Street Food + Entertainment

Unapred se izvinjavam zbog štamparskih grešaka, još uvek se navikavam na novu tastaturu :)

Pre dobrih 6 godina sedeli smo tako pred ekranom, grickajući nokte i tražeci nešto, bilo šta što će nam reći kakav nas život čeka u Kanadi, kakvi su ljudi, kakve su cene, na šta da se pripremimo...i ništa, par zastarelih blogova, par foruma ispunjenih mržnjom i polu objašnjenim informacijama...ništa, samo slike Kanade, prirode i gradova, razočaravajuce malo informacija i odgovora na hiljadu naših pitanja, kako je tamo, kako je biti pridošlica, kako pronaći posao...Na sreću blagovremeno smo nabasali na blog nekog Nabila na kom je opisao svoj dolazak i dao pr korisnih informacija koje su nam značile.
Sećam se da je na tom blogu bio spisak koliko jedna osoba, ili dve, troši mesečno na potrepštine tipa stan, hrana i ostalo, kasnije se ispostavilo da je spisak totalno bio nerealan za porodicu sa malim detetom jer smo mi trošili mnogo više od navedenih 500$ za hranu mesecno, ali jedna od stavki koja mi nije tada a i prethodnih par godina bila jasna bila je 200$ za entertainment- zabavu.Prve godine nismo ni znali sta je to, jurili smo da se snadjemo, nadjemo posao, stan, druge godine je bilo malo lakse potrošili smo prvih 100$ na entertaiment ali ne na nas, vec na porodicnu godisnju ulaznicu za Ontario Science Centar da bi klinac mogao u igraonice tamo preko zime, jer nismo imali ni TV.Par puta smo jeli u trznom na food court-u i to je bilo to, nismo ni stigli do tih famoznih 200 verovatno za celu godinu.Trece godine smo imali park, bazen i igraliste prakticno u dvoristu, nije bilo nekih mesta gde da se ode, platili smo par ulaznica za igraonice preko zime, opet smo potrosili par puta na neku brzu hranu i jednom smo otisli na veceru u neki grozni Buffalo wings restoran, trece godine smo mozda stigli do preko 100$ cifre na mesecnoj bazi kada smo kupili TV, jer je sama pretplata bila oko 100$ ako se to racuna u entertainment budzet, ali ja to ubrajam u racune, zabava mi je nekako izlazak van kuce.
Recimo da se nismo mnogo zabavljali na mestima koja zahtevaju odredjene sume u prve 3 godine, ali smo zato koristili sve moguce besplatne resurse,biblioteke,muzeje, parkove, igralista, splash,dogadjanja za decu i ono sto je bilo oko nas.Kada sam i ja pocela da radim, mogli smo da izadjemo tu i tamo vikendom da ne kuvamo ili da narucimo klopu, mogli smo da odemo na kanu na ceo dan ili na skijanje ili slicno,ali posle nekog vremena shvatila sam da ce mi biti tesko da budem zadovoljna hranom koju placam jer je daleko od onoga sto ja spremam i na sta smo navikli, ima doduse par mesta na koja jos uvek volim da odem jer kuvaju sa srcem i ne menjaju kvalitet u zavisnosti od doba dana.
Ako ne racunam drive-thru restorane tipa Tim Hortons-a,Wendys-a i McDonalds-a, hrana je najsvezija u vreme kada ljudi izlaze sa posla na pauzu za rucak, tada je i veca guzva, uvece pred samo zatvaranje obicno prodaju zaostalu klopu upola cene ali sada je vec ohladjena i bljutava.U prodavnicama koje imaju Deli i peku meso i prodaju gotovu hranu obicno oko 9 kada zatvaraju deli spakuju sve u kutije i daju upola cene, tada peceno pile kosta 5$, inace ih prodaju za od 8 do 12$ po komadu zavisi od prodavca.
Isto vazi i za hleb od prethodnog dana i peciva, prosecna cena hleba krece se od 1$ za veknu do 5$ za posebne vrste hleba od posebnih brasna ili sa dodacima, kao npr hleb sa maslinama i mediteranskim biljem ili crni razeni hleb pumpernickel.
Sto se restorana tice ima ih milion, sa svih mogucih mesta i obicno koristimo yelp ili urban spoon da vidimo sta ima i kakve su cene.
Vrlo je popularan svedski sto, buffet ovde i poznati su kineski restorani, posetili smo Mandarin, Imperial buffet,Dragon Pearl u Torontu i King buffet u Kiceneru.Hrana je ok, nije losa ima dosta izbora nadje se za svakog po nesto, supe, salate,pica, pecenog mesa i krompira, kineskih jela, morske hrane i deserta, pravilo je da se plati ulaz po osobi zavisno od mesta i doba dana od 15 do 20$ i onda mozete da ostanete par sati unutra i probate sta zelite, pice se placa posebno i usput vam sluze vodu punu leda da se brze zasitite ;).
Za one koji vole picu u severnoj americi sledi razocarenje, bar po mom misljenju, pica nije ni nalik na evropske varijante, testo je debelo i slatkasto a na nju moze da se stavi sve od pecene piletine do sosa za rostilj BBQ sauce koji ne volim ni malo.Kupovina pice ide ovako dobijate testo i tri preliva za cenu npr testo plus paradajz sos, plus sir plus salama, za reklamiranu cenu koja je zavisno od mesta od 12 dolara pa navise za malu picu ( mala pica je velicine velikog tanjira za rucavanje) za ostalo sto zelite na pici morate da doplatite oko 2 ili 3 dolara po "toppingu" tako da jedna pica na koju dodate npr sunku i pecurke ili masline izadje oko 20$ plus porez, plus dostava ako narucujete.Gotove smrznute pice u prodavnicama kostaju od 5 do 10$, na snizenju ih prodaju 3 za 10.
U poslednjih par godina 2 puta sam jela picu koja podseca na evropsku (a koju nisam ja pravila), i to uglavnom u picerijama koje drze nasi ljudi kojih ima nekoliko u KW i kvalitet je skroz ok. Probali smo Maestros pizza u Waterloo i pizza Roma u Kitcheneru koja je odmah pored one Montenegro prodavnice na Williamsburgu koju sam vec spominjala.
Ima jos dve jedna je u Waterloo town sqare u centru gde imaju pristojnu picu iz peci a druga u kojoj nisam bila je isto u centru i zove se Fratello.
Restorani se dele na etno kao sto su kineski, japanski,tajlandski, turski, evropski itd i na specijalizovane za odredjenu vrstu hrane npr Swiss chalet - peceni pilici i grill, Baton rouge- rebra, krmenadle, stejk na rostilju, Wendy i McDonalds - preradjena piletina, senvici i pomfrit, Wings up- pileca krila, Popeyes- pohovana hrana, uglavnom piletina, skampi,Smokey's poutine- putin(pomfrit preliven cime zelite) Zoup- razne supe i salate, Subway- sendvici itd., i poslednji na listi su Pubovi koji sluze pivo i alkohol uz hranu opet uglavnom nesto przeno i peceno na brzinu kao svuda poplularna pileca krilca.
Probala sam sushi, nije mi se svideo, neke stvari su jednostavno previse zive i sveze i nisam neki ljubitelj morskih plodova mada mogu da ih jedem pecene ili kuvane.Probali smo indijsku kuhinju i kari, nikako se ne ne slazu sa nasim culima, jednostavno je previse cudnih zacina i ljutih stvari, hrana je servirana kao cudna mesavina neceg sto je prezacinjeno i podseca na otpatke iz kuhinje zuckasto zelenkaste ili crvenkaste boje preliveno preko bezukusnog kuvanog pirinca, na oko izgleda lose u ustima jos gore, jednostavno nije za mene, ko voli nek izvoli.
Jos nesto sto treba znati kod indijske hrane, s obzirom da tamo izvorno nema viljusaka i kasika hrana se sprema i jede iskljucivo rukama, naravno da u restoranima imate pribor za jelo i da mozete da ga koristite ali ono sto sam videla je da kada god nesto spremaju uglavnom koriste ruke, za pohovanje, oblikovanje itd. tako ako ste freak koji ne voli da mu neko dira hranu rukama nemojte u indijski restoran :)
Kineska kuhinja zavisi od provincije odakle su vlasnici- secuanska, kantoneska, hunanska ili neka cetvrta.Uglavnom mi odgovara secuanska kuhinja koja ukljucuje pecenu prasetinu, piletinu, malo cilija i slatko kisele sosove, jedino sto mi se nije svidelo kod kineskih jela je kada u hranu dodaju sos od ostriga koji ima specifican miris na ribu i vrlo slan ukus.Ujak moje drugarice drzi hot pot restoran, vrlo zabavna stvar, sveza iseckana hrana na tacnama se donosi za sto u sredini kog kljuca lonac supe na grejacu i onda svako ubacuje sta zeli i vadi kada se skuva i zacini, usput ima vremena da se se sali i prica, sveza hrana, dobar ukus,jako mi se svidelo.


Jos jedna zabavna i popularna stvar je Mongolian grill


U zemlji u kojoj vecina mladih ljudi ne zna da kuva i nema potrebu da to nauci, jesti van kuce je sasvim normalno a retko koji restoran blizu centra lose posluje,hrana za lokalne uslove nije skupa jedan posluzavnik hrane u trznom kosta najvise 10$ i ukljucuje 2 vrste pecenog mesa, kuvano povrce + pirinac, pire krompir, pomfrit ili rezance,i kolu, realno 2 osobe mogu da se najedu za 10tak dolara.Kada god idem tamo na rucak uzimam Bourbon chicken pileci rostilj u specijalnom slatkastom sosu koji obozavam ili piletinu pohovanu u tempura testu (nalik na krckavo testo za palacinke) u slatkom sosu od naranzi.
Porcija hrane u prosecnom restoranu se krece izmedju 15 i 20$, rucak i pice za 4 osobe izadje oko 100$ do 120$, kada se doda porez i napojnica koja se obicno daje u visini od 18% od cene racuna.
Najgore mesto na kom sam jela je ubedljivo Boston Pizza, obicno u restoranima pise da sacekate da vam hostesa nadje mesto da sednete, i prvi put kada smo otisli cekali smo pola sata na vratima za mesto u polupraznom restoranu , niko se nije pojavio da nam pomogne a nismo bili jedini koji su cekali i to sa malim detetom koje nije super strpljivo, posle nekog vremena smo se okrenuli i otisli.Drugi put sam bila trudna i zamolila sam ih da mi donesu porciju krilaca bez sosa, doneli su 5 smezuranih zagorelih krila u preljutom sosu i nisu hteli da ih zamene jer je za stolom sedelo 20tak mojih koleginica i konobarica koja nije upamtila sta sam ja narucila je tvrdila da sam trazila krila u sosu a ne bez njega...hrana je grozna, bar u nasem lokalnom restoranu za cene koje naplacuju.East side Mario (opetkod nas) nije nista bolji, oni sluze spagete, picu i italijanska jela ali verujte totalno neprepoznatljiva nekom ko je odrastao u komsiluku Italije.Ovakvi restorani su frančize to znači da restorani koji rade pod zajedničkim imenom imaju različite vlasnike pa ako ste u jednom lose prošli ne znaći da ćete i u drugom.
Frančiza se kupuje, Tim Hortons,Boston Pizza,Burbon grill, Subway i ostali ako platite vlasniku frančize vi lepo otvorite svoj restoran pod njihovim imenom sa njihovom opremom pri čemu morate da platite određenu sumu za kupovinu svega, i kada počnete da poslujete deo vašeg profita ide njima ( neproverena informacija je oko 20%).
Moja nesreća je što smo vrlo probirljivi što se hrane i ukusa tiče, mogu da kažem da sam lepo jela u mađarskom i nemačkom restoranu jer mi je ta hrana prijala i bila je lepo spremljena, šta sam jela -gulaš i šniclu :)

U restoranu je sasvim ocekivano da sve sto niste pojeli spakujete i nosite kuci, to je hrana koju ste platili i ne treba da se baca.

Od blisko istočne hrane sviđaju mi se sarmice u vinovom lišću i soku od limuna, baba ganoush i hummus, i njihovi krckavi naan hlebovi, meso je uglavnom giros i raznorazni ražnjići i roštilj, opet poznato i ništa posebno.
Uvek me pitaju kakva je kanadska kuhinja i uvek kažem da kanadska kuhinja kao takva ne postoji, ima tih par jela koje kanađani svojataju kao što je putin, bilo šta u šta je ubačen javorov sirup i neki kolač koji se zove dabrov rep, ostalo je sve mix emigrantskih kuhinja i jela iz celog sveta.
Ono što jedem ovde a nisam jela skoro nikada u Evropi je brokoli na sve moguće načine, kuvan na pari ili u čorbi, čorba od bundeve koju obožavam, yam krompir, bosiljak u jelima i dosta drugih svežih začina, kineski bok choy kupus, kineske enoki i oyster pečurke (koje se gaje ovde), shitake jedem ali vrlo retko,braon šampinjone,kineski patlidžan,slatki grašak u mahuni i sojine klice i razne kineske rezance kao lo mein, chow mein, japanske soba i udon, pirinčana testa.
Grejs mi je donosila na posao nigerijski crni pasulj kuvan u banana lišću, koji mi se svideo i pre neki dan sam ga sama prvi put napravila, posle cega sam skontala zašto ga je retko pravila, proces je vrlo naporan i treba vremena da se napravi, ali pravila sam ga od želje i bez banana lišća samo sam ga zapekla u rerni pod folijom i ispao je ok, plus malo sam izmenila recept pa nisam u njega dodala sušenu ribu i jaja.
Jelo se zove moi moi i najteži deo je očistiti sav pasulj od ljuske pre mlevenja i kuvanja, pasulj prethodno mora da se potopi par sati ili preko noći, samelje se u pastu sa začinima i onda se kuva.Ukus je sličan pašteti od soje ili piletine sa paradajzom, nije ni nalik na ukus pasulja jer je black eyed beans ili peas bliži soji.



Supu od bundeve kuvam tako što dan ranije ispečem bundeve u rerni, to im daje kremast i sladak ukus u čorbi, i usput ih jedemo tako što narendamo sir i salamu na njih i malo majoneza pa ih koristimo umesto testa za picu praktično, šta ostane sutra ide u supu.Izdinstam vrlo malo luka sa biberom i vegetom na ulju, na to dodam seckani krompir- 2 komada, zelen lišće, so,i malo aleve paprike i čilija, nalijem vodom i skuvam krompir, ponekad dodam kocku za supu ako kuvam puno čorbe.Kada je gotovo ubacim bundevu i sve umutim blenderom u krem čorbu, dodam muskatni orah, mrvu cimeta i još malo čilija,mešanog bibera i belog luka u prahu, već po ukusu.Jedem je sa seckanim parmezanom u njoj ili kašikom jogurta, postoje razne varijacije ali najlepša mi je sa pečenom bundevom jer je slatka i gusta.
A može i ovako mmmmmmm



Kako se zabavljaju porodicni ljudi ...

Retko koji restoran radi duze od 10 uvece, vecina zatvara oko 8 ili 9, samo pab radi posle ponoci i to ne duze od 2.Kada se izlazi sa drustvom obicno idemo petkom odmah posle posla na druzenje i veceru,i onda svako placa svoj racun i kuci. Kad god smo predlozili vikend ljudi su se bunili da je vikend vreme za porodicu i zavrsilo se na tih sat dva petkom uvece u nekom restoranu.
Ako vas ikada pozovu na neciji rodjendan u restoran, budite spremni da sami platite svoj racun i ne nosite poklon, kupovina poklona je ovde demode, ljudi razmenjuju gift kartice, to su kartice sa placenim iznosom na njima obicno 15 ili 20$ koji slavljenik moze da potrosi u datoj prodavnici, moj dragi je prvi put naucio svoju lekciju i morao da zajmi pare od drugara jer je pretpostavio da slavljenik organizuje klopu i pice kao kod nas, ali ne uvek i svuda u Kanadi svako placa svoj racun.Za praznike smo dobijali na poslu takve kartice od roditelja uglavnom za Starbucks ili Tim Hortons, ponekad za Chapters koji je prodavnica knjiga i igracaka.
Najvise me je nerviralo to sto cim smo seli za sto svi su povadili svoje mobilne telefone i stavili ih pored tanjira, nije se mnogo razgovaralo nesto o poslu nesto o hrani koju vredi naruciti, pola zapocetih razgovora se zavrsi tako sto neko odsutno tipka poruku muzu, komentarise na netu ili pokazuje slike sa telefona nekom do sebe.
Jelo se pilo, pozdravili smo se i svako svojoj kuci, TGIF, za one koji znaju sta to znaci.
Jednom smo isli na mini golf preko leta i bilo je super, drugi put smo vodili klince na kuglanje i to je bilo super, deca su uzivala.Svake godine je firma organizovala bozicni bal ali ja nikada nisam isla, nesto u potiljku mi ne dozvoljava da idem sama na mesta gde ce svi povesti muzeve, momke i koga vec i gde cu gledati svoje sefove kako piju a i oni mene, plus mrzim sve praznike oko nove godine zakljucno sa istom, da ne moram da ih slavim zbog klinaca ne bih se ni mucila.
Restorani, sportske aktivnosti i piknici su druga stvar, to vec volim.Ranije kada smo ziveli u Torontu i Aca radio u drugacijoj firmi svakog poslednjeg petka u mesecu radili su do 3 a onda su isli na rucak sa menadzerom u neki fensi restoran, na racun firme to se zvalo "work lunch".Sada toga nema ali tu i tamo im ubace neku sportsku aktivnost tipa igraonica za odrasle u drugoj polovini radnog dana.

Pa da polako zavrsim ovaj dugi post, ako imaju tu opciju da unajme dadilju parovi mogu da izadju na veceru ili u bioskop, da odu na bazen ili u pozoriste, sve te zabave se zavrsavaju u roku od dva tri sata da bi se stiglo na spavanje jer deca ce ustati odmorna a i dadilja kosta...i dok se mi smatramo sretnim ako legnemo pre ponoci, imam drugarice koje sa posla odrade sat u teretani, istusiraju se i lezu pre 10.
Na provodjenje noci u kafani ili diskoteci ovde nemojte ni da pomisljate, to ne prilici cak ni studentima jer i oni moraju da uce i opravdaju jednog dana svoj studentski dug banci...Tako da lokalna zabava nije ni nalik na evropsku varijantu, kafici nemaju baste u kojima moze satima da se sedi i pijucka picence, opravdanje je mozda sto nemamo ni klimu za to, ali kad pogledam opet onu svajcarsku i skandinaviju zaklela bih se da postoji nacin,kultura da se negde sedi satima za stolom a da niste na poslu i ne radite nesto korisno ne postoji...Postoji kultura trcanja, odlaska u teretanu, kupovine, slobodno vreme se trosi po trznim centrima ili u prirodi.
Najbolje se druze penzioneri. U zimska jutra pre otvaranja prodavnica kada idem na posao vidjam ih kako spartaju trznim, dok cekam bus vidim ih kako se skupljaju kod Tim Hortonsa sa vrsnjacima na kaficu/caj i razgovor, posle toga sledi obilazak prodavnica ili setnja po antikvarnicama, kupovina par beskorisnih drangulija, povratak u rezidenciju za starije osobe koja ima bazen, pedikir i casove slikanja i strikanja...njihovi dani su ispunjeni vremenom za druzenje, izlascima na ruckove i kreativnim aktivnostima.
Za one koji ne znaju sta je Tim Hortons, to je kanadska verzija kafa+krofne i slatka peciva (u kojoj vecina emigranata nadje prvi survival job), nista bolje da pocnete dan nego stostruka doza secera i kofeina direkt u venu, ne treba red bull krila su zagarantovana ali i sugar crash tamo negde oko podneva.

Konacno gost!

Idu praznici i vreme kada se radujemo najmilijima i gostima, pa tako i ja mogu da vas obradujem da konacno imam novog gosta na blogu,
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!

Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic


Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.

Ko sam ja?

Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.

Kako je izgledao proces dobijanja vize?

Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).

Prvi dani?

Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.

Gde sam živeo i gde sada živim?

Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.

Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?

Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.

Koji su mi planovi za budućnost?

Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.

Da li je preseljenje bilo dobra odluka?

U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)

Kako izgleda moj život u Kanadi?

Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.

Šta mislim o Kanadi?

Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.

Šta mislim o Srbiji?

Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.

Kakav je Toronto grad?

Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)

Drugaciji ukusi

Prvi sneg se nije zadrzao...

Nedavno sam u lovu na dobre recepte za peciva naletela na par zanimljivih blogova koji se bave zdravom ishranom u danasnje vreme. Mada ima i totalnih frikova koji dokumentuju svako zrno koje pojedu i slikaju svaki obrok bilo je i zanimljivih stvari.
Zasto kazem u danasnje vreme, pa sam pojam zdrave ishrane razvio se u onom trenutku covecanstva kada je konacno hrane bilo dovoljno a za neke mozda i vise nego dovoljno. Zamislite koliko zdravo su mogli da se hrane nasi davni preci lovci i sakupljaci, jednom nedeljno neko peceno ili dimljeno meso i uglavnom zrnevlje i korenje, pojedi sta nadjes da je jestivo. Posle su dosli hlebovi, kase i zitarice, mleko i med, pa konacno krompir, secer i meso, osnovni sastojci danasnje ishrane. Svaka zemlja ili region ima ono sto se naziva staple food ili hrana koja je osnova a sve ostalo je dodatak ili luksuz, tu spadaju pirinac za aziju, krompir i zitarice za evropu i skrobno korenje za neke africke zemlje (taro, fufu, casava itd). Modernim zemljama je osnovna hrana hleb, jos od prvih civilizacija starog Rima, hleba i igara :)
Kao neko koga sve zanima iscitala sam kuvare i recepte stare stotinu godina, od starih rimljana , preko francuskog dvora do zabacenih ostrva sirom sveta, mada vecinu tih recepata ne bih iskoristila jer su suvise cudni za danasnje ukuse.
Zanimljivo je da su dosta dugo u evropi paradajz smatrali otrovnim, krompir nejestivim, a na francuskom dvoru povrce i voce nezdravim.
Isto tako sta ko smatra zdravom hranom je diskutabilno. Npr u mojoj rodnoj Vojvodini probajte nekom da objasnite da kobasice, cvarci i ostala dimljena "laka rana" nisu zdravi hehe, ili u drugim krajevima kajmak, prasece pecenje, leskovacki rostilj, sljivovica ... svidja mi se ovaj spot na tu temu



Cemu ovaj uvod? Vecita debata pro i contra Severna Amerika je losa hrana, ili drugaciji nacin ishrane.
Definitivno hrana je potpuno drugacija, ima drugaciji ukus i drugaciju recepturu, sto je i za ocekivati ako odete u stranu zemlju zar ne? Mene licno najvise nervira cinjenica da nekako cak i u meso -kao sto su salame tipa sunkarice, uspeju da strpaju secer, sve mi ima sladunjav i neprirodan ukus, a sve sto je dimljeno ima ubrizganu vestacku tecnu aromu dima, koju kao i vestacku karamel boju mozete da kupite za svoj rostilj, fuj. Pitanje je samo kako izaci sa tim na kraj, ja licno kad god mogu (a na zalost ne mogu uvek) kupujem meso koje ima napisan izvor sa koje farme dolazi i etiketu free from, sto znaci da nije tretirano hormonima ili antibioticima, to nije neka garancija znam, ali posto ionako jedemo meso dva puta nedeljno a ne svaki dan, racunam da je podnosljivo nadati se da su etikete u pravu i da je meso sa farme. U okolini Londona postoje farme koje prodaju curece meso od toga dana, a subotom na farmerskoj pijaci moze da se kupi veca kolicina (but ili polutka) npr junetine ili onog sto su spremili za taj dan za pijacu. Naravno za duplu cenu mozete kupovati organic meso u supermarketima, na oko divnu crvenu govedinu iz USA nikada ne kupujem jer ima ukus sundjera i puna je hormona, isto je i sa svom preradjenom hranom tipa parizeri i ostalo. Tako da nama realno meso i nije neki problem jer ga ne jedemo cesto, veci problem su mlecni proizvodi i voce i povrce. U sezoni, farmerske i seoske pijace su zakon, van sezone prepusteni smo kao i uvek plastenicima i supermarketima.
Nedavno sam citala debatu na temu sta je to local food, npr da bi podrzali domacu ekonomiju i farme u ontariju supermarketi imaju reklame buy local, ono sto nam ne govore je da se kod njih pod taj pojam svrstava sva roba kojoj treba jedan dan puta kamionom do prodavnice, po tom pola proizvoda iz delova USA bi bilo local.To mi se ne dopada kao i vecini farmera u Ontariju i BC.Dobra vest je da ako ste spremni da date malo vise para na hranu ili gorivo mozete da se hranite sa minimumom sumnji u to sta je na tanjiru, losa vest je da ako ste navikli da vecito lovite po supermarketima ili nemate drugog izbora onda je to raj za sve koji vole samacki nacin kuvanja izruci i podgrej.Postoji preko 50 vrsta supa u konzervi, sve vrsta testenine i gotovih jela u konzervi ili smrznuto, kineska hrana iz zamrzivaca, brzi obroci za mikrotalasne, i dok sve to postoji i u drugim supermarketima sirom sveta niko vas ne tera da to kupujete ili jedete. Paradajz iz maksija ili rodica u januaru ima isti ukus kao i pradajz ili tresnje u januaru u Kanadi, nikakav, jer mu nije sezona i iz plastenika je.
Pre dobrih 20 godina letnje raspuste sam provodila u Nemackoj kod bake i dede, ponekad, kad bi je mrzelo da kuva, oko pola 5 moja baka bi srucila iz konzerve kuvani grasak i sargarepu , dodala zacine i slatku pavlaku i zakuvala ga, u rerni bi podgrejala vec ispecene cufte a za to vreme je vec vrila magi supa iz kesice, u 5 sati kad bi deda stigao klopa je bila na stolu. To je bilo moje prvo iskustvo sa instant hranom i pomfritom ( kojim smo se mi klinci davili).Od onda takav nacin kuvanja je stigao skoro svuda, iz prostog razloga jer zene rade.Mi smo odrasli na kazanskoj hrani, na djuvecima, paprikasima, pasuljima, kupusima i boranijama...na svim tavama i loncima i ostalim varivima koja mogu da se zavrse u 1 nocu i ostave za sutrasnji rucak da ih muzevi i deca podgreju kad stignu kuci.Vikendom obavezno pohovano meso i kolaci.
Postoji taj neki mentalni sukob izmedju tradicionalnog kuvanja i instant kuhinje kakva je uglavnom skoro svuda u razvijenim zemljama, navodno ako uzmes iste namirnice i krckas ih par sati u maminom loncu ili ih smiksas u kasu, prepeces i zamrznes to nije ista hrana, pa dobro po ukusu definitivno nije, ali i dalje je meso. Nisam neki totalni health freak, s vremena na vreme pojedemo nesto od brze hrane ili neko parce pice usput, moj izbor, ukus naravno ne moze da se poredi sa onim kada ti to sam spremis ali ili je to i nedelja u prirodi sa sendvicima ili je kao moja mama i sve pre nje nedelja od ujutru do uvece u kuhinji za sporetom i sudoperom. Rado jedan dan zakidam na kuvanju da dobijem malo slobode i odem da skinem koji gram na svezem vazduhu.
Mislim da je gotovo uvek moguce hraniti se zdravo, i da covek uvek ima izbora, cak dotle da moze da sam proizvodi svoju hranu sto je novi trend u poslednje vreme recimo u Britaniji ili Urban gardening u Torontu. Nerviraju me likovi koji kukumavce i pljuju po necemu bez obrazlozenja da postoji i alternativa, hrana u Kanadi nije samo hrana na koju, lenji da potrazite alternativu, nailazite u supermarketima, ne svidja vam se hleb ( iako ima kratkotrajnog hleba koji se dnevno pece u pekarama za dolar) ok koja je alternativa, nadji prodavnicu skupljeg rucno pravljenog ili ga napravi sam (bas kao 90tih :)) neces hormonsko meso nakrkano antibioticima nadji mu aternativu, uvek postoji nacin da se relativno zdravo hranis ako ti je to bitno.Ako nije, onda je svejedno sta kupujes i sta jedes jer konzervirana i preradjena hrana meni ionako ima isti (ne)ukus .Vise ce te kostati to je cinjenica, ali ako je zdravlje bitno ok. Ne one fore hrana je odvratna, voce i povrce nema ukus bla bla bla, ispravka, hrana koju si jeftino kupio u supermarketu sa povrcem van sezone je takva jer je jeftino kupljena u supermarketu i to je to, bila bi ista i u Nemackom ili Madjarskom supermarketu.
Jako je nezahvalno generalizovati bilo sta vezano za ovu ili bilo koju drugu zemlju, niti je klima u svim provincijama ista, niti je hrana ista na pijaci i u marketu, niti su cene iste u svim gradovima, sve se jako razlikuje u samoj Kanadi a kamoli u odnosu na Evropu.
Niko ne jede 100% zdravu hranu, nigde u svetu.Kao sto je internet dopreo svuda, tako delimo istu atmosferu kojom lutaju oblaci smoga i radijacije iz celog sveta.
Cesto sam sa decom za dan planete zemlje pravila kolaze na tu temu, nafta u okeanu na drugom kraju sveta je ista nafta mozda u tvojoj konzervi tune, kineski smog iz termoelektrana je juce padao na tvoj grad u kapima kise...na tvoje voce i povrce.
Kao nekada Cernobil, a sada globalno zagrevanje i zagadjenje, domace hemijske fabrike koje malo malo pa pomore ribu u Tisi illi Dunavu...sve je povezano sa nama iako je naizgled tudj problem.
Ako pogledate listu iz 2006 videcete da je vecina najzagadjenijih mesta upravo u evropskom komsiluku http://environment.about.com/gi/o.htm?zi=1/XJ&zTi=1&sdn=environment&cdn=newsissues&tm=55&f=20&tt=2&bt=1&bts=1&st=11&zu=http%3A//www.blacksmithinstitute.org/top10/worst35d.html
I naravno sve ostalo je fino dokumentovano svuda na netu http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_countries_by_carbon_dioxide_emissions
sto ne znaci da sve to tako lako moze da se promeni kao npr nacin ishrane.

To sam prvi put osetila na svojoj kozi kada se bebac rodio.Trebalo je da krenemo sa jabukovom kasom i trebale su mi neprskane lepe jabuke od nekog kome mogu da verujem jer nisam htela da mu dajem konzervirano vec sveze, ispostavilo se da ljudi koji imaju vocnjake imaju posebno jabuke za sebe i posebno (tretirane i prskane ) za prodaju, druga stvar vecina vocnjaka je duz magistralnih puteva kuda svakodnevno prolaze kola na olovni benzin...Da li je iko ikada testirao procenat olova i ostalih teskih metala u hrani koja se gaji duz takvih puteva? Kad malo bolje razmislis kako ikome da verujes ako nisi ti sam uzgajio to sto jedes...ali opet tu je kisa i vazduh donet ko zna odakle...sadila sam uvek i gajila sve sto sam mogla u basti jer to volim najvise od svega, da gledam kako od moje male semenke raste divna boljka i donosi mi najsladji plod na svetu :)Jedna fina baka iz komsiluka koja je imala staro jabukovo drvo nas je snabdevala za bebca dok god je bilo jabuka.
Moja sestra je ekolog i pomagala sam joj sa radovima koji su se odnosili na kavezni uzgoj riba i nevezano za to testiranje podzemnih voda kod nas, sve sto sam naucila za to vreme delovalo je porazavajuce. Ribe se jos u mrestilistu vakcinisu i tretiraju antibioticima i antimikoticima , a kasnije u uzgoju opet, isto je manje vise i sa pilicima i svom ostalom "prehrambenom stokom" namenjenom iskljucivo da se sto pre ugoji i posalje u mesare, naravno profit i minimum gubitka usled bolesti su glavni uzroci, ali realno sta ste ocekivali? Niko ne moze da me ubedi da u danasnjem svetu gde svi sve zasnivaju na obrtu novca i robe, postoje naivni koji veruju da to nije tako u samo jednoj zemlji u svetu i to u onoj koja ima najmanje ekoloskih zakona i najmanje se trudi oko dobrobiti svog stanovnistva.Jedini nacin da se izbegne ono sto ti smeta je da se to jednostavno izbegava, kao sto Londonci izbegavaju centar grada :)
Nikada necu prihvatiti pljuvanje bez cinjenica ( cak iako je delimicno tako) bez da se ponude druge opcije, bez da se obrazujes malo vise o tome i da se ponudi alternativa.Mozda bi trebalo da napisem referat o tome zasto paradajz u Kanadi nema isti ukus kao onaj iz moje baste ? hehehe
Ne, ali stvarno, ako dovoljno trazite sve sto vam treba cete naci evo npr ja sam nasla

From jesen 2011

From jesen 2011

Sve zdrava 'rana za Kanadsku zimu hehehe
ljuta madjarska kobasica, domaci cvarci i pecenica, zato sto uvek ima ljudi koji ce ako im se nesto ne svidja ili im nedostaje napraviti bolje :)
just like me .
Ako mi se ukus necega ne svidja, niko me ne tera da to jedem.
Evo priznajem, ubi nas ceznja za tecnim jogurtom kog ovde kao takvog nema ili ja jos nisam nasla nekog ko ga pravi.
A ostali nek i dalje kukaju kako im je hrana losa kad je ne prave sami :)), e sad cete vi reci ono sto sam ja rekla Aci kad mi je predlozio da stavimo zimnicu i pravimo svoj jogurt, pa nisam dosla ovde da bi radila isto kao i tamo :)) kad ima sve u prodavnici, salim se naravno,naravno da je lakse kupiti sve gotovo ali proizvodjac nije vasa mama i u interesu mu je da napravi i proda sto vise makar pri tom malo zakinuo na kvalitetu ili ukusu.
Slicno se desava svuda, ako mislite da sok na kom pise 100% voca stvarno ima 100% navedenog voca grdno se varate, svi sokovi se prave sa bazama od jabukove kase ili bundeve sa dodatkom arome i voca od kog je navodno sok, i malo limuntusa :)
Gundjanje posle desetina godina provedenih ovde oko toga koliko je sve ukljucujuci hranu razlicito je samo hint dugogodisnje neprilagodjenosti na novu sredinu, nekog prodje za par godina, nekog ne prodje nikada i pocne da prerasta u nezadovoljstvo i tugu.Nazalost ne moze se izbeci niti zaobici, u ljudskoj prirodi je da nam uvek nesto smeta i da smo vecito necim nezadovoljni, frustracija je osnovni pokretac jos od detinjstva da se stvari promene (na bolje ili na gore), i zato su nasi imigranti tikve bez korena ukoliko ne uspeju da puste nove ovde :), ja sam relativno nova u tome i jos ne znam kako to ide i da li je lako "primiti" se ovde ali pokusavamo.
Tudja nostalgija za onim tamo mi zvuci kao ona Stankoviceva "zal za mlados" iz Kostane, kako je bilo dobro na studijama, kako je bilo dobro imati 23, kako nam je bilo dobro kod mame i tate pre udaje, kako je bilo lepo pre nego sto smo odrasli i otisnuli se u svet...e crvc, ne moze tako, kad tad te sutnu iz gnezda da naucis da letis.
..........................................................................................................
Mislim da prakticno ne postoji nesto sto bi se moglo nazvati klasicnom kanadskom kuhinjom, kanadskim restoranom ili kanadskom hranom. Stotine godina imigracije su pretvorile "lokalnu" kuhinju u ogroman niz svetskih jela i peciva, sto je apsolutno fantasticno jer mozete da proputujete svet niz jednu ulicu restorana u Torontu.
Vecina tih jela je zapravo identicna sa pravim receptima i ukusom zbog dostupnosti originalnih sastojaka.
Znam da je ovo novopecenim imigrantima preskupo i zadnje na pameti u pocetku, cak stavise i nama je, ali govorim to u pokusaju da objasnim da kanadska kuhinja zapravo ne postoji, vec da je kao i nacija jedan veliki mix.
.................................................................................................
Sto se tice toga koliko je zdrava hrana i na koji nacin cete da se hranite, to je vec na vama i vasim finansijskim akrobacijama :)