Pocinje najbolje doba godine i moj omiljeni deo, sredina i kraj avgusta preko dana je prijatnih i vetrovitih 25-29 a uvece zahladni, moja drugarica kaze da je u njenom delu Alberte dosta iznad Edmontona nocna vec uspela da se spusti na 2 pre neki dan,i da joj je basta nastradala, pre par godina imali su sneg prvog juna koji joj je pobio sve sto je zasejala.Frizider nam je pun ulova sa moje omiljene pijace koju ne mogu da omasim subotom ujutru, u vecini slucajeva nadjem sve sto mi je potrebno nekad cak i vise, par puta sam probala da kupim stvari koje nisam nikad kuvala a onda sam odustala jer nisu lepo ispale, tipa nekih repa i drugog cudnog korenja, ne verujem da bi me i nuzda naterala da jedem te stvari :(
Pokusala sam sve moguce varijante ali moj mali probirljivac ne zeli da jede ono sto mi jedemo i kuvamo, zivi na krompiricima, sendvicima i tu i tamo kojim parcetom mesa, u stanju je da popije pola litre mleka na dan...od voca uspemo da se provucemo sa bananom i ponekom jabukom a sve ostalo strpam u blender i tako mu doskocim, u svakom slucaju vocni smoothie sa medom je uvek fantastican.Zato me je zabrinuo meni koji nam je vrtic poslao za sledeci mesec, pitam se kako ce to izgledati ...
Na primer za uzine su navedene opcije grickanje celera sa umakom,seckano voce sa krekerima,banana kolac sa mlekom, kockice sira sa jabukama i sokom, tortilje sa hummusom i sargarepe, za rucak przene spageti tikve sa cuftama, brokoli na pari, jabuke i hleb, piletina sa povrcem, ananas,pirinac, kukuruz i hleb, kobasica sa dinstanim povrcem, krompir, voce, grasak i hleb...itd
Rucak uvek ukljucuje kuveno jelo, prilog od povrca, vocnu salatu i neki skrobni deo tipa pirinac ili krompir i hleb, ali nesto imam osecaj da ce moj klinac zavrsiti samo sa onim "i hleb" :) mada se nadam da ce primenom principa koji u njegovim godinama dobro funkcionise :monkey see, monkey doo, pokusati da proba i drugu hranu.
Retko kad mi se desi da se zazelim neke hrane, i u vecini slucajeva kada je to u mojoj moci uzmem i napravim je sama, naravno nije to to ali moj trud se isplati jer uzivam u onom sto radim. Ima stvari koje ovde notorno necu pronaci, npr sveze smokve ili sljive,ogrozd i ribizle, i dok mi mama javlja da su se i pored one paklene letnje zege njihove sljive ispred kuce savile do zemlje od roda i da ne znaju sta ce s njima, ja ovde nadjem samo jednu sacicu odnekud sa Nijagare i to za 5 $ 400g sto je u odnosu na druge cene puno, daleko od toga da sam ja neki ljubitelj sljiva ali nisam pojela nijednu za 2 godine pa sam ih uzela od zelje i mozda za knedle :) ako ostane hehe Doduse ima sijaset nekih kineskih okruglih zutih i rozih sljiva ali ne i ovih na koje smo tamo navikli plavih sa brasnavom ljuskom.
Cene na pijaci variraju od mesta prodavca, sto dalje idete od centra ka ivicama to su stvari jeftinije, ponekad su najeftinije izdvojene prikolice do same ograde ka izlazu, i najskuplji su oni najblizi drvenim barakama gde je meso, hleb i sir, kolaci i druga spremljena hrana.Neke stvari su jeftinije u prodavnicama, ali znam da je sva hrana na pijaci dosla sa lokalnih farmi i da je sveza tako da mi par dolara razlike i ne znaci mnogo ako znam da ide u lokalne dzepove a ne u Ameriku ili Kinu, ljudi se ponose svojim farmama svaka tezga ima ogromnu reklamu sa prezimenom porodice koja drzi farmu, to mi olaksava da zapamtim gde sam sta uzela a da mi se bas dopalo kao ranobojni i presladak ceri paradajz sa Neumman farme i sledeci put kada sam ponovo otisla do njih i pohvalila im proizvod dobila sam cvece na poklon od prodavca, koje sam posle morala da objasnjavam dragom hehehe za par dolara moze se uzeti buket poljskog cveca, suncokreti ili gladiole, poredjenja radi buketi secenog cveca su oko 12$ u prodavnicama i nikada ih ne kupujem jer vise volim zive biljke u saksijama.
Ako ikada naidjete negde na teglu Wellesley apple Butter sa zutom nalepnicom, probajte ga stvarno je nesto novo a jako, jako lepo.Pravi se samo od cistih jabuka bez dodatka secera ili drugih stvari i ima fantastican ukus.
Sto se cena na pijaci tice ima nekoliko opcija 2.5 $ za korpicu (koja pretpostavljam ima oko 500g) npr boranije ili jagoda, dve korpice za 4$ ili kofa npr paprike za ajvar za 10$, takodje stvari kao patlidzan, dinja, lubenice mogu da se kupe za 1 ili 2 $ kom.Sto manje prodavaca ima neku stvar to je ona skuplja, npr korpica sljiva ili ribizli je 5$, a ako neko ima smokve onda je 6 kom 6$,domaci hleb je 2$ ili 3 za 5.Breskve i nektarine sa Nijagare su od 12 do 15 dolara po korpi od otprilike 3kg, i iako mi nikad ne pada na pamet da se cenjkam prodavci mi skoro uvek ponude da mi smanje cenu ako uzmem vise.
Pored toga sto je trenutno busker festival u Waterloo ulicni sviraci, klovnovi i zabavljaci mogu se naci i na pijaci, juce smo prisustvovali amiskoj aukciji konja i prodaji stoke, konji su ovde prelepe i veoma cenjene zivotinje jer ih koriste za sve poslove i prevoz, pa su im i cene prilicne.Vecinom su to vitki osrednje visoki smedji vranci ali imala sam tu srecu da vidim i dva radna shire konja koji su mi velicanstveni, ko se seca pipi duge carape - to su ogromni jaki konji koristeni za tezak rad sa fantasticnim repovima i "pantalonama" na donjem delu nogu. Par ovih ogromnih zivotinja vuce zatvorenu kociju od 20tak mesta za turiste po okrugu u razgledanje.
Moj sin je zakljucio da su horses yummy iz nekog razloga jako su mu se dopali, a mi smo se smejali, uopste nije pokazivao neki strah od njih iako su bili ogromni spram njega.Obavezno moramo da udjemo u stalu sa kravama da im se javi i da ga pustimo da se penje na "dvorac" od bala slame ispred stale.I na pijaci i u gradskom parku postoji mini farma tj deo sa domacim zivotinjama koje klinci mogu maltretirati i hraniti, iskreno nije mi uzivancija da se usred gradskog parka sukobim sa opojnim mirisom svinjca ali deca su odusevljena prasicima.Tu su i curke, kokoske, zecevi, srne,lame i ko zna sta sve ne...
Danas je http://www.linkpicnicfestival.com/ pa mozda i stignemo do njega popodne.
Za one koji su ovde ili u okolini koristan link :)
http://365-kw.com/
Sunday, August 26, 2012
Friday, August 24, 2012
Moda i posao
Zamoljena sam da stavim ovaj link na svoj blog, devojka koja vodi ovaj modni foto blog zivi u Torontu,njoj puno znaci vase misljenje o ovom blogu jer je to njen san i nesto sto je zelela da radi pa se nadam da ce joj se san ostvariti, mozda ce neke ljubitelje mode medju vama interesovati pa evo
http://www.amadeusonthecatwalk.com/2012/08/romance-in-air.html
nazalost, ja licno nisam upucena u te stvari niti pratim modu :)
Ovo ce biti vrlo kratak post,
svaki put kad napisem da ce biti vremena i psihicki se pripremim na duze trazenje posla nesto bas i ne bude tako, poslala sam rezime oko 13tog a 22og bila na razgovoru,u svakom slucaju dobila sam ponudu na godinu dana da menjam zenu koja je na porodiljskom za sada a posle videcemo.U sredu sam imala intervju u cetvrtak su me zvali tako da sad moram da sredim papire, radno vreme je 8 sati i sat vremena neplacene pauze za rucak.Ovde je uobicajena dvonedeljna isplata primanja, u acinom slucaju uvek je bilo tako u mom iz nekog razloga isplata je na kraju meseca.
Moje trazenje posla bez kanadskog iskustva ali sa kanadskom diplomom trajalo je nepunih mesec dana, sa kanadskim iskustvom to vreme se prepolovilo, sto je opet moj licni slucaj i vezano za moju trenutnu struku gde bez problema mozete da radite kod nekog u kuci za manju platu ili da imate svoj vrtic do 5oro dece koji ne mora biti registrovan, to nije neki usko specifican posao kao ekonomija, informatika i slicno.
Iz mog dosadasnjeg iskustva novi imigranti koje znam su proveli trazeci bilo kakav posao od par nedelja do skoro godinu dana, u proseku izmedju 4 i 6 meseci, oni koji su imali poznanike/rodbinu/prijatelje ovde uz pomoc veza nasli su posao za par nedelja ili odmah oni koji nisu potrosili su vise od nekoliko meseci , uglavnom od 3 do 7, trazeci posao.Oni koji su uspeli da nadju posao u struci nakon godinu dana su retki i u proseku cine jednu trecinu svih koje znam, recimo 5 od 15, od toga informaticari sa dobrim iskustvom su uspeli da udju u struku za par nedelja ili meseci, oni sa zanatom tipa elektricar, vozac ili mehanicar takodje, oni sa pravnim, ekonomskim,arhitektonskim i umetnickim diplomama (bar oni koje ja poznajem)nisu uspeli ni posle par godina ali to ne znaci da nece ako im je stvarno stalo do toga i ako imaju para i vremena da isteraju to do kraja, a mozda ce se kao vecina podjednako pronaci u nekoj sasvim drugoj struci...
Ovo nije nikakva zvanicna statistika vec moj osvrt na nekih 15tak porodica koje su stizale u poslednje 4 godine a koje sam upoznala u medjuvremenu.Vecina tih porodica zivi u Torontu, osim nas i jos 2 koje su ovde u KW.
Jedan dobronameran savet ako imate manju decu, zena ste a trazite posao, prvo se pobrinite da imate nekog da ih pripazi ili da idu u vrtic-skolu i sl. iako to kosta. Moja losa procena dovela me je u vrlo nezgodnu situaciju da moram da cimam dragog da izlazi sa posla po par sati nekoliko dana u nedelji, na sta nisu bas blagonaklono gledali, da bih ja imala sansu da otrcim na intervju jer nisam imala nikom da ostavim dete, druga stvar je morala sam da ih molim da prilagodjavaju SVOJE vreme i intervje mojim potrebama jos jedan minus...a o nervozi i cimanju sa klincem da i ne govorim, tu i tamo sam imala srece da imam pomoc prijatelja koji takodje rade pa da uzurpiram deo njihovog slobodnog dana, ali razgovori i trazenje posla je ionako stresno pa vam ne treba dodatna doza haosa...samo ova scena :dok u 15 minuta do intervjua stojim pred zgradom i cekam da dodje i odveze nas, moje bolesno, nervozno i uplakano dete me lepo zagrli i isplace se i islini na mojoj kosulji za intervju, koga da krivim nego sebe, lose sam procenila sanse i vreme za trazenje posla a ne mogu da propustim priliku jer druge mozda nece biti, mesta za skole se popune u septembru...i nista, imam uvek u tasni u kolima rezervnu odecu za sebe i njega, maramice, cebence, punu ratnu opremu...ali opet nepotrebni stres i nervoza...a o cimanju sefa za izlaske da i ne govorim...tako da, drage moje mame prvo zbrinite kao i uvek sve njih, pa onda nadjite sansu za sebe...
http://www.amadeusonthecatwalk.com/2012/08/romance-in-air.html
nazalost, ja licno nisam upucena u te stvari niti pratim modu :)
Ovo ce biti vrlo kratak post,
svaki put kad napisem da ce biti vremena i psihicki se pripremim na duze trazenje posla nesto bas i ne bude tako, poslala sam rezime oko 13tog a 22og bila na razgovoru,u svakom slucaju dobila sam ponudu na godinu dana da menjam zenu koja je na porodiljskom za sada a posle videcemo.U sredu sam imala intervju u cetvrtak su me zvali tako da sad moram da sredim papire, radno vreme je 8 sati i sat vremena neplacene pauze za rucak.Ovde je uobicajena dvonedeljna isplata primanja, u acinom slucaju uvek je bilo tako u mom iz nekog razloga isplata je na kraju meseca.
Moje trazenje posla bez kanadskog iskustva ali sa kanadskom diplomom trajalo je nepunih mesec dana, sa kanadskim iskustvom to vreme se prepolovilo, sto je opet moj licni slucaj i vezano za moju trenutnu struku gde bez problema mozete da radite kod nekog u kuci za manju platu ili da imate svoj vrtic do 5oro dece koji ne mora biti registrovan, to nije neki usko specifican posao kao ekonomija, informatika i slicno.
Iz mog dosadasnjeg iskustva novi imigranti koje znam su proveli trazeci bilo kakav posao od par nedelja do skoro godinu dana, u proseku izmedju 4 i 6 meseci, oni koji su imali poznanike/rodbinu/prijatelje ovde uz pomoc veza nasli su posao za par nedelja ili odmah oni koji nisu potrosili su vise od nekoliko meseci , uglavnom od 3 do 7, trazeci posao.Oni koji su uspeli da nadju posao u struci nakon godinu dana su retki i u proseku cine jednu trecinu svih koje znam, recimo 5 od 15, od toga informaticari sa dobrim iskustvom su uspeli da udju u struku za par nedelja ili meseci, oni sa zanatom tipa elektricar, vozac ili mehanicar takodje, oni sa pravnim, ekonomskim,arhitektonskim i umetnickim diplomama (bar oni koje ja poznajem)nisu uspeli ni posle par godina ali to ne znaci da nece ako im je stvarno stalo do toga i ako imaju para i vremena da isteraju to do kraja, a mozda ce se kao vecina podjednako pronaci u nekoj sasvim drugoj struci...
Ovo nije nikakva zvanicna statistika vec moj osvrt na nekih 15tak porodica koje su stizale u poslednje 4 godine a koje sam upoznala u medjuvremenu.Vecina tih porodica zivi u Torontu, osim nas i jos 2 koje su ovde u KW.
Jedan dobronameran savet ako imate manju decu, zena ste a trazite posao, prvo se pobrinite da imate nekog da ih pripazi ili da idu u vrtic-skolu i sl. iako to kosta. Moja losa procena dovela me je u vrlo nezgodnu situaciju da moram da cimam dragog da izlazi sa posla po par sati nekoliko dana u nedelji, na sta nisu bas blagonaklono gledali, da bih ja imala sansu da otrcim na intervju jer nisam imala nikom da ostavim dete, druga stvar je morala sam da ih molim da prilagodjavaju SVOJE vreme i intervje mojim potrebama jos jedan minus...a o nervozi i cimanju sa klincem da i ne govorim, tu i tamo sam imala srece da imam pomoc prijatelja koji takodje rade pa da uzurpiram deo njihovog slobodnog dana, ali razgovori i trazenje posla je ionako stresno pa vam ne treba dodatna doza haosa...samo ova scena :dok u 15 minuta do intervjua stojim pred zgradom i cekam da dodje i odveze nas, moje bolesno, nervozno i uplakano dete me lepo zagrli i isplace se i islini na mojoj kosulji za intervju, koga da krivim nego sebe, lose sam procenila sanse i vreme za trazenje posla a ne mogu da propustim priliku jer druge mozda nece biti, mesta za skole se popune u septembru...i nista, imam uvek u tasni u kolima rezervnu odecu za sebe i njega, maramice, cebence, punu ratnu opremu...ali opet nepotrebni stres i nervoza...a o cimanju sefa za izlaske da i ne govorim...tako da, drage moje mame prvo zbrinite kao i uvek sve njih, pa onda nadjite sansu za sebe...
Wednesday, August 22, 2012
Promena perspektive ili POV
Fotografi imaju gomilu skracenica kojima se sluze kada komentarisu necije fotke, moja omiljena je POV ili point of view, ta stavka zapravo definise izgled, zanimljivost, inventivnost i citav zivot jedne fotografije.Mastovitost i odstupanje od tradicionalnog POVa definise dobre fotografe, cak iako slika nije najostrija ili nema najbolje svetlo, POV je ono sto nas privlaci na njoj, fokus na necije lice, odredjeni trenutak u kretanju mase ili neko majusno cudo prirode vidjeno iz novog ugla...
Jako je tesko svoj zivot posmatrati iz tudje perspektive jer to zahteva dosta samokritike i na kraju maste, dve stvari koje ne poseduju svi podjednako.
Drugi problem je, bez pravih cinjenica tesko je realno zamisljati svoj zivot na drugom mestu ili u drugom vremenu.
Zato pitate ljude koji vec zive tamo, ali ono sto cujete od njih nije bas najjasnije ili vam ne deluje realno...zaboravili ste, a i oni, da oni imaju drugaciju perspektivu, mozda cak i vise razlicitih POV-a.
Kada neko recimo kaze da zaradjuje par hiljada dolara mesecno, svako nesvesno prevodi to na dinare i zamislja sta bi mogao da uradi sa tim parama u srbiji ili hrvatskoj recimo, sto totalno nema smisla jer sa tom platom necete ziveti tamo vec ovde i placati ovdasnje racune a ne one tamo,
druga stvar je i cinjenica da ljudi ovde imaju razlicite racune i troskove, i ponekad imam osecaj da koliko god da zaradite ovde to nije nikakav problem potrositi.
Kada neko kaze da zivot u Kanadi nije jeftin on pre svega razmislja u smislu poredjenja troskova na tlu Severne Amerike, cene u USA i porezi su manji, Quebec takodje ima drugaciji finansijski sistem i poreze, u odnosu na njih Ontario je prilicno skup za zivot kao i BC, ali nikom u istom momentu nije palo na pamet da oni na Balkanu to opet vide iz drugacije perspektive, i tu nastaje razlika u misljenjima.
Ako neko ovde kaze da ima recimo 70.000 $ godisnju platu, ili vidite tu stavku na oglasu na posao, nemojte da previdite da je ta cifra uvek data pre skidanja poreza koji na tu platu iznosi 22% i pre skidanja osiguranja i zdravstvenog.Zato nemojte nonsalantno deliti cifru na 12 meseci i reci wow, izracunajte cinjenicu da ako vam je plata u razlicitim rangovima za oporezivanje vise ce vam biti uzeto na porez
http://www.cra-arc.gc.ca/tx/ndvdls/fq/txrts-eng.html
tako ako vam je plata oko 42.000 godisnje sa odbijenim porezom, penzionim rsp i osiguranjima ona je zapravo realno oko 32.000 godisnje podeljeno na 12, oko 2660 mesecno, toliko otprilike iznose nasi mesecni troskovi sa kirijom, osiguranjima i hranom a bez vrtica koji je jos dodatnih 1000$.
Iz razloga svima poznatih ljudi koji vole da se hvale velicinom svoje plate precutace vam ovu cinjenicu pa cete posle biti u cudu ako ih uhvatite da kukaju na troskove...Osim toga oni svoje izdatke i plate nesvesno porede sa US gde su nekretnine jeftinije a porez manji, dok su u Kanadi kuce u proseku 200.000 i za obican townhouse-tipsku kucicu zalepljenu za komsijske sa majusnim dvoristem u vecem gradu morate da izdvojite vise od te sume nedavno sam videla da se divne kuce sa bazenom u Las Vegasu mogu kupiti za slicne pare sto me je zateklo u totalnoj neverici, na stranu to sto je i porez na namirnice i plate manji.
Realno nema svrhe porediti troskove na balkanu i zaradu i troskove ovde jer su to dve razlicite ravni, na primer tamo plate ne stizu na vreme ili ih po potrebi smanjuju a troskovi rastu dok ovde to nije slucaj bar ne sto se tice komunalija.
Troskovi koji ukopaju newcomere su uglavnom vezani za razlicite kredite i kupovinu nekretnine, kada na kreditnoj kartici predjete par hiljada duga mesecna rata za kamatu ume da se popne na 100$, kola mozete da kupite otprilike sa ulice ali opet ostaje vam mesecna rata od preko 100$ negde i duplo zavisi od kola i opet kamata, kada kupite kucu godisnji porez je par hiljada dolara, mesecna rata takodje i opet ogromna kamata i osiguranje zajma zavisno da li ste imali preko 25% za ucesce ili ne, zato kada neko odavde pocne da kuka oko troskova a kaze vam da ima dvoje kola, lepu kucu itd. znajte da on kuka zbog onih par hiljada mesecno za koje stvarno rinta a onda ih "poklanja" bankama i osiguranjima da bi imao ikakve sanse da zivi u toj kuci i vozi ta nova kola...Jedini koji dobro zive od americkog sna su banke i osiguranja, ali to smo vec svi znali :)
I sad ce zajedljivci reci pa niko ga nije tukao da kupuje kucu i kola, ali to je zamka u koju cemo svi svojevoljno upasti pre ili kasnije jer nemamo puno izbora a imamo puno zelja i ocekivanja da brzo dodjemo do tog boljeg zivota zbog kog smo uostalom ovde, a koji ukljucuje bolju sredinu, bolji smestaj, bolje uslove zivota i bolja primanja.Okrenite lupu i recite sebi sta biste vi ucinili da vam neko kaze sad kad zaradjujes toliko i toliko imas sansu da ne placas drugima kiriju vec da imas nesto svoje sto ce ti jos doneti i korist kasnije a odmah lepsi zivot...kao sto mi prijatelj rece, prodavci su ovde veci psiholozi od psihologa neki su toliko dobri da jos malo pa ce moci da prodaju led eskimima :))
Uzmimo porodicu dosljaka ovde sa dvoje dece u vrticu i kirijom i dve plate, recimo da je kirija za dvosoban stan sa racunima 1100, vrtic oko 2000 za dvoje dece ako nemaju subsidy i hrana , kola, gorivo, jos 1000, za zivot je potrebno oko 4000 mesecno, to su dva minimalca plus decji i da ste na nuli na kraju meseca ili bar nesto malo u plusu.Recimo da ta porodica za 5 godina stigne dotle da imaju malo bolja primanja i deca podju u skolu koja je besplatna, rese da kupe 2 nova auta jer im je kreditiranje nekako povoljnije i rese da kupe ne tako jeftinu kucu sa malim ucescem recimo 20.000 $ sto ih opterecuje placanjem mesecnog osiguranja zajma i normalno kamatom koju su dobili od banke, trenutno hipotekarno opterecivanje plate se uzima idealno na trecinu primanja sto u realnosti za kucna primanja od recimo 6000$ znaci 2000$ mesecno.I recimo da je neko to uradio, da je otpisao trecinu svojih mesecnih primanja na kucu, kamatu, osiguranja i poreze, ostaje mu 4000 na raspolaganju, od toga mora da plati racune,rate za kola, osiguranje za kola i hranu, vanredne troskove tipa mehanicara, namestaj,odecu, obucu, mozda neko putovanje za vikend,frizera itd sto sve nije strasno ali skupi se, i recimo da mu nekako igrom slucaja ostane na kraju meseca neka hiljadarka viska, s obzirom da samo karte za posetu bivsoj zemlji kostaju za celu porodicu oko 5000$ a gde je jos boravak tamo i potrosnja na hranu, poklone , rodbinu i putovanja, cela peripetija za nekog ume i da se popne na cifru za koju moze da se kupi lep nov auto, i znajuci podsvesno koliko para uloze u svaki odlazak "dole" nije ni cudo da kukaju kako su zatrpani racunima...sa moje tacke gledista sama pomisao da mi se troskovi popnu na 4000$ mesecno je uzasavajuca, jeste moze to ovde da se zaradi al opet ako znam da mogu da zivim ok sa duplo manje...a da ne govorim da je ovo gore cista fikcija, retko ko ce vam iskreno reci koliko zaradjuje i koliko trosi, zapravo ljudi ne vole ni da pitate jer se o tome ovde ne prica, nije kulturno nekog pitati koliko zaradjuje i koliko trosi.
Kada se govori o novcu medju ljudima se formira neki nevidljivi celicni zid i svi skrecu temu, ima i puno zavisti...
I pre nego sto neko prokomentarise kako se frljam ciframa to je istina jer, iskreno, nisam naisla na osobu koja bi bila voljna da mi objasni svoja primanja i troskove cak mislim da su se neki i uvredili sto ih pitam, tako da uzmite sve sa zrnom soli, i ono sto vam drugi kazu jer iz mog iskustva ljudi nikad nisu zadovoljni svojim primanjima niti su 100% iskreni kada pricaju o istim. Nekima firme zabranjuju da bilo kome kazu visinu plate.
I svima, ukljucujuci mene je neprijatno kada se pokrene tema iz nekog razloga.
Ono sto hocu da kazem je da gledano iz ove perspektive, Kanada nije jeftina za one koji u njoj zive, bar ne ovaj moj Ontario.Cim malo odskocite sa onog pocetnog emigrantskog dna pocnu da vas deru porezima na mesecnom nivou, dok u jednom momentu ne shvatite da dajete za mesecni porez onoliko koliko vam je bila prva plata u Kanadi i to vas rastuzi, jer vam neko uzima celu jednu neciju platu...ima ljudi koji imaju svoje firme i rade u toku godine dok ne dodju do odredjene cifre a onda ne rade vise, prijave da im firma ne posluje dobro i da je u gubitku da bi smanjili porez a izbegavaju poslove da bi ostali u manjem rangu sa porezom...ima raznih ideja i prica a bilo je i gorih varijanti ranije tipa namernog otvaranja nekoliko firmi i namernog bankrota ali sada je zakon o bankrotu promenjen...Svako se snalazi onako kako mu savest nalaze.
Penjanje na novi nivo poreza za dosljake menja jos jednu perspektivu, sada nije vise kako je divno sto postoji socijala ako se desi najgore i sto drzava brine o svima...sada je: a sto meni skidaju toliko sa moje tesko zaradjene plate za neke lezilebovice koji nece da rade vec sede kod kuce i zajebavaju se...ja rintam za moju kiriju i vrtic a njima sve drzava placa, od moje plate i mog poreza...
Tako se bas kao i izgled neke fotografije i pogled na neki zivot ili u neciji zivot menja zavisno od POV-a.
Cak i onaj koji zivi taj zivot cesto ne vidi sve detalje opterecen fokusom na nesto drugo, nesto sto mu se cini bitnim - sa njegove tacke gledista...
............................................................................................................................
Pre 2 godine dobilli smo crash kurs o zivotu u Kanadi od jednog prijatelja koji je imao volje da razgovara o tome i koji nam je sasuo toliko stvari iz svog visegodisnjeg iskustva ovde da smo mislili da mu je Kanada malo sredila mozak ili bar njegov vrlo stresan posao, nama su njegove price tada delovale kao bajke i totalno neverovatne stvari...ali nije prosao dan u ove dve godine da mi iduci njegovim koracima nismo kao mantru ponavljali, ma bio je u pravu, vidi stvarno bio je u pravu...
......................................................................................................
Sto se trazenja posla tice, ovaj put nemam toliko srece.Nije uopste bilo otvorenih konkursa za moju struku pa sam na sajtu grada iskopala spisak vrtica i pocela da saljem rezime svima redom sa porukom tipa - ako se u buducnosti pojavi potreba imajte me u vidu i bla bla bla, to mi je donelo nekoliko intervjua i stavljanje na supply listu za neke vrtice ali nista opipljivo jer nema otvorenih pozicija, u svakom slucaju ovaj put ce potrajati malo duze od par nedelja ali ne zurim se, bice nesto a a ko ne bude uvek ima poslova po prodavnicama i na drugim mestima, negde cu valjda upasti :) taman da vidim kako ce ici privikavanje na vrtic i sve ostalo.
Vremena nikad dosta da se sve postigne i obavi, a jesen uveliko u najavi jer je nocu ponekad i 10tak stepeni a lisce pocinje da rumeni, trenerke i jaknice su sve vise u opticaju na vetrovitih 25, letnji karnevali i piknici svakog vikenda polako ustupaju mesto pumpkin festovima i branju jabuka, dzem festovima i jesenjim rostiljima i beer festu...Polako dolazi najlepse godisnje doba u Kanadi i po prvi put ne zalim sto ide jesen.
Heavy things won't fly by `girltripped on deviantART A place under the sun by `gilad on deviantART Mirrored Reality Dreaming by *oO-Rein-Oo on deviantART
Jako je tesko svoj zivot posmatrati iz tudje perspektive jer to zahteva dosta samokritike i na kraju maste, dve stvari koje ne poseduju svi podjednako.
Drugi problem je, bez pravih cinjenica tesko je realno zamisljati svoj zivot na drugom mestu ili u drugom vremenu.
Zato pitate ljude koji vec zive tamo, ali ono sto cujete od njih nije bas najjasnije ili vam ne deluje realno...zaboravili ste, a i oni, da oni imaju drugaciju perspektivu, mozda cak i vise razlicitih POV-a.
Kada neko recimo kaze da zaradjuje par hiljada dolara mesecno, svako nesvesno prevodi to na dinare i zamislja sta bi mogao da uradi sa tim parama u srbiji ili hrvatskoj recimo, sto totalno nema smisla jer sa tom platom necete ziveti tamo vec ovde i placati ovdasnje racune a ne one tamo,
druga stvar je i cinjenica da ljudi ovde imaju razlicite racune i troskove, i ponekad imam osecaj da koliko god da zaradite ovde to nije nikakav problem potrositi.
Kada neko kaze da zivot u Kanadi nije jeftin on pre svega razmislja u smislu poredjenja troskova na tlu Severne Amerike, cene u USA i porezi su manji, Quebec takodje ima drugaciji finansijski sistem i poreze, u odnosu na njih Ontario je prilicno skup za zivot kao i BC, ali nikom u istom momentu nije palo na pamet da oni na Balkanu to opet vide iz drugacije perspektive, i tu nastaje razlika u misljenjima.
Ako neko ovde kaze da ima recimo 70.000 $ godisnju platu, ili vidite tu stavku na oglasu na posao, nemojte da previdite da je ta cifra uvek data pre skidanja poreza koji na tu platu iznosi 22% i pre skidanja osiguranja i zdravstvenog.Zato nemojte nonsalantno deliti cifru na 12 meseci i reci wow, izracunajte cinjenicu da ako vam je plata u razlicitim rangovima za oporezivanje vise ce vam biti uzeto na porez
http://www.cra-arc.gc.ca/tx/ndvdls/fq/txrts-eng.html
tako ako vam je plata oko 42.000 godisnje sa odbijenim porezom, penzionim rsp i osiguranjima ona je zapravo realno oko 32.000 godisnje podeljeno na 12, oko 2660 mesecno, toliko otprilike iznose nasi mesecni troskovi sa kirijom, osiguranjima i hranom a bez vrtica koji je jos dodatnih 1000$.
Iz razloga svima poznatih ljudi koji vole da se hvale velicinom svoje plate precutace vam ovu cinjenicu pa cete posle biti u cudu ako ih uhvatite da kukaju na troskove...Osim toga oni svoje izdatke i plate nesvesno porede sa US gde su nekretnine jeftinije a porez manji, dok su u Kanadi kuce u proseku 200.000 i za obican townhouse-tipsku kucicu zalepljenu za komsijske sa majusnim dvoristem u vecem gradu morate da izdvojite vise od te sume nedavno sam videla da se divne kuce sa bazenom u Las Vegasu mogu kupiti za slicne pare sto me je zateklo u totalnoj neverici, na stranu to sto je i porez na namirnice i plate manji.
Realno nema svrhe porediti troskove na balkanu i zaradu i troskove ovde jer su to dve razlicite ravni, na primer tamo plate ne stizu na vreme ili ih po potrebi smanjuju a troskovi rastu dok ovde to nije slucaj bar ne sto se tice komunalija.
Troskovi koji ukopaju newcomere su uglavnom vezani za razlicite kredite i kupovinu nekretnine, kada na kreditnoj kartici predjete par hiljada duga mesecna rata za kamatu ume da se popne na 100$, kola mozete da kupite otprilike sa ulice ali opet ostaje vam mesecna rata od preko 100$ negde i duplo zavisi od kola i opet kamata, kada kupite kucu godisnji porez je par hiljada dolara, mesecna rata takodje i opet ogromna kamata i osiguranje zajma zavisno da li ste imali preko 25% za ucesce ili ne, zato kada neko odavde pocne da kuka oko troskova a kaze vam da ima dvoje kola, lepu kucu itd. znajte da on kuka zbog onih par hiljada mesecno za koje stvarno rinta a onda ih "poklanja" bankama i osiguranjima da bi imao ikakve sanse da zivi u toj kuci i vozi ta nova kola...Jedini koji dobro zive od americkog sna su banke i osiguranja, ali to smo vec svi znali :)
I sad ce zajedljivci reci pa niko ga nije tukao da kupuje kucu i kola, ali to je zamka u koju cemo svi svojevoljno upasti pre ili kasnije jer nemamo puno izbora a imamo puno zelja i ocekivanja da brzo dodjemo do tog boljeg zivota zbog kog smo uostalom ovde, a koji ukljucuje bolju sredinu, bolji smestaj, bolje uslove zivota i bolja primanja.Okrenite lupu i recite sebi sta biste vi ucinili da vam neko kaze sad kad zaradjujes toliko i toliko imas sansu da ne placas drugima kiriju vec da imas nesto svoje sto ce ti jos doneti i korist kasnije a odmah lepsi zivot...kao sto mi prijatelj rece, prodavci su ovde veci psiholozi od psihologa neki su toliko dobri da jos malo pa ce moci da prodaju led eskimima :))
Uzmimo porodicu dosljaka ovde sa dvoje dece u vrticu i kirijom i dve plate, recimo da je kirija za dvosoban stan sa racunima 1100, vrtic oko 2000 za dvoje dece ako nemaju subsidy i hrana , kola, gorivo, jos 1000, za zivot je potrebno oko 4000 mesecno, to su dva minimalca plus decji i da ste na nuli na kraju meseca ili bar nesto malo u plusu.Recimo da ta porodica za 5 godina stigne dotle da imaju malo bolja primanja i deca podju u skolu koja je besplatna, rese da kupe 2 nova auta jer im je kreditiranje nekako povoljnije i rese da kupe ne tako jeftinu kucu sa malim ucescem recimo 20.000 $ sto ih opterecuje placanjem mesecnog osiguranja zajma i normalno kamatom koju su dobili od banke, trenutno hipotekarno opterecivanje plate se uzima idealno na trecinu primanja sto u realnosti za kucna primanja od recimo 6000$ znaci 2000$ mesecno.I recimo da je neko to uradio, da je otpisao trecinu svojih mesecnih primanja na kucu, kamatu, osiguranja i poreze, ostaje mu 4000 na raspolaganju, od toga mora da plati racune,rate za kola, osiguranje za kola i hranu, vanredne troskove tipa mehanicara, namestaj,odecu, obucu, mozda neko putovanje za vikend,frizera itd sto sve nije strasno ali skupi se, i recimo da mu nekako igrom slucaja ostane na kraju meseca neka hiljadarka viska, s obzirom da samo karte za posetu bivsoj zemlji kostaju za celu porodicu oko 5000$ a gde je jos boravak tamo i potrosnja na hranu, poklone , rodbinu i putovanja, cela peripetija za nekog ume i da se popne na cifru za koju moze da se kupi lep nov auto, i znajuci podsvesno koliko para uloze u svaki odlazak "dole" nije ni cudo da kukaju kako su zatrpani racunima...sa moje tacke gledista sama pomisao da mi se troskovi popnu na 4000$ mesecno je uzasavajuca, jeste moze to ovde da se zaradi al opet ako znam da mogu da zivim ok sa duplo manje...a da ne govorim da je ovo gore cista fikcija, retko ko ce vam iskreno reci koliko zaradjuje i koliko trosi, zapravo ljudi ne vole ni da pitate jer se o tome ovde ne prica, nije kulturno nekog pitati koliko zaradjuje i koliko trosi.
Kada se govori o novcu medju ljudima se formira neki nevidljivi celicni zid i svi skrecu temu, ima i puno zavisti...
I pre nego sto neko prokomentarise kako se frljam ciframa to je istina jer, iskreno, nisam naisla na osobu koja bi bila voljna da mi objasni svoja primanja i troskove cak mislim da su se neki i uvredili sto ih pitam, tako da uzmite sve sa zrnom soli, i ono sto vam drugi kazu jer iz mog iskustva ljudi nikad nisu zadovoljni svojim primanjima niti su 100% iskreni kada pricaju o istim. Nekima firme zabranjuju da bilo kome kazu visinu plate.
I svima, ukljucujuci mene je neprijatno kada se pokrene tema iz nekog razloga.
Ono sto hocu da kazem je da gledano iz ove perspektive, Kanada nije jeftina za one koji u njoj zive, bar ne ovaj moj Ontario.Cim malo odskocite sa onog pocetnog emigrantskog dna pocnu da vas deru porezima na mesecnom nivou, dok u jednom momentu ne shvatite da dajete za mesecni porez onoliko koliko vam je bila prva plata u Kanadi i to vas rastuzi, jer vam neko uzima celu jednu neciju platu...ima ljudi koji imaju svoje firme i rade u toku godine dok ne dodju do odredjene cifre a onda ne rade vise, prijave da im firma ne posluje dobro i da je u gubitku da bi smanjili porez a izbegavaju poslove da bi ostali u manjem rangu sa porezom...ima raznih ideja i prica a bilo je i gorih varijanti ranije tipa namernog otvaranja nekoliko firmi i namernog bankrota ali sada je zakon o bankrotu promenjen...Svako se snalazi onako kako mu savest nalaze.
Penjanje na novi nivo poreza za dosljake menja jos jednu perspektivu, sada nije vise kako je divno sto postoji socijala ako se desi najgore i sto drzava brine o svima...sada je: a sto meni skidaju toliko sa moje tesko zaradjene plate za neke lezilebovice koji nece da rade vec sede kod kuce i zajebavaju se...ja rintam za moju kiriju i vrtic a njima sve drzava placa, od moje plate i mog poreza...
Tako se bas kao i izgled neke fotografije i pogled na neki zivot ili u neciji zivot menja zavisno od POV-a.
Cak i onaj koji zivi taj zivot cesto ne vidi sve detalje opterecen fokusom na nesto drugo, nesto sto mu se cini bitnim - sa njegove tacke gledista...
............................................................................................................................
Pre 2 godine dobilli smo crash kurs o zivotu u Kanadi od jednog prijatelja koji je imao volje da razgovara o tome i koji nam je sasuo toliko stvari iz svog visegodisnjeg iskustva ovde da smo mislili da mu je Kanada malo sredila mozak ili bar njegov vrlo stresan posao, nama su njegove price tada delovale kao bajke i totalno neverovatne stvari...ali nije prosao dan u ove dve godine da mi iduci njegovim koracima nismo kao mantru ponavljali, ma bio je u pravu, vidi stvarno bio je u pravu...
......................................................................................................
Sto se trazenja posla tice, ovaj put nemam toliko srece.Nije uopste bilo otvorenih konkursa za moju struku pa sam na sajtu grada iskopala spisak vrtica i pocela da saljem rezime svima redom sa porukom tipa - ako se u buducnosti pojavi potreba imajte me u vidu i bla bla bla, to mi je donelo nekoliko intervjua i stavljanje na supply listu za neke vrtice ali nista opipljivo jer nema otvorenih pozicija, u svakom slucaju ovaj put ce potrajati malo duze od par nedelja ali ne zurim se, bice nesto a a ko ne bude uvek ima poslova po prodavnicama i na drugim mestima, negde cu valjda upasti :) taman da vidim kako ce ici privikavanje na vrtic i sve ostalo.
Vremena nikad dosta da se sve postigne i obavi, a jesen uveliko u najavi jer je nocu ponekad i 10tak stepeni a lisce pocinje da rumeni, trenerke i jaknice su sve vise u opticaju na vetrovitih 25, letnji karnevali i piknici svakog vikenda polako ustupaju mesto pumpkin festovima i branju jabuka, dzem festovima i jesenjim rostiljima i beer festu...Polako dolazi najlepse godisnje doba u Kanadi i po prvi put ne zalim sto ide jesen.
Heavy things won't fly by `girltripped on deviantART A place under the sun by `gilad on deviantART Mirrored Reality Dreaming by *oO-Rein-Oo on deviantART
Wednesday, August 15, 2012
Ako ne zna Google zna Facebook
http://amitzdulniker.com/2012/03/21/sve-sto-sam-naucio-o-sustini-zivota-naucio-sam-od-jednog-psa/
price iz inostranstva
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/index.1.sr.html
Naisao je neki period trcanja okolo, jurim posao, idem na intervje i saljem rezimee okolo. Dani na poslu u privatnoj firmi traju duze tako da nemamo puno vremena za druzenje i vidjanje preko nedelje, bebac treba da krene u vrtic pa sad krece na neku adaptaciju po sat dva svaki dan da se navikne...
Inace vrtic za koji ni Google ne zna da postoji i nema ga na mapi- sam nasla preko facebooka, uclanila sam se na stranicu udruzenja komsija iz ovog komsiluka i jedna od mama mi je rekla da postoji i ovaj vrtic u koji idu njena deca,koji je izidan prosle godine i nije nigde ubelezen i nema web sajt ali koji ima mesta na nasu srecu, cena je naravno skoro 1000$ mesecno i zato sada ubrzano trazim neki posao da pokrijem te troskove.
Mogla sam da ga ostavim i narednu godinu kod kuce pa da krene u skolski vrtic koji je besplatan ali mislim da to nije dobro za njega, ne prica tecno i non stop trazi drugu decu a u nasem komsiluku ih bas nema, po ceo dan se igra sam i vidim da to nije to, treba mu drustvo a ne tv.Treba da stekne navike i da se socijalizuje.
Nas zivot je posle selidbe upao u novi fast track navikavanja, organizovanja i trcanja okolo vikendima, sadrzaji u gradu su siromasniji nego u Londonu jer je Waterloo jedna velika spavaonica u predgradju, nase selo sto bi moj dragi rekao, ali ponekad i to malo prija.
U svakom slucaju evo zanimljive ideje kako facebook moze da vam nadje vrtic LOL
Moj mali ljubitelj vozova i ja smo ovih dana radili na novom projektu, htela sam da mu nabavim sto sa vozicima ali kada sam videla cene koje pocinju sa 150 pa idu do 500$ i naravno kinesku proizvodnju odustala sam, otisli smo zajedno u Home Depo i dolaramu i za ispod 50 $ nabavila sam sve sto mi je trebalo, ali najbolja stvar u svemu tome je sto smo ga pravili zajedno i farbali, lepili, seckali i smejali se zajedno, i mislim da je prelepo ispao, kada je ujutru ustao i video gotov nas mali projekat rekao je :wau mama, thank you mama, love you mama...srce mi je bilo do plafona :), thank you my love :).
dva bela panela od iverice 2$ kom
weldbond lepak za sve 3$
tecni gips u tubi koji se brzo susi 3$
kila gline ili das mase 12$
ukrasni kamencici, stapici za sladoled,sundjer za sudove zeleni i sljokice i akrilne boje iz dolarame oko 10$
kutija od sladoleda i par kutija od keksa
kamenje i drvo pokupljeno napolju :)
rezultat
Par slika iz ST. Jacobsa i centra Waterloo-a, bili su neki dzez dani pa je saobracaj obustavljen, na jednoj od slika videce grupu ljudi u centru grada okupljenu oko piana koji tamo stoji, svako ko zeli moze da svira i kad zavrsi da ga pokrije zastitom od sunca i kise da bi i drugi mogli da se igraju :)
price iz inostranstva
http://www.politika.rs/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/index.1.sr.html
Naisao je neki period trcanja okolo, jurim posao, idem na intervje i saljem rezimee okolo. Dani na poslu u privatnoj firmi traju duze tako da nemamo puno vremena za druzenje i vidjanje preko nedelje, bebac treba da krene u vrtic pa sad krece na neku adaptaciju po sat dva svaki dan da se navikne...
Inace vrtic za koji ni Google ne zna da postoji i nema ga na mapi- sam nasla preko facebooka, uclanila sam se na stranicu udruzenja komsija iz ovog komsiluka i jedna od mama mi je rekla da postoji i ovaj vrtic u koji idu njena deca,koji je izidan prosle godine i nije nigde ubelezen i nema web sajt ali koji ima mesta na nasu srecu, cena je naravno skoro 1000$ mesecno i zato sada ubrzano trazim neki posao da pokrijem te troskove.
Mogla sam da ga ostavim i narednu godinu kod kuce pa da krene u skolski vrtic koji je besplatan ali mislim da to nije dobro za njega, ne prica tecno i non stop trazi drugu decu a u nasem komsiluku ih bas nema, po ceo dan se igra sam i vidim da to nije to, treba mu drustvo a ne tv.Treba da stekne navike i da se socijalizuje.
Nas zivot je posle selidbe upao u novi fast track navikavanja, organizovanja i trcanja okolo vikendima, sadrzaji u gradu su siromasniji nego u Londonu jer je Waterloo jedna velika spavaonica u predgradju, nase selo sto bi moj dragi rekao, ali ponekad i to malo prija.
U svakom slucaju evo zanimljive ideje kako facebook moze da vam nadje vrtic LOL
Moj mali ljubitelj vozova i ja smo ovih dana radili na novom projektu, htela sam da mu nabavim sto sa vozicima ali kada sam videla cene koje pocinju sa 150 pa idu do 500$ i naravno kinesku proizvodnju odustala sam, otisli smo zajedno u Home Depo i dolaramu i za ispod 50 $ nabavila sam sve sto mi je trebalo, ali najbolja stvar u svemu tome je sto smo ga pravili zajedno i farbali, lepili, seckali i smejali se zajedno, i mislim da je prelepo ispao, kada je ujutru ustao i video gotov nas mali projekat rekao je :wau mama, thank you mama, love you mama...srce mi je bilo do plafona :), thank you my love :).
dva bela panela od iverice 2$ kom
weldbond lepak za sve 3$
tecni gips u tubi koji se brzo susi 3$
kila gline ili das mase 12$
ukrasni kamencici, stapici za sladoled,sundjer za sudove zeleni i sljokice i akrilne boje iz dolarame oko 10$
kutija od sladoleda i par kutija od keksa
kamenje i drvo pokupljeno napolju :)
rezultat
Par slika iz ST. Jacobsa i centra Waterloo-a, bili su neki dzez dani pa je saobracaj obustavljen, na jednoj od slika videce grupu ljudi u centru grada okupljenu oko piana koji tamo stoji, svako ko zeli moze da svira i kad zavrsi da ga pokrije zastitom od sunca i kise da bi i drugi mogli da se igraju :)
Saturday, August 4, 2012
Vozom na pijacu :)
Ovaj put sam ponela foto aparat :)
Voznja vozom prvi put u zivotu za mog malog ljubitelja Tomasa i kompanije bila je magicna, trajala je kratko pa cemo morati sto pre da je ponovimo :)))
Voz koji 3 puta nedeljno vozi od centra do pijace pripada udruzenju volontera zaljubljenika u zeleznicu koji se trude da restauriraju i ocuvaju stare kanadske vozove, vecina ih se vozi i opsluzuje voz i gotovo svi su stari koliko i voz, negde oko 80 godina LOL
PS slike su samo jednog spoljneg dela pijace jer ona ima i par hala na sprat gde su pekare i mesare i deo za sireve i mlecne stvari, ogromna je :)
Voznja vozom prvi put u zivotu za mog malog ljubitelja Tomasa i kompanije bila je magicna, trajala je kratko pa cemo morati sto pre da je ponovimo :)))
Voz koji 3 puta nedeljno vozi od centra do pijace pripada udruzenju volontera zaljubljenika u zeleznicu koji se trude da restauriraju i ocuvaju stare kanadske vozove, vecina ih se vozi i opsluzuje voz i gotovo svi su stari koliko i voz, negde oko 80 godina LOL
PS slike su samo jednog spoljneg dela pijace jer ona ima i par hala na sprat gde su pekare i mesare i deo za sireve i mlecne stvari, ogromna je :)
Sunday, July 29, 2012
Dijaspora i ostalo, Albahari
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/sudbina_prve_generacije_izmedju_starog_i_novog_sveta.24.html?news_id=151765
"Događaj koji želim da opišem zahteva mali uvod. Naime, kada sam pre desetak godina dobio poziv da kao „boravišni pisac“ provedem godinu dana na Univerzitetu u Kalgariju, pitali su me da li da nam pronađu kuću ili stan. I moja supruga i ja oduvek smo živeli u stanovima, te smo se tako odlučili za boravak u kući. Tada nismo još znali da to u mestu kao što je Kalgari, tipičnom američkom gradu u urbanističkom smislu, zapravo znači boravak u nekoj od velikih spavaonica, daleko od centra u kojem se odigravaju sva kulturna zbivanja. Kuća je, međutim, bila u neposrednoj blizini univerziteta, što je tokom tih godinu dana - pogotovo tokom naše prve albertanske zime - i te kako bilo važno. Kada se moja obaveza na univerzitetu okončala, shvatili smo da smo se navikli na kuću i svaka pomisao na prelazak u stan postala nam je neprihvatljiva. Savladali smo kalgarijanski kosmos i uvideli da smo ipak bliže centru od onih koji žive u novim, udaljenim naseljima na obodu grada koji se neprekidno širi.
Jednu stvar ipak nismo shvatili - šta život u zasebnoj kući, u gradu poput Kalgarija, znači samoj deci, posebno u društvu koje gotovo histerično brine za dečju bezbednost i strahuje od pedofila. Drugim rečima, iako je škola bila blizu iznajmljene kuće, naša deca skoro nikada nisu sama izlazila napolje. Ukoliko bi poželeli da odu na obližnje igralište, neko je morao da ide sa njima, a ako bi hteli da se vide sa školskim drugovima, trebalo ih je tamo odvesti kolima i potom ih vratiti kući. Isto je važilo i za njihove drugove koji bi dolazili kod nas: njihovi roditelji su ih dovozili i odvozili. Ukratko, nikada tokom tih prvih godina, dok su deca bila mala, nisu ona sama prošla ulicom, otišla u park ili bila na igralištu bez nadzora. Nije nam se to dopadalo, ali tako se ovde živi i to se na kraju prihvata kao i sve drugo na šta čovek mora da se privikne u novoj sredini.
Dve-tri godine po našem dolasku, kada smo se većtešili pomišlju da smo „isti kao domaći“, odigrao se događaj koji sam pomenuo na početku teksta. Jedne večeri krenuli smo u posetu poznanicima koji su živeli u stanu, u višespratnici u centru grada. Među našim ljudima ta zgrada je bila poznata kao „jugosoliter“, jer su gotovo svi stanari bili doseljenici iz Bosne i Srbije, uglavnom mladi bračni parovi s malom decom. Kada smo stigli pred zgradu, zatekli smo na travnjaku mnoštvo dece koja su se, kao sva deca u našim krajevima, veselo dovikivala i jurcala na sve strane. Ugledavši ih, naša deca su stala kao ukopana. Piljila su u te dečake i devojčice kao u neka bića iz drugog sveta. Onda se naš sin okrenuo prema nama i najozbiljnije nas upitao: šta to oni rade?
Ako sam ikada pomislio da se nebo srušilo na mene, onda je to bilo tada. Prvi put sam tada shvatio da naša deca ne znaju šta znači nesputano se igrati, i osetio sam kako me preplavljuje talas očajanja. Pred očima mi je iskrslo dvorište moje višespratnice u Zemunu, prepuno dece (u toj zgradi stanovalo je skoro četrdesetoro dece raznog uzrasta), u kojem su se danju igrali fudbal, klikeri i „između dve vatre“, a uveče žmurke i fote. Šta ja to radim, pomislio sam gledajući u lica naše dece, šta pravim od njihovih života? Da sam u tom času mogao da nađem neki način da istog trena odem s njima u stari kraj, ne bih oklevao. I kao što je onaj nesrećni kralj vikao da daje kraljevstvo za konja, ja sam u sebi uzvikivao da bih dao sve što imam za jedan dobar leteći ćilim.
Nažalost (ili na sreću, zavisi kako ko na to gleda) leteći ćilimi ne postoje. Moje očajanje je potrajalo nekoliko dana, a onda je polako počelo da slabi pred razboritim promišljanjem cele situacije. Jeste, tamo sam bio srećan kao dete, ali u drugačijem okruženju, i mada su deca kod nas i dalje sigurno slobodnija, sve ostalo je različito. Onda sam se setio da sam se i ja, kao mali, čudio kada sam čitao opise nekih igara iz ranijih perioda (recimo, nikada nisam video kako se igra klis). I kao što moja deca neće znati kako se „ide u ganju“ kada se igraju klikeri ili kako se igra „neka bije, neka bije“, njihova deca neće znati, možda, šta je Nintendo ili kako se igraju prevaziđene kompjuterske igrice."
David Albahari
"Događaj koji želim da opišem zahteva mali uvod. Naime, kada sam pre desetak godina dobio poziv da kao „boravišni pisac“ provedem godinu dana na Univerzitetu u Kalgariju, pitali su me da li da nam pronađu kuću ili stan. I moja supruga i ja oduvek smo živeli u stanovima, te smo se tako odlučili za boravak u kući. Tada nismo još znali da to u mestu kao što je Kalgari, tipičnom američkom gradu u urbanističkom smislu, zapravo znači boravak u nekoj od velikih spavaonica, daleko od centra u kojem se odigravaju sva kulturna zbivanja. Kuća je, međutim, bila u neposrednoj blizini univerziteta, što je tokom tih godinu dana - pogotovo tokom naše prve albertanske zime - i te kako bilo važno. Kada se moja obaveza na univerzitetu okončala, shvatili smo da smo se navikli na kuću i svaka pomisao na prelazak u stan postala nam je neprihvatljiva. Savladali smo kalgarijanski kosmos i uvideli da smo ipak bliže centru od onih koji žive u novim, udaljenim naseljima na obodu grada koji se neprekidno širi.
Jednu stvar ipak nismo shvatili - šta život u zasebnoj kući, u gradu poput Kalgarija, znači samoj deci, posebno u društvu koje gotovo histerično brine za dečju bezbednost i strahuje od pedofila. Drugim rečima, iako je škola bila blizu iznajmljene kuće, naša deca skoro nikada nisu sama izlazila napolje. Ukoliko bi poželeli da odu na obližnje igralište, neko je morao da ide sa njima, a ako bi hteli da se vide sa školskim drugovima, trebalo ih je tamo odvesti kolima i potom ih vratiti kući. Isto je važilo i za njihove drugove koji bi dolazili kod nas: njihovi roditelji su ih dovozili i odvozili. Ukratko, nikada tokom tih prvih godina, dok su deca bila mala, nisu ona sama prošla ulicom, otišla u park ili bila na igralištu bez nadzora. Nije nam se to dopadalo, ali tako se ovde živi i to se na kraju prihvata kao i sve drugo na šta čovek mora da se privikne u novoj sredini.
Dve-tri godine po našem dolasku, kada smo se većtešili pomišlju da smo „isti kao domaći“, odigrao se događaj koji sam pomenuo na početku teksta. Jedne večeri krenuli smo u posetu poznanicima koji su živeli u stanu, u višespratnici u centru grada. Među našim ljudima ta zgrada je bila poznata kao „jugosoliter“, jer su gotovo svi stanari bili doseljenici iz Bosne i Srbije, uglavnom mladi bračni parovi s malom decom. Kada smo stigli pred zgradu, zatekli smo na travnjaku mnoštvo dece koja su se, kao sva deca u našim krajevima, veselo dovikivala i jurcala na sve strane. Ugledavši ih, naša deca su stala kao ukopana. Piljila su u te dečake i devojčice kao u neka bića iz drugog sveta. Onda se naš sin okrenuo prema nama i najozbiljnije nas upitao: šta to oni rade?
Ako sam ikada pomislio da se nebo srušilo na mene, onda je to bilo tada. Prvi put sam tada shvatio da naša deca ne znaju šta znači nesputano se igrati, i osetio sam kako me preplavljuje talas očajanja. Pred očima mi je iskrslo dvorište moje višespratnice u Zemunu, prepuno dece (u toj zgradi stanovalo je skoro četrdesetoro dece raznog uzrasta), u kojem su se danju igrali fudbal, klikeri i „između dve vatre“, a uveče žmurke i fote. Šta ja to radim, pomislio sam gledajući u lica naše dece, šta pravim od njihovih života? Da sam u tom času mogao da nađem neki način da istog trena odem s njima u stari kraj, ne bih oklevao. I kao što je onaj nesrećni kralj vikao da daje kraljevstvo za konja, ja sam u sebi uzvikivao da bih dao sve što imam za jedan dobar leteći ćilim.
Nažalost (ili na sreću, zavisi kako ko na to gleda) leteći ćilimi ne postoje. Moje očajanje je potrajalo nekoliko dana, a onda je polako počelo da slabi pred razboritim promišljanjem cele situacije. Jeste, tamo sam bio srećan kao dete, ali u drugačijem okruženju, i mada su deca kod nas i dalje sigurno slobodnija, sve ostalo je različito. Onda sam se setio da sam se i ja, kao mali, čudio kada sam čitao opise nekih igara iz ranijih perioda (recimo, nikada nisam video kako se igra klis). I kao što moja deca neće znati kako se „ide u ganju“ kada se igraju klikeri ili kako se igra „neka bije, neka bije“, njihova deca neće znati, možda, šta je Nintendo ili kako se igraju prevaziđene kompjuterske igrice."
David Albahari
Wednesday, July 25, 2012
Na putu
Moj klinac lezi potrbuske na ivici fontane, ocajnicki i po 10ti put pokusava da dohvati bas TAJ srebrni sjajni novcic u vodi, pokusava dotle dok ne pocne da jeca od napora i frustracije zbog nepunog centimetra koji ga deli od blaga, suze mu se slivaju niz obraze ali ne odustaje, gledam ga bez namere da mu pomognem, ionako zna da cu ga naterati da ga vrati onog momenta kad ga izvadi iz vode.Moram priznati da mi je dete prilicno uporno, mora da ima neceg u genima...Tacno zna sta hoce i ne odustaje od toga.Iz prodavnice igracaka uvek izadjemo sa tacno jednom odredjenom igrackom i ni sa jednom drugom, podseca me na nekog ...
Naspram mene u uzurbanom trznom centru sedi baka u menonitskoj nosnji sa 2 devojcice, one i ja smo jedini koji sedimo i uzivamo u danu i suncu koje se kroz staklenu kupolu probija u klimatizovan mall i ogleda na vodoskocima fontane.Svi ostali prolaze okolo bez zastajkivanja, obavaljuci kupovine i ostale zadatke, obe gledamo u uporno dete i smeskamo se, nije odustao i na kraju se rasplakao.Pruzam mu par penija da ih baci u fontanu, ionako im je ovo poslednja godina, vlada je nekako izracunala da ih vise kosta da naprave peni nego sto peni uopste vredi, prakticno treba 1.6 penija materijala i rada da bi se iskovao 1 peni i zato su resili da ih ukinu od sledece godine, neke dobre stvari kao sto je peni revolucija sinonim za mikrokredite za zemlje treceg sveta morace mozda da menjaju ime :)
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Penny_Harvest
Sada je u fontani pored 1000 ostalih novcica, uglavnom penija, jos jedan.Make a wish, kazem mu.Progovorio je na oba jezika, mojoj mami se obracao na maternjem dok je bila u poseti a meni uglavnom na engleskom,jos to nisu gramaticki pravilne recenice ali su smislene i prosto prosirene, uci da shvata pojam svojine i da je nesto njegovo a nesto ne diramo jer nije nase, ali za decu je to cini mi se vrlo tesko :)
Cekamo drugaricu da idemo zajedno na kafu i u setnju, danas nije tako topao dan pa je divno biti napolju, samo 26 sa vetricem.
.................................................................................................................
Preselili smo se...ponovo :)
Opet smo zajedno na gomili posle skoro 2 meseca razdvojenosti, vreme koje u Kanadi provodimo razdvojeni izmedju selidbi dobro nam dodje da shvatimo koliko smo bitni jedni drugima i koliko jedno drugom nedostajemo i znacimo, kada smo zajedno nekako mi se sve podrazumeva ali kada vidim kako bi izgledao nas zivot da nemamo jedno drugo da se oslonimo, uplasim se, nije lepo biti samohrana majka ali ja bar imam dete da me zagrli, grozno je kad je covek sam.Kada sam sama shvatim koliko mi znace i te neke sitnice, da ti neko skuva kafu, da ti izbaci smece i pomogne oko kucnih poslova...Umesto da se vrati u mracnu sobu sam i umoran i sedne opet pred ekran kompjutera sa problemima sa posla, kao sto je radio prethodnih meseci, sada uleti u klincev zagrljaj i radosno "tata" i biva odvucen da se izlezava u sobi i izigrava masinovodju za Tomasa i drugare...
Waterloo je za kanadske pojmove mali grad koji bez Kicenera i Kembridza ima samo 100.000 ljudi, jedan jedini mall,pijacu na selu, par biblioteka i mislim 2 bazena, vise lici na spavaonicu u predgradju sa jezerima i parkovima, da nije par koledza i univerziteta skoro da bi vecinu stanovnistva cinile bakice sa pudlicama i porodice sa decom.Vratili smo se na nas kanadski pocetak i ovo mi je bila najlaksa selidba do sad, kao da se vracam kuci.Grad znam napamet i poznajem dosta ljudi ovde, nije mi bilo potrebno puno istrazivanja i prilagodjavanja, dok sam ja cekala u Londonu da nas Aca pokupi i donese moje prijateljice -od srca im hvala)su mi raspakovale stvari i spremile veceru, sve me je docekalo skoro sredjeno.
Pomalo mi je smesno sto u mom zivotu sve nekako ide okolo naokolo, kada sam upisivala fax zelela sam da upisem engleski kako bih bila nastavnik, vreme je bilo takvo da nisam mogla i trebalo je da zavrsim visu i uciteljski fax iduci u sasvim drugom pravcu i da vanredno polazem ispite iz engleskog kako bih na kraju ipak radila kao nastavnik engleskog u skoli, ono sto sam zelela da radim u startu, sada je slicna prica- sve sto smo zeleli kada smo sleteli je da se skucimo ovde i radimo u svojim poljima da bi to postigli trebalo nam je da napravimo krug od 2 godine, Toronto je njemu pruzio iskustvo u struci a London meni, i evo nas sada ponovo tu gde smo hteli da budemo u pocetku jer nam se bas dopalo samo sada smo malo napredovali sto se tice posla, primanja i iskustva.Da nam je rekao neko tad da cemo za dve godine imati toliko avantura rekla bih mu da je lud, jos uvek se secam koliko smo jadni i ocajni bili tih prvih dana ovde, izgubljeni ali bukvalno, a sada je vec drugacije, jos smo izgubljeni na neki nacin ali vise nismo ocajni daleko od toga :)
Za deset godina zivota tamo nisam imala toliko promena i avantura koliko ovde, kao da sam imala citav jedan mali zivot i kao da vreme mnogo brze tece, trudis se da ispunis svaki minut jer imas osecaj da jako brzo nestaju u nepovrat, samo moram da priznam da sam imala istu kolicinu stresa :)).Moji prijatelji su nedavno prokomentarisali kako kada se cuju sa njihovima u Hrvatskoj kao da tamo vreme stoji, kao da se nista ne menja i ne desava, a nama ovde kao da je vatromet svaki dan, negde se ide, nesto se radi, uvek ima nesto da se postigne...Zivot je puno dinamicniji i kao novima ovde sve nam je zanimljivo ima toliko mesta da se obidje i vidi...
Volim ovaj kraj jer mi je poznat mentalitet koji ga je izgradio.Ja sam rodjena u Vojvodini gde se proteze ravnica i njive i gde se zivot odvija lenjo i polako pod ogromnim nebom, gde se stariji ljudi brinu za kisu i rod a mladji kako da pobegnu od svega toga i zive na uzurbanijem mestu...Mi smo na samom kraju grada, na kraju ulice je igraliste za decu i kukuruziste, livada puna leptirova i divljeg cveca, iza nas su poslovne zgrade u ogromnom parku sa jezerima i golf terenima, sportski centar i staza od betona duz cele reke, reke koja lici neverovatno na Tisu i Tamis sa kojima sam odrasla, spora lenja i siroka, ovencana stoletnim vrbama i idealna za kanu...Oko nje i iza grada su Menonitske farme,njive, sela i pijace cetvrtkom i subotom jos nesto sto mi je poznato...Bili smo u subotu na pijaci i ja budala nisam ponela foto aparat, necu ni da se mucim da opisujem kako izgleda pijaca sa redovima tezgi svezeg voca i povrca, devojke u haljinicama i belim kapicama koje sve to prodaju, i 3000 ljudi na pijaci, to je nesto neverovatno, kada budemo isli sledeci put slikacu jer reci stvarno ne vrede.Stari parni voz vozi iz centra grada do pijace svakih par sati, obecala sam sebi da cu voditi klinca jer je bio opcinjen vozom, zvao ga je Hero of the railway kao lik iz njegovog omiljenog crtaca...
http://www.steam-train.org/
Pronasla sam ribizle, sveze ubranu boraniju i sveze ociscen grasak secerac i naravno lubenice, ovo je definitivno najveca pijaca na kojoj sam bila i odusevila me je.
Popodne smo sa drustvom otisli do Viktorija parka na Rib and craft beer fest, nista posebno al opet lepo dodje za letnje vece malo rostilja, domaceg piva -koje ja licno nevolem , i muzike, setnja parkom, kafica i splash pad za klinca koji je cini mi se najbolje prosao jer je nas mrzelo da cekamo red da probamo bilo sta, bila je prilicna guzva.
I sam stan u kom smo je bio iznenadjenje, iako dosta manji od svih do sad bio je sredjen pod konac, sve je cisto u zgradi i tiha je, na stolu nas je cekao poklon paket od uprave par krpa, soljica i stvari za prvu pomoc kad se uselis, nisam ga videla sve do dana useljenja i moram priznati da je sve ok osim naravno ponovnog cimanja sa zajednickim ves masinama...fuj.
Pored imamo predivan trail koji vodi do reke, dva igralista i gomilu prodavnica do kojih iskreno jos nisam ni otisla, ima i par etno restorana, jedan grcki jedan indijski i grilova, pijaca je na 3km i ogroman trzni sa autobuskim linijama do ostatka grada je na 10tak minuta peske.Ono zbog cega smo na samoj ivici grada je cinjenica da smo opet blizu posla, ima oko 1.5 km do firme.Kuce u komsiluku u proseku kostaju oko pola miliona, vecinom su divne vile do 20tak godina stare i prevelike za moj ukus mada sa ogromnim dvoristima punim starog drveca koja izlaze u park i sumu izgledaju fantasticno.Grad se uglavnom ne siri na ovu stranu, gore su polja i farme menonitskog okruga i priroda,nema niceg bitnog, gradilista novih predgradja su dole u Kiceneru prema 401 autoputu i sa istocne i zapadne strane gradova jer se odatle lakse stize do GTA i Hamiltona, ima puno ljudi koji zive na obodu grada i putuju na posao prema Torontu i Misisagi, sto je oko 80km ili sat vremena puta za ovdasnje uslove.KW je takodje povezan sa GTA zeleznicom, postoji VIA rail i GO train ili bus sa cenom od samo 15$ po voznji stize od centra grada do centra Toronta na Union station za oko 2 sata, http://gotransitnlb.gotransit.com/publicroot/en/default.aspx, dok VIA rail ide malo brze ali kosta oko 30tak dolara sa porezom.
Ipak je najbolji nacin za putovanje u Kanadi sopstveni automobil.Prosecna razdaljina izmedju naseljenih mesta tamo odakle sam dosla je 10 do 2o km, prosecna razdaljina izmedju vecih gradova u Ontariju je od 60 do 100 km.
London je bio jedna lepa godina, imala sam konacno sopstvenu bastu, u kuhinji je kutija heirloom paradajza u svim bojama iz moje baste koji jos uvek zri, imali smo bukvalno bazen u dvoristu i ogroman park pored,posao nije bio tezak ni njemu ni meni i imali smo osecaj da smo na letovanju zbog viska vremena, stekla sam radno iskustvo u vrticima i to mi je prijalo, malo druzenja i razgovora sa razlicitim ljudima na poslu i igranja sa decom, sada idemo dalje.
Muce me liste cekanja po vrticima, pokusavam uzalud da pronadjem mesto negde okolo al mi ne ide a to znaci da sam vec propustila par konkursa za posao.Ne zelim da dam dete kod nekog kuci jer ne vidim sta time dobija, ja sam vrlo prakticna osoba, ucim ga jezik koji ce mu prvo trebati da se ne oseca frustrirano kad krene u vrtic i mislim da je vrlo bitno da se navikne na skolicu i gomilu druge dece, na vaspitace, pravila i raspored tamo, ako vec treba da sedi kod kuce moze i samnom bar znam da se brinem o njemu kako treba i da je ok.
Ova mala pauza mi je pruzila sansu da pregledam blog i vidim da sam se tu i tamo ponavljala, ali ne bas sasvim svojom krivicom, vise zbog ljudi koji su bili lenji da sve citaju ispocetka pa su uvek postavljali ista pitanja na koja sam ja u tekstu odgovarala...ali tako to ide, cak i na poslu ne citas prirucnik od 100 strana vec nadjes kolegu da ti ga preprica :)
Iskreno, mislim da sam zavrsila sa imigracionim temama, ja nisam vise toliko u toku sa novim procesom a dolazi jos noviji od 2013, nas prelazak je sve u svemu bio prilicno uspesan i podelila sam iz svog licnog zivota i vise nego sto sam mozda trebala ali sve u najboljoj nameri da nekom pomognem ako bude krenuo mojim stopama, pogotovo sa malom decom.
Nadam se da sam bar delimicno u tome uspela, znam da mi je ovaj blog doneo par divnih prijateljstava i to mi puno znaci.
Trudicu se da ono sto budem i kad budem stigla da napisem, bude manje "optereceno" politikom imigracije i razlikama u sistemima, a vise informativno i lagano stivo koje opisuje svakodnevni zivot i okolna mesta.Pronasli smo neki svoj mir, oboje sada uvek imamo sansu da pronadjemo posao koji ce nam obezbediti pristojna primanja i daleko smo od strahova sa kojima smo se suocavali u pocetku, mada jos se nismo opustili, potrebna nam je verovatno i ona treca godina :)
Naspram mene u uzurbanom trznom centru sedi baka u menonitskoj nosnji sa 2 devojcice, one i ja smo jedini koji sedimo i uzivamo u danu i suncu koje se kroz staklenu kupolu probija u klimatizovan mall i ogleda na vodoskocima fontane.Svi ostali prolaze okolo bez zastajkivanja, obavaljuci kupovine i ostale zadatke, obe gledamo u uporno dete i smeskamo se, nije odustao i na kraju se rasplakao.Pruzam mu par penija da ih baci u fontanu, ionako im je ovo poslednja godina, vlada je nekako izracunala da ih vise kosta da naprave peni nego sto peni uopste vredi, prakticno treba 1.6 penija materijala i rada da bi se iskovao 1 peni i zato su resili da ih ukinu od sledece godine, neke dobre stvari kao sto je peni revolucija sinonim za mikrokredite za zemlje treceg sveta morace mozda da menjaju ime :)
http://en.wikipedia.org/wiki/The_Penny_Harvest
Sada je u fontani pored 1000 ostalih novcica, uglavnom penija, jos jedan.Make a wish, kazem mu.Progovorio je na oba jezika, mojoj mami se obracao na maternjem dok je bila u poseti a meni uglavnom na engleskom,jos to nisu gramaticki pravilne recenice ali su smislene i prosto prosirene, uci da shvata pojam svojine i da je nesto njegovo a nesto ne diramo jer nije nase, ali za decu je to cini mi se vrlo tesko :)
.................................................................................................................
Preselili smo se...ponovo :)
Opet smo zajedno na gomili posle skoro 2 meseca razdvojenosti, vreme koje u Kanadi provodimo razdvojeni izmedju selidbi dobro nam dodje da shvatimo koliko smo bitni jedni drugima i koliko jedno drugom nedostajemo i znacimo, kada smo zajedno nekako mi se sve podrazumeva ali kada vidim kako bi izgledao nas zivot da nemamo jedno drugo da se oslonimo, uplasim se, nije lepo biti samohrana majka ali ja bar imam dete da me zagrli, grozno je kad je covek sam.Kada sam sama shvatim koliko mi znace i te neke sitnice, da ti neko skuva kafu, da ti izbaci smece i pomogne oko kucnih poslova...Umesto da se vrati u mracnu sobu sam i umoran i sedne opet pred ekran kompjutera sa problemima sa posla, kao sto je radio prethodnih meseci, sada uleti u klincev zagrljaj i radosno "tata" i biva odvucen da se izlezava u sobi i izigrava masinovodju za Tomasa i drugare...
Waterloo je za kanadske pojmove mali grad koji bez Kicenera i Kembridza ima samo 100.000 ljudi, jedan jedini mall,pijacu na selu, par biblioteka i mislim 2 bazena, vise lici na spavaonicu u predgradju sa jezerima i parkovima, da nije par koledza i univerziteta skoro da bi vecinu stanovnistva cinile bakice sa pudlicama i porodice sa decom.Vratili smo se na nas kanadski pocetak i ovo mi je bila najlaksa selidba do sad, kao da se vracam kuci.Grad znam napamet i poznajem dosta ljudi ovde, nije mi bilo potrebno puno istrazivanja i prilagodjavanja, dok sam ja cekala u Londonu da nas Aca pokupi i donese moje prijateljice -od srca im hvala)su mi raspakovale stvari i spremile veceru, sve me je docekalo skoro sredjeno.
Pomalo mi je smesno sto u mom zivotu sve nekako ide okolo naokolo, kada sam upisivala fax zelela sam da upisem engleski kako bih bila nastavnik, vreme je bilo takvo da nisam mogla i trebalo je da zavrsim visu i uciteljski fax iduci u sasvim drugom pravcu i da vanredno polazem ispite iz engleskog kako bih na kraju ipak radila kao nastavnik engleskog u skoli, ono sto sam zelela da radim u startu, sada je slicna prica- sve sto smo zeleli kada smo sleteli je da se skucimo ovde i radimo u svojim poljima da bi to postigli trebalo nam je da napravimo krug od 2 godine, Toronto je njemu pruzio iskustvo u struci a London meni, i evo nas sada ponovo tu gde smo hteli da budemo u pocetku jer nam se bas dopalo samo sada smo malo napredovali sto se tice posla, primanja i iskustva.Da nam je rekao neko tad da cemo za dve godine imati toliko avantura rekla bih mu da je lud, jos uvek se secam koliko smo jadni i ocajni bili tih prvih dana ovde, izgubljeni ali bukvalno, a sada je vec drugacije, jos smo izgubljeni na neki nacin ali vise nismo ocajni daleko od toga :)
Za deset godina zivota tamo nisam imala toliko promena i avantura koliko ovde, kao da sam imala citav jedan mali zivot i kao da vreme mnogo brze tece, trudis se da ispunis svaki minut jer imas osecaj da jako brzo nestaju u nepovrat, samo moram da priznam da sam imala istu kolicinu stresa :)).Moji prijatelji su nedavno prokomentarisali kako kada se cuju sa njihovima u Hrvatskoj kao da tamo vreme stoji, kao da se nista ne menja i ne desava, a nama ovde kao da je vatromet svaki dan, negde se ide, nesto se radi, uvek ima nesto da se postigne...Zivot je puno dinamicniji i kao novima ovde sve nam je zanimljivo ima toliko mesta da se obidje i vidi...
Volim ovaj kraj jer mi je poznat mentalitet koji ga je izgradio.Ja sam rodjena u Vojvodini gde se proteze ravnica i njive i gde se zivot odvija lenjo i polako pod ogromnim nebom, gde se stariji ljudi brinu za kisu i rod a mladji kako da pobegnu od svega toga i zive na uzurbanijem mestu...Mi smo na samom kraju grada, na kraju ulice je igraliste za decu i kukuruziste, livada puna leptirova i divljeg cveca, iza nas su poslovne zgrade u ogromnom parku sa jezerima i golf terenima, sportski centar i staza od betona duz cele reke, reke koja lici neverovatno na Tisu i Tamis sa kojima sam odrasla, spora lenja i siroka, ovencana stoletnim vrbama i idealna za kanu...Oko nje i iza grada su Menonitske farme,njive, sela i pijace cetvrtkom i subotom jos nesto sto mi je poznato...Bili smo u subotu na pijaci i ja budala nisam ponela foto aparat, necu ni da se mucim da opisujem kako izgleda pijaca sa redovima tezgi svezeg voca i povrca, devojke u haljinicama i belim kapicama koje sve to prodaju, i 3000 ljudi na pijaci, to je nesto neverovatno, kada budemo isli sledeci put slikacu jer reci stvarno ne vrede.Stari parni voz vozi iz centra grada do pijace svakih par sati, obecala sam sebi da cu voditi klinca jer je bio opcinjen vozom, zvao ga je Hero of the railway kao lik iz njegovog omiljenog crtaca...
http://www.steam-train.org/
Pronasla sam ribizle, sveze ubranu boraniju i sveze ociscen grasak secerac i naravno lubenice, ovo je definitivno najveca pijaca na kojoj sam bila i odusevila me je.
Popodne smo sa drustvom otisli do Viktorija parka na Rib and craft beer fest, nista posebno al opet lepo dodje za letnje vece malo rostilja, domaceg piva -koje ja licno nevolem , i muzike, setnja parkom, kafica i splash pad za klinca koji je cini mi se najbolje prosao jer je nas mrzelo da cekamo red da probamo bilo sta, bila je prilicna guzva.
I sam stan u kom smo je bio iznenadjenje, iako dosta manji od svih do sad bio je sredjen pod konac, sve je cisto u zgradi i tiha je, na stolu nas je cekao poklon paket od uprave par krpa, soljica i stvari za prvu pomoc kad se uselis, nisam ga videla sve do dana useljenja i moram priznati da je sve ok osim naravno ponovnog cimanja sa zajednickim ves masinama...fuj.
Pored imamo predivan trail koji vodi do reke, dva igralista i gomilu prodavnica do kojih iskreno jos nisam ni otisla, ima i par etno restorana, jedan grcki jedan indijski i grilova, pijaca je na 3km i ogroman trzni sa autobuskim linijama do ostatka grada je na 10tak minuta peske.Ono zbog cega smo na samoj ivici grada je cinjenica da smo opet blizu posla, ima oko 1.5 km do firme.Kuce u komsiluku u proseku kostaju oko pola miliona, vecinom su divne vile do 20tak godina stare i prevelike za moj ukus mada sa ogromnim dvoristima punim starog drveca koja izlaze u park i sumu izgledaju fantasticno.Grad se uglavnom ne siri na ovu stranu, gore su polja i farme menonitskog okruga i priroda,nema niceg bitnog, gradilista novih predgradja su dole u Kiceneru prema 401 autoputu i sa istocne i zapadne strane gradova jer se odatle lakse stize do GTA i Hamiltona, ima puno ljudi koji zive na obodu grada i putuju na posao prema Torontu i Misisagi, sto je oko 80km ili sat vremena puta za ovdasnje uslove.KW je takodje povezan sa GTA zeleznicom, postoji VIA rail i GO train ili bus sa cenom od samo 15$ po voznji stize od centra grada do centra Toronta na Union station za oko 2 sata, http://gotransitnlb.gotransit.com/publicroot/en/default.aspx, dok VIA rail ide malo brze ali kosta oko 30tak dolara sa porezom.
Ipak je najbolji nacin za putovanje u Kanadi sopstveni automobil.Prosecna razdaljina izmedju naseljenih mesta tamo odakle sam dosla je 10 do 2o km, prosecna razdaljina izmedju vecih gradova u Ontariju je od 60 do 100 km.
London je bio jedna lepa godina, imala sam konacno sopstvenu bastu, u kuhinji je kutija heirloom paradajza u svim bojama iz moje baste koji jos uvek zri, imali smo bukvalno bazen u dvoristu i ogroman park pored,posao nije bio tezak ni njemu ni meni i imali smo osecaj da smo na letovanju zbog viska vremena, stekla sam radno iskustvo u vrticima i to mi je prijalo, malo druzenja i razgovora sa razlicitim ljudima na poslu i igranja sa decom, sada idemo dalje.
Muce me liste cekanja po vrticima, pokusavam uzalud da pronadjem mesto negde okolo al mi ne ide a to znaci da sam vec propustila par konkursa za posao.Ne zelim da dam dete kod nekog kuci jer ne vidim sta time dobija, ja sam vrlo prakticna osoba, ucim ga jezik koji ce mu prvo trebati da se ne oseca frustrirano kad krene u vrtic i mislim da je vrlo bitno da se navikne na skolicu i gomilu druge dece, na vaspitace, pravila i raspored tamo, ako vec treba da sedi kod kuce moze i samnom bar znam da se brinem o njemu kako treba i da je ok.
Ova mala pauza mi je pruzila sansu da pregledam blog i vidim da sam se tu i tamo ponavljala, ali ne bas sasvim svojom krivicom, vise zbog ljudi koji su bili lenji da sve citaju ispocetka pa su uvek postavljali ista pitanja na koja sam ja u tekstu odgovarala...ali tako to ide, cak i na poslu ne citas prirucnik od 100 strana vec nadjes kolegu da ti ga preprica :)
Iskreno, mislim da sam zavrsila sa imigracionim temama, ja nisam vise toliko u toku sa novim procesom a dolazi jos noviji od 2013, nas prelazak je sve u svemu bio prilicno uspesan i podelila sam iz svog licnog zivota i vise nego sto sam mozda trebala ali sve u najboljoj nameri da nekom pomognem ako bude krenuo mojim stopama, pogotovo sa malom decom.
Nadam se da sam bar delimicno u tome uspela, znam da mi je ovaj blog doneo par divnih prijateljstava i to mi puno znaci.
Trudicu se da ono sto budem i kad budem stigla da napisem, bude manje "optereceno" politikom imigracije i razlikama u sistemima, a vise informativno i lagano stivo koje opisuje svakodnevni zivot i okolna mesta.Pronasli smo neki svoj mir, oboje sada uvek imamo sansu da pronadjemo posao koji ce nam obezbediti pristojna primanja i daleko smo od strahova sa kojima smo se suocavali u pocetku, mada jos se nismo opustili, potrebna nam je verovatno i ona treca godina :)
Subscribe to:
Posts (Atom)