Time to - say goodbye

Znam da oduzilo vreme izmedju postova i da svi verovatno ocekuju neki uskoro ali verovatno ne ovaj...ali mislim da je vreme da napisem i poslednji post na ovom blogu.
Nas zvanicni status emigranata se zavrsava ove godine, ali nasa emigracija je za ceo zivot.
Mislim da smo za tri godine postigli dobar deo onoga sto smo zeleli i planirali, u svakom slucaju ako uspeh kao mnogi merite finansijski onda smo mnogo bolje nego tamo jer tamo smo bili na nuli, ako uspeh merite koliko smo proziveli, proputovali i doziveli onda su nam horizonti mnogo siri nego sto su bili...ako uspeh merite koliko nam je porodica mirna i sigurna i imamo sve sto nam je potrebno i niko nam se ne mesa u zivot, onda, je ovde bas tako, imamo svoj mir i dovoljno za sve jer nam prohtevi jos nisu porasli.Da li ima trenutaka kada zazalim sto nisam tamo? Ima, ali samo zato sto pozelim da vidim draga lica, razdaljina izmedju 2 kontinenta je prilicna...nijedna stvar odande niti mesto mi ne nedostaje, nedostaju mi dragi ljudi.
Na poslu nije lose, ljudi sa kojima radim su iz celog sveta i vecina je super, dani lice jedni na druge, provodim vreme sa decom, hranim ih, uspavljujem, igram se sa njima i prepovijam ih, radim ono sto svaka zena radi bar 6 godina ako ima dvoje, ili duze, sve mi je ok osim plate koja nije prevelika i radnog vremena koje mi pojede ceo dan, pogotovo sad zimi kad idem mrak je u 6 kad se vracam mrak je...ne zalim se, naviknes se a i ne umara mozak i posla uvek ima, plus mogu da otvorim vrtic kod kuce jednog dana ako resim da radim od kuce.Nisam gurala dalje da sredim uciteljsku diplomu iako sam mogla jer nisam zelela da se sada upustam u to, imam koleginicu koja radi samnom koja ima 5 godina lokalnog uciteljskog faxa i ne moze da nadje posao a njena sestra u istoj situaciji ga trazi vec sestu godinu, malo je teze dobiti drzavni posao pri skoli cak i za skolovane ovde, potrebno je vreme i upornost.Svi imigranti koji rade samnom imaju fakultete profesora i ucitelja i svi su prekvalifikovani za poslove koje rade, ali vecina ima kao i ja te divne neupotrebljive diplome prosvete i kojekakvih socijalnih studija...vecina slicnih diploma je manje vise beskorisna za rad, dobre su samo za dobijanje vize, prava, ekonomija, politicke nauke,psihologija i filozofija,ako cete iskreno slaba vajda, s druge strane nauke kao medicina, informatika, matematika,hemija sasvim druga prica,kao i zanati, i opet sve zavisi od toga gde ste i koja je provincija i jezik u pitanju.Izuzeci od pravila uvek postoje i vredi pokusati izvuci najbolje od onog sto neko ima.
Mislim da smo mi izvukli dobar deo od onoga sto smo imali na papiru, tako da sve one godine skole ipak nisu protracene uzalud.
Kada se osvrnem vidim da sam prvu godinu videla ruzicastom, sve mi je bilo divno i drugacije, sve mi je bilo bolje i lepse i vece od icega sto sam imala ili videla, kada sam videla kako moze da se zivi ubijala me je gorcina sto sam decenijama bila uskracena za toliko toga...vadila me je cinjenica da cu mozda nadoknaditi jedan deo ali da ce moje dete moci da ima normalan zivot - u zavisnosti sta ko smatra normalnim, druga godina mi je dala malo bolji uvid u neke stvari, recimo da je bila siva, kada vidis da ima svuda i dobrog i loseg i isto takvih ljudi, da ima mesta koja su bolja za zivot i ima mesta koja nisu tako divna i da uvek postoji razlika u ceni...Pri ulasku u trecu godinu sam se konacno oprostila od gorcine, prestalo je da me proganja ono tamo jer sam prestala da razmisljam o onom tamo, moj zivot se sveo na sada i ovde, pocela sam da radim, dete da ide u vrtic a uskoro i u skolu, stekla sam neki novi krug prijatelja i zadrzala stare i ova godina ce biti zelena, jer imam neke nove zelje i ciljeve jer zelena oznacava obnavljanje i rast, oznacava nove stvari i prolece...
Kada jednom promenite zemlju, promena postaje sastavni deo svakodnevice, svakog dana menjate svoj jezik, menjate navike, menjate sebe, menjate svoj zivot i nacin razmisljanja, menjate poslove ili mesto stanovanja,menjate okolinu i ljude koji vas okruzuju, ljudi koji nisu navikli na toliko promena treba da ocekuju da ce ih to pogoditi psihicki.Ljudi koji ne zele da se menjaju ce se mozda slomiti pod pritiskom, ljudi koji se promene previse ce se mozda izgubiti- postati neko drugi sa drugacijim razmisljanjem i vrednostima.Ja ne znam tajni recept za to kako sacuvati sebe i ostati normalan i priseban u moru promena, verovatno je svako svoj majstor u ovom slucaju.

Prvi i osnovni motiv za sve price na ovom blogu, a ima ih preko 170, bio je da sakupim na jedno mesto sve sto je trebalo da znam kao imigrant a niko mi nije rekao ili skrenuo paznju na to, da ako mogu pomognem i ustedim vreme svima koji ce se osecati kao ja kada slete, izgubljeni i zapanjeni.
Mislim da sam delimicno uspela to da uradim, stvari se vremenom menjaju tako da su neke stvari na blogu zastarele ili promenjene, ali ja ne zelim da ga pretvorim u dozivotni projekat zato cu ga lenjo ostaviti takvim kakav jeste za sada.
U svim tim pricama pored cinjenica potkrala se i moja licna slika svega sto nam se desavalo, trebalo je da znam da je to neizbezno, neki su rekli da sam previse optimisticna- ti me definitivno ne poznaju cak ni iz prica, neki su rekli da sam realna- volela bih da mislim da je tako ali ta realnost se odnosi samo na jednu osobu i to onu koja ovo kuca, svako drugi ima neku drugu realnost.I svaki put kada me zlurado nakace, kazem to je MOJA prica, moja istina i moj blog, to je bio nas put i nas dozivljaj Kanade, to nije univerzalna matematicka formula za emigraciju, pobogu...
Tesi me cinjenica da znam dosta ljudi kojima je blog zaista pomogao, neki od njih su mi prijatelji, neki divni ljudi su usli u nas zivot samo zbog bloga i to znaci da sam bar dve stvari uradila kako treba.
Ovaj blog mozda nije medju najboljima ali je definitivno medju najstarijima koji je otvorio vrata citavom nizu ljudi sa slicnom idejom da podele svoje iskustvo sa emigracijom i olaksaju drugima, kada sam pre 5 godina trazila stvari na ovu temu nije bilo niceg, sada postoji pristojan izbor foruma i blogova na istu temu i drago mi je da je tako, iako i dalje imam osecaj da slika nije potpuna i da nista ne moze da opise sta cete osecati kao emigrant u svom "novom zivotu"...
Mi smo svojim izborom zasad zadovoljni. Nisu svi osetili to isto, ili su stekli ovde dovoljno uslova da opet promene mesto stanovanja ili kontinent.
Zelim svima koji se odluce na ovaj korak puno srece, istrajnosti i da imaju jasnu viziju onoga sto zele da promene u svom zivotu i zbog cega su se odlucili na to, kao i to da imaju dostizan cilj i dobar prag tolerancije stresa.

Mozda cu nekad osetiti potrebu da dopisem nesto ali zasad to je to od mene.