Negde sam vec pisala dosta o To pa pogledajte prethodne postove ako vas zanima...
Prosecan kanadski grad osim ako nije u pitanju Toronto ili neki drugi veci grad ima vrlo malo opcija za izlazak kakvim ga znamo iz mladosti tamo. Kada sam odrastala devedesetih izlazilo se oko 11 a ostajalo do 5 ujutru u gradu, diskotekama ili kafanama…takvo nesto ovde ne postoji.
Punoletni mogu da izadju u restoran, bar, u Londonu imaju opcije u vidu striptiz klubova I gej barova ali nisam svesna da postoji nesto nalik onim ogromnim diskotekama u kojima sam ja visila sa 17, 18 godina ali postoji kanadska verzija studentskih klubova i pivnica…Tinejdzerima je izlazak klopa u trznom sa drugarima a vecina trznih se zatvara oko 9, u 10 vise po parkovima I hvataju zadnji bus kuci. Studenti vise po picerijama I pabovima, postoje letnje baste, kafici, pivnice ali mislim da I oni nisu otvoreni duze od 2, nisam sigurna.
Pre neko vece setali smo nocu Gradom i zaista me je odusevilo mnostvo mladih ljudi na ulicama, licilo je na nesto sto se univerzalno zove korzo :) gomila studentarije setala se ulicom u kojoj je najvise kafica i pivnica i svi su trazili mesto, slike su mi na drugom kompu ali stavicu ih dole cim stignem.
Kad sam vec kod drustvenog zivota, primetila sam da je to jedna od spornih sitnica na koje se ljudi u emigraciji ponekad zale. Pre par meseci bili smo u posetu poznanicima koji se posle 40 godina vracaju tamo, oni su stariji ljudi, materijalno obezbedjeni I sa kanadskim penzijama, imaju decu tamo I verovatno dosta razloga za povratak, ali ono sto mi je bilo smesno je komentar zene koja je rekla kada sam je izmedju ostalog pitala zasto se vracaju da je nervira sto kao pusac ne moze da sedne u kafanu, slusa tamburase I zapali ko covek…eto sta coveku moze da nedostaje.Meni je to smesno ali ona je bila mrtva ozbiljna.
Mladim ljudima trebaju izlasci i drustveni zivot, kao i onima kojima je to gust, meni licno treba igraliste, bazen, kajakarenje, cvetne baste i jurnjava za dobrom fotkom...Iskreno, mislim da svako ovde moze da pronadje nesto za sebe.Preko nedelje se ima malo vremena i volje jer dok dodjes kuci vec je proslo 6 ali vikendi su sasvim ok za raznorazne aktivnosti i druzenja ako vam to prija.
Ovog vikenda su se otvorila vodena igralista ili splash pads i wadding pools i vikendom kada je toplo , a ovih dana je 30tak stepeni, izbegavamo kuvanje pravimo sendvice i bezimo u park i na prskanje :).Obicno na sajtovima gradova mozete naci njihove lokacije , radno vreme i ostale informacija za mame.
Ako imate tu srecu da ste u Torontu, ne treba da brinete o tome sta cete raditi vikendom, samo treba da pogledate na net i odaberete jedno od mnogobrojnih letnjih desavanja.Sledeci grad u koji se selimo za par meseci je Waterloo, tako da cu imati nesto da napisem i o njemu.
O Torontu
bi mogla biti napisana knjiga, ali i to bi bilo malo...
Oblast poznatija kao GTA, greater Toronto area obuhvata vise od 10tak gradica i oko 5 miliona ljudi, vec sam ranije pisala o gardineru i 401 i vecim ulicama koje su neka vrsta orijentira.Kanadski naziv za mutikulturalizam je mozaik, to se konkretno moze primeniti na grad, ponekad mi se cini da ima kockice ili kako to ovde zovu dzepove lepih i ne bas tako lepih delova, postoje nekoliko delova koje bih licno izbegavala za iznajmljivanje stanova kao sto su Skarboro, East york, jane i Finch i sam centar oko Queen ulice gde su sklonista, prelepi delovi su u Etobiku mada i tamo ima manje lepih ali ono sto sam videla mi se dopalo, moj dragi North york sa Don Millsom,Woodbine i Beaches, Harbourfront, Yonge, Deo Eglinton ulice oko centra, St Claire i Oriola park su ok, hyde park ima isto lepih mesta okolo...ali sve zavisi od toga gde nadjete posao, jer kretanje kroz Toronto je najteza stvar vezana za ovaj grad, metro je leti stalno u popravkama, busevi su u spicu prepuni iako ja nisam imala problema a za 30km kolima u guzvi sa semaforima moze proci i par sati...mada posle nekog vremena covek se navikne i pocne da uzima saobracaj i guzvu u obzir kada nesto planira, dobra ideja je slusati radio ili pratiti tv program na kom emituju vesti vezane za grad.
U Torontu mozete pronaci milion ustanova za pomoc emigrantima, otidjite do najblize biblioteke radnici su obuceni da vam pomognu da popunite papire, nadjete stan, usmere vas na agencije za pomoc u trazenju posla...vrlo su ljubazni.
Pored Ymca i access organizacija imate i http://www.skillsforchange.org/, verujem da vam nece biti tesko da pronadjete ono sto trazite u ovako velikom i bogatom gradu.
Za Toronto me vezuje mesavina ljubavi i mrznje, oni koji prate postove znaju zasto, u torontu cete uvek biti gost, emigrant okruzen sljastecim sjajem koji nikada nece moci da ima vise od iznajmljene sobice sa pogledom na grad koji raste uvis svakog dana...osim ako ne dobijete na lutriji :). Ne volim guzvu i saobracaj, ne volim metez ali obozavam decji muzej i ostale muzeje, zoo, jezero sa plazama, parkova i kulturna desavanja.
Znam iz licnog iskustva da su ljudi cinicni kada dolaze, ako bezite glavom bez obzira od losih stvari u neizvesnu buducnost, kazete sebi: ne idem ja tamo da setam po muzejima i parkovima idem da rintam i da uspem, samo ne zaboravite da je ZIVOT ONO STO VAM SE DOGADJA DOK VI CEKATE I PLANIRATE NESTO DRUGO...i zivot prolazi bez mnogo marenja gde ste bili i sta ste radili, zato vecina ovde insistira na work-life balansu, a to znaci bez obzira koliko si ocajan i sta radis na pocetku ne zaboravi da je to tvoj zivot i da treba malo i da ga ozivis necim lepim, osim toga vecina kulturnih desavanja i institucije je besplatna ili kosta 10tak dolara.Vec sam rekla da se subotom ujutru mogu dobiti besplatne karte za porodicu u bibliotekama.
Evo par korisnih linkova
http://www.toronto4kids.com/
http://www1.toronto.ca/wps/portal/refresh/toronto?vgnextoid=6bf6d1e80065c210VgnVCM10000067d60f89RCRD
http://www.festivalsandeventsontario.ca/main.cfm
http://www.ontariotravel.net
http://www.toronto.ca/culture/museums/index.htm
Web sajt grada ima sve sto ce vam ikada trebati i zanimati vas, spisak resursa, zabavista, skole, oblasti za stanovanje, prevoz....
Mesta koja preporucujem su Ontario Science centre, ROM, Toronto ZOO, Vaughan mill prelep shopping centar u Vonu i Scarboro shopping centre, Eaton mall i Lawrence market, Riverdale farm, Edvards gardens i evergreen brickworks.
Videcete da je nemoguce upoznati grad nakon godina zivota u njemu toliko toga ima da se otkrije i vidi, u Torontu nema sanse da nekom bude dosadno.
Ljudima koji vole urban zivot, stil i dinamiku, koji se pronalaze u dizajnu, umetnosti i ne spadaju pod stereoptipe Toronto je meka. Konvencionalistima kao sto sam ja koji vole mir i tisinu i sto manje te iste dinamike grad je zanimljiv s vremena na vreme ali u vecini slucajeva nije pun pogodak.Priznajem da bi bilo lepo ziveti u jednom od mirnih zelenih dzepova, u kucici sa dvoristem u relativno pristojnom komsiluku...samo kada je ovaj grad u pitanju pricamo o milion dolara investicije koje realno emigranti nikada nece imati.
ako prolazeci kroz takve takve oblasti razmisljate odakle im pare, postoje bar 3 odgovora, najcesci je da su druga ili treca generacija u gradu i da su im roditelji ili baba i deda kupili kucu za 80.000 pre 40 godina, te kuce sada vrede milione i svi koji su tada uspeli da je otplate i kasnije prodaju obezbedili su svojoj deci dobar start, drugi odgovor je da kuca ne pripada njima nego banci-uzeta na 30tak godina kredita pre desetak godina sada vredi dvostruko i uglavnom su u pitanju emigranti koji su duze ovde , i treci odgovor mladi radnici u dobro placenim strukama deca kanadjana ili druga generacija emigranata sa dobrom roditeljskom podrskom mogu sebi da priuste pola miliona kredita za kucu ako to zele, znamo decka koji je radio od svoje 23 kao informaticar i za par godina zivota kod roditelja ustedeo preko 150.000 depozita za svoju novu kucu, on sada ima 27, dobro placen posao u informatici svoja kola i lepu kucu u Torontu.Uvek se zapitam u tisini, gde bismo mi bili u ovim godinama da nismo izgubili dekadu tamo uzalud, iduci prakticno u nazad...da je moguce da izadjes sa faxa nadjes pristojan posao sa dobrom platom i krenes u zivot, krenes da zivis i da stvaras sebi dom, porodicu, budes zadovoljan svojim uspehom i time sto ides unapred a ne stojis u mestu...nikad nije kasno, znam.
I dalje mislim da je ovaj grad dobar za start emigranta, postoje uvek prijatelji i rodjaci koji bi im eventualno olaksali pocetak, ima dosta resursa za usavrsavanje i pristojna kolicina posla u odnosu na manje gradove, nekako svega ima vise, ukljucujuci guzve i ljude :))
Moj opsti utisak o njemu je miks pozitivnog i zanemarljivo malo negativnog za tako prostranu sredinu, ipak svako u njemu ima svoju pricu i svoju viziju grada tako da nikada ne bih zavrsila pisuci o svemu sto nekog moze da zanima o Torontu, nadam se da cete ga otkrivati sami i deliti svoje slike sa drugima, mozda i na ovom blogu kao dosad.
Showing posts with label toronto. Show all posts
Showing posts with label toronto. Show all posts
Wednesday, May 23, 2012
Thursday, December 22, 2011
Konacno gost!
Idu praznici i vreme kada se radujemo najmilijima i gostima, pa tako i ja mogu da vas obradujem da konacno imam novog gosta na blogu,
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!
Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic
Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.
Ko sam ja?
Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.
Kako je izgledao proces dobijanja vize?
Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).
Prvi dani?
Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.
Gde sam živeo i gde sada živim?
Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.
Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?
Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.
Koji su mi planovi za budućnost?
Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.
Da li je preseljenje bilo dobra odluka?
U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)
Kako izgleda moj život u Kanadi?
Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.
Šta mislim o Kanadi?
Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.
Šta mislim o Srbiji?
Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.
Kakav je Toronto grad?
Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!
Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic
Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.
Ko sam ja?
Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.
Kako je izgledao proces dobijanja vize?
Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).
Prvi dani?
Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.
Gde sam živeo i gde sada živim?
Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.
Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?
Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.
Koji su mi planovi za budućnost?
Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.
Da li je preseljenje bilo dobra odluka?
U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)
Kako izgleda moj život u Kanadi?
Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.
Šta mislim o Kanadi?
Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.
Šta mislim o Srbiji?
Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.
Kakav je Toronto grad?
Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)
Wednesday, July 27, 2011
London
Ako mislite da landram po gradu i provodim se i da zato ne pisem, grdno se varate.Zapravo je pretoplo vec danima da bismo izasli negde osim uvece, a mucila nas je jos jedna nova i prilicno velika odluka koju smo morali da donesemo. Opet se selimo, ovaj put u London.(ako se neko slucajno odluci za Kicener jedni od vernih citalaca su tamo superintendenti u zgradi i ponudili su se da pomognu oko nalazenja stana novodoslima, poslacu kontakt ako nekom treba) :)
Doktoriracu selidbe,a evo i recepta
1. naci stan i ugovoriti dan i sate za selidbu zbog rezervacije lifta
2. iznajmiti U haul kamion ili kombi za stvari (postoji opcija da iza kamiona slepate i svoja kola na prikolici za dodatnih 80 $)
posle selidbe sipati gorivo u kamion da ne bi platili penale
3. Nedelju dana ranije preko interneta ugovoriti uvodjenje telefona i interneta u novi stan za odredjeni datum dan posle selidbe
4. Pronaci kiosk u trznom centru za promenu dokumenata, napraviti spisak koje sve agencije treba obavestiti o promeni adrese ( child benefit, tax agency, health care, drivers licence, i sve ostale koje treba) ili promeniti podatke on line ako moze na service ontario
5. Kupiti plasticne kutije od 60tak l minimum za stvari (prakticno ako se selite vise puta, uglavnom su oko 10tak dolara) i kolica za prenos stvari ako se selite sami, hand truck ili dollie mogu se naci za 30tak do 100 dolara i vrlo su korisna za sve teze stvari
6. Kupiti najlone i selotejp za pakovanje i crne kese sa drskama za odecu i posteljinu
7. Oribati i ocistiti stan za sobom i predati kljuceve (slikati sa datumom kakav smo stan ostavili u slucaju da hoce da nam naplate virtuelnu stetu kao nasim poznanicima)
8. otici do poste i preusmeriti svu postu koja stize na staru adresu u roku od 6 meseci na novu adresu
Kompanija u kojoj Aca radi je proslog meseca otpustila dobar deo svojih radnika, oko 25 % da bi skresala troskove dok im ne krene na bolje, dok su drugi placuci odlazili on je bio nagradjen za svoj rad i trud, ipak nismo bili sretni zbog toga koliko smo mogli biti da je sve bilo u redu,bila je u nama trunka straha, kako stvari stoje uvek postoji sansa da dodje jednom dan kada ili kompanije vise nece biti ili ce doci drugi krug za plakanje...Tako je sa privatnicima ovde, kao i svuda, dok im trebas, trebas, kad osete da gube novac na tebi , thank you and good bye. U njegovom iskustvu ovo je bila najbolja firma, najbolji sef i najbolji uslovi koje smo ikad u zivotu imali i bio je presretan tu, medjutim da bi nastavili dalje sa svojim zivotom i ciljem moramo da idemo dalje i to je to. Ovaj put smo imali izbora i konkurisao je na vladine pozicije, birokratija je brojna, neophodna i svemocna i uvek je treba, a vladina birokratija i javne sluzbe su dobar izbor za ljude koji ne vole mnogo da menjaju posao, zele sigurnost i pristojnu platu.I uspelo je.
Rekla sam, ako vec moramo (a moramo) da se selimo neka to opet bude na bolje. Kanada nas je razmazila, naucili smo da uvek moze bolje i drugacije, posle rodnog grada koji ima jedan parkic velicine prosecnog parkinga u Torontu i koji nije imao ni pristojno igraliste za decu dosli smo u Kicener koji je imao mnoga cuda koja dotad nismo videli i naravno odusevili smo se, onda smo dosli u Toronto, grad koji ima sve i ponesto za svakog, raj, osim jedne mane, kako to biva sa rajevima svi bi u njega, cene su malo vece, guzva je mnogo veca, mravinjak nacija i kultura a saobracaj u vecini radnih dana ocajan...Ipak jezero, parkovi, igralista, zoo, wonderland, farme, kafici, prodavnice,gradski prevoz koji radi kao sat,festivali, muzeji i mnoge druge zanimljivosti vade stvar do odredjene granice.
London je srednje velicine i za nas ima 3 prednosti, stabilan posao sa vecom platom u drzavnom zdravstvenom centru, niske cene nekretnina i pristojne skole. Grad velicine novog Sada sa gomilom parkova i jezera, uredjen za porodican zivot. Bez nekog preteranog ekonomskog buma za razliku od sljasteceg Toronta, sto je lose ako trazite posao ali nije bitno ako ste ga vec nasli i ne mislite da ga uskoro menjate (bar se nadam da ce tako biti).
Ovo je najteza odluka koju smo do sad morali da donesemo, bila sam u iskusenju da trazim nacine da ostanemo ovde i kupimo nesto van grada jednog dana u Ajaksu ili Pikeringu ali shvatila sam da nema svrhe...zivot bi se kretao u tom pravcu da bi on trebalo da radi kao konsultant sto bi ukljucivalo cesta putovanja po Kanadi, Usa ili svetu, kada bi isao na posao morao bi svakako da putuje 40tak km kroz guzvu grada do posla, verovatno bih i ja morala isto...prosecna cena neceg iole pristojnog je u rasponu od 350 do 450.000, neverovatna suma za nas...neverovatan dug sa kojim treba ziveti i jos vise ako se doda kamata, veliki rizik koji ne zelim.
Druga stvar je guzva, u subotu su ljudi cekali po 4 sata na auto putu da udju u grad, mi smo izlazili pa smo proveli u guzvi "samo" sat vremena na 35 stepeni i Aleksa nam je zahvalio drekom, a to je ovde svakodnevna pojava.
Bilo je lako doneti odluku da odemo iz Srbije, nekako sam bila 100% sigurna da ne moze da nam bude gore nego tamo i bila sam u pravu, bilo je lako napustiti i Kicener jer je taj prvi posao u struci u Kanadi bio zlata vredan za nasu buducnost i bilo je tako, plata je bila vise nego dobra za pocetnicku a uslovi na poslu i kolege divni. Brzo je napredovao i plata mu je brzo rasla jer su cenili njegov trud.Medjutim ovu odluku je bilo tesko doneti jer nije bilo niceg tako strasnog od cega treba bezati niti smo morali da idemo tako daleko ... Iskreno, ja sam se nadala da cemo se vratiti u Waterloo ili Kicener i skuciti tamo ali eto nije tako ispalo, ko zna zasto je to dobro, mozda jednog dana ipak...
Jedna stvar je bila presudna, sigurnost, sigurnost na poslu (svi znaju da se drzava retko ponasa kao privatnik jer uvek ima priliv sredstava u kasu), finansijska sigurnost koja se odrazava u relativno povoljnim cenama nekretnina koje nisu nedostupne kao ovde i mogu da se otplate za manje od 10 god mozda cak i 5 (a najbolja kuca je otplacena kuca) i porodicna sigurnost za odrastanje i skolovanje naseg deteta ili dece...Doduse to su stvari koje su meni bitne, i arsini kojima ja merim stvari, nekom ce se mozda svideti da putuje svetom i zaradjuje stotine hiljada dolara koje ce onda dati banci za kucu u GTA i uzivati u blagodetima Toronta, mnogi ljudi se oduseve ovim gradom jer ima svojih cari, podseca me na onu izreku Svi putevi vode u Rim, ali u ovom slucaju svi (pogotovo emigranti) na kraju zavrse u Torontu :)
Da nema Alekse verovatno bih i ja zelela vise avanture u svom zivotu i neku zescu karijeru...ovako, znam da nema novca koji moze da zameni njegov smeh, nisam to znala ranije, kada smo aplicirali za vizu.U toj poslednjoj godini cekanja sve se promenilo. Jednom u mesec dana mi bude zao zbog toga, ostalih 29 dana ne mogu da ga se nagledam dok jurca okolo i pentra se po igralistima i fontanama...i pomislim kako ne zelim ovo da propustim ni po koju cenu.
Life is what you make of it.
Pre dva meseca odstranili su mi sva kancerogena mladeza koja nisu stigla da postanu nesto gore, i ne prodje dan da ne pomislim sta bi bilo da jesu, da nisam dosla ovde da ih nisu pronasli...da je bilo prekasno.Koliko bih vremena sa njima propustila, postoji li cena za to...Sve stvari koje novac moze da kupi, velika plata, karijera, kuca, dobra kola, sve cemu ovde jedan uspesan covek tezi, na kraju sve to ne bi bilo bitno, ni vredno koliko jos jedan dan sa onima koje volis.
Nekako nam to nikada i nije bio cilj, uvek nam je bio cilj da imamo svoj mir, od mesanja drugih u nas zivot i nase odluke, od politike i nasilja, od opsteg ludila i mesetarenja...samo to da imamo normalan zivot i svoj mir.
Ako je London kljuc za to sto trazimo onda idemo u London...mozda svi putevi vode u London :)
bubbles by ~DizyDezi on deviantART
mr. Bubbles by ~KiiroKiwi on deviantART
bubbles I by ~Freeq22 on deviantART
Doktoriracu selidbe,a evo i recepta
1. naci stan i ugovoriti dan i sate za selidbu zbog rezervacije lifta
2. iznajmiti U haul kamion ili kombi za stvari (postoji opcija da iza kamiona slepate i svoja kola na prikolici za dodatnih 80 $)
posle selidbe sipati gorivo u kamion da ne bi platili penale
3. Nedelju dana ranije preko interneta ugovoriti uvodjenje telefona i interneta u novi stan za odredjeni datum dan posle selidbe
4. Pronaci kiosk u trznom centru za promenu dokumenata, napraviti spisak koje sve agencije treba obavestiti o promeni adrese ( child benefit, tax agency, health care, drivers licence, i sve ostale koje treba) ili promeniti podatke on line ako moze na service ontario
5. Kupiti plasticne kutije od 60tak l minimum za stvari (prakticno ako se selite vise puta, uglavnom su oko 10tak dolara) i kolica za prenos stvari ako se selite sami, hand truck ili dollie mogu se naci za 30tak do 100 dolara i vrlo su korisna za sve teze stvari
6. Kupiti najlone i selotejp za pakovanje i crne kese sa drskama za odecu i posteljinu
7. Oribati i ocistiti stan za sobom i predati kljuceve (slikati sa datumom kakav smo stan ostavili u slucaju da hoce da nam naplate virtuelnu stetu kao nasim poznanicima)
8. otici do poste i preusmeriti svu postu koja stize na staru adresu u roku od 6 meseci na novu adresu
Kompanija u kojoj Aca radi je proslog meseca otpustila dobar deo svojih radnika, oko 25 % da bi skresala troskove dok im ne krene na bolje, dok su drugi placuci odlazili on je bio nagradjen za svoj rad i trud, ipak nismo bili sretni zbog toga koliko smo mogli biti da je sve bilo u redu,bila je u nama trunka straha, kako stvari stoje uvek postoji sansa da dodje jednom dan kada ili kompanije vise nece biti ili ce doci drugi krug za plakanje...Tako je sa privatnicima ovde, kao i svuda, dok im trebas, trebas, kad osete da gube novac na tebi , thank you and good bye. U njegovom iskustvu ovo je bila najbolja firma, najbolji sef i najbolji uslovi koje smo ikad u zivotu imali i bio je presretan tu, medjutim da bi nastavili dalje sa svojim zivotom i ciljem moramo da idemo dalje i to je to. Ovaj put smo imali izbora i konkurisao je na vladine pozicije, birokratija je brojna, neophodna i svemocna i uvek je treba, a vladina birokratija i javne sluzbe su dobar izbor za ljude koji ne vole mnogo da menjaju posao, zele sigurnost i pristojnu platu.I uspelo je.
Rekla sam, ako vec moramo (a moramo) da se selimo neka to opet bude na bolje. Kanada nas je razmazila, naucili smo da uvek moze bolje i drugacije, posle rodnog grada koji ima jedan parkic velicine prosecnog parkinga u Torontu i koji nije imao ni pristojno igraliste za decu dosli smo u Kicener koji je imao mnoga cuda koja dotad nismo videli i naravno odusevili smo se, onda smo dosli u Toronto, grad koji ima sve i ponesto za svakog, raj, osim jedne mane, kako to biva sa rajevima svi bi u njega, cene su malo vece, guzva je mnogo veca, mravinjak nacija i kultura a saobracaj u vecini radnih dana ocajan...Ipak jezero, parkovi, igralista, zoo, wonderland, farme, kafici, prodavnice,gradski prevoz koji radi kao sat,festivali, muzeji i mnoge druge zanimljivosti vade stvar do odredjene granice.
London je srednje velicine i za nas ima 3 prednosti, stabilan posao sa vecom platom u drzavnom zdravstvenom centru, niske cene nekretnina i pristojne skole. Grad velicine novog Sada sa gomilom parkova i jezera, uredjen za porodican zivot. Bez nekog preteranog ekonomskog buma za razliku od sljasteceg Toronta, sto je lose ako trazite posao ali nije bitno ako ste ga vec nasli i ne mislite da ga uskoro menjate (bar se nadam da ce tako biti).
Ovo je najteza odluka koju smo do sad morali da donesemo, bila sam u iskusenju da trazim nacine da ostanemo ovde i kupimo nesto van grada jednog dana u Ajaksu ili Pikeringu ali shvatila sam da nema svrhe...zivot bi se kretao u tom pravcu da bi on trebalo da radi kao konsultant sto bi ukljucivalo cesta putovanja po Kanadi, Usa ili svetu, kada bi isao na posao morao bi svakako da putuje 40tak km kroz guzvu grada do posla, verovatno bih i ja morala isto...prosecna cena neceg iole pristojnog je u rasponu od 350 do 450.000, neverovatna suma za nas...neverovatan dug sa kojim treba ziveti i jos vise ako se doda kamata, veliki rizik koji ne zelim.
Druga stvar je guzva, u subotu su ljudi cekali po 4 sata na auto putu da udju u grad, mi smo izlazili pa smo proveli u guzvi "samo" sat vremena na 35 stepeni i Aleksa nam je zahvalio drekom, a to je ovde svakodnevna pojava.
Bilo je lako doneti odluku da odemo iz Srbije, nekako sam bila 100% sigurna da ne moze da nam bude gore nego tamo i bila sam u pravu, bilo je lako napustiti i Kicener jer je taj prvi posao u struci u Kanadi bio zlata vredan za nasu buducnost i bilo je tako, plata je bila vise nego dobra za pocetnicku a uslovi na poslu i kolege divni. Brzo je napredovao i plata mu je brzo rasla jer su cenili njegov trud.Medjutim ovu odluku je bilo tesko doneti jer nije bilo niceg tako strasnog od cega treba bezati niti smo morali da idemo tako daleko ... Iskreno, ja sam se nadala da cemo se vratiti u Waterloo ili Kicener i skuciti tamo ali eto nije tako ispalo, ko zna zasto je to dobro, mozda jednog dana ipak...
Jedna stvar je bila presudna, sigurnost, sigurnost na poslu (svi znaju da se drzava retko ponasa kao privatnik jer uvek ima priliv sredstava u kasu), finansijska sigurnost koja se odrazava u relativno povoljnim cenama nekretnina koje nisu nedostupne kao ovde i mogu da se otplate za manje od 10 god mozda cak i 5 (a najbolja kuca je otplacena kuca) i porodicna sigurnost za odrastanje i skolovanje naseg deteta ili dece...Doduse to su stvari koje su meni bitne, i arsini kojima ja merim stvari, nekom ce se mozda svideti da putuje svetom i zaradjuje stotine hiljada dolara koje ce onda dati banci za kucu u GTA i uzivati u blagodetima Toronta, mnogi ljudi se oduseve ovim gradom jer ima svojih cari, podseca me na onu izreku Svi putevi vode u Rim, ali u ovom slucaju svi (pogotovo emigranti) na kraju zavrse u Torontu :)
Da nema Alekse verovatno bih i ja zelela vise avanture u svom zivotu i neku zescu karijeru...ovako, znam da nema novca koji moze da zameni njegov smeh, nisam to znala ranije, kada smo aplicirali za vizu.U toj poslednjoj godini cekanja sve se promenilo. Jednom u mesec dana mi bude zao zbog toga, ostalih 29 dana ne mogu da ga se nagledam dok jurca okolo i pentra se po igralistima i fontanama...i pomislim kako ne zelim ovo da propustim ni po koju cenu.
Life is what you make of it.
Pre dva meseca odstranili su mi sva kancerogena mladeza koja nisu stigla da postanu nesto gore, i ne prodje dan da ne pomislim sta bi bilo da jesu, da nisam dosla ovde da ih nisu pronasli...da je bilo prekasno.Koliko bih vremena sa njima propustila, postoji li cena za to...Sve stvari koje novac moze da kupi, velika plata, karijera, kuca, dobra kola, sve cemu ovde jedan uspesan covek tezi, na kraju sve to ne bi bilo bitno, ni vredno koliko jos jedan dan sa onima koje volis.
Nekako nam to nikada i nije bio cilj, uvek nam je bio cilj da imamo svoj mir, od mesanja drugih u nas zivot i nase odluke, od politike i nasilja, od opsteg ludila i mesetarenja...samo to da imamo normalan zivot i svoj mir.
Ako je London kljuc za to sto trazimo onda idemo u London...mozda svi putevi vode u London :)
bubbles by ~DizyDezi on deviantART
mr. Bubbles by ~KiiroKiwi on deviantART
bubbles I by ~Freeq22 on deviantART
Saturday, June 25, 2011
Gde ima volje...
Sad vam dodjem ko one tabletice za PMS, jednom mesecno i em ne deluju :)
Kad setam sa klincem uvek razmisljam o tome sta bih mogla da spomenem ovde, bude tu zanimljivih stvari i interesantnih sitnica ali kad se dan zavrsi bebac legne mi odvojimo koji minut za nas...zaboravim sta sam htela da kazem i ne napisem nista. Razmisljam o tome sta cu i kud cu sutra i dan za danom prolazi u setnji i obavezama oko deteta i kuce.
Slavili smo rodjendane, pravili smo rostilje i kafenisanja, neko se selio neko se seli, neko dolazi odande...uvek se nesto desava.Sprema se jos jedan rodjendan, Kanada puni 144 godine u julu a i Aca ce slaviti svoj odmah posle nje :) Razmisljamo koji bismo jos deo Toronta mogli da vidimo dok je lepo vreme jer smo uvideli da nam je jedina sansa da ostvarimo svoj san da ga napustimo.
Pored nas na Don Millsu ima jedan deo izmedju nekoliko parkova koji je raj za zivot, kuce tamo kostaju od 800.000 do 17 miliona, te "najjeftinije" su bungalovi koji u Kitcheneru kostaju od 250 do 300.000. Svi sanjaju da imaju svoj krov nad glavom, godisnja kirija za ovaj stan je 15-16.000, za pet sest godina kirije neko ce staviti lepu sumu u dzep a mi necemo imati nista.Ne verujem da cemo ikada moci nesto da kupimo igde u okolini, cak su i stanovi preskupi za nas.Mogli bismo da se zaduzimo do grla i radimo nekoliko poslova ali to nije zivot koji zelimo, niti mislim da je ovaj grad vredan toga. Svi malo veci gradovi u Kanadi su slicni, imaju kuce, ulice, skole i parkove, imaju kulturne ljude i neke poslove za te ljude...samo je razlika u ceni nekretnina vrlo vidljiva.
Koga zanima moze da koristi ovaj sajt da uporedi cene www.mls.ca
Lepa vest je da je konacno stiglo leto i proradile su prskalice i fontane za klince, mi koristimo svaku priliku da odemo do Science centra gde ih ima nekoliko ili do Don Millsa.
Danas smo posetili Evergreen Brick works na par kilometara od nas a na 10tak minuta od centra Toronta.Krenuli smo na Riverdale farmu ali smo omasili skretanje i zavrsili u Evergreenu na pijaci meda i organske hrane...Ono sto me je odusevilo je pokretacka volja ljudi koji odrzavaju ovaj projekat.Evergreen ciglana je stara ciglana od cijih cigala je podignuta vecina zgrada u Torontu, zatvorena krajem 80tih i 2001 ozivljena kao projekat volontera koji zele da se bave bastovanstvom u gradu, na lokaciji su pijaca organske hrane, galerija, prodavnice sapuna i rucnih radova kao i organskih dzemova i hrane, joga studio, ucionice i rasadnik.
Jezero ciglane je pretvoreno u baru sa lokvanjima i setalistem i stazama za biciklove i setnju.Prirodno je staniste retke kornjace i ptica i sve to na 10 minuta kolima od centra Toronta.Projekat se samofinansira prodajom organske hrane i endemskih biljaka i fizickim radom dobrovoljaca...sto samo dokazuje njihovo geslo gde ima volje ima i nacina.
U nasoj ulici zivi preko 5000 ljudi u nekoliko zgrada, celo manje selo stane u 3 zgrade kao sto je nasa i ljudima nedostaje basta i mesto da posade svoj paradajz, cvece ili povrce, zato sve sto im grad prepusti uzimaju i pretvaraju u ono sto im treba i sto im se dopada, u setalista,parkove i baste za sve.Grad ih podrzava i pomaze im koliko moze.Razlika je to ovde ljudi imaju volje da menjaju stvari na bolje, tamo su nas ubedili da nema svrhe i niko se vise ne trudi...
Posle pocetnih peripetija u prosloj godini nas zivot se polako ustalio, sad smo u limbu, nismo vise ni novodosli niti smo Kanadjani, negde smo izmedju u nekom svom svetu i tempu.Zivot je klasika, preko nedelje se radi, vikendom se obilaze razna mesta, plata tu i tamo malo poraste i vreme prolazi.Skoro da nismo navikli na takav mir i izvesnost.
Jos jedna stvar me danas odusevila. Bile su dve zene koje rade u zdravstvu, donele su nam pamflete i molile nas da ne glasamo za konzervativnu partiju nego za bilo koju drugu, iako nemamo pravo da glasamo hteli smo da znamo o cemu se radi.Objasnile su nam da one i njihove kolege idu od vrata do vrata i mole ljude da ih podrze u borbi za bolje zdravstvo u Kanadi, sadasnja vlast im je duplirala broj pacijenata po osobi i radnu normu i one smatraju da nece moci da pruze pacijentima ono sto zasluzuju i pravu negu ako svaka od njih mora da brine o 50 pacijanata umesto o dosadasnjih 30 po osobi, smatraju da ih elita tj menagment u bolnicama izrabljuje i za iste pare zaradjuje na njihovom dodatnom radu milione jer su gramzivi,imale su niz primera i cinjenica ali nisam bas sve zapamtila.Ono o cemu sam razmisljala je na koji nacin se ove zene bore za svoja prava, i ja prva da mogu bi im pomogla jer znam kako je cekati kod lekara sa malim detetom, znam da su svi bili maksimalno fini i ljubazni ali da nijedan covek ne moze fizicki vise da postigne nego sto moze.
Pare ovde nisu toliki problem, uvek mozes da zaradis vise ako vise radis, pitanje je koliko fizicki i psihicki mozes vise da radis.Aca ponekad radi i po 16 sati dnevno, 12 na poslu i jos kod kuce, radio bi isto toliko i za mnogo vise para samo pitanje je koliko dugo to moze da se izdrzi.Ne kazem, njegova struka je specificna, imas domaci zadatak i rok da ga zavrsis, obicno 48 sati i svakog dana dobijas nove zadatke, na tebi je da ih zavrsis kako znas i umes u tom roku i ako ne mozes naci ce nekog ko moze.Nije tako u svim firmama ni u svim strukama ali ima gde jeste i ljudi moraju da se odluce izmedju porodice ili karijere, izmedju kirije ili svoje nekretnine...to su zaista odluke koje menjaju zivot i sve se svodi na kolicinu novca koja vam je dovoljna da biste ziveli onako kako zelite.
Moja sestra je prokomentarisala kako ovde ima milion lepih stvari koje bi sve zelela da kupi i ponese, stvarno je tako, ponekad mi se cini da ovde moram vise da se odricem lepih stvari nego u srbiji, tamo za vecinu nikada nisam ni imala potrebe a ni para, ovde mi je vecina dostupna ali znam da ne smem da ih kupujem jer nema svrhe.Pre neki dan mi je masina izgrickala stolnjak, jedini koji sam kupila i to za par dolara, i dok sam ga onako jadnog savijala rekla sam Aci kroz smeh, znacu da smo bogati kad budem imala skup i lep stolnjak.Tamo sam imala mamine stare jer su bili dobri za nas i cinjenicu da smo imali brljavu bebu, ovde je slicna stvar samo sad za svaku lepu stvar koju vidim pomislim- kupicu je kad budem mogla da je stavim u svoj dom.Koliko puta setamo prodavnicama kao sto je Home Sense ili Ikea i sanjarimo o tome sta bi nam se oboma dopalo, odusevljavamo se sitnicama i govorimo jedno drugom da cemo to uneti u nas dom jednog dana...Kao sto sam vec rekla, postoji samo ta jedna sitnica, necemo moci da ostvarimo taj san u Torontu.
Iako ovde ima poslova i kuca i stanova, iz istog razloga zasto tamo nikada nismo kupili stan necemo ni ovde, vezati se na 40 godina i robovati banci za polu milionsku kucu koja sa kamatom kosta skoro 800 hiljada je nama nezamislivo. Bankari zaista ne treba nista da rade osim da odrzavaju cene visokima i da vezuju ljude u dugove i kamate, zamisli sedis a ljudi ti godinama donose novac svakog meseca za koji crnce i po 2 posla i zavrcu zimi grejanje, samo zato sto su hteli malo vise nego sto im pripada.Drugi apsurd je placanje kirije koja nam je sada 15.000 godisnje, a znam ljude koji je placaju vec 30 godina pa izracunajte sami...koliko su para dali nekom drugom a mogli su otplatiti nesto svoje.
Cinjenica je da ne mora da bude tako i da smo mi ti koji to mozemo da promenimo.
Sreca je sto nismo odmah dosli ovde, obisli smo vise gradova i selili se pa smo videli da je u Kanadi svuda lepo za zivot samo nije svuda podjednako skupo.Svaki grad ima parkove, trzne, skole i ostalo sto ti treba za zivot, i vecina gradova je lepo sredjena.Ljudi se non stop sele za poslom, iako je pomalo cimanje meni je ponekad smesno, kazem Aci to je kao da svake godine letujes na drugom mestu a imas extra smestaj i provod u svojoj reziji, i uopste ne sanjam o Kubi pored ovolike predivne Kanade, ima toliko stvari koje jos zelim da vidim. Razmisljali smo o odlasku u Winipeg kod prijatelja, u Banff, hocu da vidim sekvoje i nacionalne parkove na jezerima...I sve to mozemo da uradimo sa minimum troskova i verovatno cemo uskoro i uraditi.
Da ne zaboravim da pomenem i ovo, bili smo kod zubara.Mene je ukupno 3 sata koja su ukljucivala ciscenje, 1 popravku i snimanje kostalo oko 800 $, Acu ce kostati mnogo vise, srecom u kompaniji mu pokrivaju troskove do 2500 za celu porodicu tako da mi ne placamo nista.Zubari naplacuju vreme u jedinicama vremena od 15 minuta i cene tih jedinica se krecu od 45 do 100$ zavisno od rada i zubara. Dobra stvar je sto kod zubara kod kog smo otisli radi i zena koja pazi na decu pa sam mogla da ostavim Aleksu sa njom, prvi put da nije jadan dezurao sa mnom na svim pregledima i po lekarima.Dakle popravite zube ili ce vas skupo kostati ako firma to ne pokriva.
Definitivno se isplati biti zubar, lekar ili informaticar ako si dobar u svom poslu.Za coveka cija je satnica 150 do 200 dolara ne sumnjam da moze divno da zivi u Torontu.
A da su neki delovi grada prelepi za zivot, to je cinjenica ili u nasem slucaju samo san :)
Neko me je pitao da uporedim Kanadu i Nemacku, moji baba i deda su ziveli tamo 20 godina i ja dobro govorim nemacki imam i tetku tamo.Znam otprilike kakav je zivot ali ne znam kako je raditi u Nemackoj.Oduvek sam sanjala da zivimo tamo, jedan od razloga je sto je sve lepo i sredjeno, plate su fine a Evropa je blizu, medjutim ove godine sam promenila misljenje. Kanada mi je ipak u svakom pogledu lepsa i bolja, Kanadjani su otvoreniji od nemaca jer su non stop izlozeni navali multi kulti zajednica kako to ovde pogrdno zovu, nisu sitnicavi mada ima izuzetaka.Sto se tice pravila i posla opusteniji su. Cene hrane u Nemackoj su malo jeftinije ili u istom rangu sa ovima ovde sve zavisi sta kupujete i gde, nekretnine mozete da uporedite i sami, plate su u Kanadi u nekim poljima sestostruko ili desetostruko vece nego u Srbiji mada ni u Nemackoj nisu za potcenjivanje, opet zavisi od vrste posla i toga koliko je za nekog ko nije odande lako naci pristojan posao.Vecina Nemackih firmi i nemaca je pomalo ksenofobicna zbog navale radne snage iz novih clanica EU, svi se boje otimanja poslova od strane stranaca koji ce raditi vise za manje para, ni Kanada nije izuzetak samo ovde mi se nekako cini da to ne dolazi toliko do izrazaja jer i emigrantima posle nekog vremena porastu prohtevi i vise se ne potcenjuju kad shvate da ne moraju.
Kanada ili bar dobar deo ako ne racunam Kvebek, je pomalo konzervativna i puritanska.POred toliko religija, crkvi i dogmi sve je po protokolu da se neko slucajno ne bi uvredio...nisam videla striptiz barove, opscene reklame, prodavnice za odrasle,kockarnice, niti prostituciju, ne kazem da sve to ne postoji negde u ciberspejsu samo se ne da videti nigde u gradu.Toliko su obazrivi da i cigarete prodaju u sivim neobelezenim kioscima koji izgledaju kao da u njima nema niceg osim praznih braonkastih kutija na kojima ne pise ni cena ni marka, dok moja sestra nije dosla nisam ni bila svesna toga a posle mi je bilo smesno, osecas se kao da kupujes drogu ili nesto zabranjeno, nedaj boze...Nemacka sa druge strane ima svingere, legalnu prostituciju, nudizam na plazama (u Kanadi ce vas kazniti ako pustite dete bez pelene na plazu a kamoli da se neko skine) malo slobodnije oblacenje na ulicama i parade ponosa i generalni stav da ako neces da govoris nemacki i zivis kao Nemci mozes da ides kuci ako ti se ne dopada, stav koji u nekoj meri podrzavam ali ga Kanada ne smatra ispravnim, za razliku od USA i Australije.
Ovde je integracija na dobrovoljnoj i finansijskoj osnovi, ljudi su u stanju da provedu 50 godina zivota a da ne moraju da kazu rec engleskog, postoji gomila drzavnih i verskih sluzbi koja se brine o dobrobiti manjina i ocuvanju njihove kulture i jezika...E sad ako vam je san da zivite kao Kanadjani a ne kao Srbi ili Nigerijci onda cete nauciti jezik da bi nasli bolji posao i nauciti kako da ga radite i kanadsku radnu kulturu i navike i obicaje, ne zato sto vas neko tera da se integrisete, nego zato da bi vama bilo lakse i bolje i vise se isplatilo.A sluzbe ce se potruditi da vam pomognu u tome.
Moje misljenje je da ako smo vec odabrali ovu zemlju za svoj novi dom onda treba da se prilagodimo ljudima koji tu vec zive i da prihvatimo njihovu kulturu, jezik i nacin zivota u onoj meri da se to ne kosi sa nekim nasim moralnim stavovima, nesto u cemu vecina naroda tokom istorije nije bila uspesna ukljucujuci nas.I ovde vecina ne razmislja tako, ali to je tudja odluka i treba je postovati, ako hoce da idu zamotane od glave do pete nek idu nije moja stvar, ako hoce da im roditelji sklapaju brakove i biraju partnere opet njihova kultura, isto kao i istopolni brakovi i sve ostalo, jednostavno ako je vec tu i nista se nece promeniti lakse je to prihvatiti i preci preko toga nego praviti problem gde ga nema.
Evergreen brick works
Kad setam sa klincem uvek razmisljam o tome sta bih mogla da spomenem ovde, bude tu zanimljivih stvari i interesantnih sitnica ali kad se dan zavrsi bebac legne mi odvojimo koji minut za nas...zaboravim sta sam htela da kazem i ne napisem nista. Razmisljam o tome sta cu i kud cu sutra i dan za danom prolazi u setnji i obavezama oko deteta i kuce.
Slavili smo rodjendane, pravili smo rostilje i kafenisanja, neko se selio neko se seli, neko dolazi odande...uvek se nesto desava.Sprema se jos jedan rodjendan, Kanada puni 144 godine u julu a i Aca ce slaviti svoj odmah posle nje :) Razmisljamo koji bismo jos deo Toronta mogli da vidimo dok je lepo vreme jer smo uvideli da nam je jedina sansa da ostvarimo svoj san da ga napustimo.
Pored nas na Don Millsu ima jedan deo izmedju nekoliko parkova koji je raj za zivot, kuce tamo kostaju od 800.000 do 17 miliona, te "najjeftinije" su bungalovi koji u Kitcheneru kostaju od 250 do 300.000. Svi sanjaju da imaju svoj krov nad glavom, godisnja kirija za ovaj stan je 15-16.000, za pet sest godina kirije neko ce staviti lepu sumu u dzep a mi necemo imati nista.Ne verujem da cemo ikada moci nesto da kupimo igde u okolini, cak su i stanovi preskupi za nas.Mogli bismo da se zaduzimo do grla i radimo nekoliko poslova ali to nije zivot koji zelimo, niti mislim da je ovaj grad vredan toga. Svi malo veci gradovi u Kanadi su slicni, imaju kuce, ulice, skole i parkove, imaju kulturne ljude i neke poslove za te ljude...samo je razlika u ceni nekretnina vrlo vidljiva.
Koga zanima moze da koristi ovaj sajt da uporedi cene www.mls.ca
Lepa vest je da je konacno stiglo leto i proradile su prskalice i fontane za klince, mi koristimo svaku priliku da odemo do Science centra gde ih ima nekoliko ili do Don Millsa.
Danas smo posetili Evergreen Brick works na par kilometara od nas a na 10tak minuta od centra Toronta.Krenuli smo na Riverdale farmu ali smo omasili skretanje i zavrsili u Evergreenu na pijaci meda i organske hrane...Ono sto me je odusevilo je pokretacka volja ljudi koji odrzavaju ovaj projekat.Evergreen ciglana je stara ciglana od cijih cigala je podignuta vecina zgrada u Torontu, zatvorena krajem 80tih i 2001 ozivljena kao projekat volontera koji zele da se bave bastovanstvom u gradu, na lokaciji su pijaca organske hrane, galerija, prodavnice sapuna i rucnih radova kao i organskih dzemova i hrane, joga studio, ucionice i rasadnik.
Jezero ciglane je pretvoreno u baru sa lokvanjima i setalistem i stazama za biciklove i setnju.Prirodno je staniste retke kornjace i ptica i sve to na 10 minuta kolima od centra Toronta.Projekat se samofinansira prodajom organske hrane i endemskih biljaka i fizickim radom dobrovoljaca...sto samo dokazuje njihovo geslo gde ima volje ima i nacina.
U nasoj ulici zivi preko 5000 ljudi u nekoliko zgrada, celo manje selo stane u 3 zgrade kao sto je nasa i ljudima nedostaje basta i mesto da posade svoj paradajz, cvece ili povrce, zato sve sto im grad prepusti uzimaju i pretvaraju u ono sto im treba i sto im se dopada, u setalista,parkove i baste za sve.Grad ih podrzava i pomaze im koliko moze.Razlika je to ovde ljudi imaju volje da menjaju stvari na bolje, tamo su nas ubedili da nema svrhe i niko se vise ne trudi...
Posle pocetnih peripetija u prosloj godini nas zivot se polako ustalio, sad smo u limbu, nismo vise ni novodosli niti smo Kanadjani, negde smo izmedju u nekom svom svetu i tempu.Zivot je klasika, preko nedelje se radi, vikendom se obilaze razna mesta, plata tu i tamo malo poraste i vreme prolazi.Skoro da nismo navikli na takav mir i izvesnost.
Jos jedna stvar me danas odusevila. Bile su dve zene koje rade u zdravstvu, donele su nam pamflete i molile nas da ne glasamo za konzervativnu partiju nego za bilo koju drugu, iako nemamo pravo da glasamo hteli smo da znamo o cemu se radi.Objasnile su nam da one i njihove kolege idu od vrata do vrata i mole ljude da ih podrze u borbi za bolje zdravstvo u Kanadi, sadasnja vlast im je duplirala broj pacijenata po osobi i radnu normu i one smatraju da nece moci da pruze pacijentima ono sto zasluzuju i pravu negu ako svaka od njih mora da brine o 50 pacijanata umesto o dosadasnjih 30 po osobi, smatraju da ih elita tj menagment u bolnicama izrabljuje i za iste pare zaradjuje na njihovom dodatnom radu milione jer su gramzivi,imale su niz primera i cinjenica ali nisam bas sve zapamtila.Ono o cemu sam razmisljala je na koji nacin se ove zene bore za svoja prava, i ja prva da mogu bi im pomogla jer znam kako je cekati kod lekara sa malim detetom, znam da su svi bili maksimalno fini i ljubazni ali da nijedan covek ne moze fizicki vise da postigne nego sto moze.
Pare ovde nisu toliki problem, uvek mozes da zaradis vise ako vise radis, pitanje je koliko fizicki i psihicki mozes vise da radis.Aca ponekad radi i po 16 sati dnevno, 12 na poslu i jos kod kuce, radio bi isto toliko i za mnogo vise para samo pitanje je koliko dugo to moze da se izdrzi.Ne kazem, njegova struka je specificna, imas domaci zadatak i rok da ga zavrsis, obicno 48 sati i svakog dana dobijas nove zadatke, na tebi je da ih zavrsis kako znas i umes u tom roku i ako ne mozes naci ce nekog ko moze.Nije tako u svim firmama ni u svim strukama ali ima gde jeste i ljudi moraju da se odluce izmedju porodice ili karijere, izmedju kirije ili svoje nekretnine...to su zaista odluke koje menjaju zivot i sve se svodi na kolicinu novca koja vam je dovoljna da biste ziveli onako kako zelite.
Moja sestra je prokomentarisala kako ovde ima milion lepih stvari koje bi sve zelela da kupi i ponese, stvarno je tako, ponekad mi se cini da ovde moram vise da se odricem lepih stvari nego u srbiji, tamo za vecinu nikada nisam ni imala potrebe a ni para, ovde mi je vecina dostupna ali znam da ne smem da ih kupujem jer nema svrhe.Pre neki dan mi je masina izgrickala stolnjak, jedini koji sam kupila i to za par dolara, i dok sam ga onako jadnog savijala rekla sam Aci kroz smeh, znacu da smo bogati kad budem imala skup i lep stolnjak.Tamo sam imala mamine stare jer su bili dobri za nas i cinjenicu da smo imali brljavu bebu, ovde je slicna stvar samo sad za svaku lepu stvar koju vidim pomislim- kupicu je kad budem mogla da je stavim u svoj dom.Koliko puta setamo prodavnicama kao sto je Home Sense ili Ikea i sanjarimo o tome sta bi nam se oboma dopalo, odusevljavamo se sitnicama i govorimo jedno drugom da cemo to uneti u nas dom jednog dana...Kao sto sam vec rekla, postoji samo ta jedna sitnica, necemo moci da ostvarimo taj san u Torontu.
Iako ovde ima poslova i kuca i stanova, iz istog razloga zasto tamo nikada nismo kupili stan necemo ni ovde, vezati se na 40 godina i robovati banci za polu milionsku kucu koja sa kamatom kosta skoro 800 hiljada je nama nezamislivo. Bankari zaista ne treba nista da rade osim da odrzavaju cene visokima i da vezuju ljude u dugove i kamate, zamisli sedis a ljudi ti godinama donose novac svakog meseca za koji crnce i po 2 posla i zavrcu zimi grejanje, samo zato sto su hteli malo vise nego sto im pripada.Drugi apsurd je placanje kirije koja nam je sada 15.000 godisnje, a znam ljude koji je placaju vec 30 godina pa izracunajte sami...koliko su para dali nekom drugom a mogli su otplatiti nesto svoje.
Cinjenica je da ne mora da bude tako i da smo mi ti koji to mozemo da promenimo.
Sreca je sto nismo odmah dosli ovde, obisli smo vise gradova i selili se pa smo videli da je u Kanadi svuda lepo za zivot samo nije svuda podjednako skupo.Svaki grad ima parkove, trzne, skole i ostalo sto ti treba za zivot, i vecina gradova je lepo sredjena.Ljudi se non stop sele za poslom, iako je pomalo cimanje meni je ponekad smesno, kazem Aci to je kao da svake godine letujes na drugom mestu a imas extra smestaj i provod u svojoj reziji, i uopste ne sanjam o Kubi pored ovolike predivne Kanade, ima toliko stvari koje jos zelim da vidim. Razmisljali smo o odlasku u Winipeg kod prijatelja, u Banff, hocu da vidim sekvoje i nacionalne parkove na jezerima...I sve to mozemo da uradimo sa minimum troskova i verovatno cemo uskoro i uraditi.
Da ne zaboravim da pomenem i ovo, bili smo kod zubara.Mene je ukupno 3 sata koja su ukljucivala ciscenje, 1 popravku i snimanje kostalo oko 800 $, Acu ce kostati mnogo vise, srecom u kompaniji mu pokrivaju troskove do 2500 za celu porodicu tako da mi ne placamo nista.Zubari naplacuju vreme u jedinicama vremena od 15 minuta i cene tih jedinica se krecu od 45 do 100$ zavisno od rada i zubara. Dobra stvar je sto kod zubara kod kog smo otisli radi i zena koja pazi na decu pa sam mogla da ostavim Aleksu sa njom, prvi put da nije jadan dezurao sa mnom na svim pregledima i po lekarima.Dakle popravite zube ili ce vas skupo kostati ako firma to ne pokriva.
Definitivno se isplati biti zubar, lekar ili informaticar ako si dobar u svom poslu.Za coveka cija je satnica 150 do 200 dolara ne sumnjam da moze divno da zivi u Torontu.
A da su neki delovi grada prelepi za zivot, to je cinjenica ili u nasem slucaju samo san :)
Neko me je pitao da uporedim Kanadu i Nemacku, moji baba i deda su ziveli tamo 20 godina i ja dobro govorim nemacki imam i tetku tamo.Znam otprilike kakav je zivot ali ne znam kako je raditi u Nemackoj.Oduvek sam sanjala da zivimo tamo, jedan od razloga je sto je sve lepo i sredjeno, plate su fine a Evropa je blizu, medjutim ove godine sam promenila misljenje. Kanada mi je ipak u svakom pogledu lepsa i bolja, Kanadjani su otvoreniji od nemaca jer su non stop izlozeni navali multi kulti zajednica kako to ovde pogrdno zovu, nisu sitnicavi mada ima izuzetaka.Sto se tice pravila i posla opusteniji su. Cene hrane u Nemackoj su malo jeftinije ili u istom rangu sa ovima ovde sve zavisi sta kupujete i gde, nekretnine mozete da uporedite i sami, plate su u Kanadi u nekim poljima sestostruko ili desetostruko vece nego u Srbiji mada ni u Nemackoj nisu za potcenjivanje, opet zavisi od vrste posla i toga koliko je za nekog ko nije odande lako naci pristojan posao.Vecina Nemackih firmi i nemaca je pomalo ksenofobicna zbog navale radne snage iz novih clanica EU, svi se boje otimanja poslova od strane stranaca koji ce raditi vise za manje para, ni Kanada nije izuzetak samo ovde mi se nekako cini da to ne dolazi toliko do izrazaja jer i emigrantima posle nekog vremena porastu prohtevi i vise se ne potcenjuju kad shvate da ne moraju.
Kanada ili bar dobar deo ako ne racunam Kvebek, je pomalo konzervativna i puritanska.POred toliko religija, crkvi i dogmi sve je po protokolu da se neko slucajno ne bi uvredio...nisam videla striptiz barove, opscene reklame, prodavnice za odrasle,kockarnice, niti prostituciju, ne kazem da sve to ne postoji negde u ciberspejsu samo se ne da videti nigde u gradu.Toliko su obazrivi da i cigarete prodaju u sivim neobelezenim kioscima koji izgledaju kao da u njima nema niceg osim praznih braonkastih kutija na kojima ne pise ni cena ni marka, dok moja sestra nije dosla nisam ni bila svesna toga a posle mi je bilo smesno, osecas se kao da kupujes drogu ili nesto zabranjeno, nedaj boze...Nemacka sa druge strane ima svingere, legalnu prostituciju, nudizam na plazama (u Kanadi ce vas kazniti ako pustite dete bez pelene na plazu a kamoli da se neko skine) malo slobodnije oblacenje na ulicama i parade ponosa i generalni stav da ako neces da govoris nemacki i zivis kao Nemci mozes da ides kuci ako ti se ne dopada, stav koji u nekoj meri podrzavam ali ga Kanada ne smatra ispravnim, za razliku od USA i Australije.
Ovde je integracija na dobrovoljnoj i finansijskoj osnovi, ljudi su u stanju da provedu 50 godina zivota a da ne moraju da kazu rec engleskog, postoji gomila drzavnih i verskih sluzbi koja se brine o dobrobiti manjina i ocuvanju njihove kulture i jezika...E sad ako vam je san da zivite kao Kanadjani a ne kao Srbi ili Nigerijci onda cete nauciti jezik da bi nasli bolji posao i nauciti kako da ga radite i kanadsku radnu kulturu i navike i obicaje, ne zato sto vas neko tera da se integrisete, nego zato da bi vama bilo lakse i bolje i vise se isplatilo.A sluzbe ce se potruditi da vam pomognu u tome.
Moje misljenje je da ako smo vec odabrali ovu zemlju za svoj novi dom onda treba da se prilagodimo ljudima koji tu vec zive i da prihvatimo njihovu kulturu, jezik i nacin zivota u onoj meri da se to ne kosi sa nekim nasim moralnim stavovima, nesto u cemu vecina naroda tokom istorije nije bila uspesna ukljucujuci nas.I ovde vecina ne razmislja tako, ali to je tudja odluka i treba je postovati, ako hoce da idu zamotane od glave do pete nek idu nije moja stvar, ako hoce da im roditelji sklapaju brakove i biraju partnere opet njihova kultura, isto kao i istopolni brakovi i sve ostalo, jednostavno ako je vec tu i nista se nece promeniti lakse je to prihvatiti i preci preko toga nego praviti problem gde ga nema.
Evergreen brick works
Wednesday, June 1, 2011
Podsetnik
Prvi put posle godinu dana iskoristili smo posetu moje sestre da se ponasamo kao turisti, ono sto sam videla me je razoruzalo, ovo je zaista prelepa zemlja.Sam taj osecaj kada se hiljade litara vode spusta u dubinu i podize sitnu finu paru kroz koju hodas po vrelom danu, povorke ljudi sa osmehom i fotoaparatima jednako odusevljeni prizorom, stvarno bi mi bilo zao da to nisam videla u zivotu...Sam grad je po meni malo nakaradan, podredjen turistima i kicu, prodavnice hrane i suvenira dominiraju ulicama kao na moru, ima bioskopa, igraonica za decu i odrasle, kasina, izgleda kao losa kopija las vegasa, ne lici ni na jedan grad koji sam dosad videla.Preko reke se vide americki gradovi u daljini, deluju impozantno izvirujuci iz sume zelenila.
Posetili smo botanicku bastu sa prelepim parkom i leptirarijumom koji na moju zalost nije bio otvoren jer radi do 4 popodne, i otisli u najsladje mestasce na svetu koje zivi iskljucivo od turista i B&B smestaja i okruzeno je vinogradima i vinarijama Niagara on the Lake,
http://www.google.ca/search?q=niagara+on+the+lake&oe=utf-8&rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a&um=1&ie=UTF-8&tbm=isch&source=og&sa=N&hl=en&tab=wi&biw=1272&bih=609
Kao da ste zalutali u proslost, ulicama se voze fijakeri i oldtajmeri, kuce su sacuvane onakve kakvim su ih podigli, butici u glavnoj ulici nude originalne poslastice, rucne radove i antikvitetne stvari, zao mi je sto smo stigli uvece tako da nisam slikala nijednu fotku...ali nadam se da cemo svratiti ponovo :)
U Torontu se uvek nesto desava tako da nismo stigli svuda, obisli smo veci deo centra i gomilu trznih na zahtev moje sestre koja je jurila samo jos jedan (ko zna koji po redu) par cipela, i pronasla ih poslednji dan na snizenju u Guess-u za 50$ sto je za cene zenske obuce ovde prilicno povoljno (inace se pocinje sa 30 za obicne na snizenju do 250 za dizajnerske regularno).Ona i Aca su kupili patike na snizenju adidas i nike za 30$ po paru, ja nazalost nisam bila tako skromna.
Ja sam se vec toliko navikla na ovo ovde da su mi njeni komentari bili smesni i zanimljivi, prvi put kada je usla u sareni lift pun raznobojnog komsiluka i nije znala gde da gleda a da ne bulji, kada je uletela u hodniku u oblak karija, kada je konacno skontala da su ovde svaki dan negde neka snizenja i da ne mora sve da kupi prvog dana i da naravno moze bez pardona da vrati sve sto je kupila...bilo bi suvise toga a ja ne mogu ni svega da se setim da napisem ali ono sto je rekla mami kada se vratila sazelo je sve u jednu recenicu..."da te nisam videla vise da places jer su otisli, tamo je predivno i zive bolje nego ikad, to je najbolja odluka koju su doneli u zivotu, treba da places sto i ja nisam s njima tamo a ne ovde u ovom *****...."
I u pravu je, kada pogledam vesti koje kace na fejs place mi se, gde ce im dusa sta rade tom narodu i toj deci...zapravo sam i zaplakala ali od gorcine i srece kada sam videla onu decu ovce i popove cobane svog stada na demonstracijama u Beogradu, po ko zna koji put, zaplakala sam jer sam sada sigurna da moje dete nikada, nikada nece biti jedno od tih, a nece mu nikada neki od tih nesretnika lupati glavu o plocnik jer misli drugacije i svojom glavom. Politicari su zakljucili da je to nevazna sitnica i deo lokalnog folklora, tako je bilo citavog mog zivota .Moja sestra gleda Sojica koji me izricito nervira, i pitam je kako mozes to da gledas kad to tamo rade svaki dan uzivo, ona kaze bar mozemo da smejemo svojoj muci...njen dolazak me malo prodrmao, koliko mi je prijao toliko mi je bilo strasno da se i u mislima vracam tamo, na aerodromu smo se skamenili i Aca i ja smo osetili da ne zelimo ni po koju cenu skoro da sednemo u taj avion...a na bilbordu iznad njenog terminala je ogromnim slovima pisalo GO TO YOUR HAPPY PLACE...i tu je pocela da place.
Ja nisam mogla. Udaris u zivotu o zid tu i tamo, bude teskih dana, meseci ili godina, i male stvari umeju tako da zabole, toliko se toga skupi da mislis da par suza nema smisla jer je citava reka malo za ono sto osecas, a ko zeli da provede zivot placuci, stiznes zube, navuces osmeh i ides dalje. To je druga strana odlaska, zalicete za ljudima koje ste ostavili i koji ce bez vas postati drugaciji kao sto cete se i vi promeniti.I ako ikada pomislite sta bi bilo da sam ostao, samo pogledajte najnovije vesti odande i znacete, ista beda i beznadje i nezivot kao i dosad. Bilo je ljudi koji su otisli nazad, mesec, nekoliko meseci, godinu i skoro svi su se uglavnom vratili u Kanadu dosta brzo.
Sistem koji fukcionise te razmazi dosta brzo, ljudi nauce da se bune u redu za Mekdonalds ako cekaju koji minut duze, a tamo da cute kad voze rodjene u bolnicu i ne mogu da prodju od policije i traktora.S moje tacke gledista ono sto su Kanadjanima problemi su totalne gluposti, s njihove tacke gledista - ja lazem, jer je nemoguce da neko u svetu tako zivi i Evropa je civilizovana :)) bar onaj deo koji su zapamtili sa turistickih brosura...
Posetili smo botanicku bastu sa prelepim parkom i leptirarijumom koji na moju zalost nije bio otvoren jer radi do 4 popodne, i otisli u najsladje mestasce na svetu koje zivi iskljucivo od turista i B&B smestaja i okruzeno je vinogradima i vinarijama Niagara on the Lake,
http://www.google.ca/search?q=niagara+on+the+lake&oe=utf-8&rls=org.mozilla:en-US:official&client=firefox-a&um=1&ie=UTF-8&tbm=isch&source=og&sa=N&hl=en&tab=wi&biw=1272&bih=609
Kao da ste zalutali u proslost, ulicama se voze fijakeri i oldtajmeri, kuce su sacuvane onakve kakvim su ih podigli, butici u glavnoj ulici nude originalne poslastice, rucne radove i antikvitetne stvari, zao mi je sto smo stigli uvece tako da nisam slikala nijednu fotku...ali nadam se da cemo svratiti ponovo :)
U Torontu se uvek nesto desava tako da nismo stigli svuda, obisli smo veci deo centra i gomilu trznih na zahtev moje sestre koja je jurila samo jos jedan (ko zna koji po redu) par cipela, i pronasla ih poslednji dan na snizenju u Guess-u za 50$ sto je za cene zenske obuce ovde prilicno povoljno (inace se pocinje sa 30 za obicne na snizenju do 250 za dizajnerske regularno).Ona i Aca su kupili patike na snizenju adidas i nike za 30$ po paru, ja nazalost nisam bila tako skromna.
Ja sam se vec toliko navikla na ovo ovde da su mi njeni komentari bili smesni i zanimljivi, prvi put kada je usla u sareni lift pun raznobojnog komsiluka i nije znala gde da gleda a da ne bulji, kada je uletela u hodniku u oblak karija, kada je konacno skontala da su ovde svaki dan negde neka snizenja i da ne mora sve da kupi prvog dana i da naravno moze bez pardona da vrati sve sto je kupila...bilo bi suvise toga a ja ne mogu ni svega da se setim da napisem ali ono sto je rekla mami kada se vratila sazelo je sve u jednu recenicu..."da te nisam videla vise da places jer su otisli, tamo je predivno i zive bolje nego ikad, to je najbolja odluka koju su doneli u zivotu, treba da places sto i ja nisam s njima tamo a ne ovde u ovom *****...."
I u pravu je, kada pogledam vesti koje kace na fejs place mi se, gde ce im dusa sta rade tom narodu i toj deci...zapravo sam i zaplakala ali od gorcine i srece kada sam videla onu decu ovce i popove cobane svog stada na demonstracijama u Beogradu, po ko zna koji put, zaplakala sam jer sam sada sigurna da moje dete nikada, nikada nece biti jedno od tih, a nece mu nikada neki od tih nesretnika lupati glavu o plocnik jer misli drugacije i svojom glavom. Politicari su zakljucili da je to nevazna sitnica i deo lokalnog folklora, tako je bilo citavog mog zivota .Moja sestra gleda Sojica koji me izricito nervira, i pitam je kako mozes to da gledas kad to tamo rade svaki dan uzivo, ona kaze bar mozemo da smejemo svojoj muci...njen dolazak me malo prodrmao, koliko mi je prijao toliko mi je bilo strasno da se i u mislima vracam tamo, na aerodromu smo se skamenili i Aca i ja smo osetili da ne zelimo ni po koju cenu skoro da sednemo u taj avion...a na bilbordu iznad njenog terminala je ogromnim slovima pisalo GO TO YOUR HAPPY PLACE...i tu je pocela da place.
Ja nisam mogla. Udaris u zivotu o zid tu i tamo, bude teskih dana, meseci ili godina, i male stvari umeju tako da zabole, toliko se toga skupi da mislis da par suza nema smisla jer je citava reka malo za ono sto osecas, a ko zeli da provede zivot placuci, stiznes zube, navuces osmeh i ides dalje. To je druga strana odlaska, zalicete za ljudima koje ste ostavili i koji ce bez vas postati drugaciji kao sto cete se i vi promeniti.I ako ikada pomislite sta bi bilo da sam ostao, samo pogledajte najnovije vesti odande i znacete, ista beda i beznadje i nezivot kao i dosad. Bilo je ljudi koji su otisli nazad, mesec, nekoliko meseci, godinu i skoro svi su se uglavnom vratili u Kanadu dosta brzo.
Sistem koji fukcionise te razmazi dosta brzo, ljudi nauce da se bune u redu za Mekdonalds ako cekaju koji minut duze, a tamo da cute kad voze rodjene u bolnicu i ne mogu da prodju od policije i traktora.S moje tacke gledista ono sto su Kanadjanima problemi su totalne gluposti, s njihove tacke gledista - ja lazem, jer je nemoguce da neko u svetu tako zivi i Evropa je civilizovana :)) bar onaj deo koji su zapamtili sa turistickih brosura...
Friday, May 13, 2011
Setnje po gradu
Ima dve nedelje kako mi je sestra dosla u posetu i kako ne prestajem da se smejem jer i ona sada gleda Kanadu ocima onog ko je prvi put vidi, kako je sve sredjeno, kako sve divno funkcionise, kako su svi ljubazni...zar stvarno mozes da uguras kolica sa bebom u bus? i mozes da okacis bajs na bus kad ides negde dalje? mozes da putujes jednom kartom u istom pravcu menjajuci nekoliko prevoza a da ne placas sve ponovo...bus ti staje na metro stanici i ispod trznog centra...u jednom gradu imas stotine parkova, plazu i skijaliste...stotine trznih centara i stalno su neka snizenja...Aca i ona su kupili adidas i nike patike na snizenju za 30tak dolara po paru, ja nazalost nisam bila tako skromna moja tri para su kostala na snizenju 200 $ ali sam uzela air max dva za 89 i 2 para skechers sandalica, ovde je uobicajen dil da ako kupis jedan par drugi dobijas upola cene tako da jedan par izadje oko 50tak dolara, zaista ne znam koliko su sad tamo ali mislim da je cena slicna za skechers dok za nike cisto sumnjam, zadnji put kad sam ih gledala bile su oko 13.000 a pojma nemam koliko su sad.
Morala sam da propatim taj deo sa obilaskom svih mogucih prodavnica i trznih centara jer ovde ima toliko stvari za kupiti a tako malo para i vremena :)) salim se naravno ali iz iskustva znam da kad odem negde u inostranstvo i ne kupim nesto sto mi se svidi a znam da mi je to jedina sansa posle se gotovo uvek kajem.
Ono sto mi je prijalo je sansa da po konacno lepom vremenu obidjemo centar i okolinu, u proseku prepesacimo i po 6 km na dan setajuci se po plazi, parkovima i gradu, ima toliko lepote da se vidi i toliko novih i zanimljivih stvari.
Obisli smo distilery district, oni koji znaju sta je Petrovaradin sa umetnicima i ateljeima to je distileri u Torontu, dizajneri nakita, krojaci, Soma cokolatjei, glumci, sapundzije,grncari...i mnogi drugi prodaju svoje rucne radove pored kafica ususkanih u stare zgrade od cigala bivse fabrike.Spolja izgleda neugledno i trenutno je gradiliste ali unutar ulicica je jako zanimljivo.
http://www.travelpod.com/travel-photo/gpf/canada-2007/1187524800/distillery-district.jpg/tpod.html
Kao sto sam rekla ucestvovali smo u rusenju jednog ginisovog rekorda ali smo onaj bolji propustili, najvecu sladoled tortu na trgu lawrence...http://www.yorkregion.com/news/article/1006002--vaughan-firm-helps-take-cake
Za sledeci ginisov rekord koji je jestiv i koji je u blizini definitivno se prijavljujem :))
Obisli smo i Vaughan mills ogroman trzni centar, recimo da smo obisli mozda nepunu trecinu svega tamo, i pored je Canada wonderland zabavni park u koji tek treba da idemo. Za nas je bilo interesantno sto su tamo outleti za obucu pogotovo sportsku ali tamo je i ogroman Bass Pro shop za ribolovce i kampere, sa vodopadom, replikama medveda, i avionom koji slece na vodu okacenim na plafonu prodavnice, dekor je super. Da pojasnim, vecina vas zna da su outleti prodavnice robe koji imaju fabricke cene ili bar snizene (ili bar treba da budu), osim toga ovde ima i clearance centara u koje mnoge "markirane" prodavnice salju neprodatu robu da se proda ponekad i po trecini cene, jedan od njih i moj omiljeni je winners.
Par dana smo se setali po Golden Mile i Don Millsu, obisli Ontario science centar i ostalo je jos da odemo do Nijagare.Naravno nismo propustili da ne odvedemo goscu u Imperijal buffet posle cega je i njoj i Aci bilo lose :) nisu mogli da odole a da ne probaju od svega po nesto ...ima trenutno 3 ovakva restorana okolo jedan je Mandarin, Imperijal buffet i otvorili su Dragon pearl u blizini, taj tek treba da posetimo :), inace princip jedes sta hoces a platis od 12 do 20 dolara po rucku, s tim da ima oko 150 jela i mozes da sipas sta hoces i koliko hoces, i koliko puta hoces ako na kraju posle svega jos mozes hehehe . Za kanadjane je razonoda izlazak u restoran kao sto je tamo kafic ili diskoteka, ima simpaticnih bistroa i cudnih cajdzinica, naravno nigde ne sme da se zapali, sto je mojoj sestri konstantan problem.
Za to ko sta misli i kakve su cene obracaju se sajtovima kao sto su yelp i urban spoon, koji inace ima i menije i brojeve telefona nekih restorana u slucaju da zelite nesto da narucite.
To je druga stvar koju je moja sestra primetila, gde god da krenemo stalno mirise neka hrana i svuda ima nesto da se jede :), mozda zato sto je u ludilu resila da drzi dijetu dok je ovde...apsolutno nemoguce :P
Morala sam da propatim taj deo sa obilaskom svih mogucih prodavnica i trznih centara jer ovde ima toliko stvari za kupiti a tako malo para i vremena :)) salim se naravno ali iz iskustva znam da kad odem negde u inostranstvo i ne kupim nesto sto mi se svidi a znam da mi je to jedina sansa posle se gotovo uvek kajem.
Ono sto mi je prijalo je sansa da po konacno lepom vremenu obidjemo centar i okolinu, u proseku prepesacimo i po 6 km na dan setajuci se po plazi, parkovima i gradu, ima toliko lepote da se vidi i toliko novih i zanimljivih stvari.
Obisli smo distilery district, oni koji znaju sta je Petrovaradin sa umetnicima i ateljeima to je distileri u Torontu, dizajneri nakita, krojaci, Soma cokolatjei, glumci, sapundzije,grncari...i mnogi drugi prodaju svoje rucne radove pored kafica ususkanih u stare zgrade od cigala bivse fabrike.Spolja izgleda neugledno i trenutno je gradiliste ali unutar ulicica je jako zanimljivo.
http://www.travelpod.com/travel-photo/gpf/canada-2007/1187524800/distillery-district.jpg/tpod.html
Kao sto sam rekla ucestvovali smo u rusenju jednog ginisovog rekorda ali smo onaj bolji propustili, najvecu sladoled tortu na trgu lawrence...http://www.yorkregion.com/news/article/1006002--vaughan-firm-helps-take-cake
Za sledeci ginisov rekord koji je jestiv i koji je u blizini definitivno se prijavljujem :))
Obisli smo i Vaughan mills ogroman trzni centar, recimo da smo obisli mozda nepunu trecinu svega tamo, i pored je Canada wonderland zabavni park u koji tek treba da idemo. Za nas je bilo interesantno sto su tamo outleti za obucu pogotovo sportsku ali tamo je i ogroman Bass Pro shop za ribolovce i kampere, sa vodopadom, replikama medveda, i avionom koji slece na vodu okacenim na plafonu prodavnice, dekor je super. Da pojasnim, vecina vas zna da su outleti prodavnice robe koji imaju fabricke cene ili bar snizene (ili bar treba da budu), osim toga ovde ima i clearance centara u koje mnoge "markirane" prodavnice salju neprodatu robu da se proda ponekad i po trecini cene, jedan od njih i moj omiljeni je winners.
Par dana smo se setali po Golden Mile i Don Millsu, obisli Ontario science centar i ostalo je jos da odemo do Nijagare.Naravno nismo propustili da ne odvedemo goscu u Imperijal buffet posle cega je i njoj i Aci bilo lose :) nisu mogli da odole a da ne probaju od svega po nesto ...ima trenutno 3 ovakva restorana okolo jedan je Mandarin, Imperijal buffet i otvorili su Dragon pearl u blizini, taj tek treba da posetimo :), inace princip jedes sta hoces a platis od 12 do 20 dolara po rucku, s tim da ima oko 150 jela i mozes da sipas sta hoces i koliko hoces, i koliko puta hoces ako na kraju posle svega jos mozes hehehe . Za kanadjane je razonoda izlazak u restoran kao sto je tamo kafic ili diskoteka, ima simpaticnih bistroa i cudnih cajdzinica, naravno nigde ne sme da se zapali, sto je mojoj sestri konstantan problem.
Za to ko sta misli i kakve su cene obracaju se sajtovima kao sto su yelp i urban spoon, koji inace ima i menije i brojeve telefona nekih restorana u slucaju da zelite nesto da narucite.
To je druga stvar koju je moja sestra primetila, gde god da krenemo stalno mirise neka hrana i svuda ima nesto da se jede :), mozda zato sto je u ludilu resila da drzi dijetu dok je ovde...apsolutno nemoguce :P
Saturday, May 7, 2011
Za ginisa...
Nisam zaboravila na blog...imamo goste pa vecinu vremena provodimo u obilasku grada.Konacno je doslo lepse vreme i mozemo da uzivamo u kratkotrajnom i relativno hladnjikavom prolecu, proteklih 6 dana smo obilazili prodavnice i trzne centre na zahtev moje sestre, a danas smo otisli na plazu ali posto je duvao jak vetar odlucili smo da odemo do centra, ipak pre toga smo sasvim slucajno naleteli na gomilu kanadjana koji su pokusavali da obore rekord za ginisovu i naravno pridruzili im se u pokusaju, srusili rekord, prosetali malo i otisli do centra.
Druge nedelje u maju je mother's day, world vision udruzenje je odlucilo da skrene paznju na probleme sa vodom u zemljama treceg sveta tako sto ce par stotina ljudi nositi posude sa vodom na glavi stotinu metara na plazi u Torontu, prilicno smesno ali zabavno, nas 282 je eto danas uslo u ginisovu knjigu rekorda :) priznajem da smo upali sasvim slucajno i neplanirano ali bar je bilo zanimljivo.
Obisli smo zanimljiv ditileri distrikt sa svojim teatrom, cokoladnim prodavnicama, umetnicima i izlozbama, otisli peske do centra i Eaton MAll-a, st lawrence pijace i ostalih zanimljivosti u centru, ovih dana planiramo i do Nijagare i Canada wonderlanda i Zoo-a tako da cu pisati kad nadjem vremena, zao mi je ali lepo vreme ne propustam :)
E da, povlacim rec,
ovaj deo Toronta koji sam danas videla bas mi se svideo, i dalje je bucno i prepuno ljudi ali je zanimljivo, zivopisno i ogromno, mesto koje nudi ponesto za svakog sa gomilom muzeja, galerija, crkvi, prodavnica, restorana, parkova...neopisivo.
Imala sam i tu cast da se vozim gradskim prevozom ovih dana i bila sam odusljevena, autobusi su tacni u sekund i ima ih na svakih desetak minuta, jedna karta sa transferom moze da se koristi u svim prevozima od tacke gde krecete do mesta gde idete bez obzira koliko buseva ili tramvaja promenite, i mogla sam bez problema da uguram dete u kolicima u bus.Kanadjane koji idu na posao ujutru sa kafom u ruci na sedistima od crvenog plisa cekaju dnevne novine. Voznja kosta 3$ a zetoni 2.75$ mogu se kupiti u nekim prodavnicama, postoje dnevna za 10 $ nedeljne karte za 36 $ i mesecne za 121 $.
http://www3.ttc.ca/Fares_and_passes/Prices/Buying_tickets_tokens_and_passes.jsp
Za one koje zanima da bi neko dosao u goste mora da prilozi:
-pozivno pismo sa podacima i garancijom domacina i plan boravka
- izvod iz firme da je u radnom odnosu i visinu mesecnih primanja, ili da je u penziji i cek od penzije
- ako je u vlasnistvu kola, kuce, stana papir o vlasnistvu
- popunjene formulare za vizu i taksu za obradu (oko 100 Evra)
- fotokopiju ili rezervaciju povratne karte
- pasos
svi papiri na srpskom moraju imati kratak prateci prevod na engleskom, ne mora biti od tumaca niti sa pecatom, ja sam sve sama prevodila i slala sestri
domacin mora da posalje pored pozivnog pisma u kom navodi srodstvo ili odnos sa onim koga poziva, svoje podatke i adresu, firmu gde radi, kontakt telefon i mail, svrhu posete i saglasnost da snosi troskove, smestaj i ostale potrebe gosta kao i trajanje boravka i plan puta...
izvod da je zaposlen i visinu primanja (visina primanja nije obavezna)
fotokopije PR kartica sa obe strane za sve clanove porodice
T4 obrazac da je platio porez, ako ga ima
Ambasada moze traziti dodatna dokumenta, sve ostalo kao i spisak dokumenata i uputstva nalaze se na sajtu beogradske ambasade, i cene naravno.
Friends of World Vision World Record Attempt by CNWGroup
May 07, 2011 @ 04:30PM
Toronto, ON - Today 282 people of all ages met on the shores of Lake Ontario to successfully set the Guinness World Record for the most number of people carrying water jugs on their heads.
Friends of World Vision, a dedicated group of volunteers, organized the attempt to set the Guinness World Record. 282 Canadians showed up to set the new record.
They did this to draw attention to the fact that thousands of women and girls in many countries must walk miles each day to fetch water. Frequently this water is contaminated, causing waterborne disease. The World Vision child sponsorship program provides help to children and communities faced with issues such as these. The volunteers, many of whom sponsor children through World Vision, encourage others to become more aware of the issues, and to sponsor a child.
This event kicks off the World Vision Campaign for Children, running through the end of June, which seeks to find sponsors for 5,000 children around the world.
FACTS
What: Guinness World Record set for most number of people carrying water jugs on their head, new world record is 282 people
Where: Woodbine Beach Park, Toronto
When: New record was confirmed at 11:20a.m., Saturday May 07, 2011
Druge nedelje u maju je mother's day, world vision udruzenje je odlucilo da skrene paznju na probleme sa vodom u zemljama treceg sveta tako sto ce par stotina ljudi nositi posude sa vodom na glavi stotinu metara na plazi u Torontu, prilicno smesno ali zabavno, nas 282 je eto danas uslo u ginisovu knjigu rekorda :) priznajem da smo upali sasvim slucajno i neplanirano ali bar je bilo zanimljivo.
Obisli smo zanimljiv ditileri distrikt sa svojim teatrom, cokoladnim prodavnicama, umetnicima i izlozbama, otisli peske do centra i Eaton MAll-a, st lawrence pijace i ostalih zanimljivosti u centru, ovih dana planiramo i do Nijagare i Canada wonderlanda i Zoo-a tako da cu pisati kad nadjem vremena, zao mi je ali lepo vreme ne propustam :)
E da, povlacim rec,
ovaj deo Toronta koji sam danas videla bas mi se svideo, i dalje je bucno i prepuno ljudi ali je zanimljivo, zivopisno i ogromno, mesto koje nudi ponesto za svakog sa gomilom muzeja, galerija, crkvi, prodavnica, restorana, parkova...neopisivo.
Imala sam i tu cast da se vozim gradskim prevozom ovih dana i bila sam odusljevena, autobusi su tacni u sekund i ima ih na svakih desetak minuta, jedna karta sa transferom moze da se koristi u svim prevozima od tacke gde krecete do mesta gde idete bez obzira koliko buseva ili tramvaja promenite, i mogla sam bez problema da uguram dete u kolicima u bus.Kanadjane koji idu na posao ujutru sa kafom u ruci na sedistima od crvenog plisa cekaju dnevne novine. Voznja kosta 3$ a zetoni 2.75$ mogu se kupiti u nekim prodavnicama, postoje dnevna za 10 $ nedeljne karte za 36 $ i mesecne za 121 $.
http://www3.ttc.ca/Fares_and_passes/Prices/Buying_tickets_tokens_and_passes.jsp
Za one koje zanima da bi neko dosao u goste mora da prilozi:
-pozivno pismo sa podacima i garancijom domacina i plan boravka
- izvod iz firme da je u radnom odnosu i visinu mesecnih primanja, ili da je u penziji i cek od penzije
- ako je u vlasnistvu kola, kuce, stana papir o vlasnistvu
- popunjene formulare za vizu i taksu za obradu (oko 100 Evra)
- fotokopiju ili rezervaciju povratne karte
- pasos
svi papiri na srpskom moraju imati kratak prateci prevod na engleskom, ne mora biti od tumaca niti sa pecatom, ja sam sve sama prevodila i slala sestri
domacin mora da posalje pored pozivnog pisma u kom navodi srodstvo ili odnos sa onim koga poziva, svoje podatke i adresu, firmu gde radi, kontakt telefon i mail, svrhu posete i saglasnost da snosi troskove, smestaj i ostale potrebe gosta kao i trajanje boravka i plan puta...
izvod da je zaposlen i visinu primanja (visina primanja nije obavezna)
fotokopije PR kartica sa obe strane za sve clanove porodice
T4 obrazac da je platio porez, ako ga ima
Ambasada moze traziti dodatna dokumenta, sve ostalo kao i spisak dokumenata i uputstva nalaze se na sajtu beogradske ambasade, i cene naravno.
Friends of World Vision World Record Attempt by CNWGroup
May 07, 2011 @ 04:30PM
Toronto, ON - Today 282 people of all ages met on the shores of Lake Ontario to successfully set the Guinness World Record for the most number of people carrying water jugs on their heads.
Friends of World Vision, a dedicated group of volunteers, organized the attempt to set the Guinness World Record. 282 Canadians showed up to set the new record.
They did this to draw attention to the fact that thousands of women and girls in many countries must walk miles each day to fetch water. Frequently this water is contaminated, causing waterborne disease. The World Vision child sponsorship program provides help to children and communities faced with issues such as these. The volunteers, many of whom sponsor children through World Vision, encourage others to become more aware of the issues, and to sponsor a child.
This event kicks off the World Vision Campaign for Children, running through the end of June, which seeks to find sponsors for 5,000 children around the world.
FACTS
What: Guinness World Record set for most number of people carrying water jugs on their head, new world record is 282 people
Where: Woodbine Beach Park, Toronto
When: New record was confirmed at 11:20a.m., Saturday May 07, 2011
Sunday, November 21, 2010
Status quo
Kada se svemocno oko googla spusti na ovaj grad vidi se da Toronto ima nekoliko zila kucavica. Preko nedelje njima struje reke bele i crvene krvi sacinjene od svetlosti hiljada automobila koji nesmetano ali sporo struje arterijama zvanim 401,404,103,407,Queen Elizabeth Way ili Gardiner i moj veciti put do centra Don Valley Parkway.
Postoji nekoliko kategorija puteva, o tome cete uciti kad budete polagali za vozacku ali ono sto mi je cudno je da ovi poslednji i verovatno najpoznatiji (posle brzih ili express way kako ih ovde zovu sa oznakama koje pocinju na 400) kao sto je Gardiner i Parkway imaju za razliku od drugih na koje upucuju velike plave table za oznaku mali zeleni krug koji je vrlo lako prevideti na semaforu.Po neobicnoj navici ovdasnjih projektanata Gardiner se do centra zove jednim imenom a negde posle se pretvara u Queen Elizabeth Way...slicna stvar je sa velikim ulicama koje imaju smerove po stranama sveta posle neke tacke,npr Eglinton East i Eglinton West, na sta nam je prilicno tesko da se naviknemo, s obzirom da ako trazite 3000ti broj u nekoj ulici dugoj 50tak km a on moze biti na dve razlicite strane ceka vas dug put ako promasite adresu.Ponekad se ulice do raskrsnice sa prvom vecom zovu jednim imenom a od raskrsnice je to druga ulica tj ima drugo ime.Snalazenje po ovom gradu zahteva vecitu paznju i proucavanje mapa ,posebno za one koji kao mi nisu kupili GPS,ali posle nekog vremena jednostavna logicki i matematicki pravilna shema krvotoka grada ti se ucrta u mozak i znas kako da preko velikih ulica stignes tamo gde si naumio.
Danas smo, vracajuci se iz Etobika sa slave prijatelja lebdeli iznad centra Gardinerom posmatrajuci ogromne talase koje je ledeni vetar dizao na jezeru iza oblakodera.Meni taj centar grada sa neverovatno visokim kulama i spavaonicama iznad poslovne oblasti i shoping zone izgleda kao futuristicka slika iz japanskih crtaca, samo cekam kada ce neka leteca kola ili skuter prozujati izmedju 30to spratnica i parkirati se na platformi za sletanje...Ispod njih na Yonge ulici hiljadu mladih ljudi sa bebama u kolicima i decom svih uzrasta uziva u tradicionalnoj paradi Deda Mraza bez obzira na hladnocu i vetar.Klinci kao zvezdice upakovani u skafandere sede na asfaltu ili skacu masuci Deda Mrazu i irvasima, sa druge strane Gardinera iza zgrada se nazire ostrvo i delovi luke sa galebovima koji se mahnito bore sa belim jezerskim vetrom.
Slike na googlu
Taj vetar je nesto nasta bismo trebali malo da obracamo paznju, s obzirom da ni kosava ni severac nisu bezazleni kada se upute da duvaju ceo mesec, a na njih smo oguglali, medjutim ono sto me cudi je ta njegova podmuklost, ako pada kisa ili veje sneg kao jutros budite sigurni da ce vam nekim cudom i unutrasnja strana nogu biti mokra a imacete osecaj da na jakni imate hiljadu rupa.Podseca me dosta na severac, samo sto ovaj duva neprestano nekoliko dana u toku svake nedelje i jako je vlazan i hladan.
Taj nas prijatelj (zapravo moj), kod kog smo bili na slavi, je jedini covek kog sam znala odavde pre nego sto smo dobili papire za dolazak.Negde u to vreme kada smo razmisljali o odlasku ja sam bila clan nekoliko fotografskih sajtova sa galerijama na kojima sam redovno visila, tako smo se upoznali komentarisuci jedno drugom fotografije. Naravno da je moje prvo pitanje bilo kako je ziveti u Kanadi...i poceli smo da se dopisujemo a kasnije smo se i upoznali kada su on i njegova zena dosli na odmor u svoj stari Becej. Rekao nam je da ne brinemo, on je sezdeset i neke spakovao kofere i sa zenom i troje dece dosao u Toronto bez reci engleskog jezika u glavi, :Vidis, jos sam tu, smeje se i nista mi ne fali.Za sve ove godine radio je gomilu poslova, selio se 20tak puta, podigao svoj biznis i decu, pa zatim prodao stampariju i penzionisao se putujuci po svetu i baveci se onim sto voli a to je fotografija i druzenje.Njegovi sinovi takodje imaju svoje privatne firme i bave se onim sto vole u slobodno vreme, usput podizuci predivnu decicu...Njegovi prijatelji koji su duze ovde slazu se da je Toronto bio mnogo lepsi ranije kada su oni dosli, pre ovog opsteg multikulturaliznma za koji vise niko nije siguran da li je dobar ili ne, ali u svakom slucaju prihvacen je sa velikom dozom tolerancije i moranja. Smejali smo se na racun toga sto smo slavu slavili u kineskom restoranu, koji je uzgred fantastican, a pre dosta godina je taj isti otac grdio svoju decu sto izvode devojke da jedu "zmije i ko zna sta" kod kineza kad im mati tako lepo kuva...nijedna snajka mu nije srpkinja ili odande, jedna je Libanka a druga Ukrajinka/madjarica.Izgleda da taj multikulturalizam i nije sasvim los :), u svakom slucaju hrana je bila san snova, ogroman svedski sto sa stotinu jela i biras sta i koliko zelis, a cena po osobi je fiksna, zavisno od dana od 11 do 15 dolara...moram da pronadjem neki blizu nas kad budemo resili da odahnemo malo i uzivamo, inace zove se Imperial Buffet.
Uglavnom lepo smo se proveli i bilo nam je drago da upoznamo jos neke porodice odavde.
................................................................................................
Usput citam Albaharijevu knjigu i tu i tamo naidjem na njegove stavove sa kojima se bas ne slazem. Ono sto po mom misljenju razlikuje danasnje emigrante je njihov pocetni kapital i standard koji su napustili tamo,npr neko ko nije imao ni kola ni stan a dosao je ovde trbuhom za kruhom ce za godinu dana osetiti neku promenu na bolje, neko ko je kao ja ostavio sav svoj namestaj i stvari tamo i lepo sredjen stancic na spratu (doduse u porodicnoj kuci, sto mu je i bila jedina mana) sa ogromnom terasom i malom bastom u dvoristu ce svakako osetiti bol pocinjanja od nule i nemanja svega sto si nekad imao po onoj jevrejskoj poslovici, kao i drugi bol kada shvatis da nikada vise neces ni moci to da imas osim ako se ne odselis jos dalje od ovog grada, *zajedljivi komentar autora:nece mi nedostahati 100%.
Druga stvar koja razllikuje dosljake su deca, porodice sa malom decom u startu imaju manje mogucnosti da se organizuju i nadju bolje poslove jer neko mora da taksira decu okolo i da ih sprema, hrani, docekuje i ispraca ako idu u vrtic ili skolu ili da bude sa njima ako ne idu.Nasi poznanici, mlad par bez dece, su radeci oboje i stedeci maksimalno za godinu dana kupili dvosoban stan na kredit.Sad reci cete pa to je na kredit...ali sa dve dobre plate u kuci moze mnogo toga da se postigne, dok od jedne moze samo da se prezivi.
Treca stvar koja ih razlikuje, bar one sa bivsih prostora Juge je vreme dolaska, oni koji su dolazili 60tih kao i mi sada dolazili su svojom voljom i zeljom, oni koje su donele bujice 90tih nisu zeleli da postanu emigranti vec im je to sudbina dodelila.
Primetili ste da nisam navela jezik i diplome kao razlike, iz prostog razloga sto se ovde podjednako dobro placaju i fizicki i zanatski poslovi a jezik se da nauciti i usavrsiti...
David insistira da je jezik ono sto je najbitnije u ocuvanju identiteta coveka, pa dobro piscima je bitan jezik zar ne? ali ja ne vidim neku razliku u tome koji jezik govorim, a govorim ih nekoliko, cak ponekad i sanjam na drugom jeziku...
Ono sa cim se slazem je da se nikada u zivotu necete vise menjati i morati prilagodjavati sebe necemu sto vam se mozda i nece dopadati, nego ako se upustite u ovu pricu i odlucite da zakoracite u drugi zivot, na drugom mestu.
Iako je promena nesto za cim mislimo da ceznemo, u srzi svakog ljudskog bica je teznja da zadrzi status quo, da ne menja stvari oko sebe i sebe jer je sigurno i dokazano da promene nisu uvek dobre. Menjati sebe je najtezi posao na svetu, a radicete ga svakoga dana.
The Wind... by =alicexz on deviantART
Postoji nekoliko kategorija puteva, o tome cete uciti kad budete polagali za vozacku ali ono sto mi je cudno je da ovi poslednji i verovatno najpoznatiji (posle brzih ili express way kako ih ovde zovu sa oznakama koje pocinju na 400) kao sto je Gardiner i Parkway imaju za razliku od drugih na koje upucuju velike plave table za oznaku mali zeleni krug koji je vrlo lako prevideti na semaforu.Po neobicnoj navici ovdasnjih projektanata Gardiner se do centra zove jednim imenom a negde posle se pretvara u Queen Elizabeth Way...slicna stvar je sa velikim ulicama koje imaju smerove po stranama sveta posle neke tacke,npr Eglinton East i Eglinton West, na sta nam je prilicno tesko da se naviknemo, s obzirom da ako trazite 3000ti broj u nekoj ulici dugoj 50tak km a on moze biti na dve razlicite strane ceka vas dug put ako promasite adresu.Ponekad se ulice do raskrsnice sa prvom vecom zovu jednim imenom a od raskrsnice je to druga ulica tj ima drugo ime.Snalazenje po ovom gradu zahteva vecitu paznju i proucavanje mapa ,posebno za one koji kao mi nisu kupili GPS,ali posle nekog vremena jednostavna logicki i matematicki pravilna shema krvotoka grada ti se ucrta u mozak i znas kako da preko velikih ulica stignes tamo gde si naumio.
Danas smo, vracajuci se iz Etobika sa slave prijatelja lebdeli iznad centra Gardinerom posmatrajuci ogromne talase koje je ledeni vetar dizao na jezeru iza oblakodera.Meni taj centar grada sa neverovatno visokim kulama i spavaonicama iznad poslovne oblasti i shoping zone izgleda kao futuristicka slika iz japanskih crtaca, samo cekam kada ce neka leteca kola ili skuter prozujati izmedju 30to spratnica i parkirati se na platformi za sletanje...Ispod njih na Yonge ulici hiljadu mladih ljudi sa bebama u kolicima i decom svih uzrasta uziva u tradicionalnoj paradi Deda Mraza bez obzira na hladnocu i vetar.Klinci kao zvezdice upakovani u skafandere sede na asfaltu ili skacu masuci Deda Mrazu i irvasima, sa druge strane Gardinera iza zgrada se nazire ostrvo i delovi luke sa galebovima koji se mahnito bore sa belim jezerskim vetrom.
Slike na googlu
Taj vetar je nesto nasta bismo trebali malo da obracamo paznju, s obzirom da ni kosava ni severac nisu bezazleni kada se upute da duvaju ceo mesec, a na njih smo oguglali, medjutim ono sto me cudi je ta njegova podmuklost, ako pada kisa ili veje sneg kao jutros budite sigurni da ce vam nekim cudom i unutrasnja strana nogu biti mokra a imacete osecaj da na jakni imate hiljadu rupa.Podseca me dosta na severac, samo sto ovaj duva neprestano nekoliko dana u toku svake nedelje i jako je vlazan i hladan.
Taj nas prijatelj (zapravo moj), kod kog smo bili na slavi, je jedini covek kog sam znala odavde pre nego sto smo dobili papire za dolazak.Negde u to vreme kada smo razmisljali o odlasku ja sam bila clan nekoliko fotografskih sajtova sa galerijama na kojima sam redovno visila, tako smo se upoznali komentarisuci jedno drugom fotografije. Naravno da je moje prvo pitanje bilo kako je ziveti u Kanadi...i poceli smo da se dopisujemo a kasnije smo se i upoznali kada su on i njegova zena dosli na odmor u svoj stari Becej. Rekao nam je da ne brinemo, on je sezdeset i neke spakovao kofere i sa zenom i troje dece dosao u Toronto bez reci engleskog jezika u glavi, :Vidis, jos sam tu, smeje se i nista mi ne fali.Za sve ove godine radio je gomilu poslova, selio se 20tak puta, podigao svoj biznis i decu, pa zatim prodao stampariju i penzionisao se putujuci po svetu i baveci se onim sto voli a to je fotografija i druzenje.Njegovi sinovi takodje imaju svoje privatne firme i bave se onim sto vole u slobodno vreme, usput podizuci predivnu decicu...Njegovi prijatelji koji su duze ovde slazu se da je Toronto bio mnogo lepsi ranije kada su oni dosli, pre ovog opsteg multikulturaliznma za koji vise niko nije siguran da li je dobar ili ne, ali u svakom slucaju prihvacen je sa velikom dozom tolerancije i moranja. Smejali smo se na racun toga sto smo slavu slavili u kineskom restoranu, koji je uzgred fantastican, a pre dosta godina je taj isti otac grdio svoju decu sto izvode devojke da jedu "zmije i ko zna sta" kod kineza kad im mati tako lepo kuva...nijedna snajka mu nije srpkinja ili odande, jedna je Libanka a druga Ukrajinka/madjarica.Izgleda da taj multikulturalizam i nije sasvim los :), u svakom slucaju hrana je bila san snova, ogroman svedski sto sa stotinu jela i biras sta i koliko zelis, a cena po osobi je fiksna, zavisno od dana od 11 do 15 dolara...moram da pronadjem neki blizu nas kad budemo resili da odahnemo malo i uzivamo, inace zove se Imperial Buffet.
Uglavnom lepo smo se proveli i bilo nam je drago da upoznamo jos neke porodice odavde.
................................................................................................
Usput citam Albaharijevu knjigu i tu i tamo naidjem na njegove stavove sa kojima se bas ne slazem. Ono sto po mom misljenju razlikuje danasnje emigrante je njihov pocetni kapital i standard koji su napustili tamo,npr neko ko nije imao ni kola ni stan a dosao je ovde trbuhom za kruhom ce za godinu dana osetiti neku promenu na bolje, neko ko je kao ja ostavio sav svoj namestaj i stvari tamo i lepo sredjen stancic na spratu (doduse u porodicnoj kuci, sto mu je i bila jedina mana) sa ogromnom terasom i malom bastom u dvoristu ce svakako osetiti bol pocinjanja od nule i nemanja svega sto si nekad imao po onoj jevrejskoj poslovici, kao i drugi bol kada shvatis da nikada vise neces ni moci to da imas osim ako se ne odselis jos dalje od ovog grada, *zajedljivi komentar autora:nece mi nedostahati 100%.
Druga stvar koja razllikuje dosljake su deca, porodice sa malom decom u startu imaju manje mogucnosti da se organizuju i nadju bolje poslove jer neko mora da taksira decu okolo i da ih sprema, hrani, docekuje i ispraca ako idu u vrtic ili skolu ili da bude sa njima ako ne idu.Nasi poznanici, mlad par bez dece, su radeci oboje i stedeci maksimalno za godinu dana kupili dvosoban stan na kredit.Sad reci cete pa to je na kredit...ali sa dve dobre plate u kuci moze mnogo toga da se postigne, dok od jedne moze samo da se prezivi.
Treca stvar koja ih razlikuje, bar one sa bivsih prostora Juge je vreme dolaska, oni koji su dolazili 60tih kao i mi sada dolazili su svojom voljom i zeljom, oni koje su donele bujice 90tih nisu zeleli da postanu emigranti vec im je to sudbina dodelila.
Primetili ste da nisam navela jezik i diplome kao razlike, iz prostog razloga sto se ovde podjednako dobro placaju i fizicki i zanatski poslovi a jezik se da nauciti i usavrsiti...
David insistira da je jezik ono sto je najbitnije u ocuvanju identiteta coveka, pa dobro piscima je bitan jezik zar ne? ali ja ne vidim neku razliku u tome koji jezik govorim, a govorim ih nekoliko, cak ponekad i sanjam na drugom jeziku...
Ono sa cim se slazem je da se nikada u zivotu necete vise menjati i morati prilagodjavati sebe necemu sto vam se mozda i nece dopadati, nego ako se upustite u ovu pricu i odlucite da zakoracite u drugi zivot, na drugom mestu.
Iako je promena nesto za cim mislimo da ceznemo, u srzi svakog ljudskog bica je teznja da zadrzi status quo, da ne menja stvari oko sebe i sebe jer je sigurno i dokazano da promene nisu uvek dobre. Menjati sebe je najtezi posao na svetu, a radicete ga svakoga dana.
The Wind... by =alicexz on deviantART
Friday, November 12, 2010
Vesti iz velikog grada
Provalila sam kako da narucujem knjige koje su mi potrebne preko neta u najblizu biblioteku po sistemu holda i sad se seckam i nalazim gomilu zanimljivih stvari svakog dana.U jednom cugu mozete da uzmete 50 artikala i da ih drzite oko 20tak dana ili duze(produzite preko neta), ako vam je toliko potrebno, ja obicno uzmem 5,6 knjiga koje me zanimaju.Mailom me obaveste da pokupim knjige koje su mi stigle i sistem mi se bas dopada, trazis, jave ti da je stiglo i da te ceka odes i uzmes.Kad treba da vratis ili produzis preko neta ili samo ubacis u drop box otvor na vratima zgrade biblioteke ako biblioteka ne radi i to je to.
http://www.toronto.com
/attractions/article/600238
http://www.toronto.ca/events/index.htm
Uvece smo otisli do prevodioca po dva papira od osiguranja na kojima pisu dve recenice- da nismo imali udese, 40 dolara po papiru...uzas.Bloor ulica je okicena luksuznim izlozima i bozicnim dekoracijama, kafici su oko univerzitetskog dela puni studentarije, stvarno deluje kao Njujork ili neki kosmopolitski centar.Taj deo oko yong i bloor ulica je zanimljiv, stare crkve nasuprot modernih muzeja i galerija, gomila luksuznih robnih kuca i raznorazni kafici i restorani...Neverovatno, ali i u tom delu ima starih kuca po okolnim ulicama.bog toga sto je sve tu blizu i u samom centru to je popularna lokacija za zivot.Tako nam je rekla i prevoditeljka, kirije su vece ali posao joj je blizu i svidja joj se tu.
Medjutim centar ima jedan drugi problem osim cena stanova, cuvene bed bugs stenice, u okolini centra su jeftini hosteli i sklonista, kako su stenice odavno stigle odnekud avionom okupirale su svratista i stanove u centru.Cak su i dve grane biblioteke u centru zatvarane nekoliko puta jer su bile zarazene i ljudi su sa knjigama kuci nosili i nezvane goste.Ove bube zive u krevetu i nocu piju krv kao vaske ali je mnogo teze resiti ih se jer vam okupiraju ceo stan, tretmani su otrovni i skupi a namestaja morate da se resite...
proverite na registru grada oblast u koju idete da biste znali na sta da obratite paznju.
http://bedbugregistry.com/metro/toronto/
nesto vise o njima
http://bedbugger.com/photos-of-bed-bugs-and-signs-of-bed-bugs/
Nazalost svaka jedna zgrada ovde ima problem s njima, upravo sam saznala da ima i moja jer je na listi, od 2010 ima 20.000 prijavljenih najezdi sirom grada i sire se i dalje.Jos jedna losa strana velikih prometnih gradova.Trenutno svi plasljivi idu okolo s maskama jer je opet avionom stigla neka super bakterija iz Azije zvana NDM1 koja ne reaguje na antibiotike izaziva simptome slicne tezem gripu sa temperaturom i bolom u plucima i siri se vazduhom i dodirom.Bilo je par smrtnih slucajeva uglavnom starijih osoba.
http://www.thespec.com/news/world/article/275159--ndm-1-superbug-cases-jump-to-8-in-canada-public-health-agency-confirms
Pored onog sto mi se ne dopada u Torontu, cena, guzve, kriminala, stenica sad mogu da dodam i egzoticne bolestine koje malo malo pa stignu na Pearson zbog ogromnog protoka ljudi iz celog sveta...Jedva cekam da se odselim odavde :(
I ko kec na deset, nedelja popodne momci spavaju ja kuckam a jehovini svedoci mi vise na vratima sa gomilom pamfleta i ne odustaju od kucanja iako necu da otvorim...prosli vikend sam se zeznula pa sam otvorila...
Pretprosli vikend, subota popodne,peskir na glavi, mokra kosa, pidzama a s druge strane vrata keez od uveta do uveta- ja sam vas poslanik glasajte za mene, matorac od 70tak ili vise ide od stana do stana sa asistentima da poprica sa buducim glasacima, progutam bes i cudjenje i rekoh mi ne glasamo tek smo stigli (a verovatno necemo ni kasnije) a oni opet keeez pa dobrodosli u Kanadu zelimo vam puno srece!Hvala, tresak vrata i gomila cudjenja, e da mi je neko reko da ce mi politicari i poslanici ulaziti u stan...a ja htela da pobegnem od politicke bede, sreca pa nisu imali i kamere.
http://www.toronto.com
/attractions/article/600238
http://www.toronto.ca/events/index.htm
Uvece smo otisli do prevodioca po dva papira od osiguranja na kojima pisu dve recenice- da nismo imali udese, 40 dolara po papiru...uzas.Bloor ulica je okicena luksuznim izlozima i bozicnim dekoracijama, kafici su oko univerzitetskog dela puni studentarije, stvarno deluje kao Njujork ili neki kosmopolitski centar.Taj deo oko yong i bloor ulica je zanimljiv, stare crkve nasuprot modernih muzeja i galerija, gomila luksuznih robnih kuca i raznorazni kafici i restorani...Neverovatno, ali i u tom delu ima starih kuca po okolnim ulicama.bog toga sto je sve tu blizu i u samom centru to je popularna lokacija za zivot.Tako nam je rekla i prevoditeljka, kirije su vece ali posao joj je blizu i svidja joj se tu.
Medjutim centar ima jedan drugi problem osim cena stanova, cuvene bed bugs stenice, u okolini centra su jeftini hosteli i sklonista, kako su stenice odavno stigle odnekud avionom okupirale su svratista i stanove u centru.Cak su i dve grane biblioteke u centru zatvarane nekoliko puta jer su bile zarazene i ljudi su sa knjigama kuci nosili i nezvane goste.Ove bube zive u krevetu i nocu piju krv kao vaske ali je mnogo teze resiti ih se jer vam okupiraju ceo stan, tretmani su otrovni i skupi a namestaja morate da se resite...
proverite na registru grada oblast u koju idete da biste znali na sta da obratite paznju.
http://bedbugregistry.com/metro/toronto/
nesto vise o njima
http://bedbugger.com/photos-of-bed-bugs-and-signs-of-bed-bugs/
Nazalost svaka jedna zgrada ovde ima problem s njima, upravo sam saznala da ima i moja jer je na listi, od 2010 ima 20.000 prijavljenih najezdi sirom grada i sire se i dalje.Jos jedna losa strana velikih prometnih gradova.Trenutno svi plasljivi idu okolo s maskama jer je opet avionom stigla neka super bakterija iz Azije zvana NDM1 koja ne reaguje na antibiotike izaziva simptome slicne tezem gripu sa temperaturom i bolom u plucima i siri se vazduhom i dodirom.Bilo je par smrtnih slucajeva uglavnom starijih osoba.
http://www.thespec.com/news/world/article/275159--ndm-1-superbug-cases-jump-to-8-in-canada-public-health-agency-confirms
Pored onog sto mi se ne dopada u Torontu, cena, guzve, kriminala, stenica sad mogu da dodam i egzoticne bolestine koje malo malo pa stignu na Pearson zbog ogromnog protoka ljudi iz celog sveta...Jedva cekam da se odselim odavde :(
I ko kec na deset, nedelja popodne momci spavaju ja kuckam a jehovini svedoci mi vise na vratima sa gomilom pamfleta i ne odustaju od kucanja iako necu da otvorim...prosli vikend sam se zeznula pa sam otvorila...
Pretprosli vikend, subota popodne,peskir na glavi, mokra kosa, pidzama a s druge strane vrata keez od uveta do uveta- ja sam vas poslanik glasajte za mene, matorac od 70tak ili vise ide od stana do stana sa asistentima da poprica sa buducim glasacima, progutam bes i cudjenje i rekoh mi ne glasamo tek smo stigli (a verovatno necemo ni kasnije) a oni opet keeez pa dobrodosli u Kanadu zelimo vam puno srece!Hvala, tresak vrata i gomila cudjenja, e da mi je neko reko da ce mi politicari i poslanici ulaziti u stan...a ja htela da pobegnem od politicke bede, sreca pa nisu imali i kamere.
Monday, October 18, 2010
Sorry...ali pare ne vracamo!
Terrorist Squirrels by ~sebreg on deviantART
Ako ste mislili da cete ikad ostaviti gomilu birokratskih gluposti za sobom, grdno se varate...paranoicno ocekujem da ce me jednog dana na vratima onog sveta pitati kako mislim da udjem jer nemam uredno popunjem stampanim slovima obrazac skdhetd5677, i gde su mi uopste potrebna dokumenta???
Preseljenje vuce sa sobom niz neugodnosti, osim promene dokumenata i adrese tu su i povecani troskovi osiguranja za kola i ostali troskovi...da stvar bude gora mi smo imali prilicno pristojno osiguranje oko 130 cad u Kitcheneru, medjutim u Torontu su osiguranja od 200 do 400 dolara mesecno.Nekako smo se dogovorili sa agentom da nam bas ne podigne na maximum jer kao ne kanadjani bez vozackog iskustva ovde spadamo u rizicnu kategoriju.Inace osiguranje je jedna vrlo bolna stvar za sve ovde jer vise lici na prevaru, naime placate ga godinama ni zbog ceg jer ako vam se nesto ne daj boze desi bolje da se dogovorite i platite sami stetu u kesu, osiguranje ce vam isplatiti stetu i prebaciti vas u kategoriju visokog rizika pa cete narednih 100 godina placati duplo vise...i svi su svesni da ne smeju da ucine ni najmanji prekrsaj ne zbog kaznenih poena nego zbog rate osiguranja.Dakle, dogovorimo se mi lepo da pismom od konzulata gde se navodi besprekornih 12 godina voznje bez i najmanjeg incidenta tamo smanjimo ratu jer i nismo toliko rizicni,agent se slozi mi posaljemo dokaz sve ok...do sledeceg meseca kad nam na racunu fali 400 cad...uglavnom, nije bilo sve ok, jer on navodno nije dobio taj E mail ...e sad, ja licno sam ga slala 2 puta, malo mu ne verujem, i prebacio nas je u high risk group i cap -ode lova...pa, kao, ispravice se sorry ali pare ne vracamo.
Ne bih se toliko ljutila da mi se isto nije desavalo 2 meseca za redom sa Bell internetom, postoji limit protoka od nekih mizernih 2 ipo GB koji je za dzabe a preko toga se placaju penali, inace ja mesecno potrosim oko 20tak i vise GB protoka,uglavnom za dodatnih 5 dolara dobijate plus 40 GB i ja sam to odmah trazila prvog meseca, opet agent kaze sve super sve ok...dok ne stize racun veci za 30 dolara zbog penala za premasen protok, ja opet na telefon pa sredjuj, opet agent kaze sredjeno sve ok sve super bla bla bla nece se pobnoviti...pogadjate do sledeceg racuna, opet jos 30 vise...e tu mi je pukao film, zvala sam ih svaki dan i terala da proveravaju zajedno sa mnom na internetu dok se famoznih 40 GB nije konacno pojavilo na mom racunu...sorry ali pare ne vracamo...
Nauk, svima veruj ali sve radi sam i proveri 3 puta.Cak i ako ti kazu sve ok...jer ovde to tako ide. I klijent ti kaze ok, ok sve ok i onda ode da se zali tvom sefu na tebe, i prodavac ti kaze sve ok a zaboravi da ti napomene da imas jos neki dodatni hidden fee da platis a tebi posle nije jasno...i svi ti se najljubaznije izvine, sorry ali pare ne vracamo, i kazu nece se ponoviti-do sledeceg mesta i prilike :))
Ali bar je ljubaznost na nivou he he he...
.........................................................................................
Najlepse mesto za zivot u Torontu se zove Beaches, stvarno je predivno i luksuzno, niz veselo obojenih kuca pored plaze jezera Ontario i prelepe male staklene zgrade sa luksuznm stanovima...ali po ovim clancima nije jedino lepo mesto u Torontu.
http://www.livingin-canada.com/best-places-to-live-in-toronto.html
jos jedan zanimljiv link
http://www.soyouwanna.com/soyouwanna-apartment-toronto-1679-p2.html
za roditelje
http://www.todaysparent.com/lifeasparent/article.jsp?content=3304#halifax
Pre neki dan smo otisli u setnju kraj jezera, trebalo nam je 10 minuta do tamo, stvarno je predivno.Posle smo se zbog maratona vracali okolo, kroz centar, e to je nesto sto ne bih zelela da vidim ponovo...zalutali smo u neka geto naselja puna odrpanaca i klosara koja su izgledala jezivo, kao u americkim filmovima a samo 500 metara dalje kao da to uopste ne postoji, ususkane fine kucice u zelenilu i ljudi sa decom...
Nekako mi se cini da ovaj grad nije za one izmedju, bar ja ih ne vidjam...da biste ziveli u iole lepom kraju ili u kuci morate biti prilicno bogati, mi koji smo "sirotinja" koja pocinje od nule moramo da iznajmljujemo stanove po raznim cetvrtima ...
primeticete da tako lepe delove cini samo 4 do 5 posto visible minorities...ipak mislim da toronto dobro dodje kao odskocna daska, ali da je los za zivot, jer za pare koje su ovde potrebne da kupis kucu ili stan u manjem gradu okolo mozes da kupis i jedno i drugo,osiguranje za kola je jezivo, put do posla i dalje traje satima, a skole su ...pretrpane je blaga rec, ako ne mislite na fine privatne skole koje neki mogu da priuste svojoj deci.
Meni sve izgleda kao ili imas ili nemas...mozda gresim ali taj osecaj mi je poznat odande tako da tesko mogu da ga stavim po strani kada razmisljam o Torontu.
Stara emigracija kaze da je pre 36 godina kada su oni dolazili ovo bio jedan prelep grad, ali da ga je ista ta kontinuirana emigracija ucinila onim sto mi se danas ne svidja kod njega, uzurbanom kosnicom koja zuji u jurnjavi za novcem.
Vlasti kazu da je grad zamisljen da bude u parku, i tu im skidam kapu, toliko zelenila ne pamtim da sam igde videla, zaista ima osecaj da zivim u parku, i sve je za ovoliki grad prilicno sredjeno i cisto zahvaljujuci tome sto se manicno reciklira i kante stoje na svakih 100m.Na plazi sam videla mladica koji je odsutno setao i sakupljao flase koje su drugi ostavili u pesku i odnosio ih do kanti...ali nije sve briga, nisu svi dosli sa takvom kulturom, i ne zele svi da je prihvate nazalost...
Cinice vam se da vecito kukam oko neceg sto nije ok, zapravo ovde je sve toliko ok da kada naidjes na tako nesto sitno prosto ti je cudno ... npr. u staroj zgradi je dosta ljudi imalo pse ali to se nikada nije primetilo ni zvukom ni mirisom, a ovde je katastrofa.Lenje komsije po kisnom danu puste fida da trci hodnikom i laje na vrata komsija, onda pas obavi sta ima na tepihu u hodniku i oni to cak ni ne sklone...odvratno, a tamo su ljudi hodali sa kesom i lopaticom po parku i sve uredno sklanjali.Ceo hodnik smrdi jer su po zgradama (ne znam zbog cega) svuda tepisi po hodnicima, a to je tesko ocistiti.A kad ciste terasu opet od fidovog posla umesto u kesu oni nonsalantno sutnu sve dola sa 11 sprata i zagade sve terase ispod...a moj muz jadan krivi veverice da nam prljaju terasu, sita sam se nasmejala kad sam pomislila koliko veverica treba da se pomuci da napravi to sto nam je palo na terasu...Koliko god da mi smeta, sve nekako prihvatam sa balkanskom dozom humora, moglo je biti i gore zar ne? Mislim bilo je vremena za vreme mojih studija kada su mi i meci padali po terasi...od veselih pripitih rodoljubivih komsija nocima nisam spavala slusajuci preko cevi radijatora odpanjen radio...a u bus do drugog grada nisam mogla da udjem od rezervista koji su danima ispadali iz atara i nestajali u istim...u medjuvremenu se sve promenilo bar malo na bolje, za mene cini mi se i mnogo vise na bolje, a na bolje se covek jako lako navikne i posle mu je cudno ako je nesto drugacije.
Moj dragi mi stalno govori da nijedan sistem nije savrsen, neki su samo malo bolji za zivot od drugih...i oboje se slazemo da nam je zao sto ovakav sistem i prosperitet nije zaziveo i tamo negde preko bare...Evropa je nesto posebno, puna tradicije i duhova proslosti, Severna Amerika je nesto zanimljivo kao diznilend gde su ljudi hteli da raskinu sa duhovima proslosti i da idu dalje mozda da isprave neke greske da daju sebi vise prostora i mogucnosti...Sve je grandiozno i veliko, kuce, kola , kreveti, aparati...ulice i gradovi.Ljudi su zilaviji i jaci, bar oni koje vidjam i upoznajem okolo.Zena koju sam upoznala rodila je dvoje dece u razmaku od 2 godine, kod kuce uz babicu i dva dana posle porodjaja sela sa decom u u kola da vozi i ide u nabavku jer joj muz radi 12 sati dnevno a nema nikog ovde, covek ovde mora da ocvrsne, iz bolnice izadjes sledeci dan nema sta da lezis tamo cak iako te operisu par dana je plafon...po prodavnicama vidjam tek rodjene minijaturne bebe od 2 ili 3 kile kako zbunjeno blenu u resetke kolica iz svojih korpica...moja mama bi rekla da je to mucenje, ovde je to normalno.Nisam cula ikog da kuka oko neceg, jer logicni i prakticni kakvi ovde jesu ne vide sta time dobijaju.I to je glavna okosnica zivota, :sta ja time dobijam? Sta dobijam ako ucinim taj korak, sta dobijam ako prihvatim taj posao, kakve koristi cu ja imati od neceg...
.........................................................................................
Inace najduza ulica u gradu obicno se zove King, ona posle nje je Queen :), Najveci krevet ima velicinu King a onaj koji je tamo klasika je Queen.
Uzalud pokusavam da ispecem klopu u rerni na 200 stepeni, dok ne skontah da treba da pecem bar na 400, farenhajta naravno :)) a o incima i da ne pricam, uvek omasim velicinu jer me mrzi da mnozim i delim...sreca pa sve moze da se zameni.
Cheshire Cat by *RobbVision on deviantART
Toll Well by *Conservatoons on deviantART
Subscribe to:
Posts (Atom)