Showing posts with label emigracija u kanadu. Show all posts
Showing posts with label emigracija u kanadu. Show all posts
Tuesday, February 10, 2015
Dan mrmota
Mrmot je rekao još 6 nedelja zime...
Od decembra pa do kraja marta svaki dan je, manje više, kao dan mrmota u onom filmu.Ustaneš, hladno je u pm, deca moraju u školu, sneg od sinoć mora da se izlopata, tako nalaže zakon i kultura (imate 24h da počistite ispred kuće inače mogu komšije da se žale i da vas grad kazni), naša stara kola moraju da se izvuku iz garaže i zagreju ako negde idemo jer nemaju fensi grejanje u sedištima kao novi modeli...ali biće i to jednom, živimo u Kanadi, moraće da bude, zato su deca obezbeđena u skladu sa klimom - u garaži su parkirane dve daske za sneg, troje sanki,letnja kolica i zatvorena kolica sa ciradom koja mogu da se guraju po snegu ili okače na bajs, još samo da nabavim haskija da sve to vuče umesto mene :)
Gradske vlasti se pitaju da li da nam konačno dodele biblioteku u ovom delu grada, ogroman američki gigant Target je odustao od kanadskog tržišta i ugasio 130 i nešto prodavnica koje nisu radile ni punu godinu, hiljade ljudi je ostalo bez posla.Ali to je klasika ovde, ovde stalno hiljade ljudi ostaju bez posla. Kanadske vesti su vrlo čudne, u njima ima vrlo malo politike i parlamenta , mozda jedna ili dve sekvence ako ima nešto bitno da se kaže.Emisija počinje sa lošim vestima iz sveta, klasika, bombe, ratovi, islamisti i ostali teroristi, onda sledi šta je izjavio američki predsednik ili predstavnik na tu i tu temu,šta je izjavio kanadski premijer na tu temu, onda sledi nepredvidiva ekonomska situacija u zemlji, koliko su kamate na kredit za kuće - vrlo bitna stavka ako znate da je prosečna porodica sa kućom ovde dužna bankama preko 350.000 $ ako ima par kredita, to svi pomno prate, bitna je naravno i cena nafte jer i to utiče na poslove i ekonomiju, zatim sledi koliko je poslova izgubljeno-dobijeno itd,i onda neka lepa ili češće tužna priča o nekom kome treba pomoć i dobio ju je ili o nekom ko je pomogao nekom, ili upozorenje za potrošače na još jednu u nizu prevara na slabo kontrolisanom zapadnom tržištu.
Toliko sam se navikla na prijatne robotske izveštače sa večitim poluosmehom na licu kojima tu i tamo zaiskri suzica u uglu oka ako je neki žalostivi prilog o ljudskoj samilosti da sam se iskreno i najstrašnije prepala kada sam pre neki dan kopajući po maminoj internet kablovskoj slučajno pustila vesti na pinku, voditeljka je režala i urlala na neku jadnicu u studiju (predstavnicu beogradskih farmaceuta) kao da je ona jedini krivac što nekih lekova nema u apotekama, mahala je rukama, pravila grimase i demonstrativno nameštala naočari odmeravajući značajno besno ceo svet...majke mi sam mislila da gledam neku predstavu, bilo je dosta dobre drame,sve je vrcalo od nabijenih negativnih emocija, samo nažalost ja i dalje ništa nisam razumela.Eto, odvikla sam se od večite drame oko svake nebitne gluposti, ja zapravo i ne gledam vesti, to se dešava sasvim slučajno ako glava porodice uzurpira daljinac i promeni kanal sa kuvanjem ili crtaćima...
...............................................................................................................................
Mama kaže da su njoj kanadjani kao teletabisi.
Stalno se grle kad im je teško, nemaju puno dubine u mislima, ni ogromnog vekovnog lošeg iskustva u jedva-preživljavanju, i što je najgore- stalno se nešto optimistično i veselo smeškaju, kao: kako si- super sam a ti i ja sam, eto divan dan...nju to nervira. Ako te kod nas neko pita kako si to znači da je red da mu se pošteno izjadaš i saspeš sve boljke koje su te snašle u poslednjih par dana ili godina, da bi on ustvari video kako je njemu ipak bolje nego tebi, nipošto se ne smeš hvaliti kako ti je sve super, desiće ti se neki maler, garantovano.I red je naravno da se proširi koja vest (trač) iz komšiluka ili umrlica, zavisi koliko imaš godina.
Naivni su kao deca, kaže, da im kažeš da je evropsko mleko žuto, poverovali bi ti jer ne znaju bolje,nije ih život naučio štednji i opreznosti, veruju u sve i svašta nisu od detinjstva potkovani paranojom kao mi.
Trebalo mi je dobrih par dana da malom izbijem iz glave kanadsku ideju da ti banke "daju" pare kad ti trebaju pare,odeš i uzmeš kao na reklami, ne dragi moj pare se dobijaju posle rada a ne pre, a tako se i troše.Ništa mu nije bilo jasno.On veruje reklamama i tv'eu.
Pre neki dan je gledao pokemone i sav zanesen došao da mi objasni kako je upravo video najbolju magičnu stvar na svetu koju ja odmah moram da kupim sebi, nisam imala pojma o kakvom magičnom kamenu koji ti učini kožu sjajnom priča dok nisam videla američku šou reklamu za drljalicu za pete, koja je tako opčinila moje dete da je bio rešen da mi to moramo da imamo. Nisam znala da li da budem uvređena jer misli da mi to treba ili da se smejem njegovom padanju na -morate ovo da imate- subverzivne poruke u reklamama tv shopa gde voditelj senzacionalističkim glasom tvrdi da prodaje neverovatno čudo, ipak negde u potiljku mi je bilo vrlo jasno da nikada ne treba da nauči kako se koristi telefon i kreditna kartica za naručivanje stvari hm....I stvarno koja budala pušta te reklame usred dečjeg kanala i crtaća?
Katran i perje, što bi Aca rekao.
...........................................................................................................................................
Danas je bilo neverovatno jutro.
Hiljade i hiljade malih kristala iskrilo je zarobljeno u svežem vazduhu na neverovatnom februarskom suncu, imala sam osećaj kao da hodam kroz one snežne kugle pune šljokica koje protreseš, samo čitava ulica je iskrila ispunjena milionima svetlucavih ledenih varnica u vazduhu, gde god pogledaš, bio je taj neverovatan i svečan sjaj čudnog zimskog sunca koji se prelamao po svemu, ljudi su se osmehivali bez razloga.
Nikada u životu nisam videla takav vazduh.
Sve je pokrila ta fina kristalna prašina koja reflektuje novo drugačije jače sunce, koje nismo videli danima, sve toliko šljašti da mi po prvi put ove nedelje zima nije toliko grozna, malo i zbog toga što nije -20 već samo -7 jutros, i što mogu da odbrojavam nedelje do trenutka kada ću početi da dadiljam svoje biljčice a ne više mesece.
Nacrti nove bašte uveliko su u toku, neka semena strpljivo čekaju u crnoj limenoj kutiji a neka tek stižu poštom.Ove godine širimo operaciju, planiram da uzurpiram sa klincem još jedan deo tatinog travnjaka, od kojeg će morati da se rastane milom ili silom jer nama treba mesta za grašak, Aleksa će mu to već objasniti kako samo on ume (oduševljeno i satima) hahaha
E da, i bebac je konačno prohodao.
Za one koji vole toplo preporučujem par lokalnih kompanija, uglavnom se trudim da kupujem lokalno seme jer je naviklo na klimu i gajeno ovde, plus nije gmo i podržavam male porodične firme
kanadske
http://www.oscseeds.com/
https://www.veseys.com/ca/en/
https://www.richters.com/Web_store/web_store.cgi?show=list&prodclass=Herb_and_Vegetable_Seeds&cart_id=9114316.29609
http://www.mckenzieseeds.com/
http://www.treeandtwig.ca/heirloom-seeds/
http://tatianastomatobase.com/wiki/Main_Page#tab=Main
Ovo je moj omiljeni izvor semena, baker creek iz us
http://www.rareseeds.com/
a ovi imaju sličnu filozofiju očuvanja retkih semena
http://www.seedsavers.org/
Jedna čitateljka bloga bila je tako divna pa mi je poslala semena iz njenog kraja, hvala ti još jednom mwa,samo da znaš da sam ih podelila sa komšijom baštovanom i ove godine ih sve sadimo, biće makedonske paprike u Kanadi nadam se samo da rakuni neće obrati pre nas hahaha
Wednesday, January 7, 2015
Poseta muzeju emigracije
Često smo slušali pre dolaska ovde kako Kanada rastura brakove, i posle toliko godina počinjem da uvidjam tu stvar koja se ponavlja medju imigrantskim parovima koje znam, to da uvek jedan uspe da se izbori za bolje plaćen posao koji obećava neku karijeru a drugi ostane u zapećku vezan za brigu o deci ili osakaćem nevažećom diplomom, ponekad sprečen da napreduje neznanjem jezika. Ne mora uvek muškarac da bude taj uspešnjiji i bolje plaćen, mada deluje da je njima lakse da se probiju, ima parova gde je zena ta koja je imala bolji start, i bez obzira ko je uspeo da udje na bolje radno mesto i platu, nikada nisam upoznala imigrantski par sa decom koji je dosao sa nekim diplomama odande i gde su se oboje ostvarili, oboje lepo zaradjuju i rade posao koji vole, zapravo i medju emigrantima koji su ovde 10tak godina postoji ista pojava dispariteta mozda cak i opcija da su oboje ostali van struka.I sto egzoticnija diploma (umetnik, muzicar, pravnik, politikolog, prosvetar, filozof...) i vise dece, to manje sansi za brz uspeh.
Naravno ima nade za onaj spor i preko trnja uspeh, vraćanje u školu, zivot u štednji, nada da ce kanadska diploma doneti bolji posao, na nesrecu, emigranti nemaju para za dobre diplome, pogotovo ne emigranti sa decom, oni nemaju ni vremena ni para.
Biće im ponudjeni neki kursevi, zenama (kao i meni i 3 moje poznanice) PSW- licni asistent (koji radi prljave poslove za bolesnike koje medicinske sestre neće da rade, kupa ih, menja pelene itd), medical office asistant- sekretarica u ordinaciji, vaspitač i eventualno računovodja.Muskarcima- zanati, ako imaju smisla za to ili neki kursevi vezani za software i računare, ništa ozbiljno naravno par meseci - godina, papiric da si zavrsio kurs pa se snalazi ako imas kefalo za to.Te kurseve u većini slučajeva sami treba da plate u visini od par hiljada dolara po semestru.
Što je jos gore postoji gomila trećerazrednih privatnih koledža koji za vise para obećavaju brži put do posla sa katastrofalnim kursevima i iako se reklamiraju kao uspešni, poslodavci zaziru od manjka iskustva koje polaznici kurseva uglavnom imaju i čim vide te diplome preskacu rezimee, ove institucije imaju ljude koji rade za telefonima i vrbuju emigrante bez trunke savesti za sopstvenu proviziju iako znaju da im uzimaju poslednji dolar iz džepa i hranu iz usta, vrbuju ih putem krivice- zar ne želite da uspete, zar ne želite da vašoj deci bude bolje...pričam o Everestu,Triosu, feniksu i corinthianu i svim američkim privatnim i online brzim opcijama koje se polako šire i ovamo.Mada za nekog je bilo kakva opcija bolja od nikakve, ako vec dajete pare na ponovno obrazovanje idite na regularni kanadski koledž čije je ime poznato budućim poslodavcima.
Od svih nas koji smo dosli u poslednjih 5-6 godina, znam samo jednu jedinu osobu koja se hrabro vratila u školu.
Iz toga izvodim zaključak da ce porodica "uspeti" "finansijski da prezivi" u Kanadi ako jedan uspe da dodje do pristojne plate, a drugi malo potpomaže nekom manjom platicom ili nekim part time poslom,ili se žrtvuje za porodicu i ostane da pazi na klince,
i da ce porodica i brak "opstati" u Kanadi ako oboje na to gledaju kao na ravnopravan i jdnako bitan doprinos porodici, onog momenta kada partneri počnu da se odmeravaju medjusobno poslovima i finansijama, stvar ce pući, jedan će se uvek osećati jadno i nezadovoljno a drugi kao da mu pripada više prava jer više i zaradjuje.Videla sam i to, to nezadovoljstvo podriva svest pojedinca o sopstvenoj vrednosti i onda se smatra ugroženim od strane sopstvenog "uspesnijeg partnera", čak i ako partner zaista nije kriv za tu nejednakost niti se ponosi njom, ona je tu.Muškarci u mnogim zemljama imaju bolje plate na istim radnim mestima i sa istim diplomama od žena koje bi podjednako dobro radile taj posao, volela bih da kažem da je Kanada izuzetak ali nije, iz nekog razloga žene jesu manje plaćene na istim pozicijama i u istim firmama ali se zbog toga što svako mora da krije svoju platu o tome malo zna.Poslodavci su tvrdili da žene nisu agresivne kada pregovaraju za visinu svoje plate i povišicu kao muškarci i da same seme podcenjuju, ali u jednom socijalnom eksperimntu poslodavcima su poslati apsolutno isti rezimei na razmatranje samo je jedan imao žensko ime a drugi muško u zaglavlju, kada je nekoliko različitih poslodavaca dalo ponudu za platu na osnovu rezimea ženski su uvek dobijali manju ponudu ( od 5 do 10.000 $ na godinu manje).
.....................................................................................................................................
U svojim studentskim godinama, moja sestra koja je tada padala na macho tipove, zaljubila se najstrasnije u jednog maminog sina, iskompleksiranog debila, koji je na nasem prvom upoznavanju kao novi momak moje sestre, meni i mom muzu pricao o tome kako je tukao bivsu curu i razbio joj nos- opravdano naravno, jer ga je kucka varala...Kakva sirovina i kretencina,( taj se ipak odavno uspesno ozenio i ima decu sa nekom jadnicom...) da dodjem do poente- na putu kuci moj dragi muz mi je rekao kako sam ja grozna sestra jer joj nisam otvorila oci i lepo rekla da ima posla sa retardom i da ce taj i nju hteti da bije i pokusala da je ubedim da ga ostavi, ja sam mu na to rekla da niko ne moze da joj utuvi nista u glavu kad ona sebe u nesto ubedi, a sad je ubedjena da je zaljubljena u njega, da samo treba da sacekamo da joj dodje iz dupeta u glavu, da sama uvidi sa cim ima posla i sakrijemo sve od caleta kad sve pukne i krene frka.Nadala sam se da nece bas doci do batina, i da ce ona stvarno blagovremeno otvoriti oci i shvatiti da se zeznula.
Tako je i bilo. 6 meseci kasnije,selili smo je iz stana, kradom da moji ne znaju, jer je stan u kom je zivela sa cimerkom bio njegovo vlasnistvo - zapravo njegove mame ali ko na to jos gleda kad si u srbistanu sin jedinac, naravno selili smo i cimerku usput. Doslo je do toga da umalo i ona dobije batine jer nije htela da ga slusa i -boze moj imala je sopstveno misljenje o necemu.
Tako je i sa emigracijom, ako me razumete, dzaba mi kokodacemo odavde -tesko je,nije svima dobro, neki se bas namuce, neki ne uspeju...budite oprezni, budite realni, ne ocekujte previse od Kanade...mozda se razocarate nije ona bas svima ista.Emigracija je kao brak, moze sve da klikne i da se super slazete sa novom drzavom, a moze i da ispadne drugacije i da posle nekog vremena svako ode na svoju stranu.
Neki su zaljubljeni u sliku zivota u zemlji o kojoj malo znaju, mozda je super i fina, mozda sve ispadne ok, a mozda ce da te bije po glavi ako je ne slusas ko onaj debil iz prethodnog pasusa.
Nista, dok sam ne vidis, ne osetis na svojoj kozi, dok ti ne dodje iz...u glavu, moze svako da ti prica sta hoce, i to je po meni ok, jer da smo samo slusali tudje price o ovom svetu, i slusali mame i tate, mogli smo komotno zauvek ostati u jednoj sobi i nikada ne izaci napolje, jer sta ima da se vidi kad su ti vec sve rekli.
..............................................................................................................................
Muzej emigracije je jedna tužna postavka ali u isto vreme neverovatno luda i hrabra ljudska odiseja kroz poslednjih par stotina godina.Počinje od dana kada su se prvi doseljenici iskrcali sa brodova i bili u milosti indijanskih plemena, preko ratne emigracije posle prvog i drugog sv. rata, irskog bezanja od "gladi zbog krompira",do današnjih- naših dana ekonomskih migracija.
Na samom ulazu nalazi se lista svima već poznatih razloga za dolazak,verovatno nisu svi razlozi na listi ali većina, zatim nailazite na ogromnu do plafona (5m) visoku policu sa prtljagom, gomila različitih kofera, drvenih kovčega, pletenih okruglih kineskih korpi išaranih slikama zmajeva, i najobičnijim malim platnenim vrećama sa učkurom koje su sa sobom donosile izbeglice iz vijetnamskih ratnih logora...čitav zivot i sva imovina u maloj platnenoj kesi ne većoj od onih u koje smo kao klinci stavljali patike za fizičko...Jedan dečji kožni kofer stoji otvoren, u njemu je ćebence, par haljinica, limeni tanjir sa slikom neke bajke, dve dečje knjige na nemačkom i jedan plišani medvedić (zamena za pravog medvedića koji je tada trogodišnja devojčica iz Nemačke ispustila preko palube u more dok su njeni bežali iz ratom razorene zemlje).Sačuvala je svoj kofer i sve u njemu i dala ga muzeju, zajedno sa pričom i slikama svoje porodice koje su prijatelji prihvatili po dolasku u kanadski Berlin, današnji Kitchener.
Naspram mene u crnini zida stoji žena, iste visine kao ja skoro kao hologram gleda u mene i obraća mi se, priča o tome odakle je došla i zašto, njenu sliku smenjuje muškarac, pa dete, pa mladić, pa devojka, svi su emigranti,imaju razlicite boje kože, svi su ozbiljni i svi pričaju o svojim iskustvima...neko se tu i tamo osmehne.
Došla sam iz Sri lanke da izbegnem nasilje, došao sam iz Etiopije jer sam bio izbeglica, iz Somalije, iz Vijetnama posle rata, iz evrope da pobegnem od rata u Litvaniji,došla sam sa roditeljima iz Španije, dosla sam iz Nemačke da se udam za Kanadjanina, došla sam iz Sirije,došao sam iz Nigerije ali sam se skolovao u UK, došao sam iz Pakistana...oko 25 razlicitih ljudi, razlicitih godina,koji su došli u poslednjih 50 godina, reč po reč pričaju svoju priču, odgovaraju na pitanja koja ja ne čujem ali ih naslućujem.
....................................................................................................................
-Najveće iznenađenje je bio sneg i hladnoća, nikada u svom zivotu nisam video sneg...
-Ljudi su bili tako ljubazni, svi su mi pomagali, svi su mi se javljali...
-Zima.Imali smo sneg i ranije ali nikada nisam video takav sneg sa takvom mećavom.
-Sve je bilo tako prostrano, šareno, priroda je bila predivna...toliko drveća raznih boja a nigde pustinje i peska...
- Jabuke, nikada nisam videla jabuku ili drvo jabuke! Kada smo došli u ujakovom dvoristu bilo je tri drveta...
....................................................................................................................
- Došao sam da pobegnem od rata u Laosu.
-da pobegnem od rata u Litvaniji.
- data mi je sansa da dodjem posle drugog sv rata i dosao sam, data mi je sansa da ostanem i ostao sam.
-dosla sam da se udam.
- moji roditelji su odlucili da dodju da bi mi pruzili bolji zivot i obrazovanje.
- došao sam da pomognem svojoj porodici i da steknem obrazovanje koje moji roditelji nisu mogli.
-došla sam da postanem osoba kakva sam smatrala da treba da budem i da se ostvarim, onako kako nisam mogla tamo.
- došli smo trazeci bolji zivot.
- došao sam jer sam izgubio svoju zemlju i nisam vise imao dom.
....................................................................................................................
- Najteža stvar i najveća prepreka? To što nisam nasao pristojan "white collar" posao i pored 20 godina iskustva u Pakistanu.
- posao, ne mogu da radim u svojoj struci.
- I pored dve diplome i doktorata koji zavrsavam u kanadi i dalje nisam uspela da pronadjem način da ostvarim svoj potencijal i vratim zajednici radeći ono o čemu najvise znam...
...i skoro svaki govornik u srednjim godinama naveo je za problem to da nije uspeo da dodje do posla koji je želeo da radi.Deca su navela kao najveci problem neznanje engleskog jezika, i prilagođavanje novoj sredini-pronalaženje novih prijatelja, tugu za porodicom koju su ostavili iza.
Žao mi je što nemam taj video da ga podelim sa vama ali našla sam nesto slično.
Pogledajte ovu caricu, ona je sada dekan na fakultetu u Londonu.
Don't be good enough, you have to be the best.
Covek je mislio da zna engleski jer je pohadjao skolu na engleskom ali niko ga nije razumeo ...
Istrajati.
Nauciti jezik.
Home is where the heart is.
Svedski doktor, kanadska nula.
Didn't expecct much, I knew I will have to change.
Immigration process is frustrating.
You loose your social status.
Slike iz muzeja (nažalost samo ovih par)
Haljine iz različitih perioda u delu posvećenom ženskoj modi
Peta godina, promene vezane za emigraciju i sta sam jos naucila o imigrantima i zabludama
Negde u jednoj rozoj svesci na dnu neke fioke u mom bivsem zivotu nalazi se jedna lista pisana 2003 godine.
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...
Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.
U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...
In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.
Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp
Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.
O emigrantima i zabludama
Ja emigrante delim na 3 grupe.
Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.
Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".
Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.
Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.
Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,
1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...
2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...
3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike
4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...
5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.
Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/
PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...
Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.
U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...
In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.
Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp
Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.
O emigrantima i zabludama
Ja emigrante delim na 3 grupe.
Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.
Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".
Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.
Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.
Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,
1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...
2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...
3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike
4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...
5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.
Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/
PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...
Friday, January 2, 2015
Street Food + Entertainment
Unapred se izvinjavam zbog štamparskih grešaka, još uvek se navikavam na novu tastaturu :)
Pre dobrih 6 godina sedeli smo tako pred ekranom, grickajući nokte i tražeci nešto, bilo šta što će nam reći kakav nas život čeka u Kanadi, kakvi su ljudi, kakve su cene, na šta da se pripremimo...i ništa, par zastarelih blogova, par foruma ispunjenih mržnjom i polu objašnjenim informacijama...ništa, samo slike Kanade, prirode i gradova, razočaravajuce malo informacija i odgovora na hiljadu naših pitanja, kako je tamo, kako je biti pridošlica, kako pronaći posao...Na sreću blagovremeno smo nabasali na blog nekog Nabila na kom je opisao svoj dolazak i dao pr korisnih informacija koje su nam značile.
Sećam se da je na tom blogu bio spisak koliko jedna osoba, ili dve, troši mesečno na potrepštine tipa stan, hrana i ostalo, kasnije se ispostavilo da je spisak totalno bio nerealan za porodicu sa malim detetom jer smo mi trošili mnogo više od navedenih 500$ za hranu mesecno, ali jedna od stavki koja mi nije tada a i prethodnih par godina bila jasna bila je 200$ za entertainment- zabavu.Prve godine nismo ni znali sta je to, jurili smo da se snadjemo, nadjemo posao, stan, druge godine je bilo malo lakse potrošili smo prvih 100$ na entertaiment ali ne na nas, vec na porodicnu godisnju ulaznicu za Ontario Science Centar da bi klinac mogao u igraonice tamo preko zime, jer nismo imali ni TV.Par puta smo jeli u trznom na food court-u i to je bilo to, nismo ni stigli do tih famoznih 200 verovatno za celu godinu.Trece godine smo imali park, bazen i igraliste prakticno u dvoristu, nije bilo nekih mesta gde da se ode, platili smo par ulaznica za igraonice preko zime, opet smo potrosili par puta na neku brzu hranu i jednom smo otisli na veceru u neki grozni Buffalo wings restoran, trece godine smo mozda stigli do preko 100$ cifre na mesecnoj bazi kada smo kupili TV, jer je sama pretplata bila oko 100$ ako se to racuna u entertainment budzet, ali ja to ubrajam u racune, zabava mi je nekako izlazak van kuce.
Recimo da se nismo mnogo zabavljali na mestima koja zahtevaju odredjene sume u prve 3 godine, ali smo zato koristili sve moguce besplatne resurse,biblioteke,muzeje, parkove, igralista, splash,dogadjanja za decu i ono sto je bilo oko nas.Kada sam i ja pocela da radim, mogli smo da izadjemo tu i tamo vikendom da ne kuvamo ili da narucimo klopu, mogli smo da odemo na kanu na ceo dan ili na skijanje ili slicno,ali posle nekog vremena shvatila sam da ce mi biti tesko da budem zadovoljna hranom koju placam jer je daleko od onoga sto ja spremam i na sta smo navikli, ima doduse par mesta na koja jos uvek volim da odem jer kuvaju sa srcem i ne menjaju kvalitet u zavisnosti od doba dana.
Ako ne racunam drive-thru restorane tipa Tim Hortons-a,Wendys-a i McDonalds-a, hrana je najsvezija u vreme kada ljudi izlaze sa posla na pauzu za rucak, tada je i veca guzva, uvece pred samo zatvaranje obicno prodaju zaostalu klopu upola cene ali sada je vec ohladjena i bljutava.U prodavnicama koje imaju Deli i peku meso i prodaju gotovu hranu obicno oko 9 kada zatvaraju deli spakuju sve u kutije i daju upola cene, tada peceno pile kosta 5$, inace ih prodaju za od 8 do 12$ po komadu zavisi od prodavca.
Isto vazi i za hleb od prethodnog dana i peciva, prosecna cena hleba krece se od 1$ za veknu do 5$ za posebne vrste hleba od posebnih brasna ili sa dodacima, kao npr hleb sa maslinama i mediteranskim biljem ili crni razeni hleb pumpernickel.
Sto se restorana tice ima ih milion, sa svih mogucih mesta i obicno koristimo yelp ili urban spoon da vidimo sta ima i kakve su cene.
Vrlo je popularan svedski sto, buffet ovde i poznati su kineski restorani, posetili smo Mandarin, Imperial buffet,Dragon Pearl u Torontu i King buffet u Kiceneru.Hrana je ok, nije losa ima dosta izbora nadje se za svakog po nesto, supe, salate,pica, pecenog mesa i krompira, kineskih jela, morske hrane i deserta, pravilo je da se plati ulaz po osobi zavisno od mesta i doba dana od 15 do 20$ i onda mozete da ostanete par sati unutra i probate sta zelite, pice se placa posebno i usput vam sluze vodu punu leda da se brze zasitite ;).
Za one koji vole picu u severnoj americi sledi razocarenje, bar po mom misljenju, pica nije ni nalik na evropske varijante, testo je debelo i slatkasto a na nju moze da se stavi sve od pecene piletine do sosa za rostilj BBQ sauce koji ne volim ni malo.Kupovina pice ide ovako dobijate testo i tri preliva za cenu npr testo plus paradajz sos, plus sir plus salama, za reklamiranu cenu koja je zavisno od mesta od 12 dolara pa navise za malu picu ( mala pica je velicine velikog tanjira za rucavanje) za ostalo sto zelite na pici morate da doplatite oko 2 ili 3 dolara po "toppingu" tako da jedna pica na koju dodate npr sunku i pecurke ili masline izadje oko 20$ plus porez, plus dostava ako narucujete.Gotove smrznute pice u prodavnicama kostaju od 5 do 10$, na snizenju ih prodaju 3 za 10.
U poslednjih par godina 2 puta sam jela picu koja podseca na evropsku (a koju nisam ja pravila), i to uglavnom u picerijama koje drze nasi ljudi kojih ima nekoliko u KW i kvalitet je skroz ok. Probali smo Maestros pizza u Waterloo i pizza Roma u Kitcheneru koja je odmah pored one Montenegro prodavnice na Williamsburgu koju sam vec spominjala.
Ima jos dve jedna je u Waterloo town sqare u centru gde imaju pristojnu picu iz peci a druga u kojoj nisam bila je isto u centru i zove se Fratello.
Restorani se dele na etno kao sto su kineski, japanski,tajlandski, turski, evropski itd i na specijalizovane za odredjenu vrstu hrane npr Swiss chalet - peceni pilici i grill, Baton rouge- rebra, krmenadle, stejk na rostilju, Wendy i McDonalds - preradjena piletina, senvici i pomfrit, Wings up- pileca krila, Popeyes- pohovana hrana, uglavnom piletina, skampi,Smokey's poutine- putin(pomfrit preliven cime zelite) Zoup- razne supe i salate, Subway- sendvici itd., i poslednji na listi su Pubovi koji sluze pivo i alkohol uz hranu opet uglavnom nesto przeno i peceno na brzinu kao svuda poplularna pileca krilca.
Probala sam sushi, nije mi se svideo, neke stvari su jednostavno previse zive i sveze i nisam neki ljubitelj morskih plodova mada mogu da ih jedem pecene ili kuvane.Probali smo indijsku kuhinju i kari, nikako se ne ne slazu sa nasim culima, jednostavno je previse cudnih zacina i ljutih stvari, hrana je servirana kao cudna mesavina neceg sto je prezacinjeno i podseca na otpatke iz kuhinje zuckasto zelenkaste ili crvenkaste boje preliveno preko bezukusnog kuvanog pirinca, na oko izgleda lose u ustima jos gore, jednostavno nije za mene, ko voli nek izvoli.
Jos nesto sto treba znati kod indijske hrane, s obzirom da tamo izvorno nema viljusaka i kasika hrana se sprema i jede iskljucivo rukama, naravno da u restoranima imate pribor za jelo i da mozete da ga koristite ali ono sto sam videla je da kada god nesto spremaju uglavnom koriste ruke, za pohovanje, oblikovanje itd. tako ako ste freak koji ne voli da mu neko dira hranu rukama nemojte u indijski restoran :)
Kineska kuhinja zavisi od provincije odakle su vlasnici- secuanska, kantoneska, hunanska ili neka cetvrta.Uglavnom mi odgovara secuanska kuhinja koja ukljucuje pecenu prasetinu, piletinu, malo cilija i slatko kisele sosove, jedino sto mi se nije svidelo kod kineskih jela je kada u hranu dodaju sos od ostriga koji ima specifican miris na ribu i vrlo slan ukus.Ujak moje drugarice drzi hot pot restoran, vrlo zabavna stvar, sveza iseckana hrana na tacnama se donosi za sto u sredini kog kljuca lonac supe na grejacu i onda svako ubacuje sta zeli i vadi kada se skuva i zacini, usput ima vremena da se se sali i prica, sveza hrana, dobar ukus,jako mi se svidelo.
Jos jedna zabavna i popularna stvar je Mongolian grill
U zemlji u kojoj vecina mladih ljudi ne zna da kuva i nema potrebu da to nauci, jesti van kuce je sasvim normalno a retko koji restoran blizu centra lose posluje,hrana za lokalne uslove nije skupa jedan posluzavnik hrane u trznom kosta najvise 10$ i ukljucuje 2 vrste pecenog mesa, kuvano povrce + pirinac, pire krompir, pomfrit ili rezance,i kolu, realno 2 osobe mogu da se najedu za 10tak dolara.Kada god idem tamo na rucak uzimam Bourbon chicken pileci rostilj u specijalnom slatkastom sosu koji obozavam ili piletinu pohovanu u tempura testu (nalik na krckavo testo za palacinke) u slatkom sosu od naranzi.
Porcija hrane u prosecnom restoranu se krece izmedju 15 i 20$, rucak i pice za 4 osobe izadje oko 100$ do 120$, kada se doda porez i napojnica koja se obicno daje u visini od 18% od cene racuna.
Najgore mesto na kom sam jela je ubedljivo Boston Pizza, obicno u restoranima pise da sacekate da vam hostesa nadje mesto da sednete, i prvi put kada smo otisli cekali smo pola sata na vratima za mesto u polupraznom restoranu , niko se nije pojavio da nam pomogne a nismo bili jedini koji su cekali i to sa malim detetom koje nije super strpljivo, posle nekog vremena smo se okrenuli i otisli.Drugi put sam bila trudna i zamolila sam ih da mi donesu porciju krilaca bez sosa, doneli su 5 smezuranih zagorelih krila u preljutom sosu i nisu hteli da ih zamene jer je za stolom sedelo 20tak mojih koleginica i konobarica koja nije upamtila sta sam ja narucila je tvrdila da sam trazila krila u sosu a ne bez njega...hrana je grozna, bar u nasem lokalnom restoranu za cene koje naplacuju.East side Mario (opetkod nas) nije nista bolji, oni sluze spagete, picu i italijanska jela ali verujte totalno neprepoznatljiva nekom ko je odrastao u komsiluku Italije.Ovakvi restorani su frančize to znači da restorani koji rade pod zajedničkim imenom imaju različite vlasnike pa ako ste u jednom lose prošli ne znaći da ćete i u drugom.
Frančiza se kupuje, Tim Hortons,Boston Pizza,Burbon grill, Subway i ostali ako platite vlasniku frančize vi lepo otvorite svoj restoran pod njihovim imenom sa njihovom opremom pri čemu morate da platite određenu sumu za kupovinu svega, i kada počnete da poslujete deo vašeg profita ide njima ( neproverena informacija je oko 20%).
Moja nesreća je što smo vrlo probirljivi što se hrane i ukusa tiče, mogu da kažem da sam lepo jela u mađarskom i nemačkom restoranu jer mi je ta hrana prijala i bila je lepo spremljena, šta sam jela -gulaš i šniclu :)
U restoranu je sasvim ocekivano da sve sto niste pojeli spakujete i nosite kuci, to je hrana koju ste platili i ne treba da se baca.
Od blisko istočne hrane sviđaju mi se sarmice u vinovom lišću i soku od limuna, baba ganoush i hummus, i njihovi krckavi naan hlebovi, meso je uglavnom giros i raznorazni ražnjići i roštilj, opet poznato i ništa posebno.
Uvek me pitaju kakva je kanadska kuhinja i uvek kažem da kanadska kuhinja kao takva ne postoji, ima tih par jela koje kanađani svojataju kao što je putin, bilo šta u šta je ubačen javorov sirup i neki kolač koji se zove dabrov rep, ostalo je sve mix emigrantskih kuhinja i jela iz celog sveta.
Ono što jedem ovde a nisam jela skoro nikada u Evropi je brokoli na sve moguće načine, kuvan na pari ili u čorbi, čorba od bundeve koju obožavam, yam krompir, bosiljak u jelima i dosta drugih svežih začina, kineski bok choy kupus, kineske enoki i oyster pečurke (koje se gaje ovde), shitake jedem ali vrlo retko,braon šampinjone,kineski patlidžan,slatki grašak u mahuni i sojine klice i razne kineske rezance kao lo mein, chow mein, japanske soba i udon, pirinčana testa.
Grejs mi je donosila na posao nigerijski crni pasulj kuvan u banana lišću, koji mi se svideo i pre neki dan sam ga sama prvi put napravila, posle cega sam skontala zašto ga je retko pravila, proces je vrlo naporan i treba vremena da se napravi, ali pravila sam ga od želje i bez banana lišća samo sam ga zapekla u rerni pod folijom i ispao je ok, plus malo sam izmenila recept pa nisam u njega dodala sušenu ribu i jaja.
Jelo se zove moi moi i najteži deo je očistiti sav pasulj od ljuske pre mlevenja i kuvanja, pasulj prethodno mora da se potopi par sati ili preko noći, samelje se u pastu sa začinima i onda se kuva.Ukus je sličan pašteti od soje ili piletine sa paradajzom, nije ni nalik na ukus pasulja jer je black eyed beans ili peas bliži soji.
Supu od bundeve kuvam tako što dan ranije ispečem bundeve u rerni, to im daje kremast i sladak ukus u čorbi, i usput ih jedemo tako što narendamo sir i salamu na njih i malo majoneza pa ih koristimo umesto testa za picu praktično, šta ostane sutra ide u supu.Izdinstam vrlo malo luka sa biberom i vegetom na ulju, na to dodam seckani krompir- 2 komada, zelen lišće, so,i malo aleve paprike i čilija, nalijem vodom i skuvam krompir, ponekad dodam kocku za supu ako kuvam puno čorbe.Kada je gotovo ubacim bundevu i sve umutim blenderom u krem čorbu, dodam muskatni orah, mrvu cimeta i još malo čilija,mešanog bibera i belog luka u prahu, već po ukusu.Jedem je sa seckanim parmezanom u njoj ili kašikom jogurta, postoje razne varijacije ali najlepša mi je sa pečenom bundevom jer je slatka i gusta.
A može i ovako mmmmmmm
Kako se zabavljaju porodicni ljudi ...
Retko koji restoran radi duze od 10 uvece, vecina zatvara oko 8 ili 9, samo pab radi posle ponoci i to ne duze od 2.Kada se izlazi sa drustvom obicno idemo petkom odmah posle posla na druzenje i veceru,i onda svako placa svoj racun i kuci. Kad god smo predlozili vikend ljudi su se bunili da je vikend vreme za porodicu i zavrsilo se na tih sat dva petkom uvece u nekom restoranu.
Ako vas ikada pozovu na neciji rodjendan u restoran, budite spremni da sami platite svoj racun i ne nosite poklon, kupovina poklona je ovde demode, ljudi razmenjuju gift kartice, to su kartice sa placenim iznosom na njima obicno 15 ili 20$ koji slavljenik moze da potrosi u datoj prodavnici, moj dragi je prvi put naucio svoju lekciju i morao da zajmi pare od drugara jer je pretpostavio da slavljenik organizuje klopu i pice kao kod nas, ali ne uvek i svuda u Kanadi svako placa svoj racun.Za praznike smo dobijali na poslu takve kartice od roditelja uglavnom za Starbucks ili Tim Hortons, ponekad za Chapters koji je prodavnica knjiga i igracaka.
Najvise me je nerviralo to sto cim smo seli za sto svi su povadili svoje mobilne telefone i stavili ih pored tanjira, nije se mnogo razgovaralo nesto o poslu nesto o hrani koju vredi naruciti, pola zapocetih razgovora se zavrsi tako sto neko odsutno tipka poruku muzu, komentarise na netu ili pokazuje slike sa telefona nekom do sebe.
Jelo se pilo, pozdravili smo se i svako svojoj kuci, TGIF, za one koji znaju sta to znaci.
Jednom smo isli na mini golf preko leta i bilo je super, drugi put smo vodili klince na kuglanje i to je bilo super, deca su uzivala.Svake godine je firma organizovala bozicni bal ali ja nikada nisam isla, nesto u potiljku mi ne dozvoljava da idem sama na mesta gde ce svi povesti muzeve, momke i koga vec i gde cu gledati svoje sefove kako piju a i oni mene, plus mrzim sve praznike oko nove godine zakljucno sa istom, da ne moram da ih slavim zbog klinaca ne bih se ni mucila.
Restorani, sportske aktivnosti i piknici su druga stvar, to vec volim.Ranije kada smo ziveli u Torontu i Aca radio u drugacijoj firmi svakog poslednjeg petka u mesecu radili su do 3 a onda su isli na rucak sa menadzerom u neki fensi restoran, na racun firme to se zvalo "work lunch".Sada toga nema ali tu i tamo im ubace neku sportsku aktivnost tipa igraonica za odrasle u drugoj polovini radnog dana.
Pa da polako zavrsim ovaj dugi post, ako imaju tu opciju da unajme dadilju parovi mogu da izadju na veceru ili u bioskop, da odu na bazen ili u pozoriste, sve te zabave se zavrsavaju u roku od dva tri sata da bi se stiglo na spavanje jer deca ce ustati odmorna a i dadilja kosta...i dok se mi smatramo sretnim ako legnemo pre ponoci, imam drugarice koje sa posla odrade sat u teretani, istusiraju se i lezu pre 10.
Na provodjenje noci u kafani ili diskoteci ovde nemojte ni da pomisljate, to ne prilici cak ni studentima jer i oni moraju da uce i opravdaju jednog dana svoj studentski dug banci...Tako da lokalna zabava nije ni nalik na evropsku varijantu, kafici nemaju baste u kojima moze satima da se sedi i pijucka picence, opravdanje je mozda sto nemamo ni klimu za to, ali kad pogledam opet onu svajcarsku i skandinaviju zaklela bih se da postoji nacin,kultura da se negde sedi satima za stolom a da niste na poslu i ne radite nesto korisno ne postoji...Postoji kultura trcanja, odlaska u teretanu, kupovine, slobodno vreme se trosi po trznim centrima ili u prirodi.
Najbolje se druze penzioneri. U zimska jutra pre otvaranja prodavnica kada idem na posao vidjam ih kako spartaju trznim, dok cekam bus vidim ih kako se skupljaju kod Tim Hortonsa sa vrsnjacima na kaficu/caj i razgovor, posle toga sledi obilazak prodavnica ili setnja po antikvarnicama, kupovina par beskorisnih drangulija, povratak u rezidenciju za starije osobe koja ima bazen, pedikir i casove slikanja i strikanja...njihovi dani su ispunjeni vremenom za druzenje, izlascima na ruckove i kreativnim aktivnostima.
Za one koji ne znaju sta je Tim Hortons, to je kanadska verzija kafa+krofne i slatka peciva (u kojoj vecina emigranata nadje prvi survival job), nista bolje da pocnete dan nego stostruka doza secera i kofeina direkt u venu, ne treba red bull krila su zagarantovana ali i sugar crash tamo negde oko podneva.
Pre dobrih 6 godina sedeli smo tako pred ekranom, grickajući nokte i tražeci nešto, bilo šta što će nam reći kakav nas život čeka u Kanadi, kakvi su ljudi, kakve su cene, na šta da se pripremimo...i ništa, par zastarelih blogova, par foruma ispunjenih mržnjom i polu objašnjenim informacijama...ništa, samo slike Kanade, prirode i gradova, razočaravajuce malo informacija i odgovora na hiljadu naših pitanja, kako je tamo, kako je biti pridošlica, kako pronaći posao...Na sreću blagovremeno smo nabasali na blog nekog Nabila na kom je opisao svoj dolazak i dao pr korisnih informacija koje su nam značile.
Sećam se da je na tom blogu bio spisak koliko jedna osoba, ili dve, troši mesečno na potrepštine tipa stan, hrana i ostalo, kasnije se ispostavilo da je spisak totalno bio nerealan za porodicu sa malim detetom jer smo mi trošili mnogo više od navedenih 500$ za hranu mesecno, ali jedna od stavki koja mi nije tada a i prethodnih par godina bila jasna bila je 200$ za entertainment- zabavu.Prve godine nismo ni znali sta je to, jurili smo da se snadjemo, nadjemo posao, stan, druge godine je bilo malo lakse potrošili smo prvih 100$ na entertaiment ali ne na nas, vec na porodicnu godisnju ulaznicu za Ontario Science Centar da bi klinac mogao u igraonice tamo preko zime, jer nismo imali ni TV.Par puta smo jeli u trznom na food court-u i to je bilo to, nismo ni stigli do tih famoznih 200 verovatno za celu godinu.Trece godine smo imali park, bazen i igraliste prakticno u dvoristu, nije bilo nekih mesta gde da se ode, platili smo par ulaznica za igraonice preko zime, opet smo potrosili par puta na neku brzu hranu i jednom smo otisli na veceru u neki grozni Buffalo wings restoran, trece godine smo mozda stigli do preko 100$ cifre na mesecnoj bazi kada smo kupili TV, jer je sama pretplata bila oko 100$ ako se to racuna u entertainment budzet, ali ja to ubrajam u racune, zabava mi je nekako izlazak van kuce.
Recimo da se nismo mnogo zabavljali na mestima koja zahtevaju odredjene sume u prve 3 godine, ali smo zato koristili sve moguce besplatne resurse,biblioteke,muzeje, parkove, igralista, splash,dogadjanja za decu i ono sto je bilo oko nas.Kada sam i ja pocela da radim, mogli smo da izadjemo tu i tamo vikendom da ne kuvamo ili da narucimo klopu, mogli smo da odemo na kanu na ceo dan ili na skijanje ili slicno,ali posle nekog vremena shvatila sam da ce mi biti tesko da budem zadovoljna hranom koju placam jer je daleko od onoga sto ja spremam i na sta smo navikli, ima doduse par mesta na koja jos uvek volim da odem jer kuvaju sa srcem i ne menjaju kvalitet u zavisnosti od doba dana.
Ako ne racunam drive-thru restorane tipa Tim Hortons-a,Wendys-a i McDonalds-a, hrana je najsvezija u vreme kada ljudi izlaze sa posla na pauzu za rucak, tada je i veca guzva, uvece pred samo zatvaranje obicno prodaju zaostalu klopu upola cene ali sada je vec ohladjena i bljutava.U prodavnicama koje imaju Deli i peku meso i prodaju gotovu hranu obicno oko 9 kada zatvaraju deli spakuju sve u kutije i daju upola cene, tada peceno pile kosta 5$, inace ih prodaju za od 8 do 12$ po komadu zavisi od prodavca.
Isto vazi i za hleb od prethodnog dana i peciva, prosecna cena hleba krece se od 1$ za veknu do 5$ za posebne vrste hleba od posebnih brasna ili sa dodacima, kao npr hleb sa maslinama i mediteranskim biljem ili crni razeni hleb pumpernickel.
Sto se restorana tice ima ih milion, sa svih mogucih mesta i obicno koristimo yelp ili urban spoon da vidimo sta ima i kakve su cene.
Vrlo je popularan svedski sto, buffet ovde i poznati su kineski restorani, posetili smo Mandarin, Imperial buffet,Dragon Pearl u Torontu i King buffet u Kiceneru.Hrana je ok, nije losa ima dosta izbora nadje se za svakog po nesto, supe, salate,pica, pecenog mesa i krompira, kineskih jela, morske hrane i deserta, pravilo je da se plati ulaz po osobi zavisno od mesta i doba dana od 15 do 20$ i onda mozete da ostanete par sati unutra i probate sta zelite, pice se placa posebno i usput vam sluze vodu punu leda da se brze zasitite ;).
Za one koji vole picu u severnoj americi sledi razocarenje, bar po mom misljenju, pica nije ni nalik na evropske varijante, testo je debelo i slatkasto a na nju moze da se stavi sve od pecene piletine do sosa za rostilj BBQ sauce koji ne volim ni malo.Kupovina pice ide ovako dobijate testo i tri preliva za cenu npr testo plus paradajz sos, plus sir plus salama, za reklamiranu cenu koja je zavisno od mesta od 12 dolara pa navise za malu picu ( mala pica je velicine velikog tanjira za rucavanje) za ostalo sto zelite na pici morate da doplatite oko 2 ili 3 dolara po "toppingu" tako da jedna pica na koju dodate npr sunku i pecurke ili masline izadje oko 20$ plus porez, plus dostava ako narucujete.Gotove smrznute pice u prodavnicama kostaju od 5 do 10$, na snizenju ih prodaju 3 za 10.
U poslednjih par godina 2 puta sam jela picu koja podseca na evropsku (a koju nisam ja pravila), i to uglavnom u picerijama koje drze nasi ljudi kojih ima nekoliko u KW i kvalitet je skroz ok. Probali smo Maestros pizza u Waterloo i pizza Roma u Kitcheneru koja je odmah pored one Montenegro prodavnice na Williamsburgu koju sam vec spominjala.
Ima jos dve jedna je u Waterloo town sqare u centru gde imaju pristojnu picu iz peci a druga u kojoj nisam bila je isto u centru i zove se Fratello.
Restorani se dele na etno kao sto su kineski, japanski,tajlandski, turski, evropski itd i na specijalizovane za odredjenu vrstu hrane npr Swiss chalet - peceni pilici i grill, Baton rouge- rebra, krmenadle, stejk na rostilju, Wendy i McDonalds - preradjena piletina, senvici i pomfrit, Wings up- pileca krila, Popeyes- pohovana hrana, uglavnom piletina, skampi,Smokey's poutine- putin(pomfrit preliven cime zelite) Zoup- razne supe i salate, Subway- sendvici itd., i poslednji na listi su Pubovi koji sluze pivo i alkohol uz hranu opet uglavnom nesto przeno i peceno na brzinu kao svuda poplularna pileca krilca.
Probala sam sushi, nije mi se svideo, neke stvari su jednostavno previse zive i sveze i nisam neki ljubitelj morskih plodova mada mogu da ih jedem pecene ili kuvane.Probali smo indijsku kuhinju i kari, nikako se ne ne slazu sa nasim culima, jednostavno je previse cudnih zacina i ljutih stvari, hrana je servirana kao cudna mesavina neceg sto je prezacinjeno i podseca na otpatke iz kuhinje zuckasto zelenkaste ili crvenkaste boje preliveno preko bezukusnog kuvanog pirinca, na oko izgleda lose u ustima jos gore, jednostavno nije za mene, ko voli nek izvoli.
Jos nesto sto treba znati kod indijske hrane, s obzirom da tamo izvorno nema viljusaka i kasika hrana se sprema i jede iskljucivo rukama, naravno da u restoranima imate pribor za jelo i da mozete da ga koristite ali ono sto sam videla je da kada god nesto spremaju uglavnom koriste ruke, za pohovanje, oblikovanje itd. tako ako ste freak koji ne voli da mu neko dira hranu rukama nemojte u indijski restoran :)
Kineska kuhinja zavisi od provincije odakle su vlasnici- secuanska, kantoneska, hunanska ili neka cetvrta.Uglavnom mi odgovara secuanska kuhinja koja ukljucuje pecenu prasetinu, piletinu, malo cilija i slatko kisele sosove, jedino sto mi se nije svidelo kod kineskih jela je kada u hranu dodaju sos od ostriga koji ima specifican miris na ribu i vrlo slan ukus.Ujak moje drugarice drzi hot pot restoran, vrlo zabavna stvar, sveza iseckana hrana na tacnama se donosi za sto u sredini kog kljuca lonac supe na grejacu i onda svako ubacuje sta zeli i vadi kada se skuva i zacini, usput ima vremena da se se sali i prica, sveza hrana, dobar ukus,jako mi se svidelo.
Jos jedna zabavna i popularna stvar je Mongolian grill
U zemlji u kojoj vecina mladih ljudi ne zna da kuva i nema potrebu da to nauci, jesti van kuce je sasvim normalno a retko koji restoran blizu centra lose posluje,hrana za lokalne uslove nije skupa jedan posluzavnik hrane u trznom kosta najvise 10$ i ukljucuje 2 vrste pecenog mesa, kuvano povrce + pirinac, pire krompir, pomfrit ili rezance,i kolu, realno 2 osobe mogu da se najedu za 10tak dolara.Kada god idem tamo na rucak uzimam Bourbon chicken pileci rostilj u specijalnom slatkastom sosu koji obozavam ili piletinu pohovanu u tempura testu (nalik na krckavo testo za palacinke) u slatkom sosu od naranzi.
Porcija hrane u prosecnom restoranu se krece izmedju 15 i 20$, rucak i pice za 4 osobe izadje oko 100$ do 120$, kada se doda porez i napojnica koja se obicno daje u visini od 18% od cene racuna.
Najgore mesto na kom sam jela je ubedljivo Boston Pizza, obicno u restoranima pise da sacekate da vam hostesa nadje mesto da sednete, i prvi put kada smo otisli cekali smo pola sata na vratima za mesto u polupraznom restoranu , niko se nije pojavio da nam pomogne a nismo bili jedini koji su cekali i to sa malim detetom koje nije super strpljivo, posle nekog vremena smo se okrenuli i otisli.Drugi put sam bila trudna i zamolila sam ih da mi donesu porciju krilaca bez sosa, doneli su 5 smezuranih zagorelih krila u preljutom sosu i nisu hteli da ih zamene jer je za stolom sedelo 20tak mojih koleginica i konobarica koja nije upamtila sta sam ja narucila je tvrdila da sam trazila krila u sosu a ne bez njega...hrana je grozna, bar u nasem lokalnom restoranu za cene koje naplacuju.East side Mario (opetkod nas) nije nista bolji, oni sluze spagete, picu i italijanska jela ali verujte totalno neprepoznatljiva nekom ko je odrastao u komsiluku Italije.Ovakvi restorani su frančize to znači da restorani koji rade pod zajedničkim imenom imaju različite vlasnike pa ako ste u jednom lose prošli ne znaći da ćete i u drugom.
Frančiza se kupuje, Tim Hortons,Boston Pizza,Burbon grill, Subway i ostali ako platite vlasniku frančize vi lepo otvorite svoj restoran pod njihovim imenom sa njihovom opremom pri čemu morate da platite određenu sumu za kupovinu svega, i kada počnete da poslujete deo vašeg profita ide njima ( neproverena informacija je oko 20%).
Moja nesreća je što smo vrlo probirljivi što se hrane i ukusa tiče, mogu da kažem da sam lepo jela u mađarskom i nemačkom restoranu jer mi je ta hrana prijala i bila je lepo spremljena, šta sam jela -gulaš i šniclu :)
U restoranu je sasvim ocekivano da sve sto niste pojeli spakujete i nosite kuci, to je hrana koju ste platili i ne treba da se baca.
Od blisko istočne hrane sviđaju mi se sarmice u vinovom lišću i soku od limuna, baba ganoush i hummus, i njihovi krckavi naan hlebovi, meso je uglavnom giros i raznorazni ražnjići i roštilj, opet poznato i ništa posebno.
Uvek me pitaju kakva je kanadska kuhinja i uvek kažem da kanadska kuhinja kao takva ne postoji, ima tih par jela koje kanađani svojataju kao što je putin, bilo šta u šta je ubačen javorov sirup i neki kolač koji se zove dabrov rep, ostalo je sve mix emigrantskih kuhinja i jela iz celog sveta.
Ono što jedem ovde a nisam jela skoro nikada u Evropi je brokoli na sve moguće načine, kuvan na pari ili u čorbi, čorba od bundeve koju obožavam, yam krompir, bosiljak u jelima i dosta drugih svežih začina, kineski bok choy kupus, kineske enoki i oyster pečurke (koje se gaje ovde), shitake jedem ali vrlo retko,braon šampinjone,kineski patlidžan,slatki grašak u mahuni i sojine klice i razne kineske rezance kao lo mein, chow mein, japanske soba i udon, pirinčana testa.
Grejs mi je donosila na posao nigerijski crni pasulj kuvan u banana lišću, koji mi se svideo i pre neki dan sam ga sama prvi put napravila, posle cega sam skontala zašto ga je retko pravila, proces je vrlo naporan i treba vremena da se napravi, ali pravila sam ga od želje i bez banana lišća samo sam ga zapekla u rerni pod folijom i ispao je ok, plus malo sam izmenila recept pa nisam u njega dodala sušenu ribu i jaja.
Jelo se zove moi moi i najteži deo je očistiti sav pasulj od ljuske pre mlevenja i kuvanja, pasulj prethodno mora da se potopi par sati ili preko noći, samelje se u pastu sa začinima i onda se kuva.Ukus je sličan pašteti od soje ili piletine sa paradajzom, nije ni nalik na ukus pasulja jer je black eyed beans ili peas bliži soji.
Supu od bundeve kuvam tako što dan ranije ispečem bundeve u rerni, to im daje kremast i sladak ukus u čorbi, i usput ih jedemo tako što narendamo sir i salamu na njih i malo majoneza pa ih koristimo umesto testa za picu praktično, šta ostane sutra ide u supu.Izdinstam vrlo malo luka sa biberom i vegetom na ulju, na to dodam seckani krompir- 2 komada, zelen lišće, so,i malo aleve paprike i čilija, nalijem vodom i skuvam krompir, ponekad dodam kocku za supu ako kuvam puno čorbe.Kada je gotovo ubacim bundevu i sve umutim blenderom u krem čorbu, dodam muskatni orah, mrvu cimeta i još malo čilija,mešanog bibera i belog luka u prahu, već po ukusu.Jedem je sa seckanim parmezanom u njoj ili kašikom jogurta, postoje razne varijacije ali najlepša mi je sa pečenom bundevom jer je slatka i gusta.
A može i ovako mmmmmmm
Kako se zabavljaju porodicni ljudi ...
Retko koji restoran radi duze od 10 uvece, vecina zatvara oko 8 ili 9, samo pab radi posle ponoci i to ne duze od 2.Kada se izlazi sa drustvom obicno idemo petkom odmah posle posla na druzenje i veceru,i onda svako placa svoj racun i kuci. Kad god smo predlozili vikend ljudi su se bunili da je vikend vreme za porodicu i zavrsilo se na tih sat dva petkom uvece u nekom restoranu.
Ako vas ikada pozovu na neciji rodjendan u restoran, budite spremni da sami platite svoj racun i ne nosite poklon, kupovina poklona je ovde demode, ljudi razmenjuju gift kartice, to su kartice sa placenim iznosom na njima obicno 15 ili 20$ koji slavljenik moze da potrosi u datoj prodavnici, moj dragi je prvi put naucio svoju lekciju i morao da zajmi pare od drugara jer je pretpostavio da slavljenik organizuje klopu i pice kao kod nas, ali ne uvek i svuda u Kanadi svako placa svoj racun.Za praznike smo dobijali na poslu takve kartice od roditelja uglavnom za Starbucks ili Tim Hortons, ponekad za Chapters koji je prodavnica knjiga i igracaka.
Najvise me je nerviralo to sto cim smo seli za sto svi su povadili svoje mobilne telefone i stavili ih pored tanjira, nije se mnogo razgovaralo nesto o poslu nesto o hrani koju vredi naruciti, pola zapocetih razgovora se zavrsi tako sto neko odsutno tipka poruku muzu, komentarise na netu ili pokazuje slike sa telefona nekom do sebe.
Jelo se pilo, pozdravili smo se i svako svojoj kuci, TGIF, za one koji znaju sta to znaci.
Jednom smo isli na mini golf preko leta i bilo je super, drugi put smo vodili klince na kuglanje i to je bilo super, deca su uzivala.Svake godine je firma organizovala bozicni bal ali ja nikada nisam isla, nesto u potiljku mi ne dozvoljava da idem sama na mesta gde ce svi povesti muzeve, momke i koga vec i gde cu gledati svoje sefove kako piju a i oni mene, plus mrzim sve praznike oko nove godine zakljucno sa istom, da ne moram da ih slavim zbog klinaca ne bih se ni mucila.
Restorani, sportske aktivnosti i piknici su druga stvar, to vec volim.Ranije kada smo ziveli u Torontu i Aca radio u drugacijoj firmi svakog poslednjeg petka u mesecu radili su do 3 a onda su isli na rucak sa menadzerom u neki fensi restoran, na racun firme to se zvalo "work lunch".Sada toga nema ali tu i tamo im ubace neku sportsku aktivnost tipa igraonica za odrasle u drugoj polovini radnog dana.
Pa da polako zavrsim ovaj dugi post, ako imaju tu opciju da unajme dadilju parovi mogu da izadju na veceru ili u bioskop, da odu na bazen ili u pozoriste, sve te zabave se zavrsavaju u roku od dva tri sata da bi se stiglo na spavanje jer deca ce ustati odmorna a i dadilja kosta...i dok se mi smatramo sretnim ako legnemo pre ponoci, imam drugarice koje sa posla odrade sat u teretani, istusiraju se i lezu pre 10.
Na provodjenje noci u kafani ili diskoteci ovde nemojte ni da pomisljate, to ne prilici cak ni studentima jer i oni moraju da uce i opravdaju jednog dana svoj studentski dug banci...Tako da lokalna zabava nije ni nalik na evropsku varijantu, kafici nemaju baste u kojima moze satima da se sedi i pijucka picence, opravdanje je mozda sto nemamo ni klimu za to, ali kad pogledam opet onu svajcarsku i skandinaviju zaklela bih se da postoji nacin,kultura da se negde sedi satima za stolom a da niste na poslu i ne radite nesto korisno ne postoji...Postoji kultura trcanja, odlaska u teretanu, kupovine, slobodno vreme se trosi po trznim centrima ili u prirodi.
Najbolje se druze penzioneri. U zimska jutra pre otvaranja prodavnica kada idem na posao vidjam ih kako spartaju trznim, dok cekam bus vidim ih kako se skupljaju kod Tim Hortonsa sa vrsnjacima na kaficu/caj i razgovor, posle toga sledi obilazak prodavnica ili setnja po antikvarnicama, kupovina par beskorisnih drangulija, povratak u rezidenciju za starije osobe koja ima bazen, pedikir i casove slikanja i strikanja...njihovi dani su ispunjeni vremenom za druzenje, izlascima na ruckove i kreativnim aktivnostima.
Za one koji ne znaju sta je Tim Hortons, to je kanadska verzija kafa+krofne i slatka peciva (u kojoj vecina emigranata nadje prvi survival job), nista bolje da pocnete dan nego stostruka doza secera i kofeina direkt u venu, ne treba red bull krila su zagarantovana ali i sugar crash tamo negde oko podneva.
Sunday, November 2, 2014
Kakva su deca
Mali ljudi, koje mi zovemo 'deca', imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.
Ivo Andric
Stariji klinac je sada SK, senior kindergarten, ali posto su grupe mesovite to znaci da je sa istom uciteljicom od prosle godine samo sada je on stariji u grupi sa 13toro mladjih koji su JK, junior kindergarten. Socijalna dinamika u skoli jako zavisi od komsiluka, i grada, ono sto je zajednicko za sve razrede je da oko 30tak dece ima u vrticu uciteljicu i vaspitacicu uz neko pomocno osoblje po potrebi, ako u grupi ima dece sa posebnim potrebama ponekad se ukljucuju i njihovi tutori ili asistenti.U najboljem slucaju 2 osobe na 30oro dece, u drugim slucajevima i po 4.Uciteljica ne drze fizicko i muzicko, to drze nastavnici.Neke skole imaju francuski od prvog razreda, neke od vrtica to se zove french immersion.
Skole se dele na verske-katolicke uglavnom,one na francuskom jeziku i javne.Svaku od tih grupa kontrolise school board za taj grad ili regiju, mi pripadamo u Waterloo school board, i moje dete ide u javnu skolu- public school.Socijalnu strukturu cine kanadjani i sacica emigranata poput nas, sa Aleksom u razred ide jedno dete sa nasih prostora,jedno sa bliskog istoka i nekoliko poreklom iz Azijskih zemalja, ostalo su kanadska deca rodjena ovde.U nasem naselju vecina roditelja je vrlo obrazovana sa zavrsenim koledzima i fakultetima, tako da me ne iznenadjuje da imaju visoke zahteve cak i za decu u vrticu od kojih polovina sestogodisnjaka cita i pise jer su naucili kod kuce,bilingvalna deca pogotovo kineska citaju, pisu i govore oba jezika.Neki vec idu na borilacke vestine, plivanje ili casove muzike i plesa, ja nisam jos u tom fazonu jer mislim da treba da sacekam jos godinu ili 2 da vidim sta ga zapravo zanima, jer petogodisnjacima je sve zanimljivo otprilike nedelju dana i onda im dojadi.
Bogatije skole u Torontu imaju i bazene, i razlicite sportske programe unutar skole.Nasa skola je relativno nova sa super osobljem i cesto volontiram i gostujem tamo jer ionako nemam puno obaveza kod kuce, bas ove nedelje sam isla da im drzim lutkarsku predstavu u Aleksinom razredu, za koju smo sami sve napravili.Predstava je na osnovu price Gruffalo za koju imate prelep crtani negde na netu.
Najbolje rangirane skole se s razlogom nalaze u najboljim i najskupljim delovima velikih gradova.
Posto jedan deo finansija skola dolazi od podrske porodica, te skole imaju bolje uslove i bolju opremu i vise novca na raspolaganju nego one u socijalnijim delovima grada gde nisu u stanju da uloze u zgradu i osoblje visak novca.To ne znaci da su skole zapustene, vec samo da mozda nemaju dovoljan broj ucionica u zgradi pa koriste portables, ili da nemaju salu za fizicko pa je dele sa drugom skolom itd.Kada smo ziveli u Torontu, u vrlo imigrantskom i socijalnom delu grada prepunom zgradurina skola se sastojala iz jedne zgradice i skoro 20 portablsa, sto su zapravo prikolice, koje sluze kao ucionice.One nemaju wc, i poneka ima lavabo, deca zimi moraju da izlaze i idu do glavne zgrade koja se nalazi na par stotina metara, ako moraju u kupatilo.
Ucionica ima racunar koji ponekad i deca mogu da koriste, centre za igru, tepihe na podu, divan decji namestaj i mini biblioteku.
Kakvi su ucitelji?
Po meni super, rade svoj posao sa osmehom, ne dizu glas i imaju tonu zivaca, izbegavaju da pomazu deci i nije im dozvoljeno da im pomazu u toaletu, deca moraju sama da se presvuku i srede ako imaju nezgodu.
Kakva su deca?
eeeeee, pa sad zavisi na sta ste navikli.
Nije im dozvoljeno da dele hranu sa drugarima, iskljucivo zbog odgovornosti, higijene i alergija, svako jede svoj obrok od kuce, sam.
Nije dozvoljeno slati hranu, torte kolace, bilo sta za rodjendan, bar u nasoj skoli.
Ako neko donese igracku u skolu, sto opet nije dozvoljeno, ta igracka ostaje u tasni dok ne ode kuci.
Skolske igracke uce da dele i da svako dobije svoj red.
Pravila u ucionici zavise iskljucivo od ucitelja, nasa uciteljica smatra da je mnogo manje frustracije ako se ne donosi nista od kuce, i ja se slazem.
Druge skole- druga pravila.
Aleksa ima par drugara i drugarica iz razreda sa kojima se vidja i kod kuce kada dolaze da se igraju ili on ide kod njih, uglavnom deca iz komsiluka i nase ulice.Jedna od njegovih najboljih drugarica se odselila u drugi grad i sad je tata donosi kad ide na posao sveke druge subote kod nas u goste, veceras dolaze svi na veceru pa idemo u Halloween lov na slatkise.
To su uglavnom ovdasnje porodice i deca, ne nasi, iskreno, pokusala sam da par puta pozovem njegovu malu drugaricu iz razreda ali iz nekog razloga roditelji su uvek govorili da nemaju vremena, iako mala ide u boravak posle skole i isto joj je sedela kod nas ili u skoli, nisam htela da ispadnem naporna pa sam odustala, otkud znam, ja prva svima govorim da se paze nasih jer nisu svi dobronamerni, mozda se ovi ljudi plase nas jer nas ne poznaju pa nece da puste dete...ne mogu da ih krivim.
Odgovor na pitanje kakva su deca je univerzalan, onakva iz kakvih porodica dolaze...Kanadska deca se uce toleranciji i vecina njih je vaspitana, fina i shvataju da moraju da pomazu jedni drugima.Aleksina uciteljica ih uci drugarstvu i samokontroli, posle predstave ostavila sam sve njima, lutke i mini pozornicu, bilo je 5 lutaka i petoro dece je dobilo da ih navuce na ruku i sakrije se iza pozornice i kaze nesto, pre nego sto je dala poslednju lutku rekla je svima ovako, " Sada hocu da u sebi kazete, ako nisam ja dobio poslednju lutku , nema veze dobicu je drugi put i mahnete rukom, oh maybe next time..." deca su to uradila i poslednja lutka je dodeljena, nekoliko njih je odmahnulo rukom, bez placa i bez pobune u tisini.Zatim ih je podelila na grupe za igru i poslala u razlicite centre za igru, opet u tisini dok je nekoliko njih dobilo da se igra sa lutkama i pozornicom, i posle se grupe smenjuju.To me je zadivilo.
Nasi prijatelji u drugom delu grada dobili su jednu od onih drugih skola, jer su stan u tom kraju kupili povoljno i mnogo pre nego sto su deca usla u jednacinu...Visok broj imigranata, visok broj socijalnih slucajeva...svako trece dete ima problem sa ponasanjem, neki su agresivni tuku drugu decu, uciteljica je izujedana...ocajni su i pokusavaju da prepisu dete u drugu skolu.
Ne secam se da se Aleksa zalio da ga je neko udario ove godine, imali smo mali problem prosle sa detetom koje nije imalo kocnice i par puta ga je udario ali posle tatine posete skoli, to je reseno i drzali su ih bukvalno u razlicitim coskovima sobe, sto zbog nastupa sto zbog obecanja da ce svaki buduci udarac biti vracen duplo i da ga ne saljemo u skolu da bi ga neko tukao i maltretirao kad ga vec mi ne tucemo kod kuce.Nije im bilo svejedno, ali nije ni meni, to sto neko ne ume da se ponasa nije izgovor da im se sve dozvoli jer su drugaciji, bas naprotiv treba duplo vise da se radi sa njima da nauce granice ponasanja i sta je prihvatljivo, i sve je to super ako postoji podrska porodice, ali nazalost deca su to negde videla i naucila da je to u njihovoj kuci prihvatljivo...mozda ne svi ali vecina.
Posle mog dugogodisnjeg iskustva u prosveti i radu sa decom, naucila sam neke stvari, ukljucujuci porazavajucu cinjenicu da se neka deca jednostavno radjaju losa bez obzira na to kakvi su im roditelji i ako se roditelji trude da to isprave ima nade. Pod losa mislim na to da nemaju sazaljenja, niti kocnice kada povredjuju drugu decu i da to ponasanje shvataju kao normalno i prihvatljivo kada sluzi njihovom cilju da dodju do necega, a neka cak i uzivaju u tome da muce drugu decu.Pre nego sto sam pocela da radim sa bebama mislila sam da je to nauceno ponasanje,ali mi se kasnije cinilo malo verovatnim da beba koja je tek propuzala ima ucitelja za udaranje, ujedanje i cupanje druge bebe da bi dosla do igracke ili iz cista mira, neka deca su agresivnija od drugih u samom startu.I neka od njih nauce da to nije u redu, dok druga ne haju i ne prestaju sa maltretiranjem drugih.Za ovih par godina rada ovde naisla sam na 2 bebe kojima je jedini dnevni cilj bio da muce druge bebe u sobi.Jedan decak je imao 12 meseci i tek prohodao kada sam pocela da radim, roditelji su mu divan mlad bracni par, uvek fini i nasmejani, a on je bio sarmantan i vecito u pokretu, nazalost njegovo kretanje po sobi se sastojalo iz toga da igrackama na guranje pregazi drugu decu, da ih pocupa ili ujede u prolazu, da ih gurne da padnu ako tek uce da hodaju i gegaju se polako ili da im otme igracku i baci je u drugi kraj sobe da vidi da li ce da placu...i sve to sa najsarmantnijim osmehom ja nisam uradio nista lose i ovo je bas zabavno...Nas dan se sveo na to da dve paze na svu ostalu decu a jedna da vecito prati i zaustavlja njega.Kada bi ga stavili u stolicu za hranjenje da se malo smiri poceo bi da cupa svoju kosu i jede je od nervoze sto ne moze da se krece okolo.Ali inace je bio sasvim normalno, zdravo dete.Nije proslo mnogo vremena i ostale bebe su pocele da se brane od njega na isti nacin, tada je izdvojio najmirnijrg u grupi , onog koji se nije branio i napadao samo njega i jos jedno manje dete koje je tek ucilo da hoda i nije moglo da mu pobegne.Jednom ga je u prolazu ujeo za ledja, i pobegao, dok smo shvatili sta se desilo mali je imao masnicu sa otiscima svih zuba.Izludjivala me je cinjenica da on uziva u tome sto radi i sve to radi sa osmehom i zeljom da rasplace i povredi drugu decu.Roditelji nisu znali kako da to zaustave jer su oni realno provodili sa njim samo 2 dana u nedelji i kod kuce nije ujedao nikoga jer nije bilo druge dece.
Brojali smo dane kada ce konacno preci u stariju grupu.I kada je konacno otisao, drugo dete dotad mirno i dobro, zauzelo je njegovo mesto siledzije gurajuci drugu decu da padnu i otimajuci im igracke, on jeste to naucio od drugara i zaustavili smo ga bez problema, onog prvog smo samo mogli stalno da odvajamo od druge dece i da ga jedna od nas cuva.
Videla sam razmazenu decu koja su vristala i sutirala svoje roditelje, roditelje koji su se raspravljali sa cetvorogodisnjacima kao da su drugari na istom nivou, roditelje koji su jurili decu po vrticu da ih stignu, i roditelje koji su se sakrivali iza kredenaca krisom dajuci deci krofne iz tim hortonsa da ucitelji ne vide da im daju hranu koja je zabranjena u vrticu, roditelje koji su pustali da im dete umarsira u ucionicu punu dece sa cinijom grickalica i cokolade jer nije hteo da doruckuje kod kuce i to je bio jedini nacin da ga umilostive da dodje u vrtic...a druga deca ga gledaju.Videla sam decu koju podizu babe jer su ih majke ostavile ili nisu sposobne da brinu o njima, decu koja su psihicki ostecena od strane odrastanja u nefunkcionalnim porodicama...
I kakva su deca?
Deca su odraz drustva, odraz kultura i porodica, u mom kraju prilicno fina i lepo vaspitana sa pokojim izuzetkom, u siromasnijim krajevima sa vise razlicitih kultura i mentaliteta je vise tih izuzetaka.
U nekim skolama deca iz dobrostojecih porodica su surovija i bahatija od odraslih, jer ne znaju za bolest, bol i smrt, ne znaju za nemanje, za glad i za hladnocu, vecito uljuljkana u svom balonu gde su mali carevi i sve zelje im se ispunjavaju nemaju sazaljenja prema drugima, rastu u male egoiste i narcise.Deca iz siromasnih porodica jasno vide nepravdu i osecaju uskracenost i to ih cini ponekad agresivnim i osvetoljubivim, pokazivanje zuba i pesnica je jedini nacin da se izbore sa vecitim frustracijama koje ih prate.
Kanadska deca se ne razlikuju od srpske, deca su deca svuda u svetu, dobra, vaspitana, bezobrazna, agresivna...sretna ili besna, zadovoljna ili ne, nema puno razlike, zavisi kako ih vaspitavate i na sta naletite.
Thursday, June 21, 2012
Neandertalcev san?
Ne znam da li je iko citao serijal Deca zemlje, americke autorke Jean M. Auel, malo romantizovan ali potkrepljen arheoloskim nalazima prikaz zivota neandertalaca i kromanjonaca na teritoriji danasnje Evrope, pocinje knjigom Pleme pecinskog medveda po kojoj je snimljen i film, kao mala obozavala sam ove knjige jer su bile pune zanimljivih stvari i ideja kako su to nasi davni preci ziveli i videli svoj svet...
Cilj svakog plemena i pojedinca u plemenu bio je da nadje skloniste, da nadje hranu, da sacuva sebe i svoje potomstvo i da ima malo zabave u zivotu...Po autorki neandertalci su odlucili da se strogo drze svog ustaljenog nacina zivota bez namere da se menjaju a napredniji i sposobniji kromanjonci su ih potisnuli jer su bili avanturisti spremni da menjaju i sebe i svet oko sebe.
Malo, malo pa se na medijima provlaci pojam narusen Americki san ili kanadski san kada se vode razgovori o nekretninama. Ne znam kada se sve svelo na to da je "san" imati nekretninu ali prvobitna zamisao glasila je otprilike ovako...wiki:
"life should be better and richer and fuller for everyone, with opportunity for each according to ability or achievement" regardless of social class or circumstances of birth. The idea of the American Dream is rooted in the United States Declaration of Independence which proclaims that "all men are created equal" and that they are "endowed by their Creator with certain inalienable Rights" including "Life, Liberty and the pursuit of Happiness."
Ali pomalo je licemerno davati tom "snu" epitet jedne drzave, zar nije san svakog coveka na planeti da ima svoj dom, svoje skloniste, zastitu za svoju porodicu pod ovim nebom, da ima odredjenu dozu sigurnosti i malo zabave u zivotu...po tome nismo se odmakli od neandertalcevog sna, jedna dobra suva i prostrana pecina, dragi ljudi i dovoljno sredstava za preziveti zimu i godinu...i ako ostane vremena malo zabave u zivotu...Danasnje pecine se ne nalaze vec se kupuju, ljudi ih ne zidaju sami kao kucice od blata kromanjonaca vec se zaduzuju kreditom da bi ih sto pre imali, moji su zidali kucu ciglu po ciglu 10 godina, visili na mesalici "mobirali" prijatelje posle posla i crkavali...sada je "crkavanje" drugacije, potpisete papir i te cigle, ili cackalice sto bi nas prijatelj rekao, otplacujete banci.Necu da zalazim u to sta je kome bolja varijanta, da se muci i zida godinama ili da se muci i otplacuje godinama a dobije sve gotovo i kljuc u ruke, u svakom slucaju postoji i treci izbor jer niko nikog puskom ne tera da kupuje nesto.
Ono sto je ostalo isto, je cinjenica da iako su danasnje pecine skuplje, vece i luksuznije i za manje pleme, citava ideja zajednickog sna se nije promenila hiljadama godina.
Kuca je ostala simbol istog sna o sigurnosti, o toplom domu, o teznji da se zastiti i obezbedi potomstvo...Jos nesto se isto tako nije promenilo, teznje odredjenog tipa ljudi da budu trgovci i zaradjuju na tudjim snovima, pohlepa i zelja da se ima vise lepih perlica i vrednih oblutaka od drugih u plemenu.Uvek ima demona koji zive od tudjih snova, lihvara, bankara i malverzanata, uvek je i bilo, samo sada ima vise ljudi na planeti a manje pecina, i plemena su se raspala na majusne porodice a svima treba isto sto je trebalo i onom prvom coveku, skloniste i sigurnost, hrana i toplota...Tako da taj americki, kanadski ili bilo koji san nije bas njihov jer su ga davno pre svih sanjali i mnogi drugi ljudi, pretvaranje ovog izraza u pezorativan i negativan nije proizaslo iz lose ideje ili pogresnog sna vec iz pohlepe ljudi ili institucija koje su resile da se obogate na tudj racun, kroz istoriju su ljudi stvarali domove na najcudnijim mestima i gradili gradjevine koje i dan danas zaustavljaju dah, cak i dom za dusu i telo posle zivota kao Egipcani.
A ljudi ponekad sanjaju velike i prelepe snove :) ...
http://beallnew.blogspot.ca/2011/04/petra-jordan.html
http://whc.unesco.org/en/list/326
http://iliketowastemytime.com/interesting-places-meteora-region-greece
http://opentravel.com/blogs/15-strangest-houses-from-around-the-globe/
http://www.laputanlogic.com/articles/2004/01/24-0001.html
par zanimljivih linkova
http://amazingdata.com/7-underground-wonders-of-the-world/
http://amazingdata.com/amazing-temple-buildings-around-the-world-over-the-edge-of-precipices/
http://www.zuzafun.com/?s=castle
http://www.zuzafun.com/kandovan-village-iran
http://www.zuzafun.com/mud-houses
http://www.zuzafun.com/50-strange-buildings
http://mysticalindiatravel.com/tours/palaces-of-india-tour/
........................................................................................................................................................................................
Ovde polako pocinju letnji festivali po gradovima i selima trenutno cekamo sunfest
http://www.sunfest.on.ca/
A evo kako izgledaju slike ovog mog leta :)
I za kraj, samo za dame jedna laka boza od filma
Cilj svakog plemena i pojedinca u plemenu bio je da nadje skloniste, da nadje hranu, da sacuva sebe i svoje potomstvo i da ima malo zabave u zivotu...Po autorki neandertalci su odlucili da se strogo drze svog ustaljenog nacina zivota bez namere da se menjaju a napredniji i sposobniji kromanjonci su ih potisnuli jer su bili avanturisti spremni da menjaju i sebe i svet oko sebe.
Malo, malo pa se na medijima provlaci pojam narusen Americki san ili kanadski san kada se vode razgovori o nekretninama. Ne znam kada se sve svelo na to da je "san" imati nekretninu ali prvobitna zamisao glasila je otprilike ovako...wiki:
"life should be better and richer and fuller for everyone, with opportunity for each according to ability or achievement" regardless of social class or circumstances of birth. The idea of the American Dream is rooted in the United States Declaration of Independence which proclaims that "all men are created equal" and that they are "endowed by their Creator with certain inalienable Rights" including "Life, Liberty and the pursuit of Happiness."
Ali pomalo je licemerno davati tom "snu" epitet jedne drzave, zar nije san svakog coveka na planeti da ima svoj dom, svoje skloniste, zastitu za svoju porodicu pod ovim nebom, da ima odredjenu dozu sigurnosti i malo zabave u zivotu...po tome nismo se odmakli od neandertalcevog sna, jedna dobra suva i prostrana pecina, dragi ljudi i dovoljno sredstava za preziveti zimu i godinu...i ako ostane vremena malo zabave u zivotu...Danasnje pecine se ne nalaze vec se kupuju, ljudi ih ne zidaju sami kao kucice od blata kromanjonaca vec se zaduzuju kreditom da bi ih sto pre imali, moji su zidali kucu ciglu po ciglu 10 godina, visili na mesalici "mobirali" prijatelje posle posla i crkavali...sada je "crkavanje" drugacije, potpisete papir i te cigle, ili cackalice sto bi nas prijatelj rekao, otplacujete banci.Necu da zalazim u to sta je kome bolja varijanta, da se muci i zida godinama ili da se muci i otplacuje godinama a dobije sve gotovo i kljuc u ruke, u svakom slucaju postoji i treci izbor jer niko nikog puskom ne tera da kupuje nesto.
Ono sto je ostalo isto, je cinjenica da iako su danasnje pecine skuplje, vece i luksuznije i za manje pleme, citava ideja zajednickog sna se nije promenila hiljadama godina.
Kuca je ostala simbol istog sna o sigurnosti, o toplom domu, o teznji da se zastiti i obezbedi potomstvo...Jos nesto se isto tako nije promenilo, teznje odredjenog tipa ljudi da budu trgovci i zaradjuju na tudjim snovima, pohlepa i zelja da se ima vise lepih perlica i vrednih oblutaka od drugih u plemenu.Uvek ima demona koji zive od tudjih snova, lihvara, bankara i malverzanata, uvek je i bilo, samo sada ima vise ljudi na planeti a manje pecina, i plemena su se raspala na majusne porodice a svima treba isto sto je trebalo i onom prvom coveku, skloniste i sigurnost, hrana i toplota...Tako da taj americki, kanadski ili bilo koji san nije bas njihov jer su ga davno pre svih sanjali i mnogi drugi ljudi, pretvaranje ovog izraza u pezorativan i negativan nije proizaslo iz lose ideje ili pogresnog sna vec iz pohlepe ljudi ili institucija koje su resile da se obogate na tudj racun, kroz istoriju su ljudi stvarali domove na najcudnijim mestima i gradili gradjevine koje i dan danas zaustavljaju dah, cak i dom za dusu i telo posle zivota kao Egipcani.
A ljudi ponekad sanjaju velike i prelepe snove :) ...
http://beallnew.blogspot.ca/2011/04/petra-jordan.html
http://whc.unesco.org/en/list/326
http://iliketowastemytime.com/interesting-places-meteora-region-greece
http://opentravel.com/blogs/15-strangest-houses-from-around-the-globe/
http://www.laputanlogic.com/articles/2004/01/24-0001.html
par zanimljivih linkova
http://amazingdata.com/7-underground-wonders-of-the-world/
http://amazingdata.com/amazing-temple-buildings-around-the-world-over-the-edge-of-precipices/
http://www.zuzafun.com/?s=castle
http://www.zuzafun.com/kandovan-village-iran
http://www.zuzafun.com/mud-houses
http://www.zuzafun.com/50-strange-buildings
http://mysticalindiatravel.com/tours/palaces-of-india-tour/
........................................................................................................................................................................................
Ovde polako pocinju letnji festivali po gradovima i selima trenutno cekamo sunfest
http://www.sunfest.on.ca/
A evo kako izgledaju slike ovog mog leta :)
I za kraj, samo za dame jedna laka boza od filma
Monday, June 18, 2012
U moje vreme...
Ah kakva melanholija :)))) nesto sam se setila ovog kad su nas serije ucile da smo osudjeni na patnju sta god radili i da je zivot za druge ljude...pitam se koja je aktuelna tema sadasnjih pop sapunica :)
Stigle su ovogodisnje studije razlicitih organizacija o rejtingu svetskih zemalja i prema rezultatima Kanada je na 6mestu sto se tice kvaliteta zivota a na 4tom sto se tice mira i organizovanosti za zivot.Nisu sve zemlje na listi, iz nekog razloga na ovoj better life nema srbije.
The Organization for Economic Cooperation and Development (OECD) has published its annual Better Life Index report. For 2012, it ranked Canada as one of the ten best countries in the world in terms of the quality of life that its citizens enjoy.
When comparing 11 key well-being indicators, Canada placed 6th in the world. This continues a trend of high performance on the Better Life Index - in 2011 the country ranked 2nd overall. In many aspects, Canada possessed the highest quality of life scores. For instance, 9 in 10 Canadians are satisfied with their living situation, and 8 in 10 are comfortable walking alone at night. On an overall scale ranking ‘life satisfaction’, Canadians graded their happiness an impressive 7.4.
Canada leads in other factors as well. It possesses one of the smallest jobs and earnings gaps between men and women. In additional indicators such as good governance, environmental protection, population health, and income, the country also continues to lead.
http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index
Nedavno mi je dopala u ruke jos jedna od onih knjiga za plazu u papirnim koricama, izludjuju me te navale tkzv bestselera koji su toliko plitki i jadni da ih zovem knjige sa koznog kauca...tu ubrajam Skot Peka i mnoge druge americke autore cija je jedina zanimacija da pisu te lagane boze nalik na spanske serije gde se sve svodi na to da je radnje plitka i prosta, i cilj je pozitivno razmisljati...knjiga se zove Kaludjer koji je prodao svoj ferari i govori o milioneru, uspesnom advokatu koji je prodao sve posle infarkta i otisao da putuje po indiji sa rancem da se pronadje, dosadno, plitko i glupo...i da, pronasao se tamo negde, postao je druga osoba ili sta vec...klosar koji je video vise od svog privatnog aviona i ogromne kancelarije...knjiga je toliko glupa da nisam mogla da je zavrsim, dosla mi je kao americka lekcija tipa vi ni ne znate koliko ste u stvari sretni sto imate bilo sta, hranu na stolu, i kako treba malo putovati po egzoticnim mestima i zabitima da bi se otvorile oci- mada sa putovanjem se slazem, ono otvara oci i dusu, ali sve ostalo je jeftina psihijatrija optimizma...
koji takodje cenim u umerenim kolicinama.
I onda sam se zapitala sta je ljudima u glavi ako im je ovo bestseler? I kako smo dosli od toga da se super stivom proglasavaju pamfleti koji imaju vrednost tolet papira...Poredeci danasnje popularne knjige sa jednim Igoom ili jednim Andricem dolazim do toga da je citaocima toliko uproscen koncept i radnja da su im kao deci mogli napisati "don't worry be happy..." Steta.
Jedine knjige koje sam se udostojila da procitam ponovo su bile pesme vatre i leda od Martina, ASOIAF, epska fantastika koja je brutalna i govori o tome kako su ljudi u biti sebicni i zli i kako dobri koji stoje iza nekih ideala redovno nastradaju a kako pogresan izbor moze da ima jezive posledice u takvom svetu...i govori puno o politici i igracima u senci... na divan bajkovit nacin.
Knjige su ogledalo stanja u drustvu, pisci oslikavaju mentalitet i zivotne teme, mediji daju ljudima smernice i ideje, u poredjenju sa onim sto sam ja citala ranije u srednjoj i na studijama ovi danasnji hitovi su scenariji za lose filmove...
Nikada nisam volela da citam ruske pisce, Dostojevskog, Tolstoja ili Solohova...citala sam ih sve ali su uvek ostavljali dozu depresije i gorcine u meni, bili su teski kao zemlja, svideo mi se Tihi Don, volela sam Alekseja iz Karamazovih, prezirala glupacu koja se bacila pod voz i nisam mogla da podnesem zamorno seciranje duse i idenje u dubinu detalja koje ti pisci obozavaju, sta je ko jeo na balu u ratu i miru, kakvo je odelo neko nosio, o cemu ko razmislja...svaka jedna sitnica na svom mestu...kako su svi uvek nesrecni i kako svi uvek zagorcavaju sami sebi zivot, robuju nekim drustvenim normama i piju, prave gluposti, spletkare i posle se kaju kad im se sve obije o glavu...ali najvise to neko vecito nezadovoljstvo, vecita melanholija, crnilo, sivilo, odsutnost srecnih ljudi i srece...jadne duse.
Vecina americkih pisaca su susta suprotnost, plitki, za zivot u momentu i uvek sa nekim happy endom i naravoucenijem o pozitivnim mislima...taman stivo za dan na plazi koje se zaboravi do vecere.To mi se tek ne dopada.Mada nadje se i tu ponesto dobro.
Nekako mi vise leze francuski pisci, mozda spanski,poneki sa bliskog istoka tamo gde je prica taman dovoljno tuzna i sretna da lici na pravu stvar, sa odmerenim detaljima da me ne smore i sa razumnim krajem...i naravno Andric i Crnjanski, Selimovic i Stankovic i ostali koji su nam bili lektira, sve mi je to bilo zanimljivo i vredno vremena da se procita...
Tesko da ce neko mlad danas uzeti vremena da procita nesto duze i dublje, dzabe su police pune knjiga kada sve lice jedne na druge i sve su laka boza...kao i filmovi.
Pravi se ono sto se prodaje, romanticne komedije )yay happy end!), filmovi koje ja zovem Ameri spasavaju svet tipa Independence day, Armagedon itd, Horori o zombijima i virusima, ukletim kucama,vampirima,
btw, ste culi za nova hemijska dostignuca na istoku i zapadu, ko ima slab stomak neka ne otvara linkove? Drogu od koje u americi jedu ljude a u rusiji pretvaraju sebe u raspadnute zombije...
Vrlo zanimljivo dokle su ljudi u stanju da idu za svojim porocima i zadovoljstvom.
U poslednje vreme ne mogu da se setim da sam gledala jedan dobar film osim pixarovih crtaca i francuskog Intouchables, koji preporucujem jer je pun ljudskosti i po istinitoj prici, ili nasla jednu knjigu kojoj vec na petoj strani nisam videla ishod...jbg, ako imate nesto vredno citanja preporucite.
Svuda su ekrani, dok sedim u busu svi gledaju u neki ekran ili imaju slusalice u usima, kindl, blackberry, iphone, ipod, ipad,....gomila gedzeta za biti vecito online i gomila informacija a toliko malo dobrih stvari, dok smo cekali lift u Torontu svi smo blejali u vremensku prognozu i vesti na ekranu iznad, reklame...uvek biti informisan, biti u toku i onda se svet pretvori u gomilu losih vesti...Stekne se utisak da se samo lose i ruzne stvari desavaju na planeti jer one normalne i lepe nisu senzacionalne vesti i nisu vredne skupog vremena na TVu, losa vest i strasna stvar se bolje prodaju,skandali, katastrofe, pokrecu bujice emocija bolje nego kucici i macici...globalno selo, sto bi rekao moj bivsi nastavnik sociologije.Toliko svega dostupnog, a toliko malo stvari vrednih da se na njih potrosi malo vremena.
Ustvari, slike ovog naseg vremena su vrlo zanimljive, vrlo apstraktne.
Dok su se stari umetnici mucili oko svakog detalja u knjizi i slikali slike godinama
sa svim finesama, prelivima i nijansama danasnji nazvrljaju neku pozitivnu pricicu za par meseci a slikari bace par kofa boje na platno i eto...ili potrose par sati na digitalnu sliku, koje su doduse ponekad stvarno fantasticne.
Covecanstvo je imalo vreme kada su Mocart i Betoven bili cool, a sada je neka ekipa teen idola kojima ne mogu da popamtim imena jer svi zvuce slicno, od Fragonara i Rembranta dosli su do Vorhola i macaka koje slikaju...i do jos apstraktnijih gluposti kao sto je onaj crknuti pas.
Pitam se kako ce izgledati svet za dve decenije, sta ce onde biti merila vrednosti i lepote? Sta cu ja reci svom detetu kad budem krenula ono cuveno roditeljsko "u moje vreme to..."
U vreme detinjstva moje bake, nije bilo televizora, retko ko je imao telefon a deca su se igrala drvenim igrackama i sapurinama u blatu,
u vreme detinjstva moje mame oni su jedini u ulici imali crno beli TV, imala je jednu plasticnu lutku i opet citav komsiluk dece za igru u prasini, retko ko je imao auto.
U vreme mog detinjstva, imali smo TV u boji, auto, gomilu plasticnih igracaka,slatkisa, neko je imao video rekorder a retki su imali i prve mobilne...
I evo dolazi vreme mog deteta, kada prakticno imamo sve,hibridna kola, LCD ekrane, mobilne telefone, elektronske knjige, x=box igrice, trilion gedzeta, gomilu plasticnih kineskih igracaka, robote koji misle i uce...i ko zna sta ce jos doci.
Ono sto ocekujem da sledi su verovatno ljudi spojeni sa masinama, medicinski kiborzi, jer ne vidim kako drugacije da se jos bolje povezemo sa tehnologijom, mada jedan deo ljudi vec ima masine u sebi, pumpice za insulin, pejsmejkere i vestacke bubrege i srca.
Bice ovo zanimljivo vreme za posmatranje nove tehnoloske revolucije :D
Mozda cu ja svom detetu reci "u moje vreme ljudi nisu ugradjivali stvari u sebe ..." hehehe
..........................................................................................................
Salu na stranu, stvari se prebrzo menjaju da bismo sve ispratili, samo osvanu ujutru neke nove promene...
evo par zanimljivosti,
po studijama u Torontu neprilagodjavanje i lose znanje jezika imigranata sto bi se moglo smatrati negativnim je glavni pokretac malih biznisa sto je pozitivno za ljude i grad, imigranti koji ne zele da zbog svojih slabosti rade za male satnice i menjaju navike radije otvaraju svoj biznis.
Kanadske vlasti odlucile su da smanje boravak tkzv azilanata koji jako puno kosta drzavu, kao odgovor na priliv azilanata kako iz Evrope tako i iz drugih zemalja, na par nedelja i deportovanje, bice napravljena lista demokratskih zemalja iz kojih se nece primati azilanti niti aplikacije za azil u Kanadi.
Nastavak price o brisanju backloga je ovde http://www.winnipegfreepress.com/canada/critics-take-immigration-minister-to-task-for-application-backlog-159229065.html
Stigle su ovogodisnje studije razlicitih organizacija o rejtingu svetskih zemalja i prema rezultatima Kanada je na 6mestu sto se tice kvaliteta zivota a na 4tom sto se tice mira i organizovanosti za zivot.Nisu sve zemlje na listi, iz nekog razloga na ovoj better life nema srbije.
The Organization for Economic Cooperation and Development (OECD) has published its annual Better Life Index report. For 2012, it ranked Canada as one of the ten best countries in the world in terms of the quality of life that its citizens enjoy.
When comparing 11 key well-being indicators, Canada placed 6th in the world. This continues a trend of high performance on the Better Life Index - in 2011 the country ranked 2nd overall. In many aspects, Canada possessed the highest quality of life scores. For instance, 9 in 10 Canadians are satisfied with their living situation, and 8 in 10 are comfortable walking alone at night. On an overall scale ranking ‘life satisfaction’, Canadians graded their happiness an impressive 7.4.
Canada leads in other factors as well. It possesses one of the smallest jobs and earnings gaps between men and women. In additional indicators such as good governance, environmental protection, population health, and income, the country also continues to lead.
http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index
Nedavno mi je dopala u ruke jos jedna od onih knjiga za plazu u papirnim koricama, izludjuju me te navale tkzv bestselera koji su toliko plitki i jadni da ih zovem knjige sa koznog kauca...tu ubrajam Skot Peka i mnoge druge americke autore cija je jedina zanimacija da pisu te lagane boze nalik na spanske serije gde se sve svodi na to da je radnje plitka i prosta, i cilj je pozitivno razmisljati...knjiga se zove Kaludjer koji je prodao svoj ferari i govori o milioneru, uspesnom advokatu koji je prodao sve posle infarkta i otisao da putuje po indiji sa rancem da se pronadje, dosadno, plitko i glupo...i da, pronasao se tamo negde, postao je druga osoba ili sta vec...klosar koji je video vise od svog privatnog aviona i ogromne kancelarije...knjiga je toliko glupa da nisam mogla da je zavrsim, dosla mi je kao americka lekcija tipa vi ni ne znate koliko ste u stvari sretni sto imate bilo sta, hranu na stolu, i kako treba malo putovati po egzoticnim mestima i zabitima da bi se otvorile oci- mada sa putovanjem se slazem, ono otvara oci i dusu, ali sve ostalo je jeftina psihijatrija optimizma...
koji takodje cenim u umerenim kolicinama.
I onda sam se zapitala sta je ljudima u glavi ako im je ovo bestseler? I kako smo dosli od toga da se super stivom proglasavaju pamfleti koji imaju vrednost tolet papira...Poredeci danasnje popularne knjige sa jednim Igoom ili jednim Andricem dolazim do toga da je citaocima toliko uproscen koncept i radnja da su im kao deci mogli napisati "don't worry be happy..." Steta.
Jedine knjige koje sam se udostojila da procitam ponovo su bile pesme vatre i leda od Martina, ASOIAF, epska fantastika koja je brutalna i govori o tome kako su ljudi u biti sebicni i zli i kako dobri koji stoje iza nekih ideala redovno nastradaju a kako pogresan izbor moze da ima jezive posledice u takvom svetu...i govori puno o politici i igracima u senci... na divan bajkovit nacin.
Knjige su ogledalo stanja u drustvu, pisci oslikavaju mentalitet i zivotne teme, mediji daju ljudima smernice i ideje, u poredjenju sa onim sto sam ja citala ranije u srednjoj i na studijama ovi danasnji hitovi su scenariji za lose filmove...
Nikada nisam volela da citam ruske pisce, Dostojevskog, Tolstoja ili Solohova...citala sam ih sve ali su uvek ostavljali dozu depresije i gorcine u meni, bili su teski kao zemlja, svideo mi se Tihi Don, volela sam Alekseja iz Karamazovih, prezirala glupacu koja se bacila pod voz i nisam mogla da podnesem zamorno seciranje duse i idenje u dubinu detalja koje ti pisci obozavaju, sta je ko jeo na balu u ratu i miru, kakvo je odelo neko nosio, o cemu ko razmislja...svaka jedna sitnica na svom mestu...kako su svi uvek nesrecni i kako svi uvek zagorcavaju sami sebi zivot, robuju nekim drustvenim normama i piju, prave gluposti, spletkare i posle se kaju kad im se sve obije o glavu...ali najvise to neko vecito nezadovoljstvo, vecita melanholija, crnilo, sivilo, odsutnost srecnih ljudi i srece...jadne duse.
Vecina americkih pisaca su susta suprotnost, plitki, za zivot u momentu i uvek sa nekim happy endom i naravoucenijem o pozitivnim mislima...taman stivo za dan na plazi koje se zaboravi do vecere.To mi se tek ne dopada.Mada nadje se i tu ponesto dobro.
Nekako mi vise leze francuski pisci, mozda spanski,poneki sa bliskog istoka tamo gde je prica taman dovoljno tuzna i sretna da lici na pravu stvar, sa odmerenim detaljima da me ne smore i sa razumnim krajem...i naravno Andric i Crnjanski, Selimovic i Stankovic i ostali koji su nam bili lektira, sve mi je to bilo zanimljivo i vredno vremena da se procita...
Tesko da ce neko mlad danas uzeti vremena da procita nesto duze i dublje, dzabe su police pune knjiga kada sve lice jedne na druge i sve su laka boza...kao i filmovi.
Pravi se ono sto se prodaje, romanticne komedije )yay happy end!), filmovi koje ja zovem Ameri spasavaju svet tipa Independence day, Armagedon itd, Horori o zombijima i virusima, ukletim kucama,vampirima,
btw, ste culi za nova hemijska dostignuca na istoku i zapadu, ko ima slab stomak neka ne otvara linkove? Drogu od koje u americi jedu ljude a u rusiji pretvaraju sebe u raspadnute zombije...
Vrlo zanimljivo dokle su ljudi u stanju da idu za svojim porocima i zadovoljstvom.
U poslednje vreme ne mogu da se setim da sam gledala jedan dobar film osim pixarovih crtaca i francuskog Intouchables, koji preporucujem jer je pun ljudskosti i po istinitoj prici, ili nasla jednu knjigu kojoj vec na petoj strani nisam videla ishod...jbg, ako imate nesto vredno citanja preporucite.
Svuda su ekrani, dok sedim u busu svi gledaju u neki ekran ili imaju slusalice u usima, kindl, blackberry, iphone, ipod, ipad,....gomila gedzeta za biti vecito online i gomila informacija a toliko malo dobrih stvari, dok smo cekali lift u Torontu svi smo blejali u vremensku prognozu i vesti na ekranu iznad, reklame...uvek biti informisan, biti u toku i onda se svet pretvori u gomilu losih vesti...Stekne se utisak da se samo lose i ruzne stvari desavaju na planeti jer one normalne i lepe nisu senzacionalne vesti i nisu vredne skupog vremena na TVu, losa vest i strasna stvar se bolje prodaju,skandali, katastrofe, pokrecu bujice emocija bolje nego kucici i macici...globalno selo, sto bi rekao moj bivsi nastavnik sociologije.Toliko svega dostupnog, a toliko malo stvari vrednih da se na njih potrosi malo vremena.
Ustvari, slike ovog naseg vremena su vrlo zanimljive, vrlo apstraktne.
Dok su se stari umetnici mucili oko svakog detalja u knjizi i slikali slike godinama
sa svim finesama, prelivima i nijansama danasnji nazvrljaju neku pozitivnu pricicu za par meseci a slikari bace par kofa boje na platno i eto...ili potrose par sati na digitalnu sliku, koje su doduse ponekad stvarno fantasticne.
Covecanstvo je imalo vreme kada su Mocart i Betoven bili cool, a sada je neka ekipa teen idola kojima ne mogu da popamtim imena jer svi zvuce slicno, od Fragonara i Rembranta dosli su do Vorhola i macaka koje slikaju...i do jos apstraktnijih gluposti kao sto je onaj crknuti pas.
Pitam se kako ce izgledati svet za dve decenije, sta ce onde biti merila vrednosti i lepote? Sta cu ja reci svom detetu kad budem krenula ono cuveno roditeljsko "u moje vreme to..."
U vreme detinjstva moje bake, nije bilo televizora, retko ko je imao telefon a deca su se igrala drvenim igrackama i sapurinama u blatu,
u vreme detinjstva moje mame oni su jedini u ulici imali crno beli TV, imala je jednu plasticnu lutku i opet citav komsiluk dece za igru u prasini, retko ko je imao auto.
U vreme mog detinjstva, imali smo TV u boji, auto, gomilu plasticnih igracaka,slatkisa, neko je imao video rekorder a retki su imali i prve mobilne...
I evo dolazi vreme mog deteta, kada prakticno imamo sve,hibridna kola, LCD ekrane, mobilne telefone, elektronske knjige, x=box igrice, trilion gedzeta, gomilu plasticnih kineskih igracaka, robote koji misle i uce...i ko zna sta ce jos doci.
Ono sto ocekujem da sledi su verovatno ljudi spojeni sa masinama, medicinski kiborzi, jer ne vidim kako drugacije da se jos bolje povezemo sa tehnologijom, mada jedan deo ljudi vec ima masine u sebi, pumpice za insulin, pejsmejkere i vestacke bubrege i srca.
Bice ovo zanimljivo vreme za posmatranje nove tehnoloske revolucije :D
Mozda cu ja svom detetu reci "u moje vreme ljudi nisu ugradjivali stvari u sebe ..." hehehe
..........................................................................................................
Salu na stranu, stvari se prebrzo menjaju da bismo sve ispratili, samo osvanu ujutru neke nove promene...
evo par zanimljivosti,
po studijama u Torontu neprilagodjavanje i lose znanje jezika imigranata sto bi se moglo smatrati negativnim je glavni pokretac malih biznisa sto je pozitivno za ljude i grad, imigranti koji ne zele da zbog svojih slabosti rade za male satnice i menjaju navike radije otvaraju svoj biznis.
Kanadske vlasti odlucile su da smanje boravak tkzv azilanata koji jako puno kosta drzavu, kao odgovor na priliv azilanata kako iz Evrope tako i iz drugih zemalja, na par nedelja i deportovanje, bice napravljena lista demokratskih zemalja iz kojih se nece primati azilanti niti aplikacije za azil u Kanadi.
Nastavak price o brisanju backloga je ovde http://www.winnipegfreepress.com/canada/critics-take-immigration-minister-to-task-for-application-backlog-159229065.html
Sunday, June 10, 2012
Nije ti ovo k'o kod nas...
Backstabbing ... izraz koji je uobicajen na kanadskom radnom mestu.
Oni koji su uvek radili sa otresitim i otvorenim ljudima koji idu okolo otvoreno izrazavaju svoje misljenje ma kakvo ono bilo i ne libe se da dignu glas na druge, nisu navikli na kanadsku mikro klimu "ljubaznosti" na poslu, gde se prema svakoj temi treba odnostiti kao da je politicki nekorektna i strogo paziti sta i o cemu pricate na poslu...sve sto kazete ili ucinite moze biti izvuceno iz konteksta i pogresno protumaceno...zato ja ne volim da ikada pricam o sebi na poslu i o poslu kod kuce.Naravno ovo ne vazi samo za kanadsko radno mesto, mislim da ovo vazi za svako radno mesto u bilo kojoj zemlji gde ima previse dokonih ljudi i medju kojima se obavezno nadju oni koji vole da na pogresan nacin "razbijaju monotoniju" i "zacine dan"....
Mnogim dosljacima ovo smeta, a sta je to zapravo...situacije gde se vi zamerite nekom ponekad i nesvesni sta ste ucinili, taj vam nikada ne kaze da mu to smeta ili da to nije ok vec smesta ode da se zali nadredjenom ili HR osobi.Vecina ljudi na poslu vam nikada nece otvoreno reci sta im ne prija ili gde gresite iz straha da vi ne odete da se zalite kako su oni neprijatni prema vama, kao deca u skolici, pre ce ocutati ili ce sacekati pa reci onom ko je zaduzen da resava takve gluposti.
A da to stvarno mogu biti gluposti, to je neverovatno.Zena se zalila na koleginicu koja joj je u prolazu u sali rekla da je nabacila koju kilu da je vredja i pravi "bad remarks about her body image" sto se smatra maltretiranjem na poslu, devojka je medju drugaricama na poslu prokomentarisala kako novi kuvar )koji je crnac i jedini muski clan na radnom mestu) mora da je gej cim nije poceo da muva nijednu od gomile lepih devojaka tamo...naravno odmah je to sto je rekla izvuceno van konteksta, protumaceno kao uvreda i procurelo do njene sefice...i do kuvara ...napravilo joj gomilu neprijatnosti zato sto siri trac na radnom mestu i tako u krug.
Nemojte nikada poci od pretpostavke da drugi ljudi razumeju stvari na isti nacin kao vi, nemojte pretpostaviti da ono sto vama smeta ili ne smeta vazi i za nekog drugog i uvek znajte da vam ljudi nikada nece otvoreno reci u cemu gresite i koje vase osobine ih nerviraju osim ako ih ne pitate na najlepsi moguci nacin, u cilju svog usavrsavanja na poslu...Dolazeci iz zemlje sa vrlo nezavidnim nivoom tolerancije i sa vrlo velikom otvorenoscu kada je u pitanju velicanje sopstvenog misljenja i razgovora o licnom zivotu kako o svom tako i drugih ljudi, vecina se pre ili kasnije jako opece na nevidljivu cauru kanadske "ljubaznosti" na radnom mestu, kao sto bi komsinica iz Bosne rekla "nije ti ovo ko kod nas, sve kao fini, sve kao ne smeta im, a onda ti odu iza ledja..."
I dok smo mi silom prilika ucili da je onaj koji je glasniji u pravu, ovde je to onaj ko je "finiji" i uspe nikom da se nikad ne zameri, stvar je u tome da kad malo zagrebete ispod povrsine dodjete na isto, svuda ima teskih i neljubaznih ljudi, svuda ima nesuglasica na radnom mestu, samo sto se ovde ne resavaju drekom i separatisanjem u tabore ko je za koga )bar ne javno) nego razgovorima, savetovanjima i backstabbingom.Naravno nije tako na svakom radnom mestu, negde je potpuno suprotno, samo hocu da kazem da bilo gde i bilo sta sto ima veze sa ljudima ima istu kolicinu klasicnih ljudskih osobina i ponasanja, nerealno je ocekivati drugacije, negde su sefovi ili kolege lafovi a negde debili, obrni okreni ako ti nevalja ili menjaj sebe da ti ne smeta ili menjaj firmu.
PS. ovo ne govorim iz licnog iskustva, uglavnom nemam taj problem da mi smeta necija ljubaznost, cak iako nije najiskrenija, kao sto rekoh to je ono sto moze da dovede do raskola ili nezadovoljstva na poslu pa uzmite u obzir da je radna etika malo drugacija.
.................................................................................................................................................................
Jutros je moj dragi odvezao moju sestru u shoping u Von Mills i Toronto...sudeci po njoj dobre guess torbice i cipelice su jako skupe tamo...ne bih znala, nikada me nije bilo briga sta mi pise na odeci, nego da mi se dopada i da je udobna...uvek me je mucilo to unutrasnje gladovanje ljudi, kada nemas para, nemas bas mnogo od zivota ali zato imas najskuplje patike i markiranu jaknu po poslednjoj modi.I uvek mi je bilo cudno kako se oni za koje sam znala da zive po garsonjerama i odbrojavaju do prvog, najlakse raseku za patike od 250 evra i najnoviji mobilni...samo da bi izgledalo kao da imaju.
Mozda je tamo veci kapitalizam nego ovde, jer se igra na tu kartu da stvari popunjavaju emocionalnu prazninu unutrasnje bede...a praznina i beda vise u vazduhu balkana zadnjih xxx decenija.
A sto se tasnica i obuce tice, kada ih vidim sa prosecnom cenom od 200 do 300$ ne mogu da se otmem osecaju da i dalje lice na jeftino kinesko i da je neko tu lud, pocinjem da se preracunavam u svojoj alternativnoj valuti-
negde sredinom devedesetih otkrila sam kako svako u mojoj porodici ima svoju alternativnu valutu, za mamu to su bile stvari za decu i kucu, za tatu to je bio gradjevinski materijal i benzin...pokojni deda nas je sve izludjivao preracunavajuci svaku cifru u "znas ti snavo koliko litara rakije moze da se kupi za te pare?"...Kada sam studirala preracunavala sam cene u koliko hrane i cigara moze da se nakrpi za neku sumu, kada sam se udala koliko plocica i laminata mozemo da kupimo za pola plate...sada sam u onoj fazi " za 100$ mogu da kompletno obucem dete za sezonu i kupim mu neku igracku ili mozemo da kupimo godisnju ulaznicu za celu porodicu za decji muzej i igraonice..."
Prosecna kanadjanka moze da izdvoji mesecno 1000$ za kozmetiku i odecu samo ako hoce, neko moze i mnogo vise, a ipak kada se osvrnem vidim da niko to ne cini.Svi idu okolo u jeftinim kineskim papucama i nose majce od 10tak dolara, gotovo da niko nije markiran...jedina boljka su im kojekakvi elektronski gedzeti koje i deca i stariji obozavaju, eventualno dobra kola na koja mozes da se oslonis.
Dok je moj dragi sad verovatno u 7 krugu pakla kao i svi muskarci u kupovini sa zenama koje su krenule po bas onaj par cipela ili haljinu koja ce ih usreciti i uciniti mrsavijim...a to im nikako ne uspeva iz nekog razloga, ili im clanci izgledaju punacko ili im haljina ocrtava pogresan deo figure...uf bas mu ne zavidim :), bebac i ja smo dan proveli opusteno, prosetali smo do restorana pokupili krompirice, rostilj i salatu, poneli nesto seckanog voca i krenuli na igraliste, tata i sin koji su bili ispred nas po klopu prozujali su na rolerima gore ka brdu.Na igralistu ima i skate ring za skejtbord i rolere, i bmx ko voli, to dete od 10tak godina vozi rolere bolje nego sto bih ja ikad u zivotu umela, subota popodne i gomila ljudi je napolju u parku sa klincima, neki uce da voze bajs, neki prave piknik a neki se igraju, tata i sinovi pustaju zmajeve, danas je divan dan za pustanje zmajeva...ne mogu da se setim da sam ovakav prizor ikada videla igde vikendom u mom rodnom gradu.
Subota popodne u mom rodnom gradu je za vecinu bila unapredjena varijanta korzoa nasih roditelja nekada, sedenje u kaficima u centru, pijuckanje precenjenog pica dok merkaju ispod oka doteranost i liniju ljudi u prolazu,i tu i tamo se zadovoljno nacere kad nadju poneku manu ili promenu na gore ccccc tako mu i treba, skockane mame se deru na decu da budu mirna i ne piju tako brzo svoj sok jer je skup i nece dobiti drugi,da ne prljaju svoje novo odelo koje je samo za kad se negde ide, i zale se jedna drugoj na bracnu klasiku, muzeve,drugarice koje nisu tu, cene, posao i na kraju decu...jedan veliki gradski socijalni Cosmopolitan magazin, moda, tracevi, i sve ostalo...
.............................................................................................................
Popodne smo napunili kadicu vodom i pravili piratsko ostrvo od peska i blata u dvoristu, mravi velicine pcela koje imamo u dvoristu su postali dobrovoljni zarobljenici na piratskom ostrvu :)
Imam dve voluharice, chipmunks, u dvoristu i koliko sam primetila nedavno su razvile zelju za mirodjijom pored svega sto su mi dosad pojele, tako da smo im ostavili kornfleks oko cveca da ga ne diraju, ponekad dodju i kad smo mi napolju i gledaju nas dok jedu.Bazen je napunjen i spreman za leto, moj paradajz je pun malih zelenih grozdova, ptice cvrkucu u krosnjama, duva vetric kao da smo negde na moru, ne mogu da prestanem da razmisljam kako se ljudi razlikuju, ne verujem da bi me bilo koje cipele na svetu ikad usrecile kao samo sat vremena prskanja,igranja u blatu i vristanja sa bebcem, ali nekima je potrebno da svoj zivot mere rolex satovima, gucci cvikerima i armani odelima, inace sami sebi deluju isprazni i nepotpuni, sto naravno nije bitno :) - jer ako je to ono sto te cini sretnim onda si bar nasao vrlo jednostavan recept da budes sretan, a biti sretan je najvaznije u zivotu.
Chromatism by *JonasDeRo on deviantART people by ~vankevich on deviantART Peaceful Days by ~Kyomu on deviantART Deserted street by ~monsterrrrous on deviantART Alleycat by =asuka111 on deviantART
Oni koji su uvek radili sa otresitim i otvorenim ljudima koji idu okolo otvoreno izrazavaju svoje misljenje ma kakvo ono bilo i ne libe se da dignu glas na druge, nisu navikli na kanadsku mikro klimu "ljubaznosti" na poslu, gde se prema svakoj temi treba odnostiti kao da je politicki nekorektna i strogo paziti sta i o cemu pricate na poslu...sve sto kazete ili ucinite moze biti izvuceno iz konteksta i pogresno protumaceno...zato ja ne volim da ikada pricam o sebi na poslu i o poslu kod kuce.Naravno ovo ne vazi samo za kanadsko radno mesto, mislim da ovo vazi za svako radno mesto u bilo kojoj zemlji gde ima previse dokonih ljudi i medju kojima se obavezno nadju oni koji vole da na pogresan nacin "razbijaju monotoniju" i "zacine dan"....
Mnogim dosljacima ovo smeta, a sta je to zapravo...situacije gde se vi zamerite nekom ponekad i nesvesni sta ste ucinili, taj vam nikada ne kaze da mu to smeta ili da to nije ok vec smesta ode da se zali nadredjenom ili HR osobi.Vecina ljudi na poslu vam nikada nece otvoreno reci sta im ne prija ili gde gresite iz straha da vi ne odete da se zalite kako su oni neprijatni prema vama, kao deca u skolici, pre ce ocutati ili ce sacekati pa reci onom ko je zaduzen da resava takve gluposti.
A da to stvarno mogu biti gluposti, to je neverovatno.Zena se zalila na koleginicu koja joj je u prolazu u sali rekla da je nabacila koju kilu da je vredja i pravi "bad remarks about her body image" sto se smatra maltretiranjem na poslu, devojka je medju drugaricama na poslu prokomentarisala kako novi kuvar )koji je crnac i jedini muski clan na radnom mestu) mora da je gej cim nije poceo da muva nijednu od gomile lepih devojaka tamo...naravno odmah je to sto je rekla izvuceno van konteksta, protumaceno kao uvreda i procurelo do njene sefice...i do kuvara ...napravilo joj gomilu neprijatnosti zato sto siri trac na radnom mestu i tako u krug.
Nemojte nikada poci od pretpostavke da drugi ljudi razumeju stvari na isti nacin kao vi, nemojte pretpostaviti da ono sto vama smeta ili ne smeta vazi i za nekog drugog i uvek znajte da vam ljudi nikada nece otvoreno reci u cemu gresite i koje vase osobine ih nerviraju osim ako ih ne pitate na najlepsi moguci nacin, u cilju svog usavrsavanja na poslu...Dolazeci iz zemlje sa vrlo nezavidnim nivoom tolerancije i sa vrlo velikom otvorenoscu kada je u pitanju velicanje sopstvenog misljenja i razgovora o licnom zivotu kako o svom tako i drugih ljudi, vecina se pre ili kasnije jako opece na nevidljivu cauru kanadske "ljubaznosti" na radnom mestu, kao sto bi komsinica iz Bosne rekla "nije ti ovo ko kod nas, sve kao fini, sve kao ne smeta im, a onda ti odu iza ledja..."
I dok smo mi silom prilika ucili da je onaj koji je glasniji u pravu, ovde je to onaj ko je "finiji" i uspe nikom da se nikad ne zameri, stvar je u tome da kad malo zagrebete ispod povrsine dodjete na isto, svuda ima teskih i neljubaznih ljudi, svuda ima nesuglasica na radnom mestu, samo sto se ovde ne resavaju drekom i separatisanjem u tabore ko je za koga )bar ne javno) nego razgovorima, savetovanjima i backstabbingom.Naravno nije tako na svakom radnom mestu, negde je potpuno suprotno, samo hocu da kazem da bilo gde i bilo sta sto ima veze sa ljudima ima istu kolicinu klasicnih ljudskih osobina i ponasanja, nerealno je ocekivati drugacije, negde su sefovi ili kolege lafovi a negde debili, obrni okreni ako ti nevalja ili menjaj sebe da ti ne smeta ili menjaj firmu.
PS. ovo ne govorim iz licnog iskustva, uglavnom nemam taj problem da mi smeta necija ljubaznost, cak iako nije najiskrenija, kao sto rekoh to je ono sto moze da dovede do raskola ili nezadovoljstva na poslu pa uzmite u obzir da je radna etika malo drugacija.
.................................................................................................................................................................
Jutros je moj dragi odvezao moju sestru u shoping u Von Mills i Toronto...sudeci po njoj dobre guess torbice i cipelice su jako skupe tamo...ne bih znala, nikada me nije bilo briga sta mi pise na odeci, nego da mi se dopada i da je udobna...uvek me je mucilo to unutrasnje gladovanje ljudi, kada nemas para, nemas bas mnogo od zivota ali zato imas najskuplje patike i markiranu jaknu po poslednjoj modi.I uvek mi je bilo cudno kako se oni za koje sam znala da zive po garsonjerama i odbrojavaju do prvog, najlakse raseku za patike od 250 evra i najnoviji mobilni...samo da bi izgledalo kao da imaju.
Mozda je tamo veci kapitalizam nego ovde, jer se igra na tu kartu da stvari popunjavaju emocionalnu prazninu unutrasnje bede...a praznina i beda vise u vazduhu balkana zadnjih xxx decenija.
A sto se tasnica i obuce tice, kada ih vidim sa prosecnom cenom od 200 do 300$ ne mogu da se otmem osecaju da i dalje lice na jeftino kinesko i da je neko tu lud, pocinjem da se preracunavam u svojoj alternativnoj valuti-
negde sredinom devedesetih otkrila sam kako svako u mojoj porodici ima svoju alternativnu valutu, za mamu to su bile stvari za decu i kucu, za tatu to je bio gradjevinski materijal i benzin...pokojni deda nas je sve izludjivao preracunavajuci svaku cifru u "znas ti snavo koliko litara rakije moze da se kupi za te pare?"...Kada sam studirala preracunavala sam cene u koliko hrane i cigara moze da se nakrpi za neku sumu, kada sam se udala koliko plocica i laminata mozemo da kupimo za pola plate...sada sam u onoj fazi " za 100$ mogu da kompletno obucem dete za sezonu i kupim mu neku igracku ili mozemo da kupimo godisnju ulaznicu za celu porodicu za decji muzej i igraonice..."
Prosecna kanadjanka moze da izdvoji mesecno 1000$ za kozmetiku i odecu samo ako hoce, neko moze i mnogo vise, a ipak kada se osvrnem vidim da niko to ne cini.Svi idu okolo u jeftinim kineskim papucama i nose majce od 10tak dolara, gotovo da niko nije markiran...jedina boljka su im kojekakvi elektronski gedzeti koje i deca i stariji obozavaju, eventualno dobra kola na koja mozes da se oslonis.
Dok je moj dragi sad verovatno u 7 krugu pakla kao i svi muskarci u kupovini sa zenama koje su krenule po bas onaj par cipela ili haljinu koja ce ih usreciti i uciniti mrsavijim...a to im nikako ne uspeva iz nekog razloga, ili im clanci izgledaju punacko ili im haljina ocrtava pogresan deo figure...uf bas mu ne zavidim :), bebac i ja smo dan proveli opusteno, prosetali smo do restorana pokupili krompirice, rostilj i salatu, poneli nesto seckanog voca i krenuli na igraliste, tata i sin koji su bili ispred nas po klopu prozujali su na rolerima gore ka brdu.Na igralistu ima i skate ring za skejtbord i rolere, i bmx ko voli, to dete od 10tak godina vozi rolere bolje nego sto bih ja ikad u zivotu umela, subota popodne i gomila ljudi je napolju u parku sa klincima, neki uce da voze bajs, neki prave piknik a neki se igraju, tata i sinovi pustaju zmajeve, danas je divan dan za pustanje zmajeva...ne mogu da se setim da sam ovakav prizor ikada videla igde vikendom u mom rodnom gradu.
Subota popodne u mom rodnom gradu je za vecinu bila unapredjena varijanta korzoa nasih roditelja nekada, sedenje u kaficima u centru, pijuckanje precenjenog pica dok merkaju ispod oka doteranost i liniju ljudi u prolazu,i tu i tamo se zadovoljno nacere kad nadju poneku manu ili promenu na gore ccccc tako mu i treba, skockane mame se deru na decu da budu mirna i ne piju tako brzo svoj sok jer je skup i nece dobiti drugi,da ne prljaju svoje novo odelo koje je samo za kad se negde ide, i zale se jedna drugoj na bracnu klasiku, muzeve,drugarice koje nisu tu, cene, posao i na kraju decu...jedan veliki gradski socijalni Cosmopolitan magazin, moda, tracevi, i sve ostalo...
.............................................................................................................
Popodne smo napunili kadicu vodom i pravili piratsko ostrvo od peska i blata u dvoristu, mravi velicine pcela koje imamo u dvoristu su postali dobrovoljni zarobljenici na piratskom ostrvu :)
Imam dve voluharice, chipmunks, u dvoristu i koliko sam primetila nedavno su razvile zelju za mirodjijom pored svega sto su mi dosad pojele, tako da smo im ostavili kornfleks oko cveca da ga ne diraju, ponekad dodju i kad smo mi napolju i gledaju nas dok jedu.Bazen je napunjen i spreman za leto, moj paradajz je pun malih zelenih grozdova, ptice cvrkucu u krosnjama, duva vetric kao da smo negde na moru, ne mogu da prestanem da razmisljam kako se ljudi razlikuju, ne verujem da bi me bilo koje cipele na svetu ikad usrecile kao samo sat vremena prskanja,igranja u blatu i vristanja sa bebcem, ali nekima je potrebno da svoj zivot mere rolex satovima, gucci cvikerima i armani odelima, inace sami sebi deluju isprazni i nepotpuni, sto naravno nije bitno :) - jer ako je to ono sto te cini sretnim onda si bar nasao vrlo jednostavan recept da budes sretan, a biti sretan je najvaznije u zivotu.
Chromatism by *JonasDeRo on deviantART people by ~vankevich on deviantART Peaceful Days by ~Kyomu on deviantART Deserted street by ~monsterrrrous on deviantART Alleycat by =asuka111 on deviantART
Subscribe to:
Posts (Atom)