Novi gost na blogu :)

Postovani citaoci bloga „Novi zivot u Kanadi“,
U dogovoru sa autorom i vlasnikom ovog bloga, pisacu o iskustvima svoje porodice i sebe, sa zeljom da bacim neko drugo svetlo na ceo postupak pripreme papira i procedure dolaska u Kanadu, svega sto smo proziveli u tim godinama, samog dolaska u „zemlju nevidjenih mogucnosti“ te nasih dosadasnjih iskustava u prvih godinu dana.
Zahvaljujem se autorki sto mi je pruzila mogucnost da iznesem nasa iskustva jer sam se do skora i sam nosio mislju da otvorim svoj blog i pisem onom sto cu pisati u njenom blogu u nastavcima, kao dopisni clan nekog casopisa.
Clanci ce biti u nastavcima, shodno vremenu i mogucnostima za kucanje, te moje nadahnutosti da pisem o temama koje mi padnu napamet a smatrajuci ih korisnim.
Za sva eventualna pitanja cete imati postojece kontakt adrese bloga ciji sam i sam veliki sledbenik i postovalac, te vas ljubazno molim da se sva korespondencija obavlja u gore navedenom pravcu.
Imena koje navodim bice izmisljena a situacije generalizovane koliko je god moguce.

KAKAV SMO IMALI ZIVOT U SRBIJI?
Sa danasnje tacke gledista, imali smo skladan i miran porodicni zivot (troje skolske dece, supruga i ja). Ja sam radio u dobro stojecoj stranoj kompaniji na poziciji koja s mogla samo pozeleti, sa takvim primanjima da supruga nije morala da radi vec da se posveti porodici.
Odmah da napomenem, plata je bila manja od 1.500 evra mesecno jer ce mnogi pomisliti da su hiljade evra u pitanju.
Zivelo se skromno i shodno mogucnostima, nikada nismo bili nicega zeljni i uvek smo ekonomisali bez obzira na okolnosti.
Pored toga, supruga i ja imamo dovoljno nasledjenih nekretnina od svojih deda, baba i roditelja da mozemo od ziveti i od izdavanja istih, ali nikada na to nismo ozbiljno racunali, vec ostavljali kao zadnju mogucnost ako nesto krene po zlu i izgubi se posao.
KAKO SMO SE ODLUCILI ZA ODLAZAK U KANADU?
Na osnovu prica sa prijateljima koji su imali opet svoje prijatelje u Kanadi i koji su prepricavali da je tamo divno,bajno, sjajno, uredjeno, kulturno, perspektivno.
Na kraju smo se upoznali i sa tim prijateljima preko Skype-a koji su delovali sretno, zadovoljno, nasmejano, pozitivno, uspesno . . . . .jednom recju ispunjeno.
Onda smo culi njihovu pricu da u Srbiji nisu imali hleba da jedu, da im je frizider bio konstantno prazan, da su meso jeli eventualno jednom do dva puta meseco, da sebi nista nisu mogli da priuste, dok eto u Kanadi vec imaju sve posle godinu dana i da razmisljaju o kupovini stana.
Sta rade tamo? Rade u fabrici na traci.
Onda se covek pita:“Pa ako oni radom na fabrickoj traci tamo imaju gotovo sve za godinu dana, sta mi mozemo da ocekujemo za bolje placena radna mesta shodno svom obrazovanju“?
U medjuvremenu se upoznajemo i sa ovim blogom koji smo konstanto pratili iz dana u dan i upijali bukvalno svaku informaciju koju smo mogli da prikupimo.
Tada nam je usao crv u glavu i poceli smo da trazimo razloge naseg eventualnog odlaska iz zemlje.
Na kraju, jedan od glavnih razloga i/ili opravdanja je bio taj da deci treba pruziti bolju buducnost gledajuci svaki aspekt zivota.
Da se ne lazemo, svi mi volimo svoju decu ali volimo i sebe, pitanje je koliko smo spremni sebe da slazemo i damo sebi lazno opravdanje za mnoge postupke.
OPERACIJA „KANADA“ – KRECE !
Posle 4 meseca „kuvanja“ odlucili smo se da krenemo da se raspitujemo o potrebnim i dovoljnim uslovima koje treba da ispunimo da bi se dokopali ove divne zemlje.
Na kraju smo saznali da postoji izvesna advokatska kancelarija u Zemunu koja je specijalizovana za obradu celog predmeta i postupka i koja sa relativno visokim strepenom uspeha zavrsava iseljenicku vizu.
Naravno, sledeci korak je bio zakazivanje razgovora/konsultacija koji je kostao 20 evra i trajao 2 sata.
Tokom razgovora je izvrsena procena nas kao kandidata i mogucnosti realizacije celog postupka, gde smo za kraj dobili i listu formata A4, obostrano odstampane sa tacno navedenim papirima koje treba i kada da im dostavimo, prevodiocima, njihovom uslugom, ocenama iz engleskog testa IELTS i td.
Naravno, i mi smo imali odredjena pitanja i na sva smo dobili adekvatan odgovor.
Odmah smo bili svesni cinjenice da postupak traje najmanje godinu i po dana i da trazi pozamasnu sumu novca, ne samo za sve sto je potrebno da bi dosli do viza, vec i za start u Kanadi.
Posle nekoliko dana premisljanja, odlucili smo se da krenemo u novu avanturu zvanu „Kanada“.
Prvi i osnovni korak je bio da ja kao nosioc vize moram imati visoke ocene iz IELTS testa i verujem da oni koji su isti spremali znaju koliko je zahtevan i tezak.
Iako imam aktivno znanje engleskoj jezika, zivota i rada u inostranstvu nekoliko godina, rada sa strancima u kompaniji u kojoj sam radio, odlucio sam da dam sebi 6 meseci intenzivnog ucenja svaki dan po 4-6 sati.
Problem je bio naci toliki materijal za ucenja ali sam danima sedeo za racunarom i kopao po netu da bih nasao sve moguce izvore i knjige, online sajtove, skripte, profesore i td.
Na kraju sam nasao materijal koji je u stampi bio tezak oko 50kg i koji sam za 6 meseci presao 7-8 puta.
Napisao sam oko 150 pisama do 150 reci i oko 90 eseja do 300 reci.
Imao sam casove engleskog dva-tri puta nedeljno po 1.5 sati sa tacno definisanim oblastima.
Svi smo se u kuci posvetili mom ucenju i sve je bilo podredjeno tome.
Na kraju sam polozio sa prosecnom ocenom 7.5, maksimalna je 9.

PREDAJA DOKUMENATA I CEKANJE
Dok sam ja spremao ispit, mi smo intenzivno i vrlo planski pripremali ostala dokumanta, pazeci na njihovu vremensku validnost da ne bi morali opet da placamo potvrde koje bi eventualno zastarele.
Prvi sledeci dan po dobijanju origial IELTS sertifikata, nasao sam se kod advokata i isti mu predao, da bi dokumenta bila poslata u roku od 24 sata u Kanadu. Bio je Oktobar 2010 godine, cekali smo odgovor do Februara 2011.
Odgovor je bio da smo odbijeni jer smo na listi zanimanja bili prekobrojni i da ce nova lista biti otvorena pocetkom jula i da se za tada spremimo.
Cekali smo i tih cetiri meseca da bi ponovo poslali dokumenta da bi odgovor dobili u Februaru 2012 da smo prosli sa papirima i da treba da idemo na lekarski pregled.
I pregled je zavrsen, papiri predati, odgovor za viziranje se cekao. Tenzija raste, nervoza takodje, odgovora nema.
Krajem Juna dobijamo poziv da dodjemo u Bec i podignemo svoje vizirane pasose, sto smo uradili za manje od 48 sati od dobijanja informacije.
Nasoj sreci nije bilo kraja, skakali smo i vristali od srece da smo posle dve godine od pokretanja celog postupka dobili ono sto smo toliko dugo cekali i prizeljkivali.
Odmah smo rezervisali karte za polovinu jula i obavestili poznanike u Kanadi da nam traze smestaj.
Mi smo i dalje bili u euforiji i planovima.
Za sve vreme cekanja papira, trudii smo se da sto vise informacija dobijemo sa sto vise izvora i sve nas je uveravalo da je odlazak u Kanadu prava zivotna odluka.
Ja dajem otkaz u firmi sa 30 dana otkaznog roka, svi u firmi u cudu i ne mogu da veruju sta im pricam, direktori me pune 3 nedelje odgovaraju od ideje te da ostanem u firmi jer nam je dobro krenulo.
Ja ni da cujem, pravac Kanada!
Kupili smo karte, smestaj obezbedjen, privremeni namestaj takodje, docek na aerodromu isto, vecera, prava idila.
SLETELI SMO
Subota vece, sve bljesti i sjaji, ljudi oko nas vrve kao mravi, aerodrom grandiozan i ogroman, nesto slicno onom u Frankfurtu, mojoj deci prvi let bilo gde.
Prolazimo pasosku i imigrant proceduru vrlo brzo i izlazimo iz aerodromske zgrade, nasmejana lica poznanika nas docekuju tacno ispred izlaza.
Kratko pozdravljanje, pakovanje i u novi dom.
U nasem iznajmljenom dvosobnom stanu nas ceka ostatak ekipe, rostilj, prica, prepricavanje dogodovstina, kao da se poznajemo zadnjih 20 godina.
Oko ponoci se ekipa rastura, ostajemo sami sa svojiim koferima i probusenim dusecima na naduvavanje i krece leganje u „krevete“ (bolje reci spavanje na podu).

PAPIRI
Pre dolaska u Kanadu sam se potrudio da sto bolje proucim sve potrebne korake za dobijanje svih potrebnih papira da ne bi gubili dragoceno vreme i da bi sto pre mogli da pocnemo da radimo i trazimo posao.
Sve papire smo uspeli da dobijemo ili inicijalizujemo njihovo dobijanje u roku od 2 dana, ukljucujuci i otvaranje racuna u banci i upis dece u skolu.
Odmah potom krece auto-skola sa dva casa i polaganjem, dobijanje G1 dozvole a posle 2 nedelje G2. Za mesec dana je polozeno i za full G, kupljena kola, osiguranje, osvezen namestaj.
Mi smo i dalje bili u euforiji, zadovoljni, sretni i sve deluje idilicno.
Ali, polako . . . . . .
POSAO
Posao sam dobio po prepuruci jos dok sam bio u Beogradu tako da nisam jurio bilo gde i bilo koga.
Ipak, sam posao je bio nikakav, plata vrlo neredovna i minimalna, nema nikakvih benefita, radno vreme od jutra do sutra, svi dani radni bez izuzetka.
Trazili smo mojoj supruzi bilo kakav posao i bilo gde ali prva tri meseca bez ikakvog uspeha.
Konacno smo i njoj uspeli da nadjemo part-time za minimalac u jednoj radnji, vidjali smo se samo kada smo legali ili ustajali iz kreveta, decu nisam vidjao uopste i nismo imali slobodnog vremena ni za sebe a ni za druge.

PRVA DVOUMLJENJA
Moj posao je bivao sve gori i gori, odnos poslodavca robovlasnicki a ja sam se trudio da preko Interneta trazim drugi posao.
Za manje od 6 meseci sam poslao vise od 800 mailova sa svojim Resume-om i preporukama iz Srbije, nisam imao nijedan telefonski poziv do tada a ni sada.
Bio sam u institucijama koje finansira drzava i proveravali su moj Resume i sastav istog, nisu nasli nijednu zamerku.
Zakljucak je bio – potreban je networking i preporuke
Predlaze mi se da volontiram 3-6 meseci u pojedinim kompanijama koje mi mogu na kraju dati svoje preporuke, posao ne.
Na moje pitanje a ko ce da place racune i ostale troskove tih 6 meseci ako ja radim puno radno vreme kao volonter u nekoj firmi, dobio sam odgovor da sam o tome trebao ranije da razmisljam i da se ovde ne dolazi bez para za bar godinu dana zivota bez posla. To znaci bar 30.000 CAD.
Shodno stalnom manjku para, moja zena je trazila jos jedan part-time posao koji je konacno uspela da dobije a to znaci da se vidjamo jos redje i manje.
Prve krize su krenule vec u Novembru i Decembru, shvatajuci da ovo nije zivot koji smo ocekivali, da nije ni izbliza onako kako su nam pricali i docaravali.
Ja sam u medjuvremenu polozio i za vozaca autobusa i kamiona, firma u kojoj sam radio nije davala plate 5 nedelja i krenuo sam da vozim kamion (sleper)po gradu.
Deci i sebi ne mozemo nista da priustimo jer nikada nemamo dovoljno para i stalno sastavljamo kraj sa krajem, molimo Boga da se nekome ne pokvari zub ili da mora na pregled kod ocnog lekara jer nemamo pare da to preglede platimo.
Stalno smo u strahu od gubitka posla i kriza je ogromna, samo se lepo i u rukavicama prikriva.
Osnovni zivot je uzasno skup i sve me podseca na vremena ali i sadasnje vreme kod nas, radnje su pune ali mi namamo nikakve koristi od tog kada nista sebi ne mozemo da priustimo.
Deca nemaju ovde svoje drustvo jer se ovde druzenje posle skole ne neguje kao kod nas, tako da su po ceo dan u kuci, sami sa sobom i povremeno sa nama kada nas vide.
Nasa razmisljanja i danas idu u pravcu povratka kuci gde jos uvek postoji teoretska sansa da se vratim na svoj stari posao i starom ali mnogo boljem nacinu zivota.
Ovaj spis bi zakljucio listom pitanja koja sebi nismo sebi postavili dok smo bili u Srbiji a smatram da bi nam mnogo pomogao da bolje sagledamo realnu situaciju i donesemo pravu odluku:
Ko su nam izvori informacija?
Sta ti izvori u Srbiji rade?
Sta su ti izvori informacija radili u Srbiji i sta sada rade u Kanadi?
Koliko imaju godina i koliko imaju dece?
Sto vise godina i vise dece to je situacija teza da se covek snadje u Kanadi.
Kakvo je Vase realno zdravstveno stanje?
Ne zavaravajte sebe da ste jaki, sposobni i da mozete da potegnete iako imate blagu isijalgiju ili diskus herniju, poviseni pritisak i td.
Ovde nikoga ne interesuje da li ste bolesni ili zdravi, radis-dobijes nadnicu, ne radis i sedis kuci-gladujes.
Koliko je surova situacija ilustrovacu vam na tri skorasnja primera koja nisam citao iz novina vec video i cuo svojim usima jer sam stalno u komunikaciji sa tim ljudima.
Primer 1
Gospodin svojih 65 godina imao je operaciju ugradnje stenta i morao je da se javi na posao posle 48 sati od operacije i da da 100% svojih mogucnosti, ne postoji bolovanje.

Primer 2
Radniku na traci za izradu srafova, radi jedan full time i jedan part-time posao (u proseku oko 16sati rada svaki dan + prevoz do i od poslova = 20 sati bez spavanja dnevno), masina odseca kaziprst desne ruke.
Siju ga i previjaju, dobija lekove protiv bolova i u roku od 3 dana mora da se vrati na posao inace sledi otkaz. Krvav radi i dalje oba posla a rana nikako da zaraste jer je stalno iritira radom.

Primer 3
Gospodja koja ovde zivi i radi 32 godine kao frizerka, imala je operaciju na otvorenom srcu, morala je da se vrati na posao 4 dana posle operacije jer je i strucno misljenje lekara bilo da je sposobna da radi. Ni danas, posle 6 meseci ona se ne oseca dobro, rana je lose zarasla a lekari pisu da je sve OK.
Da li imate nekoga ko moze na samom pocetku da vam pomogne?
Da li imate rezervni plan da ako ne uspete u Kanadi da se mozete vratiti kuci, svom domu i svom poslu ako ga imate?
Da li imate u Kanadi „vezu“ i „preporuku“ koja vam moze odmah otvoriti vrata da radite ono sto najbolje znate?
Da li ste majstor i ako se niste profesionalno time bavili do sada, da li vam takvi poslovi idu od ruke?
Ovde svako ko se uhvati gradjevine u najsirem smisu te reci nece ostati gladan a koliko ce zaraditi i sta ce mu ostati to je drugo pitanje.
Koje je vase znanje engleskog jezika?
Sto ga bolje znate lakse se snalazite jer se mnogo toga zavrsava iskljucivo telefonom.
Sta je to sto u Srbiji nemate a smatrate da cete dobiti dolaskom u Kanadu, bar na osnovu prica koje ste culi do sada?
Da li price koje ste culi od svojih prijatelja i poznanika iz Kanade mozete proveriti iz drugih izvora?
Cesto su ljudi ovde skloni preterivanju i ulepsavanju da bi prikrili svoj neuspeh i sramotu da rade za minimalac svojima u Srbiji.
Koji je vas stil zivota u Srbiji i da li ste spremni da se istog odreknete jer su male sanse da cete u Kanadi imati i to za prvih nekoliko godina?
Da li ste spremni da se u Kanadi dokvalifikujete za neka zanimanja koja nemaju nikakve dodirne tacke sa vasim sadasnjim profesionalnim opredeljenjem?
Znajte da to ucenje trazi mnogo para, vremena i odricanja a niko ne garantuje da cete se bas u toj novoj profesiji zaposliti.
Da li ste spremni da radite svaki dan u nedelji sa eventualno jednom nedeljom godisnjeg odmora kada se obicno remontuju masine ili je Bozic u decembru kada su cene aranzmana astronomskih vrednosti?
Da li zelite da dodjete u situaciju kao mnogi nasi imigratni koji su vise od dve decenije ovde, zeljni da vide svoja ognjista i porodicu ali nemaju pare za avio karte? Koliko takvih ljudi samo ima ovde . . . . .
Da li zelite da vam deca za godinu dana zaborave cirilicu a za par godina negiraju da su iz Srbije i da se stide odakle poticu?
Da li zelite da se vasa deca stide da kazu odakle su im roditelji?
Da li zelite da vidite svoju decu u kratkom vremenu kako medju sobom pricaju sve vise engleski i kako polako zaboravljaju svoj maternji jezik i pored svog truda da se to ne desi?
I za kraj, pitanje koje sebi svaki dan postavljamo i jos uvek nismo dosli do pravog odgovora a smatram da se sve vrti oko toga je sledece: „Sta je to sto nas cini sretnima jer ovde nismo sretni od kako smo dodirnuli kanadsko tlo“?!
Mi ne mozemo sebi da odgovorimo ni na drugo pitanje ako nemamo odgovor na prethodno: „Sta nas cini toliko nesretnima“?!!

Savet za kraj:
Ni slucajno ne prodajte svoje nekretnine koje imate u Srbiji, bar 3-4 godine po dolasku u Kanadu, dok se utisci ne slegnu i ne sagleda situacija iz svih mogucih uglova.
Tek onda razmatrajte takve odluke a iste vas vode u kredite do kraja zivota, odnosno moderno robovlasnisto prema bankama i osiguravajucim drustvima.
.........................................................................................................................................................................
-Hvala puno gostu na doprinosu za blog, ukoliko imate pitanje komentare, nastavak sledi :)
I da, licno se slazem sa ovim postom zaista treba sebi postaviti mnoga pitanja pre nego sto se odlucite na novi zivot na novom kontinentu...jer ima vrlo malo dodirnih tacaka sa zivotom u srbiji i evropi uopste,ako ste tamo imali nista onda ovde mozete samo da imate malo po malo vise od nicega u svakom aspektu ne samo materijalnom...da li se ovde vise radi- vremenski u nekim strukama-da, u vecini rekla bih osim ako radite part-time.
Druga stvar je, uzmte u obzir svoj zivotni stil, godine i nacin razmisljanja, jer vecina ljudi sa onih prostora zapravo zeli da bude neka vrsta "gastarbajtera" ovde, da uspe, da ima bolji zivot i vise novca ali da zivi i razmislja kao tamo, nazalost ja mislim da to nije u potpunosti moguce, pocevsi od sebe- tamo sam govorila jednim jezikom ovde drugim, tamo su me zvali jednim imenom ovde me zovu drugim, tamo sam radila u jednoj struci ovde radim nesto sasvim drugo, tamo sam radila manje sati ovde radim vise,tamo sam imala citav skolski raspust za odmor ovde imam 2 nedelje rasparcane na 2 dela godine jer ne mogu da ih koristim zajedno i nedelju dana za bozic, a da ne govorim o tome koliko su se neki drugi aspekti mog zivota promenili, nema baba i deda da uskoce i pricuvaju dete, nema nekog drugog da ti skuva nesto nedeljom i zove te na rucak, nema prijateljica da trkes negde do grada na kafu posle posla ili vikendom...Ima zato gomila drugih stvari koje mogu da radim vikendom ili sa prijateljima, uglavnom odlazak negde van grada, ili u decje igraonice ili druzenja ali da, zivot je potpuno drugaciji moras da prihvatis da ce sve u vezi sa tobom i tvojim nacinom zivota i razmisljanja da se menja na gore ili na bolje i tvoj ego to mora da podnese i pretrpi koju modricu.Da se razumemo, niko ovde ne ceka vesele optimisticne emigrante sa crvenim tepihom, nije to letovanje ni godisnji, emigracija je promena svega za 180 stepeni i vecito nailazenje na prepreke i vecita borba sa vetrenjacama,i pocetni stres i besparica, trud daje rezultate vremenom, samo je pitanje sta tacno zelite od zivota i zasto zelite da dodjete ovde,
razmislite o tome
budite iskreni prema sebi na vreme...ali
budite iskreni i prema svom partneru ako niste spremni na tu zrtvu.
Kada sam se udavala mama me je pitala da li bih mogla sa njim da zivim u supi i sa malo para, i ja sam rekla -da, i dalje tako mislim dok god smo zivi i zdravi i zajedno, nije me briga gde zivim i da li moram opet da se selim, zivot je pun promena, jedna manje vise nece me ubiti, ako mozes nesto da promenis u svom zivotu svojim mozgom i voljom, to znaci da nisi zarobljen u zabokrecini mrtvog mora i beznadja, ali ja sam u tridesetim i zelim sve da menjam, pitajte moju mamu da li ona zeli da menja svoj zivot i svet ili je odavno zavrsila sa tim, podigla decu, odradila svoje...znam ljude kojima je taj stres i nespremnost na ono "u dobru ali i u u zlu" unistilo brak, zato
budite iskreni prema sebi.