Siva

Iz nekog razloga optimizam koji se trudim da prenesem na ovaj blog, kao i neka vrsta ohrabrenja da je moguce istrajati, nekog ko preleti par postova dovodi do zablude da nama ovde sve pada s neba i da smo sleteli na crveni tepih...
Ili je to samo sa onim ljudima koji i dalje ne zele da veruju da svaka medalja ima dve strane, i da emigracija ne mora da bude dobro resenje za svakog.
Svoje dileme pokusavam da resim apsolutnim ne priznavanjem da postoji ikakva sansa za povratak na staro i idenje unazad, kada spalis sve mostove jedini put je napred i nema drugog izbora, ili sto bi popularno rekli ne moze se sedeti jednim .... na dve stolice, verovatno je jako neudobno.Moja mama kaze da pametni ljudi ne zatvaraju vrata iza sebe vec ih ostave odskrinuta, meni je to isuvise bolno i nisam sigurna da mogu da zivim 2 paralelna zivota u prici "sta bi bilo kad bi bilo"....
Inace ona je sad u gostima ovde, i opet pronalazim sebe kako joj objasnjavam kako ovde stvari funkcionisu, sto bi moj prijatelj rekao pomalo je surovo u smislu "take it or leave it," uzmi il ostavi.

Jedan deo price sam mozda (ne) namerno preskocila, preskocila sam ga zato da ispostujem necije misljenje o licnim stvarima na blogu...ali mislim da je proslo dovoljno vremena i da je vreme da to ispravim.

Dakle, dosli smo ovde sa po dve diplome svaki, on- hemijski tehnicar i master informatike, ja vaspitac, ucitelj sa pravom da predajem engleski ...on sa 9 godina iskustva van struke i nekoliko u struci ja sa 6 u struci, radili smo tamo non stop da ustedimo za ovde, on- sedam dana u nedelji, dan noc, smene od 12 sati, ja putovala u 2 sela i subotom drzala dopunsku nastavu i sekcije, nismo imali vremena da se vidimo nego 2 dana u nedelji...
za sve to vreme radili smo na tome da jos vise naucimo i sebe pripremimo za beli svet, cak sam pocela da ucim francuski, a on je volontirao da poboljsa svoje znanje u informatici.
Dakle bili smo usmereni na svoj cilj, istrajni i vredni, a ziveli smo sa dve polovicne plate kao vecina oko nas, i roditelji su nam se "slagali" preko nasih glava gore nego u zikinoj dinastiji, kao i vecini mladih koje znam...ali to nije bitno.
Radili smo puno, imali smo malo.
Malo vremena za sebe, malo para, malo mogucnosti.
znali smo da se to nece promeniti, kada dodju deca vremena i para ce biti sve manje...
.....................................................................................................................

Prve nedelje kada smo dosli, kao sto sam napisala vec su mu nasli posao na traci u fabrici automobila, opet smene, opet fizikalisanje, opet 12 sati, rad sa ljudima odande i opet ona ista prica iz koje smo otisli samo u Kanadi, cuti gde si dobro ti je tu i grcaj da prezivis...posle mesec dana sam ga ubedila da da otkaz jer na minimalcu nije bilo sanse da zivimo normalno a diplomu bi mogao da baci sa svim znanjem i ulaganjem u studije.Slozili smo se da cemo dati sebi 3 meseca da nadje posao u struci a onda cemo videti,ako bude socijala, bice, jer imali smo para za tacno 3 meseca, ni od kog da pozajmimo i nigde da se vratimo.
Sad, zamislite kakav je osecaj biti sam u stranoj drzavi , ne znati nikog, nemati nikog da ti pomogne finansijski, imati malu bebu a nemati zdravstveno osiguranje i imati taman toliko para za zivot da pokrijes jedva 3 meseca i onda si na ulici sa malim detetom a nemas gde da ides niti mozes nazad, i ne znas kako ovde stvari funkcionisu ni koga da pitas da ti objasni i pomogne...uzivancija...
Koliko sam puta stegla zube i srce, sad mi je garant pola od kamena, i opet smo resili da rizikujemo i da ne igramo na sigurno po ko zna koji put.
Donela sam gomilu knjiga o trazenju posla i o tome kako proci intervju u Kanadi iz biblioteke, i vezbali smo pitanja, stav, tacne odgovore, podvlacili i izvlacili stavke iz knjiga i savete...sve one knjige tipa 101 pitanje na intervju 101 pravi odgovor.Za 3 nedelje poslali smo preko 1000 rezimea na sve moguce informaticke konkurse u okolini, inace i za rezime smo potrazili pomoc od nekoliko osoba koje su bili savetnici u YMCA i prijatelja koji je radio u toj struci, oni su nam objasnili kako da ga sastavimo i sta je najbitnije.
Posle mesec dana bilo je samo 2 poziva i to telefonska, da bi ljudi zakljucili da to nije ono sto oni traze.U drugom mesecu trazenja posla poceli smo da saljemo rezime i na hemijske pozicije, hemijski tehnicar, uklanjac hemijskog otpada, laborant...ma sve zivo vezano za hemiju i informatiku, i ovaj put dogovorili smo se da saljemo po celoj kanadi od BC do ON, pa ako cemo se seliti nema veze, bice kako bude idemo tamo gde bude posao.Poceli su da stizu pozivi iz BC i Alberte ali nije otislo dalje od telefonskog razgovora, tokom kojih je moj dragi mucao i imao jezivu tremu, nije verovao u sebe i lomio se svaki dan.Mislim da je njemu bilo mnogo teze jer je osecao da treba da zastiti i obezbedi svoju porodicu a niko nece da mu pruzi sansu. Usli smo u treci mesec trazenja posla sa preko 100 konkursa nedeljno u celoj drzavi, od toga 5 ili 6 poziva preko telefona i samo 2 intervjua uzivo.Jedan je bio da napravi nekom liku php sajt sa prodavnicom,samo on ne zna php, a drugi da provodi 6 sati dnevno vozeci kamion on Kitchenera do Toronta i nazad sakupljajuci opasan hemijski otpad za kompaniju koja ga reciklira, a ostalih par sati popunjavaci papire.Nisu ga primili.
Sredinom avgusta stigao je odgovor iz softver kompanije u Torontu koja radi statisticki biznis program za velike kompanije, poslali su mu test sa 5 zadataka i dali mu 12 sati da ih uradi i vrati, ako budu zadovoljni pozvace ga na drugi test i intervju.Tri zadatka bila su pisanje koda i SQL querija a 2 dizajniranje prikaza statistickih podataka na osnovu onih koje su poslali, podelili smo domaci i ja sam pocela da crtam statistiku i dashboard a on da resava zadatke, oko jednog je tako zapelo da smo test vratili samo 15 minuta pre isteka roka, izgleda da su bili zadovoljni jer je dobio sansu za intervju i drugi test, odmah sledece nedelje.
Na samom razgovoru bilo je nekoliko njih pred komisijom koju su cinili vlasnik kompanije kanadjanin, sef odeljenja za rad sa klijentima(kineskinja bivsi emigrant) i glavna za informaticki odsek (rumunka bivsi emigrant), uradio je test pristojno sa jednim zadatkom koji nije znao, jos uvek je mucao i imao tremu i problem da se izrazi na stranom jeziku, sto su mu nekako i progledali kroz prste jer su bili impresionirani uspehom u skoli.Onda su se uhvatili za onaj jedan zadatak koji nije znao...u ocajanju im je odgovorio, dajte mi par sati i google i resicu i taj zadatak, smozden da je to mozda odgovor koji ce ga pokopati jer zaista nije znao taj deo, ali oni su odjednom poceli da se smeju i rekli mu da bas takav stav traze jer nema smisla da trosis vreme na nesto sto je neko vec uradio ako mozes brze da pomognes klijentu i ustedis vreme i novac snalazeci se kreativno i pametno.
Pruzili su mu sansu.Pitali su ga za koliko para zeli da radi, on je rekao za 16 ili 17 $ na sat ne zeleci da se preceni u strahu da ce ga odbiti, iako to nije neka satnica u informatici, oni su rekli ok i dali mu 22$ na sat (iako nisu morali).Pitali su ga kad moze da pocne i on je rekao odmah, nasla sam mu sobu u podrumu nekog palestinca na drugom kraju grada na mesec dana dok ne sredim selidbu za nas i ne pronadjem stan. Radno vreme u firmi je bilo od 9 do 6, on je odlazio u 8 a ostajao do 9 uvece, posle bi se prikljucio na komp u firmi da radi od kuce do 2 nocu, mislim da je u to vreme provodio u proseku 16 sati za racunarom a mozda i vise, radeci i uceci non stop.
U narednih 6 meseci nastavio je istim tempom, vikendom je radio od kuce (iako se vikendom ne radi) a ponekad je subotu popodne provodio u firmi jer je imao kljuc.Za 3 meseca je dobio prvu povisicu, za 6 meseci drugu, iako je bio najmladji po stazu tamo a stariji od drugih po godinama najbrze je isao napred, kada je posle 8 meseci njegova sefica isla na mesec dana u Kinu, njega je odabrala da je menja i vodi odeljenje, iako je bilo ljudi koji rade u odeljenju vec 3 godine, tada je radio jos vise i trazio od sefice drugog odeljenja da mu da da vodi i bazu podataka kada mu je kolega koji je to radio otisao u drugu firmu, da bi i to naucio da radi, jer to niko nije znao od njegovih kolega a on je bio spreman da radi dva posla za jednu platu samo da bi prosirio svoje iskustvo.Da li treba da objasnjavam da sam ga vidjala samo iza ekrana i kad ide da spava, a da je dete bilo moje, na -22 isli smo peske do lekara sa temperaturom jer on nije smeo da izadje iz firme, ne zato sto mu nisu dali, nego zato sto nije hteo da trazi izlaz...da se ne zamera.Svaki praznik je radio, naravno dobrovoljno niko ga nije terao, sam se javljao.
A ljudi sa kojima je radio su bili fantasticni, dobri, dolazili su nam u kucu, pomagali mu maksimalno.Kada je odlazio odatle (zato sto smo hteli da izadjemo van toronta, na vecu platu i laksi posao) rekli su mu da su mu vrata uvek otvorena jer se dokazao, a klijenti sirom sveta sa kojima je radio poslali su mu reference, plakala sam dok sam ih citala.
Posle 6 meseci na novom poslu, svi ga obozavaju, nikad nikom nije rekao necu ili ne mogu, nije se namrstio ni na jedan posao, pre neki dan je isao da pomogne ljudima u starackom domu preko puta njegovog radnog mesta iako to nema veze sa njegovim poslom.
Mi zivimo verujuci da ako dobro cinis dobrim ti se vraca, ovde to nekako funkcionise bolje nego tamo jer vecina ljudi zaista veruje u to.Zato iskreno verujem da srecu treba zasluziti i da ona ne pada s neba.
Djole kaze, zavist valja i zasluziti....



Emigranti moraju da znaju vise i da rade duplo vise od Kanadjana, mozda i troduplo da bi se dokazali bar u pocetku dok ne stanu na noge, to je cinjenica, i to je jedini nacin da pokazes koliko vredis.Druga opcija je da otvoris svoju firmicu i mesetaris pa kako se ko snadje.

A sto se intervjua tice, e pa cujem da su ovde i tamo nebo i zemlja.
moju drugaricu sa diplomom ekologa tamo na birou uce da ne sme da pita za platu jer ce se poslodavac uvrediti, kao da ona planira da radi za kikiriki...
Kanadjani prvo zele da znaju koliko smatrate da treba da zaradjujete, ako se precenite nevalja, ako se potcenite tu nesto nije u redu, garant nemate pojma cim niste proverili satnice za vasu struku...i nece vas uzeti u obzir.
Druga stvar koju zele da znaju je vase obrazovanje i iskustvo, zatim kakav ste kolega i sta vas sef misli o vama (a ljudi su ovde jezivo iskreni) i ako malo zabrljate nece se ustrucavati da kazu istinu, niko nikog ne pokriva, kao tamo.
Dosta ima psiholoskih pitanja tipa kako bi ste reagovali na neku situaciju na poslu.
Za intervju se treba jako dobro spremiti, bukvalno uciti kako da ga prodjes i odradis dobro jer ima puno njih koji traze posao pored tebe a ti moras da dokazes da si najbolji.I u ovakvim strukama gde se trazi jako znanje, cesti su i testovi ako ste pocetnik ili novodosli iz neke druge zemlje.
Jednom mu je jedan kolega koji je tek poceo da radi u toj firmi rekao "zasto toliko radis, cinis da mi ostali izgledamo lose" (taj inace nije radio ni svoj deo posla vec ga je uvaljivao drugima) posle su se zalili na njega i nakon 3 meseca dobio je otkaz.Taj stav uradicu koliko moram, ovde ne prolazi.Nema drzavnih firmi gde se mesta nasledjuju po rodjenju i rodbini...ako donosis novac kompaniji vredis ako ne donosis niko nece gubiti na tebi.
Drugi put je neki magistar nauka iz Rusije dosao na intervju i satima na tabli resavao onaj zadatak ( za google koji je namerno stavljen u test) i nisu ga primili, s obrazlozenjem da bi gubio vreme na stvari koje vec postoje na internetu resene, covek je hteo da dokaze kako je pametan i sve moze da resi sam, a u kompaniji gde je vreme novac a klijenti cekaju resenje u roku od 48 sati nema vremena za teorisanje...parola snadji se, pitaj kolegu, pitaj google, iskopaj na netu, uci usput.

Kanada jeste takva, uzmi il ostavi.
Mislim da smo donosili cudne odluke i rizikovali tu i tamo, ponekad smo i pogresili, ponekad smo morali da stisnemo zube ali uvek smo se trudili da budemo dobri, i nocas dok sam razmisljalao tome kako tamo ako padnes u blato gaze te da ostanes dole i guraju ti glavu u blato da te udave da nikad ne ustanes iz ciste mrznje, zavisti i obesti, i kako se ljudi hrane tudjom nesrecom a mrze tudju srecu a kako ovde imaju samilosti da pomazu beskucnicima i narkomanima, pruzaju ruku svima, podrzavaju one koji su pali da ustanu, i vikendom idu da im sluze rucak u javnoj kuhinji...shvatila sam neke stvari.
Odlucila sam da pokusam iz sve snage da postanem vise kao takvi ljudi jer mislim da je njihov nacin ispravan.
Prosle nedelje je u mom rodnom gradu po prvi put u istoriji sleteo labud na jezero u centru grada, odusevljenje je bilo toliko da su ga mediji slikali i snimali...10 minuta posle reportaze izasli su djaci iz obliznjih skola, osnovci i srednjoskolci i zasuli belu pticu kamenjem, perje se obojilo u crveno...a oni su se smejali i navijali naravno.
Da je moje dete to uradilo to bi za mene kao roditelja i ucitelja bilo porazavajuce do suza.Tamo je to skoro postalo normalna pojava, stavise zivotinje su zadnje na listi koliko je rasprostranjena okrutnost prema ljudima.Dosta dugo su me uveravali da je to u redu jer su ljudi sami krivi za svoju nesrecu i odgovorni za svoj neuspeh, ako nisu dovoljno jaki da se izbore ko im je kriv, tako sam i ja ucena da verujem- svako se brine o sebi i svom zivotu i odgovoran je za svoj uspeh ili neuspeh ne treba da krivi druge ili da ocekuje pomoc ako nije sposoban sam da nesto uradi, u Kanadi mi se misljenje o tome polako menja, iz ove perspektive nije bas tako bar ne u potpunosti, i nije sve tako crno ili belo, postoji i siva.

...............................................................................................................................

na onooj listi sa plusevima i minusima imigracije koju svima predlazem da sastave, evo nekih od minusa

1. Imas samo sebe i svog partnera i nikog vise, ako se okrenete jedno protiv drugog u teskim vremenima onda nemas nikog, zivot ce se pretvoriti u prebacivanje i pakao...osim ako imas porodicu ili rodbinu ovde da ti pomognu
2. para imas koliko si poneo, ako to ode snalazi se ako imas od koga, mi nismo imali
3. radices najgore i lose placene poslove u pocetku bez obzira koliko si obrazovan ili pametan, koliko radnog iskustva imas
4. nemas kome da ostavis dete ni kad ides kod lekara ni na razgovor za posao
5. vrtic kosta oko 1000$ mesecno
6. kola kostaju od 200$ do 600$ mesecno, osiguranje plus gorivo
7. minimalac je 10$ na sat i u nekim gradovima (vecim) ne pokriva troskove zivota porodice
8. karta u onom pravcu kosta u proseku 1500$, duplo vise nego kada neko dodje odande
9. mozda ces morati da odustanes od svoje struke-diplome-zvanja-plate i nacina zivota zauvek ili privremeno zavisi
10.pocinjes od nule ponovo, nemas namestaj, posao, dom...nista, cak ni prijatelje
11. svaka tvoja odluka i rizik moze lako da se okrene protiv tebe
12. mozda ti se nece svideti nova sredina i nacin zivota jer nije ni nalik na staru
13. mozda ce se bracni drug ili deca okrenuti protiv tebe jer nisu zeleli ovakav zivot i toliko promena
14. mozda ces shvatiti da Kanada ipak nije bajka kakvom je zamisljas vec tezak rad i licni izbor...pa ces se razocarati
15. mozda ce biti tesko prilagoditi se na novu sredinu i mozda sve nece biti dovoljno da ubije nostalgiju za starim zivotom....
16. necete moci da posetite roditelje, rodbinu, prijatelje mozda godinama i mozda necete moci da im pognete kad dodje vreme...
17......dopisite sami........

po izboru citalaca :)

- ako se materijalno ne ostvarite onoliko koliko ste ocekivali-sanjali da cete, mozete upasti u bedak, ili smatrati da niste uspeli u kanadi

- ako ne dozvolite sebi da prevazidjete vecito poredjenje dve zemlje i jednu zaboravite a na drugu se naviknete, necete imati mir

Drug clan :))

Hvala svima koji postavljaju korisne linkove na blog, samo nastavite meni su pomogli mozda ce jos nekom :))
Hvala i na recima podrske jer nam puno znace i manje smo usamljeni kada ih procitamo.

Zaista bi trebalo da uvedu casove kako proci interviju za posao jer je to citava jedna nauka...o kojoj cu pisati opsirnije kad budem imala vise vremena.

Danas sam postala drug clan biblioteke sto bi Radovan rekao, dobila divnu crvenu plastificiranu karticu i uzela par knjiga na temu, pogadjajte, kako proci interviju...nevezano za to biblioteka me odusevila svojom decjom igraonicom i sadrzajima, moze se iznajmiti dvd sa filmovima svih zanrova, muzicki cd, knjige i casopisi ili elektronske i audio knjige, sve naravno besplatno :))
Jos nisam stigla da pogledam sta sve nude, ali s obzirom koliko malo vremena imam i ovo je super.

Dobra stvar je sto smo u YMCA sredili Aleksin karton vakcinacije, mali bednik je dobio 3 vakcine u obe ruke u cugu i izgledao je kao ranjenik sa ogromnim flasterima po rukama, naravno da je usledila temperatura, osip, proliv i citava sarada od nekoliko dana raznoraznih reakcija...ali moram da ga pohvalim junacki se drzao sve vreme :)
Dok sam stojala sama u redu sa visible minorities citaj ljudima iz svih krajeva sveta i svih boja koze, dosla je jos jedna bela porodica sa klincima i ja sam se nasmejala kada je muz tiho prokomentarisao "fala bogu da nismo jedini beli ovde", na to sam rekla "pa diste novosadisti"(taj naglasak ne moze da se ne prepozna :)) i malo smo procaskali ali u zurbi im nisam ostavila broj, nema veze , uglavnom oni su stigli po skilled worker prog. proslog meseca sa dvoje medenih klinaca ali imaju i rodbinu ovde.
U razgovorima sa ljudima tamo pocele su da nam se polako otvaraju oci, kao kad neko uzme dete za ruku i vodi ga okolo pokazujuci mu gde je sta i kako radi, jako smo pogresili sto nismo odmah prvog dana otisli u neku od agencija za pomoc imigrantima ali dobro je sto smo ipak otisli.Sada nadoknadjujemo propusteno gradivo :))

Popunili smo GST formular za povracaj poreza za porodice sa malim primanjima, raspitali se za programe skolovanja i obuke emigranata koje finansira drzava ili ih delom finansira, zajam za emigrante, studentske zajmove i sve sto bi nam mozda moglo biti od koristi.
Aca je danas imao razgovor o zaposlenju u Kanadi gde je saznao da je 80% konkursa za poslove sakriveno po web stranicama poslodavaca ili posebnim bordovima i dobio spisak linkova i registar IT firmi u KW okrugu kako bi mogao da pregleda njihove oglase.
Osim toga prijavice se za WRIEN, program koji pruza sansu emigrantima da rade za poslodavce koji ucestvuju u njemu u ovoj regiji, da bi stekli prvo kanadsko iskustvo u struci.
Waterloo Region Immigrant Employment Network (WRIEN) and Conestoga College.
The Internship Program is set up to assist internationally trained professionals gain Canadian experience in their field. Eligible candidates will be residents of Waterloo Region and meet the criteria.
Cak sam pronasla nekoliko part time poslova sa satnicom od 10 i po, uvece i vikendom za koje bih mogla da se prijavim, to nije neka lova ali je dovoljno bar za hranu.Pod pretpostavkom da me nece razapeti na krst na interviju kao jadnog Acu :))

proces izgleda ovako:
posle sati i sati zevanja u ekran nadje se neki konkurs na kom mislis da imas sanse
napises extra rezime ili prilagodis vec postojeci zahtevima konkursa i dobar cover letter i posaljes
automat ti javi da je zahtev primljen i da cekas ...
ako prodjes prvi krug
onda ti nakon dan dva zazvoni telefon kad se najmanje nadas i HR sa druge strane zice te ispreskace uzduz i popreko sa pitanjima tipa sta ti u stvari znas da radis, sta si i kad tacno radio, itd.
ako prodjes u drugi krug
poslace ti skill sheet ili formular od gomile strana da opet napises sta si radio i gde i sta znas da radis, koje kvalitete posedujes, koliku bi satnicu zeleo itd.
treci krug je famozni interviju
tu ces morati da obuces gospodski, obratis paznju na manire i govor tela, da vrcas od mudrosti, samohvale i savrsenih jezickih vestina, dok troje u komisiji budu cedili iz tebe sve sto ih zanima i ne zanima...a pitanja i odgovori su uvek mac sa dve ostrice, mislim koji bi covek realno zeleo da nabraja svoje mane na takvom razgovoru, a sama trema dovoljno ucini da se tvoje savrsene jezicke vestine pretvore u mucanje i umkanje i opisivanje reci koje ne mozes da se setis na engleskom.
Meni se to ne desava iz prostog razloga sto sam predavala engleski 4 godine i govorila ga non stop,ali svakom ko je nov i na svoju nesrecu i ovde nastavi da govori srpski desi se pre ili kasnije.
cetvrti krug ako si veoma sretan i prodjes u njega
ponovo intervju ali ovaj put malo drugaciji, sada se vec pominje i plata, odmor, benefiti i traze se reference za proveru.Naravno kanadske reference, vise vam vredi kanadski komsija koji ce da kaze dobru rec za vas, nego srpski doktor nauka kao referenca.Ali jos nisi zaposlen.
peti krug
opet interviju...opet pitanja i odgovori, pa posle ovog mozda potpises neki papir i udjes u sledeci krug kao zaposleni...
sesti krug
3 meseca placenog probnog rada, posle tog perioda mozes biti otpusten bez obrazlozenja, ako ne budes to je to do daljnjeg, ako rese da te otpuste kasnije moraju dobro da to obrazloze zasto...
I to je uglavnom to, s tim da mogu da ti traze od pisanog testa znanja do testa tolerancije stresa sve i svasta da uradis, nedavno mi je devojka pricala da je u njenoj firmi kriterijum bio koliko brzo postavljaju odredjene delove na odredjeno mesto kad rade na traci...merili su im vreme stopericom nekoliko minuta, sto sa tacke gledista poslodavca razumem u potpunosti, poenta je da morate biti spremni i na cudne zahteve poslodavaca :))
inace test stresa je jedan od groznijih.

toliko od mene danas, malo je zahladnelo pa uzivamo, lisce opada i cini mi se da cu uskoro saznati zasto svi vicu da je ovde jaaako hlaaaadno mada ne ceznem za tim jer mrzim zimu i hladnocu.