U protekla dva dana sam pregledala nekih 200 koledza, cene, programe uslove za upis i jednako sam izgubljena kao i prvog dana kada sam pocela da razmrsavam klupko zvano kanadsko skolstvo, od tih 200 oko 194 je privatno...cene su toliko razlicite da jedan isti program od 32 nedelje na jednom kosta 4000 a na drugom skoro 8000...
Jos me boli glava i peku oci od ekrana, i stalno imam osecaj da nista nisam uradila, osim toga pola programa koje nude su po mom poimanju smesni jer jos uvek ne razumem ovdasnji nacin zivota, npr. dekorater prostorija ili torti, zasto neko treba da pljune 5000 dolara za to? ili novinar, ili fashionista sta god im to bilo a lici mi na fashistu, ili animator, dizajner video igrica...administrator kancelarijske dokumentacije...gomila lepih naziva za glupave stvari, pretpostavljam da se bebisiter naziva menadzer za edukaciju i razvoj podmladtka ili tako nesto, i da ako vec nisu smislice i cetvorocifreni kurs za to.
Problem je sto ne mogu da pronadjem savetnika, a zvala sam gomilu skola, da mi kaze sta bi za mene bilo najbolje ...ne uzmite za zlo sto iz mene govori ironija i umor, vracam se "poslu", kad konacno sazvacem sve i saznam vise sescu pa cu napisati...
spisak svih privatnih koledza u ontariju, kliknite na link sa imenom koledza da vidite programe i cene u ponudi
https://www.riccpcc.serviceontario.ca/pcc/CommandServlet?command=publicreport&config=pccProgram3Html.xml&parm_type_1=STRING&parm_value_1=EN&parm_type_2=STRING&parm_type_3=STRING&parm_value_2=&parm_value_3=
Wednesday, January 26, 2011
Friday, January 21, 2011
Prica u slikama :) jer mi nedostaje lepo vreme...
Road to nowhere by ~silycat3 on deviantART
Storm above by ~silycat3 on deviantART
Glory by ~silycat3 on deviantART
Autumn by ~silycat3 on deviantART
Looks like it's time to go by ~silycat3 on deviantART
Sun flare by ~silycat3 on deviantART
Emerald waters by ~silycat3 on deviantART
He loves me not by ~silycat3 on deviantART
Two in love by ~silycat3 on deviantART
Symetry by ~silycat3 on deviantART
Here comes the sun by ~silycat3 on deviantART
Circles and colors by ~silycat3 on deviantART
Chemical industry by ~silycat3 on deviantART
Hot coffe by ~silycat3 on deviantART
Sqall
slika je sa ovog bloga gde mozete videti neke slicice zivota u torontu pravih kanadjana :)
ps u pitanju je istopolni par, 27 godina zajedno...
http://tomatoesfromcanada.blogspot.com/
Danas smo imali cast da osetimo sta stvarno znaci sqall,ubuduce kad cujem tu rec na prognozi ne izlazim napolje.
Vetar koji siba svom snagom na minus 6 i nosi majusne cestice poluotopljenog snega koje ti se lepe za lice i kozu i peku kao hiljade iglica, ruke ne osecas a oci su ti pune suza i vetar je gde god da se okrenes neumoljiv i jeziv.Vilica ti se ukoci od hladnoce i dodje ti da places jer ne mozes ni napred ni nazad, kolica su se zaglavila u meki sneg i bljuzgavicu bebac urla a ja moram do lekara na razgovor...uzas jedan od vremena.Posto su jos pre nekog vremena stigli rezultati tog rutinskog pregleda za nove pacijente a ja sam odlagala posetu jer znam da mi nije nista i da nemam razloga da idem po lekarima plus u sezoni gripa da pokupim nesto tamo dok cekam, konacno im je dojadilo i rekli su da dodjem danas da zavrsimo s tim, i tako sprzio nas je vetar, oboje smo crveni ko rakovi.
Pre podne su zatvoreni mnogi putevi, bilo je gomila udesa i od tog belog vetra bukvalno nevidis ispred sebe, posle 3 popodne sve je nestalo kao rukom odneseno i sinulo je sunce kao da se nista nije desilo, obican zimski dan...
.......................................................................................
POkusavam da pronadjem neki program od godinu dana, kurs ili nesto sa vecernjim casoovima i po povoljnoj ceni za neki posao koji se ovde trazi. Dosad sam skontala da su uvek aktuelne 2 ili 3 stvari, zdravstvo, informatika i kancelarijski i bankarski poslovi tipa sluzbenik ili racunovodja itd.
Cene kurseva krecu se od 3500 cad do 8000 po semestru zavisno od skole i vrste kursa.Posto svaka skola ili koledz formira svoj cenovnik ne mogu da generalizujem jer su cene vrlo razlicite.Meni bi najvise odgovarala opcija od jedne godine, to je 2 semestra sa po tri predavanja nedeljno uvece od 7 do 10 i subotom, mada izbor je vrlo uzak i sumnjiv, u smislu da ne znam sta bi radila sa kursem animatora ili kriminalnog ponasanja.Razlog je to sto su kursevi ovog tipa osmisljeni za ljude koji vec rade u struci ali hoce da se doskoluju i kreirani da odgovaraju kao dopune odredjenoj struci ili profilu koji ja nemam i treba tek da "osvojim".
Nemam mnogo vere u to da ce biti nesto od mojih diploma, bar ne dok smo ovde mada cu pokusati i sa tim nesto da uradim, Toronto godisnje primi 100 hiljada emigranata, trecinu koja dodje u zemlju, ovde su i taksisti prakticno magistri...
Ima jos jedna stvar, saznala sam zasto su moji stariji profesori govorili da sve lose dolazi sa zapada, mada se to tamo tek pocelo siriti odskora...i ovde je gomila instant koledza mahom iz Usa koji ti za godinu dana uzmu gomilu para za predavanja sumnjivog kvaliteta i daju certifikat koji mnogima nije opravdao ulozeno.Bar 3 non stop reklamiraju na TV, pogledala sam im sajtove, nista posebno a onda sam slucajno trazeci preko gugla naisla na niz negativnih komentara, pricama o prevarama i nezadovoljnim studentima i tuzbama, ovo se mahom odnosilo na trios ili everest kako se sada zove koledz mada verovatno ih ima jos.Jako lici na pricu sa onim nasim tamo bk i instant menadzmentom, das pare dobijes diplomu i sta onda?
Dobra stvar je sto na vecini oglasa za posao ne traze posebnu skolu , nego mahom pise neka skola ili odredjeni stepen obrazovanja, ali opet ne bih da dam pare na glupost...pogotovo sto to nije mala suma.
Kad sam kod toga, ovaj sajt (preko njega je i aca nasao posao) vam je majka za Kanadu, osim toga ima i posebnih sajtova koji nudi poslove tek pridoslim emigrantima,nisu sjajni ali cisto da se prebrodi zacarani krug sa kanadskim iskustvom, nekome ce mozda doneti srecu kao nama.
http://www.jobbank.gc.ca/Intro-eng.aspx
http://www.hireimmigrants.ca/how/5
Eh, jedan u nizu paradoksa ovde, da bi radio u Kanadi moras da si radio u Kanadi...isto je i sa diplomama uvezu diplomirane lekare i sestre koji onda moraju nazad u skolu i ne mogu da rade ovde, ili ja ili bilo koji sretnik koji nije hemicar, informaticar ili nesto slicno...zato kazem nijedan sistem nije savrsen.
Ali to je vec klasika, stara prica da se ne ponavljam, nekome ocigledno to odgovara jer kako brzo menjaju zakone i poreze ovo su mogli da srede za 5 minuta jednostavnom promenom akreditacija, samo onda bi fakulteti izgubili toliko puno para....
Postoje krediti za studente https://osap.gov.on.ca/OSAPPortal, i neke olaksice za novodosle ali kada se odlucite na taj korak internet ce vam biti najbolji nacin da saznate sta vas zanima, evo nekih linkova...
http://www.icascanada.ca/home.aspx#
http://plar.org/
http://www.utoronto.ca/
http://www.toronto.ca/quality_of_life/universities_colleges.htm
http://www.settlement.org/sys/faqs_detail.asp?faq_id=4001174
http://www.cnmag.ca/current-issue/948-more-bridges-for-immigrants
Umorila sam se, toliko od mene za danas...sredio me ovaj sqall :)
Gallery: Jan. 28 snow squalls
Thursday, January 20, 2011
Hm....? kad porastes kaz'ce ti se samo (Zmaj)
Toliko vas koji bolje poznajete Kanadu od mene ostavi ovde poruke tipa vidi se da nemam pojma kako ovde stvari stoje itd...ne sporim, stvarno nemam pojma, nikad nisam ni imala jer jedno je kad nogom nisi krocio na drugi kontinent i imas neku medijsku ulepsanu sliku u glavi a drugo je kada sletis na aerodrom i pogledas kroz prozor i pomislis O boze....sta je ovo?
Nisam mogla da imam pojma jer mi niko nikada nije rekao sta me ceka, niko nije nasao vremena da napise na netu ili da mi isprica kako je stvarno ovde (a pri tom ne mislim da je lose, ili uglavnom nije lose), niko nije uzeo 5 minuta da tolikim ljudima koji dolaze kaze e bice ti lakse ako uradis ovako ili nemoj da radis to i to, ili jer znas da imas prava na to i to...ta snishodljivost tipa ccccccccccccc nije ta Kanada takva kakvom je ti vidis zaista nije na mestu, uostalom toliko puta sam vas pozvala da mi posaljete svoju pricu i misljenje, svet postoji i van moje tacke gledista, pa koga ne mrzi i ko hoce da podeli svoja iskustva vezana za Kanadu nega gostuje na blogu jednostavno posaljite tekst na mail koji je u profilu i to je to, ja cu ga objaviti.
....................................................................................
Uvek sam mislila da ako uspemo da stvorimo zivot ovde najgora stvar koja moze da mi se desi je da moje dete pomisli da se vrati tamo, ali onda smo za kratko vreme shvatili da nije on taj koji ce imati bilo kakav interes za zemlju koju ni ne poznaje, vec da smo mi ti koji ce biti "rizicni".
Procitala sam u zivotu preko 7000 knjiga, neke stvari sam verovatno naucila, neke uspela da shvatim,medjutim ima jedna stvar koja me jos uvek muci kada poredim mesta za zivot na planeti i zemlje uopste, koja je to velika razlika izmedju socijalizma, komunizma i kapitalizma. Neko bi rekao da je to lako, ali meni se stalno cini da je na ovaj ili onaj nacin to vrlo slicno i da se sve te neke ideje koje opisuju te sisteme vrlo utopijske jer covek koji zeli da prezivi je sebican po prirodi i gleda prvo sebe i svoj opstanak, mozes mu ispirati mozak koliko hoces ali instikt je u vecini slucajeva jaci (osim tamo gde su generacijama ispirali mozgove ljudima i stavili zid oko njih kao sto je Severna Koreja).
Kada neko kaze rec kapitalizam ja uvek vidim Carli Caplina kako trci kroz tockove masine u onom njegovom filmu...to je smesno i cudno ali tako je.
Pa sad, u svakom sistemu nesto nevalja, u svakom sistemu postoji nacin da neko drugi ima vise koristi i para od tebe...zivot je isuvise kratak da bi se lupala glava u vezi sa stvarima koje ne mozes promeniti ili su van tvog shvatanja sveta.
Zasto mi se ovakve misli neprestano motaju po glavi, iz prostog razloga sto citam Acinu literaturu za posao i ponekad me prodje jeza od onoga sto oni sa odusevljem opisuju...kako izmeriti produktivnost svake pojedine dimenzije kompanije, kako svesti radnika na satnice i brojeve, na ucinak i korisnost datoj kompaniji, to sve direktori zovu kej pi aj, key performance indicator...veliki brat je odavno tu.
Moderna vremena su snimljena 1936, svaka cast Caplinu njegova futuristicka vizija je apsolutno tacna.Dobro, ako je to taj mravinjak kapitalizma, koji onda film najbolje opisuje one druge sisteme?
Za komunizam cu nominovati film nacionalne geografije koji moze da se meri sa najboljim psiho hororima, o zivotu u Severnoj Koreji,
svaki put kad mi nesto smeta pomislim dobro je sto se nisam rodila tamo ili u nekoj africkoj banana republici, zivot bi mi bio pakao...:) slava velikom vodji ...
Socijalizam sudeci po onome sto pise u wikipediji ne postoji...http://hr.wikipedia.org/wiki/Socijalizam
ovo sto tu pise je smesno, pazi da sam ja radnik u fabrici i da mi je neko da u ruke da poboljsam svoj polozaj verovatno bih uradila sto i svaki posten direktor starog sistema povecala sebi platu i smanjila posao, hehehe kakav optimizam, salim se ali nisam videla primer da gomila ljudi moze da upravlja necim i donosi odluke u opstu korist svih bez totalnih raskola, da pojednostavim, kada nam je "cenjeni" psiholog iz beograda drzao seminar o resavanju konflikta medju decom u razredu, na nase zgrazanje rekao je kratko i jasno, deca su copor a copor mora da ima vodju, ako ih vidite da se makljaju ostavite ih da zavrse i vide ko je najjaci ili najpametniji jer oni moraju da znaju ko je vodja, i ako ih prekinete i kaznite oni ce se opet negde makljati posle skole da vide ko je najjaci...jer coporu treba vodja :))
I zasto se gnjavim ovim dosadnim razmisljanjem o sistemima i politici, pa nekako pokusavam da skontam gde spada ovaj sistem u kom sam sad jer iako deluje uredjeno na prvi pogled kad malo zagrebes vidis da i ovde ima rupica i propusta kao i svuda, neko mi je rekao da sam dosla u socijalnu drzavu sta god mu to znacilo i ja pokusavam da razumem tudje slike zivota...da li je bolje drustvo ili sta, mislim zdravstvo je slicno na moju veliku zalost, kazu da je americko horor, ne mogu da zamislim...svakako ima vise mogucnosti da nadjes posao nego tamo, opet mozda manje nego negde drugde...kad sam kod toga koja bi zemlja bila najidealnija za zivot i rad po vama?
Mi glasamo za Nemacku :)) ali iz cistog dugogodisnjeg sentimenta.
Kanada je kapitalizam tu nema sumnje sa nekim dozama humanosti tu i tamo.Oni koji su ziveli u razlicitim sistemima duze od mene i radili u istim mozda mogu da kazu gde su slicnosti i razlike i sta je bolje.Isto tako ja sam videla mozda par gradova u Kanadi i to samo u Ontariju a ona je ogromna i raznolika izmedju 2 mora,prelepih planina, glecera i ravnica, glupo je reci da sam videla Kanadu ili da znam nesto o njoj, to je kao kad bi posetio Bec pa rekao sad znam kakva je Evropa...
Nisam mogla da imam pojma jer mi niko nikada nije rekao sta me ceka, niko nije nasao vremena da napise na netu ili da mi isprica kako je stvarno ovde (a pri tom ne mislim da je lose, ili uglavnom nije lose), niko nije uzeo 5 minuta da tolikim ljudima koji dolaze kaze e bice ti lakse ako uradis ovako ili nemoj da radis to i to, ili jer znas da imas prava na to i to...ta snishodljivost tipa ccccccccccccc nije ta Kanada takva kakvom je ti vidis zaista nije na mestu, uostalom toliko puta sam vas pozvala da mi posaljete svoju pricu i misljenje, svet postoji i van moje tacke gledista, pa koga ne mrzi i ko hoce da podeli svoja iskustva vezana za Kanadu nega gostuje na blogu jednostavno posaljite tekst na mail koji je u profilu i to je to, ja cu ga objaviti.
....................................................................................
Uvek sam mislila da ako uspemo da stvorimo zivot ovde najgora stvar koja moze da mi se desi je da moje dete pomisli da se vrati tamo, ali onda smo za kratko vreme shvatili da nije on taj koji ce imati bilo kakav interes za zemlju koju ni ne poznaje, vec da smo mi ti koji ce biti "rizicni".
Procitala sam u zivotu preko 7000 knjiga, neke stvari sam verovatno naucila, neke uspela da shvatim,medjutim ima jedna stvar koja me jos uvek muci kada poredim mesta za zivot na planeti i zemlje uopste, koja je to velika razlika izmedju socijalizma, komunizma i kapitalizma. Neko bi rekao da je to lako, ali meni se stalno cini da je na ovaj ili onaj nacin to vrlo slicno i da se sve te neke ideje koje opisuju te sisteme vrlo utopijske jer covek koji zeli da prezivi je sebican po prirodi i gleda prvo sebe i svoj opstanak, mozes mu ispirati mozak koliko hoces ali instikt je u vecini slucajeva jaci (osim tamo gde su generacijama ispirali mozgove ljudima i stavili zid oko njih kao sto je Severna Koreja).
Kada neko kaze rec kapitalizam ja uvek vidim Carli Caplina kako trci kroz tockove masine u onom njegovom filmu...to je smesno i cudno ali tako je.
Pa sad, u svakom sistemu nesto nevalja, u svakom sistemu postoji nacin da neko drugi ima vise koristi i para od tebe...zivot je isuvise kratak da bi se lupala glava u vezi sa stvarima koje ne mozes promeniti ili su van tvog shvatanja sveta.
Zasto mi se ovakve misli neprestano motaju po glavi, iz prostog razloga sto citam Acinu literaturu za posao i ponekad me prodje jeza od onoga sto oni sa odusevljem opisuju...kako izmeriti produktivnost svake pojedine dimenzije kompanije, kako svesti radnika na satnice i brojeve, na ucinak i korisnost datoj kompaniji, to sve direktori zovu kej pi aj, key performance indicator...veliki brat je odavno tu.
Moderna vremena su snimljena 1936, svaka cast Caplinu njegova futuristicka vizija je apsolutno tacna.Dobro, ako je to taj mravinjak kapitalizma, koji onda film najbolje opisuje one druge sisteme?
Za komunizam cu nominovati film nacionalne geografije koji moze da se meri sa najboljim psiho hororima, o zivotu u Severnoj Koreji,
svaki put kad mi nesto smeta pomislim dobro je sto se nisam rodila tamo ili u nekoj africkoj banana republici, zivot bi mi bio pakao...:) slava velikom vodji ...
Socijalizam sudeci po onome sto pise u wikipediji ne postoji...http://hr.wikipedia.org/wiki/Socijalizam
ovo sto tu pise je smesno, pazi da sam ja radnik u fabrici i da mi je neko da u ruke da poboljsam svoj polozaj verovatno bih uradila sto i svaki posten direktor starog sistema povecala sebi platu i smanjila posao, hehehe kakav optimizam, salim se ali nisam videla primer da gomila ljudi moze da upravlja necim i donosi odluke u opstu korist svih bez totalnih raskola, da pojednostavim, kada nam je "cenjeni" psiholog iz beograda drzao seminar o resavanju konflikta medju decom u razredu, na nase zgrazanje rekao je kratko i jasno, deca su copor a copor mora da ima vodju, ako ih vidite da se makljaju ostavite ih da zavrse i vide ko je najjaci ili najpametniji jer oni moraju da znaju ko je vodja, i ako ih prekinete i kaznite oni ce se opet negde makljati posle skole da vide ko je najjaci...jer coporu treba vodja :))
I zasto se gnjavim ovim dosadnim razmisljanjem o sistemima i politici, pa nekako pokusavam da skontam gde spada ovaj sistem u kom sam sad jer iako deluje uredjeno na prvi pogled kad malo zagrebes vidis da i ovde ima rupica i propusta kao i svuda, neko mi je rekao da sam dosla u socijalnu drzavu sta god mu to znacilo i ja pokusavam da razumem tudje slike zivota...da li je bolje drustvo ili sta, mislim zdravstvo je slicno na moju veliku zalost, kazu da je americko horor, ne mogu da zamislim...svakako ima vise mogucnosti da nadjes posao nego tamo, opet mozda manje nego negde drugde...kad sam kod toga koja bi zemlja bila najidealnija za zivot i rad po vama?
Mi glasamo za Nemacku :)) ali iz cistog dugogodisnjeg sentimenta.
Kanada je kapitalizam tu nema sumnje sa nekim dozama humanosti tu i tamo.Oni koji su ziveli u razlicitim sistemima duze od mene i radili u istim mozda mogu da kazu gde su slicnosti i razlike i sta je bolje.Isto tako ja sam videla mozda par gradova u Kanadi i to samo u Ontariju a ona je ogromna i raznolika izmedju 2 mora,prelepih planina, glecera i ravnica, glupo je reci da sam videla Kanadu ili da znam nesto o njoj, to je kao kad bi posetio Bec pa rekao sad znam kakva je Evropa...
Saturday, January 15, 2011
Sneg **********
Nije da se bas nista ne desava ovih dana ali praznici su prosli, zivot se vraca u normalu i uglavnom smo zavejani jer ponekad ume da padne i po 30 cm snega za dva dana i nema sanse da mrdnes osim kolima.Doduse svaku noc se trude da ociste i trotoare i puteve ali ujutru opet napada taman dovoljno da ne mogu da guram kolica a bebac jos nece da saradjuje kada ga vodim za ruku, ima preko 15 kila i ne pada mi na pamet da ga nosam okolo ledja mi otpadose, u zadnje vreme se malo navikao ali cim vidi dugme ili sijalicu gotovo je po njemu mogli bi citav sat da visimo na semaforu i pritiskamo dugmice za prelazak na opstu "radost" vozaca koji ionako mile po losem vremenu.
Nekim acinim kolegama treba i po 2 sata do posla i jos vise od 2 nazad jer kad svi krenu kuci u isto vreme na inace brzom auto putu mozete nonsalantno procitati knjigu i popiti kafu ili odgledati film dok se pomerite pola kilometra, a jos kad pada sneg...secam se da sam se cudila pre par godina kada mi je devojka iz svedske pricala kako ona putuje na posao nekih 160 km na slican nacin, ja jesam putovala dosta do posla ali najdalja relacija mi je bila 20tak km a to nije ni blizu ovom gradu u kom jedna ulica ima preko 100km, zato sam sretna sto smo upotrebili logiku da je bolje da nadjemo posao pa onda stan u blizini jer posle 12 sati pred ekranom i za telefonom ko jos zeli da provede 2 u kolima? Ne karikiram to za radno vreme, ono je od 9 do 6, ali aca nikada jos nije dosao kuci pre 7, a obicno dolazi i kasnije, vecera i opet sedne da radi od kuce...i verovatno ce morati jos vise, ne zato sto ga neko tera ili placa nego zato sto mora da se trudi duplo vise nego kanadjanin rodjen i skolovan ovde da dokaze da nesto vredi, svaki indijac ili kinez koji dodje duplo je vredniji i revnosniji od svih odavde jer mora da se opravda i da uspe, zna da nema nazad i da nema nikog da mu pomogne ovde ako sklizne, isto tako zna da ako ti je pruzena sansa uhvati je sa sve cetiri i ne pustaj.
isto tako smo odmah saznali da je ova godina za ucenje, od januara se opet sve okrenulo na to da ja moram da resim svoje probleme a on da uci za drugo radno mesto ako zeli da napreduje, to znaci manje piskaranja na netu a vise na papiru.Moracete da mi oprostite ali dala sam sebi zadatak da ucim i verovatno ce se blog svesti na jednom nedeljno ili takvo nesto kad stignem...zao mi je ali jednostavno moramo napred a ima toliko puno posla i ucenja.
Imali smo goste ovih par vikenda i lepo smo se proveli, ipak dani pocinju da lice jedan na drugi kako samo zimi umeju.Necu da gnjavim sa pricama o losim navikama i komsijama, danima nismo mogli da disemo od smrada vutre u hodniku, nocas su pravili zurku u stanu iznad do 6 ujutru...jedva cekam da se opet selim negde u neki mirniji kraj a mislila sam da mi je dosta selidbe za ovaj period...stvarno mrzim metropole, kad si mrav u rupi od 5 miliona mrava zivot uopste nije zabavan niti mozes da se pravis da to ne utice na tebe, mozes da se pretvaras kao mi i da ceznes za nekim mirom koji je godinama daleko od tebe i u nekom drugom gradu, jedina uteha mi je sto znam da ce doci i taj momenat ,bar ako se ja pitam.
shvatila sam i zasto ljudi koji stignu nestanu sa foruma i neta, posle nekog vremena svet tamo dole *a ne znam zasto je srbija tamo dole)_prestane da biva bitan i da postoji za njih tj nas, ni vesti ni novine nista ne postoji a cela prica o tamo ostaje daleko iza nas jer se vidik grana u hiljadu novih prica, prepreka, problema i resenja koja moraju da se odrade sad i odmah i ovde...
Nekim acinim kolegama treba i po 2 sata do posla i jos vise od 2 nazad jer kad svi krenu kuci u isto vreme na inace brzom auto putu mozete nonsalantno procitati knjigu i popiti kafu ili odgledati film dok se pomerite pola kilometra, a jos kad pada sneg...secam se da sam se cudila pre par godina kada mi je devojka iz svedske pricala kako ona putuje na posao nekih 160 km na slican nacin, ja jesam putovala dosta do posla ali najdalja relacija mi je bila 20tak km a to nije ni blizu ovom gradu u kom jedna ulica ima preko 100km, zato sam sretna sto smo upotrebili logiku da je bolje da nadjemo posao pa onda stan u blizini jer posle 12 sati pred ekranom i za telefonom ko jos zeli da provede 2 u kolima? Ne karikiram to za radno vreme, ono je od 9 do 6, ali aca nikada jos nije dosao kuci pre 7, a obicno dolazi i kasnije, vecera i opet sedne da radi od kuce...i verovatno ce morati jos vise, ne zato sto ga neko tera ili placa nego zato sto mora da se trudi duplo vise nego kanadjanin rodjen i skolovan ovde da dokaze da nesto vredi, svaki indijac ili kinez koji dodje duplo je vredniji i revnosniji od svih odavde jer mora da se opravda i da uspe, zna da nema nazad i da nema nikog da mu pomogne ovde ako sklizne, isto tako zna da ako ti je pruzena sansa uhvati je sa sve cetiri i ne pustaj.
isto tako smo odmah saznali da je ova godina za ucenje, od januara se opet sve okrenulo na to da ja moram da resim svoje probleme a on da uci za drugo radno mesto ako zeli da napreduje, to znaci manje piskaranja na netu a vise na papiru.Moracete da mi oprostite ali dala sam sebi zadatak da ucim i verovatno ce se blog svesti na jednom nedeljno ili takvo nesto kad stignem...zao mi je ali jednostavno moramo napred a ima toliko puno posla i ucenja.
Imali smo goste ovih par vikenda i lepo smo se proveli, ipak dani pocinju da lice jedan na drugi kako samo zimi umeju.Necu da gnjavim sa pricama o losim navikama i komsijama, danima nismo mogli da disemo od smrada vutre u hodniku, nocas su pravili zurku u stanu iznad do 6 ujutru...jedva cekam da se opet selim negde u neki mirniji kraj a mislila sam da mi je dosta selidbe za ovaj period...stvarno mrzim metropole, kad si mrav u rupi od 5 miliona mrava zivot uopste nije zabavan niti mozes da se pravis da to ne utice na tebe, mozes da se pretvaras kao mi i da ceznes za nekim mirom koji je godinama daleko od tebe i u nekom drugom gradu, jedina uteha mi je sto znam da ce doci i taj momenat ,bar ako se ja pitam.
shvatila sam i zasto ljudi koji stignu nestanu sa foruma i neta, posle nekog vremena svet tamo dole *a ne znam zasto je srbija tamo dole)_prestane da biva bitan i da postoji za njih tj nas, ni vesti ni novine nista ne postoji a cela prica o tamo ostaje daleko iza nas jer se vidik grana u hiljadu novih prica, prepreka, problema i resenja koja moraju da se odrade sad i odmah i ovde...
Thursday, January 6, 2011
Blogovi
Kao sto rekoh, kada me mrzi da pisem ja cu vam naci sta da citate :)
blogovi o imigraciji i zivotu u kanadi
http://correresmidestino.com/tag/how-to-find-a-job-in-canada/
http://thezieglersblog.com/
http://engberts-kaya.com/
http://howtoliveincanada.com/
blogovi o imigraciji i zivotu u kanadi
http://correresmidestino.com/tag/how-to-find-a-job-in-canada/
http://thezieglersblog.com/
http://engberts-kaya.com/
http://howtoliveincanada.com/
Networking
Belina boli...to je bila jedna od "genijalnih" tema za pismeni u gimnaziji, razredni nas je terao da povezemo sa tom temom sve sto osecamo u vezi sa belinom i bolom itd...neki su spominjali zubare u belim mantilima, lekare, neki sneg i hladnocu, odsjaj sunca na ledu koji ti grci oci, prazninu, bilo je tu bas mastovitih odgovora, ja naravno nisam odabrala tu temu, moj favorit je bio njegosev stih "svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli dusi blagorodnoj" koliko je tada bilo "gradje" za primere tiranstva i zlobe devedeset i neke dok smo s vremena na vreme sedeli u klupama, izmedju strajkova i protesta.
Danas su pocele da veju one prave debele perjane pahulje koje lenjo potiskuju vazduh oko sebe dok padaju poput zavese na grad, peckale su nas po kozi i licu na minus dva dok smo zmirili i meni se vratila ta tema u glavu, belina boli...bebac koji jos nije dosao u dodir sa skolom i istinama o zivotu je veselo pruzao ruke iz kolica i hvatao pahuljice pokusavajuci nekako da ih strpa usta, smejao se i vikao.
Naucni centar je bio pun skolaraca koji su bez ikakve organizacije rastrkani po grupicama tumarali okolo, nastavnica na ivici da odustane od svega je isla za njima i porazeno ponavljala - bilo bi lepo da ostanete u grupi...uopste joj ne zavidim.naucni centar je prepun igraonica i zanimljivih stvari ali nije jedina takva atrakcija ili mesto za porodice okolo.Igraonica i centara za porodice sa decom ima svuda, cak i crkve organizuju dan za majke i decu gde se svi druze i igraju i dobiju rucak ili uzinu.Komsinica ide cetvrtkom sa malim u katolicku crkvu na druzenje i igru, kaze da imaju 2 dana u nedelji organizovane aktivnosti za majke i decu.
Uvek cete pronaci nesto novo samo ako slusate i trazite. Jedina stvar do koje se ovde tesko dolazi pored posla je informacija, a ona je najvrednija. Gde ima ovo, sta i kako kupovati, gde otici po nesto, kako doci do posla, gde ima posla...sve je to bitno za nekog ko je nov ovde a sve mu je nedostupno ako je sam ili bez ideje sta i kako da trazi.Idite po ustanovama koje su pod pokroviteljstvom http://www.settlement.org/index.asp
idite na razgovor o tome kako naci posao, kako napisati rezime i cover letter, procenite svoje znanje jezika ako treba idite na kurs, cak i ako mislite da je sve to gubljenje vremena znajte da cete tamo upoznati ljude koji su se vec snasli ili se snalaze i cuti od njih gomilu korisnih informacija, i dobru i losu stranu. Ovde postoji nesto sto se zove networking ili mreza poznanika, da objasnim lakse uzecu primer, moja poznanica je dosla ovde (udala se )kad i mi, nasli su joj posao u fabrici kolaca u nocnoj smeni i krenula da uci jezik jer ga nije dobro znala, radila je sa indijkama koje je u startu nisu nesto odusevile niti su htele da imaju ista s njom, pricale su na svom jeziku i uvek je mislila da joj se smeju iza ledja, uglavnom njen opsti utisak o svemu ovde je bio negativan.Kuci se vracala autobusom ili peske u 2 nocu, komsije u kartonskoj zgradi su se non stop zalile na njih jer su bili budni do 4-5 ujutru i klobarali po stanu.Vremenom se sprijateljila sa jednom devojkom indijkom i pocela da dolazi sa njom kolima sa posla, ta devojka je uskoro pronasla bolji posao sa vecom platom u boljoj firmi i posto je tamo bilo jos mesta preporucila nju, tako da se i ona zaposlila tamo.
Kada su poceli konkursi u acinoj firmi njega su pitali da li ima nekog svog ko je dobar u IT struci da preporuci, isto su pitali i ostale i tek onda raspisali konkurs, ovde ljudi ne vole da rizikuju sa nekim ko nije proveren, ako znas nekog ko je dobar radnik i ima iskustvo a hoce nov posao ili bolju platu sef ce ga prihvatiti na tvoju preporuku, naravno ako zalozis obraz za nekoga onda ti je bolje da taj zna sta radi jer posle vise nikom neces moci da pomognes.
U svim firmama to se zove networking, neko nekog poznaje i preporuci te, naravno kod nas za to treba debela veza ili rodjak ili neko ko ce bas da ti ucini,a pritom se ni ne podrazumeva da si kvalifikovan za posao, medjutim ovde je to vise kao neki prijateljski gest tipa "ja sam ti dao sansu a ti vidi ako te zanima". Dok smo bili u Kiceneru isto tako su nam ljudi davali brojeve telefona -e ovo je moj poznanik on ima IT firmu zovi ga pa vidi jel ima mesta i tako...
MOzda ce bas neki lik koga sretnete u skoli engleskog da vam kaze da u njegovoj firmi ima konkurs ili da vam da neku drugu korisnu informaciju, zato mislim da kretati se medju ljudima i osluskivati nije gubljenje vremena to je neka vrsta brze adaptacije i ucenja kako stvari stoje, opstanak u svakom slucaju.Sta biste inace radili, ocajavali u stanu u stranoj zemlji i cekali da se nesto promeni.
I onda ima i ona strana gde se neki narodi bas drze zajedno i guraju i vuku jedni druge, npr kinezi dok se drugi nepodnose i gledaju samo sebe.Prijatelj nam je pricao da je imao dvojicu kolega iz indije, obojica dobri strucnjaci ali iz razlicitih delova i kasti, sa svim ostalim kolegama su komunicirali normalno ali jedan sa drugim nikako.Nedavno sam cula da se neki nasi ovde nude da vam kao srede neke papire za vozacku za 200 dolara ili neke prevode i gluposti, drugim recima da vas opaju kad stignete i nemate pojma.
Jos jednom cu ponoviti, ovo nije ono tamo, sve sto treba da se plati placa se kanadskim institucijama i dobija se racun a ne nasim posrednicima, prevod se moze dobiti od zvanicnog prevodioca 40 cad po papiru, prevodi od prevodilaca iz drugih drzava nisu vazeci samo kanadski prevod dobijen ovde.Sva dokumenta mozete da izvadite i sredite sami, ne treba nikom da platite osim ako ima neki fee na salteru.
Naravno da mozete da kupite diplomu nekog nazovi fakulteta iz neke nazovi krajine ili neke privatne skole za par stotona ili hiljada dolara isto kao i tamo i ovde se mogu dobiti lazni papiri odande da ste tamo bili elektricar ili trgovac ili ne znam ni ja sta, godinama su ljudi to radili i jos rade, samo ako cete tako onda bolje da ne dolazite u Kanadu jer zbog takvih gluposti ona zemlja propada a ova nikom odande ne veruje.Kako ja sad kanadjanima da dokazem da sam ja grejala stolicu godinam i zasluzila svoju diplomu kad je neko dosao sa kupljenom napravio neko cudo oni ga uhvatili i oni mi vise ne veruju iako nemam sta da krijem...isto je i za vozacke, dodje neki indijac koji nije seo u kola na ravnom putu i kaze ja bi sad da vozim sa full G u Kanadi, naravno napravi cudo i kanadjani rese da nece da se bakcu s proveravanjem nego nas sve bace u isti kos i sibnu osiguranja za nove do neba.
Stare navike tesko odumiru, to je jedan od vecih klipova u tockovima i ovde i tamo, i odnosi se podjednako na sve nacije.
Napolju je sad ono sto se zove sqall i ne vidim susednu zgradu od vejavice, vraca mi se u glavu onaj vic o bosancu i grtalici pa se smeskam, ipak nocas u 3 su po obicaju sve posolili a aleksa se navikao na sneg i kao i svakom detetu svidja mu se da se igra u njemu tako da mi ne smeta, mozda ce napadati i za sneska ovaj put.
A kakav je tek osecaj dok gledas sneg kako veje a grickas borovnice i cileanske tresnje velike crne i socne kao u sred maja, totalno nerealan.
http://www.zuzafun.com/10-unusual-christmas-trees
http://www.zuzafun.com/creative-parents
Cherry by ~silycat3 on deviantART
Danas su pocele da veju one prave debele perjane pahulje koje lenjo potiskuju vazduh oko sebe dok padaju poput zavese na grad, peckale su nas po kozi i licu na minus dva dok smo zmirili i meni se vratila ta tema u glavu, belina boli...bebac koji jos nije dosao u dodir sa skolom i istinama o zivotu je veselo pruzao ruke iz kolica i hvatao pahuljice pokusavajuci nekako da ih strpa usta, smejao se i vikao.
Naucni centar je bio pun skolaraca koji su bez ikakve organizacije rastrkani po grupicama tumarali okolo, nastavnica na ivici da odustane od svega je isla za njima i porazeno ponavljala - bilo bi lepo da ostanete u grupi...uopste joj ne zavidim.naucni centar je prepun igraonica i zanimljivih stvari ali nije jedina takva atrakcija ili mesto za porodice okolo.Igraonica i centara za porodice sa decom ima svuda, cak i crkve organizuju dan za majke i decu gde se svi druze i igraju i dobiju rucak ili uzinu.Komsinica ide cetvrtkom sa malim u katolicku crkvu na druzenje i igru, kaze da imaju 2 dana u nedelji organizovane aktivnosti za majke i decu.
Uvek cete pronaci nesto novo samo ako slusate i trazite. Jedina stvar do koje se ovde tesko dolazi pored posla je informacija, a ona je najvrednija. Gde ima ovo, sta i kako kupovati, gde otici po nesto, kako doci do posla, gde ima posla...sve je to bitno za nekog ko je nov ovde a sve mu je nedostupno ako je sam ili bez ideje sta i kako da trazi.Idite po ustanovama koje su pod pokroviteljstvom http://www.settlement.org/index.asp
idite na razgovor o tome kako naci posao, kako napisati rezime i cover letter, procenite svoje znanje jezika ako treba idite na kurs, cak i ako mislite da je sve to gubljenje vremena znajte da cete tamo upoznati ljude koji su se vec snasli ili se snalaze i cuti od njih gomilu korisnih informacija, i dobru i losu stranu. Ovde postoji nesto sto se zove networking ili mreza poznanika, da objasnim lakse uzecu primer, moja poznanica je dosla ovde (udala se )kad i mi, nasli su joj posao u fabrici kolaca u nocnoj smeni i krenula da uci jezik jer ga nije dobro znala, radila je sa indijkama koje je u startu nisu nesto odusevile niti su htele da imaju ista s njom, pricale su na svom jeziku i uvek je mislila da joj se smeju iza ledja, uglavnom njen opsti utisak o svemu ovde je bio negativan.Kuci se vracala autobusom ili peske u 2 nocu, komsije u kartonskoj zgradi su se non stop zalile na njih jer su bili budni do 4-5 ujutru i klobarali po stanu.Vremenom se sprijateljila sa jednom devojkom indijkom i pocela da dolazi sa njom kolima sa posla, ta devojka je uskoro pronasla bolji posao sa vecom platom u boljoj firmi i posto je tamo bilo jos mesta preporucila nju, tako da se i ona zaposlila tamo.
Kada su poceli konkursi u acinoj firmi njega su pitali da li ima nekog svog ko je dobar u IT struci da preporuci, isto su pitali i ostale i tek onda raspisali konkurs, ovde ljudi ne vole da rizikuju sa nekim ko nije proveren, ako znas nekog ko je dobar radnik i ima iskustvo a hoce nov posao ili bolju platu sef ce ga prihvatiti na tvoju preporuku, naravno ako zalozis obraz za nekoga onda ti je bolje da taj zna sta radi jer posle vise nikom neces moci da pomognes.
U svim firmama to se zove networking, neko nekog poznaje i preporuci te, naravno kod nas za to treba debela veza ili rodjak ili neko ko ce bas da ti ucini,a pritom se ni ne podrazumeva da si kvalifikovan za posao, medjutim ovde je to vise kao neki prijateljski gest tipa "ja sam ti dao sansu a ti vidi ako te zanima". Dok smo bili u Kiceneru isto tako su nam ljudi davali brojeve telefona -e ovo je moj poznanik on ima IT firmu zovi ga pa vidi jel ima mesta i tako...
MOzda ce bas neki lik koga sretnete u skoli engleskog da vam kaze da u njegovoj firmi ima konkurs ili da vam da neku drugu korisnu informaciju, zato mislim da kretati se medju ljudima i osluskivati nije gubljenje vremena to je neka vrsta brze adaptacije i ucenja kako stvari stoje, opstanak u svakom slucaju.Sta biste inace radili, ocajavali u stanu u stranoj zemlji i cekali da se nesto promeni.
I onda ima i ona strana gde se neki narodi bas drze zajedno i guraju i vuku jedni druge, npr kinezi dok se drugi nepodnose i gledaju samo sebe.Prijatelj nam je pricao da je imao dvojicu kolega iz indije, obojica dobri strucnjaci ali iz razlicitih delova i kasti, sa svim ostalim kolegama su komunicirali normalno ali jedan sa drugim nikako.Nedavno sam cula da se neki nasi ovde nude da vam kao srede neke papire za vozacku za 200 dolara ili neke prevode i gluposti, drugim recima da vas opaju kad stignete i nemate pojma.
Jos jednom cu ponoviti, ovo nije ono tamo, sve sto treba da se plati placa se kanadskim institucijama i dobija se racun a ne nasim posrednicima, prevod se moze dobiti od zvanicnog prevodioca 40 cad po papiru, prevodi od prevodilaca iz drugih drzava nisu vazeci samo kanadski prevod dobijen ovde.Sva dokumenta mozete da izvadite i sredite sami, ne treba nikom da platite osim ako ima neki fee na salteru.
Naravno da mozete da kupite diplomu nekog nazovi fakulteta iz neke nazovi krajine ili neke privatne skole za par stotona ili hiljada dolara isto kao i tamo i ovde se mogu dobiti lazni papiri odande da ste tamo bili elektricar ili trgovac ili ne znam ni ja sta, godinama su ljudi to radili i jos rade, samo ako cete tako onda bolje da ne dolazite u Kanadu jer zbog takvih gluposti ona zemlja propada a ova nikom odande ne veruje.Kako ja sad kanadjanima da dokazem da sam ja grejala stolicu godinam i zasluzila svoju diplomu kad je neko dosao sa kupljenom napravio neko cudo oni ga uhvatili i oni mi vise ne veruju iako nemam sta da krijem...isto je i za vozacke, dodje neki indijac koji nije seo u kola na ravnom putu i kaze ja bi sad da vozim sa full G u Kanadi, naravno napravi cudo i kanadjani rese da nece da se bakcu s proveravanjem nego nas sve bace u isti kos i sibnu osiguranja za nove do neba.
Stare navike tesko odumiru, to je jedan od vecih klipova u tockovima i ovde i tamo, i odnosi se podjednako na sve nacije.
Napolju je sad ono sto se zove sqall i ne vidim susednu zgradu od vejavice, vraca mi se u glavu onaj vic o bosancu i grtalici pa se smeskam, ipak nocas u 3 su po obicaju sve posolili a aleksa se navikao na sneg i kao i svakom detetu svidja mu se da se igra u njemu tako da mi ne smeta, mozda ce napadati i za sneska ovaj put.
A kakav je tek osecaj dok gledas sneg kako veje a grickas borovnice i cileanske tresnje velike crne i socne kao u sred maja, totalno nerealan.
http://www.zuzafun.com/10-unusual-christmas-trees
http://www.zuzafun.com/creative-parents
Cherry by ~silycat3 on deviantART
Monday, January 3, 2011
Gost na blogu - drugi deo
"Kada smo dosli u Ottawu, bilo je predvece i docekala nas je jedna Hrvatice, Dijana, koja je radila u imigraciji. Kisala je padala, a ona nas je odvezla na jedno mjesto, neka vrsta privatnog mini-starackog doma. Mala cetvrtasta zgrada sa par mini-apartmana, a jedan od njih je zakupila imigracija da mogu tu da smjeste imigrante na par dana dok se ne snadju gdje i kako. Gazdarica te zgrade je bila jedna baba, zvala se Tereza, i bila je sva istetovirana! Nama je to bilo cudno, u to doba kod nas su se tetovirali samo vojnici i kriminalci, a bila je velika rijetkost vidjeti istetoviranu zenu, pogotovo mnogo vidljivih tetovaza. Ipak, apartman je bio cist, klopa ne tako losa i bilo nam je bitno samo da se dobro odmorimo i otusiramo. U kakvim smo uslovima zivjeli za vrijeme rata..., ovo nam je u tom momentu izgledao kao raj na zemlji (iako zbog noci i kise nismo uspjeli vidjeti okolinu). Zaspasmo i u neko doba noci probudi nas neka buka, galama, sirene, skocimo i gledamo kroz prozor, kisa pada, skupilo se neke raje, neko lezi na asfaltu, izgleda izboden... Ugledasmo i teren pored nase zgrade koji ranije nismo primjetili, na njemu zgariste neke zgrade, sve onako uruseno, gorilo valjda nedavno... Tu se zagledasmo, zar je ovo raj?! Ipak, nastavismo da spavamo pa cemo vidjeti ujutro. Kad smo se digli, kisa stala te odlucismo da se mao prosetamo pjeske. Krenusmo tom ulicom gdje smo bili, sve neke, stare, stare, propale i oronule kuce, a zica... Ne mozete zamisliti koliko je zica tu bilo! Kod nas je manje-vise sve zakopano, a ovdje, u po grada, nebo je ispresjecano ogromnom kolicinom zica i to nam je prvo upalo u oci. Gledamo neke tipove, sve neke sumnjive face, gledaju nas onako ispod oka... Pogledasmo se ja i zena, zar je ovo Kanada, kukulele, gdje smo mi ovo dosli?! Prvi utisak nam stvarno nije bio bas najljepsi. Kasnije smo saznali da su nas dovezli u najgori dio grada, stari dio, koji je odmah uz rijeku preko puta Ottawe i prakticno je centar grada gdje mi zivimo, Gatinoa (Gatineau). Taj dio je bio poznat po ruznoci, losim zgradama, kurvama, prostituciji, svim vrstama droga, alkosima, a potovo po tucama jer tu su bili kafici gdje je narod izlazio, a posto je u Ontariju zakon da se sve zatvara u ponoc, ako se ne varam, a samo kad predjes rijeku sve je otvoreno jos dva sata duze (druga provinsija, drugi zakon), onda si mozete zamisliti kad vec pripiti Englezi nakon zatvaranja predju rijeku i nastave da piju u Kvebeku medju Francuzima koji ih mrze kao sto se kod nas mrze Srbi i Hrvati...
Nakon par sati dosla je Dijana da nam pomogne da nadjemo stan. Znala je par zgrada gdje uvijek izdaju stanove pa nas odvede u jednu u mnogo pitomiji dio grada. Tu su, u jednom stanu, vec zivjeli ljudi koji su htjeli da izadju i nama se njihov sta ucinio kao bonbona, odmah mi zagrizli, hocemo tu da ostanemo (bitno da ima kuhinju i kupatilo!!!). Dijana nas nagovori da je mozda ipak bolje da pogledamo jos jednu, dosta vecu, odmah preko puta ulice. Udjosmo u nju, a tu tek ostadosmo bez rijeci. Zgradu sa unutrasnjim bazenom, djakuzijem i saunom vidio sam samo na TV-u, a ova je to imala. Odmah hocemo da uzmemo stan, Dijana nas nagovara da vidimo jos par, ali ne htjedosmo. Gdje smo zivjeli ranije, ovo nam je bio raj. Kasnije smo saznali da smo dobro napravili jer nije bilo bolje zgrade u gradu, ima jos par slicnih, a osim toga ova zgrada je bila od betona jer je visoka (neboder) dok je ona prva gdje smo isli bila mala, 4 etaze i sva od drveta, sve se cuje sta se desava u okolnim apartmanima.
Kad smo uzeli stan, Dijana nas odvede do jedne prodavnice da kupimo hranu za one pare sto smo imali (ostalo nam je bilo jos negdje oko 150DM pa smo ih zamijenili za $). To nije bilo kao nas ducan, tako nesto veliko do tada nisam nikad bio vidio! Ucinilo mi se ogromno, redova koliko hoces sa 1000 vrsta hrane (sad mi je normalna radnja, a vjerovatno ih ima i kod vas, u Novom Sadu sam vidio robnu kucu "Rodic" i slicna je ovome ovdje). Gledamo cijene, sve nam se cini jeftino, a nismo imali pojma da se sve racuna u librama (lbs, pound) i to je 454g, manje od pola kile... Racunamo mi i punimo kolica, ali kad smo dosli na kasu, racun se digao mnogo brze nego sto smo mi sracunali... Nije nam bilo jasno o cemu se radi te smo, na kraju, morali nesto stvari i da ostavimo jer nismo imali dovoljno para. Dijana nam je objasnila gdje smo se zeznuli Cheesy.
Da bismo mogli da zivimo, drzava nam je dala socijanu pomoc koja nije velika, ali dozvoljava da platis stan i hranu i osnovne potrepstine. Za nas je bilo ponizenje biti na socijali (kod nas su samo Cigani to primali!), ali nismo imali izbora jer para da si sami platimo nismo imali, posao nismo imali, a nismo ga ni mogli dobiti jer nismo znali jezik i iz tog razloga drzava nam je davala tu pomoc i besplatne kurseve francuskog pola godine. Kurs je bio puno radno vrijeme, od 7 do 3, a profesori su bili ovdasnji Francuzi, znaci nisu znali ni rijec srpskog i sve se odvijalo na francuskom. Puno puta su me i ovdasnji Kanadjani pitali kako smo uspjeli da shvatimo sta nam profesor prica i kako smo naucili jezik, nemam pojma kako da objasnim, ali jednostavno shvatis. Problem je sa nasim ljudima sto vecina pri dolasku ne shvati vaznost poznavanja jezika naroda kod kojeg si dosao i misle da ako znaju da natucaju par rijeci, to je dovoljno. Ja i moja smo se u startu stavili u poziciju jednog Srbina u Srbiji kojemu dodju dva radnika da traze posao: jedan Srbin sa nesto kvalifikacija i jedan Rumun sa jos vise kvalifikacija. Znali smo da se moramo truditi vise od bilo kojeg Kanadjanina jer isto bi Srbin radije dao posao svome nego Rumunu, imigrantu, pogotovo ako ne govori jezik. Ali ako vidis da se Rumun trudi da nauci jezik, da hoce da radi i da ima kvalifikacije, ja bih mu dao sansu. Zato smo se ja i zena bacili na ucenje jezika i relativno brzo ga naucili dok znamo par nasih ljudi koji ga ne znaju ni dan-danas, a ima ih koji se hvale svojim znanje, a u stvari samo natucaju.
Poceli smo da se raspitujemo sta bi mogli da radimo bez kvalifikacija i znanja jezika i rekose nam da mozemo da radimo kao cistaci u restoranima. Kako da nadjemo posao? Popunis formular za zaposlenje u restoranu i cekas da te pozovu. Znanje francuskog nam je tada bilo nikakvo, a znanje engleskog vrlo sturo, ali nekako popunismo par formulara. Mozete si zamisliti nase srece kad nas je za dvije nedelje nazvao neki tip iz jednog restorana i nekako skontasmo da nas pita hocemo li da radimo? Ma sta hocemo, cisticemo jezikom ako treba!!! Restoran je bio bas fin, imao je neku dusu (i ogromno umjetno drvo u jednom cosku sa milion veoma realnih listova koje sam jednom morao da cistim 3 noci, list po list sa obje strane od katrana od duvanskog dima...). Nas posao je bio da ga cistimo nakon zatvaranja, negdje od ponoci pa do ujutro i onda opet direkt u skolu na ucenje francuskog. Sef nam je bio jedan Englez i rece nam da ce nas platiti 5,5$ jer to je tada bila minimalna satnica. Misli smo da ce nas prijaviti (tako nam je rakao i tako ide i kod nas, firma se time okupira), ali smo na kraju saznali da smo radili na crno, da nikad nismo bili prijavljeni. Kad smo dobili prvu platu, falilo je pola $ po satu, a on nam rece da je to odbitak za porez. Nismo znali da se na minimalac porez ne naplacuje... Par puta nas je zakinuo za sate ("zaboravio", kurvin sin!) i kad smo shvatili nakon nekog vremena da nas tip debelo iskoristava, odlucismo da skupimo pare i kupimo polovan auto i da njime radim, razvozim pizze, a ovaj posao da napustimo. Skupismo 2000$ i kupih Chrysler New Yorker 1987. godiste. Star auto, mehanika u losem stanju, ali limuzina... Ljudi moji, ni do dan-danas se nisam vozio vise u tako komfornom autu! Razvozio sam pizzu i skupljao pare za nesto drugo, a usput i usavrsavao jezik i pravio prevode i ekvivalencije diploma. Posto mi je zena profesor srpskog, njena diploma joj nije donijela Bog zna sta, a ja sam studirao biologiju i stao na trecoj godini, ali sam se, da ne gubim godinu, prebacio na Pedagosku akademiju u Novom Sadu (uciteljski program je trajao tada jos dvije godine) i to sam zavrsio za ucitelja, ali mi ovdje nije nesto donijelo jer mnogo ispita postoji kod nas, ali ne postoji ovdje pa ti ne daju ekvivalenciju. Ne daju ti ni za ispite za koje nemas plan i program, a ima ih koji kod nas ne postoje. Dali su mi nivo koledja i par ispita za fakultet, ali ako hocu ovdje da radim posao ucitelja, moram da se vratim na fakultet, znaci moram perfektno da govorim francuski, jos bar 2 godine, sto mi je u tom momentu bilo prakticno neostvarivo te zato odlucih da skroz promijenim profesiju.
................................................
Kad sam shvatio da sa mojom skolom mogu samo "da se obrisem", odlucim da mijenjam skroz karijeru. Sjedoh i razmislih, sta bih jos volio da radim. Dosta nasih ljudi pravi veliku gresku, pogotovo stariji, jer se uhvate onoga sto su radili ranije i nece da cuju ni za sta drugo. Shvatam ja i njih, nije lako promijeniti karijeru, ali kad nemas izbora, nemas. Neki ne shvataju da vise nisu kuci... Elem, volim da vozim i uzivam u voznji, meni putovanje nije dolazak na cilje nego voznja te odlucih da idem u tom pravcu. Najvise mi se svidjala ideja da nadjem posao vozaca autobusa u gradskom prevozu, dobra plata, dobri uslovi, nije nesto tesko da se radi, svako vece si kuci,... ali naravno ima jedan kec: par nasih je vec bilo pokusalo i niko nije uspio... Kruzila je firma, dobrim dijelom istinita, da je ovdasnja firma gradskog prevoza rasisticka jer od 300 sofera svi su bili Francuzi, nije bilo ni jednog Engleza i samo 4 imigranta: 2 Poljaka i 2 Portugalca, znaci opet katolici, a osim toga, govorilo se (opet istina) da da bi tamo usao, moras imati nekoga od familije vec u firmi ili neku debelu vezu. Nisam nesto vjerovao u te price, ali su mi ipak poljuljale samopouzdanje (logika: ako drugi prije tebe nisu uspjeli, zasto mislis da si bolji od njih i da ces ti uspjeti gdje drugi nisu?). Ipak, odlucih da probam kad-tad, ali da stavim sve karte na moju stranu. Necu zuriti, napravicu sta treba da budem siguran u uspjeh. Sta moze da mi pomogne da dobijem taj posao? Mozda iskustvo u voznji kamiona. Odlucih da skupim pare i da si platim vozacku za slepere jer je u nju ukljucena i vozacka za autobuse. Sta jos moze da mi pomogne? Mozda poznavanje mehanike jer bolje je imati vozaca koji zna da prepozna potencijalni kvar nego da napravis stetu od 50 000$. Uz to, to dvoje, vozacka i mehanika bi mi pomogli u zivotu ako ne uspijem ipak da dodjem do onoga sto zelim. Otisao sam do zavoda za zaposljavanje (tada smo bili 6 mjeseci u Kanadi, taman zavrsili kurs francuskog, ali ne mogu reci da smo nakon toga perfektno pricali) jer sam znao da oni mogu da mi plate kurs iz mehanike, 2 godine u skoli za zanate. Problem je bio sto je ranije zakon bio da imigranti idu u skolu francuskog godinu dana i nakon toga mogu na neki kurs, ali zakon se promijenio, kurs francuskog su smanjili sa godinu na pola, ali ostalo je ostalo isto. Uglavnom, da bi mi platili skolu, moram ostati jos pola godine na socijali, musti drzavu i raditi na crno! Ukazah zeni na taj paradoks i rekoh joj da im je bolje da mi odmah plate taj kurs jer cu se pola godine ranije skinuti sa socijale i pola godine duze imati pravi posao i placati poreze da neko drugi moze umjesto mene da bude na socijali, ali ona mi rece da ona sve to shvata, ali zakon je zakon i mora da se postuje... Nadjoh se u dilemi: da idem protiv mojih principa i da cekam na socijali jos pola godine i nakon toga imam placenu skolu ili da uzmem kredit (koji, naravno, moram da vratim) i da idem odmah. Odlucih se za drugu opciju i sad znam da sam se zeznuo, ali nema veze. Primili su me u skolu za mehanicara svim vrsta dizel vozila (kamioni, autobusi itd.) i to sam zavrsio. Prva tri mjeseca bilo je uzasno tesko jer nisam znao dobro jezik, pogotovo sto su u toj skoli upotrebljavali kvebecki sleng i jezik sa ulice, a ne knjizevni francuski kao u skoli francuskog. Nisam poznavao ni terminologiju ni alate i nisam znao ama bas nista dok su drugi imali vec neku bazu. Ipak, vremenom i sa dosta truda, uspio sam to da zavrsim i dobijem diplomu. Jedan dio kredita mi je drzava otpisala jer sam imao dobre ocjene, ali sam ipak morao vratiti 6 500$. To smo ja i zena ludjacki radili i stedili jedno ljeto i otplatili (a Kanadjani takve kredite vuku i po 10 godina...). Polozio sam kurs za vozaca kamiona i radio taj posao par mjeseci, ali nisam ga volio jer sam morao biti odsutan od kuce cesto i po nedelju dana, a meni je to tesko padalo. Dobijes turu, npr. povrce u Kaliforniju i treba ti vise od nedelju dana da odes i da se vratis, onda jedan-dva dana kuci i "Jovo nanovo". Pokusao sam da nadjem taj posao u regionu, ali ovdje je sve manje-vise skoncentrisano na promet USA-Kanada, a lokalne firme manje placaju i ima i manje posla. Odustao sam od voznje slepera i prebacio se na manje kamione, vise je bilo posla, 5T, kompanije za seljenje, razvoz voca, povraca itd. Slabo placeno, ali makar si kuci svako vece. Radio sam i na par mjesta kao mehanicar, ali problem je sto u startu svi traze da radis kao mehanicar sa 20 godina iskustva, a ti nemas ni brzinu ni znanje. Skola ti da bazu koju onda vremenom nadogradjujes, a osim toga, raditi na sleperu, manjem kamionu ili autobusu nije isto. OIpak, imao sam bazu i odlucih da pokusam da dobijem posao vozaca autobusa. Zvijezde su izgleda bile u liniji ili nesto drugo (mozda me je i Bog cuo Grin) uglavnom, bio sam na pravom mjestu u pravo vrijeme i uspio sam od prve!!! To je bio pravi "bum" u nasoj maloj srpskoj zajednici jer kruzila je fama da je tu nemoguce uci. Onda su se drugi zainteresovali pa sam pomogao jos par njih i sad nas je 8 Srba u firmi. Evo radim ovdje vec 11 godina, polako se guram prema vrhu jer ovdje mnogo toga zavisi od godina radnog staza, firma se prosirila, sad nas je 400 vozaca, a ja sam 120 na listi, a to znaci da imam bolje satnice i godine mi donose vise odmora. Plata, bolovanje je isto za sve. Prvih 7 godina sam radio kao lud, 7 dana na 7, od 60 do 80 sati nedeljno (nekad i vise kad je bilo posla) i ispunili smo sve nase planove za koje smo mislili da ce nam trebati citav radni vijek do penzije. Sad sam malo usporio zadnjih par godina, ne radim vise vikende, ali opet radim po 3-4 sata prekovremenog dnevno iz jednog jedinog razloga: jos uvijek nemam dovoljno godina da dobijem dobru dnevnu smjenu nego jos uvijk radim vecernju tako da sam preko dana opet sam (zena na poslu, djeca u skoli) pa onda mogu da makar odradim jos par sati viska, ali za 2-3 godine dobicu dobre dnevne smjene, onda vise necu raditi prekovremeno. Bice mi dosta i mojih 40 radnih sati.
Dok sam se ja skolovao, moja zena je dobila posao u jednoj firmi visoke tehnologije koja je pravila telekomunikacione komponente od staklenih vlakana i njen posao nam je mnogo pomogao da ja iz skole izadjem sa sto manje kredita. Polako se penjala ljestvicama firme i dogurala do funkcije menadjera, ali 2000. godine, kad je doslo do pada sektora visoke tehnologije, njena firma je propala. Morala je naci novi posao i nasla ga je u jednoj jakoj firmi za Internet, ali to je bila supacka firma koja je prodaje gurala iznad svega i radnicima davala norme i ona je mrzila zivot i svaki dan kad je isla na posao. Rekoh joj:"Hajde, bona, sad je tvoj red, vrati se u skolu!" jer sam znao da joj je zivotna zelja bila da bude medicinska sestra, a isla je u masinsku tehnicku skolu (ona je iz Gornjeg Vakufa) jer joj otac nije dao da ide u srednju u Jajce jer je samo tamo bila medicinska. Imala je problema pri upisu jer imigrantima traze sve i svasta samo da nam ubace stap u tockove, ali uspjela je i te tri godine, u svemu je bila najbolja (ali je i ucila cesto citavu noc...), dobila je sve moguce nagrade i priznanja i izmedju ostalog bila je izabrana za nagradu koju je dobilo samo 40 studenata na nivou Kanade, svi koledji i univerziteti (zamislite koliko je tu studenata bilo u selekciji...). Nakon koledja se upisala na medicinu na otavskom univerzitetu (iam kurs za super-medicinske sestre, tako ih zovu jer imaju dosta prava kao i doktori i imaju cak i pravo da odbiju lijekove koje je doktor prepisao) i univerzitet joj je platio studije sto je ovdje rijetkost, ali je morala iz svih predmeta imati prosjek preko 90%. Naravno da je i to prosla i primljena je u prestizni klub (nije ni aplicirala, zvali su je) "Golden key" (zlatni kljuc) u koji mogu da udju samo nekoliko najboljih studenata na nivou Kanade. Radila je u ovdasnjoj bolnici 5 godina na hitnoj, a prije 2 godine je dobila posao u ministarstvu za zdravlje i radi u departmanu za infektivne bolesti (sad se bas okupirala onom gripom H1N1, a ima i dosta slucajeva tuberkuloze medju imigrantima iz Afrike pa se ona time okupira).
Eto, to je neka nasa prica. Uglavnom, nas trud se isplatio, a nadam se da ce i vas. Samo ne odustajte!!!"
Nakon par sati dosla je Dijana da nam pomogne da nadjemo stan. Znala je par zgrada gdje uvijek izdaju stanove pa nas odvede u jednu u mnogo pitomiji dio grada. Tu su, u jednom stanu, vec zivjeli ljudi koji su htjeli da izadju i nama se njihov sta ucinio kao bonbona, odmah mi zagrizli, hocemo tu da ostanemo (bitno da ima kuhinju i kupatilo!!!). Dijana nas nagovori da je mozda ipak bolje da pogledamo jos jednu, dosta vecu, odmah preko puta ulice. Udjosmo u nju, a tu tek ostadosmo bez rijeci. Zgradu sa unutrasnjim bazenom, djakuzijem i saunom vidio sam samo na TV-u, a ova je to imala. Odmah hocemo da uzmemo stan, Dijana nas nagovara da vidimo jos par, ali ne htjedosmo. Gdje smo zivjeli ranije, ovo nam je bio raj. Kasnije smo saznali da smo dobro napravili jer nije bilo bolje zgrade u gradu, ima jos par slicnih, a osim toga ova zgrada je bila od betona jer je visoka (neboder) dok je ona prva gdje smo isli bila mala, 4 etaze i sva od drveta, sve se cuje sta se desava u okolnim apartmanima.
Kad smo uzeli stan, Dijana nas odvede do jedne prodavnice da kupimo hranu za one pare sto smo imali (ostalo nam je bilo jos negdje oko 150DM pa smo ih zamijenili za $). To nije bilo kao nas ducan, tako nesto veliko do tada nisam nikad bio vidio! Ucinilo mi se ogromno, redova koliko hoces sa 1000 vrsta hrane (sad mi je normalna radnja, a vjerovatno ih ima i kod vas, u Novom Sadu sam vidio robnu kucu "Rodic" i slicna je ovome ovdje). Gledamo cijene, sve nam se cini jeftino, a nismo imali pojma da se sve racuna u librama (lbs, pound) i to je 454g, manje od pola kile... Racunamo mi i punimo kolica, ali kad smo dosli na kasu, racun se digao mnogo brze nego sto smo mi sracunali... Nije nam bilo jasno o cemu se radi te smo, na kraju, morali nesto stvari i da ostavimo jer nismo imali dovoljno para. Dijana nam je objasnila gdje smo se zeznuli Cheesy.
Da bismo mogli da zivimo, drzava nam je dala socijanu pomoc koja nije velika, ali dozvoljava da platis stan i hranu i osnovne potrepstine. Za nas je bilo ponizenje biti na socijali (kod nas su samo Cigani to primali!), ali nismo imali izbora jer para da si sami platimo nismo imali, posao nismo imali, a nismo ga ni mogli dobiti jer nismo znali jezik i iz tog razloga drzava nam je davala tu pomoc i besplatne kurseve francuskog pola godine. Kurs je bio puno radno vrijeme, od 7 do 3, a profesori su bili ovdasnji Francuzi, znaci nisu znali ni rijec srpskog i sve se odvijalo na francuskom. Puno puta su me i ovdasnji Kanadjani pitali kako smo uspjeli da shvatimo sta nam profesor prica i kako smo naucili jezik, nemam pojma kako da objasnim, ali jednostavno shvatis. Problem je sa nasim ljudima sto vecina pri dolasku ne shvati vaznost poznavanja jezika naroda kod kojeg si dosao i misle da ako znaju da natucaju par rijeci, to je dovoljno. Ja i moja smo se u startu stavili u poziciju jednog Srbina u Srbiji kojemu dodju dva radnika da traze posao: jedan Srbin sa nesto kvalifikacija i jedan Rumun sa jos vise kvalifikacija. Znali smo da se moramo truditi vise od bilo kojeg Kanadjanina jer isto bi Srbin radije dao posao svome nego Rumunu, imigrantu, pogotovo ako ne govori jezik. Ali ako vidis da se Rumun trudi da nauci jezik, da hoce da radi i da ima kvalifikacije, ja bih mu dao sansu. Zato smo se ja i zena bacili na ucenje jezika i relativno brzo ga naucili dok znamo par nasih ljudi koji ga ne znaju ni dan-danas, a ima ih koji se hvale svojim znanje, a u stvari samo natucaju.
Poceli smo da se raspitujemo sta bi mogli da radimo bez kvalifikacija i znanja jezika i rekose nam da mozemo da radimo kao cistaci u restoranima. Kako da nadjemo posao? Popunis formular za zaposlenje u restoranu i cekas da te pozovu. Znanje francuskog nam je tada bilo nikakvo, a znanje engleskog vrlo sturo, ali nekako popunismo par formulara. Mozete si zamisliti nase srece kad nas je za dvije nedelje nazvao neki tip iz jednog restorana i nekako skontasmo da nas pita hocemo li da radimo? Ma sta hocemo, cisticemo jezikom ako treba!!! Restoran je bio bas fin, imao je neku dusu (i ogromno umjetno drvo u jednom cosku sa milion veoma realnih listova koje sam jednom morao da cistim 3 noci, list po list sa obje strane od katrana od duvanskog dima...). Nas posao je bio da ga cistimo nakon zatvaranja, negdje od ponoci pa do ujutro i onda opet direkt u skolu na ucenje francuskog. Sef nam je bio jedan Englez i rece nam da ce nas platiti 5,5$ jer to je tada bila minimalna satnica. Misli smo da ce nas prijaviti (tako nam je rakao i tako ide i kod nas, firma se time okupira), ali smo na kraju saznali da smo radili na crno, da nikad nismo bili prijavljeni. Kad smo dobili prvu platu, falilo je pola $ po satu, a on nam rece da je to odbitak za porez. Nismo znali da se na minimalac porez ne naplacuje... Par puta nas je zakinuo za sate ("zaboravio", kurvin sin!) i kad smo shvatili nakon nekog vremena da nas tip debelo iskoristava, odlucismo da skupimo pare i kupimo polovan auto i da njime radim, razvozim pizze, a ovaj posao da napustimo. Skupismo 2000$ i kupih Chrysler New Yorker 1987. godiste. Star auto, mehanika u losem stanju, ali limuzina... Ljudi moji, ni do dan-danas se nisam vozio vise u tako komfornom autu! Razvozio sam pizzu i skupljao pare za nesto drugo, a usput i usavrsavao jezik i pravio prevode i ekvivalencije diploma. Posto mi je zena profesor srpskog, njena diploma joj nije donijela Bog zna sta, a ja sam studirao biologiju i stao na trecoj godini, ali sam se, da ne gubim godinu, prebacio na Pedagosku akademiju u Novom Sadu (uciteljski program je trajao tada jos dvije godine) i to sam zavrsio za ucitelja, ali mi ovdje nije nesto donijelo jer mnogo ispita postoji kod nas, ali ne postoji ovdje pa ti ne daju ekvivalenciju. Ne daju ti ni za ispite za koje nemas plan i program, a ima ih koji kod nas ne postoje. Dali su mi nivo koledja i par ispita za fakultet, ali ako hocu ovdje da radim posao ucitelja, moram da se vratim na fakultet, znaci moram perfektno da govorim francuski, jos bar 2 godine, sto mi je u tom momentu bilo prakticno neostvarivo te zato odlucih da skroz promijenim profesiju.
................................................
Kad sam shvatio da sa mojom skolom mogu samo "da se obrisem", odlucim da mijenjam skroz karijeru. Sjedoh i razmislih, sta bih jos volio da radim. Dosta nasih ljudi pravi veliku gresku, pogotovo stariji, jer se uhvate onoga sto su radili ranije i nece da cuju ni za sta drugo. Shvatam ja i njih, nije lako promijeniti karijeru, ali kad nemas izbora, nemas. Neki ne shvataju da vise nisu kuci... Elem, volim da vozim i uzivam u voznji, meni putovanje nije dolazak na cilje nego voznja te odlucih da idem u tom pravcu. Najvise mi se svidjala ideja da nadjem posao vozaca autobusa u gradskom prevozu, dobra plata, dobri uslovi, nije nesto tesko da se radi, svako vece si kuci,... ali naravno ima jedan kec: par nasih je vec bilo pokusalo i niko nije uspio... Kruzila je firma, dobrim dijelom istinita, da je ovdasnja firma gradskog prevoza rasisticka jer od 300 sofera svi su bili Francuzi, nije bilo ni jednog Engleza i samo 4 imigranta: 2 Poljaka i 2 Portugalca, znaci opet katolici, a osim toga, govorilo se (opet istina) da da bi tamo usao, moras imati nekoga od familije vec u firmi ili neku debelu vezu. Nisam nesto vjerovao u te price, ali su mi ipak poljuljale samopouzdanje (logika: ako drugi prije tebe nisu uspjeli, zasto mislis da si bolji od njih i da ces ti uspjeti gdje drugi nisu?). Ipak, odlucih da probam kad-tad, ali da stavim sve karte na moju stranu. Necu zuriti, napravicu sta treba da budem siguran u uspjeh. Sta moze da mi pomogne da dobijem taj posao? Mozda iskustvo u voznji kamiona. Odlucih da skupim pare i da si platim vozacku za slepere jer je u nju ukljucena i vozacka za autobuse. Sta jos moze da mi pomogne? Mozda poznavanje mehanike jer bolje je imati vozaca koji zna da prepozna potencijalni kvar nego da napravis stetu od 50 000$. Uz to, to dvoje, vozacka i mehanika bi mi pomogli u zivotu ako ne uspijem ipak da dodjem do onoga sto zelim. Otisao sam do zavoda za zaposljavanje (tada smo bili 6 mjeseci u Kanadi, taman zavrsili kurs francuskog, ali ne mogu reci da smo nakon toga perfektno pricali) jer sam znao da oni mogu da mi plate kurs iz mehanike, 2 godine u skoli za zanate. Problem je bio sto je ranije zakon bio da imigranti idu u skolu francuskog godinu dana i nakon toga mogu na neki kurs, ali zakon se promijenio, kurs francuskog su smanjili sa godinu na pola, ali ostalo je ostalo isto. Uglavnom, da bi mi platili skolu, moram ostati jos pola godine na socijali, musti drzavu i raditi na crno! Ukazah zeni na taj paradoks i rekoh joj da im je bolje da mi odmah plate taj kurs jer cu se pola godine ranije skinuti sa socijale i pola godine duze imati pravi posao i placati poreze da neko drugi moze umjesto mene da bude na socijali, ali ona mi rece da ona sve to shvata, ali zakon je zakon i mora da se postuje... Nadjoh se u dilemi: da idem protiv mojih principa i da cekam na socijali jos pola godine i nakon toga imam placenu skolu ili da uzmem kredit (koji, naravno, moram da vratim) i da idem odmah. Odlucih se za drugu opciju i sad znam da sam se zeznuo, ali nema veze. Primili su me u skolu za mehanicara svim vrsta dizel vozila (kamioni, autobusi itd.) i to sam zavrsio. Prva tri mjeseca bilo je uzasno tesko jer nisam znao dobro jezik, pogotovo sto su u toj skoli upotrebljavali kvebecki sleng i jezik sa ulice, a ne knjizevni francuski kao u skoli francuskog. Nisam poznavao ni terminologiju ni alate i nisam znao ama bas nista dok su drugi imali vec neku bazu. Ipak, vremenom i sa dosta truda, uspio sam to da zavrsim i dobijem diplomu. Jedan dio kredita mi je drzava otpisala jer sam imao dobre ocjene, ali sam ipak morao vratiti 6 500$. To smo ja i zena ludjacki radili i stedili jedno ljeto i otplatili (a Kanadjani takve kredite vuku i po 10 godina...). Polozio sam kurs za vozaca kamiona i radio taj posao par mjeseci, ali nisam ga volio jer sam morao biti odsutan od kuce cesto i po nedelju dana, a meni je to tesko padalo. Dobijes turu, npr. povrce u Kaliforniju i treba ti vise od nedelju dana da odes i da se vratis, onda jedan-dva dana kuci i "Jovo nanovo". Pokusao sam da nadjem taj posao u regionu, ali ovdje je sve manje-vise skoncentrisano na promet USA-Kanada, a lokalne firme manje placaju i ima i manje posla. Odustao sam od voznje slepera i prebacio se na manje kamione, vise je bilo posla, 5T, kompanije za seljenje, razvoz voca, povraca itd. Slabo placeno, ali makar si kuci svako vece. Radio sam i na par mjesta kao mehanicar, ali problem je sto u startu svi traze da radis kao mehanicar sa 20 godina iskustva, a ti nemas ni brzinu ni znanje. Skola ti da bazu koju onda vremenom nadogradjujes, a osim toga, raditi na sleperu, manjem kamionu ili autobusu nije isto. OIpak, imao sam bazu i odlucih da pokusam da dobijem posao vozaca autobusa. Zvijezde su izgleda bile u liniji ili nesto drugo (mozda me je i Bog cuo Grin) uglavnom, bio sam na pravom mjestu u pravo vrijeme i uspio sam od prve!!! To je bio pravi "bum" u nasoj maloj srpskoj zajednici jer kruzila je fama da je tu nemoguce uci. Onda su se drugi zainteresovali pa sam pomogao jos par njih i sad nas je 8 Srba u firmi. Evo radim ovdje vec 11 godina, polako se guram prema vrhu jer ovdje mnogo toga zavisi od godina radnog staza, firma se prosirila, sad nas je 400 vozaca, a ja sam 120 na listi, a to znaci da imam bolje satnice i godine mi donose vise odmora. Plata, bolovanje je isto za sve. Prvih 7 godina sam radio kao lud, 7 dana na 7, od 60 do 80 sati nedeljno (nekad i vise kad je bilo posla) i ispunili smo sve nase planove za koje smo mislili da ce nam trebati citav radni vijek do penzije. Sad sam malo usporio zadnjih par godina, ne radim vise vikende, ali opet radim po 3-4 sata prekovremenog dnevno iz jednog jedinog razloga: jos uvijek nemam dovoljno godina da dobijem dobru dnevnu smjenu nego jos uvijk radim vecernju tako da sam preko dana opet sam (zena na poslu, djeca u skoli) pa onda mogu da makar odradim jos par sati viska, ali za 2-3 godine dobicu dobre dnevne smjene, onda vise necu raditi prekovremeno. Bice mi dosta i mojih 40 radnih sati.
Dok sam se ja skolovao, moja zena je dobila posao u jednoj firmi visoke tehnologije koja je pravila telekomunikacione komponente od staklenih vlakana i njen posao nam je mnogo pomogao da ja iz skole izadjem sa sto manje kredita. Polako se penjala ljestvicama firme i dogurala do funkcije menadjera, ali 2000. godine, kad je doslo do pada sektora visoke tehnologije, njena firma je propala. Morala je naci novi posao i nasla ga je u jednoj jakoj firmi za Internet, ali to je bila supacka firma koja je prodaje gurala iznad svega i radnicima davala norme i ona je mrzila zivot i svaki dan kad je isla na posao. Rekoh joj:"Hajde, bona, sad je tvoj red, vrati se u skolu!" jer sam znao da joj je zivotna zelja bila da bude medicinska sestra, a isla je u masinsku tehnicku skolu (ona je iz Gornjeg Vakufa) jer joj otac nije dao da ide u srednju u Jajce jer je samo tamo bila medicinska. Imala je problema pri upisu jer imigrantima traze sve i svasta samo da nam ubace stap u tockove, ali uspjela je i te tri godine, u svemu je bila najbolja (ali je i ucila cesto citavu noc...), dobila je sve moguce nagrade i priznanja i izmedju ostalog bila je izabrana za nagradu koju je dobilo samo 40 studenata na nivou Kanade, svi koledji i univerziteti (zamislite koliko je tu studenata bilo u selekciji...). Nakon koledja se upisala na medicinu na otavskom univerzitetu (iam kurs za super-medicinske sestre, tako ih zovu jer imaju dosta prava kao i doktori i imaju cak i pravo da odbiju lijekove koje je doktor prepisao) i univerzitet joj je platio studije sto je ovdje rijetkost, ali je morala iz svih predmeta imati prosjek preko 90%. Naravno da je i to prosla i primljena je u prestizni klub (nije ni aplicirala, zvali su je) "Golden key" (zlatni kljuc) u koji mogu da udju samo nekoliko najboljih studenata na nivou Kanade. Radila je u ovdasnjoj bolnici 5 godina na hitnoj, a prije 2 godine je dobila posao u ministarstvu za zdravlje i radi u departmanu za infektivne bolesti (sad se bas okupirala onom gripom H1N1, a ima i dosta slucajeva tuberkuloze medju imigrantima iz Afrike pa se ona time okupira).
Eto, to je neka nasa prica. Uglavnom, nas trud se isplatio, a nadam se da ce i vas. Samo ne odustajte!!!"
Gost na blogu :)
Evo da vas obradujem, ja uvek govorim kao i svi ovde kako svako ima svoju Kanadu i da treba videti stvari i iz drugog ugla, Jovnik (nick) koji zivi u Kanadi dosta duze od mene :)) se slozio da gostuje na blogu svojim tekstovima. Tekst dole je pastovan sa foruma Bosanski brod gde ga mozete naci i pitati ako vas nesto zanima, meni se svideo originalan nacin na koji je opisao svoje putesestvije i smisao za humor.
"Vidim da vas dosta interesuje kako sam ja dosao u Kanadu i kako vi mozete ovdje da dodjete. Hajdemo redom. Kao prvo, zasto uopste Kanada? Zasto nisam otisao u neku od zapadno-evropskih zemalja kao vecina nasih "gastarbajtera" (uostalom, kao dobar dio moje rodbine ). Mislim da prvo treba da znate nesto o meni i mom karakteru. Znam mnogo ljudi koji kroz zivot idu kao list koji nosi vjetar, zive od danas do sutra, nemaju neke planove, mozda tu i tamo poneki kratkorocni, ali slabo dugorocne, a misljenje mijenjaju kao i vjetar smjer. Ja nikad nisam bio takav. Od najranije mladosti, otkako znam za sebe, uvijek sam imao neke dugorocne planove i sve sam radio (legalno) da dodjem do mog cilja Npr. jos od pocetka osnovne skole znao sam da volim zivi svijet i da hocu da studiram biologiju i kada me je otac, na svoju ruku, u srednjoj upisao u masinsku, vodili smo rat u kuci dok se nisam prebacio u gimnaziju jer ona je bila put za PMF i studije iz biologije. Kakve veze ima Kanada sa ovim? Tu ima jedna interesantna pricica... Prije 30 i kusur godina, jednoj mojoj komsinici sa kojom smo bas bili dobro, dosla u posjetu sestra iz Kanade pa smo, naravno, kako je to kod nas tada bio red, isli i mi da je vidio kao neku rijetku zvijerku iz zoloskog vrta Taz . Bio sam mali, sta sam mozda imao 6-7 godina (negdje '70.-ih godina), ali sam upijao svaku njenu rijec i strasno me je fascinirala njena prica o kanadskim ljepotama, pogotovo da kod njih u podrumu moze da se zivi i da imaju tu i tepih!!! Cuj, neko da zivi u podrumu, a ne samo da tu drzi kiseli kupus i rakiju! I ne samo to, da cak i tepih ima dole, a da ne pliva na pola metra vode!!! Meni je to tada bilo cudo nad cudima Naklon ! Ostalo mi je to u glavi i dao sam sebi za cilj da cu kad-tad otici do Kanade, makar da vidim to cudo, a mozda i tu da zivim. Godine su prosle, ja narastao i poceo da shvatam da su snovi i realnost dvije razlicite stvari (iako ponekad mogu da se upotpunjuju) te sam san u Kanadi potisnuo u drugi plan, bio sam svjestan da je tesko ostvarljiv jer nisam imao nikoga ko bi mi pomogao (ti ljudi sto su dolazili iz Kanad su ipak ljidi koje ja ne poznajem, vidio sam ih samo jednom u zivotu, Tako da sam znao da se na tu opciju apsolutno ne mogu osloniti, moram naci nesto drugo), ali nisam je potpuno napustio, samo sam je stavio na "back burner" da se polako krcka i ceka pogodan momenat. Dosao je momenat za fakultet te odoh za Novi Sad jer je tamo bio najbolji Institut za biologiju stare Juge. Dodje rat, situacija stade opasno da se zakuvava, izgubih kontakt sa roditeljima (vec sam pisao da sam rodom iz Slavonskog Broda) te vise nisam imao nikoga da mi pomogne, morao sam dalje sam sa tada djevojkom, a sada suprugom koja je bila u istoj situaciji kao i ja jer su joj roditelji jedva izvukli zivu glavu iz Bosne, bez igdje icega (zivjeli su u muslimaskom kraju, Gornji Vakuf) dok su joj oca otjerali u hrvatski logor u Konjicu i glavu je sacuvao cistom slucajnoscu. Elem, nas dvoje smo se dobro napatili u to vrijeme samo da prezivimo, ali opet smo nekako vjerovali da to sranje ne moze dozivotno da traje, da ce doci bolja vremena. Negdje '93., poceo sam da analiziram situaciju u zemlji i sta se sve izdesavalo do tada, kako to da sve izgleda tako konfuzno i zavrsi se, na kraju, lose po nas... Poceo sam da analiziram i tri glavna "glumca" u tom filmu: Franju, Aliju i Slobodana. Za ovu prvu dvojicu znalo se manje-vise ko su i sta hoce, ali ovaj treci mi je bio mutan jer iz sve one pocetne euforije, u pocetku nismo vidjeli da mi tog covjeka uopste ne poznajemo! Dugi niz godina zivio je u inostranstvu (Amerika), niko ziv nije znao za njega, vraca se u "stari kraj" i izlijece kao meteor... Tu mi je zvonce proradilo da on mora imati debelu logistiku iza sebe, a ko moze da mu je da... Milosevic je za mene bila ona pilula koju je Neo progutao u filmu Matrix da se probudi i ugleda sta je, u stvari, ruzna stvarnost. Kada sam se "probudio" i shvatio koliko je, u stvari, bila ruzna ta stvarnost u kojoj smo se nalazili, odlucio sam to da promijenim. Najgore je bilo sto sam mogao onda da predvidim daljnji razvoj dogadjaja u zemlji (pad Krajine, bombardovanje Srbije, pad Kosova itd.), a nista po tom pitanju nisam mogao da napravim niti sam htio previse da pricam jer je bilo i opasno, a osim toga, ko sam ja pa da predvidjam buducnost?! Prorok nisam, u to vrijeme to su bile samo moje misli, koje su se kasnije, na zalost, obistinile. Kada sam dosao do toga, shvatio sam da meni i mojoj porodici u toj zemlji vise buducnosti nema. Moj djed je 17 godina zivio i radio u SAD-u i kad se vratio, bio je bogat covjek. Ustase za vrijeme II. sv. rata sve popalili i imao je srece da je umro pred sam pocetak rata jer bi ga zaklali, ne zumnjam u to ni 0,1%. Baba je sama podigla djecu u teskoj sirotinji i moj otac je poceo od nule. Taman kad je nesto napravio, kad je trebao nesto meni da ostavi, da i ja ne moram go i bos da pocimam, dosao je onaj prokleti zadnji rat i sve iz pocetka... Zarekao sam se da moja djeca nece proci na isti nacin i zato sam poceo da gledam gdje god ima bilo kakva mogucnost da odem "van". Na zalost, mogucnosti u to vrijeme nije bilo mnogo. Zapad nas je demonizirao i eventualno je mogao otici napolje neko ko je imao nekoga ko hoce da mu pomogne ili jednostavno mnogo srece, a ja nisam imao ni jedno ni drugo... Hvatao sam se kao utopljenik za svaku slamku, pokusao za Spaniju, Austriju, Svedsku..., cak i Japan, ali nista nije upalilo. Nisam probao za Kanadu jer sam znao da su oni debelo povezani sa SAD-om, a u to vrijeme meni je prakticno bilo nemoguce tamo otici, nisam imao nikoga pa nisam ni pokusao. U jesen '94. cuo sam, sasvim slucajno, da je bilo ljudi koji su aplicirali za Kanadu i da im je upalilo te odlucih odmah da i ja okusam srecu. Znao sam da postoji vise programa, ali isto tako da meni moze pomoci samo jedan: izbjeglicki, jer ako mi pocnu traziti garancije i slicne gluposti, gotov sam. Po izbjeglickom programu ambasada te posalje za Kanadu (ali kasnije i avionsku kartu moras da vratis ) i kasnije se snalazi kako znas. Znao sam i ljudi koji su bili, iz razloga XY odbijeni (ne moraju ni da navedu razlog), a bilo ih je koji su dobijali formulare, ali su morali imati garante, osobe koje su morale ispunjavati odredjene uslove i imati odredjena primanja, tako da je to opet bilo prakticno kao da si odijen. Aplicirao sam samo jednom, krajem oktobra '94., dao sam adresu od jednog mog daljeg rodjaka jer ja tad nisam imao fiksnu (nisam znao ni hocu li biti ziv sutradan, a kamoli da imam adresu!!!) i nakon svega 3 nedelje on mi javi da je stigla neka koverta iz kanadske ambasade! Mozete li si zamisliti kako sam se osjecao dok je nisam dobio u ruke i nisam vidio da nas prihvataju, mene i moju zenu, da idemo za Kanadu po izbjeglickom programu!!! Sve dok je nisam vidio, molio sam se Bogu citavo vrijeme da samo bude to cemu se ja nadam i uslisio mi je zelju (Boze, hvala ti jos jednom!). Problem je izletio kad smo usli u proceduru i kad smo saznali da hoce da nas salju za Kvebek, francusko govorno podrucje, a mi nismo znali ni rijec francuskog... Moja zena je cak u jednom momentu htjela da odustanemo, ali nisam htio ni da cujem, predugo sam cekao na tako nesto da bih tek tako ga ispustio iz ruku samo zbog pitanja jezika. Rekao sam joj da ako nece da uci, nek sjedi kuci i podize djecu, ja cu ga nauciti i izdrzavati porodicu. Dalje je sve islo bez problema, ali je uzelo vremena. '95. situacija se zakuvala, spremala se hrvatska "Oluja" i pad Krajine, a Srbija je u to vrijeme mobilisala sve zivo, ko god je dolazio iz drugih republika, a ja nisam htio da me mobilisu jer tada sam imao nadu: novi zivot me ceka!!! U to vrijeme sam dobro pazio gdje idem i sta radim da me ne pokupe. I dosao je i taj dan, 18. juli 1995., dan polaska za Kanadu. Put je organizovala kanadska ambasada, imali smo autobus samo za ljude koje su slali za Kanadu i njime smo isli do Budimpeste (JAT tada nije letio), a, iz Peste dalje avionom za Frankfurt, iz Frankfurta opet presjedanje za Toronto, a iz Toronta za Ottawu Happy . Kada smo dosli na Horgos, madjarsku granicu, udje nam u autobus srpski carinik, vidis ga pun sebe u maskirnoj uniformi, ide od jednog do drugog i polako, polako... pregleda pasose. Dodje do mene, gleda me, gleda..., bez rijeci, uze pasos, okrete se i ode napolje!!! Kad mi srce nije stalo! Gledam madjarsku granicu, svega 300 metara dalje, znam kad dodjem do nje da sam na slobodi, pomisljam da istrcim iz autobusa i da trcim do nje, ali znam da bi to bila glupost, da mogu samo da userem stvar i da nemam izbora nego da cekam. Znao sam da je najvjerovatnije da ce carinik da me izvede iz autobusa, pusti ostale da idu, a mene da stavi na drugi autobus i posalje u Krajinu na ratiste. Nema veze sto ja nemam nista sa Krajinom, dolazim iz Hrvatske... Nema veze ni to sto imam sva regularna srpska dokumenta i validnu kanadsku vizu i sve ostalo, Srbija je tada bila zemlja bez zakona i jedan j@#$%& policajac je bio Bog i batina, mogao je da ti radi sta hoce. Rekoh zeni, kad me izvedu, ona nek ide dalje, a ja cu pokusati da nadjem nacina da dodjem kasnije, ali ona nije htjela ni da cuje! Ili skupa dalje ili skupa napolje! Bili smo tako zaustavljeni vise od sat vremena, znam da autobus mora dalje jer avion nas nece cekati u Budimpesti, kad u jednom momentu eto opet natrag onog istog carinika, ali vidim, ne nosi nista, nema mog pasosa u ruci... Tad sam se vec bio pomirio da mi spasa nema, prosla me je bila ona prva panika i rekoh samom sebi:"Bice sta mora da bude.". Dodje bahati carinik do mene, stade ispred, gleda me, gleda (taj pogled u zivotu necu zaboraviti!), zavuce lagano ruku u djep od pantalona ("kargo" pantalone sa mnogo djepova), izvuce moj pasos i vrati mi ga!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! O ljudi moji, ne mogu vam opisati taj osjecaj kad mi je vratio moj pasos i dao znak autobusu da moze dalje (a nemate ni pojma niti vam mogu opisati kako se osjecam u ovom momentu dok sve ovo pisem...)... Predjosmo na madjarsku stranu i tada je za mene poceo novi zivot. Madjari su bili jos gori, uzeli nam svima pasose i drzali nas na granici vise od 3 sata, ali bas me bolila briga!!! Znao sam da nam ne mogu nista, da je to sad sve jedna velika farsa i pokazivanje njihove (neke tamo...) moci... Znao sam da su potpisnici medjunarodnih konvencija koje moraju da postuju i ako nas je srpska carina propustila, madjarska tu vise nema sta da se pita! Na put smo krenuli sa 270 DM (njemackih "maraka") u djepu, to nam je bila sva ustedjevina. Za 4 godine rata, pojeli smo jedno pile i ni jedni cokoladu i zato nam to cekanje u Madjarskoj nije tesko palo jer smo se uvalili u "duty free" shop i kupili ne znam ni ja sam koliko cokolada!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Bolila nas je briga za pare, znali smo da one skoro nista ne vrijede u Kanadi (teska sica!), prezivjeli smo rat, mladi smo i sad vise nema sta da nas zaustavi!!!!!!!!!!! Zaradicemo nove!
Uf, ugnjavih vas sa mojim blebetanjem... Sad, ono sto vas vjerovatno najvise zanima je kako da vi dodjete ovdje? Tu vam, na zalost, ne mogu mnogo pomoci... (iako, vjerujte mi na rijec, volio bih da pomognem svakom od vas!!!). Dosao sam po programu koji vise ne postoji, bar za nase krajeve jer je rat davno zavrsen (bar za Kanadu). Znam da postoje drugi programi, ali ne poznajem detalje, za to morate otici do kanadske ambasade u Beogradu, u ulici kneza Milosa, ako se ne varam (adresa se lako nadje na Net-u). Najlakse je dobiti "zeleno svjetlo" ako imate dobru diplomu i zanimanje koje je ovdje trazeno sto se razlikuje od regiona do regiona i to vam najbolje mogu objasniti u ambasadi sta oni traze. Znam da daju prednost mladim ljudima, obrazovanim, sa malom djecom (ili koji ce ih tek imati) jer njima, u stvari, nasa djeca trebaju, ne mi... Znam da daju mnogo poena na jezik, ali ne na bilo sta: morate biti fluentni i solidno da baratate jezikom da vam daju poene. Razlog je pragmatican: ako dobro govoris jezik, pomoc ti ne treba, snaci ces se odmah po dolasku. Znam da postoji program i za clanove porodice, ali to zahtjeva garancije i mnogo novca (ako se ne varam, 56 000 CAN $ po osobi...) itd. Ipak, znajte jednu stvar: bitno je uci u Kanadu, nije bitno gdje, jer da vas posalju i na najsjeverniji sjever, niko vas tu ne moze zadrzati, imate pravo da se selite. U tom slucaju mogli bi cak doci i u moj kraj, a ja bih vam pomogao maksimalno koliko je u mojoj moci. Ponekad samo savjet moze dosta toga da rijesi, a ja ni to nisam imao kada sam dosao ovdje, a da ne pricam o pomoci pri nalazenju posla itd. Dosta vas tu ima veze sa rafinerijom nafte, a to je ovdje strasan biznis u provinciji Alberta i znam da traze non-stop radnike. Igrao bih na tu kartu, nema veze sto posao nije isti, vezan je uz petro-industriju, sve ostalo se nauci i jos jedna jako bitna stvar: ako ste stvarno odlucili da vam cilj bude (kao meni) da dodjete ovdje, investirajte u ucenje jezika i to, po mogucnosti, u oba ofisijelna, i engleski i francuski. Francuski vam mozda nikad nece trebati, pogotovo ako budete zivjeli u Vankuveru, ali donosi mnogo bodova, u C.V.-u (curiculum vitae, rezime skolovanja i radnog staza), sto je ovdje obavezno, je veoma vrednovano, a uostalom, nikad se ne zna, mozda vam jednog dana posluzi... Za Kvebek se tesko dobija viza jer oni imaju svoj imigracioni program, a citav ostatak Kanade svoj, sto nema nikakve logike, ali sta ces, tako je, i po kvebeckom programu prednost imaju Arapi iz zemalja MAGREB-a (Alzir, Tunis, Maroko) jer to su bivse francuske kolonije i njihovi ljudi vec znaju jezik. To sto su uglavnom neobrazovani, sa drugom kulturom, slabo se adaptiraju..., to njih ne interesuje. Govore jezik iako je to, po meni, nebitnija stvar: pomozi mi da ga naucim jer jezik se moze nauciti (ako imas volje, naravno).
...........................
Ona situacija sa carinikom, to je bila samo jedna od situacija koje smo imali, kulminacija svih nasih problema do tada. Ne mogu da pisem bas o svemu sto sam dozivio u zivotu, uzelo bi i previse prostora i vremena, a vjerujem da bi vam i dodijalo moje pisanje. Problem nije bio samo taj rat nego citav sistem koji je bio jako oslabljen ratom i dozvolio je pojedincima i grupama da se osile i da uzmu zakon u svoje ruke i da ga kreiraju i re-kreiraju po svom ceifu. Zakon je postojao, ali ga je malo ko postovao, trebalo ga je samo primjeniti. Nisam ni ranije bio nesto ljubitelj anarhije, ali taj rat me je naucio vrijednost pravila i organizacije i koliko je bitno da se postuju. Kad si sam u sumi, mozes da radis sta hoces, ti si sam svoj gazda i anarhija, ali kad si vec samo sa par osoba, tu se vise ne moze pustiti da radi ko sta hoce, tu vec trebaju pravila, a da ne pricam o jednom modernom, komplikovanom, danasnjem drustvu... Problem je sto se cesto ljudima progledava kroz prste za manje prekrsaje jer, hej!, pravila su tu da se krse?! Slazem se da se sva pravila ne mogu uvijek i na svakom mjestu postovati jer to bi onda bilo totalitarno drustvo i, uostalom, ko kaze da su sva pravila i korisna?! Dovoljno da nadjes neku budalu koja se ubaci na mjesto za odlucivanje i da dobijes milion pravila bez ikakvog smisla. Ali ako uzmes da se pravila ne moraju postovati, ko onda odlucuje koje se mora postovati, a koje ne? Ko odlucuje koje je pravilo bitno, a koje ne (jer vrednovanja se razlikuju od jedne do druge osobe, sto je meni bitno, ne mora biti vama)? Ili, mozda sto je jos gore, neko ko se nauci da ne postuje sitna pravila, to mu postane normalno i polako prelazi na krupnija... Eto, to vam je moj carinik, vremenom je postao to sto je.
Dobro, da nastavim sa mojom temom. Interesuje vas kako sam se osjecao dok sam letio i sletio? To mi je bio prvi let avionom u zivotu i mogu vam reci da je bilo interesantno, sam cin letenja. Ogroman prekookeanski avion, pun ljudi (preko 300, ljetnja sezona), udoban, svaki malo-malo donose pice i dobru klopu... Ail nije to bilo ono glavno. Glavno je bilo da se ponovo radjamo, idemo u novi zivot, novine nas cekaju. Ali opet, ima tu malo i bojazni: sta ako si citav zivot zivio u iluzijama o Kanadi i to sto mislis o toj drzavi nije to to? Znam da nasi gastarbajteri znaju da se hvale, napusu i iskrive sliku o zemlji u kojoj rade. Sta ako je to slucaj i sa Kanadom? Ma nemoguce, gledao sam i na TV-u, citao, raspitivao se... Opet, nisam toliko glup da ne znam da su to sve fragmenti koji mi nikad ne mogu dati kompletnu i ispravnu sliku i da sve opet zavisi gdje ateriras... Kanada je ogromna zemlja i tacno je da se mnogo manje razlikuje jedan kraj od drugog nego Evropa, ali opet, razlika ima. Pogledajte Brazil. Kad vam neko spomene Brazil, koje su vam prve asocijacije? Meni prvo padne na pamet karneval u Riju, polugole "tete" koje tamo plesu i njihove favele u kojima zivi brdo sirotinje i narko-dileri. A da li je to stvarno Brazil?! Ne!!! Brazil je mnogo vise od toga, jedna od zemalja sa najvecim prirodnim bogatstvom i najbrzim industrijskim razvojem, ali to medijima nije interesantno i to nece prikazati. Prikazace kad izbije pucnjava izmedju raznih narko-klanova i stvorice sliku da je u Brazilu kriminal na nevidjenom nivou, da se tamo samo puca i gine i da te mogu ukokati na po ulice. Nece ti spomenuti da je tamo kriminal, kao i na Zapadu, uglavnom skoncentrisan u velikim centrima i da je, globalno gledajuci, Brazil siguran koliko i Kanada!!! Imajuci to u vidu, mozete si misliti kakve su mi sve misli prolazile kroz glavu... Ides u zemlju koju nikad nisi vidio, o kojoj znas tek nesto malo i povrsno, bez novca, znanja jezika, poznatih ljudi, mogucnosti da se vratis...
Da bih vam dao malo bolju sliku, moram vam ispricati iskustvo koje sam imao '93. Tada su svi nesto svercali i snalazili se kako su znali i umjeli, ali ja nikad nisam bio sposoban u tom domenu, ne volim da maslam ljude. Radio sam teske fizicke poslove preko omladinskih zadruga i bio sretan i kad je toga bilo (jednom sam sa jos dvojicom momaka utovario sleper cementa sa dvije prikolice, 45 tona, 900 vreca cementa i nakon toga nisam mogao da okrenem "kugla" kvaku da udjem kod sebe u sobu, ruke mi se zgrcile od tereta vreca kad su se ohladile...) i onda ti dodje moja punica jednom u posjetu, a ona je uvijek imala neke planove. Te ljudi odlaze za Juznoafricku republiku (a nju kad slusas, svi koji su pokusali su otisli i uspjeli Smijeh ), te idu za Australiju te ovamo te onamo, samo ja nigdje... Dodje ti ona tako jednom sa pricom da svi odose za Grcku da kupe narandje i mandarine, svi se snasli, dobro zaradjuju te me napali (upecah se na njenu pricu kao som Grin !) da odem i ja. Imao sam nesto malo para, nesto posudih i u decembru '93. odoh vozom za Grcku da okusam srecu. Zaboravih da napisem, posto sam se cesto vozio vozom, upoznah zeljeznicara iz Nisa koji je poznavao nekog Armenca u Solunu (tipicne srpske seme Ma nista od toga ) koji je imao fabriku prehrambenih boja i uvijek trazi radnike te mi dade njegov broj telefona da mu se javim. Sav sretan, imam osiguran posao, a blizu Srbiji (samo nas Makedonija dijeli...). O kako sam bio mlad i naivan! Sjednem u voz i nadjem se u kupeu sa dvoje Grko-Amerikanaca, stariji bracni par koji su isli da obidju Evropu i idu sad da posjete rodbinu u Grcku (covjek ima brata u Atini) koje nisu vidjeli skoro 20 godina. Malo sam natucao engleski pa smo se nekako i sporazumijevali. Tako sam saznao da zive na Floridi i da je covjek slikar, slika freske u pravoslavnim crkvama, a za zenu se vise ne sjecam. Negdje iza ponoci dodjosmo na makedonsku granicu, udje carinik da provjeri pasose, ja sam OK, ali Grcima treba viza koje nemaju (nisu ljudi imali pojma da se Makedonija otcijepila, da je sad nezavisna drzava i da im treba viza...), mogu da je kupe, ali oni nemaju pare (kes) u sebe, samo bankovne kartice (sta ces, ljudi misle da je svuda kao u Americi. Hajde, dok su bili u zapadnoj Evropi, to je i funkcionisalo, ali na Makedonskoj granici, iza ponoci...). Hoce carinik da ih izbaci iz voza jer su morali da plate 70 njemackih "maraka" po osobi, a oni to nisu imali. Zena stala da place, mene muka uhvatila... Imam nekih 300 maraka uz sebe, ali meni su to ogromne pare... Ipak, na kraju mi ih bi zao i ponudih im da im posudim 140, a oni ce mi vratiti kad dodjemo u Grcku, povuku u Solunu iz automata i oni ce nastaviti za Atinu, a ja ostajem u Solunu. Stvarno su ljudi bili zahvalni i nisu prestajali da se zahvaljuju. Dodjosmo u Solun negdje oko 3-4 ujutro, voz tu stoji par minuta, istrcasmo na brzinu da nadjemo automat, ali njega nigdje!!! Sta da radimo, mene opet muka uvatila, izgubih pola para na moju glupost, ali sta da radim... Sta je, tu je. Covjek mi na brzinu nazvrlja na komad papira broj telefona svog brata u Atini i ako budem isao tamo, da mu se javim da mi vrati pare. Sacekah jutro, kupih telefonsku karticu i nazvah Armenca za posao, ali on mi rece da ima dovoljno radnika, ne treba mu vise niko... Bog te, alaj sam se ubelajio!!! Tad sam popizdio i na samog sebe i na punicu i na Grka i na Armenca i na zeljeznicara... Svi su mi bili krivi!!! J@#$% ga, sad sta je, tu je. Sjedi i razmisli hladne glave, sta da se dalje radi. Da se vratim kuci, nije mi opcija, bicu ruglo svima, pogotovo mojoj punici (gle, svi uspjeli, samo njen zet nije Ban odmah Grin !!!), a opet vec sam potrosio dosta para, a nemam ih za turisticka putovanja... Gledam, koje opcije mi ostaju: natrag ne mogu i necu, u Solunu ne mogu ostati jer nema posla, znaci moram dalje prema Atini da probam tamo da nadjem posla i da mi Grk vrati moje pare. Kupih kartu sjedoh na voz i kad smo dosli do Larise, dodje kondukter. Vidim da nesto nije u redu, ali on ne prica engleski (i ja sam ga vrlo slabo tada govorio), a ja ne znam ni rijeci grcki. Skontah nekako da sam uletio u ekspres voz, a imam kartu za regularni i da treba da doplatim. Pokaza mi kad imam regularni, ako se dobro sjecam za nekih par sati te nisam htio da cekam, doplatih to sto je trebalo i nastavih za Atinu. Kad sam dosao, prva stvar je bila da nazovem onaj broj sto mi je Grk dao. Javi se neka mladja zena, kcerka Grkovog brata i ona je znala nesto engleskog te joj sklepah pricu ko sam i sta hocu. Stvarno je bila ljubazna i rece mi da joj je stric u oblasku grada, dugo tu nije bio, ali da nazovem kasnije. OK, krenuh da trazim posao. Napunili su mi bili glavu u Srbiji o Grcima kao nasoj braci koja nas cekaju rasirenih ruku i samo reci da si Srbin, odmah nalazis posao!!! Krenem po restoranima, ne znam grcki, gledaju te kao sugavog psa, nista od posla. Obidjem par crkvi, rekoh si, pravoslavci smo, pomoci ce mi na neki naci, ali osim hrane, nista drugo. Dodje vece, odlucih da spavam u nekom od napustenih vagona kao sto sam u Beogradu dosta puta spavao, ali u Atini tih vagona nema. Gdje ih sklanjaju, nemam pojma, ali ne vidis ih. Gdje sad da spavam?! Nadjoh neki komad kartona i polozih ga na pod na atinskoj zeljeznockoj stanici, medju beskucnike. Zima, Boze moj, jeste to Grcka i toplije nego kod nas, ali opet decembar... Cvokotao sam citavu noc i kunjao i sutradan opet u potragu za poslom. Brzo sam shvatio da cu u Atini bez znanja grckog tesko sta naci i da moram ici dalje jer sam saznao da su plantaze mandarina i narandji na otocima, pogotovo Krit, ali ja sam imao svega jos oko 100 DM, dovoljno da platim trajekt da odem do tamo, ali ne mogu vise ni da se vratim! Sta ako se ne snadjem?! Zvao sam vise puta Grka da mi vrati pare, ali svaki put mi se javi ona ista cura i svaki put isti izgovor: stric joj je u setnji i provodu... Bio sam tako 3 dana u Atini i poceo da se razboljevam od spavanja na golom podu po zimi (karton je tu slaba vajda...) i beznadje poce da me 'vata: sta sad da radim???!!! Molim Boga da mi pomogne, ali ne vidim sta dalje: ili da rizikujem i da idem na Krit ili da se vracam natrag. To vece upoznah jednog Rumuna koji se vracao za Rumuniju (cekao je voz) pa je, kao i ja, spavao na kartonu pored te zapocesmo pricu. On je bio na Kritu i radio tamo vise od dvije godine, ali ga je, na kraju, cura prevarila, to ga je potreslo i vraca se kuci. Objasnio mi je kako to tamo funkcionise i rekao mi, kao bratu rodjenom, da ga poslusam i da idem kuci. Kao prvo, kad dodjes na Krit, moras negdje da ostanes, a to su mali hotelcici koji kostaju, dok se ne snadjes. Dao mi je i adrese i telefone vise mjesta ako se ipak odlucim da idem tamo. Rece mi da svako jutro imaju mjesta u tim selima gdje se radnici skupljaju, dodje Jeep i ko uspije da uskoci, taj ima posao za dan, a ko ne... Moras opet imati pare da platis stan i hranu, a ja ih nisam imao. Uz to, u tom periodu Albanija je otvorila svoje granice (do tada je Albanija bila najzatvorenija i najsiromasnija drzava Evrope, znam jer sam u vojsci bio granicar na albanskoj granici) i Grcka je bila preplavljena jeftinom radnom snagom. Sipci su skupljali mandarine citav bozji dan za 10 maraka, a ja sam te pare ipak mogao zaraditi (i vise) svercom u Srbiji. Vidio sam da mi nema vajde nego da se vracam natrag, da progutam ponos, poljubim punicu u g@#$%* Lolcina jer je bila u pravu da sam nesposobnjakovic i blablabla... Potrosih ostatak para na kupovinu povratne karte i odlucih da nazovem onog Grka jos jedan zadnji put. Tad sam se vec bio pomirio sa pomislju da sam ispao zesca budala sto sam nepoznatom covjeku kojeg vidim prvi put u zivotu posudio te pare, i da ih nikada nise necu vidjeti. Opet ga nije bilo kuci, opet ona cura i rekoh joj neka javi stricu da mi donese pare na zeljeznicku stanicu jer mi voz krece u to i to vrijeme. Sjedim tako u kupeu, gledam napolje, njega nema, vrijeme polaska se primice... O, ljudi moji, moj zivot je stvarno film jer mi se desilo toliko nevjerovatnih stvari i znam da je Bog uz mene i da mi pomaze i cuva me. Zeljeznicar svira za polazak mog voza, gledam prema izlaznim vratima i vidim Grka kako trci!!! Otvaram prozor i vicem mu, dotrci do mene, dade mi ruku i ubaci mi 150 US $!!!!!!!!!!!!!! To su u to vrijeme bile skoro duple pare i stvarno je ispao fer, ali nemate pojma koji sam stres prezivio... Krenuh kuci, zaokupljen svojim mislima kako sve zeni i punici da objasnim sta se desilo i zasto sam se tako brzo vratio i kako to da su svi uspjeli samo ja ne, kad mi u kupe udje i sjede neki tip. Malo po malo, pocesmo razgovor, on je isto Srbin, ali mornar (covjek 40 i koju), sjecam se, zove se Rade i negdje je iz centralne Srbije (mislim da je iz Jagodine). Poce da mi prica o svom poslu na prekookeanskim brodovima, merak od posla!, kako je plata dobra, a ne radis skoro nista itd., itd., itd. Zamalo odoh u mornare Dobrodoslica Lolcina 2 Lolcina 2 Rofl ! Dade mi i broj da mu se javim (upravo je zavrsio jednu turu, sad ide kuci da vidi porodicu, ali jedva ceka da se vrati na brod...), ali na svu srecu, kad sam se malo ohladio, dosao sam do zakljucka da mi je dosta avanture i da mozda trava ipak nije bas toliko zelena sa one druge strane ograde kao sto ju je on prikazivao.
Zasto sam vam ovo sve pisao? Mozete si zamisliti kako sam se nakon takvog jednog iskustva osjecao iduci u zemlju iz koje nema povratka, a o kojoj ne znam skoro nista, samo da ima mogucnosti... Mogucnosti je uvijek bilo i u Srbiji, ako si kriminalac... A to iskustvo sa Grckom mi je jos bilo svjeze, manje od dvije godine prije Kanade da se desilo...
Nastavak slijedi
P.S. Nisam ranije razmisljao, ali pade mi na pamet dok sam ovo pisao: imate li kakvu ideju kako da nadjem onog Grka kome sam posudio pare? Davno sam izgubio i broj njegovog brata u Grckoj, a ne sjecam se vise ni gdje tacno na Floridi zivi. Znam samo da oslikava ikone u crkvama... Ipak, danas u eri Interneta, mozda postoji nacin da saznam ko je Grk slikar ikona (ne vjerujem da ih imaju milioni!!!) i sjecam se da je zenu zvao Kiki, ali ne vjerujem da joj je to bilo pravo ime, vjerovatno nadimak. Posto idem na Floridu skoro svake godine da iskiselim malo dupe u Atlantiku, to bi mi bila prilika da ga nadjem."
"Vidim da vas dosta interesuje kako sam ja dosao u Kanadu i kako vi mozete ovdje da dodjete. Hajdemo redom. Kao prvo, zasto uopste Kanada? Zasto nisam otisao u neku od zapadno-evropskih zemalja kao vecina nasih "gastarbajtera" (uostalom, kao dobar dio moje rodbine ). Mislim da prvo treba da znate nesto o meni i mom karakteru. Znam mnogo ljudi koji kroz zivot idu kao list koji nosi vjetar, zive od danas do sutra, nemaju neke planove, mozda tu i tamo poneki kratkorocni, ali slabo dugorocne, a misljenje mijenjaju kao i vjetar smjer. Ja nikad nisam bio takav. Od najranije mladosti, otkako znam za sebe, uvijek sam imao neke dugorocne planove i sve sam radio (legalno) da dodjem do mog cilja Npr. jos od pocetka osnovne skole znao sam da volim zivi svijet i da hocu da studiram biologiju i kada me je otac, na svoju ruku, u srednjoj upisao u masinsku, vodili smo rat u kuci dok se nisam prebacio u gimnaziju jer ona je bila put za PMF i studije iz biologije. Kakve veze ima Kanada sa ovim? Tu ima jedna interesantna pricica... Prije 30 i kusur godina, jednoj mojoj komsinici sa kojom smo bas bili dobro, dosla u posjetu sestra iz Kanade pa smo, naravno, kako je to kod nas tada bio red, isli i mi da je vidio kao neku rijetku zvijerku iz zoloskog vrta Taz . Bio sam mali, sta sam mozda imao 6-7 godina (negdje '70.-ih godina), ali sam upijao svaku njenu rijec i strasno me je fascinirala njena prica o kanadskim ljepotama, pogotovo da kod njih u podrumu moze da se zivi i da imaju tu i tepih!!! Cuj, neko da zivi u podrumu, a ne samo da tu drzi kiseli kupus i rakiju! I ne samo to, da cak i tepih ima dole, a da ne pliva na pola metra vode!!! Meni je to tada bilo cudo nad cudima Naklon ! Ostalo mi je to u glavi i dao sam sebi za cilj da cu kad-tad otici do Kanade, makar da vidim to cudo, a mozda i tu da zivim. Godine su prosle, ja narastao i poceo da shvatam da su snovi i realnost dvije razlicite stvari (iako ponekad mogu da se upotpunjuju) te sam san u Kanadi potisnuo u drugi plan, bio sam svjestan da je tesko ostvarljiv jer nisam imao nikoga ko bi mi pomogao (ti ljudi sto su dolazili iz Kanad su ipak ljidi koje ja ne poznajem, vidio sam ih samo jednom u zivotu, Tako da sam znao da se na tu opciju apsolutno ne mogu osloniti, moram naci nesto drugo), ali nisam je potpuno napustio, samo sam je stavio na "back burner" da se polako krcka i ceka pogodan momenat. Dosao je momenat za fakultet te odoh za Novi Sad jer je tamo bio najbolji Institut za biologiju stare Juge. Dodje rat, situacija stade opasno da se zakuvava, izgubih kontakt sa roditeljima (vec sam pisao da sam rodom iz Slavonskog Broda) te vise nisam imao nikoga da mi pomogne, morao sam dalje sam sa tada djevojkom, a sada suprugom koja je bila u istoj situaciji kao i ja jer su joj roditelji jedva izvukli zivu glavu iz Bosne, bez igdje icega (zivjeli su u muslimaskom kraju, Gornji Vakuf) dok su joj oca otjerali u hrvatski logor u Konjicu i glavu je sacuvao cistom slucajnoscu. Elem, nas dvoje smo se dobro napatili u to vrijeme samo da prezivimo, ali opet smo nekako vjerovali da to sranje ne moze dozivotno da traje, da ce doci bolja vremena. Negdje '93., poceo sam da analiziram situaciju u zemlji i sta se sve izdesavalo do tada, kako to da sve izgleda tako konfuzno i zavrsi se, na kraju, lose po nas... Poceo sam da analiziram i tri glavna "glumca" u tom filmu: Franju, Aliju i Slobodana. Za ovu prvu dvojicu znalo se manje-vise ko su i sta hoce, ali ovaj treci mi je bio mutan jer iz sve one pocetne euforije, u pocetku nismo vidjeli da mi tog covjeka uopste ne poznajemo! Dugi niz godina zivio je u inostranstvu (Amerika), niko ziv nije znao za njega, vraca se u "stari kraj" i izlijece kao meteor... Tu mi je zvonce proradilo da on mora imati debelu logistiku iza sebe, a ko moze da mu je da... Milosevic je za mene bila ona pilula koju je Neo progutao u filmu Matrix da se probudi i ugleda sta je, u stvari, ruzna stvarnost. Kada sam se "probudio" i shvatio koliko je, u stvari, bila ruzna ta stvarnost u kojoj smo se nalazili, odlucio sam to da promijenim. Najgore je bilo sto sam mogao onda da predvidim daljnji razvoj dogadjaja u zemlji (pad Krajine, bombardovanje Srbije, pad Kosova itd.), a nista po tom pitanju nisam mogao da napravim niti sam htio previse da pricam jer je bilo i opasno, a osim toga, ko sam ja pa da predvidjam buducnost?! Prorok nisam, u to vrijeme to su bile samo moje misli, koje su se kasnije, na zalost, obistinile. Kada sam dosao do toga, shvatio sam da meni i mojoj porodici u toj zemlji vise buducnosti nema. Moj djed je 17 godina zivio i radio u SAD-u i kad se vratio, bio je bogat covjek. Ustase za vrijeme II. sv. rata sve popalili i imao je srece da je umro pred sam pocetak rata jer bi ga zaklali, ne zumnjam u to ni 0,1%. Baba je sama podigla djecu u teskoj sirotinji i moj otac je poceo od nule. Taman kad je nesto napravio, kad je trebao nesto meni da ostavi, da i ja ne moram go i bos da pocimam, dosao je onaj prokleti zadnji rat i sve iz pocetka... Zarekao sam se da moja djeca nece proci na isti nacin i zato sam poceo da gledam gdje god ima bilo kakva mogucnost da odem "van". Na zalost, mogucnosti u to vrijeme nije bilo mnogo. Zapad nas je demonizirao i eventualno je mogao otici napolje neko ko je imao nekoga ko hoce da mu pomogne ili jednostavno mnogo srece, a ja nisam imao ni jedno ni drugo... Hvatao sam se kao utopljenik za svaku slamku, pokusao za Spaniju, Austriju, Svedsku..., cak i Japan, ali nista nije upalilo. Nisam probao za Kanadu jer sam znao da su oni debelo povezani sa SAD-om, a u to vrijeme meni je prakticno bilo nemoguce tamo otici, nisam imao nikoga pa nisam ni pokusao. U jesen '94. cuo sam, sasvim slucajno, da je bilo ljudi koji su aplicirali za Kanadu i da im je upalilo te odlucih odmah da i ja okusam srecu. Znao sam da postoji vise programa, ali isto tako da meni moze pomoci samo jedan: izbjeglicki, jer ako mi pocnu traziti garancije i slicne gluposti, gotov sam. Po izbjeglickom programu ambasada te posalje za Kanadu (ali kasnije i avionsku kartu moras da vratis ) i kasnije se snalazi kako znas. Znao sam i ljudi koji su bili, iz razloga XY odbijeni (ne moraju ni da navedu razlog), a bilo ih je koji su dobijali formulare, ali su morali imati garante, osobe koje su morale ispunjavati odredjene uslove i imati odredjena primanja, tako da je to opet bilo prakticno kao da si odijen. Aplicirao sam samo jednom, krajem oktobra '94., dao sam adresu od jednog mog daljeg rodjaka jer ja tad nisam imao fiksnu (nisam znao ni hocu li biti ziv sutradan, a kamoli da imam adresu!!!) i nakon svega 3 nedelje on mi javi da je stigla neka koverta iz kanadske ambasade! Mozete li si zamisliti kako sam se osjecao dok je nisam dobio u ruke i nisam vidio da nas prihvataju, mene i moju zenu, da idemo za Kanadu po izbjeglickom programu!!! Sve dok je nisam vidio, molio sam se Bogu citavo vrijeme da samo bude to cemu se ja nadam i uslisio mi je zelju (Boze, hvala ti jos jednom!). Problem je izletio kad smo usli u proceduru i kad smo saznali da hoce da nas salju za Kvebek, francusko govorno podrucje, a mi nismo znali ni rijec francuskog... Moja zena je cak u jednom momentu htjela da odustanemo, ali nisam htio ni da cujem, predugo sam cekao na tako nesto da bih tek tako ga ispustio iz ruku samo zbog pitanja jezika. Rekao sam joj da ako nece da uci, nek sjedi kuci i podize djecu, ja cu ga nauciti i izdrzavati porodicu. Dalje je sve islo bez problema, ali je uzelo vremena. '95. situacija se zakuvala, spremala se hrvatska "Oluja" i pad Krajine, a Srbija je u to vrijeme mobilisala sve zivo, ko god je dolazio iz drugih republika, a ja nisam htio da me mobilisu jer tada sam imao nadu: novi zivot me ceka!!! U to vrijeme sam dobro pazio gdje idem i sta radim da me ne pokupe. I dosao je i taj dan, 18. juli 1995., dan polaska za Kanadu. Put je organizovala kanadska ambasada, imali smo autobus samo za ljude koje su slali za Kanadu i njime smo isli do Budimpeste (JAT tada nije letio), a, iz Peste dalje avionom za Frankfurt, iz Frankfurta opet presjedanje za Toronto, a iz Toronta za Ottawu Happy . Kada smo dosli na Horgos, madjarsku granicu, udje nam u autobus srpski carinik, vidis ga pun sebe u maskirnoj uniformi, ide od jednog do drugog i polako, polako... pregleda pasose. Dodje do mene, gleda me, gleda..., bez rijeci, uze pasos, okrete se i ode napolje!!! Kad mi srce nije stalo! Gledam madjarsku granicu, svega 300 metara dalje, znam kad dodjem do nje da sam na slobodi, pomisljam da istrcim iz autobusa i da trcim do nje, ali znam da bi to bila glupost, da mogu samo da userem stvar i da nemam izbora nego da cekam. Znao sam da je najvjerovatnije da ce carinik da me izvede iz autobusa, pusti ostale da idu, a mene da stavi na drugi autobus i posalje u Krajinu na ratiste. Nema veze sto ja nemam nista sa Krajinom, dolazim iz Hrvatske... Nema veze ni to sto imam sva regularna srpska dokumenta i validnu kanadsku vizu i sve ostalo, Srbija je tada bila zemlja bez zakona i jedan j@#$%& policajac je bio Bog i batina, mogao je da ti radi sta hoce. Rekoh zeni, kad me izvedu, ona nek ide dalje, a ja cu pokusati da nadjem nacina da dodjem kasnije, ali ona nije htjela ni da cuje! Ili skupa dalje ili skupa napolje! Bili smo tako zaustavljeni vise od sat vremena, znam da autobus mora dalje jer avion nas nece cekati u Budimpesti, kad u jednom momentu eto opet natrag onog istog carinika, ali vidim, ne nosi nista, nema mog pasosa u ruci... Tad sam se vec bio pomirio da mi spasa nema, prosla me je bila ona prva panika i rekoh samom sebi:"Bice sta mora da bude.". Dodje bahati carinik do mene, stade ispred, gleda me, gleda (taj pogled u zivotu necu zaboraviti!), zavuce lagano ruku u djep od pantalona ("kargo" pantalone sa mnogo djepova), izvuce moj pasos i vrati mi ga!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! O ljudi moji, ne mogu vam opisati taj osjecaj kad mi je vratio moj pasos i dao znak autobusu da moze dalje (a nemate ni pojma niti vam mogu opisati kako se osjecam u ovom momentu dok sve ovo pisem...)... Predjosmo na madjarsku stranu i tada je za mene poceo novi zivot. Madjari su bili jos gori, uzeli nam svima pasose i drzali nas na granici vise od 3 sata, ali bas me bolila briga!!! Znao sam da nam ne mogu nista, da je to sad sve jedna velika farsa i pokazivanje njihove (neke tamo...) moci... Znao sam da su potpisnici medjunarodnih konvencija koje moraju da postuju i ako nas je srpska carina propustila, madjarska tu vise nema sta da se pita! Na put smo krenuli sa 270 DM (njemackih "maraka") u djepu, to nam je bila sva ustedjevina. Za 4 godine rata, pojeli smo jedno pile i ni jedni cokoladu i zato nam to cekanje u Madjarskoj nije tesko palo jer smo se uvalili u "duty free" shop i kupili ne znam ni ja sam koliko cokolada!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Bolila nas je briga za pare, znali smo da one skoro nista ne vrijede u Kanadi (teska sica!), prezivjeli smo rat, mladi smo i sad vise nema sta da nas zaustavi!!!!!!!!!!! Zaradicemo nove!
Uf, ugnjavih vas sa mojim blebetanjem... Sad, ono sto vas vjerovatno najvise zanima je kako da vi dodjete ovdje? Tu vam, na zalost, ne mogu mnogo pomoci... (iako, vjerujte mi na rijec, volio bih da pomognem svakom od vas!!!). Dosao sam po programu koji vise ne postoji, bar za nase krajeve jer je rat davno zavrsen (bar za Kanadu). Znam da postoje drugi programi, ali ne poznajem detalje, za to morate otici do kanadske ambasade u Beogradu, u ulici kneza Milosa, ako se ne varam (adresa se lako nadje na Net-u). Najlakse je dobiti "zeleno svjetlo" ako imate dobru diplomu i zanimanje koje je ovdje trazeno sto se razlikuje od regiona do regiona i to vam najbolje mogu objasniti u ambasadi sta oni traze. Znam da daju prednost mladim ljudima, obrazovanim, sa malom djecom (ili koji ce ih tek imati) jer njima, u stvari, nasa djeca trebaju, ne mi... Znam da daju mnogo poena na jezik, ali ne na bilo sta: morate biti fluentni i solidno da baratate jezikom da vam daju poene. Razlog je pragmatican: ako dobro govoris jezik, pomoc ti ne treba, snaci ces se odmah po dolasku. Znam da postoji program i za clanove porodice, ali to zahtjeva garancije i mnogo novca (ako se ne varam, 56 000 CAN $ po osobi...) itd. Ipak, znajte jednu stvar: bitno je uci u Kanadu, nije bitno gdje, jer da vas posalju i na najsjeverniji sjever, niko vas tu ne moze zadrzati, imate pravo da se selite. U tom slucaju mogli bi cak doci i u moj kraj, a ja bih vam pomogao maksimalno koliko je u mojoj moci. Ponekad samo savjet moze dosta toga da rijesi, a ja ni to nisam imao kada sam dosao ovdje, a da ne pricam o pomoci pri nalazenju posla itd. Dosta vas tu ima veze sa rafinerijom nafte, a to je ovdje strasan biznis u provinciji Alberta i znam da traze non-stop radnike. Igrao bih na tu kartu, nema veze sto posao nije isti, vezan je uz petro-industriju, sve ostalo se nauci i jos jedna jako bitna stvar: ako ste stvarno odlucili da vam cilj bude (kao meni) da dodjete ovdje, investirajte u ucenje jezika i to, po mogucnosti, u oba ofisijelna, i engleski i francuski. Francuski vam mozda nikad nece trebati, pogotovo ako budete zivjeli u Vankuveru, ali donosi mnogo bodova, u C.V.-u (curiculum vitae, rezime skolovanja i radnog staza), sto je ovdje obavezno, je veoma vrednovano, a uostalom, nikad se ne zna, mozda vam jednog dana posluzi... Za Kvebek se tesko dobija viza jer oni imaju svoj imigracioni program, a citav ostatak Kanade svoj, sto nema nikakve logike, ali sta ces, tako je, i po kvebeckom programu prednost imaju Arapi iz zemalja MAGREB-a (Alzir, Tunis, Maroko) jer to su bivse francuske kolonije i njihovi ljudi vec znaju jezik. To sto su uglavnom neobrazovani, sa drugom kulturom, slabo se adaptiraju..., to njih ne interesuje. Govore jezik iako je to, po meni, nebitnija stvar: pomozi mi da ga naucim jer jezik se moze nauciti (ako imas volje, naravno).
...........................
Ona situacija sa carinikom, to je bila samo jedna od situacija koje smo imali, kulminacija svih nasih problema do tada. Ne mogu da pisem bas o svemu sto sam dozivio u zivotu, uzelo bi i previse prostora i vremena, a vjerujem da bi vam i dodijalo moje pisanje. Problem nije bio samo taj rat nego citav sistem koji je bio jako oslabljen ratom i dozvolio je pojedincima i grupama da se osile i da uzmu zakon u svoje ruke i da ga kreiraju i re-kreiraju po svom ceifu. Zakon je postojao, ali ga je malo ko postovao, trebalo ga je samo primjeniti. Nisam ni ranije bio nesto ljubitelj anarhije, ali taj rat me je naucio vrijednost pravila i organizacije i koliko je bitno da se postuju. Kad si sam u sumi, mozes da radis sta hoces, ti si sam svoj gazda i anarhija, ali kad si vec samo sa par osoba, tu se vise ne moze pustiti da radi ko sta hoce, tu vec trebaju pravila, a da ne pricam o jednom modernom, komplikovanom, danasnjem drustvu... Problem je sto se cesto ljudima progledava kroz prste za manje prekrsaje jer, hej!, pravila su tu da se krse?! Slazem se da se sva pravila ne mogu uvijek i na svakom mjestu postovati jer to bi onda bilo totalitarno drustvo i, uostalom, ko kaze da su sva pravila i korisna?! Dovoljno da nadjes neku budalu koja se ubaci na mjesto za odlucivanje i da dobijes milion pravila bez ikakvog smisla. Ali ako uzmes da se pravila ne moraju postovati, ko onda odlucuje koje se mora postovati, a koje ne? Ko odlucuje koje je pravilo bitno, a koje ne (jer vrednovanja se razlikuju od jedne do druge osobe, sto je meni bitno, ne mora biti vama)? Ili, mozda sto je jos gore, neko ko se nauci da ne postuje sitna pravila, to mu postane normalno i polako prelazi na krupnija... Eto, to vam je moj carinik, vremenom je postao to sto je.
Dobro, da nastavim sa mojom temom. Interesuje vas kako sam se osjecao dok sam letio i sletio? To mi je bio prvi let avionom u zivotu i mogu vam reci da je bilo interesantno, sam cin letenja. Ogroman prekookeanski avion, pun ljudi (preko 300, ljetnja sezona), udoban, svaki malo-malo donose pice i dobru klopu... Ail nije to bilo ono glavno. Glavno je bilo da se ponovo radjamo, idemo u novi zivot, novine nas cekaju. Ali opet, ima tu malo i bojazni: sta ako si citav zivot zivio u iluzijama o Kanadi i to sto mislis o toj drzavi nije to to? Znam da nasi gastarbajteri znaju da se hvale, napusu i iskrive sliku o zemlji u kojoj rade. Sta ako je to slucaj i sa Kanadom? Ma nemoguce, gledao sam i na TV-u, citao, raspitivao se... Opet, nisam toliko glup da ne znam da su to sve fragmenti koji mi nikad ne mogu dati kompletnu i ispravnu sliku i da sve opet zavisi gdje ateriras... Kanada je ogromna zemlja i tacno je da se mnogo manje razlikuje jedan kraj od drugog nego Evropa, ali opet, razlika ima. Pogledajte Brazil. Kad vam neko spomene Brazil, koje su vam prve asocijacije? Meni prvo padne na pamet karneval u Riju, polugole "tete" koje tamo plesu i njihove favele u kojima zivi brdo sirotinje i narko-dileri. A da li je to stvarno Brazil?! Ne!!! Brazil je mnogo vise od toga, jedna od zemalja sa najvecim prirodnim bogatstvom i najbrzim industrijskim razvojem, ali to medijima nije interesantno i to nece prikazati. Prikazace kad izbije pucnjava izmedju raznih narko-klanova i stvorice sliku da je u Brazilu kriminal na nevidjenom nivou, da se tamo samo puca i gine i da te mogu ukokati na po ulice. Nece ti spomenuti da je tamo kriminal, kao i na Zapadu, uglavnom skoncentrisan u velikim centrima i da je, globalno gledajuci, Brazil siguran koliko i Kanada!!! Imajuci to u vidu, mozete si misliti kakve su mi sve misli prolazile kroz glavu... Ides u zemlju koju nikad nisi vidio, o kojoj znas tek nesto malo i povrsno, bez novca, znanja jezika, poznatih ljudi, mogucnosti da se vratis...
Da bih vam dao malo bolju sliku, moram vam ispricati iskustvo koje sam imao '93. Tada su svi nesto svercali i snalazili se kako su znali i umjeli, ali ja nikad nisam bio sposoban u tom domenu, ne volim da maslam ljude. Radio sam teske fizicke poslove preko omladinskih zadruga i bio sretan i kad je toga bilo (jednom sam sa jos dvojicom momaka utovario sleper cementa sa dvije prikolice, 45 tona, 900 vreca cementa i nakon toga nisam mogao da okrenem "kugla" kvaku da udjem kod sebe u sobu, ruke mi se zgrcile od tereta vreca kad su se ohladile...) i onda ti dodje moja punica jednom u posjetu, a ona je uvijek imala neke planove. Te ljudi odlaze za Juznoafricku republiku (a nju kad slusas, svi koji su pokusali su otisli i uspjeli Smijeh ), te idu za Australiju te ovamo te onamo, samo ja nigdje... Dodje ti ona tako jednom sa pricom da svi odose za Grcku da kupe narandje i mandarine, svi se snasli, dobro zaradjuju te me napali (upecah se na njenu pricu kao som Grin !) da odem i ja. Imao sam nesto malo para, nesto posudih i u decembru '93. odoh vozom za Grcku da okusam srecu. Zaboravih da napisem, posto sam se cesto vozio vozom, upoznah zeljeznicara iz Nisa koji je poznavao nekog Armenca u Solunu (tipicne srpske seme Ma nista od toga ) koji je imao fabriku prehrambenih boja i uvijek trazi radnike te mi dade njegov broj telefona da mu se javim. Sav sretan, imam osiguran posao, a blizu Srbiji (samo nas Makedonija dijeli...). O kako sam bio mlad i naivan! Sjednem u voz i nadjem se u kupeu sa dvoje Grko-Amerikanaca, stariji bracni par koji su isli da obidju Evropu i idu sad da posjete rodbinu u Grcku (covjek ima brata u Atini) koje nisu vidjeli skoro 20 godina. Malo sam natucao engleski pa smo se nekako i sporazumijevali. Tako sam saznao da zive na Floridi i da je covjek slikar, slika freske u pravoslavnim crkvama, a za zenu se vise ne sjecam. Negdje iza ponoci dodjosmo na makedonsku granicu, udje carinik da provjeri pasose, ja sam OK, ali Grcima treba viza koje nemaju (nisu ljudi imali pojma da se Makedonija otcijepila, da je sad nezavisna drzava i da im treba viza...), mogu da je kupe, ali oni nemaju pare (kes) u sebe, samo bankovne kartice (sta ces, ljudi misle da je svuda kao u Americi. Hajde, dok su bili u zapadnoj Evropi, to je i funkcionisalo, ali na Makedonskoj granici, iza ponoci...). Hoce carinik da ih izbaci iz voza jer su morali da plate 70 njemackih "maraka" po osobi, a oni to nisu imali. Zena stala da place, mene muka uhvatila... Imam nekih 300 maraka uz sebe, ali meni su to ogromne pare... Ipak, na kraju mi ih bi zao i ponudih im da im posudim 140, a oni ce mi vratiti kad dodjemo u Grcku, povuku u Solunu iz automata i oni ce nastaviti za Atinu, a ja ostajem u Solunu. Stvarno su ljudi bili zahvalni i nisu prestajali da se zahvaljuju. Dodjosmo u Solun negdje oko 3-4 ujutro, voz tu stoji par minuta, istrcasmo na brzinu da nadjemo automat, ali njega nigdje!!! Sta da radimo, mene opet muka uvatila, izgubih pola para na moju glupost, ali sta da radim... Sta je, tu je. Covjek mi na brzinu nazvrlja na komad papira broj telefona svog brata u Atini i ako budem isao tamo, da mu se javim da mi vrati pare. Sacekah jutro, kupih telefonsku karticu i nazvah Armenca za posao, ali on mi rece da ima dovoljno radnika, ne treba mu vise niko... Bog te, alaj sam se ubelajio!!! Tad sam popizdio i na samog sebe i na punicu i na Grka i na Armenca i na zeljeznicara... Svi su mi bili krivi!!! J@#$% ga, sad sta je, tu je. Sjedi i razmisli hladne glave, sta da se dalje radi. Da se vratim kuci, nije mi opcija, bicu ruglo svima, pogotovo mojoj punici (gle, svi uspjeli, samo njen zet nije Ban odmah Grin !!!), a opet vec sam potrosio dosta para, a nemam ih za turisticka putovanja... Gledam, koje opcije mi ostaju: natrag ne mogu i necu, u Solunu ne mogu ostati jer nema posla, znaci moram dalje prema Atini da probam tamo da nadjem posla i da mi Grk vrati moje pare. Kupih kartu sjedoh na voz i kad smo dosli do Larise, dodje kondukter. Vidim da nesto nije u redu, ali on ne prica engleski (i ja sam ga vrlo slabo tada govorio), a ja ne znam ni rijeci grcki. Skontah nekako da sam uletio u ekspres voz, a imam kartu za regularni i da treba da doplatim. Pokaza mi kad imam regularni, ako se dobro sjecam za nekih par sati te nisam htio da cekam, doplatih to sto je trebalo i nastavih za Atinu. Kad sam dosao, prva stvar je bila da nazovem onaj broj sto mi je Grk dao. Javi se neka mladja zena, kcerka Grkovog brata i ona je znala nesto engleskog te joj sklepah pricu ko sam i sta hocu. Stvarno je bila ljubazna i rece mi da joj je stric u oblasku grada, dugo tu nije bio, ali da nazovem kasnije. OK, krenuh da trazim posao. Napunili su mi bili glavu u Srbiji o Grcima kao nasoj braci koja nas cekaju rasirenih ruku i samo reci da si Srbin, odmah nalazis posao!!! Krenem po restoranima, ne znam grcki, gledaju te kao sugavog psa, nista od posla. Obidjem par crkvi, rekoh si, pravoslavci smo, pomoci ce mi na neki naci, ali osim hrane, nista drugo. Dodje vece, odlucih da spavam u nekom od napustenih vagona kao sto sam u Beogradu dosta puta spavao, ali u Atini tih vagona nema. Gdje ih sklanjaju, nemam pojma, ali ne vidis ih. Gdje sad da spavam?! Nadjoh neki komad kartona i polozih ga na pod na atinskoj zeljeznockoj stanici, medju beskucnike. Zima, Boze moj, jeste to Grcka i toplije nego kod nas, ali opet decembar... Cvokotao sam citavu noc i kunjao i sutradan opet u potragu za poslom. Brzo sam shvatio da cu u Atini bez znanja grckog tesko sta naci i da moram ici dalje jer sam saznao da su plantaze mandarina i narandji na otocima, pogotovo Krit, ali ja sam imao svega jos oko 100 DM, dovoljno da platim trajekt da odem do tamo, ali ne mogu vise ni da se vratim! Sta ako se ne snadjem?! Zvao sam vise puta Grka da mi vrati pare, ali svaki put mi se javi ona ista cura i svaki put isti izgovor: stric joj je u setnji i provodu... Bio sam tako 3 dana u Atini i poceo da se razboljevam od spavanja na golom podu po zimi (karton je tu slaba vajda...) i beznadje poce da me 'vata: sta sad da radim???!!! Molim Boga da mi pomogne, ali ne vidim sta dalje: ili da rizikujem i da idem na Krit ili da se vracam natrag. To vece upoznah jednog Rumuna koji se vracao za Rumuniju (cekao je voz) pa je, kao i ja, spavao na kartonu pored te zapocesmo pricu. On je bio na Kritu i radio tamo vise od dvije godine, ali ga je, na kraju, cura prevarila, to ga je potreslo i vraca se kuci. Objasnio mi je kako to tamo funkcionise i rekao mi, kao bratu rodjenom, da ga poslusam i da idem kuci. Kao prvo, kad dodjes na Krit, moras negdje da ostanes, a to su mali hotelcici koji kostaju, dok se ne snadjes. Dao mi je i adrese i telefone vise mjesta ako se ipak odlucim da idem tamo. Rece mi da svako jutro imaju mjesta u tim selima gdje se radnici skupljaju, dodje Jeep i ko uspije da uskoci, taj ima posao za dan, a ko ne... Moras opet imati pare da platis stan i hranu, a ja ih nisam imao. Uz to, u tom periodu Albanija je otvorila svoje granice (do tada je Albanija bila najzatvorenija i najsiromasnija drzava Evrope, znam jer sam u vojsci bio granicar na albanskoj granici) i Grcka je bila preplavljena jeftinom radnom snagom. Sipci su skupljali mandarine citav bozji dan za 10 maraka, a ja sam te pare ipak mogao zaraditi (i vise) svercom u Srbiji. Vidio sam da mi nema vajde nego da se vracam natrag, da progutam ponos, poljubim punicu u g@#$%* Lolcina jer je bila u pravu da sam nesposobnjakovic i blablabla... Potrosih ostatak para na kupovinu povratne karte i odlucih da nazovem onog Grka jos jedan zadnji put. Tad sam se vec bio pomirio sa pomislju da sam ispao zesca budala sto sam nepoznatom covjeku kojeg vidim prvi put u zivotu posudio te pare, i da ih nikada nise necu vidjeti. Opet ga nije bilo kuci, opet ona cura i rekoh joj neka javi stricu da mi donese pare na zeljeznicku stanicu jer mi voz krece u to i to vrijeme. Sjedim tako u kupeu, gledam napolje, njega nema, vrijeme polaska se primice... O, ljudi moji, moj zivot je stvarno film jer mi se desilo toliko nevjerovatnih stvari i znam da je Bog uz mene i da mi pomaze i cuva me. Zeljeznicar svira za polazak mog voza, gledam prema izlaznim vratima i vidim Grka kako trci!!! Otvaram prozor i vicem mu, dotrci do mene, dade mi ruku i ubaci mi 150 US $!!!!!!!!!!!!!! To su u to vrijeme bile skoro duple pare i stvarno je ispao fer, ali nemate pojma koji sam stres prezivio... Krenuh kuci, zaokupljen svojim mislima kako sve zeni i punici da objasnim sta se desilo i zasto sam se tako brzo vratio i kako to da su svi uspjeli samo ja ne, kad mi u kupe udje i sjede neki tip. Malo po malo, pocesmo razgovor, on je isto Srbin, ali mornar (covjek 40 i koju), sjecam se, zove se Rade i negdje je iz centralne Srbije (mislim da je iz Jagodine). Poce da mi prica o svom poslu na prekookeanskim brodovima, merak od posla!, kako je plata dobra, a ne radis skoro nista itd., itd., itd. Zamalo odoh u mornare Dobrodoslica Lolcina 2 Lolcina 2 Rofl ! Dade mi i broj da mu se javim (upravo je zavrsio jednu turu, sad ide kuci da vidi porodicu, ali jedva ceka da se vrati na brod...), ali na svu srecu, kad sam se malo ohladio, dosao sam do zakljucka da mi je dosta avanture i da mozda trava ipak nije bas toliko zelena sa one druge strane ograde kao sto ju je on prikazivao.
Zasto sam vam ovo sve pisao? Mozete si zamisliti kako sam se nakon takvog jednog iskustva osjecao iduci u zemlju iz koje nema povratka, a o kojoj ne znam skoro nista, samo da ima mogucnosti... Mogucnosti je uvijek bilo i u Srbiji, ako si kriminalac... A to iskustvo sa Grckom mi je jos bilo svjeze, manje od dvije godine prije Kanade da se desilo...
Nastavak slijedi
P.S. Nisam ranije razmisljao, ali pade mi na pamet dok sam ovo pisao: imate li kakvu ideju kako da nadjem onog Grka kome sam posudio pare? Davno sam izgubio i broj njegovog brata u Grckoj, a ne sjecam se vise ni gdje tacno na Floridi zivi. Znam samo da oslikava ikone u crkvama... Ipak, danas u eri Interneta, mozda postoji nacin da saznam ko je Grk slikar ikona (ne vjerujem da ih imaju milioni!!!) i sjecam se da je zenu zvao Kiki, ali ne vjerujem da joj je to bilo pravo ime, vjerovatno nadimak. Posto idem na Floridu skoro svake godine da iskiselim malo dupe u Atlantiku, to bi mi bila prilika da ga nadjem."
Subscribe to:
Posts (Atom)