Siva

Iz nekog razloga optimizam koji se trudim da prenesem na ovaj blog, kao i neka vrsta ohrabrenja da je moguce istrajati, nekog ko preleti par postova dovodi do zablude da nama ovde sve pada s neba i da smo sleteli na crveni tepih...
Ili je to samo sa onim ljudima koji i dalje ne zele da veruju da svaka medalja ima dve strane, i da emigracija ne mora da bude dobro resenje za svakog.
Svoje dileme pokusavam da resim apsolutnim ne priznavanjem da postoji ikakva sansa za povratak na staro i idenje unazad, kada spalis sve mostove jedini put je napred i nema drugog izbora, ili sto bi popularno rekli ne moze se sedeti jednim .... na dve stolice, verovatno je jako neudobno.Moja mama kaze da pametni ljudi ne zatvaraju vrata iza sebe vec ih ostave odskrinuta, meni je to isuvise bolno i nisam sigurna da mogu da zivim 2 paralelna zivota u prici "sta bi bilo kad bi bilo"....
Inace ona je sad u gostima ovde, i opet pronalazim sebe kako joj objasnjavam kako ovde stvari funkcionisu, sto bi moj prijatelj rekao pomalo je surovo u smislu "take it or leave it," uzmi il ostavi.

Jedan deo price sam mozda (ne) namerno preskocila, preskocila sam ga zato da ispostujem necije misljenje o licnim stvarima na blogu...ali mislim da je proslo dovoljno vremena i da je vreme da to ispravim.

Dakle, dosli smo ovde sa po dve diplome svaki, on- hemijski tehnicar i master informatike, ja vaspitac, ucitelj sa pravom da predajem engleski ...on sa 9 godina iskustva van struke i nekoliko u struci ja sa 6 u struci, radili smo tamo non stop da ustedimo za ovde, on- sedam dana u nedelji, dan noc, smene od 12 sati, ja putovala u 2 sela i subotom drzala dopunsku nastavu i sekcije, nismo imali vremena da se vidimo nego 2 dana u nedelji...
za sve to vreme radili smo na tome da jos vise naucimo i sebe pripremimo za beli svet, cak sam pocela da ucim francuski, a on je volontirao da poboljsa svoje znanje u informatici.
Dakle bili smo usmereni na svoj cilj, istrajni i vredni, a ziveli smo sa dve polovicne plate kao vecina oko nas, i roditelji su nam se "slagali" preko nasih glava gore nego u zikinoj dinastiji, kao i vecini mladih koje znam...ali to nije bitno.
Radili smo puno, imali smo malo.
Malo vremena za sebe, malo para, malo mogucnosti.
znali smo da se to nece promeniti, kada dodju deca vremena i para ce biti sve manje...
.....................................................................................................................

Prve nedelje kada smo dosli, kao sto sam napisala vec su mu nasli posao na traci u fabrici automobila, opet smene, opet fizikalisanje, opet 12 sati, rad sa ljudima odande i opet ona ista prica iz koje smo otisli samo u Kanadi, cuti gde si dobro ti je tu i grcaj da prezivis...posle mesec dana sam ga ubedila da da otkaz jer na minimalcu nije bilo sanse da zivimo normalno a diplomu bi mogao da baci sa svim znanjem i ulaganjem u studije.Slozili smo se da cemo dati sebi 3 meseca da nadje posao u struci a onda cemo videti,ako bude socijala, bice, jer imali smo para za tacno 3 meseca, ni od kog da pozajmimo i nigde da se vratimo.
Sad, zamislite kakav je osecaj biti sam u stranoj drzavi , ne znati nikog, nemati nikog da ti pomogne finansijski, imati malu bebu a nemati zdravstveno osiguranje i imati taman toliko para za zivot da pokrijes jedva 3 meseca i onda si na ulici sa malim detetom a nemas gde da ides niti mozes nazad, i ne znas kako ovde stvari funkcionisu ni koga da pitas da ti objasni i pomogne...uzivancija...
Koliko sam puta stegla zube i srce, sad mi je garant pola od kamena, i opet smo resili da rizikujemo i da ne igramo na sigurno po ko zna koji put.
Donela sam gomilu knjiga o trazenju posla i o tome kako proci intervju u Kanadi iz biblioteke, i vezbali smo pitanja, stav, tacne odgovore, podvlacili i izvlacili stavke iz knjiga i savete...sve one knjige tipa 101 pitanje na intervju 101 pravi odgovor.Za 3 nedelje poslali smo preko 1000 rezimea na sve moguce informaticke konkurse u okolini, inace i za rezime smo potrazili pomoc od nekoliko osoba koje su bili savetnici u YMCA i prijatelja koji je radio u toj struci, oni su nam objasnili kako da ga sastavimo i sta je najbitnije.
Posle mesec dana bilo je samo 2 poziva i to telefonska, da bi ljudi zakljucili da to nije ono sto oni traze.U drugom mesecu trazenja posla poceli smo da saljemo rezime i na hemijske pozicije, hemijski tehnicar, uklanjac hemijskog otpada, laborant...ma sve zivo vezano za hemiju i informatiku, i ovaj put dogovorili smo se da saljemo po celoj kanadi od BC do ON, pa ako cemo se seliti nema veze, bice kako bude idemo tamo gde bude posao.Poceli su da stizu pozivi iz BC i Alberte ali nije otislo dalje od telefonskog razgovora, tokom kojih je moj dragi mucao i imao jezivu tremu, nije verovao u sebe i lomio se svaki dan.Mislim da je njemu bilo mnogo teze jer je osecao da treba da zastiti i obezbedi svoju porodicu a niko nece da mu pruzi sansu. Usli smo u treci mesec trazenja posla sa preko 100 konkursa nedeljno u celoj drzavi, od toga 5 ili 6 poziva preko telefona i samo 2 intervjua uzivo.Jedan je bio da napravi nekom liku php sajt sa prodavnicom,samo on ne zna php, a drugi da provodi 6 sati dnevno vozeci kamion on Kitchenera do Toronta i nazad sakupljajuci opasan hemijski otpad za kompaniju koja ga reciklira, a ostalih par sati popunjavaci papire.Nisu ga primili.
Sredinom avgusta stigao je odgovor iz softver kompanije u Torontu koja radi statisticki biznis program za velike kompanije, poslali su mu test sa 5 zadataka i dali mu 12 sati da ih uradi i vrati, ako budu zadovoljni pozvace ga na drugi test i intervju.Tri zadatka bila su pisanje koda i SQL querija a 2 dizajniranje prikaza statistickih podataka na osnovu onih koje su poslali, podelili smo domaci i ja sam pocela da crtam statistiku i dashboard a on da resava zadatke, oko jednog je tako zapelo da smo test vratili samo 15 minuta pre isteka roka, izgleda da su bili zadovoljni jer je dobio sansu za intervju i drugi test, odmah sledece nedelje.
Na samom razgovoru bilo je nekoliko njih pred komisijom koju su cinili vlasnik kompanije kanadjanin, sef odeljenja za rad sa klijentima(kineskinja bivsi emigrant) i glavna za informaticki odsek (rumunka bivsi emigrant), uradio je test pristojno sa jednim zadatkom koji nije znao, jos uvek je mucao i imao tremu i problem da se izrazi na stranom jeziku, sto su mu nekako i progledali kroz prste jer su bili impresionirani uspehom u skoli.Onda su se uhvatili za onaj jedan zadatak koji nije znao...u ocajanju im je odgovorio, dajte mi par sati i google i resicu i taj zadatak, smozden da je to mozda odgovor koji ce ga pokopati jer zaista nije znao taj deo, ali oni su odjednom poceli da se smeju i rekli mu da bas takav stav traze jer nema smisla da trosis vreme na nesto sto je neko vec uradio ako mozes brze da pomognes klijentu i ustedis vreme i novac snalazeci se kreativno i pametno.
Pruzili su mu sansu.Pitali su ga za koliko para zeli da radi, on je rekao za 16 ili 17 $ na sat ne zeleci da se preceni u strahu da ce ga odbiti, iako to nije neka satnica u informatici, oni su rekli ok i dali mu 22$ na sat (iako nisu morali).Pitali su ga kad moze da pocne i on je rekao odmah, nasla sam mu sobu u podrumu nekog palestinca na drugom kraju grada na mesec dana dok ne sredim selidbu za nas i ne pronadjem stan. Radno vreme u firmi je bilo od 9 do 6, on je odlazio u 8 a ostajao do 9 uvece, posle bi se prikljucio na komp u firmi da radi od kuce do 2 nocu, mislim da je u to vreme provodio u proseku 16 sati za racunarom a mozda i vise, radeci i uceci non stop.
U narednih 6 meseci nastavio je istim tempom, vikendom je radio od kuce (iako se vikendom ne radi) a ponekad je subotu popodne provodio u firmi jer je imao kljuc.Za 3 meseca je dobio prvu povisicu, za 6 meseci drugu, iako je bio najmladji po stazu tamo a stariji od drugih po godinama najbrze je isao napred, kada je posle 8 meseci njegova sefica isla na mesec dana u Kinu, njega je odabrala da je menja i vodi odeljenje, iako je bilo ljudi koji rade u odeljenju vec 3 godine, tada je radio jos vise i trazio od sefice drugog odeljenja da mu da da vodi i bazu podataka kada mu je kolega koji je to radio otisao u drugu firmu, da bi i to naucio da radi, jer to niko nije znao od njegovih kolega a on je bio spreman da radi dva posla za jednu platu samo da bi prosirio svoje iskustvo.Da li treba da objasnjavam da sam ga vidjala samo iza ekrana i kad ide da spava, a da je dete bilo moje, na -22 isli smo peske do lekara sa temperaturom jer on nije smeo da izadje iz firme, ne zato sto mu nisu dali, nego zato sto nije hteo da trazi izlaz...da se ne zamera.Svaki praznik je radio, naravno dobrovoljno niko ga nije terao, sam se javljao.
A ljudi sa kojima je radio su bili fantasticni, dobri, dolazili su nam u kucu, pomagali mu maksimalno.Kada je odlazio odatle (zato sto smo hteli da izadjemo van toronta, na vecu platu i laksi posao) rekli su mu da su mu vrata uvek otvorena jer se dokazao, a klijenti sirom sveta sa kojima je radio poslali su mu reference, plakala sam dok sam ih citala.
Posle 6 meseci na novom poslu, svi ga obozavaju, nikad nikom nije rekao necu ili ne mogu, nije se namrstio ni na jedan posao, pre neki dan je isao da pomogne ljudima u starackom domu preko puta njegovog radnog mesta iako to nema veze sa njegovim poslom.
Mi zivimo verujuci da ako dobro cinis dobrim ti se vraca, ovde to nekako funkcionise bolje nego tamo jer vecina ljudi zaista veruje u to.Zato iskreno verujem da srecu treba zasluziti i da ona ne pada s neba.
Djole kaze, zavist valja i zasluziti....



Emigranti moraju da znaju vise i da rade duplo vise od Kanadjana, mozda i troduplo da bi se dokazali bar u pocetku dok ne stanu na noge, to je cinjenica, i to je jedini nacin da pokazes koliko vredis.Druga opcija je da otvoris svoju firmicu i mesetaris pa kako se ko snadje.

A sto se intervjua tice, e pa cujem da su ovde i tamo nebo i zemlja.
moju drugaricu sa diplomom ekologa tamo na birou uce da ne sme da pita za platu jer ce se poslodavac uvrediti, kao da ona planira da radi za kikiriki...
Kanadjani prvo zele da znaju koliko smatrate da treba da zaradjujete, ako se precenite nevalja, ako se potcenite tu nesto nije u redu, garant nemate pojma cim niste proverili satnice za vasu struku...i nece vas uzeti u obzir.
Druga stvar koju zele da znaju je vase obrazovanje i iskustvo, zatim kakav ste kolega i sta vas sef misli o vama (a ljudi su ovde jezivo iskreni) i ako malo zabrljate nece se ustrucavati da kazu istinu, niko nikog ne pokriva, kao tamo.
Dosta ima psiholoskih pitanja tipa kako bi ste reagovali na neku situaciju na poslu.
Za intervju se treba jako dobro spremiti, bukvalno uciti kako da ga prodjes i odradis dobro jer ima puno njih koji traze posao pored tebe a ti moras da dokazes da si najbolji.I u ovakvim strukama gde se trazi jako znanje, cesti su i testovi ako ste pocetnik ili novodosli iz neke druge zemlje.
Jednom mu je jedan kolega koji je tek poceo da radi u toj firmi rekao "zasto toliko radis, cinis da mi ostali izgledamo lose" (taj inace nije radio ni svoj deo posla vec ga je uvaljivao drugima) posle su se zalili na njega i nakon 3 meseca dobio je otkaz.Taj stav uradicu koliko moram, ovde ne prolazi.Nema drzavnih firmi gde se mesta nasledjuju po rodjenju i rodbini...ako donosis novac kompaniji vredis ako ne donosis niko nece gubiti na tebi.
Drugi put je neki magistar nauka iz Rusije dosao na intervju i satima na tabli resavao onaj zadatak ( za google koji je namerno stavljen u test) i nisu ga primili, s obrazlozenjem da bi gubio vreme na stvari koje vec postoje na internetu resene, covek je hteo da dokaze kako je pametan i sve moze da resi sam, a u kompaniji gde je vreme novac a klijenti cekaju resenje u roku od 48 sati nema vremena za teorisanje...parola snadji se, pitaj kolegu, pitaj google, iskopaj na netu, uci usput.

Kanada jeste takva, uzmi il ostavi.
Mislim da smo donosili cudne odluke i rizikovali tu i tamo, ponekad smo i pogresili, ponekad smo morali da stisnemo zube ali uvek smo se trudili da budemo dobri, i nocas dok sam razmisljalao tome kako tamo ako padnes u blato gaze te da ostanes dole i guraju ti glavu u blato da te udave da nikad ne ustanes iz ciste mrznje, zavisti i obesti, i kako se ljudi hrane tudjom nesrecom a mrze tudju srecu a kako ovde imaju samilosti da pomazu beskucnicima i narkomanima, pruzaju ruku svima, podrzavaju one koji su pali da ustanu, i vikendom idu da im sluze rucak u javnoj kuhinji...shvatila sam neke stvari.
Odlucila sam da pokusam iz sve snage da postanem vise kao takvi ljudi jer mislim da je njihov nacin ispravan.
Prosle nedelje je u mom rodnom gradu po prvi put u istoriji sleteo labud na jezero u centru grada, odusevljenje je bilo toliko da su ga mediji slikali i snimali...10 minuta posle reportaze izasli su djaci iz obliznjih skola, osnovci i srednjoskolci i zasuli belu pticu kamenjem, perje se obojilo u crveno...a oni su se smejali i navijali naravno.
Da je moje dete to uradilo to bi za mene kao roditelja i ucitelja bilo porazavajuce do suza.Tamo je to skoro postalo normalna pojava, stavise zivotinje su zadnje na listi koliko je rasprostranjena okrutnost prema ljudima.Dosta dugo su me uveravali da je to u redu jer su ljudi sami krivi za svoju nesrecu i odgovorni za svoj neuspeh, ako nisu dovoljno jaki da se izbore ko im je kriv, tako sam i ja ucena da verujem- svako se brine o sebi i svom zivotu i odgovoran je za svoj uspeh ili neuspeh ne treba da krivi druge ili da ocekuje pomoc ako nije sposoban sam da nesto uradi, u Kanadi mi se misljenje o tome polako menja, iz ove perspektive nije bas tako bar ne u potpunosti, i nije sve tako crno ili belo, postoji i siva.

...............................................................................................................................

na onooj listi sa plusevima i minusima imigracije koju svima predlazem da sastave, evo nekih od minusa

1. Imas samo sebe i svog partnera i nikog vise, ako se okrenete jedno protiv drugog u teskim vremenima onda nemas nikog, zivot ce se pretvoriti u prebacivanje i pakao...osim ako imas porodicu ili rodbinu ovde da ti pomognu
2. para imas koliko si poneo, ako to ode snalazi se ako imas od koga, mi nismo imali
3. radices najgore i lose placene poslove u pocetku bez obzira koliko si obrazovan ili pametan, koliko radnog iskustva imas
4. nemas kome da ostavis dete ni kad ides kod lekara ni na razgovor za posao
5. vrtic kosta oko 1000$ mesecno
6. kola kostaju od 200$ do 600$ mesecno, osiguranje plus gorivo
7. minimalac je 10$ na sat i u nekim gradovima (vecim) ne pokriva troskove zivota porodice
8. karta u onom pravcu kosta u proseku 1500$, duplo vise nego kada neko dodje odande
9. mozda ces morati da odustanes od svoje struke-diplome-zvanja-plate i nacina zivota zauvek ili privremeno zavisi
10.pocinjes od nule ponovo, nemas namestaj, posao, dom...nista, cak ni prijatelje
11. svaka tvoja odluka i rizik moze lako da se okrene protiv tebe
12. mozda ti se nece svideti nova sredina i nacin zivota jer nije ni nalik na staru
13. mozda ce se bracni drug ili deca okrenuti protiv tebe jer nisu zeleli ovakav zivot i toliko promena
14. mozda ces shvatiti da Kanada ipak nije bajka kakvom je zamisljas vec tezak rad i licni izbor...pa ces se razocarati
15. mozda ce biti tesko prilagoditi se na novu sredinu i mozda sve nece biti dovoljno da ubije nostalgiju za starim zivotom....
16. necete moci da posetite roditelje, rodbinu, prijatelje mozda godinama i mozda necete moci da im pognete kad dodje vreme...
17......dopisite sami........

po izboru citalaca :)

- ako se materijalno ne ostvarite onoliko koliko ste ocekivali-sanjali da cete, mozete upasti u bedak, ili smatrati da niste uspeli u kanadi

- ako ne dozvolite sebi da prevazidjete vecito poredjenje dve zemlje i jednu zaboravite a na drugu se naviknete, necete imati mir

Job search...is a job itself.

Mozda sam izgubila pojam o tome koliko sam stvari napisala na ovom blogu, ovo je neki 120ti post i bice uskoro 110.000 poseta, pa nisam bas ocekivala da postanem tako "globalna" ali drago mi je da znam da je nekom zapravo pomoglo nesto sto je procitao.

Imala sam par pitanja sto se tice trazenja posla pa posto sam trenutno tu negde u toj prici, evo najpopularnijih linkova.
ako vas zanima sansa za zaposlenje u nekom polju statistiku mozete proveriti ovde
http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?lang=eng&cid=1
plata/prosek

http://www.wowjobs.ca/salary.aspx

Job search


http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?cid=5003&lang=eng

jobbank.ca
monster.ca
workopolisa
wowjobs.ca
http://www.careerbeacon.com/
http://www.eluta.ca/search?q=&l=&radius=50&advanced=1&ef=7

IT jobs


https://www.procom.ca/
http://www.randstadtechnologies.ca/

http://www.itjobs.ca/en
http://www.canadait.com
http://www.it-careers.ca/jobboard.htm

Za ostala zanimanja ...google i napred :)



Toronto novine

http://www.novine.ca/zaposli-se/

Konacno !!!!

7 meseci i 2000 $ kasnije, uspela sam da se izborim da mi priznaju deo obrazovanja odande,
danas sam dobila licencu za rad sa decom predskolskog uzrasta u Kanadi,
sada sam registered ECE.
Za one koji nisu u toku, u srbiji sam imala diplomu vaspitaca, diplomu ucitelja i licencu da predajem engleski u nizim razredima osnovne, sto sam i radila uglavnom.
Ovde sam uspela da mi priznaju diplomu vaspitaca, sto je nivo koledza i sto mi dozvoljava da otvorim svoj vrtic kod kuce ili da radim pri vrticu ili skoli, ono sto mi je najbitnije ovaj korak me dize iznad minimalne satnice i otvara mi nove mogucnosti.
Posto je to komplikovan i skup proces, nisam sigurna da cu pokusavati sa drugom diplomom, mozda cu gledati da upisem ovde nesto ako mi se ukaze prilika i ako budem imala vremena :) ipak se vise kotira ovdasnje obrazovanje.
U svakom slucaju jos jedan korak napred, presretna sam.

Druga stvar koja je bitna je da sam pobila tvrdnje svih onih koji su mi govorili da od toga nema nista jer znaju nekog ko je pokusao i nije uspeo...sad znate nekog ko je pokusao i uspeo.
Treba vremena, para i zivaca ali eto, nekom i uspe.
Sve i da priznaju pola obrazovanja ili 2 trecine pa opet nije sve baceno, ne kreces od nule, znam da je lekarima i medicinarima mnogo, mnogo teze, ali ako ne zelis da budes od onih koji dodju ovde i kazu sto su me uvezli zbog glupave diplome kad ne mogu da radim u struci, stavis diplomu u fioku i uhvatis metlu...onda ne znas sta bi bilo da si pokusao da uradis nesto sa tom diplomom.
Priznajem da sam bila na ivici zivaca da pocnem da pljujem sistem, koji je ocigledno totalno komplikovan sto se tice tih priznavanja diploma i ostalog, ali u ovom slucaju daje mi nadu da ljudi koji su spremni da se cimaju i izbore sa sistemom ipak imaju neke sanse da im se prizna makar deo obrazovanja.
U svakom slucaju pokusala sam i eto srece, uspela sam.
Eh, sad jos samo famozno kanadsko iskustvo :))))))

Bosanac u Americi:Dva života po cijeni jednog

preuzeto sa neta

Za Omera Hadžiselimovića,biti imigrant u SAD znači iskusiti i nazadovanje i podmlađivanje. Konstantno “prevodeći” između svog starog i novog života, ipak smatra da na nekom dubljem nivou razlike počnu iščezavati.

Kada postanete imigrant, ili ste izgubili ili ste na putu da izgubite mnogo toga: svoju zemlju, svoj jezik, svoju kulturu, svoje prijatelje. Međutim, i dobijete mnogo toga: novu zemlju, nove spoznaje, novo iskustvo, a možda i nove prijatelje. Zbog napetosti između izgubljenog i dobijenog – ili između minusa i plusa na vašem životnom računu–imate osjećaj kao da živite dva života, jedan koji ste ostavili iza sebe, i drugi koji trenutno živite. Niste u potpunosti napustili stari život, niti ste u potpunosti prihvatili novi.

Kada sam sa porodicom stigao u Ameriku, ne samo da smo promijenili kontinent već cijeli svijet, a to je uvijek praćeno teškoćama. Bilo mi je teško uprkos činjenici da je moj profesionalni život duboko povezan sa zemljom u koju smo imigrirali: Bio sam profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Sarajevu, i moja akademska oblast su bile američke studije, izučavanje Sjedinjenih Američkih Država. Na mojim predavanjima u Sarajevu, nastojao sam da objasnim američku kulturu i istoriju sebi i svojim studentima – težak zadatak u oba slučaja – ali mi se dopadao stalni izazov poređenja američke kulture sa vlastitom. Moj pristup se sastojao iz toga da uvrstim materijal iz istorije, književnosti, umjetnosti, jezika, geografije, antropologije, i svega drugog iz čega bi se mogla vidjeti i razumjeti suština Amerike.

Uvijek me je fasciniralo koliko se Amerika razlikuje od mog dijela svijeta da sam dugo o njoj mislio kao o nečemu neobičnom i egzotičnom – s njenim artefaktima, sportovima, obrazaca ponašanja, od malih stvari do velikih. Ova neobičnost Amerike je bila, siguran sam, ono što me privuklo američkim studijama. Jedne prilike sam sastavio katalog uočljivih razlika koje neko ko dolazi iz jugoistočne Evrope primjećuje u Sjedinjenim Državama: prozori koji se otvaraju prema gore i prema dolje, kao giljotina, a ne otvaraju se prema unutra, okrugle ručke na vratima umjesto kvake; mreže na vratima i prozorima; voda u klozetskim šoljama; drugačije ploče na električnom šporetu; različite mjerne jedinice i veličine; različit napon struje; više statičkog elektriciteta; fontane sa pijaćom vodom; relativno odsustvo duvanskog dima; sportovi kao što je ragbi i bejzbol; prazne ulice; travnjaci ispred kuća (i kosilice, koje daju tipičan, neizbježan američki zvuk, za razliku od, na primjer, jednako neizbježnog zvuka kojim se u Evropi označava puni sat na radiju); tapete sa gustim šarama za razliku od laganih šara ili praznih tapeta; zidni kalendari umotani u celofan i nalik na stare LP albume; skraćena imena radio stanica; kraći ali širi papir za štampanje.

Postati imigrant kada ste već odrasla osoba (recimo, srednjih godina ili stariji) je naročito teško jer vaš prethodni život ometa onaj imigrantski na mnogo neočekivanih načina. Tako se moja dva života, onaj u Bosni (ili bivšoj Jugoslaviji), i ovaj drugi ovdje, u Americi, konstantno sudaraju, i ja uvijek upoređujem svoje dvije zemlje, uvijek “prevodeći” iz jedne u drugu. To naravno važi i za moju jezičku situaciju, moj lingvistički identitet, jer uvijek nešto prevodim između svog maternjeg jezika i engleskog. “Prevodim” između svoja dva života i na druge, možda manje značajne načine. Evo nekoliko primjera, još uvijek moram stati da razmislim da li se datum kao npr. 08.06.06 odnosi na 6. avgust ili 8. juni (kao što bi bilo u Evropi), ili da li se Dan sjećanja ili Praznik rada slavi u maju (pošto je u drugim dijelovima svijeta Praznik rada većinom 1. maj), ili koliko je neko visok kada se mjeri stopama i inčima, ili koliko je 98°F, često još toplije zbog vlažnosti vazduha, u stepenima celzijusa, i da li se može porediti sa bilo čim iz mog ranijeg iskustva (ne može).

Čim postanete imigrant, sve se bespovratno promijeni oko vas: prostor, priroda, vrijeme, ljudi– čak i vrijeme. Ovo posljednje – vrijeme – se okrene protiv vas: u novoj zemlji i u novom životu, uvijek ste u zaostatku; želite da budete u toku sa dešavanjima, da budete ukorak sa drugim ljudima jer se toliko toga desilo kada vi niste bili tu. Očajno su vam potrebne sve moguće praktične informacije, tako da stalno postavljate pitanja, a zbog toga se uglavnom osjećate neupućeni, u zaostatku i neprilagođeni. Američko društvo je zatvorenije u onom fundamentalnom informativnom smislu: kao novajlija, nećete saznati stvari o ljudima (pojedincima, njihovom privatnom životu i odnosima moći među njima) tako lako kao drugdje. U Americi, u tom smislu, osjećate da ljudi generalno ne znaju mnogo jedni o drugima, da desna ruka ne zna šta lijeva radi, takoreći. Ali, začudo, zbog ovog stanja neznanja u kojem se nađete, takođe se osjećate mlađe, kao mlada osoba koja postavlja osnovna pitanja, i daje vam osjećaj novog početka, učenja i istraživanja,osjećaj inicijacije. A to što počinjete od nule vas drži budnim.

Za razliku od toga, kada ponovo posjetite staru zemlju, uprkos promjenama koje vidite, vaše lično vrijeme kao da je stalo onog trenutka kada ste otišli, jer se sjećate tamošnjeg života koji je sada trajno fiksiran u vašem sjećanju. Tamo ste vi onaj stari (ili barem tako zamišljate) jer niste proživjeli promjene koje su se tu desile. I tako vas vaši stari prijatelji, poznanici i rođaci vide – kao onog starog; šta raditi i kako živite u novoj zemlji ih zapravo i ne zanima – gotovo da ne postoji znatiželja u vezi sa vašim novim životom. Iz praktičnih razloga, vi ste za njih nestali. Istinski ste "otišli na zapad ", kako kaže stara izreka: "otići na zapad " je u Americi bila metafora za umiranje. I pitate se da li su ljudi oduvijek bili tako samodovoljni ili su takvi postali samo u odnosu sa vama.

Imigranta, psihološki, vuče nazad prema kući sila sjećanja, što je velika interferencija (smetnja) i nešto što tvrdoglavo naseljava njen ili njegov novi svijet. Interferencija je takođe lingvistički termin koji opisuje prepreke koje vam postavlja vaš maternji jezik kada nastojite naučiti strani jezik – uvijek vam stoji na putu, vuče vas nazad, otežava vam usvajanje neobičnih novih zvukova i redoslijeda riječi, na primjer) Ovo sjećanje na stare stvari kod mene često započne kao vizuelna predstava, kao slike; tako, na primjer, kada gledam jezero Mičigen, koje je blizu mjesta gdje sada živim, moja podsvijest se usmjeri prema Jadranskom moru, velikoj i dobro poznatoj vodenoj masi iz mog prošlog života i zemlje, ili kada vidim tamno plave oblake kako se nakupljaju na ovdašnjem horizontu, na ravničarskom srednjem zapadu, često mi se učine kao planine u daljini, kao one što okružuju moj rodni grad. Ovdašnje visoke stambene zgrade, sa identičnim malim balkonima, ukazuju na tijesne stanove, zgrade koje nikad nisam cijenio kao arhitekturu evociraju uspomene na staru zemlju, osjećaj zajedništva i bliskosti među ljudima. I – što je možda najčudnije – kada namirišem dim iz cigarete, što je mnogo rjeđe nego u staroj zemlji, a inače ne podnosim pušenje, to me istog trenutka vrati u staru zemlju i moj raniji život.

Sve ovo je, naravno, nostalgija, taj stalni pratilac imigrantskog života. Iako se radi o univerzalnom ljudskom osjećanju, nostalgiju je teško precizno definisati, a to potvrđuje interesantna lingvistička činjenica: ovaj koncept se različito koristi u različitim jezicima. Riječ nostalgija, kako nas Milan Kundera podsjeća, potiče od grčke riječi nostos (povratak) i algos (patnja) – otuda, patnja zbog nemogućnosti povratka. Ali njeni različiti oblici i nijanse u značenju su mnogobrojni u evropskim jezicima (i ne koriste svi isključivo grčku riječ), opisujući čežnju za domom, bol zbog odsustva, usamljenost ili neznanje o dešavanjima u domovini (španski añoranza, añorar – od lat. ignorare).

Zbog udaljenosti i doživljene promjene, imigrantu se dom čini boljim i slađim nego što uistinu jeste, dobijajući novu, veću vrijednost. Ovaj osjećaj se može javiti kada se vratite u svoju staru zemlju: kada sam u svom rodnom gradu Sarajevu u kratkoj posjeti, miris vazduha u ljetnoj noći me opija i ne može se porediti ni sa čim u Americi, i ona brda obrasla borovinom izgledaju ljepše nego ikad prije sada kad živim negdje drugo. Ali nostalgija je ponajviše osjećaj da vam nedostaju ljudi, oni sa kojima sam radio, živio i dijelio referentni okvir. Nedostaje mi gradski život Sarajeva, njegov specifični smisao za humor, njegova ironija, i blaga i oštra, i njegova otvorenost ka svijetu. (Ali većina toga je svakako uništena nedavnim ratom, tako da moja nostalgija u ovom slučaju nije samo geografska već i istorijska – čežnja za prošlošću, što je još jedna vrsta nostalgije. Bosna, za mene, postaje zemlja sjećanja, da posudim frazu kojom Denis de Rougemont's opisuje Evropu –"la patrie de la mémoire.")

Nostalgija je, iako stvarno osjećanje, takođe prijatna laž. "Koliko nam lijepa mora biti naša zemlja kada se gleda i osjeća izvana!" piše španski pisac Miguel de Unamuno. Jedan drugi pisac, dobitnik Nobelove nagrade V.S. Naipaul, nudi u svom romanu Zavoj na rijeci, praktičan lijek za nostalgiju – a to je često putovanje avionom:
Avion je sjajna stvar. Još uvijek ste na jednom mjestu kada stignete na drugo. Avion je brži od srca. Stižete brzo i odlazite brzo. Ne žalite previše. [...] Možete se vratiti mnogo puta na isto mjesto. Prestajete žaliti za prošlošću. Vidite da je prošlost nešto što postoji samo u vašem umu, da to ne postoji u stvarnom životu. Gazite po prošlosti, gnječite je. U početku je to kao gaženje po bašti. Na kraju ipak samo gazite zemlju.

Apsolutno putovanje, čini se, apsolutno uništava nostalgiju. U ovom slučaju, dvojnost imigrantskog života uistinu postaje stvarnost, i možda ne tako bolna: dva života se mogu živjeti gotovo simultano, ne konsekutivno. Ali ovaj lijek za nostalgiju – često putovanje avionom – zna biti skupo. Samo bogatiji ga mogu priuštiti. Poznajem jednu Sarajku koja živi u Sjedinjenim Državama i često leti kući vikendom, u posjetu majci i na bosansku hranu. To je zasigurno drugačije iskustvo egzila od, na primjer, onog što su mnogi Jevreji koji su izgnanii iz Španije 1492. iskusili u Bosni, gdje su generacijama čuvali ključeve svojih kuća, nadajući se povratku; mnoge porodice su generacijama čuvale ključ i svoju vjeru, španski jezik i svoje pjesme.

Postoje i drugi lijekovi za nostalgiju i nedaće imigrantskog života pored čestih letova kući – ili bacanja starog ključa od kuće. Jedan je vrijeme, koje liječi sve, kao što znamo, a drugi je imigrantov svjestan napor da prihvati novi život onako kako dolazi, racionalno i pozitivno, kao što ljudi u ovoj zemlji vole reći – pozitivno je velika riječ koja odražava američki kulturalni optimizam, barem sve do nedavne ekonomske krize. Slično tome, imigrantova glavna dilema – kako postići podnošljiv balans između dva života, balans između gubljenja sebe u novoj kulturi i izdvajanja iz nje – se često riješi na prirodan način: i zadržavanjem i prihvatanjem, zadržavanjem starih načina koje želiš ili možeš zadržati, i prihvatanjem novih načina koje želiš ili možeš prihvatiti. Amerika, sa svojim slobodama, je oduvijek bila dobra u tome, dozvoljavajući toliko slobode u privatnom životu ljudi, za neke se to odnosi na religiju, jezik i druge lične sklonosti, ili njegovanje “neameričkih” aktivnosti kao što je poslijepodnevni drijemež. U mojoj porodici smo zadržali naš jezik, ali naravno koristimo engleski sa drugima i van kuće, i ne vidimo problem u tome. Ne vidimo problem u tome da započnemo rečenicu na bosanskom i završimo je na engleskom, ili obrnuto. Upoteba dva jezika je zasigurno prednost, koja se ogleda i u tome što na taj način vježbamo mozak. (To vam takođe omogućava da tračate druge ljude u njihovom prisustvu.) Takođe, ja koristim oba jezika kada se predstavljam i kažem svoje ime, jer morate koristiti dva glasovna sistema kada to radite – engleski i bosanski/hrvatski/srpski. Možete zamislite kakav izazov predstavlja moje prezime ljudima sa kratkotrajnom pažnjom. Paradoksalno, moje prezime, koje izgleda zastrašujuće na papiru, tigar od papira, može se lakše izgovoriti na engleskom nego moje ime, koje je komplikovanije jer nije u skladu sa engleskom fonetikom.

To je vedrija strana, ali egzil vam donosi i mnogo nevolja (život vas stavi gdje vam je mjesto – ili to učini Amerika), ali vam takođe ponudi određene nagrade, duplu perspektivu i svjež uvid, kao što reče pisac Edward Said; nudi vam mjesto na margini nove kulture, gdje imate priliku da vidite više od onih u centru, to jest, izvornih pripadnika te kulture. To mjesto na margini vam takođe daje određenu slobodu i mogućnost samospoznaje. Poljsko-američka spisateljica Eva Hoffman, i sama imigrantkinja, ide čak dalje od Saida kada primjećuje da egzil u modernim vremenima, i u postmodernoj teoriji “postaje [...] seksi, glamurozan, interesantan” i da su "nomadizam i dijasporizam postali pomodni izrazi u intelektualnom diskursu " jer konotiraju "prednosti nestabilnosti, marginalnosti, odsustva i autsajderstva ". Ali Hoffman nas upozorava da su privlačnost i glamur imigracije praćeni sa mnogo bola i gubitka.

Tako, kao i mnogi drugi noviji imigranti koji su došli u ovu zemlju kao odrasli ljudi, živim svoja dva života, i to radim i konsekutivno (prvo sam živio tamo, a sada živim ovdje) i simultano (iako sada živim ovdje, mentalno živim i tamo). Živim dva života po cijeni jednog, a to, trgovačkim rječnikom, nije loša pogodba. Ali čak sam i u Bosni živio dva života na neki način: jedan je bio moj svakodnevni, "pravi" život, a drugi je bio moj profesionalni život, koji je bio usmjeren ka Americi. Nekada sam posmatrao Ameriku iz Bosne; sada posmatram Bosnu iz Amerike, dok u čitanju, istraživanju i pisanju prelazim sa američkih studija na balkanske studije. Nekada sam bio bosanski amerikanista; ovdje postajem američki bosnista. Uvijek je uzbudljivije proučavati ono što je udaljeno. Ali u drugom smislu, moja praktična, predavačka karijera je ostala ista, sem ove razlike: ranije sam predavao engleski Bosancima; sada ga predajem izvornim govornicima.

Što duže živim u Americi, moje dvije zemlje-ili života- počinju da se spajaju i prepliću; to jest, moja nova zemlja sve više počinje da izgleda kao moja stara zemlja. Stvari i događaji ovdje, kao i moj stav prema njima, postaju déjà vu. Pitam se da li je to psihološka varka ili proces istinskog prilagođavanja. Šta, ili ko se promijenio? Ja? Moje sjećanje na staru zemlju? Nova zemlja? Sve navedeno? Izgleda da je istina da se ljudska priroda i priroda stvari pokažu ispod površnih razlika: kako vrijeme prolazi i kako novina i romantična slika o Americi blijede, vidim i doživljavam ovdje više toga što me podsjeća na stari život. Dvije zemlje postaju slične u dubljem, univerzalnom smislu – što je i utjeha i razočarenje.


Iz Arhiva BUKE


Original u EUROZINE

Prevela i prilagodila Milica Plavšić

Cenzus i porez

http://www.cbc.ca/news/canada/story/2012/02/08/census-2011-main.html

Po novom cenzusu dve trecine porasta stanovnistva od 2006 ( 2 miliona ljudi) cine uvezeni emigranti.
Podaci pokazuju da Ontario gubi skilled worker profesionalce dok je Alberta udvostrucila priliv istih, Saskacevan takodje.Sve vise Kanadjana se seli na zapad u potrazi za poslovima tako da je Kalgari trenutno grad sa najvecim rastom sto se tice firmi i poslova.
http://www.cbc.ca/news/interactives/cp-census/
http://www.montrealgazette.com/technology/Census+Canada+growth+rate+leads+population+hits+million/6119664/story.html

Gledala sam i reportazu gde se ljudi u Kalgariju zale na jeziv nedostatak stanova i ogromne cene smestaja pa ko ide tamo neka se dobro informise o cenama i mogucnostima da se ne bi neprijatno iznenadio...


Sada je vreme predaje papira za obracun poreza,
izmedju ostalog imate pravo da trazite povracaj poreza ako vam deca idu na neki sport ili umetnost, za selidbu zbog posla, i na nezaposlenog supruznika itd vise o tome kad dodje vreme za to mozete naci ovde.
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/txnf/menu-eng.html

i ovde naravno

http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/t1gtrdy/menu-eng.html

Lepo vreme nas prati i dalje, minus skoro da i nismo imali.Igralista su vikendom puna, klizalista takodje, ove godine nismo ni osetili tu kanadsku zimu :)
Zbog nasih cestih selidbi pocinjem pomalo da se osecam ko onaj mujo u kanadi :) ali ne mogu da kazem da mi ne prija, i redovno sam besna kada cujem da su cene u GTA opet skocile...ovaj put za 12%, iskreno ta gramzivost i bezobrazluk trgovaca tj preprodavaca nekretnina me toliko nervira da potajno zelim da im taj naduvani balon cena pukne u facu.
Jedna soba za 300.000 $ je ludilo, za te pare predjite mapu ruralnog ontarija i naci cete vile sa imanjem...ali one nisu u GTA.
Ljudi se snalaze tako sto kupe kucu za milion i onda iznajmljuju podrum za 1000 dolara, sto podize cene stanovima jer podrumi su uvek najjeftinij i najgori po meni nacin stanovanja, desava se ne retko da su bucni i hladni iako izgledaju lepo na oko, a nikad ne znate kakav je vlasnik kuce...Ali sa ustaljenim prilivom od 100.000 ljudi godisnje ne verujem da ce nedostajati ovcica za sisanje.
u svakom slucaju GTA je mesto gde imate jezero, plaze, sume i ski centre sve na pola sata od grada i vrlo je lepo i sredjeno, ima posla i ulaze se u grad, jednino je skolstvo pretrpano sto se oseti posebno po vrticima zbog ogromnog priliva imigranata, da se ne ponavljam stalno :)
Moram jos da vidim i Otavu o kojoj svi poju hvalospeve da joj Toronto nije ni do kolena :)))))


http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=02&dd=19&nav_id=583893

Bolje spreciti nego leciti...

Obicno me kritikujete kada gundjam o losim stvarima na koje cete naici, hteli ili ne dolaskom ovamo.Zato cu pustiti nekog drugog da to radi umesto mene,Ovaj sajt uzmite sa zrnom soli, mogu samo da vam kazem da je recimo ovaj clanak za nas ispao tacan
http://www.dsc-gc.com/bills.php
vec nekoliko puta smo se svadjali zbog stvari koje su nam naplatili a da ih nismo trazili ili nemamo pojma nasta misle na racunu,pogotovo sa bellom,
ovo je cinjenica takodje i ja sam sa losom dijagnozom cekala 2 meseca na pregled a to je jos i brzo...a u ER cete cekati od 3 do 6 sati na hitan pregled, mada su bolje sanse u walk in klinikama u njima u proseku cekam 5 minuta ali ne rade sve preglede.
http://www.dsc-gc.com/medical.php
I ovo je istina...
http://www.dsc-gc.com/adopt.php
i ovo je istina jel...otprilike 99% pocne u nekoj fabrici na traci pa dokle izguraju...
http://www.dsc-gc.com/afterarrival.php

za ostalo nisam sigurna, ali eto cisto da upozorim na neke "sitnice" koje je mozda moguce preduprediti...i pokusati izbeci ako je moguce.

Mix 'n' match

Kao sto rekoh, postovi ce se prorediti jer ja imam vise obaveza i malo sam u frci a na moju zalost i komp mi polako riknjava u zadnje vreme, doduse izgurao je dobrih 5 godina tako da je za laptop vec "mator" :)

Ulaskom u ovu godinu ulazim u drugu godinu boravka ovde.
Napisala sam ranije da je potrebno oko 2 do 3 meseca da se naviknemo na novu sredinu, e pa dodala bih da je potrebno oko 2 godine da zaboravimo staru...Kada nisam u dodiru sa desavanjima tamo (a stvarno nisam) kada ramisljam o zivotu i buducnosti ovde, ponekad u nervozi oko neke situacije cujem sebe da govorim da je tamo ( kada je u pitanju ta stvar) bilo bolje i sama sebe prenerazim...Znam da posle godinu dana svi imigranti koji slete nestanu sa foruma i ostalih "drustvenih" stranica,znam i zasto, iskreno i mene ponekad smara da pisem na blogu, imam osecaj da sam isrpla teme i ispala iz tokova novih imigracionih pravila, nemam nikakve motivacije niti potrebe da to pratim vise, manje vise smo vec "stari" imigranti i jedino jos cekamo drzavljanstvo, ostalo je sve nekako tu.
Nas zivot se ovde razvija takvom brzinom da smo isto tako brzo zaboravili da za 2 godine tamo ne bismo mrdnuli sa mesta, a mozda i koji korak unazad...LJudski mozak je jako cudna stvar, iako imam odvratnu naviku da do detalja pamtim lose stvari i situacije, od kad se bebac rodio i od kad smo dosli desava mi se upravo suprotno, jako brzo zaboravljam kako izgleda zivot drugde.
Kanada te razmazi, iako to ne primetis i mnogi se mozda nece sloziti sa mnom. Zivot ucini da zaboravis.
I da neko ne bi upao u trip da sam nostalgicna ( ne daj boze), samo pravim uvod u to kako otprilike izgleda zivot kada vise ne moras da razmisljas o gubitku posla, krizi i politici.
Umesto da brine o tome da li cemo ostati gladni na ulici i bez buducnosti, moj dragi brine o tome koji smer u svom polju bi mu najvise odgovarao, uci za ispit i razmislja u kom gradu bi mogli da zivimo posle Londona, i kakvu nekretninu zeli jednog dana, i koliko bi voleo da ima vecu sledecu satnicu...Zabavlja me njegov novosteceni optimizam :), zato mu udaram kontru svojim pesimizmom ponekad ( ali samo sale radi, oni koji me znaju ne bi me nazvali pesimistom samo opreznom), ne volim da dizem ocekivanja unapred da se ne bih jaakoo razocarala kasnije, kanadski optimizam se ponekad sudara sa mojim realizmom ( ali ja sam odrasla u drugacijem svetu sa drugom vrstom vaspitanja i iskustva).Nazalost i njima se to nekad obije o glavu, kao ovde u Londonu sa tom fabrikom koja ih je izbacila na ulice, jos uvek setaju oko kapija u neverici da su izgubili poslove, novac a slede i kuce...nisu verovali da moze nesto lose da im se desi ako ne prihvate manje satnice.
Dakle, da se vratim na temu, kako to izgleda skoro 2 godine kasnije.
Zivimo u kuci (townhouse) koju rentamo za oko 850 $,parking 25$, placamo sami svoje racune za struju od 50 do 70 $ i plin od 70 do 100 $ zavisno od grejne sezone, ako slucajno uplatimo vise vracaju nam u avgustu kada rade reviziju, na gorivo nam odlazi 300$ mesecno na hranu i ostalo oko 1000.Sve u svemu, trosimo negde izmedju 2500 i 3000 mesecno u zavisnosti od toga koliko putujemo okolo i sta kupujemo.Ne stedimo puno ni na cemu jer smo shvatili da cemo sacekati malo sa kupovinom nekretnine iz 3 razloga, jedan je -relativno smo novi i jos uvek na jednoj plati pa nam banke bas ne nude povoljne hipoteke, drugi je planiramo jos da se selimo a nema svrhe da kupujemo nesto da bismo ziveli tu 6 meseci i onda opet prodavali...i treci je licne prirode.
Slazem se sa svima ovde koji nam savetuju kupovinu kao najlogicniji sledeci korak, ali i dalje mislim da je na nama konacna odluka kad, sta, kako i gde.
Prvih par meseci u Kanadi su nam prosli u magli odusevljanja i straha, jurnjavi za poslom i novcem i jezivoj stednji, prva godina u Kanadi je izgledala slicno, sa vrlo malo mira i vremena za nas i puno osvrtanja i stednje, od kad smo se preselili ovde sve se promenilo, imamo vise vremena za nas, vise slobodnih dana i praznika i manje stedimo.
Shvatili smo neke stvari, obozavam optimiste koji zadnjih 10 godina prognoziraju da ce cene nekretnina pasti u Torontu... :)keep dreaming.
Razgovori sa prijateljima i poznanicima se svode na to ko je gde bio, ko je sta kupio, kakvu hranu pripremamo i gde su najbolje namirnice, gde se nesto moze naci povoljnije i tako...i koja mesta ko planira da poseti na leto. Mogu da zamislim kako je odsecen covek od one stvarnosti koju je napustio tamo posle jos vise godina provedenih ovde.
Priznajem da nemam apsolutno pojma sta se tamo desava ili ne desava, kako se zivi i ostalo, koji su aktuelni skandali...izgubila sam sve teme za razgovor sa ljudima odande jer odavno nisam u toku sa desavanjima :)
Mozda cu postati jedna od onih koja poseti srbiju posle 10 godina sa gomilom para i odusevi se kako je tamo super provod i zivot hehhehe, salu na stranu mislim da bih se sita isplakala da mi neko kaze da moram da putujem u tom pravcu u skorije vreme.
Neko je poslao vrlo lep link, pa evo
http://www.emedjimurje.hr/obrazovanje/zasto-sam-odlucila-reci-zbogom-hrvatskoj
Neverovatno mi je i sad kako se ta dva naroda povremeno mrze iako su prosli isto i sad su u istoj situaciji, i drago mi je sto se to ovde ne oseca, ili bar ja nikad nisam osetila.
Trazim vrtic za klinca, liste su od par meseci do godinu za full time, to mu dodje svaki dan od ujutru do 5 ili 6 popodne, part time je 1 ili 2 dana u nedelji i mislim da ima mesta bar ovde gde sam gledala.Vrtici po Londonu su ok, ima kuvane hrane i uzine, neki imaju i prevoz a cene su od 700 do 1000 za full time zavisno od uzrasta, u Torontu vecina vrtica ne nudi rucak i cene su od 1200 pa navise...opet zavisi sta i gde nadjes jer obicno nema mesta.Grad London ima svoj program za subsity pa ne mogu da se prijavim pre nego pocnem da radim, opet za razliku od Toronta gde mozete da se prijavite i ako samo trazite posao.

Da odgovorim na pitanje
Sto se opcija za obrazovanje tice, zavisno od grada u kom se smestite imate uglavnom jedan ili 2 koledza u manjim gradovima i gomilu u vecim, svaki od njih ima svoje cene i svoje programe tako da je jedini nacin pregledati sve kurseve, cenovnik i ostalo i videti sta vam odgovara,
dalje neki koledzi ce priznati jednacenje ili transfer iz drugih zemalja preko dve institucije koje to rade World Education Services ili WES u Torontu i Icas http://www.icascanada.ca/home.aspx
ali to morate proveriti i ispregovarati sa koledzom i sluzbama licno pri upisu.

Savetujem svima da maksimalno koriste usluge emigrantskih organizacija,koje su besplatne, znatno cete olaksati sebi jer ce vam reci na sta sve imate pravo, npr studentski kredit , zajam, pomoc itd
https://osap.gov.on.ca/OSAPPortal/en/PostsecondaryEducation/OSAP/WhatisOSAP/WhatAidProgramsAreAvailable/index.htm
evo jos jednog korisnog sajta
http://www.ontariocolleges.ca/FindProgram

Trenutno koristim pomoc organizacije Access u Londonu, ali koliko znam imaju kancelarije i u Torontu,
http://www1.toronto.ca/wps/portal/toronto/landing?vgnextoid=d4851b3cf98d1310VgnVCM1000003dd60f89RCRD&vgnextfmt=default

http://triec.ca/

http://www.ontarioimmigration.ca/en/after/index.htm

Ako vec nemate pojma sta vam se desava i niko oko vas ne zna nista vise da vam kaze, lepo put pod noge u par organizacija koje drzava debelo placa da bi vam dali dragocene informacije i pomogli ako mogu, osim toga pri nekim imate kurseve jezika i vrtice za imigrante i obavesteni su o uslovima za zaposljavanje/studiranje kada su emigranti u pitanju, vecina njih radi svoj posao kako treba, mene je YMCA u Kiceneru odusevila, tamo smo vakcinisali klinca dok nismo imali kartone i zdravstveno, vodili ga kod zubara i stvarno su nam podigli moral.

Sto se zdravstvenog tice,
prva 3 meseca niko od nas ga nije imao, koliko znam ni ostali nisu uzimali privatno, malko smo rizikovali :D

Tuzno je kako ni u cemu ne napreduju i uspevaju osim u sportu, i posle svih ovih pobeda sledi rasprodaja igraca...mozda da stave politicare na igralista a sportiste u vladu, bar jednima nesto ide od ruke i srca :)

I za kraj moj omiljeni macak