Priče ( koje su skrenule sa teme)

Par sitnica, kroz priču, možda nekom dobro dodje.

Lepak

Pre dosta dosta godina kupili smo nove delove za kuhinju, radna ploča je bila prekrivena folijom i kada sam je skinula neki jezivi žuti lepak je ostao svuda po ploči, probala sam da ga oribam vodom i sudjerom, bezuspešno, probala sam alkoholom -zasmrdela sam celu kuću, nije ni mrdnuo, probala sam da stružem i nož i ja smo bili totalno ulepljeni. Na kraju sam odustala i rekla sebi e jbga, bila je jedna mala površina gde sam kao nešto očistila i posšto je kod mene stalno neko testo negde taman spremno za rad posula sam taj mali deo brašnom da razvučem hleb ili picu ne sećam se baš, i onda kad sam završila brašno se prosulo i po ostalom lepku i vezalo za njega, mogla sam sasvim lepo da operem ljigavu masu brašna i lepka bez da nožem oderem celu radnu ploču, neverovatna stvar.Posle sam saznala da se fleke od ulja od kola u garaži posipaju peskom i tako čiste, ne razmažeš ulje po celom podu.

Čist tepih

Radeći u produženom boravku prosečne srpske škole jedne godine izludjivala me je količina mrva, papirića i končića po tepihu u učionici koja je usisavana možda jednom nedeljno, i to pored svih ostalih stvari koje su me izludjivale.Deca nisu imala nikakve igračke, imali smo dve povezane prostorije iznad kuhinje od kojih je jedna bila kao učionica sa klupama i tablom i nije imala grejanje, a druga je imala par sundjera i jedan stari tv koji nije radio i taj famozni tepih, ništa više.Donosila sam od kuće glinamol, papire, bojice,vunicu sve živo što mi je padalo na pamet samo da zabavljam decu tih 5-6 sati koje su provodili sa mnom.Inače taj moj prvi posao je posebna priča i večita trauma, ali o tom nekom drugom prilikom, tu sam na sopstvenoj koži osetila beznadje prosečne škole, njenih nastavnika i jad i bedu propalih porodica, jedno prilično uspešno vatreno krštenje.Čistili smo tepih za sobom tako što sam na rolne od tolet papira naopačke namotala široki selotejp tako da lepljiva strana bude spolja i onda su klinci presretni rolali te svoje usisivače po tepihu i takmičili se ko je više pokupio, eh tugo moja.
Kada sam počela da radim u toj školi i ušla u tu sobu imala sam 30toro dece od prvog do 4tog razreda i 2 prazne i hladne sobe bez ičega, pola njih je naviklo da bude gladno i hladno jer su bili iz socijalnih porodica, i sa nekom decom mi je dan počinjao u 5.30 ujutru a pratila sam ih kuci u 5.30 uveče, i ponekad sam imala takav radni dan da sam izmedju 7 i 2 radila u nastavi, mesecima, a posle od 2 do 5 u boravku...mogla sam komotno da spavam tamo niko ne bi ni primetio, a za sve to vreme me niko nije plaćao za nastavu i zamene samo moja regularna mesečna plata...ostalo je bilo 'dobrovoljno moraš'...Kada sam posle nepune 2 godine izašla iz tih soba i iz te škole, sobe su bile tople, tv je bio popravljen (naravno jedan moj drugar ga je sredio za dž) i imali smo dvd plejer za crtaće i obrazovne emisije koji sam kupila od nakrpljenih para koje su nesvesno donirali roditelji -tako što smo mesecima klinci i ja spremali predivne rukotvorine o mom trošku za materijal naravno, škola se nije učipila ni za selotejp,i onda ih za božić prodavali roditeljima i nastavnicima za siću,a bile su to predivne glinene činije, ukrasi za jelku,oslikani ramovi za slike, ikebane od makarona ofarbane u zlatno i srebrno,nakit od specijalnog plastelina koji se peče i gline,ma svašta nešto,sakupili smo taman za jeftini DVD plejer i par igračaka.Zidovi su bili prepuni dečjih radova i postera o lepom ponašanju koje smo sami pravili, imali smo mini biblioteku sa enciklopedijama koje sam donela od kuće i knjigama koje sam skupila od prijatelja,imali smo policu sa igračkama koje sam opet donela od kuće i ponešto smo kupili iz našeg malog fonda...imali smo tolet papir, sapune, maramice, salvete, sve što nam je trebalo, imali smo ćebad i jastuke za one koji žele popodne malo da odmore, plastelin, glinu, bojice, krede u boji...čak i kartu sa smajlijima, svaki dan smo crtali žutog, zelenog ili crvenog smajlija za decu da označimo kakvi su bili tog dana, i čim neko skupi 25 žutih dobijao je šansu da izvuče poklon iz posebne kutije na ormanu...kesicu klikera,kutiju nalepnica, novčanik,rubikovu kocku, bila je gomila korisnih sitnica unutra koje sam negde kupila jeftino ili iskopala kod kuće, i deca su se sva trudila da ne zarade zelenog ili crvenog ljutka jer bi onda poništili sve one dobre žute pre njih.Oslikali smo i obojili mural od 12 metara u školskom dvorištu, za ovo je škola kupila farbu doduše...Ušla sam u najgori i najsumorniji prostor i napravila od njega mesto gde su deca bila zaštićena i jedva čekala da dodju, bilo je dece koju sam slala da mi kupe užinu i krišom im rekla da kupe sebi šta god hoće, kiflu , kroasan jer sam znala da danima nisu ništa jeli osim jednog bednog obroka u školi, za koji si dobijao dreku i viku iz kuhinje ako tražiš dodatak jer je dodatak išao kući sa kuvaricama (pola svakog dečjeg obroka je završavalo na misterioznim mestima, kunem se da je jednom trebalo za ručak da bude 12 šnicli koje sam videla ujutru kupljene u kuhinji a bilo je samo 12 polovina od celih šnicli na dečjim tanjirima)...I tako, kupovala sam sebi velike kutije keksa ili nekoliko peciva da bih mogla da ih podelim sa njima sve dok direktorica nije saznala i zabranila mi da ih šaljem po hranu u prodavnicu.Jel treba da pominjem da nisam smela nikom ni na šta da se žalim, jer je jedna polovina škole bila u rodu sa drugom i u ratu sa trećom? I dan danas me duša boli kad se setim te dece, i svoje nemoći da nešto promenim.Od spremačica do nastavnika svi su mi govorili da sam luda što se uopšte trudim i bacam pare kad nekim roditeljima nije stalo do te dece, a meni je bilo bitno da ta deca imaju nešto lepo i vredno, da stvaraju da se trude, da pomažu jedni drugima.Stariji su bili tutori mladjima i pomagali im oko domaćeg, naučili su da čuvaju stvari i knjige u boravku kao da su njihove, i umesto da beznadežno skaču i glože se u praznim hladnim sobama, imali smo mali raj za kreativnost...jedne zime smo po plafonu razapeli silk za pecanje na kom su bile nanizane stotine pahuljica tj kuglica od folije različite veličine koje su svetlucale na suncu i visile u vazduhu poput grudvica snega, izgledalo je divno, plus pola dana su deca pravila kuglice i cepkala foliju a onda su je iglom nizali na silk sledeći dan.
Jedino hvala koje sam ikada dobila pre nego što su se potrebe za mnom završile u toj školi, bilo je od dece i roditelja,i naravno puno suza, od kolega sam dobijala mrke poglede jer -deca dodju i prodju ne treba se previše truditi oko njih i biti im drugar,a od spremačica grdnje jer je tepih u stalnom haosu posle naših rukotvorina, otuda tolet papir rolna + selotejp+ deca = čist tepih.

Vrbov čaj za baštu

Tata me je uvek vodio na pecanje, svakog leta bi našao novog dolmočuvara sa kojim bi se uortačio i ovaj bi mu hranio mesto za šarane ili tostolobika, ili bi mu ostavljavili nešto ribe kad povuku mreže.Jedne godine išli smo na Tisu u vreme kada se stavlja rasad paradajza i paprike, čuvar je bio vrlo siromašan čovek, imao je sina prvenca teškog invalida koji je sedeo u stolici nepokretan i jedva govorio, imao je ćerku malo mladju od mene, ženu i par životinja od kojih su živeli.Primanja su mu bila crkavica, lekovi za sina skupi, živeli su od ono malo hrane iz bašte, ribe iz reke i od životinja, kokošaka, prasića i jedne krave.Leti su išli u nadnicu i da seku trsku za trščaru.Naišli smo taman da pomognemo oko sadjenja i videla sam da spremaju neku mutnu braon tečnost od vrbovog pruća koju sipaju u blato spremljeno za biljke, tako sam saznala za vrbov čaj koji pomaže da se rasad i biljke prime, može da se koristi i za brže razvijanje korena iz reznica i ima više načina da se napravi, topao koji se pravi za dan ili hladan koji se pravi 4 nedelje.Prošle godine sam sadila paradajz sa jednom tabletom aspirina pored korena, aspirin tera paradajz da pravi u odbrambene hormone i u startu počne da se brani od štetočina i gljivica čim ga presadim napolje, pošto je prvi aspirin pravljen iz vrbove kore ovo mi potpuno ima smisla.Nažalost nisam našla vrbovo pruće nigde okolo.
Te godine smo imali gomilu debelih masnih tostolobika koje smo uvaljali u brašno pržili u vrelom ulju i onda prelivali sa puuunoo tatinog specijalnog preliva u koji ide kašika vegete, 2 kašike seckanog zelen lišća, sok od jednog limuna i 2 sitno isečena čena belog luka i malo ulja.

Piletina na kineski način

Uvek se divim kako su komadići mesa u kineskoj hrani tako fantastično sočni unutra a krckavi i slatki spolja, a stvar je vrlo jednostavna, u njihovoj kuhinji se puno koristi skrob i za meso i za povrće, tajna je u skrobu!Duguljasti komadići mesa veličine oko 2 cm se začine i posole i uvaljaju u skrob, skrob zatvori pore i meso ostaje sočno unutra ako se peče na jakoj vatri, obično mi treba samo kašika ili dve ulja i tiganj koji se ne lepi, uključim par minuta na najače i kad počnu da rumene ubacim u tiganj punu kašiku meda koji ih karameliše spolja, neverovatno jednostavna a super ukusna stvar.sa neta-
Here is a recipe for marinating beef (any protein) with good results.
For 1lb of beef or chicken
1/2tsp baking soda
1 tsp sugar
1 T cornstarch
1 T soy sauce
1 T water
2 T cooking oil
you can also add sherry if you want ( 1 T) for additional flavor

What is important is that your pieces of meat are uniform-and that you marinade for at least 1/2 hour- longer is better.Heat some oil on high, add your beef/chicken and stir fry until it just changes color, don't overcook it all the way through. Remove, and drain the oil off. High heat though is what is important.
It is high heat, and not coating the meat in a powder - it is cornstarch mixed with the liquids, that's what gives that wonderful texture. And before you start to stir fry, let it get a good bottom first, then it will lift off without a problem.

http://www.seriouseats.com/recipes/2009/09/cornstarch-stir-frying-asian-food-slurry-woks-hunan-lamb-recipe.html

http://chinesefood.about.com/od/cookingtechniques/f/velvetchicken.htm


Onaj razgovor

Došlo je vreme kada malo, malo pa moram da ima onaj razgovor sa detetom.Onaj razgovor kada ti reči zastaju u grlu, kada tražiš izlaz samo da ne moraš da lažeš i kada se dete otvoreno i moralno buni jer su tvoji odgovori iskreni i grozni...Kada sam sebi deluješ kao najgora i najlicemernija osoba na svetu jer govoriš da je dobro nešto što nije i da tako mora da bude a znaš da ne mora...
Ne, nije ono što mislite, mi smo tek u petoj godini.'Onaj ' razgovor smo juče vodili o tome kako jaja dolaze na naš sto, i naravno da je youtube i emisija How its made jedan od najboljih resursa za te razgovore pokazala gomilu kokošaka u kavezima u metalnim hangarima koje jedu sa jedne trake a jaja ispadaju na drugu traku, moje dete se odmah rastužilo, one su u zatvoru, i nikada ne vide sunce i travu...to nije kao u crtaćima koje on gleda, to nije u redu da ljudi to rade, zašto ljudi jedu životinje i drže ih u kavezima? Zašto ljudi moraju da ubijaju životinje, to nije u redu....
Razumete? Kad god me pita o nečemu vezanom za čovečanstvo, ili našu planetu, ja nemam ništa lepo da mu kažem, stalno ga ubedačim, a i on ima pitanja, ma stvarno...
Gde su dinosaurusi mama.....ahm, ubila ih kometa.Sledi rafal negodovanja i još puno puno podpitanja...
Zašto ljudi i sve umiru...priroda je tako napravila ljubavi? Emmm, sledi objašnjavanje o krugu života, lancu ishrane i kako priroda funkcioniše, uz malo njegovog moralisanja da to nije u redu itd.
Šta je Bog? definitivno najgore pitanje za mene, jer kad objasnim šta ljudi zamišljaju da je bog, onda moram da objasnim kako svi ljudi misle da je njihov različit možda čak ibolji od drugih i imaju različito ime za boga a neki imaju i više bogova...imam osećaj da će mu mozak eksplodirati od informacija,a ja sam totalno nesposobna da lažem svoje dete, što me dovodi do poslednjeg pitanja od pre neki dan, Zašto ljudi ratuju i ubijaju jedni druge, tugo moja, i tu negde oko pete godine prestaje njegovo detinjstvo i vera da je svet dobar i da su svi ljudi dobri, tu negde shvata šta vidi na ekranu i shvata odakle mu dolazi hrana i neverovatna stvar ali sa toliko optimizma priča kako se neke loše stvari mogu promeniti na bolje i da će naučnici koji su njegovi idoli, nešto kao superheroji, naći neverovatne stvari da sve poprave, da mu ja totalno verujem.