Street Food + Entertainment

Unapred se izvinjavam zbog štamparskih grešaka, još uvek se navikavam na novu tastaturu :)

Pre dobrih 6 godina sedeli smo tako pred ekranom, grickajući nokte i tražeci nešto, bilo šta što će nam reći kakav nas život čeka u Kanadi, kakvi su ljudi, kakve su cene, na šta da se pripremimo...i ništa, par zastarelih blogova, par foruma ispunjenih mržnjom i polu objašnjenim informacijama...ništa, samo slike Kanade, prirode i gradova, razočaravajuce malo informacija i odgovora na hiljadu naših pitanja, kako je tamo, kako je biti pridošlica, kako pronaći posao...Na sreću blagovremeno smo nabasali na blog nekog Nabila na kom je opisao svoj dolazak i dao pr korisnih informacija koje su nam značile.
Sećam se da je na tom blogu bio spisak koliko jedna osoba, ili dve, troši mesečno na potrepštine tipa stan, hrana i ostalo, kasnije se ispostavilo da je spisak totalno bio nerealan za porodicu sa malim detetom jer smo mi trošili mnogo više od navedenih 500$ za hranu mesecno, ali jedna od stavki koja mi nije tada a i prethodnih par godina bila jasna bila je 200$ za entertainment- zabavu.Prve godine nismo ni znali sta je to, jurili smo da se snadjemo, nadjemo posao, stan, druge godine je bilo malo lakse potrošili smo prvih 100$ na entertaiment ali ne na nas, vec na porodicnu godisnju ulaznicu za Ontario Science Centar da bi klinac mogao u igraonice tamo preko zime, jer nismo imali ni TV.Par puta smo jeli u trznom na food court-u i to je bilo to, nismo ni stigli do tih famoznih 200 verovatno za celu godinu.Trece godine smo imali park, bazen i igraliste prakticno u dvoristu, nije bilo nekih mesta gde da se ode, platili smo par ulaznica za igraonice preko zime, opet smo potrosili par puta na neku brzu hranu i jednom smo otisli na veceru u neki grozni Buffalo wings restoran, trece godine smo mozda stigli do preko 100$ cifre na mesecnoj bazi kada smo kupili TV, jer je sama pretplata bila oko 100$ ako se to racuna u entertainment budzet, ali ja to ubrajam u racune, zabava mi je nekako izlazak van kuce.
Recimo da se nismo mnogo zabavljali na mestima koja zahtevaju odredjene sume u prve 3 godine, ali smo zato koristili sve moguce besplatne resurse,biblioteke,muzeje, parkove, igralista, splash,dogadjanja za decu i ono sto je bilo oko nas.Kada sam i ja pocela da radim, mogli smo da izadjemo tu i tamo vikendom da ne kuvamo ili da narucimo klopu, mogli smo da odemo na kanu na ceo dan ili na skijanje ili slicno,ali posle nekog vremena shvatila sam da ce mi biti tesko da budem zadovoljna hranom koju placam jer je daleko od onoga sto ja spremam i na sta smo navikli, ima doduse par mesta na koja jos uvek volim da odem jer kuvaju sa srcem i ne menjaju kvalitet u zavisnosti od doba dana.
Ako ne racunam drive-thru restorane tipa Tim Hortons-a,Wendys-a i McDonalds-a, hrana je najsvezija u vreme kada ljudi izlaze sa posla na pauzu za rucak, tada je i veca guzva, uvece pred samo zatvaranje obicno prodaju zaostalu klopu upola cene ali sada je vec ohladjena i bljutava.U prodavnicama koje imaju Deli i peku meso i prodaju gotovu hranu obicno oko 9 kada zatvaraju deli spakuju sve u kutije i daju upola cene, tada peceno pile kosta 5$, inace ih prodaju za od 8 do 12$ po komadu zavisi od prodavca.
Isto vazi i za hleb od prethodnog dana i peciva, prosecna cena hleba krece se od 1$ za veknu do 5$ za posebne vrste hleba od posebnih brasna ili sa dodacima, kao npr hleb sa maslinama i mediteranskim biljem ili crni razeni hleb pumpernickel.
Sto se restorana tice ima ih milion, sa svih mogucih mesta i obicno koristimo yelp ili urban spoon da vidimo sta ima i kakve su cene.
Vrlo je popularan svedski sto, buffet ovde i poznati su kineski restorani, posetili smo Mandarin, Imperial buffet,Dragon Pearl u Torontu i King buffet u Kiceneru.Hrana je ok, nije losa ima dosta izbora nadje se za svakog po nesto, supe, salate,pica, pecenog mesa i krompira, kineskih jela, morske hrane i deserta, pravilo je da se plati ulaz po osobi zavisno od mesta i doba dana od 15 do 20$ i onda mozete da ostanete par sati unutra i probate sta zelite, pice se placa posebno i usput vam sluze vodu punu leda da se brze zasitite ;).
Za one koji vole picu u severnoj americi sledi razocarenje, bar po mom misljenju, pica nije ni nalik na evropske varijante, testo je debelo i slatkasto a na nju moze da se stavi sve od pecene piletine do sosa za rostilj BBQ sauce koji ne volim ni malo.Kupovina pice ide ovako dobijate testo i tri preliva za cenu npr testo plus paradajz sos, plus sir plus salama, za reklamiranu cenu koja je zavisno od mesta od 12 dolara pa navise za malu picu ( mala pica je velicine velikog tanjira za rucavanje) za ostalo sto zelite na pici morate da doplatite oko 2 ili 3 dolara po "toppingu" tako da jedna pica na koju dodate npr sunku i pecurke ili masline izadje oko 20$ plus porez, plus dostava ako narucujete.Gotove smrznute pice u prodavnicama kostaju od 5 do 10$, na snizenju ih prodaju 3 za 10.
U poslednjih par godina 2 puta sam jela picu koja podseca na evropsku (a koju nisam ja pravila), i to uglavnom u picerijama koje drze nasi ljudi kojih ima nekoliko u KW i kvalitet je skroz ok. Probali smo Maestros pizza u Waterloo i pizza Roma u Kitcheneru koja je odmah pored one Montenegro prodavnice na Williamsburgu koju sam vec spominjala.
Ima jos dve jedna je u Waterloo town sqare u centru gde imaju pristojnu picu iz peci a druga u kojoj nisam bila je isto u centru i zove se Fratello.
Restorani se dele na etno kao sto su kineski, japanski,tajlandski, turski, evropski itd i na specijalizovane za odredjenu vrstu hrane npr Swiss chalet - peceni pilici i grill, Baton rouge- rebra, krmenadle, stejk na rostilju, Wendy i McDonalds - preradjena piletina, senvici i pomfrit, Wings up- pileca krila, Popeyes- pohovana hrana, uglavnom piletina, skampi,Smokey's poutine- putin(pomfrit preliven cime zelite) Zoup- razne supe i salate, Subway- sendvici itd., i poslednji na listi su Pubovi koji sluze pivo i alkohol uz hranu opet uglavnom nesto przeno i peceno na brzinu kao svuda poplularna pileca krilca.
Probala sam sushi, nije mi se svideo, neke stvari su jednostavno previse zive i sveze i nisam neki ljubitelj morskih plodova mada mogu da ih jedem pecene ili kuvane.Probali smo indijsku kuhinju i kari, nikako se ne ne slazu sa nasim culima, jednostavno je previse cudnih zacina i ljutih stvari, hrana je servirana kao cudna mesavina neceg sto je prezacinjeno i podseca na otpatke iz kuhinje zuckasto zelenkaste ili crvenkaste boje preliveno preko bezukusnog kuvanog pirinca, na oko izgleda lose u ustima jos gore, jednostavno nije za mene, ko voli nek izvoli.
Jos nesto sto treba znati kod indijske hrane, s obzirom da tamo izvorno nema viljusaka i kasika hrana se sprema i jede iskljucivo rukama, naravno da u restoranima imate pribor za jelo i da mozete da ga koristite ali ono sto sam videla je da kada god nesto spremaju uglavnom koriste ruke, za pohovanje, oblikovanje itd. tako ako ste freak koji ne voli da mu neko dira hranu rukama nemojte u indijski restoran :)
Kineska kuhinja zavisi od provincije odakle su vlasnici- secuanska, kantoneska, hunanska ili neka cetvrta.Uglavnom mi odgovara secuanska kuhinja koja ukljucuje pecenu prasetinu, piletinu, malo cilija i slatko kisele sosove, jedino sto mi se nije svidelo kod kineskih jela je kada u hranu dodaju sos od ostriga koji ima specifican miris na ribu i vrlo slan ukus.Ujak moje drugarice drzi hot pot restoran, vrlo zabavna stvar, sveza iseckana hrana na tacnama se donosi za sto u sredini kog kljuca lonac supe na grejacu i onda svako ubacuje sta zeli i vadi kada se skuva i zacini, usput ima vremena da se se sali i prica, sveza hrana, dobar ukus,jako mi se svidelo.


Jos jedna zabavna i popularna stvar je Mongolian grill


U zemlji u kojoj vecina mladih ljudi ne zna da kuva i nema potrebu da to nauci, jesti van kuce je sasvim normalno a retko koji restoran blizu centra lose posluje,hrana za lokalne uslove nije skupa jedan posluzavnik hrane u trznom kosta najvise 10$ i ukljucuje 2 vrste pecenog mesa, kuvano povrce + pirinac, pire krompir, pomfrit ili rezance,i kolu, realno 2 osobe mogu da se najedu za 10tak dolara.Kada god idem tamo na rucak uzimam Bourbon chicken pileci rostilj u specijalnom slatkastom sosu koji obozavam ili piletinu pohovanu u tempura testu (nalik na krckavo testo za palacinke) u slatkom sosu od naranzi.
Porcija hrane u prosecnom restoranu se krece izmedju 15 i 20$, rucak i pice za 4 osobe izadje oko 100$ do 120$, kada se doda porez i napojnica koja se obicno daje u visini od 18% od cene racuna.
Najgore mesto na kom sam jela je ubedljivo Boston Pizza, obicno u restoranima pise da sacekate da vam hostesa nadje mesto da sednete, i prvi put kada smo otisli cekali smo pola sata na vratima za mesto u polupraznom restoranu , niko se nije pojavio da nam pomogne a nismo bili jedini koji su cekali i to sa malim detetom koje nije super strpljivo, posle nekog vremena smo se okrenuli i otisli.Drugi put sam bila trudna i zamolila sam ih da mi donesu porciju krilaca bez sosa, doneli su 5 smezuranih zagorelih krila u preljutom sosu i nisu hteli da ih zamene jer je za stolom sedelo 20tak mojih koleginica i konobarica koja nije upamtila sta sam ja narucila je tvrdila da sam trazila krila u sosu a ne bez njega...hrana je grozna, bar u nasem lokalnom restoranu za cene koje naplacuju.East side Mario (opetkod nas) nije nista bolji, oni sluze spagete, picu i italijanska jela ali verujte totalno neprepoznatljiva nekom ko je odrastao u komsiluku Italije.Ovakvi restorani su frančize to znači da restorani koji rade pod zajedničkim imenom imaju različite vlasnike pa ako ste u jednom lose prošli ne znaći da ćete i u drugom.
Frančiza se kupuje, Tim Hortons,Boston Pizza,Burbon grill, Subway i ostali ako platite vlasniku frančize vi lepo otvorite svoj restoran pod njihovim imenom sa njihovom opremom pri čemu morate da platite određenu sumu za kupovinu svega, i kada počnete da poslujete deo vašeg profita ide njima ( neproverena informacija je oko 20%).
Moja nesreća je što smo vrlo probirljivi što se hrane i ukusa tiče, mogu da kažem da sam lepo jela u mađarskom i nemačkom restoranu jer mi je ta hrana prijala i bila je lepo spremljena, šta sam jela -gulaš i šniclu :)

U restoranu je sasvim ocekivano da sve sto niste pojeli spakujete i nosite kuci, to je hrana koju ste platili i ne treba da se baca.

Od blisko istočne hrane sviđaju mi se sarmice u vinovom lišću i soku od limuna, baba ganoush i hummus, i njihovi krckavi naan hlebovi, meso je uglavnom giros i raznorazni ražnjići i roštilj, opet poznato i ništa posebno.
Uvek me pitaju kakva je kanadska kuhinja i uvek kažem da kanadska kuhinja kao takva ne postoji, ima tih par jela koje kanađani svojataju kao što je putin, bilo šta u šta je ubačen javorov sirup i neki kolač koji se zove dabrov rep, ostalo je sve mix emigrantskih kuhinja i jela iz celog sveta.
Ono što jedem ovde a nisam jela skoro nikada u Evropi je brokoli na sve moguće načine, kuvan na pari ili u čorbi, čorba od bundeve koju obožavam, yam krompir, bosiljak u jelima i dosta drugih svežih začina, kineski bok choy kupus, kineske enoki i oyster pečurke (koje se gaje ovde), shitake jedem ali vrlo retko,braon šampinjone,kineski patlidžan,slatki grašak u mahuni i sojine klice i razne kineske rezance kao lo mein, chow mein, japanske soba i udon, pirinčana testa.
Grejs mi je donosila na posao nigerijski crni pasulj kuvan u banana lišću, koji mi se svideo i pre neki dan sam ga sama prvi put napravila, posle cega sam skontala zašto ga je retko pravila, proces je vrlo naporan i treba vremena da se napravi, ali pravila sam ga od želje i bez banana lišća samo sam ga zapekla u rerni pod folijom i ispao je ok, plus malo sam izmenila recept pa nisam u njega dodala sušenu ribu i jaja.
Jelo se zove moi moi i najteži deo je očistiti sav pasulj od ljuske pre mlevenja i kuvanja, pasulj prethodno mora da se potopi par sati ili preko noći, samelje se u pastu sa začinima i onda se kuva.Ukus je sličan pašteti od soje ili piletine sa paradajzom, nije ni nalik na ukus pasulja jer je black eyed beans ili peas bliži soji.



Supu od bundeve kuvam tako što dan ranije ispečem bundeve u rerni, to im daje kremast i sladak ukus u čorbi, i usput ih jedemo tako što narendamo sir i salamu na njih i malo majoneza pa ih koristimo umesto testa za picu praktično, šta ostane sutra ide u supu.Izdinstam vrlo malo luka sa biberom i vegetom na ulju, na to dodam seckani krompir- 2 komada, zelen lišće, so,i malo aleve paprike i čilija, nalijem vodom i skuvam krompir, ponekad dodam kocku za supu ako kuvam puno čorbe.Kada je gotovo ubacim bundevu i sve umutim blenderom u krem čorbu, dodam muskatni orah, mrvu cimeta i još malo čilija,mešanog bibera i belog luka u prahu, već po ukusu.Jedem je sa seckanim parmezanom u njoj ili kašikom jogurta, postoje razne varijacije ali najlepša mi je sa pečenom bundevom jer je slatka i gusta.
A može i ovako mmmmmmm



Kako se zabavljaju porodicni ljudi ...

Retko koji restoran radi duze od 10 uvece, vecina zatvara oko 8 ili 9, samo pab radi posle ponoci i to ne duze od 2.Kada se izlazi sa drustvom obicno idemo petkom odmah posle posla na druzenje i veceru,i onda svako placa svoj racun i kuci. Kad god smo predlozili vikend ljudi su se bunili da je vikend vreme za porodicu i zavrsilo se na tih sat dva petkom uvece u nekom restoranu.
Ako vas ikada pozovu na neciji rodjendan u restoran, budite spremni da sami platite svoj racun i ne nosite poklon, kupovina poklona je ovde demode, ljudi razmenjuju gift kartice, to su kartice sa placenim iznosom na njima obicno 15 ili 20$ koji slavljenik moze da potrosi u datoj prodavnici, moj dragi je prvi put naucio svoju lekciju i morao da zajmi pare od drugara jer je pretpostavio da slavljenik organizuje klopu i pice kao kod nas, ali ne uvek i svuda u Kanadi svako placa svoj racun.Za praznike smo dobijali na poslu takve kartice od roditelja uglavnom za Starbucks ili Tim Hortons, ponekad za Chapters koji je prodavnica knjiga i igracaka.
Najvise me je nerviralo to sto cim smo seli za sto svi su povadili svoje mobilne telefone i stavili ih pored tanjira, nije se mnogo razgovaralo nesto o poslu nesto o hrani koju vredi naruciti, pola zapocetih razgovora se zavrsi tako sto neko odsutno tipka poruku muzu, komentarise na netu ili pokazuje slike sa telefona nekom do sebe.
Jelo se pilo, pozdravili smo se i svako svojoj kuci, TGIF, za one koji znaju sta to znaci.
Jednom smo isli na mini golf preko leta i bilo je super, drugi put smo vodili klince na kuglanje i to je bilo super, deca su uzivala.Svake godine je firma organizovala bozicni bal ali ja nikada nisam isla, nesto u potiljku mi ne dozvoljava da idem sama na mesta gde ce svi povesti muzeve, momke i koga vec i gde cu gledati svoje sefove kako piju a i oni mene, plus mrzim sve praznike oko nove godine zakljucno sa istom, da ne moram da ih slavim zbog klinaca ne bih se ni mucila.
Restorani, sportske aktivnosti i piknici su druga stvar, to vec volim.Ranije kada smo ziveli u Torontu i Aca radio u drugacijoj firmi svakog poslednjeg petka u mesecu radili su do 3 a onda su isli na rucak sa menadzerom u neki fensi restoran, na racun firme to se zvalo "work lunch".Sada toga nema ali tu i tamo im ubace neku sportsku aktivnost tipa igraonica za odrasle u drugoj polovini radnog dana.

Pa da polako zavrsim ovaj dugi post, ako imaju tu opciju da unajme dadilju parovi mogu da izadju na veceru ili u bioskop, da odu na bazen ili u pozoriste, sve te zabave se zavrsavaju u roku od dva tri sata da bi se stiglo na spavanje jer deca ce ustati odmorna a i dadilja kosta...i dok se mi smatramo sretnim ako legnemo pre ponoci, imam drugarice koje sa posla odrade sat u teretani, istusiraju se i lezu pre 10.
Na provodjenje noci u kafani ili diskoteci ovde nemojte ni da pomisljate, to ne prilici cak ni studentima jer i oni moraju da uce i opravdaju jednog dana svoj studentski dug banci...Tako da lokalna zabava nije ni nalik na evropsku varijantu, kafici nemaju baste u kojima moze satima da se sedi i pijucka picence, opravdanje je mozda sto nemamo ni klimu za to, ali kad pogledam opet onu svajcarsku i skandinaviju zaklela bih se da postoji nacin,kultura da se negde sedi satima za stolom a da niste na poslu i ne radite nesto korisno ne postoji...Postoji kultura trcanja, odlaska u teretanu, kupovine, slobodno vreme se trosi po trznim centrima ili u prirodi.
Najbolje se druze penzioneri. U zimska jutra pre otvaranja prodavnica kada idem na posao vidjam ih kako spartaju trznim, dok cekam bus vidim ih kako se skupljaju kod Tim Hortonsa sa vrsnjacima na kaficu/caj i razgovor, posle toga sledi obilazak prodavnica ili setnja po antikvarnicama, kupovina par beskorisnih drangulija, povratak u rezidenciju za starije osobe koja ima bazen, pedikir i casove slikanja i strikanja...njihovi dani su ispunjeni vremenom za druzenje, izlascima na ruckove i kreativnim aktivnostima.
Za one koji ne znaju sta je Tim Hortons, to je kanadska verzija kafa+krofne i slatka peciva (u kojoj vecina emigranata nadje prvi survival job), nista bolje da pocnete dan nego stostruka doza secera i kofeina direkt u venu, ne treba red bull krila su zagarantovana ali i sugar crash tamo negde oko podneva.