepo piše u nekim knjgama ’Ako sam ja najpametniji u svom timu, onda taj tim ne valja, u pogrešnom sam timu. Moji saradnici moraju da budu takvi da mogu da učim od svakoga zato što se to isplati’“ .

„Moja predstava o uspehu kada sam bio dete bila je da radim ono što su mi roditelji zabranjivali – da gledam TV ceo dan, da jedem burek u krevetu i čitam stripoteku. Tako je moja fantazija bila povezana sa pasivnošću (gledam TV, ležim), da ne moram da se mučim u životu kad budem svoj čovek. A, onda mnogo godina kasnije, kada sam počeo da upoznajem uspešne i veoma bogate ljude, bio sam iznenađen time što oni ustaju rano – ustaju u šest, doručkuju, vežbaju, u osam su potpuno spremni. Mislio sam „Čoveče, imaš tolike milione, a moraš da ustaješ u šest. Jadan ti!“. I tako sam sretao jednu, drugu, četvrtu osobu i video da je to sistem. Shvatim da su to ljudi koji jedva čekaju da ustanu, koji se bude radosni kao malo dete. Uspešni imaju plan za svaki dan, sutra, prekosutra, dobro im ide, imaju dobru sliku o sebi, unapred se vesele tome što će biti. Uspešni su puni životne energije i ta energija je to što ih pokreće. To je bila moja intimna lekcija, jer sam shvatio da uspešni ne rade to što rade zato što moraju, već zato što žele. Na neki način se ponašaju kao vrhunski sportisti. Vode računa o svom telu, imaju svoj ritam koji im je ušao u krv i tako žive.“

Od samoubistva do sreće

„Uspeh je kad neko dođe do cilja. A, zašto se ’uspeh’ zove’ uspeh’? Zato što je nastao od glagola ’penjati’, ’uspeti se’, a to je naporno. Znači, ako neko želi uspeh, mora da uloži energiju, da savlada prepreke i zato nije lako uspeti. Cilj do kojeg se dolazi može definisati zajednica, porodica, narod i oni mogu smatrati da je neko uspeo. Ljudi gledaju nekoga i kažu ’taj je uspeo u životu’. Međutim, dešava se da taj neko, ko je po proceni zajednice uspešan, izvrši samoubistvo. A, onda je reakcija ljudi „Pa, kako?! Nije znao da ceni to što ima!“. Tako da postoji i lični uspeh koji se može nazvati i ’životno zadovoljstvo’. Jer, kad neko ostvari svoju želju, a ne maminu i tatinu, onda oseti zadovoljstvo. Kada neko ide kroz život i ostvaruje ciljeve koje postavlja sam sebi, oseća čak i sreću ako su mu ciljevi veoma važni.
Ljudi koji su uspešni na neki način zrače, jer su zadovoljni. Takve prijatne emocije imaju sposobnost da prošire perspektivu, vidimo i ono što ne bismo videli da smo neraspoloženi, vidimo ono što je lepo, korisno, plemenito što opet utiče da se osećamo još bolje za razliku od negativnih koje nas teraju da se fokusiramo i razmišljamo o problemu“, poučna je lekcija Milivojevića.

Kako do ciljeva?

„Očekivanje ili fantazije i ciljevi su različiti pojmovi. Recimo, devojčica koja ima fantaziju da bude glumica u Holivudu. Da bi to ostvarila, treba da napravi nekakvih, recimo, 25 koraka ili ostvari toliko podciljeva da bi došla do Holivuda. Moraju se postavljajti realni ciljevi. To znači pogledati sebe, svoje sposobnosti, put do cilja, koji se resursi mogu nabaviti. Ako opet ne znate kako, onda neka podcilj bude ’kako?’. Kada saznate kako, a nemate para, sledeći cilj je ’naći pare’. U mnogim knjigama o uspehu piše da se uspešni ne pitaju ’šta?’, nego ’kako?’. Oni znaju šta.“

Tekst je preuzet iz magazina BIZLife
...............................................................................................

I neverovatna stvar ali covek je potpuno u pravu, iz nekog razloga mi smo od malena uceni da smo najpametniji pa zato moramo da budemo i uspesniji i vredniji a samim tim i da steknemo vise od drugih...E ta grandiozna ideja o sopstvenoj vrednosti pokopa mnoge,ili ih bar tu i tamo zaboli.Bicu potpuno iskrena i reci da sam to iskusila na sopstvenoj kozi, jer gde god se okrenes kad dodjes vidis kako su ljudi sa mnogo manje potencijala na boljim pozicijama od tebe, sa boljim platama i sa lepsim domovima...i pitas se kako to da ti ne uspevas da ih stignes... stvar je u tome sto oni tu trku trce mnogo duze od tebe koji si juce sleteo, ja sam u tridesetim a moje kolege u tim godinama rade ovde vec 10 godina i ovde su se iskolovali sto im daje sansu da nesto stvore za to vreme i da napreduju i skuce se, ma koliko pametni bili ili ne, osim toga u nekim strukama i nema mnogo mesta za napredovanje i manevrisanje nazalost...Ima jos nesto, a o tome sam vec pisala, to je da tu istu sopstvenu vrednost merimo onime cime se bavimo, upoznala sam kanadjane koji su radili 15 razlicitih poslova, od restorana do pokretne trake u fabrici mesa pa do skole, moja drugarica je za 7 godina od kojih je 5 studirala, izmenjala gomilu poslova, restoran brze hrane,pakovanje virsli u hladnjaci,odrzavanje decjeg kamp motela na severu,pravljenje samostrela,vrtic...a zavrsila je za ucitelja u kanadi, njoj je posao samo nesto sto trenutno radi dok ne bude upala u struku ili odlucila da radi nesto drugo sto zeli, mnogima od nas je usluzni posao sa losijim primanjima ispod casti jer smo tako vaspitani, znate ono kad otac kaze - nece moja cerka sa pravnim fakultetom da sedi u trafici, bolje nek sedi kuci...
Mada tu knedlu svi koji dodju moraju da progutaju odmah u startu, i moraju odmah da pronadju neki posao jer se pare tope cim sletis, konkretno prvi mesec u Kanadi kosta oko 5000$ ako nemate kod koga da stanujete, svaki naredni kosta malo manje a objasnicu i zasto-
kada pronadjete stan, placate prvu i poslednju kiriju a ponegde i racune, prosecna cena stana u vecem gradu je oko 1000$ za dvosoban plus minus 200$,na to dolaze troskovi polaganja za vozacku i prevode, troskovi hrane i nesto malo namestaja za prvu pomoc i ako resite da uzmete kola- a moracete jer vam daje bolje sanse kada je posao u pitanju, i onda zavisno od sezone ako ste dosli sa par kofera kao mi moracete i garderobu da dopunite.
I tako dalje...o svemu sam tome verovatno pisala vec 5 puta.
Poenta je da znas sta zelis kada dolazis ovde i da se pripremis na najgore, i da znas zasto tacno dolazis ovde.
Ja licno - sam dosla da bih promenila svoje okruzenje, koje me je uvek trovalo negativnoscu i "guralo u lonac" da svi treba zbog neceg isto da ispastamo, dosli smo da bismo zapoceli nov i mnogo drugaciji zivot, nismo dosli da bismo zaradili pare niti da bismo se obogatili, i nismo dosli da bismo se posle vratili sa parama tamo.
Nijedna velika promena u zivotu ne prolazi bez zrtvovanja dela tebe, brak, rodjenje deteta sve ti oduzima ili deo slobode ili vreme ili privatni zivot, emigracija zahteva puno zrtvovanja od pojedinca i njegove porodice.
Promena sredine, gubitak prijatelja i onog dela porodice koji ostaje tamo, snalazenje na drugom jeziku sa drugim drustvenim pravilima i radnim uslovima,vecito balansiranje i dobra porcija frustracija, sve je to ogroman stres i ostavlja tragove i na zdravlju...
I opet ako me neko pita, sve bih uradila ponovo i isto, svaki deo zivota koji smo prosli u poslednjih par godina bio je mnogo stresniji ali zanimljiviji i lepsi, prava avantura, od dosadne bede i svakodnevne nemoci tamo,i svaka prepreka i problem nas je gurnula jos blize jedno drugom jer smo bili sami na svetu ovde sa svojim detetom i jedino mozemo da se oslonimo jedno na drugo.

Ali
vi niste ja,
vama je mozda bitno koja kola vozite i sta drugi misle o vama,
vama mozda znaci jako puno koja rec pise na vasoj garderobi i cvikerima, ono sto je meni dovoljno vama mozda nece biti dosta i tako dalje...vi mozda imate drugaciji sistem vrednosti i pogled na zivot,
zato ja ne mogu da znam
da li je ovo mesto dobro ili ne za vas,
da li je vasa struka dobra ili ne ovde i izmedju ostalog nemam kristalnu kuglu,
jer da imam prvo bih je upotrebila za sebe...

Zato je ovaj blog bio o nasem putu kroz emigraciju i Kanadu.
Da sam pisala o sudbinama drugih porodica koje su dosle u isto vreme, rekla bih da su neki od njih bas lepo stali na noge posle 3 godine rada jedan mladi par koji je dosao bez icega kao i mi i koji jos nije usao u 30te ima stan, dvoje kola, svoja primanja i poslove, i kupili su kucu nedavno, svaka im cast jer njihovi vrsnjaci u srbiji nemaju sanse da toliko stvore za 3 godine osim ako ne dobiju na tacni...ali sve sto su stekli nije bitno, bitno je da su oni sretni i zadovoljni svojim zivotom, slobodom i mogucnostima ovde,
oni koji nisu tako dobro "uspeli' u svojim ili tudjim ocima i dalje imaju mnogo kvalitetniji zivot ako se gleda okruzenje, priroda, kultura, zdravstvo...ali da li je to u njihovim ocima dovoljno i da li ih makar deo toga ispunjava to je vec njihova licna stvar.
Rekla bih da cemo i mi koji smo dosli sa decom stati na noge oko 5te godine boravka i biti tu negde, imati svoj krov nad glavom i biti zadovoljni...neki vec jesu :)
Ali ima jos nesto u vezi nas sto nas razlikuje od ostalih, jer od svih koje znam samo mi u poslednjih 4 godine nismo nikada osetili zelju da idemo tamo niti smo otisli, svi ostali ono mesto jos uvek osecaju svojim i redovno putuju leti tamo...
Ja naprotiv ne osecam da sam "istorijski" vezana za bilo kakvo mesto i imaginarne korene, vise volim da mislim da sam kao nomad koji ide gde zeli i gde misli da ce mu biti lepse, ovaj svet je toliko velik i prepun prelepih mesta da je prava steta vezati se za jedno, nisam u fazonu "metar moga sela, amerika cela"...
I jos nesto, potpuno sam izgubila ideju kako je sada tamo, znam kako je bilo pre 4 godine, sada ne znam ni koliko dinara moze sta da kupi, ni kakve su plate ni situacija, niti ko je na vlasti...tako da stvarno ne mogu da uporedim sta je i gde je bolje, jer se moj zivot, hvala bogu, konacno sveo na sada i ovde, proslost je ostala tamo i vise ne gledamo u nju, gledamo u sutra i svoje klince.

Jednog dana, kada sve saberete i oduzmete, ja cu i dalje biti od onih koji ce uvek pokusati i probati, i ne verujem da cu se kajati cak i ako mi se ne svidi, priznas sebi da si pogresio i ides dalje, napred ili nazad, stvar je licnog izbora.



jos jedna prica...