Cetvrta godina

Covek se uci dok je ziv...

Cetiri godine kasnije, mi smo obicna porodica sa dve plate u kuci i dvoje male dece, nista luksuzno, sa svojim krovom nad glavom i dvoristem, jos uvek u istom autu koji smo kupili za manje od 1000$,i sa istim skromnim prohtevima: da imamo dovoljno za najosnovnije, da zivimo u miru - da nas ostave na miru i da deca budu zdrava i idu u dobru skolu...

U retrospektivi, sve ono sto mi se prvog dana cinilo toliko nedostiznim i kao neka bajka, sada je tu, sada sam prosek- zivim u predgradju sa ostalim prosecnim porodicama, vecina razgovora mi se svodi na decu i njihove potrebe, ne pamtim kada sam stigla da procitam knjigu ili odvojim koji sat za sebe, a kamoli za blog. Svakog vikenda imamo goste ili idemo u goste, da bi se deca druzila, taj ko je rekao da je ovde socijalni zivot los , taj je lud, nikad se nisam vise druzila i vidjala sa ljudima nego sad, pogotovo sto je sezona decjih rodjendana...Mi, i ostali emigranti iz ekipe sa foruma i bloga podizemo prvu generaciju malih kanadjana :) tri bebe su rodjene u decembru i jedan bebac u martu.
I, da se stvari nisu iskomplikovale, ovde bih vec razmisljala i o trecem, a znamo sigurno da bismo u srbiji ostali na jednom, jer je i to jedno tamo tesko podizati, dok mi se cini da je ovde nekako lakse imati vise dece jer imamo malo finansijske pomoci, iako smo sa druge strane prepusteni sami sebi kada je bilo koja druga vrsta pomoci u pitanju. Navikli smo se da idemo svuda grupno, ja kazem moja mala cerga, jer nema baba i deda, ni tetki da pricuvaju klince ni minut.Kud mi tu i oni, sta ces.Najgore je kada se razbolim, a oni isto, onda puzim po kuci da njih sredim a ja ne mogu da stojim...desilo mi se dva puta ove godine da je aleksa doneo neku zescu bolestinu iz skole, prvo stomacni grip, posle sarlah i da smo svi nadrljali od njega, ja ne mogu da opisem kako je jezivo kada si malaksao, bespomocan i svaka dva minuta trcis u kupatilo, treses se i jedva hodas a moras da brines o dvoje isto tako bolesne dece, od kojih je jedno beba a drugo redovno dobije toliku temperaturu da bunca i pada s kreveta a lekovi ne pomazu.I nema nikog da ti doda makar casu vode...
Vrlo upornim ljudima sa malo vise pameti i stednje treba 5 godina da dodju do tog kanadskog proseka, tako nam je rekao prijatelj kada smo dosli, bio je u pravu.
Jos uvek smo "lokal patriote", nismo putovali nigde van Ontarija, kupujemo na lokalnoj pijaci i sa lokalnih farmi, i jedemo po lokalnim restoranima kad idemo negde vikendom...
Trenutno, kao mama dvoje malih klinaca, vodim jedan dosadan i ustaljen zivot, gde dani pocinju u samo svitanje i imaju istu rutinu trcanja izmedju hranjenja jednog, drugog, menjanja pelena, uspavljivanja , setnji i kupanja, povremenog gazenja na vrlo nezgodne i bolne igracke )kunem se da sto ih vise sklanjam to mi vise kuca lici na minsko polje)povremenog igranja i crtanja kada mladji brat ima milosti pa mi ostavi vremena da se posvetim i starijem, i na kraju ostane jako jako malo vremena za nas velike, taman da se istusiramo, zagrlimo i padnemo u komu pre ponoci.

Necu da se ponavljam i da objasnjavam kako sam neke stvari videla ili zamisljala mnogo drugacije na pocetku ovog bloga, i kako su razlike izmedju zivota u srbiji i ovde , bar onog mog zivota tamo, drasticne, jer tamo nisam imala nikakvu sigurnost, nista na svoje ime a ovde imam mir,osecam se sigurno, deca su mi zbrinuta i znanje da cak i ako ostavim ili izgubim posao, u roku od par meseci cu naci drugi.
Kada sam pod nekim stresom, ja sanjam da me teraju da se vratim tamo,da hoce da me deportuju, i placem u snu, mislim da mi to mozak podsvesno govori da ima i gorih stvari od onog sto me trenutno muci ovde, npr mogla bih jos uvek da tavorim u bedi tamo...
Mozda bi mi umesto decjih osmeha i musavih poljubaca, umesto moje baste i setnji kroz sumu, umesto mira u predgradju i decje cike na ulici, zivot bio ispunjen zakulisnim igrama i zabadanjem noza u ledja stranacki orijentisanih kolega na poslu,a kada dodjem kuci sukobima sa drugom generacijom pod istim krovom, mozda bih imala ludog sefa koji misli da je ok izivljavati se na ljudima i zivela u naciji koja smatra da je potpuno normalno da losiji i bezobrazniji otimaju bolje pozicije i vise para,kao i da se ti isti ponose pred svima svojim bezobrazlukom i gluposcu,da deca treba da se uce da tuku drugu decu jer su muska,i mozda bi me na kraju slomio iskrivljen sistem vrednosti koji nikako ne mogu da prihvatim niti da ucim decu da ga usvoje...A sto je najgore, sve to bi se odrazavalo na moju porodicu, i trovalo ono sto mi je najsvetije u zivotu.
Ovako... za 4 godine dosli smo do nekog proseka, dajte mi jos 4 pa cemo da vidimo :)

Htedoh da postavim jedan klasik ovde zvani Kuca poso od Ekrema Jevrica ali mi je zao da vas mucim pa evo nesto bolje :)))