Od decembra se uvodi nova "super" viza za rodjake i porodicu emigranata koji zele da posete Kanadu
http://www.cic.gc.ca/english/visit/index.asp
.......................................................................................................................................................................
Evo jednog divnog bloga na temu zivota u razlicitim sistemima i zemljama, jedna devojka iz Njujorka osetila se licemerom da savetuje ljudima na koje destinacije da idu radeci za travel magazin a da pritom nikada nije nesto putovala u svom zivotu, zato je pokupila pare, dala otkaz i otisnula se na put po svetu kao volonter.12 meseci u 12 razlicitih zemalja radeci za razne ne profitarne organizacije koje pomazu najugrozenijima, ima jos mesec dana i njena prica ce se zavrsiti.Blog je jako zanimljiv, podeljen na kratke clanke i oslikava njen sok koliko su ljudi van Amerike uskraceni, rekla je da nikada vise nece na neke stvari u zivotu gledati istim ocima (npr na wc i kupatilo koje mesec dana u Sjera Leoneu nije imala, ili tekucu vodu).Ono sto mi je bilo jako smesno i simpaticno je da je nekoliko puta bila u iskusenju da se predstavi kao Kanadjanka kada je nailazila na otvorenu mrznju prema Amerikancima u nekim zemljama, jako mi je simpaticno da su Kanadjani svetske dobrice sa dobrom reputacijom svuda :))
Compas magazine
.........................................................................................................................................................................
Moj rat sa birokratijom ce izgleda trajati doveka, kao sto sam vec napisala WES je uradio poredjenje liste ispita koje sam imala i preveo sve moje skolovanje na kanadske standarde, ispit po ispit, ocenu po ocenu, diplomu po diplomu,
sada mi traze isto to samo jos detaljnije, nastavni plan fakulteta sa opisom svakog ispita u detalje. Taj dokument za moje skolovanje ima ukupno 172 strane u word formatu, na srpskom. Lepo sam im napisala da iako sam ga skinula sa neta sa sajta fakulteta nemam para da ga prevedem jer po dosadasnjih 80 do 100 dolara po strani to bi me kostalo preko 17.000 $, totalno ludilo.
Njihov odgovor, mi smo to trazili a vase je da li cete to predati ili necete...poludela sam. Osim toga pisma preporuke nisu dovoljna vec mi treba opet detaljan opis u kojim sam uzrasnim grupama radila i sta su mi bili zadaci sa svakom grupom...
LJude koji rade u birokratiji ozbiljno ne racunam u ziva bica. Toliko su neosetljivi i nesavitljivi i drze se njihovih malih pravila da je to strasno. Ako me odbiju zbog nepotpune dokumentacije, sta mogu da ucinim?
Cisto sumnjam da bi advokat kostao manje od pomenute sume.
Raditi u regulisanoj profesiji se uopste ne isplati ako mislite da emigrirate ovde sa takvim diplomama, vise se isplati ici nazad u skolu 2 godine, a i kosta manje od svih prevoda i pregleda koje cu do kraja platiti...a nazalost ne naslucujem dobar ishod ovog medjukontinentalnog cimanja izmedju srpskog i kanadskog birokratskog aparata, koji neverovatno lice u ovom slucaju.
.........................................................................................................................................................................
Stigli su racuni za grejanje. Vodu ne placamo, stan i parking su 900 $ s tim da smo ovaj put u townhouse, sto iako nam pruza vise licne slobode i prostora ima svojih zescih mana. Npr. stepenista, ves masina je u podrumu a kupatilo na spratu.Ako moram na brzinu da okupam bebca moram da trcim gore, a kad sredjujem ves moram da trcim dole sto je meni trenutno ok ali ako imas jedno klince i malu bebu nema smisla jer onda moras da doselis sve stvari u dnevni boravak i kampujes tu da bi ti svi bili na oku, tako da visak prostora totalno gubi smisao i postaje problem.
Druga mana je posebno placanje racuna, dok su u stanu ukljuceni u rentu ovde su plin i struja posebno. Plin placamo 77 $ svakog meseca do avgusta kada se pravi obracun i vraca nam se ako smo platili vise nego sto smo potrosili, to se zove equal billing. Za struju koja je malo skuplja racun bude od 50 do preko 100 dolara mesecno zavisno od grejne sezone i na sta se grejes, komsije su nam rekle da je plin isplativiji.Dosad smo za period od avgusta do oktobra platili ukupno 100 dolara za grejanje.
Sve u svemu iako trosimo priblizno isto kao u Torontu, vise para nam odlazi na gorivo skoro 300 $ mesecno zbog redovnog putovanja na posao i nasih vikend ekskurzija za Toronto, ali to je nesto cega necemo da se odreknemo.U Torontu nam je recimo mesecno odlazilo 40 $ na gorivo jer su kola vozena samo vikendom.
Osim toga zamena guma, balansiranje i srednjivanje za zimu su kostali dodatnih 600 $ i to je jos bilo jeftino za ovdasnje uslove :), sto je smesno jer smo kola platili 700 $.
Kada je doktoru crko far na Audiju tt i trazili mu 1600 $ za zamenu nekog minijaturnog dela, i on se pozalio Aci ovaj samo sto nije umro od smeha setivsi se koliko smo mi platili ceo auto, naravno nije nista rekao doktoru vec je samo sazaljivo klimnuo glavom. Kao sto rekoh, koncept stednje je nepoznat nekima ovde.
Dvoje od troje njegovih kolega je kupilo kuce tako sto su im roditelji iskesirali pola, a za ostalo su uzeli kredit, samo jedan je sam ustedeo ucesce ziveci kod svojih 10 godina i stedeci da se osamostali.
MOj zakljucak, najbolje opcije su ziveti sto blize poslu i ziveti u necemu sto ima samo jedan nivo i zatvoren parking, ako je to ikako moguce, i placati rentu all included.
........................................................................................................................................................................
Tuesday, November 22, 2011
Sunday, November 20, 2011
Ispravan zivot ili pravi zivot?
Htela sam da naucim nesto vise o Amishima buduci da ovde ima njihovih zajednica.
Film koji sam gledala je dobar odgovor na pitanja kojima se svi okrecu kada je na tapetu podizanje dece ovde ili tamo negde...
Pravo vaspitanje, pravi nacin zivota, pravo vidjenje sveta...prava religija...ko je u pravu ?
Susret sa Kanadom je meni bio slicno mentalno iskustvo kao ovoj deci u filmu susret sa ostatkom sveta, i to me je nasmejalo od srca :) kulturni sok.
Tema za razmisljanje ...
Ovaj drugi nema veze sa tom temom ali mi je licno interesantan
Film koji sam gledala je dobar odgovor na pitanja kojima se svi okrecu kada je na tapetu podizanje dece ovde ili tamo negde...
Pravo vaspitanje, pravi nacin zivota, pravo vidjenje sveta...prava religija...ko je u pravu ?
Susret sa Kanadom je meni bio slicno mentalno iskustvo kao ovoj deci u filmu susret sa ostatkom sveta, i to me je nasmejalo od srca :) kulturni sok.
Tema za razmisljanje ...
Ovaj drugi nema veze sa tom temom ali mi je licno interesantan
Thursday, November 17, 2011
Danas gostuje You Tube
Dok neko ne skupi hrabrosti ...
moram da priznam da sam se malo razocarala, ocekivala sam malo manje sebicnosti od citalaca bloga ali pokusavam da vas razumem.
To je ipak pogresan nacin, pruzam svima priliku da pomognu drugima svojim iskustvom i niko ne zeli, sta to govori o nama?
Kad god imam neko lose iskustvo ovde, upozoravam ljude na sav glas nadajuci se da kad sam ja vec lose prosla oni nece, pokusavam da pomognem a ne da odmognem u ionako teskoj situaciji u kojoj se emigranti nadju kad dodju.
Odgovor onih koji tvrde da ne vredi ni pokusati doci ovde je uopsten i maglovit, nista ne valja, i kada konacno bude pruzena prilika da se to razjasni...tisina.
Garant svako sebicno misli, bas me briga kad su glupi nek dolaze, desice im se isto zlo ko i meni i onda cu dobiti satisfakciju da nisam jedini nadrljao...taj mentalitet mi je apsolutno poznat odande.
Danas mi je zena koja mi je otvarala racun za grejanje na struju rekla da je bolje da je koristim sto manje jer su zimi racuni veliki i da se grejem na plin, u najboljoj nameri da mi pomogne kao novom potrosacu firme koja me snabdeva strujom...to je ono sto cenim kod ljudi ovde, iskrenost.
Poziv za gostovanje i dalje stoji.
Posto izgleda da anonimnost izvlaci neko neodmereno ponasanje i reci u komentarima, ubuduce necu objavljivati anonimus komentare, stavite nick ili bilo sta iz prostog razloga sto posle 10 anomimusa u komentarima ne znam da li se radi o jednoj osobi sa 10 ideja ili 10 razlicitih ljudi sa istom idejom, nadam se da ce to smanjiti nesporazume i preterane reakcije.
Evo jedne mesane salate sa youtuba iako pretpostavljam da ste sve to vec videli
Building Futures in Canada" is a series of short videos profiling the stories of 20 newcomers and immigrants to Canada who talk about why they chose Canada, where they decided to settle, the challenges they faced, the sources of help they received, and so on. Viewing these vignettes will enable you not only to hear the experiences of these individuals but to learn what life is like in various communities across Canada. For more information, consult http://CFEE.org and http://WorkingInCanada.gc.ca.
moram da priznam da sam se malo razocarala, ocekivala sam malo manje sebicnosti od citalaca bloga ali pokusavam da vas razumem.
To je ipak pogresan nacin, pruzam svima priliku da pomognu drugima svojim iskustvom i niko ne zeli, sta to govori o nama?
Kad god imam neko lose iskustvo ovde, upozoravam ljude na sav glas nadajuci se da kad sam ja vec lose prosla oni nece, pokusavam da pomognem a ne da odmognem u ionako teskoj situaciji u kojoj se emigranti nadju kad dodju.
Odgovor onih koji tvrde da ne vredi ni pokusati doci ovde je uopsten i maglovit, nista ne valja, i kada konacno bude pruzena prilika da se to razjasni...tisina.
Garant svako sebicno misli, bas me briga kad su glupi nek dolaze, desice im se isto zlo ko i meni i onda cu dobiti satisfakciju da nisam jedini nadrljao...taj mentalitet mi je apsolutno poznat odande.
Danas mi je zena koja mi je otvarala racun za grejanje na struju rekla da je bolje da je koristim sto manje jer su zimi racuni veliki i da se grejem na plin, u najboljoj nameri da mi pomogne kao novom potrosacu firme koja me snabdeva strujom...to je ono sto cenim kod ljudi ovde, iskrenost.
Poziv za gostovanje i dalje stoji.
Posto izgleda da anonimnost izvlaci neko neodmereno ponasanje i reci u komentarima, ubuduce necu objavljivati anonimus komentare, stavite nick ili bilo sta iz prostog razloga sto posle 10 anomimusa u komentarima ne znam da li se radi o jednoj osobi sa 10 ideja ili 10 razlicitih ljudi sa istom idejom, nadam se da ce to smanjiti nesporazume i preterane reakcije.
Evo jedne mesane salate sa youtuba iako pretpostavljam da ste sve to vec videli
Building Futures in Canada" is a series of short videos profiling the stories of 20 newcomers and immigrants to Canada who talk about why they chose Canada, where they decided to settle, the challenges they faced, the sources of help they received, and so on. Viewing these vignettes will enable you not only to hear the experiences of these individuals but to learn what life is like in various communities across Canada. For more information, consult http://CFEE.org and http://WorkingInCanada.gc.ca.
Tuesday, November 15, 2011
Jos jedan poziv da doprinesete necemu pozitivnom cak i svojim negativnim iskustvima
Desava se ono cega sam se plasila i zbog cega sam pocela da cenzurisem komentare posle nekog vremena, zaista ih objavim sve osim spamova i adresa, ali iako stvarno cenim i volim da cujem razlicita misljenja ne bih da se stvari pretvore u svadje na forumima, zato dajem jedan konstruktivan predlog, i ranije je bilo gostovanja na ovom blogu i zaista zelim da se stekne sto sira i bolja slika o zivotu ovde, i lepa i ruzna, jer svuda postoje dve strane medalje.
Otvoren poziv svima koji zele i imaju vremena da napisu svoju pricu i gostuju na blogu, obecavam da necu cenzurisati nista, uvek mozete da koristite nadimak.
Pruzicete ljudima sansu da bolje razumeju sta je to sto ovde moze da ih pokoleba i na sta da se pripreme, sa sto vise cinjenica i licnih iskustava objasnite zasto je vasa slika Kanade drugacija, sta je to sto ste ocekivali i cemu ste tezili ovde i cime vas je ovo mesto razocaralo...kao i vremeniski period proveden ovde.
Kao sto svi znaju ja sam ovde relativno kratko da bih imala neki dubok uvid u sve sfere zivota, verovatno sam jos odusevljena promenama i zaljubljena u sve novo i razlicito od onog na sta sam navikla , mozda neko ko je duze bio ovde ima drugaciju sliku stvari.
Skloni smo da odmah napadamo one koji misle drugacije, kao da je to nasa stvar ili nas problem sta ce oni uciniti u svom zivotu.Imam gomilu primera na tu temu, a verovatno i vi.
Zivot u novoj drzavi je kao zivot u braku, prvo jedva cekate da se vidite i iz daleka sve izgleda savrseno, tu su ceznje, ljubav, nadanje, onda pocnete da zivite zajedno i shvatite da bas nece biti lako naviknuti se na nekog drugog i njegove hirove odmah, nesto vam smeta, negde vam se razlikuju misljenja, bude pokoje razocarenje ili stresna situacija, posle par godina opet je sve ok i zivot je opusteniji i finiji dok ne dodju deca, onda opet krece jurnjava i stres, razmirice, nervoza ali i radost, za 8 do 10 godina vec znate jedno drugom mane i neke stvari vam i dalje smetaju i izludjuju vas, ali ste sve spremni da oprostite zarad ljubavi i dece...ili niste i hocete promenu, tako je i sa ovim, ili cete oprostiti zemlji (bila ona srbija ili kanada) neke stvari koje vam smetaju i ostati u njoj ili cete se razvesti od nje i otici svojim putem.
A da ne zaboravimo da su tu uvek mame i tate i rodbina da vam se mesaju u zivot i podcenjuju vase odluke :))
................................................................................................................................
Kada sam upisivala fax, sva snaga i trud mojih roditelja bila je usmerena na to da mi obezbede studije, moj brat i sestra od ujaka upisali su skole u madjarskoj i ziveli tamo u internatima. Moj tata je u to vreme mislio da je to vrlo losa odluka mog ujaka da posalje jadnu decu u tudju zemlju da idu u ko zna kakvu skolu, da dodju kuci jednom u 2 meseca...da ne duzim, kao otac mislio je da to nije dobro za decu, a da je jedino opravdanje finansijsko jer se tamo nije placala ni trecina koliko ovde.Na cetvrtoj godini informatike moj brat je vec radio, imao svoj dzeparac i radno iskustvo, ja sam cuvala decu po kucama i ucila za ispite da zaradim svoj dzeparac.Pre nego sto je diplomirao vec je poceo da radi za dobru stranu firmu sa pristojnom platom u evrima za moje pojmove, madjarska je bila na pragu da udje u uniju , srbija je bila na pragu da podignu kineski zid oko nje, u to vreme je bila vrlo popularna knjiga "nacionalni park srbija ". Te godine konkurisala sam u 24 skole sirom okruga, niko se nije udostojio ni da mi posalje odbijenicu.Sledece godina samo u prva tri meseca 11 konkursa...dok na kraju nisam dobila posao koji niko drugi nije hteo i koji su 4 osobe pre mene odbile, mislila sam da nemam taj luksuz da odbijem posao i tako...Za to vreme moj brat je vec presao u vecu britansku firmu i poceo da radi za vecu platu, stvari u madjarskoj su pocele da se menjaju polako i cene su bile bolje, on i devojka stedeli su za stan.Sestra je takodje pocela da radi u Budimpesti za ogromnu francusku firmu kao sistem admin.Budimpesta u koju sam ja bila zaljubljena kao i moj brat, njoj se nikada nije nesto svidjala, celog zivota zelela je svoju kucu sa ogromnim dvoristem i gomilom zivotinja i haskija koje gaji. Posle nekog vremena rekla je sefovima da ona ne moze da radi od 8 do 5 u kancelariji i da posto ionako radi preko kompa nema veze gde je, pocela je da radi od kuce i vratila se u srbiju.Brat je nedavno kupio stan u Madjarskoj, imaju bebu i zena mu koristi 2 godine placenog porodiljskog koje madjarska drzava daje, treca godina je neplacena. Obavezali su se da imaju dvoje dece i dobili pomoc od 8000 evra od drzave.Sestra je kupila kucu u gradu iz kog su, ima nekoliko haskija, s vremena na vreme putuje poslom u Prag ili Pariz, prodaje kucice kada ima leglo po celoj Evropi (kuce je u proseku od 500 do 800evra, zavisi od kvaliteta roditelja).
Svi smo joj govorili da je luda, sa tim poslom moze da zivi gde hoce, ali ona se vratila u svoje mesto koje je u totalnom kolapsu i pola ljudi nema posla, cak je i radila par meseci kao zamena u skoli, ona samo sleze ramenima i kaze "ali ja to volim", hocu svoj mir i svoje pse, ne volim Pestu i kancelarije.
Dok su oni korak po korak isli napred, ja sam tavorila u srbiji 4 godine na zamenama sa pola fonda, i cekala vizu za izlaz.Nekoliko puta sam kasnije rekla svom ocu imajci da uopste ne vidim zasto je odluka mog ujaka bila losa za njegovu decu, nisam isla dotle da im zavidim ali sam se osecala uskraceno za priliku da i ja krenem polako nesto da stvaram.Kakva stednja za stan ili kucu sa pola plate na odredjeno vreme i racunima koje jedva uspevas da pokrijes? Kola, letovanja i sve ostalo sto necija deca uzimaju zdravo za gotovo necu ni da pominjem.
Upoznala sam dosta ljudi i ovde i tamo koji su se odlucili da se vrate, dosta njih je kao moja sestra vezano za porodicu i ima neki drugi nacin da sebi nesto stvori ili su proveli dovoljno vremena napolju da se vrate sa parama za zivot. Dve moje koleginice su zivele 10tak godina ovde i onda se vratile da rade u skoli tamo, kada sam ih pitala zasto rekle su mi da se njihovim muzevima nije svidelo u Kanadi, jedna se i razvela. Prva se vratila sa sinom od 8 godina, kupili su kucu u selu u kom su ziveli roditelji njenog muza.Druga je kupila stan u gradu i zaposlila se kao pomocnik direktora skole (vrlo brzo je postala bitan clan jedne stranke) itd.Upoznala sam coveka koji se vratio posle 15 godina u Svajcarskoj, napravio ogromnu vilu u rodnom selu, kupio cetvoro kola, doveo dva sina tinejdzera koji su odusevljeni nocnim zivotom i dobrim provodom u srbiji...Upoznala sam coveka koji se vratio posle 20 godina u Austriji, izidao kucu u nasoj bivsoj ulici i trguje polovnim masinama uvezenim odande koje ovde preprodaje (sporete, kosilice, biciklove, bojlere...).Upoznala sam i ovde ljude koji zele ili planiraju da se vrate, i dvoje koji su se sasvim iznenada i vratili jedan svojom voljom a jedan je deportovan iako nije hteo nazad.Svako od njih ima neke svoje razloge, ali ono sto im je svima zajednicko je da su bili van srbije dovoljno dugo da zarade pare i dobiju pasose neke druge zemlje.
Godinama u sumadiji nicu one gastarbajterske vile sa lavicima na kapijama, godinama ljudi idu van da rintaju pa se vracaju majcici srbiji samo sa dubljim dzepovima, znate bar jednog takvog.Jedini cilj mog bivseg poznanika bio je da ode u Bec zaradi pare vrati se u svoj kraj izida istu onakvu vilu sa lavicima i da ga svi zovu Her Duki, to mu je bio zivotni cilj, i jos je u Becu, radi na tome.
Sto bi onda napustanje Kanade bilo nekom cudno... ono sto je mene iznenadilo je da postoji ona druga generacija skolovana ovde i odrasla bez neke realne vizije srbije koja se odluci na povratak iako tamo apsolutno ne pripada, na veb sajtu Kicenerske crkve davno sam procitala clanak o devojci koja se odlucila da napusti Kanadu i potrazi posao kao ucitelj u Beogradu, velicali su je kao heroja, i dan danas se pitam kako se zavrsio taj eksperiment...
Slika Srbije u ocima ljudi koji su duze ovde je isto toliko romanticna i medijski nafilovana ovde kao sto se nama cinila Kanada odande, ne znam sta je to sto ljudi toliko vole u vezi Srbije, ono o cemu mi ovde pricaju je uglavnom EPP, tamo je hrana zdravija, tamo je deci lepse, tamo su nasi roditelji i rodbina, tamo se manje radi, zivot je manje stresan?
E sad to obrnite i upotrebite za Kanadu, tamo je zivot bolji, tamo je priroda lepsa, tamo se vise zaradjuje, deci je lepse, manje je stresno...vidite, ista stvar, EPP :)) Kad imas pravi pasos i pravu sumu novca svuda mozes sebi da napravis ono sto volis.
Sve je to jako lepo ali kao surovi realista ja i dalje glasam da koristimo cinjenice i prava iskustva iz prve ruke a ne EPP i generalizaciju, kao sto mnogi cine.
...................................................................................................
evo malo cinjenica sa wikipedije
The first Serbs to arrive in Canada came to British Columbia between 1850 and 1870. Many were employed in mining or forestry near such towns as Phoenix, Golden, Prince Rupert and Kamloops.
By 1900, Serbs began to arrive in Alberta. Many of these early settlers had migrated north from the north-west region of the United States. Coal mining attracted them to Lethbridge, while road construction was a source of employment for those in Macleod and Cadomin. Many Serbs worked on the construction of railway lines that now extend from Edmonton to the Pacific coast.
The period between the two World Wars witnessed a major increase in Serbian immigration to Canada. As with other periods of immigration, however, the exact number arriving at this time is not known.
Over 30,000 Yugoslavs came to Canada between 1919 and 1939, this included an estimated 10,000 Serbs. Many of these immigrants were single, working men who had left families in their home country to seek work in Canada. The vast majority of Serbs arriving between the wars settled in Ontario or British Columbia.
Major changes occurred in Yugoslavia during World War II . The newly established independent communist government was opposed by some Yugoslavs. Many post war refugees refused to return to their homeland to live under a communist regime. The Serbs, emigrating to Canada at this time, came from a variety of occupational backgrounds, including military and academic professions and the skilled trades.
In the late 1980s, Yugoslavia's communist government was on the verge of collapse. Shortly after the sudden breakup of Yugoslavia in 1991, a large group of Serbs moved to Canada, mostly to Southern Ontario, to cities including: Toronto, Kitchener, St. Catharines, Hamilton and Niagara Falls.
The 2001 census lists 55,540 Canadians of Serbian descent although it is assumed that there are more due to the irregularities in the classification of Serbs. Approximately 3,420 live in Alberta, with Edmonton and Calgary being the major centres of settlement
The 2009 documentary Serbian Ambassadors follow the lives and tales of several Serbian-Canadians of all generations
Ovo je nacin razmisljanja na koji cete ovde jako cesto naici, pa mislim da je bolje da vas obavestim na vreme :)
Otvoren poziv svima koji zele i imaju vremena da napisu svoju pricu i gostuju na blogu, obecavam da necu cenzurisati nista, uvek mozete da koristite nadimak.
Pruzicete ljudima sansu da bolje razumeju sta je to sto ovde moze da ih pokoleba i na sta da se pripreme, sa sto vise cinjenica i licnih iskustava objasnite zasto je vasa slika Kanade drugacija, sta je to sto ste ocekivali i cemu ste tezili ovde i cime vas je ovo mesto razocaralo...kao i vremeniski period proveden ovde.
Kao sto svi znaju ja sam ovde relativno kratko da bih imala neki dubok uvid u sve sfere zivota, verovatno sam jos odusevljena promenama i zaljubljena u sve novo i razlicito od onog na sta sam navikla , mozda neko ko je duze bio ovde ima drugaciju sliku stvari.
Skloni smo da odmah napadamo one koji misle drugacije, kao da je to nasa stvar ili nas problem sta ce oni uciniti u svom zivotu.Imam gomilu primera na tu temu, a verovatno i vi.
Zivot u novoj drzavi je kao zivot u braku, prvo jedva cekate da se vidite i iz daleka sve izgleda savrseno, tu su ceznje, ljubav, nadanje, onda pocnete da zivite zajedno i shvatite da bas nece biti lako naviknuti se na nekog drugog i njegove hirove odmah, nesto vam smeta, negde vam se razlikuju misljenja, bude pokoje razocarenje ili stresna situacija, posle par godina opet je sve ok i zivot je opusteniji i finiji dok ne dodju deca, onda opet krece jurnjava i stres, razmirice, nervoza ali i radost, za 8 do 10 godina vec znate jedno drugom mane i neke stvari vam i dalje smetaju i izludjuju vas, ali ste sve spremni da oprostite zarad ljubavi i dece...ili niste i hocete promenu, tako je i sa ovim, ili cete oprostiti zemlji (bila ona srbija ili kanada) neke stvari koje vam smetaju i ostati u njoj ili cete se razvesti od nje i otici svojim putem.
A da ne zaboravimo da su tu uvek mame i tate i rodbina da vam se mesaju u zivot i podcenjuju vase odluke :))
................................................................................................................................
Kada sam upisivala fax, sva snaga i trud mojih roditelja bila je usmerena na to da mi obezbede studije, moj brat i sestra od ujaka upisali su skole u madjarskoj i ziveli tamo u internatima. Moj tata je u to vreme mislio da je to vrlo losa odluka mog ujaka da posalje jadnu decu u tudju zemlju da idu u ko zna kakvu skolu, da dodju kuci jednom u 2 meseca...da ne duzim, kao otac mislio je da to nije dobro za decu, a da je jedino opravdanje finansijsko jer se tamo nije placala ni trecina koliko ovde.Na cetvrtoj godini informatike moj brat je vec radio, imao svoj dzeparac i radno iskustvo, ja sam cuvala decu po kucama i ucila za ispite da zaradim svoj dzeparac.Pre nego sto je diplomirao vec je poceo da radi za dobru stranu firmu sa pristojnom platom u evrima za moje pojmove, madjarska je bila na pragu da udje u uniju , srbija je bila na pragu da podignu kineski zid oko nje, u to vreme je bila vrlo popularna knjiga "nacionalni park srbija ". Te godine konkurisala sam u 24 skole sirom okruga, niko se nije udostojio ni da mi posalje odbijenicu.Sledece godina samo u prva tri meseca 11 konkursa...dok na kraju nisam dobila posao koji niko drugi nije hteo i koji su 4 osobe pre mene odbile, mislila sam da nemam taj luksuz da odbijem posao i tako...Za to vreme moj brat je vec presao u vecu britansku firmu i poceo da radi za vecu platu, stvari u madjarskoj su pocele da se menjaju polako i cene su bile bolje, on i devojka stedeli su za stan.Sestra je takodje pocela da radi u Budimpesti za ogromnu francusku firmu kao sistem admin.Budimpesta u koju sam ja bila zaljubljena kao i moj brat, njoj se nikada nije nesto svidjala, celog zivota zelela je svoju kucu sa ogromnim dvoristem i gomilom zivotinja i haskija koje gaji. Posle nekog vremena rekla je sefovima da ona ne moze da radi od 8 do 5 u kancelariji i da posto ionako radi preko kompa nema veze gde je, pocela je da radi od kuce i vratila se u srbiju.Brat je nedavno kupio stan u Madjarskoj, imaju bebu i zena mu koristi 2 godine placenog porodiljskog koje madjarska drzava daje, treca godina je neplacena. Obavezali su se da imaju dvoje dece i dobili pomoc od 8000 evra od drzave.Sestra je kupila kucu u gradu iz kog su, ima nekoliko haskija, s vremena na vreme putuje poslom u Prag ili Pariz, prodaje kucice kada ima leglo po celoj Evropi (kuce je u proseku od 500 do 800evra, zavisi od kvaliteta roditelja).
Svi smo joj govorili da je luda, sa tim poslom moze da zivi gde hoce, ali ona se vratila u svoje mesto koje je u totalnom kolapsu i pola ljudi nema posla, cak je i radila par meseci kao zamena u skoli, ona samo sleze ramenima i kaze "ali ja to volim", hocu svoj mir i svoje pse, ne volim Pestu i kancelarije.
Dok su oni korak po korak isli napred, ja sam tavorila u srbiji 4 godine na zamenama sa pola fonda, i cekala vizu za izlaz.Nekoliko puta sam kasnije rekla svom ocu imajci da uopste ne vidim zasto je odluka mog ujaka bila losa za njegovu decu, nisam isla dotle da im zavidim ali sam se osecala uskraceno za priliku da i ja krenem polako nesto da stvaram.Kakva stednja za stan ili kucu sa pola plate na odredjeno vreme i racunima koje jedva uspevas da pokrijes? Kola, letovanja i sve ostalo sto necija deca uzimaju zdravo za gotovo necu ni da pominjem.
Upoznala sam dosta ljudi i ovde i tamo koji su se odlucili da se vrate, dosta njih je kao moja sestra vezano za porodicu i ima neki drugi nacin da sebi nesto stvori ili su proveli dovoljno vremena napolju da se vrate sa parama za zivot. Dve moje koleginice su zivele 10tak godina ovde i onda se vratile da rade u skoli tamo, kada sam ih pitala zasto rekle su mi da se njihovim muzevima nije svidelo u Kanadi, jedna se i razvela. Prva se vratila sa sinom od 8 godina, kupili su kucu u selu u kom su ziveli roditelji njenog muza.Druga je kupila stan u gradu i zaposlila se kao pomocnik direktora skole (vrlo brzo je postala bitan clan jedne stranke) itd.Upoznala sam coveka koji se vratio posle 15 godina u Svajcarskoj, napravio ogromnu vilu u rodnom selu, kupio cetvoro kola, doveo dva sina tinejdzera koji su odusevljeni nocnim zivotom i dobrim provodom u srbiji...Upoznala sam coveka koji se vratio posle 20 godina u Austriji, izidao kucu u nasoj bivsoj ulici i trguje polovnim masinama uvezenim odande koje ovde preprodaje (sporete, kosilice, biciklove, bojlere...).Upoznala sam i ovde ljude koji zele ili planiraju da se vrate, i dvoje koji su se sasvim iznenada i vratili jedan svojom voljom a jedan je deportovan iako nije hteo nazad.Svako od njih ima neke svoje razloge, ali ono sto im je svima zajednicko je da su bili van srbije dovoljno dugo da zarade pare i dobiju pasose neke druge zemlje.
Godinama u sumadiji nicu one gastarbajterske vile sa lavicima na kapijama, godinama ljudi idu van da rintaju pa se vracaju majcici srbiji samo sa dubljim dzepovima, znate bar jednog takvog.Jedini cilj mog bivseg poznanika bio je da ode u Bec zaradi pare vrati se u svoj kraj izida istu onakvu vilu sa lavicima i da ga svi zovu Her Duki, to mu je bio zivotni cilj, i jos je u Becu, radi na tome.
Sto bi onda napustanje Kanade bilo nekom cudno... ono sto je mene iznenadilo je da postoji ona druga generacija skolovana ovde i odrasla bez neke realne vizije srbije koja se odluci na povratak iako tamo apsolutno ne pripada, na veb sajtu Kicenerske crkve davno sam procitala clanak o devojci koja se odlucila da napusti Kanadu i potrazi posao kao ucitelj u Beogradu, velicali su je kao heroja, i dan danas se pitam kako se zavrsio taj eksperiment...
Slika Srbije u ocima ljudi koji su duze ovde je isto toliko romanticna i medijski nafilovana ovde kao sto se nama cinila Kanada odande, ne znam sta je to sto ljudi toliko vole u vezi Srbije, ono o cemu mi ovde pricaju je uglavnom EPP, tamo je hrana zdravija, tamo je deci lepse, tamo su nasi roditelji i rodbina, tamo se manje radi, zivot je manje stresan?
E sad to obrnite i upotrebite za Kanadu, tamo je zivot bolji, tamo je priroda lepsa, tamo se vise zaradjuje, deci je lepse, manje je stresno...vidite, ista stvar, EPP :)) Kad imas pravi pasos i pravu sumu novca svuda mozes sebi da napravis ono sto volis.
Sve je to jako lepo ali kao surovi realista ja i dalje glasam da koristimo cinjenice i prava iskustva iz prve ruke a ne EPP i generalizaciju, kao sto mnogi cine.
...................................................................................................
evo malo cinjenica sa wikipedije
The first Serbs to arrive in Canada came to British Columbia between 1850 and 1870. Many were employed in mining or forestry near such towns as Phoenix, Golden, Prince Rupert and Kamloops.
By 1900, Serbs began to arrive in Alberta. Many of these early settlers had migrated north from the north-west region of the United States. Coal mining attracted them to Lethbridge, while road construction was a source of employment for those in Macleod and Cadomin. Many Serbs worked on the construction of railway lines that now extend from Edmonton to the Pacific coast.
The period between the two World Wars witnessed a major increase in Serbian immigration to Canada. As with other periods of immigration, however, the exact number arriving at this time is not known.
Over 30,000 Yugoslavs came to Canada between 1919 and 1939, this included an estimated 10,000 Serbs. Many of these immigrants were single, working men who had left families in their home country to seek work in Canada. The vast majority of Serbs arriving between the wars settled in Ontario or British Columbia.
Major changes occurred in Yugoslavia during World War II . The newly established independent communist government was opposed by some Yugoslavs. Many post war refugees refused to return to their homeland to live under a communist regime. The Serbs, emigrating to Canada at this time, came from a variety of occupational backgrounds, including military and academic professions and the skilled trades.
In the late 1980s, Yugoslavia's communist government was on the verge of collapse. Shortly after the sudden breakup of Yugoslavia in 1991, a large group of Serbs moved to Canada, mostly to Southern Ontario, to cities including: Toronto, Kitchener, St. Catharines, Hamilton and Niagara Falls.
The 2001 census lists 55,540 Canadians of Serbian descent although it is assumed that there are more due to the irregularities in the classification of Serbs. Approximately 3,420 live in Alberta, with Edmonton and Calgary being the major centres of settlement
The 2009 documentary Serbian Ambassadors follow the lives and tales of several Serbian-Canadians of all generations
Ovo je nacin razmisljanja na koji cete ovde jako cesto naici, pa mislim da je bolje da vas obavestim na vreme :)
Sunday, November 13, 2011
Drugaciji ukusi
Prvi sneg se nije zadrzao...
Nedavno sam u lovu na dobre recepte za peciva naletela na par zanimljivih blogova koji se bave zdravom ishranom u danasnje vreme. Mada ima i totalnih frikova koji dokumentuju svako zrno koje pojedu i slikaju svaki obrok bilo je i zanimljivih stvari.
Zasto kazem u danasnje vreme, pa sam pojam zdrave ishrane razvio se u onom trenutku covecanstva kada je konacno hrane bilo dovoljno a za neke mozda i vise nego dovoljno. Zamislite koliko zdravo su mogli da se hrane nasi davni preci lovci i sakupljaci, jednom nedeljno neko peceno ili dimljeno meso i uglavnom zrnevlje i korenje, pojedi sta nadjes da je jestivo. Posle su dosli hlebovi, kase i zitarice, mleko i med, pa konacno krompir, secer i meso, osnovni sastojci danasnje ishrane. Svaka zemlja ili region ima ono sto se naziva staple food ili hrana koja je osnova a sve ostalo je dodatak ili luksuz, tu spadaju pirinac za aziju, krompir i zitarice za evropu i skrobno korenje za neke africke zemlje (taro, fufu, casava itd). Modernim zemljama je osnovna hrana hleb, jos od prvih civilizacija starog Rima, hleba i igara :)
Kao neko koga sve zanima iscitala sam kuvare i recepte stare stotinu godina, od starih rimljana , preko francuskog dvora do zabacenih ostrva sirom sveta, mada vecinu tih recepata ne bih iskoristila jer su suvise cudni za danasnje ukuse.
Zanimljivo je da su dosta dugo u evropi paradajz smatrali otrovnim, krompir nejestivim, a na francuskom dvoru povrce i voce nezdravim.
Isto tako sta ko smatra zdravom hranom je diskutabilno. Npr u mojoj rodnoj Vojvodini probajte nekom da objasnite da kobasice, cvarci i ostala dimljena "laka rana" nisu zdravi hehe, ili u drugim krajevima kajmak, prasece pecenje, leskovacki rostilj, sljivovica ... svidja mi se ovaj spot na tu temu
Cemu ovaj uvod? Vecita debata pro i contra Severna Amerika je losa hrana, ili drugaciji nacin ishrane.
Definitivno hrana je potpuno drugacija, ima drugaciji ukus i drugaciju recepturu, sto je i za ocekivati ako odete u stranu zemlju zar ne? Mene licno najvise nervira cinjenica da nekako cak i u meso -kao sto su salame tipa sunkarice, uspeju da strpaju secer, sve mi ima sladunjav i neprirodan ukus, a sve sto je dimljeno ima ubrizganu vestacku tecnu aromu dima, koju kao i vestacku karamel boju mozete da kupite za svoj rostilj, fuj. Pitanje je samo kako izaci sa tim na kraj, ja licno kad god mogu (a na zalost ne mogu uvek) kupujem meso koje ima napisan izvor sa koje farme dolazi i etiketu free from, sto znaci da nije tretirano hormonima ili antibioticima, to nije neka garancija znam, ali posto ionako jedemo meso dva puta nedeljno a ne svaki dan, racunam da je podnosljivo nadati se da su etikete u pravu i da je meso sa farme. U okolini Londona postoje farme koje prodaju curece meso od toga dana, a subotom na farmerskoj pijaci moze da se kupi veca kolicina (but ili polutka) npr junetine ili onog sto su spremili za taj dan za pijacu. Naravno za duplu cenu mozete kupovati organic meso u supermarketima, na oko divnu crvenu govedinu iz USA nikada ne kupujem jer ima ukus sundjera i puna je hormona, isto je i sa svom preradjenom hranom tipa parizeri i ostalo. Tako da nama realno meso i nije neki problem jer ga ne jedemo cesto, veci problem su mlecni proizvodi i voce i povrce. U sezoni, farmerske i seoske pijace su zakon, van sezone prepusteni smo kao i uvek plastenicima i supermarketima.
Nedavno sam citala debatu na temu sta je to local food, npr da bi podrzali domacu ekonomiju i farme u ontariju supermarketi imaju reklame buy local, ono sto nam ne govore je da se kod njih pod taj pojam svrstava sva roba kojoj treba jedan dan puta kamionom do prodavnice, po tom pola proizvoda iz delova USA bi bilo local.To mi se ne dopada kao i vecini farmera u Ontariju i BC.Dobra vest je da ako ste spremni da date malo vise para na hranu ili gorivo mozete da se hranite sa minimumom sumnji u to sta je na tanjiru, losa vest je da ako ste navikli da vecito lovite po supermarketima ili nemate drugog izbora onda je to raj za sve koji vole samacki nacin kuvanja izruci i podgrej.Postoji preko 50 vrsta supa u konzervi, sve vrsta testenine i gotovih jela u konzervi ili smrznuto, kineska hrana iz zamrzivaca, brzi obroci za mikrotalasne, i dok sve to postoji i u drugim supermarketima sirom sveta niko vas ne tera da to kupujete ili jedete. Paradajz iz maksija ili rodica u januaru ima isti ukus kao i pradajz ili tresnje u januaru u Kanadi, nikakav, jer mu nije sezona i iz plastenika je.
Pre dobrih 20 godina letnje raspuste sam provodila u Nemackoj kod bake i dede, ponekad, kad bi je mrzelo da kuva, oko pola 5 moja baka bi srucila iz konzerve kuvani grasak i sargarepu , dodala zacine i slatku pavlaku i zakuvala ga, u rerni bi podgrejala vec ispecene cufte a za to vreme je vec vrila magi supa iz kesice, u 5 sati kad bi deda stigao klopa je bila na stolu. To je bilo moje prvo iskustvo sa instant hranom i pomfritom ( kojim smo se mi klinci davili).Od onda takav nacin kuvanja je stigao skoro svuda, iz prostog razloga jer zene rade.Mi smo odrasli na kazanskoj hrani, na djuvecima, paprikasima, pasuljima, kupusima i boranijama...na svim tavama i loncima i ostalim varivima koja mogu da se zavrse u 1 nocu i ostave za sutrasnji rucak da ih muzevi i deca podgreju kad stignu kuci.Vikendom obavezno pohovano meso i kolaci.
Postoji taj neki mentalni sukob izmedju tradicionalnog kuvanja i instant kuhinje kakva je uglavnom skoro svuda u razvijenim zemljama, navodno ako uzmes iste namirnice i krckas ih par sati u maminom loncu ili ih smiksas u kasu, prepeces i zamrznes to nije ista hrana, pa dobro po ukusu definitivno nije, ali i dalje je meso. Nisam neki totalni health freak, s vremena na vreme pojedemo nesto od brze hrane ili neko parce pice usput, moj izbor, ukus naravno ne moze da se poredi sa onim kada ti to sam spremis ali ili je to i nedelja u prirodi sa sendvicima ili je kao moja mama i sve pre nje nedelja od ujutru do uvece u kuhinji za sporetom i sudoperom. Rado jedan dan zakidam na kuvanju da dobijem malo slobode i odem da skinem koji gram na svezem vazduhu.
Mislim da je gotovo uvek moguce hraniti se zdravo, i da covek uvek ima izbora, cak dotle da moze da sam proizvodi svoju hranu sto je novi trend u poslednje vreme recimo u Britaniji ili Urban gardening u Torontu. Nerviraju me likovi koji kukumavce i pljuju po necemu bez obrazlozenja da postoji i alternativa, hrana u Kanadi nije samo hrana na koju, lenji da potrazite alternativu, nailazite u supermarketima, ne svidja vam se hleb ( iako ima kratkotrajnog hleba koji se dnevno pece u pekarama za dolar) ok koja je alternativa, nadji prodavnicu skupljeg rucno pravljenog ili ga napravi sam (bas kao 90tih :)) neces hormonsko meso nakrkano antibioticima nadji mu aternativu, uvek postoji nacin da se relativno zdravo hranis ako ti je to bitno.Ako nije, onda je svejedno sta kupujes i sta jedes jer konzervirana i preradjena hrana meni ionako ima isti (ne)ukus .Vise ce te kostati to je cinjenica, ali ako je zdravlje bitno ok. Ne one fore hrana je odvratna, voce i povrce nema ukus bla bla bla, ispravka, hrana koju si jeftino kupio u supermarketu sa povrcem van sezone je takva jer je jeftino kupljena u supermarketu i to je to, bila bi ista i u Nemackom ili Madjarskom supermarketu.
Jako je nezahvalno generalizovati bilo sta vezano za ovu ili bilo koju drugu zemlju, niti je klima u svim provincijama ista, niti je hrana ista na pijaci i u marketu, niti su cene iste u svim gradovima, sve se jako razlikuje u samoj Kanadi a kamoli u odnosu na Evropu.
Niko ne jede 100% zdravu hranu, nigde u svetu.Kao sto je internet dopreo svuda, tako delimo istu atmosferu kojom lutaju oblaci smoga i radijacije iz celog sveta.
Cesto sam sa decom za dan planete zemlje pravila kolaze na tu temu, nafta u okeanu na drugom kraju sveta je ista nafta mozda u tvojoj konzervi tune, kineski smog iz termoelektrana je juce padao na tvoj grad u kapima kise...na tvoje voce i povrce.
Kao nekada Cernobil, a sada globalno zagrevanje i zagadjenje, domace hemijske fabrike koje malo malo pa pomore ribu u Tisi illi Dunavu...sve je povezano sa nama iako je naizgled tudj problem.
Ako pogledate listu iz 2006 videcete da je vecina najzagadjenijih mesta upravo u evropskom komsiluku http://environment.about.com/gi/o.htm?zi=1/XJ&zTi=1&sdn=environment&cdn=newsissues&tm=55&f=20&tt=2&bt=1&bts=1&st=11&zu=http%3A//www.blacksmithinstitute.org/top10/worst35d.html
I naravno sve ostalo je fino dokumentovano svuda na netu http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_carbon_dioxide_emissions
sto ne znaci da sve to tako lako moze da se promeni kao npr nacin ishrane.
To sam prvi put osetila na svojoj kozi kada se bebac rodio.Trebalo je da krenemo sa jabukovom kasom i trebale su mi neprskane lepe jabuke od nekog kome mogu da verujem jer nisam htela da mu dajem konzervirano vec sveze, ispostavilo se da ljudi koji imaju vocnjake imaju posebno jabuke za sebe i posebno (tretirane i prskane ) za prodaju, druga stvar vecina vocnjaka je duz magistralnih puteva kuda svakodnevno prolaze kola na olovni benzin...Da li je iko ikada testirao procenat olova i ostalih teskih metala u hrani koja se gaji duz takvih puteva? Kad malo bolje razmislis kako ikome da verujes ako nisi ti sam uzgajio to sto jedes...ali opet tu je kisa i vazduh donet ko zna odakle...sadila sam uvek i gajila sve sto sam mogla u basti jer to volim najvise od svega, da gledam kako od moje male semenke raste divna boljka i donosi mi najsladji plod na svetu :)Jedna fina baka iz komsiluka koja je imala staro jabukovo drvo nas je snabdevala za bebca dok god je bilo jabuka.
Moja sestra je ekolog i pomagala sam joj sa radovima koji su se odnosili na kavezni uzgoj riba i nevezano za to testiranje podzemnih voda kod nas, sve sto sam naucila za to vreme delovalo je porazavajuce. Ribe se jos u mrestilistu vakcinisu i tretiraju antibioticima i antimikoticima , a kasnije u uzgoju opet, isto je manje vise i sa pilicima i svom ostalom "prehrambenom stokom" namenjenom iskljucivo da se sto pre ugoji i posalje u mesare, naravno profit i minimum gubitka usled bolesti su glavni uzroci, ali realno sta ste ocekivali? Niko ne moze da me ubedi da u danasnjem svetu gde svi sve zasnivaju na obrtu novca i robe, postoje naivni koji veruju da to nije tako u samo jednoj zemlji u svetu i to u onoj koja ima najmanje ekoloskih zakona i najmanje se trudi oko dobrobiti svog stanovnistva.Jedini nacin da se izbegne ono sto ti smeta je da se to jednostavno izbegava, kao sto Londonci izbegavaju centar grada :)
Nikada necu prihvatiti pljuvanje bez cinjenica ( cak iako je delimicno tako) bez da se ponude druge opcije, bez da se obrazujes malo vise o tome i da se ponudi alternativa.Mozda bi trebalo da napisem referat o tome zasto paradajz u Kanadi nema isti ukus kao onaj iz moje baste ? hehehe
Ne, ali stvarno, ako dovoljno trazite sve sto vam treba cete naci evo npr ja sam nasla
Sve zdrava 'rana za Kanadsku zimu hehehe
ljuta madjarska kobasica, domaci cvarci i pecenica, zato sto uvek ima ljudi koji ce ako im se nesto ne svidja ili im nedostaje napraviti bolje :)
just like me .
Ako mi se ukus necega ne svidja, niko me ne tera da to jedem.
Evo priznajem, ubi nas ceznja za tecnim jogurtom kog ovde kao takvog nema ili ja jos nisam nasla nekog ko ga pravi.
A ostali nek i dalje kukaju kako im je hrana losa kad je ne prave sami :)), e sad cete vi reci ono sto sam ja rekla Aci kad mi je predlozio da stavimo zimnicu i pravimo svoj jogurt, pa nisam dosla ovde da bi radila isto kao i tamo :)) kad ima sve u prodavnici, salim se naravno,naravno da je lakse kupiti sve gotovo ali proizvodjac nije vasa mama i u interesu mu je da napravi i proda sto vise makar pri tom malo zakinuo na kvalitetu ili ukusu.
Slicno se desava svuda, ako mislite da sok na kom pise 100% voca stvarno ima 100% navedenog voca grdno se varate, svi sokovi se prave sa bazama od jabukove kase ili bundeve sa dodatkom arome i voca od kog je navodno sok, i malo limuntusa :)
Gundjanje posle desetina godina provedenih ovde oko toga koliko je sve ukljucujuci hranu razlicito je samo hint dugogodisnje neprilagodjenosti na novu sredinu, nekog prodje za par godina, nekog ne prodje nikada i pocne da prerasta u nezadovoljstvo i tugu.Nazalost ne moze se izbeci niti zaobici, u ljudskoj prirodi je da nam uvek nesto smeta i da smo vecito necim nezadovoljni, frustracija je osnovni pokretac jos od detinjstva da se stvari promene (na bolje ili na gore), i zato su nasi imigranti tikve bez korena ukoliko ne uspeju da puste nove ovde :), ja sam relativno nova u tome i jos ne znam kako to ide i da li je lako "primiti" se ovde ali pokusavamo.
Tudja nostalgija za onim tamo mi zvuci kao ona Stankoviceva "zal za mlados" iz Kostane, kako je bilo dobro na studijama, kako je bilo dobro imati 23, kako nam je bilo dobro kod mame i tate pre udaje, kako je bilo lepo pre nego sto smo odrasli i otisnuli se u svet...e crvc, ne moze tako, kad tad te sutnu iz gnezda da naucis da letis.
..........................................................................................................
Mislim da prakticno ne postoji nesto sto bi se moglo nazvati klasicnom kanadskom kuhinjom, kanadskim restoranom ili kanadskom hranom. Stotine godina imigracije su pretvorile "lokalnu" kuhinju u ogroman niz svetskih jela i peciva, sto je apsolutno fantasticno jer mozete da proputujete svet niz jednu ulicu restorana u Torontu.
Vecina tih jela je zapravo identicna sa pravim receptima i ukusom zbog dostupnosti originalnih sastojaka.
Znam da je ovo novopecenim imigrantima preskupo i zadnje na pameti u pocetku, cak stavise i nama je, ali govorim to u pokusaju da objasnim da kanadska kuhinja zapravo ne postoji, vec da je kao i nacija jedan veliki mix.
.................................................................................................
Sto se tice toga koliko je zdrava hrana i na koji nacin cete da se hranite, to je vec na vama i vasim finansijskim akrobacijama :)
Nedavno sam u lovu na dobre recepte za peciva naletela na par zanimljivih blogova koji se bave zdravom ishranom u danasnje vreme. Mada ima i totalnih frikova koji dokumentuju svako zrno koje pojedu i slikaju svaki obrok bilo je i zanimljivih stvari.
Zasto kazem u danasnje vreme, pa sam pojam zdrave ishrane razvio se u onom trenutku covecanstva kada je konacno hrane bilo dovoljno a za neke mozda i vise nego dovoljno. Zamislite koliko zdravo su mogli da se hrane nasi davni preci lovci i sakupljaci, jednom nedeljno neko peceno ili dimljeno meso i uglavnom zrnevlje i korenje, pojedi sta nadjes da je jestivo. Posle su dosli hlebovi, kase i zitarice, mleko i med, pa konacno krompir, secer i meso, osnovni sastojci danasnje ishrane. Svaka zemlja ili region ima ono sto se naziva staple food ili hrana koja je osnova a sve ostalo je dodatak ili luksuz, tu spadaju pirinac za aziju, krompir i zitarice za evropu i skrobno korenje za neke africke zemlje (taro, fufu, casava itd). Modernim zemljama je osnovna hrana hleb, jos od prvih civilizacija starog Rima, hleba i igara :)
Kao neko koga sve zanima iscitala sam kuvare i recepte stare stotinu godina, od starih rimljana , preko francuskog dvora do zabacenih ostrva sirom sveta, mada vecinu tih recepata ne bih iskoristila jer su suvise cudni za danasnje ukuse.
Zanimljivo je da su dosta dugo u evropi paradajz smatrali otrovnim, krompir nejestivim, a na francuskom dvoru povrce i voce nezdravim.
Isto tako sta ko smatra zdravom hranom je diskutabilno. Npr u mojoj rodnoj Vojvodini probajte nekom da objasnite da kobasice, cvarci i ostala dimljena "laka rana" nisu zdravi hehe, ili u drugim krajevima kajmak, prasece pecenje, leskovacki rostilj, sljivovica ... svidja mi se ovaj spot na tu temu
Cemu ovaj uvod? Vecita debata pro i contra Severna Amerika je losa hrana, ili drugaciji nacin ishrane.
Definitivno hrana je potpuno drugacija, ima drugaciji ukus i drugaciju recepturu, sto je i za ocekivati ako odete u stranu zemlju zar ne? Mene licno najvise nervira cinjenica da nekako cak i u meso -kao sto su salame tipa sunkarice, uspeju da strpaju secer, sve mi ima sladunjav i neprirodan ukus, a sve sto je dimljeno ima ubrizganu vestacku tecnu aromu dima, koju kao i vestacku karamel boju mozete da kupite za svoj rostilj, fuj. Pitanje je samo kako izaci sa tim na kraj, ja licno kad god mogu (a na zalost ne mogu uvek) kupujem meso koje ima napisan izvor sa koje farme dolazi i etiketu free from, sto znaci da nije tretirano hormonima ili antibioticima, to nije neka garancija znam, ali posto ionako jedemo meso dva puta nedeljno a ne svaki dan, racunam da je podnosljivo nadati se da su etikete u pravu i da je meso sa farme. U okolini Londona postoje farme koje prodaju curece meso od toga dana, a subotom na farmerskoj pijaci moze da se kupi veca kolicina (but ili polutka) npr junetine ili onog sto su spremili za taj dan za pijacu. Naravno za duplu cenu mozete kupovati organic meso u supermarketima, na oko divnu crvenu govedinu iz USA nikada ne kupujem jer ima ukus sundjera i puna je hormona, isto je i sa svom preradjenom hranom tipa parizeri i ostalo. Tako da nama realno meso i nije neki problem jer ga ne jedemo cesto, veci problem su mlecni proizvodi i voce i povrce. U sezoni, farmerske i seoske pijace su zakon, van sezone prepusteni smo kao i uvek plastenicima i supermarketima.
Nedavno sam citala debatu na temu sta je to local food, npr da bi podrzali domacu ekonomiju i farme u ontariju supermarketi imaju reklame buy local, ono sto nam ne govore je da se kod njih pod taj pojam svrstava sva roba kojoj treba jedan dan puta kamionom do prodavnice, po tom pola proizvoda iz delova USA bi bilo local.To mi se ne dopada kao i vecini farmera u Ontariju i BC.Dobra vest je da ako ste spremni da date malo vise para na hranu ili gorivo mozete da se hranite sa minimumom sumnji u to sta je na tanjiru, losa vest je da ako ste navikli da vecito lovite po supermarketima ili nemate drugog izbora onda je to raj za sve koji vole samacki nacin kuvanja izruci i podgrej.Postoji preko 50 vrsta supa u konzervi, sve vrsta testenine i gotovih jela u konzervi ili smrznuto, kineska hrana iz zamrzivaca, brzi obroci za mikrotalasne, i dok sve to postoji i u drugim supermarketima sirom sveta niko vas ne tera da to kupujete ili jedete. Paradajz iz maksija ili rodica u januaru ima isti ukus kao i pradajz ili tresnje u januaru u Kanadi, nikakav, jer mu nije sezona i iz plastenika je.
Pre dobrih 20 godina letnje raspuste sam provodila u Nemackoj kod bake i dede, ponekad, kad bi je mrzelo da kuva, oko pola 5 moja baka bi srucila iz konzerve kuvani grasak i sargarepu , dodala zacine i slatku pavlaku i zakuvala ga, u rerni bi podgrejala vec ispecene cufte a za to vreme je vec vrila magi supa iz kesice, u 5 sati kad bi deda stigao klopa je bila na stolu. To je bilo moje prvo iskustvo sa instant hranom i pomfritom ( kojim smo se mi klinci davili).Od onda takav nacin kuvanja je stigao skoro svuda, iz prostog razloga jer zene rade.Mi smo odrasli na kazanskoj hrani, na djuvecima, paprikasima, pasuljima, kupusima i boranijama...na svim tavama i loncima i ostalim varivima koja mogu da se zavrse u 1 nocu i ostave za sutrasnji rucak da ih muzevi i deca podgreju kad stignu kuci.Vikendom obavezno pohovano meso i kolaci.
Postoji taj neki mentalni sukob izmedju tradicionalnog kuvanja i instant kuhinje kakva je uglavnom skoro svuda u razvijenim zemljama, navodno ako uzmes iste namirnice i krckas ih par sati u maminom loncu ili ih smiksas u kasu, prepeces i zamrznes to nije ista hrana, pa dobro po ukusu definitivno nije, ali i dalje je meso. Nisam neki totalni health freak, s vremena na vreme pojedemo nesto od brze hrane ili neko parce pice usput, moj izbor, ukus naravno ne moze da se poredi sa onim kada ti to sam spremis ali ili je to i nedelja u prirodi sa sendvicima ili je kao moja mama i sve pre nje nedelja od ujutru do uvece u kuhinji za sporetom i sudoperom. Rado jedan dan zakidam na kuvanju da dobijem malo slobode i odem da skinem koji gram na svezem vazduhu.
Mislim da je gotovo uvek moguce hraniti se zdravo, i da covek uvek ima izbora, cak dotle da moze da sam proizvodi svoju hranu sto je novi trend u poslednje vreme recimo u Britaniji ili Urban gardening u Torontu. Nerviraju me likovi koji kukumavce i pljuju po necemu bez obrazlozenja da postoji i alternativa, hrana u Kanadi nije samo hrana na koju, lenji da potrazite alternativu, nailazite u supermarketima, ne svidja vam se hleb ( iako ima kratkotrajnog hleba koji se dnevno pece u pekarama za dolar) ok koja je alternativa, nadji prodavnicu skupljeg rucno pravljenog ili ga napravi sam (bas kao 90tih :)) neces hormonsko meso nakrkano antibioticima nadji mu aternativu, uvek postoji nacin da se relativno zdravo hranis ako ti je to bitno.Ako nije, onda je svejedno sta kupujes i sta jedes jer konzervirana i preradjena hrana meni ionako ima isti (ne)ukus .Vise ce te kostati to je cinjenica, ali ako je zdravlje bitno ok. Ne one fore hrana je odvratna, voce i povrce nema ukus bla bla bla, ispravka, hrana koju si jeftino kupio u supermarketu sa povrcem van sezone je takva jer je jeftino kupljena u supermarketu i to je to, bila bi ista i u Nemackom ili Madjarskom supermarketu.
Jako je nezahvalno generalizovati bilo sta vezano za ovu ili bilo koju drugu zemlju, niti je klima u svim provincijama ista, niti je hrana ista na pijaci i u marketu, niti su cene iste u svim gradovima, sve se jako razlikuje u samoj Kanadi a kamoli u odnosu na Evropu.
Niko ne jede 100% zdravu hranu, nigde u svetu.Kao sto je internet dopreo svuda, tako delimo istu atmosferu kojom lutaju oblaci smoga i radijacije iz celog sveta.
Cesto sam sa decom za dan planete zemlje pravila kolaze na tu temu, nafta u okeanu na drugom kraju sveta je ista nafta mozda u tvojoj konzervi tune, kineski smog iz termoelektrana je juce padao na tvoj grad u kapima kise...na tvoje voce i povrce.
Kao nekada Cernobil, a sada globalno zagrevanje i zagadjenje, domace hemijske fabrike koje malo malo pa pomore ribu u Tisi illi Dunavu...sve je povezano sa nama iako je naizgled tudj problem.
Ako pogledate listu iz 2006 videcete da je vecina najzagadjenijih mesta upravo u evropskom komsiluku http://environment.about.com/gi/o.htm?zi=1/XJ&zTi=1&sdn=environment&cdn=newsissues&tm=55&f=20&tt=2&bt=1&bts=1&st=11&zu=http%3A//www.blacksmithinstitute.org/top10/worst35d.html
I naravno sve ostalo je fino dokumentovano svuda na netu http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_carbon_dioxide_emissions
sto ne znaci da sve to tako lako moze da se promeni kao npr nacin ishrane.
To sam prvi put osetila na svojoj kozi kada se bebac rodio.Trebalo je da krenemo sa jabukovom kasom i trebale su mi neprskane lepe jabuke od nekog kome mogu da verujem jer nisam htela da mu dajem konzervirano vec sveze, ispostavilo se da ljudi koji imaju vocnjake imaju posebno jabuke za sebe i posebno (tretirane i prskane ) za prodaju, druga stvar vecina vocnjaka je duz magistralnih puteva kuda svakodnevno prolaze kola na olovni benzin...Da li je iko ikada testirao procenat olova i ostalih teskih metala u hrani koja se gaji duz takvih puteva? Kad malo bolje razmislis kako ikome da verujes ako nisi ti sam uzgajio to sto jedes...ali opet tu je kisa i vazduh donet ko zna odakle...sadila sam uvek i gajila sve sto sam mogla u basti jer to volim najvise od svega, da gledam kako od moje male semenke raste divna boljka i donosi mi najsladji plod na svetu :)Jedna fina baka iz komsiluka koja je imala staro jabukovo drvo nas je snabdevala za bebca dok god je bilo jabuka.
Moja sestra je ekolog i pomagala sam joj sa radovima koji su se odnosili na kavezni uzgoj riba i nevezano za to testiranje podzemnih voda kod nas, sve sto sam naucila za to vreme delovalo je porazavajuce. Ribe se jos u mrestilistu vakcinisu i tretiraju antibioticima i antimikoticima , a kasnije u uzgoju opet, isto je manje vise i sa pilicima i svom ostalom "prehrambenom stokom" namenjenom iskljucivo da se sto pre ugoji i posalje u mesare, naravno profit i minimum gubitka usled bolesti su glavni uzroci, ali realno sta ste ocekivali? Niko ne moze da me ubedi da u danasnjem svetu gde svi sve zasnivaju na obrtu novca i robe, postoje naivni koji veruju da to nije tako u samo jednoj zemlji u svetu i to u onoj koja ima najmanje ekoloskih zakona i najmanje se trudi oko dobrobiti svog stanovnistva.Jedini nacin da se izbegne ono sto ti smeta je da se to jednostavno izbegava, kao sto Londonci izbegavaju centar grada :)
Nikada necu prihvatiti pljuvanje bez cinjenica ( cak iako je delimicno tako) bez da se ponude druge opcije, bez da se obrazujes malo vise o tome i da se ponudi alternativa.Mozda bi trebalo da napisem referat o tome zasto paradajz u Kanadi nema isti ukus kao onaj iz moje baste ? hehehe
Ne, ali stvarno, ako dovoljno trazite sve sto vam treba cete naci evo npr ja sam nasla
 |
| From jesen 2011 |
 |
| From jesen 2011 |
Sve zdrava 'rana za Kanadsku zimu hehehe
ljuta madjarska kobasica, domaci cvarci i pecenica, zato sto uvek ima ljudi koji ce ako im se nesto ne svidja ili im nedostaje napraviti bolje :)
just like me .
Ako mi se ukus necega ne svidja, niko me ne tera da to jedem.
Evo priznajem, ubi nas ceznja za tecnim jogurtom kog ovde kao takvog nema ili ja jos nisam nasla nekog ko ga pravi.
A ostali nek i dalje kukaju kako im je hrana losa kad je ne prave sami :)), e sad cete vi reci ono sto sam ja rekla Aci kad mi je predlozio da stavimo zimnicu i pravimo svoj jogurt, pa nisam dosla ovde da bi radila isto kao i tamo :)) kad ima sve u prodavnici, salim se naravno,naravno da je lakse kupiti sve gotovo ali proizvodjac nije vasa mama i u interesu mu je da napravi i proda sto vise makar pri tom malo zakinuo na kvalitetu ili ukusu.
Slicno se desava svuda, ako mislite da sok na kom pise 100% voca stvarno ima 100% navedenog voca grdno se varate, svi sokovi se prave sa bazama od jabukove kase ili bundeve sa dodatkom arome i voca od kog je navodno sok, i malo limuntusa :)
Gundjanje posle desetina godina provedenih ovde oko toga koliko je sve ukljucujuci hranu razlicito je samo hint dugogodisnje neprilagodjenosti na novu sredinu, nekog prodje za par godina, nekog ne prodje nikada i pocne da prerasta u nezadovoljstvo i tugu.Nazalost ne moze se izbeci niti zaobici, u ljudskoj prirodi je da nam uvek nesto smeta i da smo vecito necim nezadovoljni, frustracija je osnovni pokretac jos od detinjstva da se stvari promene (na bolje ili na gore), i zato su nasi imigranti tikve bez korena ukoliko ne uspeju da puste nove ovde :), ja sam relativno nova u tome i jos ne znam kako to ide i da li je lako "primiti" se ovde ali pokusavamo.
Tudja nostalgija za onim tamo mi zvuci kao ona Stankoviceva "zal za mlados" iz Kostane, kako je bilo dobro na studijama, kako je bilo dobro imati 23, kako nam je bilo dobro kod mame i tate pre udaje, kako je bilo lepo pre nego sto smo odrasli i otisnuli se u svet...e crvc, ne moze tako, kad tad te sutnu iz gnezda da naucis da letis.
..........................................................................................................
Mislim da prakticno ne postoji nesto sto bi se moglo nazvati klasicnom kanadskom kuhinjom, kanadskim restoranom ili kanadskom hranom. Stotine godina imigracije su pretvorile "lokalnu" kuhinju u ogroman niz svetskih jela i peciva, sto je apsolutno fantasticno jer mozete da proputujete svet niz jednu ulicu restorana u Torontu.
Vecina tih jela je zapravo identicna sa pravim receptima i ukusom zbog dostupnosti originalnih sastojaka.
Znam da je ovo novopecenim imigrantima preskupo i zadnje na pameti u pocetku, cak stavise i nama je, ali govorim to u pokusaju da objasnim da kanadska kuhinja zapravo ne postoji, vec da je kao i nacija jedan veliki mix.
.................................................................................................
Sto se tice toga koliko je zdrava hrana i na koji nacin cete da se hranite, to je vec na vama i vasim finansijskim akrobacijama :)
Friday, November 11, 2011
11.11.11. pada prvi sneg :)
http://priceizvankuvera.wordpress.com/
Svaki put kad sva sretna kazem mami da dolazi jos jedna porodica, da su uspeli da se izvuku odande, ona se rastuzi.Verovatno saoseca sa svim ostalim bakama , dedama, bracom i sestrama koji su stajali na aerodromu i mahali krijuci suze novopecenim imigrantima svesni da ih nece videti godinama...Znam da je otprilike u periodu dok smo mi cekali tj pre i posle nas stiglo preko 12 porodica uglavnom sa decom. One porodice sa kojima sam u kontaktu su uglavnom u Ontariju, vecina u Torontu.Mada to verovatno nije ni deseti deo svih mladih ljudi sa porodicom koji su otisli sa onih prostora, a koji mozda nisu isli na forume ili me nasli preko bloga...
Ove godine se navrsava 8 godina od kako smo prvi put shvatili da se tamo stvari nece promeniti i da ako zelimo drugaciji zivot moramo da ga trazimo na drugom mestu. U to vreme tek smo poceli da zivimo zajedno i sredjivali smo svoj stancic na spratu zajednicke kuce, onda su ubili Djindjica, uvece smo sedeli i gledali se u neverici. Kao sto rekoh mrzim politiku i sve te igre i pozorista za ispiranje mozga (bar ono malo sto vam ostane posle svega kroz sta vas mediji godinama provlace), ali ovo nam je bio jasan znak da ce se svakom ko pokusa da promeni sistem i njegove zastitnike dogoditi isto...Godine koje su usledile pune novih varijacija "hleba i igara" samo su potkovale nasu sumnju, da se stvari nece promeniti za naseg zivota, iako jos nismo imali ni planirali decu, nismo bili spremni da ih zalozimo nekoj narednoj vlasti za topovsko meso.
Tako, tada smo kao i svi poceli da vagamo Australija, Novi Zeland ili Kanada, lakoca procesa i blizina je presudila.2006 sam ja konacno sakupila radni staz i predali smo papire u oktobru, hvatajuci poslednji voz po starom sistemu.Proslo je 5 godina a sad ce i 6ta od tad.
Vracam se na to zato sto se oko nove godine ljudi cesto sabiraju i oduzimaju :), kada su u pitanju protekle godine , zivot i postupci...
Vidim da se stvari jos nisu promenile, da se ljudi i dalje hrane obecanjima a za desert im se serviraju veliki bratovi,farme, skandalozne pevacice bez donjeg vesa i politika filovana mrznjom i fobijama.Posle 2004, nismo imali ni jedan domaci kanal memorisan, sve smo ih obrisali, ostao je Animal planet, National Geographic i Disvovery, i Baby TV kasnije :), to je bio nas pokusaj da zivimo van svega sto nas je okruzivalo i da se pravimo ludi.Ovde nemamo TV jos uvek.
Secam se da smo razgovarali sa jednim covekom (prijateljem naseg prijatelja) dve nedelje posto smo dosli, on je dosao 60tih i pomagao onima koji su dolazili posle, kao agent nekretninama u Torontu imao je mogucnosti, uglavnom pitao nas je da li nam nesto treba od pokucstva ili namestaja i Aca je (s obzirom da smo vec skoro sve skupili) rekao ako ima neki televizor da mu ne treba...covek se umalo naljutio i odbrusio mu - nisi dosao ovde da sedis i gledas TV vec da radis!I bio je u pravu, nikada nismo kupili televizor, dobili smo jedan kasnije i posle godinu dana taj isti covek nam je poslao jedan ali ih nikada nismo koristili. Sad, za drugu novu godinu koju slavimo ovde moj dragi zeli sebi da pokloni TV, to znaci da se konacno otkravio od onog prvog straha koji ga je grcio kada smo sleteli, konacno se oseca sigurnije i svoj na svome na poslu.Po meni, TV mi nikada ne bi trebao, net mi je sasvim dovoljan i sama sam svoj urednik i cenzor ( ako ne racunam cinjenicu da mi google redovno cita postu i bombarduje me addovima specijalno adaptiranim na osnovu mojih pretraga).
Uglavnom evo kratkog preseka, za protekle 3 godine od 8 porodica koje su dosle po skiled worker programu, nijedna nije zavrsila niti pocela na welfare-u, 5 osoba iz 5 razlicitih porodica radi u struci (u strukama koje nisu regulisane), ostali su na survivor poslovima ili ne rade, dvoje ih je ponovo upisalo skolu.Dve porodice nemaju dece, ostali imaju.
Da bi pronasli prvi posao u proseku im je trebalo izmedju 2 nedelje i 3 meseca (brze je ako imas nekog svog ovde), sredstva koja su doneli u Kanadi su bila dovoljna za otprilike 4 do 5 meseci zivota.Skoro sve porodice su u prvoj godini kupile kola (nekima jos nije istekla prva godina ali racunam da ce i oni kupiti nesto jer je prakticno nemoguce funkcionisati bez istih :)).
Prosecna mesecna primanja za one koji rade su u rasponu od 2000 do 3500 mesecno.
Samo dve porodice su dosad uspele da odu u posetu nazad, i to one koje su najduze ovde :). Vise od polovine je ostalo da zivi u Torontu.
.................................................................................................................................................
Juce mi je bio prvi komsija da se zahvali za kutijicu od drveta koju sam napravila njegovoj cerkici za haloween i napunila je slatkisima, doneo nam je karte za decju predstavu pa smo isli uvece svi zajedno.
Sa drugim komsijama koji nemaju dece vec samo psa, sam se upoznala odmah cim smo se preselili jer cesto setaju psa ispred naseg dvorista na travnjaku.
I jedni i drugi zive ovde vise od 5 godina ali su mi priznali da su prvu godinu proveli ne komunicirajuci ni sa kim...eto, a tako je lako :)
Cak i uvek sumnjicavi menadzment zgrade sam pokusala da potkupim kiflicama, ali se jos ne predaju mom sarmu. U Torontu smo imali odvratnog menadzera Wilsona koji je stvarno bio ljigav ali zato je nocni cuvar Abrar bio totalno ok, pola zivota je proveo u Nemackoj i cim sam mu rekla da i ja govorim nemacki poceo je da mi se obraca stalno na istom, na cudjenje svih ostalih stanara, da se malo podseti. Kad nam je crkao akumulator, on nam je pomogao da ga startujemo, sta god da nam je trebalo isli smo kod njega a ne kod Wilsona. Posto ne pije alkohol, kad god smo isli iz kupovine uvece ostavili smo mu koju limenku kole...Ove ovde jos nisam provalila ali ima vremena.
Verovatno misle da sam luda strankinja koja ide okolo i deli peciva hehehe.
Uglavnom na priredbi je bilo divno, bebac se u pocetku plasio a posle je skakao sa ostalom decom, jako mi je drago sto su nam komsije pruzile sansu da budemo u dobrim odnosima i da se upoznamo, pogotovo posle mojih prvih utisaka o Londonu i njegovim stanovnicima, koji se polako popravljaju na ovaj nacin.
Upoznala sam jos jednu "nasu" porodicu, sa kojima se takodje druzimo kad nam klinci dozvole :)
Napolju je bas poceo da pada neki sitan grad, danas je pilicno zahladnelo ima tek 5 C i duva vetar.Masakrirala sam preostale biljke u zardinjeri i pokupila lisce, sad opet pocinje nestrpljivo odbrojavanje do proleca, uf, nacekacu se :(.
...........................................................................................................................
Pada prvi sneg...
Svaki put kad sva sretna kazem mami da dolazi jos jedna porodica, da su uspeli da se izvuku odande, ona se rastuzi.Verovatno saoseca sa svim ostalim bakama , dedama, bracom i sestrama koji su stajali na aerodromu i mahali krijuci suze novopecenim imigrantima svesni da ih nece videti godinama...Znam da je otprilike u periodu dok smo mi cekali tj pre i posle nas stiglo preko 12 porodica uglavnom sa decom. One porodice sa kojima sam u kontaktu su uglavnom u Ontariju, vecina u Torontu.Mada to verovatno nije ni deseti deo svih mladih ljudi sa porodicom koji su otisli sa onih prostora, a koji mozda nisu isli na forume ili me nasli preko bloga...
Ove godine se navrsava 8 godina od kako smo prvi put shvatili da se tamo stvari nece promeniti i da ako zelimo drugaciji zivot moramo da ga trazimo na drugom mestu. U to vreme tek smo poceli da zivimo zajedno i sredjivali smo svoj stancic na spratu zajednicke kuce, onda su ubili Djindjica, uvece smo sedeli i gledali se u neverici. Kao sto rekoh mrzim politiku i sve te igre i pozorista za ispiranje mozga (bar ono malo sto vam ostane posle svega kroz sta vas mediji godinama provlace), ali ovo nam je bio jasan znak da ce se svakom ko pokusa da promeni sistem i njegove zastitnike dogoditi isto...Godine koje su usledile pune novih varijacija "hleba i igara" samo su potkovale nasu sumnju, da se stvari nece promeniti za naseg zivota, iako jos nismo imali ni planirali decu, nismo bili spremni da ih zalozimo nekoj narednoj vlasti za topovsko meso.
Tako, tada smo kao i svi poceli da vagamo Australija, Novi Zeland ili Kanada, lakoca procesa i blizina je presudila.2006 sam ja konacno sakupila radni staz i predali smo papire u oktobru, hvatajuci poslednji voz po starom sistemu.Proslo je 5 godina a sad ce i 6ta od tad.
Vracam se na to zato sto se oko nove godine ljudi cesto sabiraju i oduzimaju :), kada su u pitanju protekle godine , zivot i postupci...
Vidim da se stvari jos nisu promenile, da se ljudi i dalje hrane obecanjima a za desert im se serviraju veliki bratovi,farme, skandalozne pevacice bez donjeg vesa i politika filovana mrznjom i fobijama.Posle 2004, nismo imali ni jedan domaci kanal memorisan, sve smo ih obrisali, ostao je Animal planet, National Geographic i Disvovery, i Baby TV kasnije :), to je bio nas pokusaj da zivimo van svega sto nas je okruzivalo i da se pravimo ludi.Ovde nemamo TV jos uvek.
Secam se da smo razgovarali sa jednim covekom (prijateljem naseg prijatelja) dve nedelje posto smo dosli, on je dosao 60tih i pomagao onima koji su dolazili posle, kao agent nekretninama u Torontu imao je mogucnosti, uglavnom pitao nas je da li nam nesto treba od pokucstva ili namestaja i Aca je (s obzirom da smo vec skoro sve skupili) rekao ako ima neki televizor da mu ne treba...covek se umalo naljutio i odbrusio mu - nisi dosao ovde da sedis i gledas TV vec da radis!I bio je u pravu, nikada nismo kupili televizor, dobili smo jedan kasnije i posle godinu dana taj isti covek nam je poslao jedan ali ih nikada nismo koristili. Sad, za drugu novu godinu koju slavimo ovde moj dragi zeli sebi da pokloni TV, to znaci da se konacno otkravio od onog prvog straha koji ga je grcio kada smo sleteli, konacno se oseca sigurnije i svoj na svome na poslu.Po meni, TV mi nikada ne bi trebao, net mi je sasvim dovoljan i sama sam svoj urednik i cenzor ( ako ne racunam cinjenicu da mi google redovno cita postu i bombarduje me addovima specijalno adaptiranim na osnovu mojih pretraga).
Uglavnom evo kratkog preseka, za protekle 3 godine od 8 porodica koje su dosle po skiled worker programu, nijedna nije zavrsila niti pocela na welfare-u, 5 osoba iz 5 razlicitih porodica radi u struci (u strukama koje nisu regulisane), ostali su na survivor poslovima ili ne rade, dvoje ih je ponovo upisalo skolu.Dve porodice nemaju dece, ostali imaju.
Da bi pronasli prvi posao u proseku im je trebalo izmedju 2 nedelje i 3 meseca (brze je ako imas nekog svog ovde), sredstva koja su doneli u Kanadi su bila dovoljna za otprilike 4 do 5 meseci zivota.Skoro sve porodice su u prvoj godini kupile kola (nekima jos nije istekla prva godina ali racunam da ce i oni kupiti nesto jer je prakticno nemoguce funkcionisati bez istih :)).
Prosecna mesecna primanja za one koji rade su u rasponu od 2000 do 3500 mesecno.
Samo dve porodice su dosad uspele da odu u posetu nazad, i to one koje su najduze ovde :). Vise od polovine je ostalo da zivi u Torontu.
.................................................................................................................................................
Juce mi je bio prvi komsija da se zahvali za kutijicu od drveta koju sam napravila njegovoj cerkici za haloween i napunila je slatkisima, doneo nam je karte za decju predstavu pa smo isli uvece svi zajedno.
Sa drugim komsijama koji nemaju dece vec samo psa, sam se upoznala odmah cim smo se preselili jer cesto setaju psa ispred naseg dvorista na travnjaku.
I jedni i drugi zive ovde vise od 5 godina ali su mi priznali da su prvu godinu proveli ne komunicirajuci ni sa kim...eto, a tako je lako :)
Cak i uvek sumnjicavi menadzment zgrade sam pokusala da potkupim kiflicama, ali se jos ne predaju mom sarmu. U Torontu smo imali odvratnog menadzera Wilsona koji je stvarno bio ljigav ali zato je nocni cuvar Abrar bio totalno ok, pola zivota je proveo u Nemackoj i cim sam mu rekla da i ja govorim nemacki poceo je da mi se obraca stalno na istom, na cudjenje svih ostalih stanara, da se malo podseti. Kad nam je crkao akumulator, on nam je pomogao da ga startujemo, sta god da nam je trebalo isli smo kod njega a ne kod Wilsona. Posto ne pije alkohol, kad god smo isli iz kupovine uvece ostavili smo mu koju limenku kole...Ove ovde jos nisam provalila ali ima vremena.
Verovatno misle da sam luda strankinja koja ide okolo i deli peciva hehehe.
Uglavnom na priredbi je bilo divno, bebac se u pocetku plasio a posle je skakao sa ostalom decom, jako mi je drago sto su nam komsije pruzile sansu da budemo u dobrim odnosima i da se upoznamo, pogotovo posle mojih prvih utisaka o Londonu i njegovim stanovnicima, koji se polako popravljaju na ovaj nacin.
Upoznala sam jos jednu "nasu" porodicu, sa kojima se takodje druzimo kad nam klinci dozvole :)
Napolju je bas poceo da pada neki sitan grad, danas je pilicno zahladnelo ima tek 5 C i duva vetar.Masakrirala sam preostale biljke u zardinjeri i pokupila lisce, sad opet pocinje nestrpljivo odbrojavanje do proleca, uf, nacekacu se :(.
...........................................................................................................................
Pada prvi sneg...
Tuesday, November 8, 2011
Casa zuci iste casu meda
Izvinjavam se onima koji su trazili kontakt preko mojih drugih sajtova,i koje sam slucajno previdela, trenutno nemam vremena da ih sve odrzavam i obilazim, najcesce sam ovde i na fejsu, ako imate pitanja na koja mogu da odgovorim molim vas da ih postavite ili ovde ili mi u komentaru ostavite E mail a ja ga necu javno objaviti.Ako ne mogu da odgovorim na neka vasa pitanja tipa "kako bih se ja snasao tamo sa mojom strukom" oprostite mi, ali necu da nagadjam o necemu o cemu niko ne moze da zna, svako se ovde snadje na ovaj ili onaj nacin, pitanje je samo koliko posle bude zadovoljan svojom situacijom.Kanada je obecana zemlja za ljude koji su uporni, spremni na prilagodjavanje i 100% realni, i nije zemlja snova, nigde na svetu nista ne pada sa neba.Mozda nemamo probleme koje smo imali tamo, ali zivot je takav da uvek ume da nabaci nove i drugacije :))
"Never underestimate the power of stupid people in large groups."
"Don't be irreplaceable. If you can't be replaced, you can't be promoted."
"Experience is something you don't get until just after you need it."
"God is Santa Claus for adults."
"Knowing a lot of facts is not the same as being smart."
"It's not so much that people are stupid, but many don't take the time to think things through." --Lionel, talk show host on WABC Talk Radio
"Reasonable people adapt to the world. Unreasonable people persist in trying to adapt the world to themselves. Therefore, all progress depends on unreasonable people." --George Bernard Shaw
inace nemam obicaj da ovo radim jer mislim da je pola ovakvih akcija prevara, ali za ovu sam sigurna da nije, jer poznajem i predavala sam deci koja se bore da pomognu svojoj drugarici.
Podrzite Milicin cilj ako imate volje da pomognete
http://www.facebook.com/draganmilica
posaljite sms
Nijedan roditelj na svetu ne bi trebalo da gleda dete kako pati...
Dok se bebac nije rodio cini mi se da nisam znala za takav strah, ili za toliko razlicitih strahova vezanih za sve sto moze da mu se desi...istina, ne dao ti bog ono sto ti roditelj pomisli.
Mislim da sam dosad dotakla gotovo sve zivo vezano za emigraciju i navikavanje ovde, mozda se i ponavljam ponekad s obzirom da sam pola toga sto sam napisala vec i zaboravila ili ostavila daleko iza u nekom davnom postu.
Sta da se radi, desava se i u zivotu se neke stvari i situacije ponavljaju.
Danas smo proveli dan na igralistu, jesen nas je pocastila sa 17 stepeni u sred novembra i fantasticnim suncem.Obozavam kanadsku jesen, toliko je topla i sarena i puna sunca, tesko da podseca na ono dosadno hladno rominjanje i umiranje pod udarima severca i kojeg se secam mojih prethodnih jeseni.
I treba da bude takva, s obzirom da me ceka 5 meseci dosadne zime brrrrr :)
Upoznala sam jednu poljakinju sa devojcicom, koja zivi u Londonu vec 20 godina, site smo se ispricale i nasmejale, evo zasto...njene reci-
" tamo kod mojih (roditelji su se vratili u Poljsku kad su otisli u penziju) svi se zale i zavide nama ovde.Kazu blago tebi sve imas, kucu, pare , standard...kao da ne znaju da ni ovde nista ne pada sa neba, stalno neki posao a kad dodjes kuci nema druzenja kao tamo i kafenisanja, ako ti i neko svrati opet se prica o kuci, parama, poslu...Kanadjani su hladni, jednom sam otisla u pola mesenja kolaca do prve komsinice da pozajmim casu mleka jer mi je beba spavala i nisam mogla do prodavnice po mleko i od onda me smatraju ludom, zasto bi iko nekom kucao na vrata i trazio mleko? Tamo svi rade za mizeriju i sve isto kosta kao ovde a opet svi nekako zive i kad odemo nikad vise hrane ne vidim na stolu, i svi se druze.Imali su i tamo krize, nema struje, nema vode, ceo komsiluk je cekao na bunaru danima...znas ono kad komsija protrci selom da svima javi da je u neku prodavnicu stigla kafa pa svi stanu u red da cekaju i siti se ispricaju?
Znam, kako ne bih znala za redove za mleko, hleb i sve ostalo....site smo se nasmejale dok su nas ostali roditelji okolo gledali u cudu slusajuci nas razgovor.PS. iz mog iskustva Kanadjani su super fini ali ovi u Londonu jesu pomalo hladni i odmereni, drugaciji su nego oni u Torontu i Kiceneru.
Sta da radim, uvek nadjem neku dobrocudnu zrtvu za caskanje dok se deca igraju, volim da cujem sta ljudi imaju da kazu o zivotu i iskustvima ovde.
Skoro uvek pronadjemo zajednicke teme za razgovor, ona je zavrsila umetnost ovde ali ove godine slabo ima posla za slikara murala, muz ima firmu koja se bavi postavljanjem podova i njegov biznis ih odrzava.Roditelji nikad nisu zavoleli Kanadu i konacno su uspeli da se vrate u Poljsku, pretpostavljam da je lakse ziveti tamo sa kanadskom penzijom.
O jednoj stvari nisam nesto puno pisala da ne bi ispalo kako kukam, jer zaista nemam razloga da kukam, ali cinjenica je da cak i kada stanete malo na noge finansijski i socijalizujete se, zenama ce biti teze. Pogotovo sto u pocetku zabaviste lici na luksuz s obzirom na nasa primanja, baka servisa nema, komsije boli uvo da li ste zivi a najblizi prijatelji su vam u susednom gradu na 100 km...Retko kad se osecam usamljeno zahvaljujuci mojoj novostecenoj brbljivosti i bebcu, ali ponekad pozelim da mi neko skuva kafu, da neko drugi skuva rucak ili pricuva klinca makar na sat dva, jednostavno privatnost ne postoji, vreme za nas (ako ne racunam nas troje) ne postoji...kad udjem u kupatilo znam da me neko strpljivo ceka ispred vrata dok lupka sapom o njih i zove me( cisto da ne zaboravim da je tu ), tusiram se u 1 nocu kad zavrsim sve sto ne stignem da sklonim u toku dana, nigde i nikada ne mogu da odem sama, osecam da su kolica i torba za pelene i uzinu moji neophodni rekviziti i kao izgubljena sam bez njih, kad sam isla na snimanje rendgenom, bebac je kukao parkiran u hodniku ispred ordinacije, kod svih drugih lekara je isao sa mnom...
Meni sada vise ne smeta, navikla sam se i tu i tamo uspem da ukradem malo vremena npr da nakucam ovo, makar iz 5 pokusaja, ali ponekad je neprijatno vucarati dete po bolnicama, ili nekim drugim ustanovama koje nisu bas za decu i zahtevaju sate strpljenja koje klinci uglavnom nemaju.Kada pocnu da urlaju svi se osvrcu da vide sta mu radis...Drugim recima, iako smo nekako programirane od strane nasih majki da budemo vecite zrtve (priznajte da nijedan od vasih muzeva ne zna da ukljuci ves masinu sam bez 20 minuta objasnjavanja i onda se posle pola sata seti da pita da li je ok prati sav ves odjednom bez obzira na boju, materijal ili temperaturu?) jer ni svoje muzeve a ni svoju musku decu prave "mame" ne uce te zenske gluposti...Ovde na zalost ne mozete da racunate na pomoc ni mame ni muza, ne zato sto on nece ili ne ume da pomogne nego zato sto odlazi od kuce pre nego sto mi ustanemo a dolazi u 6 ili 7 uvece, kad se polako spremamo za laku noc.Sad je jos i napredak, u Torontu je dolazio kuci ponekad u 9 kad je bebac vec spavao, i sta nam onda preostane nego da veceramo, pogledamo neku seriju na netu, ja operem sudove i sklonim stvari i posle tusiranja se komiramo.Sutra ispocetka....
Zato su vikendi bitna razlika i maksimalno se trudim da vikendom jedemo van kuce i budemo negde napolju.
Sa decom se sve nekako pretvori u rutinu, ustajanje, dorucak, presvlacenje, jutarnja rutina (ili puna pelena koji ja zovem - dobro jutro mama) svadja oko toga cemu zapravo sluzi nosa..., crtaci i igra (on) pranje vesa i sudova (ja), kuvanje rucka i preganjanje oko jedenja istog jedno sat vremena, odlazak napolje do prodavnice ili igralista, povratak na uzinu opet presvlacenje ili kupanje ( zavisi od nivoa usput pokupljene prljavstine), igra (on) pranje sudova i kuvanje vecere dragom tati (ja), peglanje kosulja kad bebac legne, sklanjanje igracaka i stvari...s vremena na vreme rutinu razbije ribanje tepiha od blata, prosutog soka ili poslednji put psece kake u koju je ugazio, poneko usisavanje svih tepiha okolo ili prosutog secera, bacanje smeca, ribanje kupatila koje je uspeo da potopi igrajuci se brodicima...I dok u vecini slucajeva uspem sve da postignem i organizujem i nahranim obojicu, cujem se s prijateljima i porodicom i odvojim par minuta za sebe, plasi me cinjenica da ako ponekad jedva uspem sve da izbalansiram (iako imam osecaj da bi dan trebao da ima bar 28 sati), u kakvom cu tek haosu biti kada budem imala posao i dvoje dece i muza koji zavise od mene,kako cu onda uspeti sve da organizujem i jos gore kako cu ostati normalna pored toliko malo vremena za sebe?
Sve zene koje poznajem zive u uverenju da su jake i da mogu sve bolesti da prestoje na nogama i da brinu o svojoj porodici,a svi muskarci rade upravo suprotno, padnu u krevet i kukaju :))
Odluka da odvojis porodicu od sveta u kom je dosad bila ima jedan downside, ne mozes da racunas na pomoc "novog" sveta a ponekad ni na clanove porodice jer uglvnom nisu tu, prepusten si sam sebi.Vecina nas ce to prihvatiti i gurati dalje, mada postoje i oni momenti kad ti se to bas vrati kao talas i prelije casu tolerancije.I onda oni kazu ups "hormoni", moja zena je zmaj :)) malo malo pa bljuje vatru hehe, salim se ali zvuci poznato ( pogotovo lepsem delu populacije ).
Salu na stranu, moja mama nije imala baka servis ali je imala zene koje su nas cuvale ili starije komsinice koje bi nas pripazile po potrebi, imali smo vrtic od ujutru do 5 popodne, tatu koji je radio smene i uskakao kad je mogao, snalazili su se.Ipak mislim da su na neki nacin bili cudotvorci.
Ovde nemam jos uvek para za nekog da cuva bebca, niti za vrtic, ako nadjem posao onda cu mozda imati, nemam baka servis i aca radi po ceo dan, ono vreme sto ne radi provede u putu kuci ili odmoru od posla.Ono sto hocu da kazem je razmislite na koji nacin mozete sebi da olaksate, ucenje za koledz ili fax pored jednog ili dvoje dece koja vriste skacu i traze vasu paznju non stop, apsolutno je nemoguce.Ako oboje rade i deca su u vrticu ili skoli, opet neko treba da ih pokupi, nahrani, opere, spremi kucu...stvarno je potrebno biti zena zmaj i znati da moras da se oslonis samo na sebe jer nemas drugog izbora.
Moja drugarica (moje godiste) tamo jos uvek studira, ona je devojka koja zivi sa deckom i zavisi od mame i tate finansijski, zali se povremeno kako je jako tesko i muka joj je od studija i svega...Sad na to dodajte nema mame i tate, nema finansija, i porodicu o kojoj moras da brines i pored svega da ucis i grebes napred.Zeznuto, ali nije nemoguce, ima svoju psihicku i fizicku cenu.
Zato tih par ili vise godina koliko traje "obred prelaska" u novu naciju nekome uopste nece biti bolje, cak stavise bice mu jos gore nego tamo odakle je dosao jer ce biti bolno svestan da nema na koga da se osloni za pomoc ako sam ne uspe sve da postigne, ponekad da cak nema ni sa kim da porazgovara o onome sto ga muci...ako pokusa da objasni prijateljima tamo oni ga gledaju belo i ne razumeju ili ih nije briga, birao si uzivaj, a ovde neko ne uspe tako brzo da stekne nove prijatelje, mozda je prepreka jezik, mozda sredina, mozda tip licnosti, ali jedno je sigurno, nije svima lako da se snadju. Ma koliko da su fini servisi za emigrante ce vam uvaliti gomilu brosura i izbaciti vas napolje da se snalazite sami kao i dosad, jesu dobar izvor informacija i dobri su za ucenje jezika ali to je uglavnom to.
Aca i ja se kroz to provlacimo sa relativno malo ogrebotina ali nismo ni mi od kamena, smejemo se da imamo svoj 50to godisnji plan ( komunisti su imali neke 5to godinje planove, ali mi smo lenstine pa smo dali sebi vise vremena za postizanje ciljeva) u koji zelimo da uklopimo jedna lepa kola, par klinaca, gomilu letovanja i putovanja i jednu divnu bastu sa vockama i ostalim ukusnim biljkama, a izmedju svega toga puno smeha, setnji i lepog raspolozenja kad god je moguce.
Uvek imajte neki san koji treba ostvariti i koji ce vas drzati na povrsini kad vas sve vuce na dole...i da citiram junake iz Diznijevog crtaca,Princeza i zaba, "What happens when you finally make your dream come true?...Well, that's a good thing about dreams, you get to have another one :)"
"Casu meda jost niko ne popi
sto je casom zuci ne zagrci;
casa zuci iste casu meda,
smijesane najlakse se piju."
NJegos Gorki vijenac
Ubedljivo najbolja fora svih vremena hahaha
I niko nije bezgresan u Kandi :))
A japanci imaju bolno uvrnt smisao za humor XD
"Never underestimate the power of stupid people in large groups."
"Don't be irreplaceable. If you can't be replaced, you can't be promoted."
"Experience is something you don't get until just after you need it."
"God is Santa Claus for adults."
"Knowing a lot of facts is not the same as being smart."
"It's not so much that people are stupid, but many don't take the time to think things through." --Lionel, talk show host on WABC Talk Radio
"Reasonable people adapt to the world. Unreasonable people persist in trying to adapt the world to themselves. Therefore, all progress depends on unreasonable people." --George Bernard Shaw
inace nemam obicaj da ovo radim jer mislim da je pola ovakvih akcija prevara, ali za ovu sam sigurna da nije, jer poznajem i predavala sam deci koja se bore da pomognu svojoj drugarici.
Podrzite Milicin cilj ako imate volje da pomognete
http://www.facebook.com/draganmilica
posaljite sms
Nijedan roditelj na svetu ne bi trebalo da gleda dete kako pati...
Dok se bebac nije rodio cini mi se da nisam znala za takav strah, ili za toliko razlicitih strahova vezanih za sve sto moze da mu se desi...istina, ne dao ti bog ono sto ti roditelj pomisli.
Mislim da sam dosad dotakla gotovo sve zivo vezano za emigraciju i navikavanje ovde, mozda se i ponavljam ponekad s obzirom da sam pola toga sto sam napisala vec i zaboravila ili ostavila daleko iza u nekom davnom postu.
Sta da se radi, desava se i u zivotu se neke stvari i situacije ponavljaju.
Danas smo proveli dan na igralistu, jesen nas je pocastila sa 17 stepeni u sred novembra i fantasticnim suncem.Obozavam kanadsku jesen, toliko je topla i sarena i puna sunca, tesko da podseca na ono dosadno hladno rominjanje i umiranje pod udarima severca i kojeg se secam mojih prethodnih jeseni.
I treba da bude takva, s obzirom da me ceka 5 meseci dosadne zime brrrrr :)
Upoznala sam jednu poljakinju sa devojcicom, koja zivi u Londonu vec 20 godina, site smo se ispricale i nasmejale, evo zasto...njene reci-
" tamo kod mojih (roditelji su se vratili u Poljsku kad su otisli u penziju) svi se zale i zavide nama ovde.Kazu blago tebi sve imas, kucu, pare , standard...kao da ne znaju da ni ovde nista ne pada sa neba, stalno neki posao a kad dodjes kuci nema druzenja kao tamo i kafenisanja, ako ti i neko svrati opet se prica o kuci, parama, poslu...Kanadjani su hladni, jednom sam otisla u pola mesenja kolaca do prve komsinice da pozajmim casu mleka jer mi je beba spavala i nisam mogla do prodavnice po mleko i od onda me smatraju ludom, zasto bi iko nekom kucao na vrata i trazio mleko? Tamo svi rade za mizeriju i sve isto kosta kao ovde a opet svi nekako zive i kad odemo nikad vise hrane ne vidim na stolu, i svi se druze.Imali su i tamo krize, nema struje, nema vode, ceo komsiluk je cekao na bunaru danima...znas ono kad komsija protrci selom da svima javi da je u neku prodavnicu stigla kafa pa svi stanu u red da cekaju i siti se ispricaju?
Znam, kako ne bih znala za redove za mleko, hleb i sve ostalo....site smo se nasmejale dok su nas ostali roditelji okolo gledali u cudu slusajuci nas razgovor.PS. iz mog iskustva Kanadjani su super fini ali ovi u Londonu jesu pomalo hladni i odmereni, drugaciji su nego oni u Torontu i Kiceneru.
Sta da radim, uvek nadjem neku dobrocudnu zrtvu za caskanje dok se deca igraju, volim da cujem sta ljudi imaju da kazu o zivotu i iskustvima ovde.
Skoro uvek pronadjemo zajednicke teme za razgovor, ona je zavrsila umetnost ovde ali ove godine slabo ima posla za slikara murala, muz ima firmu koja se bavi postavljanjem podova i njegov biznis ih odrzava.Roditelji nikad nisu zavoleli Kanadu i konacno su uspeli da se vrate u Poljsku, pretpostavljam da je lakse ziveti tamo sa kanadskom penzijom.
O jednoj stvari nisam nesto puno pisala da ne bi ispalo kako kukam, jer zaista nemam razloga da kukam, ali cinjenica je da cak i kada stanete malo na noge finansijski i socijalizujete se, zenama ce biti teze. Pogotovo sto u pocetku zabaviste lici na luksuz s obzirom na nasa primanja, baka servisa nema, komsije boli uvo da li ste zivi a najblizi prijatelji su vam u susednom gradu na 100 km...Retko kad se osecam usamljeno zahvaljujuci mojoj novostecenoj brbljivosti i bebcu, ali ponekad pozelim da mi neko skuva kafu, da neko drugi skuva rucak ili pricuva klinca makar na sat dva, jednostavno privatnost ne postoji, vreme za nas (ako ne racunam nas troje) ne postoji...kad udjem u kupatilo znam da me neko strpljivo ceka ispred vrata dok lupka sapom o njih i zove me( cisto da ne zaboravim da je tu ), tusiram se u 1 nocu kad zavrsim sve sto ne stignem da sklonim u toku dana, nigde i nikada ne mogu da odem sama, osecam da su kolica i torba za pelene i uzinu moji neophodni rekviziti i kao izgubljena sam bez njih, kad sam isla na snimanje rendgenom, bebac je kukao parkiran u hodniku ispred ordinacije, kod svih drugih lekara je isao sa mnom...
Meni sada vise ne smeta, navikla sam se i tu i tamo uspem da ukradem malo vremena npr da nakucam ovo, makar iz 5 pokusaja, ali ponekad je neprijatno vucarati dete po bolnicama, ili nekim drugim ustanovama koje nisu bas za decu i zahtevaju sate strpljenja koje klinci uglavnom nemaju.Kada pocnu da urlaju svi se osvrcu da vide sta mu radis...Drugim recima, iako smo nekako programirane od strane nasih majki da budemo vecite zrtve (priznajte da nijedan od vasih muzeva ne zna da ukljuci ves masinu sam bez 20 minuta objasnjavanja i onda se posle pola sata seti da pita da li je ok prati sav ves odjednom bez obzira na boju, materijal ili temperaturu?) jer ni svoje muzeve a ni svoju musku decu prave "mame" ne uce te zenske gluposti...Ovde na zalost ne mozete da racunate na pomoc ni mame ni muza, ne zato sto on nece ili ne ume da pomogne nego zato sto odlazi od kuce pre nego sto mi ustanemo a dolazi u 6 ili 7 uvece, kad se polako spremamo za laku noc.Sad je jos i napredak, u Torontu je dolazio kuci ponekad u 9 kad je bebac vec spavao, i sta nam onda preostane nego da veceramo, pogledamo neku seriju na netu, ja operem sudove i sklonim stvari i posle tusiranja se komiramo.Sutra ispocetka....
Zato su vikendi bitna razlika i maksimalno se trudim da vikendom jedemo van kuce i budemo negde napolju.
Sa decom se sve nekako pretvori u rutinu, ustajanje, dorucak, presvlacenje, jutarnja rutina (ili puna pelena koji ja zovem - dobro jutro mama) svadja oko toga cemu zapravo sluzi nosa..., crtaci i igra (on) pranje vesa i sudova (ja), kuvanje rucka i preganjanje oko jedenja istog jedno sat vremena, odlazak napolje do prodavnice ili igralista, povratak na uzinu opet presvlacenje ili kupanje ( zavisi od nivoa usput pokupljene prljavstine), igra (on) pranje sudova i kuvanje vecere dragom tati (ja), peglanje kosulja kad bebac legne, sklanjanje igracaka i stvari...s vremena na vreme rutinu razbije ribanje tepiha od blata, prosutog soka ili poslednji put psece kake u koju je ugazio, poneko usisavanje svih tepiha okolo ili prosutog secera, bacanje smeca, ribanje kupatila koje je uspeo da potopi igrajuci se brodicima...I dok u vecini slucajeva uspem sve da postignem i organizujem i nahranim obojicu, cujem se s prijateljima i porodicom i odvojim par minuta za sebe, plasi me cinjenica da ako ponekad jedva uspem sve da izbalansiram (iako imam osecaj da bi dan trebao da ima bar 28 sati), u kakvom cu tek haosu biti kada budem imala posao i dvoje dece i muza koji zavise od mene,kako cu onda uspeti sve da organizujem i jos gore kako cu ostati normalna pored toliko malo vremena za sebe?
Sve zene koje poznajem zive u uverenju da su jake i da mogu sve bolesti da prestoje na nogama i da brinu o svojoj porodici,a svi muskarci rade upravo suprotno, padnu u krevet i kukaju :))
Odluka da odvojis porodicu od sveta u kom je dosad bila ima jedan downside, ne mozes da racunas na pomoc "novog" sveta a ponekad ni na clanove porodice jer uglvnom nisu tu, prepusten si sam sebi.Vecina nas ce to prihvatiti i gurati dalje, mada postoje i oni momenti kad ti se to bas vrati kao talas i prelije casu tolerancije.I onda oni kazu ups "hormoni", moja zena je zmaj :)) malo malo pa bljuje vatru hehe, salim se ali zvuci poznato ( pogotovo lepsem delu populacije ).
Salu na stranu, moja mama nije imala baka servis ali je imala zene koje su nas cuvale ili starije komsinice koje bi nas pripazile po potrebi, imali smo vrtic od ujutru do 5 popodne, tatu koji je radio smene i uskakao kad je mogao, snalazili su se.Ipak mislim da su na neki nacin bili cudotvorci.
Ovde nemam jos uvek para za nekog da cuva bebca, niti za vrtic, ako nadjem posao onda cu mozda imati, nemam baka servis i aca radi po ceo dan, ono vreme sto ne radi provede u putu kuci ili odmoru od posla.Ono sto hocu da kazem je razmislite na koji nacin mozete sebi da olaksate, ucenje za koledz ili fax pored jednog ili dvoje dece koja vriste skacu i traze vasu paznju non stop, apsolutno je nemoguce.Ako oboje rade i deca su u vrticu ili skoli, opet neko treba da ih pokupi, nahrani, opere, spremi kucu...stvarno je potrebno biti zena zmaj i znati da moras da se oslonis samo na sebe jer nemas drugog izbora.
Moja drugarica (moje godiste) tamo jos uvek studira, ona je devojka koja zivi sa deckom i zavisi od mame i tate finansijski, zali se povremeno kako je jako tesko i muka joj je od studija i svega...Sad na to dodajte nema mame i tate, nema finansija, i porodicu o kojoj moras da brines i pored svega da ucis i grebes napred.Zeznuto, ali nije nemoguce, ima svoju psihicku i fizicku cenu.
Zato tih par ili vise godina koliko traje "obred prelaska" u novu naciju nekome uopste nece biti bolje, cak stavise bice mu jos gore nego tamo odakle je dosao jer ce biti bolno svestan da nema na koga da se osloni za pomoc ako sam ne uspe sve da postigne, ponekad da cak nema ni sa kim da porazgovara o onome sto ga muci...ako pokusa da objasni prijateljima tamo oni ga gledaju belo i ne razumeju ili ih nije briga, birao si uzivaj, a ovde neko ne uspe tako brzo da stekne nove prijatelje, mozda je prepreka jezik, mozda sredina, mozda tip licnosti, ali jedno je sigurno, nije svima lako da se snadju. Ma koliko da su fini servisi za emigrante ce vam uvaliti gomilu brosura i izbaciti vas napolje da se snalazite sami kao i dosad, jesu dobar izvor informacija i dobri su za ucenje jezika ali to je uglavnom to.
Aca i ja se kroz to provlacimo sa relativno malo ogrebotina ali nismo ni mi od kamena, smejemo se da imamo svoj 50to godisnji plan ( komunisti su imali neke 5to godinje planove, ali mi smo lenstine pa smo dali sebi vise vremena za postizanje ciljeva) u koji zelimo da uklopimo jedna lepa kola, par klinaca, gomilu letovanja i putovanja i jednu divnu bastu sa vockama i ostalim ukusnim biljkama, a izmedju svega toga puno smeha, setnji i lepog raspolozenja kad god je moguce.
Uvek imajte neki san koji treba ostvariti i koji ce vas drzati na povrsini kad vas sve vuce na dole...i da citiram junake iz Diznijevog crtaca,Princeza i zaba, "What happens when you finally make your dream come true?...Well, that's a good thing about dreams, you get to have another one :)"
"Casu meda jost niko ne popi
sto je casom zuci ne zagrci;
casa zuci iste casu meda,
smijesane najlakse se piju."
NJegos Gorki vijenac
Ubedljivo najbolja fora svih vremena hahaha
I niko nije bezgresan u Kandi :))
A japanci imaju bolno uvrnt smisao za humor XD
Subscribe to:
Posts (Atom)