Gde ima volje...

Sad vam dodjem ko one tabletice za PMS, jednom mesecno i em ne deluju :)
Kad setam sa klincem uvek razmisljam o tome sta bih mogla da spomenem ovde, bude tu zanimljivih stvari i interesantnih sitnica ali kad se dan zavrsi bebac legne mi odvojimo koji minut za nas...zaboravim sta sam htela da kazem i ne napisem nista. Razmisljam o tome sta cu i kud cu sutra i dan za danom prolazi u setnji i obavezama oko deteta i kuce.
Slavili smo rodjendane, pravili smo rostilje i kafenisanja, neko se selio neko se seli, neko dolazi odande...uvek se nesto desava.Sprema se jos jedan rodjendan, Kanada puni 144 godine u julu a i Aca ce slaviti svoj odmah posle nje :) Razmisljamo koji bismo jos deo Toronta mogli da vidimo dok je lepo vreme jer smo uvideli da nam je jedina sansa da ostvarimo svoj san da ga napustimo.
Pored nas na Don Millsu ima jedan deo izmedju nekoliko parkova koji je raj za zivot, kuce tamo kostaju od 800.000 do 17 miliona, te "najjeftinije" su bungalovi koji u Kitcheneru kostaju od 250 do 300.000. Svi sanjaju da imaju svoj krov nad glavom, godisnja kirija za ovaj stan je 15-16.000, za pet sest godina kirije neko ce staviti lepu sumu u dzep a mi necemo imati nista.Ne verujem da cemo ikada moci nesto da kupimo igde u okolini, cak su i stanovi preskupi za nas.Mogli bismo da se zaduzimo do grla i radimo nekoliko poslova ali to nije zivot koji zelimo, niti mislim da je ovaj grad vredan toga. Svi malo veci gradovi u Kanadi su slicni, imaju kuce, ulice, skole i parkove, imaju kulturne ljude i neke poslove za te ljude...samo je razlika u ceni nekretnina vrlo vidljiva.
Koga zanima moze da koristi ovaj sajt da uporedi cene www.mls.ca
Lepa vest je da je konacno stiglo leto i proradile su prskalice i fontane za klince, mi koristimo svaku priliku da odemo do Science centra gde ih ima nekoliko ili do Don Millsa.
Danas smo posetili Evergreen Brick works na par kilometara od nas a na 10tak minuta od centra Toronta.Krenuli smo na Riverdale farmu ali smo omasili skretanje i zavrsili u Evergreenu na pijaci meda i organske hrane...Ono sto me je odusevilo je pokretacka volja ljudi koji odrzavaju ovaj projekat.Evergreen ciglana je stara ciglana od cijih cigala je podignuta vecina zgrada u Torontu, zatvorena krajem 80tih i 2001 ozivljena kao projekat volontera koji zele da se bave bastovanstvom u gradu, na lokaciji su pijaca organske hrane, galerija, prodavnice sapuna i rucnih radova kao i organskih dzemova i hrane, joga studio, ucionice i rasadnik.
Jezero ciglane je pretvoreno u baru sa lokvanjima i setalistem i stazama za biciklove i setnju.Prirodno je staniste retke kornjace i ptica i sve to na 10 minuta kolima od centra Toronta.Projekat se samofinansira prodajom organske hrane i endemskih biljaka i fizickim radom dobrovoljaca...sto samo dokazuje njihovo geslo gde ima volje ima i nacina.
U nasoj ulici zivi preko 5000 ljudi u nekoliko zgrada, celo manje selo stane u 3 zgrade kao sto je nasa i ljudima nedostaje basta i mesto da posade svoj paradajz, cvece ili povrce, zato sve sto im grad prepusti uzimaju i pretvaraju u ono sto im treba i sto im se dopada, u setalista,parkove i baste za sve.Grad ih podrzava i pomaze im koliko moze.Razlika je to ovde ljudi imaju volje da menjaju stvari na bolje, tamo su nas ubedili da nema svrhe i niko se vise ne trudi...
Posle pocetnih peripetija u prosloj godini nas zivot se polako ustalio, sad smo u limbu, nismo vise ni novodosli niti smo Kanadjani, negde smo izmedju u nekom svom svetu i tempu.Zivot je klasika, preko nedelje se radi, vikendom se obilaze razna mesta, plata tu i tamo malo poraste i vreme prolazi.Skoro da nismo navikli na takav mir i izvesnost.
Jos jedna stvar me danas odusevila. Bile su dve zene koje rade u zdravstvu, donele su nam pamflete i molile nas da ne glasamo za konzervativnu partiju nego za bilo koju drugu, iako nemamo pravo da glasamo hteli smo da znamo o cemu se radi.Objasnile su nam da one i njihove kolege idu od vrata do vrata i mole ljude da ih podrze u borbi za bolje zdravstvo u Kanadi, sadasnja vlast im je duplirala broj pacijenata po osobi i radnu normu i one smatraju da nece moci da pruze pacijentima ono sto zasluzuju i pravu negu ako svaka od njih mora da brine o 50 pacijanata umesto o dosadasnjih 30 po osobi, smatraju da ih elita tj menagment u bolnicama izrabljuje i za iste pare zaradjuje na njihovom dodatnom radu milione jer su gramzivi,imale su niz primera i cinjenica ali nisam bas sve zapamtila.Ono o cemu sam razmisljala je na koji nacin se ove zene bore za svoja prava, i ja prva da mogu bi im pomogla jer znam kako je cekati kod lekara sa malim detetom, znam da su svi bili maksimalno fini i ljubazni ali da nijedan covek ne moze fizicki vise da postigne nego sto moze.
Pare ovde nisu toliki problem, uvek mozes da zaradis vise ako vise radis, pitanje je koliko fizicki i psihicki mozes vise da radis.Aca ponekad radi i po 16 sati dnevno, 12 na poslu i jos kod kuce, radio bi isto toliko i za mnogo vise para samo pitanje je koliko dugo to moze da se izdrzi.Ne kazem, njegova struka je specificna, imas domaci zadatak i rok da ga zavrsis, obicno 48 sati i svakog dana dobijas nove zadatke, na tebi je da ih zavrsis kako znas i umes u tom roku i ako ne mozes naci ce nekog ko moze.Nije tako u svim firmama ni u svim strukama ali ima gde jeste i ljudi moraju da se odluce izmedju porodice ili karijere, izmedju kirije ili svoje nekretnine...to su zaista odluke koje menjaju zivot i sve se svodi na kolicinu novca koja vam je dovoljna da biste ziveli onako kako zelite.
Moja sestra je prokomentarisala kako ovde ima milion lepih stvari koje bi sve zelela da kupi i ponese, stvarno je tako, ponekad mi se cini da ovde moram vise da se odricem lepih stvari nego u srbiji, tamo za vecinu nikada nisam ni imala potrebe a ni para, ovde mi je vecina dostupna ali znam da ne smem da ih kupujem jer nema svrhe.Pre neki dan mi je masina izgrickala stolnjak, jedini koji sam kupila i to za par dolara, i dok sam ga onako jadnog savijala rekla sam Aci kroz smeh, znacu da smo bogati kad budem imala skup i lep stolnjak.Tamo sam imala mamine stare jer su bili dobri za nas i cinjenicu da smo imali brljavu bebu, ovde je slicna stvar samo sad za svaku lepu stvar koju vidim pomislim- kupicu je kad budem mogla da je stavim u svoj dom.Koliko puta setamo prodavnicama kao sto je Home Sense ili Ikea i sanjarimo o tome sta bi nam se oboma dopalo, odusevljavamo se sitnicama i govorimo jedno drugom da cemo to uneti u nas dom jednog dana...Kao sto sam vec rekla, postoji samo ta jedna sitnica, necemo moci da ostvarimo taj san u Torontu.
Iako ovde ima poslova i kuca i stanova, iz istog razloga zasto tamo nikada nismo kupili stan necemo ni ovde, vezati se na 40 godina i robovati banci za polu milionsku kucu koja sa kamatom kosta skoro 800 hiljada je nama nezamislivo. Bankari zaista ne treba nista da rade osim da odrzavaju cene visokima i da vezuju ljude u dugove i kamate, zamisli sedis a ljudi ti godinama donose novac svakog meseca za koji crnce i po 2 posla i zavrcu zimi grejanje, samo zato sto su hteli malo vise nego sto im pripada.Drugi apsurd je placanje kirije koja nam je sada 15.000 godisnje, a znam ljude koji je placaju vec 30 godina pa izracunajte sami...koliko su para dali nekom drugom a mogli su otplatiti nesto svoje.
Cinjenica je da ne mora da bude tako i da smo mi ti koji to mozemo da promenimo.
Sreca je sto nismo odmah dosli ovde, obisli smo vise gradova i selili se pa smo videli da je u Kanadi svuda lepo za zivot samo nije svuda podjednako skupo.Svaki grad ima parkove, trzne, skole i ostalo sto ti treba za zivot, i vecina gradova je lepo sredjena.Ljudi se non stop sele za poslom, iako je pomalo cimanje meni je ponekad smesno, kazem Aci to je kao da svake godine letujes na drugom mestu a imas extra smestaj i provod u svojoj reziji, i uopste ne sanjam o Kubi pored ovolike predivne Kanade, ima toliko stvari koje jos zelim da vidim. Razmisljali smo o odlasku u Winipeg kod prijatelja, u Banff, hocu da vidim sekvoje i nacionalne parkove na jezerima...I sve to mozemo da uradimo sa minimum troskova i verovatno cemo uskoro i uraditi.
Da ne zaboravim da pomenem i ovo, bili smo kod zubara.Mene je ukupno 3 sata koja su ukljucivala ciscenje, 1 popravku i snimanje kostalo oko 800 $, Acu ce kostati mnogo vise, srecom u kompaniji mu pokrivaju troskove do 2500 za celu porodicu tako da mi ne placamo nista.Zubari naplacuju vreme u jedinicama vremena od 15 minuta i cene tih jedinica se krecu od 45 do 100$ zavisno od rada i zubara. Dobra stvar je sto kod zubara kod kog smo otisli radi i zena koja pazi na decu pa sam mogla da ostavim Aleksu sa njom, prvi put da nije jadan dezurao sa mnom na svim pregledima i po lekarima.Dakle popravite zube ili ce vas skupo kostati ako firma to ne pokriva.
Definitivno se isplati biti zubar, lekar ili informaticar ako si dobar u svom poslu.Za coveka cija je satnica 150 do 200 dolara ne sumnjam da moze divno da zivi u Torontu.
A da su neki delovi grada prelepi za zivot, to je cinjenica ili u nasem slucaju samo san :)
Neko me je pitao da uporedim Kanadu i Nemacku, moji baba i deda su ziveli tamo 20 godina i ja dobro govorim nemacki imam i tetku tamo.Znam otprilike kakav je zivot ali ne znam kako je raditi u Nemackoj.Oduvek sam sanjala da zivimo tamo, jedan od razloga je sto je sve lepo i sredjeno, plate su fine a Evropa je blizu, medjutim ove godine sam promenila misljenje. Kanada mi je ipak u svakom pogledu lepsa i bolja, Kanadjani su otvoreniji od nemaca jer su non stop izlozeni navali multi kulti zajednica kako to ovde pogrdno zovu, nisu sitnicavi mada ima izuzetaka.Sto se tice pravila i posla opusteniji su. Cene hrane u Nemackoj su malo jeftinije ili u istom rangu sa ovima ovde sve zavisi sta kupujete i gde, nekretnine mozete da uporedite i sami, plate su u Kanadi u nekim poljima sestostruko ili desetostruko vece nego u Srbiji mada ni u Nemackoj nisu za potcenjivanje, opet zavisi od vrste posla i toga koliko je za nekog ko nije odande lako naci pristojan posao.Vecina Nemackih firmi i nemaca je pomalo ksenofobicna zbog navale radne snage iz novih clanica EU, svi se boje otimanja poslova od strane stranaca koji ce raditi vise za manje para, ni Kanada nije izuzetak samo ovde mi se nekako cini da to ne dolazi toliko do izrazaja jer i emigrantima posle nekog vremena porastu prohtevi i vise se ne potcenjuju kad shvate da ne moraju.
Kanada ili bar dobar deo ako ne racunam Kvebek, je pomalo konzervativna i puritanska.POred toliko religija, crkvi i dogmi sve je po protokolu da se neko slucajno ne bi uvredio...nisam videla striptiz barove, opscene reklame, prodavnice za odrasle,kockarnice, niti prostituciju, ne kazem da sve to ne postoji negde u ciberspejsu samo se ne da videti nigde u gradu.Toliko su obazrivi da i cigarete prodaju u sivim neobelezenim kioscima koji izgledaju kao da u njima nema niceg osim praznih braonkastih kutija na kojima ne pise ni cena ni marka, dok moja sestra nije dosla nisam ni bila svesna toga a posle mi je bilo smesno, osecas se kao da kupujes drogu ili nesto zabranjeno, nedaj boze...Nemacka sa druge strane ima svingere, legalnu prostituciju, nudizam na plazama (u Kanadi ce vas kazniti ako pustite dete bez pelene na plazu a kamoli da se neko skine) malo slobodnije oblacenje na ulicama i parade ponosa i generalni stav da ako neces da govoris nemacki i zivis kao Nemci mozes da ides kuci ako ti se ne dopada, stav koji u nekoj meri podrzavam ali ga Kanada ne smatra ispravnim, za razliku od USA i Australije.
Ovde je integracija na dobrovoljnoj i finansijskoj osnovi, ljudi su u stanju da provedu 50 godina zivota a da ne moraju da kazu rec engleskog, postoji gomila drzavnih i verskih sluzbi koja se brine o dobrobiti manjina i ocuvanju njihove kulture i jezika...E sad ako vam je san da zivite kao Kanadjani a ne kao Srbi ili Nigerijci onda cete nauciti jezik da bi nasli bolji posao i nauciti kako da ga radite i kanadsku radnu kulturu i navike i obicaje, ne zato sto vas neko tera da se integrisete, nego zato da bi vama bilo lakse i bolje i vise se isplatilo.A sluzbe ce se potruditi da vam pomognu u tome.
Moje misljenje je da ako smo vec odabrali ovu zemlju za svoj novi dom onda treba da se prilagodimo ljudima koji tu vec zive i da prihvatimo njihovu kulturu, jezik i nacin zivota u onoj meri da se to ne kosi sa nekim nasim moralnim stavovima, nesto u cemu vecina naroda tokom istorije nije bila uspesna ukljucujuci nas.I ovde vecina ne razmislja tako, ali to je tudja odluka i treba je postovati, ako hoce da idu zamotane od glave do pete nek idu nije moja stvar, ako hoce da im roditelji sklapaju brakove i biraju partnere opet njihova kultura, isto kao i istopolni brakovi i sve ostalo, jednostavno ako je vec tu i nista se nece promeniti lakse je to prihvatiti i preci preko toga nego praviti problem gde ga nema.

Evergreen brick works

Podsetnik

Prvi put posle godinu dana iskoristili smo posetu moje sestre da se ponasamo kao turisti, ono sto sam videla me je razoruzalo, ovo je zaista prelepa zemlja.Sam taj osecaj kada se hiljade litara vode spusta u dubinu i podize sitnu finu paru kroz koju hodas po vrelom danu, povorke ljudi sa osmehom i fotoaparatima jednako odusevljeni prizorom, stvarno bi mi bilo zao da to nisam videla u zivotu...Sam grad je po meni malo nakaradan, podredjen turistima i kicu, prodavnice hrane i suvenira dominiraju ulicama kao na moru, ima bioskopa, igraonica za decu i odrasle, kasina, izgleda kao losa kopija las vegasa, ne lici ni na jedan grad koji sam dosad videla.Preko reke se vide americki gradovi u daljini, deluju impozantno izvirujuci iz sume zelenila.
Posetili smo botanicku bastu sa prelepim parkom i leptirarijumom koji na moju zalost nije bio otvoren jer radi do 4 popodne, i otisli u najsladje mestasce na svetu koje zivi iskljucivo od turista i B&B smestaja i okruzeno je vinogradima i vinarijama Niagara on the Lake,
http://www.google.ca/search?q=niagara+on+the+lake&oe=utf-8&rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a&um=1&ie=UTF-8&tbm=isch&source=og&sa=N&hl=en&tab=wi&biw=1272&bih=609
Kao da ste zalutali u proslost, ulicama se voze fijakeri i oldtajmeri, kuce su sacuvane onakve kakvim su ih podigli, butici u glavnoj ulici nude originalne poslastice, rucne radove i antikvitetne stvari, zao mi je sto smo stigli uvece tako da nisam slikala nijednu fotku...ali nadam se da cemo svratiti ponovo :)
U Torontu se uvek nesto desava tako da nismo stigli svuda, obisli smo veci deo centra i gomilu trznih na zahtev moje sestre koja je jurila samo jos jedan (ko zna koji po redu) par cipela, i pronasla ih poslednji dan na snizenju u Guess-u za 50$ sto je za cene zenske obuce ovde prilicno povoljno (inace se pocinje sa 30 za obicne na snizenju do 250 za dizajnerske regularno).Ona i Aca su kupili patike na snizenju adidas i nike za 30$ po paru, ja nazalost nisam bila tako skromna.
Ja sam se vec toliko navikla na ovo ovde da su mi njeni komentari bili smesni i zanimljivi, prvi put kada je usla u sareni lift pun raznobojnog komsiluka i nije znala gde da gleda a da ne bulji, kada je uletela u hodniku u oblak karija, kada je konacno skontala da su ovde svaki dan negde neka snizenja i da ne mora sve da kupi prvog dana i da naravno moze bez pardona da vrati sve sto je kupila...bilo bi suvise toga a ja ne mogu ni svega da se setim da napisem ali ono sto je rekla mami kada se vratila sazelo je sve u jednu recenicu..."da te nisam videla vise da places jer su otisli, tamo je predivno i zive bolje nego ikad, to je najbolja odluka koju su doneli u zivotu, treba da places sto i ja nisam s njima tamo a ne ovde u ovom *****...."
I u pravu je, kada pogledam vesti koje kace na fejs place mi se, gde ce im dusa sta rade tom narodu i toj deci...zapravo sam i zaplakala ali od gorcine i srece kada sam videla onu decu ovce i popove cobane svog stada na demonstracijama u Beogradu, po ko zna koji put, zaplakala sam jer sam sada sigurna da moje dete nikada, nikada nece biti jedno od tih, a nece mu nikada neki od tih nesretnika lupati glavu o plocnik jer misli drugacije i svojom glavom. Politicari su zakljucili da je to nevazna sitnica i deo lokalnog folklora, tako je bilo citavog mog zivota .Moja sestra gleda Sojica koji me izricito nervira, i pitam je kako mozes to da gledas kad to tamo rade svaki dan uzivo, ona kaze bar mozemo da smejemo svojoj muci...njen dolazak me malo prodrmao, koliko mi je prijao toliko mi je bilo strasno da se i u mislima vracam tamo, na aerodromu smo se skamenili i Aca i ja smo osetili da ne zelimo ni po koju cenu skoro da sednemo u taj avion...a na bilbordu iznad njenog terminala je ogromnim slovima pisalo GO TO YOUR HAPPY PLACE...i tu je pocela da place.
Ja nisam mogla. Udaris u zivotu o zid tu i tamo, bude teskih dana, meseci ili godina, i male stvari umeju tako da zabole, toliko se toga skupi da mislis da par suza nema smisla jer je citava reka malo za ono sto osecas, a ko zeli da provede zivot placuci, stiznes zube, navuces osmeh i ides dalje. To je druga strana odlaska, zalicete za ljudima koje ste ostavili i koji ce bez vas postati drugaciji kao sto cete se i vi promeniti.I ako ikada pomislite sta bi bilo da sam ostao, samo pogledajte najnovije vesti odande i znacete, ista beda i beznadje i nezivot kao i dosad. Bilo je ljudi koji su otisli nazad, mesec, nekoliko meseci, godinu i skoro svi su se uglavnom vratili u Kanadu dosta brzo.
Sistem koji fukcionise te razmazi dosta brzo, ljudi nauce da se bune u redu za Mekdonalds ako cekaju koji minut duze, a tamo da cute kad voze rodjene u bolnicu i ne mogu da prodju od policije i traktora.S moje tacke gledista ono sto su Kanadjanima problemi su totalne gluposti, s njihove tacke gledista - ja lazem, jer je nemoguce da neko u svetu tako zivi i Evropa je civilizovana :)) bar onaj deo koji su zapamtili sa turistickih brosura...

Nijagara :)

Nasa ekskurzija, dodacu jos slika kasnije :)

https://picasaweb.google.com/cat3011/Niagm2011#

Prolece

Posle 2 nedelje neprekidne i dosadne kise konacno je sve olistalo i procvetalo, cak i nasim prijateljima koji su desetinama godina ovde se oduzilo cekanje na prolece.Prolazim pored procvetalih vocki i zlatne kise i razmisljam kako su moje slike od predprosle godine u aprilu bile visnje i sljive u cvetu a u maju vec bile divne crvene tresnje, evo 20ti maj i lale i visnje tek cvetaju, drvece je olistalo u roku od 3 dana cini mi se, samo se jednog jutra sve zazelenelo posle mesec dana sivila...Danas je konacno prijatnih 22 stepena najvisa temperatura do sad, sutra su najavili 24, inace se vuklo u rasponu od 12 do 17 nedeljama i naravno sa neizbeznom kisom. Cak i na ovoj temperaturi bez vetra sa vlagom od preko 70% prilicno je zagusljivo, mojoj sestri je klima ponekad cudna, mi smo se relativno navikli na jezerski vetar i hirove, imam osecaj da su okolna ogromna jezera stvorila sopstvenu klimu koja leti ako nema vetra podseca na prasumu iako je 20 C jer je vlaga ponekad 80% a zimi na arktik jer ta ista vlaga i nezaobilazni vetar cine hladnocu jos gorom. Mada, ako cemo iskreno meni je ovo bila najtoplija zima do sad, gde god da sam posla nisam morala da provedem napolju duze od sat vremena a sve prostorije, igraonice, stan, prodavnice kuda sam isla maksimalno su ugrejane, zimi cete videti da ljudi iz kola izlaze u majcama na kratke rukave i papucama kako su otisli iz stana do prodavnice, jer u celom putu treba samo da predju 10tak metara po parkingu na otvorenom.
I dok se ovde bavim iskljucivo pitanjima porodice, poseta raznim mestima i time kakvo ce vreme biti, ova poseta odande vratila me je malo na pitanja kojima vec evo zadnjih 9 meseci nisam lupala glavu i stvarno nisam vise u toku, ni sa cenama , ni sa politikom , ni sa zivotom tamo, moja sestra se totalno iznervira kada se ja zacudim i prosto joj ne poverujem i kako apsolutno nisam svesna sta se desava sada tamo, a i zasto bih bila?...koliko se toga promenilo ili nije iskreno me ne zanima, ne zanima me ni da li ce iko ikad uci u tu famoznu uniju kojom jadnom svima mazu oci i raspiruju strasti, jedan moj drug je u sali rekao da kad srbija konacno udje u uniju dotle ce se ova raspasti...jos nekoliko dana i prolazi prva godina ovde, mesecima se nismo opterecivali ni sa cim sa onih prostora i kako vreme odmice vise cak ni ne spominjemo kako je bilo tamo, samo kako ce biti ovde i gde bismo mogli da idemo dalje, kako da stvorimo nesto svoje i gde bi bilo lepo ziveti uskoro.
Kad god sam za necim zalila u zivotu, moj otac je rekao ako hoces da dobijes lutriju kupi loz, drugim recima ako hoces da imas neke sanse u zivotu budi dobar djak, ako hoces laksi posao zavrsi fax i tako...godinama sam kupovala lozove koji mi nazalost nisu bogzna sta doneli, mozda sam imala velika ocekivanja zbog nacina na koji su me roditelji uveravali da ako se dovoljno trudis sve ce biti...trud ce ti se isplatiti...(iz nekog surovog razloga meni se onda u glavi kao odgovor na rimu vrtela ona jeziva lazareviceva pripovetka "sve ce to narod pozlatiti", malo sutra , pamet u glavu i uzdaj se u se)
Poslednji put kada smo se prepirali za porodicnim stolom oko odlaska sa kojim niko od nasih nije hteo da se pomiri, i kada su nas ubedjivali da je dobro i tu gde jesmo, rekla sam da smo mi kupili svoj loz...kartu za napolje iz tog pakla i da nemam nameru da odustanem od takve sanse, zar nije tako bilo celog zivota, ako hoces da dobijes na lutriji, kupi loz.
Desilo mi se da sam se probudila u pola noci u suzama, sanjala sam da sam na aerodromu i da me teraju da se vratim nazad...ta nocna mora je bila na konto situacije jednog prijatelja koga posle 6 godina boravka ( bez PR vize) sada hoce da deportuju, on se ozenio, ima posao ovde , ali nekom nesrecom poverovao je i dao gomilu para jednom "nasem" advokatu koji je rekao da ce mu srediti papire da ostane, godinama ga je muzao bez ikakvih priznanica, uzimao pare na ruke a papire naravno nije sredio...nesreca je sto taj isti advokat kome su kanadjani vec jednom oduzeli licencu da radi sa imigrantima, to radi i jos nekim porodicama koje su dosle na slican nacin. Kanadjani su skoro deportovali 2000 madjarskih romskih porodica koje su dosle i nisu htele nazad, u nasoj zgradi su bile 2 sada ih ima jos nekoliko i stalno vidjam nove u komsiluku. Dodju, odu na socijalu podnesu papire i zivotare dokle traje proces, onda im vlada kupi karte i posalje ih kuci.Problem je sto ako vam jednom zatvore vrata na taj nacin, nikada vise necete prici ni blizu Kanadi.Doduse, tu je i Amerika.
Kada pogledam liste, smanjivanje budzeta za imigraciju i ovakve situacije stvarno mi se cini da se politika imigracije prilicno poostrava i mnogima se zatvaraju vrata ispred nosa, s druge strane za neke druge zemlje to pravilo ne vazi.Ali ni to naravno vise nije moja briga, ima ljudi ciji je posao da brinu o tome i da vode ovu zemlju, i hvala bogu na tome sto je tako jer koliko ljudi uludo trosi svoje vreme na politiku i stvari koje nisu u njihovoj moci da promene, i dozvoli sebi da se nervira zbog toga i truje svoju porodicu i odnose sa prijateljima.
Juce su u autobusu do nas sedele dve mlade (mozda 20tak godina) hriscanske misionarke, nesto kao jehovini svedoci, i zapocele su razgovor sa starcem koji je usao i seo naspram njih, nekako u toj prici ispalo je da je starac vrlo pametan covek, ucitelj jezika, pisac i jedno vreme je uctivo odgovarao na njihova pitanja i ubedjivanja a onda je pre nego sto ce sici odsecno rekao - ne postoji nacin da me ubedite da je religija dobra, religija je jedna od najdestruktivnijih ljudskih tvorevina, devojke su ostale otvorenih usta u cudu, nisu stigle da mu odgovore, a ja sam se ugrizla za jezik da ne dodam svoje misljenje, jer ne bih izdrzala odvratno gnjavljenje i ubedjivanje mladih hriscanki koje bi potom usledilo. Iskreno, zgadilo mi se to njihovo pecanje starijih ljudi po autobusima, kod nas su par puta dolazili i muslimanski propovednici i jehovini svedoci i politicari ali nismo bas zurili da otvorimo vrata, sada subotom ili nismo tu ili stavimo natpis- ne kucaj beba spava, i tako preskocimo maltretiranje, nas izbor.It's a free country, svako ima pravo da propoveda sto mu drago dok god to ne narusava prava nekog drugog, i svako ima pravo da veruje ili ne veruje u nesto.Posle godina provedenih na tretmanima kako treba da razmisljam i u sta treba da verujem u stanju sam da me izbaci iz takta i najmanji nagovestaj necega sto lici na ispiranje mozga i ogranicavanje moje slobodne volje.
A sto se boga tice, spominjem ga tu i tamo, samo, ja ne verujem da negde sedi jedan bradati cikica i mase prstom no-no svojim podanicima na zemlji, vise verujem u cinjenicu da je sinonim za boga zapravo sva ona tvoja dobra karma koju stvaras oko sebe svojim postupcima i nosis u srcu, da bog nije imaginarni lik na nebesima koji preti kaznama vec je ideja u srcu ljudi koji pravedno zive i cine dobro zbog sebe i svoje dece,ideja da ce na neki nacin oni i njihovi voljeni tom pravdom biti zasticeni (a nazalost nije uvek tako), i naravno da ne bih ni u ludilu to uspela da objasnim mladim upornim i napornim misionarkama niti bih pokusala :))
Ovaj grad ima za svakog po nesto, hiljade parkova, 11.000 restorana i verovatno broj mesta za rekreaciju ili religiju koji se takodje meri u hiljadama.Zasto cepidlaciti, izbor je ogroman :)
Moram priznati da mi u prolece sve izgleda lepse, pa i Toronto.Pre neki dan sam se vracala od lekara 4km kroz park, usla sam u njega sa autobuske stanice i izasla kod nase zgrade, odusevila me je cinjenica da mogu preko 10 km da se krecem kroz grad, od auto puta do plaze a da ne izadjem iz parka, i da ne primetim da sam u gradu uopste, jos samo kad bismo imali bicikle...ali sa jednim liftom u pretrpanoj zgradi nema sanse da ih popnemo do stana, cak i sa kolicima za bebca je veliki problem.Lepo vreme je izmamimilo napolje i ostale pa sad odvajamo vikende za druzenja sa sapatnicima sa foruma :) od 6 porodica koje smo kontaktirali sa 5 se druzimo i vidjamo bar jednom mesecno, meni je to jedno od najvecih zadovoljstava posebno zbog dece,skoro svi imamo klince tu od 1 do 10 i kad se skupe na gomilu to je neverovatan prizor, milina.Blizi se i bebcov drugi rodjendan, nasa prva godina u Kanadi se zavrsava i donosi nam jos povoda za slavlje i druzenje.
Kad sve saberem i oduzmem, mnogo sam sretnija sto sam ovde,a i moja porodica, nadam se da ce taj osecaj potrajati jako jako dugo. Mozda ne bih to primetila na nacin na koji bi trebalo da posmatram stvari, ali moja sestra mi je jednom u raspravi rekla -pa sta hoces, zivis bolje nego sto si ikad tamo zivela, i kada sam zaustila da se usprotivim skontala sam da ne mogu jer je u pravu, i nasmejala sam se, istina je, samo covek je cudo, kad je nesto dobro- uvek moze joooos bolje :))

Setnje po gradu

Ima dve nedelje kako mi je sestra dosla u posetu i kako ne prestajem da se smejem jer i ona sada gleda Kanadu ocima onog ko je prvi put vidi, kako je sve sredjeno, kako sve divno funkcionise, kako su svi ljubazni...zar stvarno mozes da uguras kolica sa bebom u bus? i mozes da okacis bajs na bus kad ides negde dalje? mozes da putujes jednom kartom u istom pravcu menjajuci nekoliko prevoza a da ne placas sve ponovo...bus ti staje na metro stanici i ispod trznog centra...u jednom gradu imas stotine parkova, plazu i skijaliste...stotine trznih centara i stalno su neka snizenja...Aca i ona su kupili adidas i nike patike na snizenju za 30tak dolara po paru, ja nazalost nisam bila tako skromna moja tri para su kostala na snizenju 200 $ ali sam uzela air max dva za 89 i 2 para skechers sandalica, ovde je uobicajen dil da ako kupis jedan par drugi dobijas upola cene tako da jedan par izadje oko 50tak dolara, zaista ne znam koliko su sad tamo ali mislim da je cena slicna za skechers dok za nike cisto sumnjam, zadnji put kad sam ih gledala bile su oko 13.000 a pojma nemam koliko su sad.
Morala sam da propatim taj deo sa obilaskom svih mogucih prodavnica i trznih centara jer ovde ima toliko stvari za kupiti a tako malo para i vremena :)) salim se naravno ali iz iskustva znam da kad odem negde u inostranstvo i ne kupim nesto sto mi se svidi a znam da mi je to jedina sansa posle se gotovo uvek kajem.
Ono sto mi je prijalo je sansa da po konacno lepom vremenu obidjemo centar i okolinu, u proseku prepesacimo i po 6 km na dan setajuci se po plazi, parkovima i gradu, ima toliko lepote da se vidi i toliko novih i zanimljivih stvari.
Obisli smo distilery district, oni koji znaju sta je Petrovaradin sa umetnicima i ateljeima to je distileri u Torontu, dizajneri nakita, krojaci, Soma cokolatjei, glumci, sapundzije,grncari...i mnogi drugi prodaju svoje rucne radove pored kafica ususkanih u stare zgrade od cigala bivse fabrike.Spolja izgleda neugledno i trenutno je gradiliste ali unutar ulicica je jako zanimljivo.
http://www.travelpod.com/travel-photo/gpf/canada-2007/1187524800/distillery-district.jpg/tpod.html
Kao sto sam rekla ucestvovali smo u rusenju jednog ginisovog rekorda ali smo onaj bolji propustili, najvecu sladoled tortu na trgu lawrence...http://www.yorkregion.com/news/article/1006002--vaughan-firm-helps-take-cake
Za sledeci ginisov rekord koji je jestiv i koji je u blizini definitivno se prijavljujem :))
Obisli smo i Vaughan mills ogroman trzni centar, recimo da smo obisli mozda nepunu trecinu svega tamo, i pored je Canada wonderland zabavni park u koji tek treba da idemo. Za nas je bilo interesantno sto su tamo outleti za obucu pogotovo sportsku ali tamo je i ogroman Bass Pro shop za ribolovce i kampere, sa vodopadom, replikama medveda, i avionom koji slece na vodu okacenim na plafonu prodavnice, dekor je super. Da pojasnim, vecina vas zna da su outleti prodavnice robe koji imaju fabricke cene ili bar snizene (ili bar treba da budu), osim toga ovde ima i clearance centara u koje mnoge "markirane" prodavnice salju neprodatu robu da se proda ponekad i po trecini cene, jedan od njih i moj omiljeni je winners.
Par dana smo se setali po Golden Mile i Don Millsu, obisli Ontario science centar i ostalo je jos da odemo do Nijagare.Naravno nismo propustili da ne odvedemo goscu u Imperijal buffet posle cega je i njoj i Aci bilo lose :) nisu mogli da odole a da ne probaju od svega po nesto ...ima trenutno 3 ovakva restorana okolo jedan je Mandarin, Imperijal buffet i otvorili su Dragon pearl u blizini, taj tek treba da posetimo :), inace princip jedes sta hoces a platis od 12 do 20 dolara po rucku, s tim da ima oko 150 jela i mozes da sipas sta hoces i koliko hoces, i koliko puta hoces ako na kraju posle svega jos mozes hehehe . Za kanadjane je razonoda izlazak u restoran kao sto je tamo kafic ili diskoteka, ima simpaticnih bistroa i cudnih cajdzinica, naravno nigde ne sme da se zapali, sto je mojoj sestri konstantan problem.
Za to ko sta misli i kakve su cene obracaju se sajtovima kao sto su yelp i urban spoon, koji inace ima i menije i brojeve telefona nekih restorana u slucaju da zelite nesto da narucite.
To je druga stvar koju je moja sestra primetila, gde god da krenemo stalno mirise neka hrana i svuda ima nesto da se jede :), mozda zato sto je u ludilu resila da drzi dijetu dok je ovde...apsolutno nemoguce :P

Za ginisa...

Nisam zaboravila na blog...imamo goste pa vecinu vremena provodimo u obilasku grada.Konacno je doslo lepse vreme i mozemo da uzivamo u kratkotrajnom i relativno hladnjikavom prolecu, proteklih 6 dana smo obilazili prodavnice i trzne centre na zahtev moje sestre, a danas smo otisli na plazu ali posto je duvao jak vetar odlucili smo da odemo do centra, ipak pre toga smo sasvim slucajno naleteli na gomilu kanadjana koji su pokusavali da obore rekord za ginisovu i naravno pridruzili im se u pokusaju, srusili rekord, prosetali malo i otisli do centra.
Druge nedelje u maju je mother's day, world vision udruzenje je odlucilo da skrene paznju na probleme sa vodom u zemljama treceg sveta tako sto ce par stotina ljudi nositi posude sa vodom na glavi stotinu metara na plazi u Torontu, prilicno smesno ali zabavno, nas 282 je eto danas uslo u ginisovu knjigu rekorda :) priznajem da smo upali sasvim slucajno i neplanirano ali bar je bilo zanimljivo.
Obisli smo zanimljiv ditileri distrikt sa svojim teatrom, cokoladnim prodavnicama, umetnicima i izlozbama, otisli peske do centra i Eaton MAll-a, st lawrence pijace i ostalih zanimljivosti u centru, ovih dana planiramo i do Nijagare i Canada wonderlanda i Zoo-a tako da cu pisati kad nadjem vremena, zao mi je ali lepo vreme ne propustam :)
E da, povlacim rec,
ovaj deo Toronta koji sam danas videla bas mi se svideo, i dalje je bucno i prepuno ljudi ali je zanimljivo, zivopisno i ogromno, mesto koje nudi ponesto za svakog sa gomilom muzeja, galerija, crkvi, prodavnica, restorana, parkova...neopisivo.
Imala sam i tu cast da se vozim gradskim prevozom ovih dana i bila sam odusljevena, autobusi su tacni u sekund i ima ih na svakih desetak minuta, jedna karta sa transferom moze da se koristi u svim prevozima od tacke gde krecete do mesta gde idete bez obzira koliko buseva ili tramvaja promenite, i mogla sam bez problema da uguram dete u kolicima u bus.Kanadjane koji idu na posao ujutru sa kafom u ruci na sedistima od crvenog plisa cekaju dnevne novine. Voznja kosta 3$ a zetoni 2.75$ mogu se kupiti u nekim prodavnicama, postoje dnevna za 10 $ nedeljne karte za 36 $ i mesecne za 121 $.
http://www3.ttc.ca/Fares_and_passes/Prices/Buying_tickets_tokens_and_passes.jsp



Za one koje zanima da bi neko dosao u goste mora da prilozi:

-pozivno pismo sa podacima i garancijom domacina i plan boravka
- izvod iz firme da je u radnom odnosu i visinu mesecnih primanja, ili da je u penziji i cek od penzije
- ako je u vlasnistvu kola, kuce, stana papir o vlasnistvu
- popunjene formulare za vizu i taksu za obradu (oko 100 Evra)
- fotokopiju ili rezervaciju povratne karte
- pasos

svi papiri na srpskom moraju imati kratak prateci prevod na engleskom, ne mora biti od tumaca niti sa pecatom, ja sam sve sama prevodila i slala sestri

domacin mora da posalje pored pozivnog pisma u kom navodi srodstvo ili odnos sa onim koga poziva, svoje podatke i adresu, firmu gde radi, kontakt telefon i mail, svrhu posete i saglasnost da snosi troskove, smestaj i ostale potrebe gosta kao i trajanje boravka i plan puta...
izvod da je zaposlen i visinu primanja (visina primanja nije obavezna)
fotokopije PR kartica sa obe strane za sve clanove porodice
T4 obrazac da je platio porez, ako ga ima

Ambasada moze traziti dodatna dokumenta, sve ostalo kao i spisak dokumenata i uputstva nalaze se na sajtu beogradske ambasade, i cene naravno.


Friends of World Vision World Record Attempt by CNWGroup

May 07, 2011 @ 04:30PM

Toronto, ON - Today 282 people of all ages met on the shores of Lake Ontario to successfully set the Guinness World Record for the most number of people carrying water jugs on their heads.

Friends of World Vision, a dedicated group of volunteers, organized the attempt to set the Guinness World Record. 282 Canadians showed up to set the new record.

They did this to draw attention to the fact that thousands of women and girls in many countries must walk miles each day to fetch water. Frequently this water is contaminated, causing waterborne disease. The World Vision child sponsorship program provides help to children and communities faced with issues such as these. The volunteers, many of whom sponsor children through World Vision, encourage others to become more aware of the issues, and to sponsor a child.

This event kicks off the World Vision Campaign for Children, running through the end of June, which seeks to find sponsors for 5,000 children around the world.


FACTS

What: Guinness World Record set for most number of people carrying water jugs on their head, new world record is 282 people
Where: Woodbine Beach Park, Toronto
When: New record was confirmed at 11:20a.m., Saturday May 07, 2011

Vreme leti

Pre neki dan smo se vracali iz Kicenera i prosli pored aerodroma, bio je isti siv kisan dan kao kad smo sleteli, prolazili smo istim putem 401...nikada necu zaboraviti taj dan. Pogledala sam kroz prozor u avionu u sivilo i kisu i pomislila -o boze.Bili smo tako umorni i jadni, nije bilo poznatog lica kada smo izasli u hol sa koferima koji su bazdeli na rakiju, Aleksa mi je visio u rukama kao krpena lutka naslonila sam se na stub i cucnula dok je Aca pokusavao da nadje one koji su nas cekali...i sad kad pomislim place mi se, jer tad nisam mogla nista da osecam posle svega i nisam ni znala sta da osecam, ali ti ljudi koji su dosli po nas su nas tesili iako mi nismo znali zasto, ali oni jesu, znali su jako dobro kako se osecaju imigranti posle nekog vremena, kada se opasulje od svih prvih utisaka. Secam se da sam mislila, dok smo putovali, o tome kako cu naviknuti bebca da spava po novom satu...Aca je govorio kako su putevi siroki i kako nema pojma kako ce on ikada uspeti da vozi tuda...sve je veliko, sve je daleko jedno od drugog...
Eto nas posle 10 meseci idemo istim putem za Kicener i smejemo se, secamo se kako nam je bilo strasno i kako smo bili uplaseni, prolazimo ulicama i govorimo sebi ovo je prva prodavnica u koju smo usli, ovde je park gde nam je bilo najlepse, ovde bi vodili bebca na sankanje zimus da smo ostali...
.......................................................................................
Ima jedna izreka ovde koju svi vole da ponavljaju, ko radi lako ce naci bolje, ko ne radi tako ce i ostati.
To je tipicna kanadska prica zbog radnog iskustva, i svi znaju da se pocinje sa bilo kakvim poslom pa onda trazis bolje, i uvek trazis bolje...I naravno to je ovde moguce iz 2 razloga, prvi je zato sto vecina ljudi misli da mogu bolje a drugi je zato sto za vecinu ljudi ima boljih i bolje placenih poslova.
E kod nas postoji jedna mala mentalna blokada ili strah, na primer mi bi mogli sada vec da trazimo bolje ali jos nismo prelomili sve stare strahove. Najgori dan u Acinom zivotu je bio kada je morao da da otkaz, ja stvarno nisam imala taj problem jer sam svake godine menjala skole, radila na odredjeno i navikla da me iskoristavaju i sutiraju po potrebi, ali on je godinama bio u istoj firmi i osecao se sigurno tamo, makar i sa pola plate samo da ima posao, samo da nije nemocan, jer svi znaju kada tamo pokusas nesto da promenis uglavnom bude na gore...i svi znaju da se osecas kao mrtav kada izgubis posao, a da svi misle da si lud ako sam das otkaz ma koliko da te muce, sikaniraju i zakidaju na plati, ma radices makar te ne platili mesecima, videla sam to, samo da imas posao...i nikad mi nije bilo jasno kako im to prolazi jos uvek.
Tog dana, prosle godine on je izgledao kao da su mu sve ladje potonule, obuzeo ga je neverovatan strah, spalili smo mostove i rekli sebi nema nazad a nismo znali gde idemo i u sta se upustamo, ali na neki nacin nam je i laknulo jer smo znali da moramo napred i to je to.
Proslo je vise od 10 meseci, u junu ce biti godina od kad smo sleteli i proslavicemo to ako jos budemo u Torontu zajedno sa Aleksinim drugim rodjendanom.Prosla je godina i puno toga se promenilo u nasem zivotu, moji prijatelji cije postove redovno pratim na fejsu se jos bave politikom, nepravdom, kradjama,beznadjem i neponovljivom tragikomikom i ludilom tamo, i svi znaju da niko ne moze nista da promeni, znaju i da nevalja vec godinama, ili s moje tacke gledista vekovima, i to ih ubija...i onda to postuju, i ja to citam naglas smejuci se Aci koji se ljuti zbog toga...govori mi da ne gubim vreme na gluposti, sta nas briga za onu rupu tamo i cime se ko bavi i koliko krade, treba da kupimo ulaznice za wonderland koji se otvara u maju i da nadjemo nekog da nam cuva aleksu da bi mogli na rolerkostere...Znam da je u pravu. A smejem se i smesno mi je koliko je to sve nenormalno tamo, koliko je nepravde, i smejem se sto ne moram vise da se trujem time i da razmisljam o nepravdi i politici, jer nemam drugi zivot i ne mogu da mrdnem nigde jer nemam novca ni za racune, smejem se jer mi je laknulo sto vise ne zivim u tom ludilu...Nigde nije med i mleko,nijedno mesto nije bas raj na zemlji, al bar nije 7 krug pakla.
Moja jutra na poslu su pocinjala gorkom kafom i prepirkama o politicarima, velikom bratu, farmi i svim ostalim gadostima na tv-u koje nisam pratila jer smo odavno izbrisali sve domace kanale i ostavili samo national geo, history, fox crime i animal planet, drugo nismo ni gledali, zato nikad nisam bila u toku kada su mi se kolege prepirale cija je stranka bolja i pametnija, srucila bih kafu u grlo i otisla da pricam sa decom, bar sa onom koja nisu bila zauzeta prepricavanjem spanske serije i farme od sinoc...sa ono dvoje troje dece koje je zanimao i ostatak ove prelepe planete, druge nacije i kulture i drugacija mesta. Zbog takvih sam radila svakog meseca i subotom, drzala im dodatnu nastavu i sekcije jer sam znala da me oni cuju, a ne samo slusaju jer moraju da sede u klupama kao svi ostali...
Ja sam na poslednjem radnom mestu imala srecu da su svi sa kojima sam radila bili fini i korektni prema meni, mada su se ponekad medju sobom mrzeli i svadjali, nikada nisam stala na neciju stranu uvek sam bezala od rasprava i to me je izvlacilo.Acini sefovi su takodje bili uglavnom korektni prema njemu jer je bio dobar i pristojan radnik, uvek se nadje neko koga ne vole iz dobrih razloga, u svakoj firmi ima bar jedan pa je tako bilo i tamo.
Znam da mnogi nisu te srece, moja mama je izmenjala sefova i sefovica i ne secam se da ikad rekla lepu rec o nekom od njih, al je precutala i ruzne. Dodju isfrustrirani ljudi koji misle da su bogom dani da ti zagorcavaju zivot i da im izigravas roba jer su iznad tebe (ali ni po cemu samo po fotelji) i sto su vise suplji to su gori prema drugima u pokusaju da prikriju svoje mane.
Prva stvar koju svi imigranti primete je kako su ljudi ovde ljubazni, salterski sluzbenici od kojih si vec razvio 3 vrste fobije ti se osmehnu, pitaju te kako si, kako mogu da ti pomognu, poneki ti se cak obrati na maternjem jeziku u zelji da ti olaksa ... Ljudi su optimisticni, nasmejani, ne mrze svoj posao, nece vas isperjati da bi natenane zdimili jednu i popili kaficu, izvinuce vam se zbog neugodnosti ako ste 5 minuta cekali na salteru kao da je to nesto strasno...i necete moci da se opasuljite jer cete misliti da im nesto fali, i da vam se nesto gadno sprema cim su svi tako fini. Neverovatan je osecaj kada vas skoro svuda docekaju sa osmehom, kao da ste zaista dobrodosli. Kanadjanima koji rade sa ljudima nije dozvoljeno da kazu direktno ne, zbog toga moram da se naviknem da gomilu okolisanja i povladjivanja koje mi se ponekad gadi, tako je i Aci on ne sme da kaze svom klijentu da nesto ne moze da se uradi za njega, mora da pronadje nacine i iscrpi sve opcije da to uradi a a ko stvarno ne moze (i kad to u startu zna) mora da to upakuje tako da to ne izgleda kao negacija, nemoc ili nesto drugo...jako je tesko uhvatiti istinu izmedju svih takvih nastupa kada odlazite na primer kod savetnika za zaposlenje ili skolovanje, niko vam nikada nece iskreno reci sta misli ili da nemate sanse u necemu sto ste naumili, svi ce vam reci pokusajte ali vrlo je tesko...u sistemu gde je musterija uglavnom u pravu svi sluzbenici se ponasaju slicno, od banaka do mekdonaldsa.
Mene to podseca na ono novo skolstvo za nize razrede, kada su uveli opisno ocenjivanje odrzali su nam lekciju da nikada nijednom roditelju ne smemo da kazemo nista negativno o njegovom detetu, niti da damo negativan opis, npr ne smes da napises - nije zadovoljio minimum potrebnog znanja (sto bi jednostavno bio kec) vec treba da na pises -trudi se da bi postigao minimum potrebnog znanja...sto je po meni jos gore al ajde, jer ko treba da se trudi za keca ili dvojku nek mu je bog u pomoci.Tada sam razmisljala mnogo drugacije nego sad, tada mi se cinilo da roditelji, pogotovo neki, jako preteruju u nastojanju da mi dokazu da je njihovo dete najbolje i najpametnije i jedino na svetu...nervirali su me ali sam se trudila da ih razumem, sada znam da je to stvarno tako, i da je moje dete jedino na svetu za mene :))
eto dok ne hodas u tim cipelama ne znas kako zuljaju...
Neko je postavio pitanje u vezi sa sefovima, iz mog iskustva ljudi su ovde zbog potpuno drugacije kulture i nacina zivota veoma profesionalni i ljubazni.Takva je i vecina sefova, mada ima izuzetaka.Aca je odusevljen svojom seficom i kuje je u zvezde, njena deviza je ako su moji radnici zadovoljni i produktivni onda ja nemam o cemu da brinem, i ona je u pravu. Kada je neko uvek fin nasmejan i na vasoj strani treba da budete zesce djubre da biste ga zeznuli ili imali obraza da mu kazete da niste u stanju da uradite nesto sto vas je lepo zamolio. Jednom mesecno tim ima zajednicki rucak na koji ih ona vodi, za praznike im je svima kupila bombonjere od svojih para, isli su zajedno na skijanje jedan dan posle posla...trude se da svima bude dobro u firmi i da vole to sto rade.Medjutim nije svuda tako, pogotovo gde su manje placeni i fizicki zahtevniji poslovi, tamo su sefovi sigurni da nemas bas puno izbora cim si tu, i brine ih samo da odradis sto vise posla i da se ne povredis zbog osiguranja i odsteta, ne mogu da kazem da su losi ali jednostavno su sefovi, kazu ti sta da radis i sta ti ne valja i idu dalje...ne zanimas ih, tako je bilo u prethodnoj firmi. Svaka kompanija se trudi da izvuce maksimum iz svakog radnika, prekovremeni rad je normalna pojava, to sto Aca radi i kod kuce i od kuce u svoje slobodno vreme se ocekuje od njega, ono sto je nama tamo tek zazivelo seminari, ispiti, treninzi usavrsavanje je obavezno.
Moj opsti utisak je da se ovde vise radi za vreme radnog vremena nego tamo, bar iz naseg iskustva, da su svi maksimalno ljubazni jer im je to deo posla i kulture,i da je radna etika kao i opsta kultura ljudi uopste potpuno drugacija.Tako da ne mogu ni da poredim 2 razlicita nacina zivota i rada.Da ima losih ljudi ili losih sefova i ovde, naravno ima ih jer su dosli iz neke sredine u kojoj je to prolazilo pa sad to rade i ovde misleci da je tako lakse, ili su odavde a ne vole one koji su dosli i koji su drugaciji (a cinjenica je da ima jako puno razlicitih nacija i kultura koje u tom tkzv kanadskom mozaiku ne cine bas uvek skladnu sliku sa ostalima)...na svu srecu ima i nacina da se sa takvima izadje na kraj jer i oni imaju ocenjivanje od strane svojih radnika i nadredjenih, a postoje i zakoni koji stite radnike od maltretiranja i mobinga.







Jedna lepa novost za sve ljubitelje RR Martinove Pesme vatre i leda, HBO je poceo da emituje epizode Igre prestola svake nedelje po jednu od ukupno 10 planiranih, mozete ih pogledati ovde
http://www.sidereel.com/Game_of_Thrones