Zemlja novopronađena ( i zemlja ostavljena iza)

Počela sam da čitam ovu knjigu, jednu od retkih o istoriji emigracije u Kanadi koju sam iskopala na zabačenoj polici biblioteke, pre dobra 2 meseca i još je nisam pročitala, prilično je teška za čitanje
pa moram da je čitam u malim podnošljivim dozama...

Znam da će ovo biti poduži post, zato ću ga prelomiti na par delova, jer mi je žao da ne podelim ostatak priča, dakle prvi deo je ovde.
..................................................................................................................
Francuska je prva počela da se širi na teritoriji današnje Kanade, u vreme kada je osnovano prvo stalno naselje 1605 Port Royal, ona je ostvarivala pravo na današnji Quebec, New Foundland i Labrador,Novu Scotiu i deo Hudson Bay-a, koje će kasnije izgubiti u ratovima sa Britanskim delom kolonija i indijancima.Među doseljenicima je vladala jasna netrpeljivost donesena iz domovina, Britanci su savetovali svoje da idu u Upper Canada (današnji Ontario)i da izbegavaju bandite u States (neotesani Yankee) i Lower Canada- današnji Quebec.Novi doseljenici pod pokroviteljstvom kolonija dobijali su besplatno zemlju u prvom periodu (od 100 do 200 acres, 100ac je 400.000 m2)i pribor i hranu za prvu godinu, uslov je bio da iskrče i počnu da obrađuju zemlju što pre...U to vreme bez vakcina i antibiotika, bez prodavnica, sa putovanjem od 7,8 nedelja u potpalublju sa 400 ostalih imigranata, emigracija je umela da bude često smrtonosan potez.Nisu postojale pruge ni putevi, oni koji bi se iskrcali u Kvebeku dalje bi morali pešice ili ako su sretni zapregom...


The book The Land Newly Found is comprehensive, fascinating collection of first-hand accounts from the frontiers of Canadian immigration history. Drawn from letters, newspapers, and reportage, these vivid accounts range from the 18th century to the present day, and provide an insightful look into the lives and minds of newly arrived immigrants to Canada as well as the politicians, policy-makers, and public who witnessed their arrival. Chosen for their immediacy and engaging acuity into the Canadian immigration experience, these eyewitness accounts are broad in scope, revealing the hardships and heartbreak, hard work and happiness of people beginning their lives anew in a foreign land.
From war brides and home children to refugees and boat people, The Land Newly Found not only explores the personal stories of those who choose to make Canada their new home, but provides keen insight into the policies and political struggles of a budding multicultural nation.
http://books.google.ca/books/about/The_Land_Newly_Found.html?id=u6e0AAAACAAJ&redir_esc=y

Prateći dolazak emigranata od 1602 do sad knjiga je skup pisanih dokumenata, listi za nabavku, ličnih pisama i raznih dokumenata koji zajedno oslikavaju mozaik sklapanja Kanade u ono što je danas.
Oseća se jasno neprijateljstvo Britanaca i Francuza, nezadovoljstvo novih emigranata, nezadovoljstvo vlastele, sukob sa starosedeocima, rasizam i politika mržnje...ali i hrabrost i istrajnost onih koji su rešili da uspeju u novopronađenom domu.

Obratite pažnju na fascinantnu činjenicu da se neke stvari ponavljaju vekovima kasnije,
pogrešna očekivanja novih emigranata i američki san
državna politika biranja prikladnog stanovništva,netrpeljivost prema različitosti,
slanje svojih sunarodnika u određene delove i držanje ekipe zajedno,
mešetari, prevaranti, razočarenje ili suludi optimizam, i Kanadska zima...
.............................................................................................................

Edvard Wynne Avg 17 1622 Ferryland

Newfoundland

Imamo pšenicu,ovas i ječam, pasulj i grašak, iako ih sejemo vrlo kasno u sezoni ovde rastu i uspevaju brzo.Imamo baštu koja rađa u izobilju, pasulj nam je vrlo lepo rodio,grašak je porastao veći od ljudi,rotkvice su veličine pesnice,repa,salata,kelj,kupus,šargarepe su divne.Imamo livadu od tri ara sa koje smo skinuli seno za zimsku ishranu.Nadamo se da ćemo uspeti još više sledeće godine.Pašnjak hrani oko 300 grla stoke, leta su ovde blaga i livade su prepune mirišljavih lekovitih trava, voćke rađaju dobro a ima i puno raznih jestivih bobica.Šume su prepune ptica i divljači.Zemlja je bogata rekama, potocima i barama, vode su bogate ribom, imamo jelena i druge zveri za hranu i krzna.
Tlo je plodno a vazduh lekovit, nalazim da nam prva zima nije bila ništa gora od zime u Engleskoj, trajala je do polovine Marta ali su dani bili sunčaniji i duži nego u Engleskoj...


odlomak iz pisma obljavljenog u novinama da bi se privukli novi imigranti, ostatak pisma jednako optimistično opisuje Ferryland novu koloniju i nastavlja se u spisak potrebnih stvari za nastavak izgradje naselja, mlin, kovačnica, zanatlije i tesara itd...Broj stanovnika u to vreme 32.

.................................................................................................................

Sveštenik Jezuit Nova Francuska 1635 odlomak iz pisma

...Nova Francuska je prostrana, toliko prostrana da se oni koji imaju malo zemlje ili su prosjaci koji traže ikakav posao mogu poslati ovde, mnogi od njih prose od vrata do vrata ili kradu, svaki pokušava da dođe do onoga što nema i ne može da ima.Ova zemlja će imati dovoljno poštenog rada za sve,pored toga, treba naseliti Francusko stanovništvo pre nego što dođu tuđini, jer francusko stanovništvo će ostati verno kruni i kulturi domovine i neće dozvoliti tuđinima da uhvate maha ovde.
Ne samo da će iseljavanje smanjiti glad i kriminal u Francuskoj već će i ojačati državu...

...................................................................................................................

Akadija, prvi popis stanovništva 1671 odlomak

Jacob Bourgeois 50, žena Jeanne 40, apotekar, deca Jeanne 27, Charles 25, Germain 21,Marie 19,Guillaume 16, Margaret 13, Francois 12, Anne 10, Marie 7, Jeanne 3
cattle 33, sheep 24

Jean Gaudet 96, wife Nicole 64, child Jean 28
Cattle 6, sheep 3

Denis Gaudet 46, wife Martine 62, children Anne 25,Marie 21, Pierre 20,Pierre 17, Marie 14,
cattle 9 sheep 13

Widow of Etiene Hebert 38, children Marie 20,Margerite 19, Emmanuel 18,Etienne 17,Jean 13, Fransoa 10, Catherine 9, Martin 6, Michel 5, Antoine 1,
cattle 4, sheep 5

Michel de Forest 33, wife Marie 20, children Michel 4, Pierre 2, Rene 1
cattle 12, sheep 2

Antoine Babin 45, wife Marie 25, children Marie 9,Charles 7,Vincent 5, Jeanne 3, Margerite 1
cattle 6 sheep 8

Olivier Daigre 28,wife Marie 20, children Jean 4,Jacues 2, Bernard 1,
cattle 6 sheep 6

Francois Gauterot 58, wife Edmee 47, children Marie 35,Charles 34,Marie 24,Rene 19, Marguerite 16, Jean 23, Fransoa 19,Claude 12,Charles 10,Jeanne 7, Germain 3
cattle 16 sheep 6

itd.
na ovom spisku ima dosta stvari koje u današnje vreme ne bi baš prošle, dve osamnaestogodišnjakinje upravo su rodile prvo dete, dvadesetogodišnjakinje imaju decu od 4 godine ( već 3 deteta do dvadeseta)što znači da su se udale sa 15 ili 16, ima žena od 25 udatih za muževe od 60...
A sam broj dece je neverovatan, porodice imaju od 3 do preko 10, ali ako se zagledate u brojeve parova u pedesetim prosek žive dece u tim godinama je između 3 i 5 (ne znam da li se računaju i deca koja su otišla od kuće da se udaju-ožene)U jednom od naselja popis je pokazao 239 muškaraca 111 žena i 366 dece.

................................................................................................................................................

Guverner Halifaksa Edvard Kornvolis 1749

Broj naseljenika je 1400, ali moram da primetim da je među njima mali broj, možda svega nekoliko stotina ljudi koji su spremni da rade i urade šta je potrebno da bi se napravila nova naseobina, imamo oko 100 vojnika, možda 200 trgovaca i mornara, ostali su sirotinja, lenštine i probisveti koji su došli samo zato što im je neko obećao krov nad glavom i zalihe hrane za prvu godinu, a da ne moraju ni prstom da mrdnu. Većina ih se zavukla u bolnicu žaleći se na sve i svašta i ne izlaze, nemaju odeće ni obuće,koju ću morati da im dam pod uslovom da pristanu da pomognu i rade nešto u izgradnji.

....................................................................................................................

Wiliam Johnstone misionar na Princ Edvard Ostrvu Novembar 1820

Još jedno zlo koje sam video je, kada se novi imigrant iskrca sa porodicom i vidi neobećavajuću zemlju oko sebe umesto da se skući i pripremi za zimu, počne da luta po ostrvu tražeći bolje mesto. Za to vreme njegova porodica spava po tavernama i jede ono malo para i hrane što im je ostalo, po isteku godine više nemaju para i moraju da rade u nadnici ili da uđu u dug koji će im godinama kao kamen visiti za vratom, i nisu nimalo bolje nego kada su se tek iskrcali i kada su se mogli skućiti na svojoj maloj farmi...

................................................................................................................

John Howison britanski doktor koji je 2 godine proveo u Kanadi, 1821 (prvi od opisa kako viša britanska klasa, bogataši, vide emigrante)odlomci

Naselje Talbot blizu obala jezera Iri izgleda lepo na oko, uređeni putevi i niz lepih farmi u zelenilu, ali ako pogledate bliže videćete da su stanovnici koji tu žive ogrezli u lenštinstvo, rasipništvo i degradaciju, oslobođeni okova teške sirotinje u mestima iz kojih su došli sada su zaslepljeni plodnošću ove zemlje i upuštaju se u demokratiju najodvratnije vrste.
Gomila bezakonih derača koji su oslobođeni pravila uređenog društva koje postoji među višim klasama, usuđuju se da se smatraju jednakim sa svima,i ako se pojavi neko sa strane da iskoči iz mase i pokuša nešto da promeni naići će na otpor i biti povučen nazad u mlitavost mase.
Tako je u svim oblastima GOrnje Kanade gde su farmeri stekli zemlju, nemaju nikakvog poštovanja prema višima i boljima od sebe....
--------------
Devet desetina farmera u Talbotu je bilo beda ali posle par godina rada i truda postali su uspešni toliko da imaju sve što im je potrebno,ali neće se oni obogatiti sa svojim umnim sposobnostima, nadajmo se da će takav sloj uskoro nestati i da će ih u naselju Talbot zameniti superiorniji i pametniji ljudi od ove bede sa dna Evropskog seljaštva....
--------------
Pojavio se i broj Škota, koji imaju tu svoju užasnu osobinu da se drže u klanovima, koji traže poseban deo naselja za sebe i svoje, kao da već nije dovoljno užasno njihovo nekultivisano ponašanje i opšta odvratnost, kada dođu ovde odmah se izjednačavaju sa gospodom i zaboravljaju manire ophođenja prema drugima, ponašajući se prema svima jednako.
Ovde niko još nije stekao dovoljno da bude bogatiji od drugih, i zbog toga nema rangova, već se svi podjednako učtivo ponašaju prema svima, stvarajući neku nakaradnu demokratiju nikad ranije viđenu u Evropi.
Ali najčudnija stvar od svih je što ti ljudi podjednako dočekuju nove emigrante, najgoru bedu ili one koji imaju sredstava, odmah ih usvajajući među sebe i pomažući im,tretirajući ih sa jednakim poštovanjem, novi emigranti isprva bivaju začuđeni tim postupkom ali se uskoro oslobađaju i rastu u svojim očima, sami sebe nazivaju gospodom, kakva taština i bezobrazluk...
Ovde su ljudi dospeli na najnižu formu ljudskih bića, i ova situacija se može uništiti samo uticajem višeg razuma, religije i obrazovanja.

.................................................................................................................................

John McDonald 1821, prelazak u Kvebek, pismo kući, odlomci

Nas 400 pošli smo brodom iz Glasgova za Greenock 19 Maja, stigli smo 25 Juna u Kvebek.
Oluja je trajala 9 dana i svi na brodu su se razboleli, vreme je bilo neobično hladno za ovo doba godine, kako je kapetan rekao.U potpalublju je bilo zagušljivo od toliko bolesnih ljudi i samo sam gledao da kad god mogu spavam na palubi.
Kada smo ušli u Kvebek morali smo u karantin, za vreme puta 4 žene su rodile ali su 3 bebe umrle, i jedan dečak od 4 godine, drugi je pao sa palube i slomio ruku.
-------------------------------------------------------------------
Parobrod nas je ostavio sa prtljagom 10 milja uzvodno na St. lorens reci, dalje smo morali da idemo čamcima koji su vučeni uz obalu, do sad naš broj je pao na 366 ljudi.Kiša je padala danima i ljudi koji su pili rečnu vodu počeli su da se razbolevaju.Dve porodice ostale su siročad, jednima se otac udavio, a drugima je majka podlegla bolesti.Prolazak kroz brzake reke bio je najteže i najgore iskustvo u mom životu, nekada nam je voda bila do grudi ili do vrata...mnogi su se smrzli i razboleli.Spavali smo na otvorenim poljima praveći improvizovane šatore od čega smo mogli, tu i tamo bi naišli na neku farmu, ali ostalo nam je još 120 milja pešačenja.Kod 74 milje naišli smo na 1000 ljudi sa broda David od Londona sa kojima smo nastavili put ka Kvebeku.Mnogi koje sam upoznao su umrli na putu...

.....................................................................................................................

Frances Stjuart , pismo majci 1823 ( engleska viša klasa) odlomak

...krompir ne smemo da jedemo jer moramo da ga čuvamo za seme, svakog dana za večeru imamo čorbu od pasulja ili graška sa kuvanom prasetinom,ponekad imamo i repu, ali smo vrlo sretni jer imamo odličan hleb i mleka u izobilju, čula sam da su mnogi iz naše klase bili gladni prve godine i živeli samo na usoljenom mesu i čaju jer nisu imali ništa drugo, čak ni hleb.
Deca su zdrava i uživaju u prelepom vazduhu, koji me podseća na kuću.Izgradili smo brvnaru ali muž planira da se bavi proizvodnjom potasha i kad to zaživi da izgradi veliku kamenu kuću, kaže da je to unosan posao.Kada bih samo imala svoje prijatelje odande ovo bi bio raj na zemlji...
Imamo i mladog lekara koji obilazi okolne porodice svake 2 nedelje i svi ga plaćamo 3 $ godišnje, Škot je ali je pametan.

......................................................................................................................

j. Mulligan pismo stricu New Brunswick 1829 odlomak

....od svih pametnih i plemenitih građana ovde se politikom bave samo oni kojima nije ispod časti da se bore za par mrvica iz državne blagajne, neotesani, glasni, arogantni jednom rečju nekultivisani i nekulturni, dok pametni ćute i gledaju u tišini.Deo njihovog uspeha leži i u tome što je prošlogodišnja žetva podbacila, a naši proizvođači glasno kukaju iako su im skinute sve takse i iako znaju da će zaraditi u ovakvoj situaciji...

....................................................................................................................

Susanna Moodie ( viša klasa) 1829 odlomci

Mnogi su morali da se bore sa starim predrasudama, morali smo da obuzdamo gordost i utišamo srca, sve je ovde nama grozno i nakaradno,bačeni smo među neobrazovane koji umesto da nas vide kao vođe i inovatore, vide nas kao nekog ko želi da im oduzme nezavisnost.
Polu divljaci Jenki nas mrze, ne žele da nam pruže ni mrvicu osnovne ljubaznosti koja se očekuje od rafinisanog čoveka, među sobom se nazivaju sir i madam iako im te titule ne pristoje.Upadaju nam u kuće bez najave i kucanja ne poštujući nikakvu privatnost i sa vrata deklamuju gde je čovek ili žena, obraćajući se čak i mojim bednim irskim sluškinjama sa madam.
------------------------
Otkrila sam tajnu.
Neprirodna zavisnost služinčadi od gospodara tera ih da samo prikrivaju svoje gađenje prema takvoj situaciji i da je svo njihovo fino ponašanje i zahvalnost zapravo laž.Oni nas mrze i zavide nam.
Poslušni su samo iz potrebe jer znaju da od nas zavise za hleb i krov nad glavom, ali kada dođu u ovu zemlju to se sve menja...oni su slobodni, da konačno pokažu svoje pravo lice i mržnju, da pokušaju da ti ospore i oduzmu privilegiju boljega koja ti po klasi pripada.
-------------------------------------------------------
Najgora stvar koju sam mogla da uradim bila je da platim prelazak i povedem služinčad odande.
Čim su došli ovde osilili su se pod uticajem ovog ultra republikanskog duha i počeli da me ucenjuju tražeći manje posla i više para, sam vazduh Kanade presekao je vekovne veze poslodavca i sluge kojima smo bili povezani.Oni traže da jedu za mojim stolom i gunđaju pri poslovima koje su veselo radili kod kuće, a ako im nešto kažeš odgovore ti da su oni ovde u Meriky slobodni i da lako mogu da nađu bolji posao a ti se snalazi.Istina je da je posluga ovde dobro plaćena i teško ju je naći.
--------------------------
Mada ne čudi me, kada pogledam kakav je njihov položaj u Britaniji, tamo zavise od hirova svojih gospodara, žive u večitom strahu od viših klasa, jer ako izgube posao teško da će naći drugi sa lošim preporukama, moraće da umru od gladi ili kradu.Pristaju da glume servilnost i rade sve što se od njih traži jer znaju da će na kraju meseca dobiti za hleb i imati gde da spavaju, ovakva sebična veza opstaje i njihovi gospodari su sretni dok traje.
Ali u Kanadi ova veza više ne postoji.
Situacija se okreće, klasa služinčadi je mala i oni znaju da se rad ovde može naplatiti, jer mi zavisimo od njihove pomoći,kažu ti da oni mogu da žive i bez tebe ali ti ne možeš bez njih.Ne usuđuj se da im prigovoriš, osetićeš njihov novostečeni otpor i slobodu kada počnu da ti prete otkazom ili kada traže veće satnice.Oni ti gordo kažu da su jednako dobri kao i ti i da ovog momenta mogu naći bolji posao na 20 mesta ako ti se ne dopada...čaksu u stanju da odu u pola posla ostavljajući tebe da završiš teško peglanje odeće ili pranje veša, kako god znaš i umeš...
--------------------------------------
Moram da priznam da više volim Kanađane za poslugu nego evropske imigrante, jer oni te bar iskreno tretiraju sa poštovanjem.Sretna nezavisnost i sloboda koju oni (sluge) imaju u ovoj visoko hvaljenoj zemlji najbolje se vidi u zakonu da se sluge ne smeju surovo tretirati niti kažnjavati od strane nezadovoljnog gospodara.
........................................................................................................................

27 maj 1831 kapetanov dnevnik Grosse Island

Došlo nas je 300, 18tog Maja i stavljeni smo u karantin jer se na brodu pojavio tifus i boginje.
Sedmoro je umrlo, jedan čovek i šestoro dece.
Iskrcani su 20tog i brod je očišćen i naprskan 21og, da bi se putnici ukrcali ponovo 24og.
Morali smo da pobacamo slamene ležajeve i zaražene stvari, jadna stvorenja su sada ostala samo u odelu koje je na njima i spavaju na hladnom tvrdom brodskom podu.Na brodu ih je sada 250.50oro putnika je u bolnici a ostali su u lošem stanju.Doktor je prijavio 78 slučajeva boginja, još 6 je umrlo i ima par u jako lošem stanju.U kvebeku nam još ne dozvoljavaju da ih iskrcamo, moram da ih hranim, pitao sam doktora da li bar mogu da nam daju malo slame za ležajeve za njih, na brodu je hladno...

..........................................................................................................................

Pismo iz Fort Erie, septembar 1833 odlomci

Obišao sam deo država (States) i deo Kanade, i mislim da je Gornja Kanada (ontario) bolja za život.
Nema sumnje da su državama može zaraditi više para ali tamo imigrant mora da drži usta zatvorenim kada ga Jenki nipodaštavaju i kada mu pljuju na zemlju i poreklo.Njihove su mašine bolje, napravljene da smanje rad ali naše su farme mnogo uspešnije.Ima jedan farmer iz škotske čija farma proizvodi duplo više nego sve okolne, svi ga zovu najboljim farmerom u oblasti.
-------------
Farma se može osnovati sa 500 funti ulaganja i farmeri za par godina imaju koliko i gospoda za stolom.Pored toga šume imaju dosta divljači za meso.
Zdravlje mi je dobro, par nedelja ranije imao sam problema sa stomakom na brodu ali prošlo je, doktori ovde visoko naplaćuju svoje usluge, ali većina su ih nesposobni kojima ne bih poverio život u ruke, ako neko hoće da prodaje lažne lekove ovde će se obogatiti jer ih svi kupuju i koriste, ako brat hoće da dođe neka nauči hemiju (postane apotekar), obogatiće se,Ima puno lekara ali nijedan od njih nije obrazovan.
.....................................................................................................................

Škotski učitelj Chipawa 30 novembar 1834 odlomak

Najbolje mesto za doseljenika iz Britanije svakako je Gornja Kanada, nigde vrednom čoveku nije lakše da uspe ako se istinski potrudi, mada morate znati da su zime ovde duže i hladnije nego na ostrvu i mrazevi često ubijaju useve kasno u sezoni.
.........................................................................................................
Sveštenik John Windsor Nova SCotia mart 1849 odlomak

Dragi prijatelju,
emigracija je teška tema za razgovor.
Voleo bih da mogu da ti kažem nešto dobro na tu temu, ali mogu samo da ti kažem o Novoj Škotskoj i Novom Brunsviku.Kada radnik ovde stigne očekuje da nađe posao odmah, to međutim nije tako, poslovi su sezonski i ima ih samo od 15tog Aprila do 25 Novembra.Plaćam svoje radnike 24 $ godišnje mesečnim isplatama, ako su vredni i pošteni mogu da zarade od 24 do 26 $ godišnje, što je dovoljno za porodicu i smeštaj.
Poslovi su sečenje drva, krčenje zemlje i rad na farmama, u većini novodošli rade preko leta i dobiju malo svoje zemlje koju krče i sređuju u toku zime.
------------------------
Bojim se da mnogi napuste irsku pogrešno misleći da će im ovde ljudi nuditi posao čim stignu.Sirotinja mora sama da traži posao ili čeka na njega i ovde.
................................................................................................................................

Johan Shroder 1860

...kada grupa emigranata koji se iskrcaju u Kvebeku krene dalje oni ne znaju da su upali u leglo razbojnika, jer agenti su u dogovoru sa kapetanima brodova kojima putnici nauče da veruju, i oni ih usmere na određenu rutu puta, tada ih agenti koji dobijaju interes od zemlje koju prodaju obrađuju i ubeđuju da kupe zemlju uz put, većina koja ih pristane ne stignu ni da se okrenu oko sebe da shvate da su pogrešili i da neće nikad stići tamo gde su naumili da idu.Zemlja koju su pristali da uzmu daće im mnogo manje profita nego negde drugde na zapadu.Imigrant će ostati odsečen od ostatka porodice i svog društva koje mu je moglo biti u pomoći kasnije...

...........................................................................................................

Edvard FFolkes 1881 Manitoba pismo majci

Znam da želiš da ti pišem o životu doseljenika.
Ima 3 vrlo bitne stvari, Novac, vreme i kućni poslovi.

1.Novac.U prvoj godini moraš imati dovoljno novca da preživiš, da kupiš ovas,ako možeš konje,da sačuvaš sav krompir koji imaš za seme,ali da ne sadiš ništa drugo od semena jer krčena zemlja ne valja prve godine i seme će istruliti,treba ti alat,prozori, stakla,šporet, posuđe za kuvanje,kola za vuču i sanke,vile,svinje, krava,građa za kuću...Sada znam kako se doseljenici snalaze na razne načine,postoje 3 načina da dođu do onog što im treba prvi i najlakši je da im stariji daju nešto para ili rodbina koja želi da im pomogne, drugi je da se bave nekim zanatom i da rade na više mesta dok ne zarade za svoju farmu,treći je oni koji rade sa partnerom, jedan ide da radi na pruzi dole prema Manitobi dok drugi ostaje da se brine o farmi, ali ovo im se često obije o glavu jer video sam mnoge Jenkije,Škote, Irce koji odu da rade na železnici i onda prokockaju i propiju svoje pare ali i tuđe...
--------------
Prve godine moraš se pripremiti za zimu, moraš napraviti kuću.Vrlo je teško iskrčiti zemlju, ja nemam pojma o stolarstvu a treba spremiti građu i izdeljati je što će zahtevati puno vremena za nekog neukog kao ja.U prve tri godine verovatno neću videti ni centa od svog rada i biću na gubitku, toliko ima
posla.
-----------------------
2. Vreme
Farmer nema vremena ni za šta, uvek ima nešto da se uradi.Na leto smo svaki dan u poljima,na zimu dani su kratki i traju do 4.Leti se skuplja usev za zimu, sprema se nova obradiva zemlja, i ide se u pomoć.Ovde se rad ne plaća, ljudi dolaze da ti pomogni na tvojoj zemlji i ti moraš da ideš da odužiš.
Zimi sečeš stabla i sušiš i spremaš građu za kuću ili štalu ili ambar,za ograde koje ćeš postaviti na leto.Leti je bilo toliko posla da sam kuvao i pekao hleb noću, ali sa toliko malo ruku nemoguće je sve sam postići.

3. Domaćinstvo, kućni poslovi, mogu da se reše na 3 načina
Oženi se,dovedi mlađe sestre ili braću ili zaboravi na to.
Morao sam da uradim ovo treće i da zapostavim sve jer sam neženja, živim na usoljenoj prasetini,ne mesim hleb često a supa mi nedostaje jer nemam vremena da je skuvam.
Nije lako oženiti se ovde, kako koja devojka proviri u naselje biva razgrabljena.Ako brat Frenk ne dođe moraću da se potrudim da pronađem mladu damu jake građe koja ume dobro da kuva, pere, riba i koja će ustajati leti u 3.30 ujutru da radi sa mnom,koja će biti snažna, polušna,jakih živaca, i sa mirazom.
Od kada sam došao pokušavam da uvidim koji je najlakši način za uspeh ovde, zaključio sam da je najbolje ako imaš novca da iskupiš nekog nezadovoljnog čoveka koji prodaje već sređenu farmu, na taj način uložićeš malo para ali ćeš uštedeti sebi 4 godine rada na uspostavljanju farme i krčenju polja i dati sebi dobar skok,jer samo treba da proizvodiš.Čuo sam da ima jedna odlična prilika, svaki farmer u okolini tvrdi za sebe da ima najbolju zemlju i da se nikada ne bi odvojio od svoje farme, osim jednog, taj čovek se uskoro ženi ali žena neće da živi na farmi u Manitobi, zato je prodaje, povoljno samo 2500 $, pričao sam sa komšijom koji kaže da je to lepa cena za takvu zemlju i kuću na njoj, i da je taj čovek budala što prodaje...Kaži bratu da ako ne želi da dođe da kupimo farmu zajedno neka mi javi, onda ću otići u Winipeg da radim kao zanatlija.Znam draga majko da ovo baš i nije najzabavnije pismo za čitanje, takav je život na farmi, i sada moram da legnem jer je već 10 i ovo vreme kada pijem čaj mi je jedino preostalo za pisanje.Nadam se da si dobro draga majko, i znam da si umorna od brige za gomilom lakomislenih dečaka, nadam se da ćeš jednoga dana stajati na pragu mog doma, videti moja stada i zlatno žito kako se talasa u zlatu sunca ispred tebe na svežem jutarnjem povetarcu,kako bi to bila divna poseta!
Uvek me se sećaj draga majko.
........................................................................................................................

Propaganda iz perioda

Greške (se ne priznaju)

Imam jednu molbicu, jedan prof. na York uni u Torontu radi istraživanje na temu jezičkih asocijacija pa ako vas ne mrzi popunite anonimnu anketu ovde

https://www.surveymonkey.com/s/PMRGXQ5





Ha, iskopala iz naftalina pesme mog detinjstva :) strašno šta su moji roditelji slušali, bile su tu i kasete hari mata harija,lepe brene, jasne zlokić,borisa novkovića, plavog orkestra, riblje čorbe, belog dugmeta i naravno sve kasete balasevića....

Pre nego što krenem da nabrajam gde mislim da sam pogrešila , kao odgovor na nečije pitanje (mada je ovaj blog pun naših grešaka), moram da u uvod stavim priču o omiljenoj uzrečici svoje mame, coolera i umproforca u našoj kući tvrdoglavih i teških naravi.Sledi jedna od verzija glupave priče o još glupljoj izreci koja me je nervirala pola života.

Ko zna zašto je to dobro...

Bio jednom jedan radža koji je svuda išao sa svojim vernim mudracem i astrologom, za svaku sitnicu koju je sanjao pitao bi astrologa, za svaku lošu stvar koja mu se desila trčao bi da dobije savet mudraca, ali svako malo mudrac bi mu odgovorio, vaše visočanstvo ko zna zašto je to dobro.I kralju je naravno počelo da biva dosta ovih odgovora i počeo je da se ljuti još više, jednog dana pošao je sa svitom u lov na tigra i taman kada je hteo da ispusti strelu njegov omiljeni luk se polomio i povredio mu lice i isekao ruke, besan kralj se okrenuo mudracu da mu rastumači kakav je to znak ali dobio je isti odgovor- ko zna zašto je to dobro, kralj je razjaren naredio da mudraca pogube na mestu medjutim opkolilo ih je i napalo pleme divljaka koji su prinosili ljudske žrtve svojoj krvoločnoj boginji. Po njihovom verovanju žrtva je morala da bude čista i bez ožiljaka i fizičkih deformiteta da se boginja ne bi ljutila, nakon što su pregledali ljude u pratnji i osakaćenog kralja, odveli su mudraca...I tako je kralj shvatio da je mudrac ipak bio u pravu ovog puta.

...................................................................................................................

Za razliku od ljudi koji ne priznaju, ne vide, ignorišu, ne razumeju i ponavljaju svoje greške ili se uopšte ne trude da ih isprave, ja vrlo dobro znam gde sam pogrešila i trudim se da učim na svojim greškama.
Moje greške nisu neke katastrofalne stvari koje su mi uništile ili promenile život, one više liče na propuštene prilike ili izgubljeno vreme...Ovaj ceo blog je nastao zbog toga, da ih ja ne bih ponavljala i da bih drugima skrenula pažnju na neke sitne zamke emigracije i lokalne birokratije.Nikom to neće spasti život ali će im uštedeti vreme, novac i trud.
Posle svake situacije koja nam se obije o glavu ili o novčanik, mi sednemo i razgovaramo da vidimo šta smo mogli bolje da uradimo, i kako da u sličnoj situaciji sledeći put reagujemo bolje, bez toga ko je kriv i bez puno prebacivanja tipa zar ti nisam rekla ...što nekako uvek dodje na kraju, jer iako moj dragi ima mnogo bolji instikt za ljudske karaktere, ja imam bolju viziju u kom pravcu neka situacija može da se razvije,ali kada počnem o tome obično sam optužena da negativišem i da nemam poverenja i na kraju dobijem isfrustriran odgovor -da, da, ti imaš kristalnu kuglu...Naravno da nemam, ali imam mozak,imam iskustvo svojih roditelja koji su me od malena učili da prvo zamislim najgore moguće što može da se desi pa da onda uradim nešto rizično(što me i dalje nije sprečilo da usred januara upadnem u zaleđenu tisu ili da se penjem na vrh krova dok su oni na poslu i poslatram ravnicu )imam i onaj osećaj u stomaku koji mi je sto puta ranije rekao da to neće biti dobro za moju porodicu.Postoje ljudi koji kad mi se obrate naizgled u dobroj nameri odmah uključuju taj unutrašnji alarm koji me dovodi u stanje pripravnosti, deca i životinje su maheri za to da prepoznaju u ljudima ono što im se ne dopada, ali mi smo vaspitanjem istrenirani da ugušimo taj alarm i budemo fini i kulturni prema svima.

To je moja prva greška.
Nisam dovoljno slušala taj unutrašnji instikt u nekim situacijama u životu, dozvolila sam da me lepo vaspitanje i kultura dovede u situacije gde sam mogla samo sebe da krivim i da se kajem jer nisam bila oštrija, makar ispala budala, sa budalama bar niko neće da se kači i ima posla.

Nažalost, još nisam naučila kako da iskontrolišem to vaspitanjem uslovljeno ponašanje, uvek se trudim da budem jaka i fina kada to ne bih trebala da budem. To me je umalo koštalo drugog deteta, jer sam znala da nešto nije u redu od samog početka ali svi su mi govorili da umišljam. A ja sam bila fina pa nisam histerisala dok su me ubeđivali da sam luda, jer me drmaju hormoni, iako sam imala osećaj da sam ja u pravu i da je moj stomak u pravu...Svaka majka je bar jednom bila u toj situaciji (ako ne i jednom mesečno) gde tačno zna da nešto tu nije u redu sa njenim detetom i ima taj osećaj...ali onda umesto da veruje sebi, pređe preko toga kao ma sve je ok, previše se brinem, preterujem itd.

Znala sam i da nešto nije u redu sa Aleksom kada je imao svakog meseca po jednu upalu uha i kada je sa 3.5 godine bio poslat kod logopeda jer ne govori u vrtiću.Posle pola godine zakazala sam kod audiologa jer lekari nisu preduzimali ništa sem što su mu davali sve veće i veće doze antibiotika(dotle dok nas farmaceut u čudu nije pitao da li mi znamo da je prepisana doza veća od one za odrasle), ali pošto sam to uradila na svoju ruku i poseta je trebala da košta oko 100$ odmah sam naišla na negodovanje u kući,zašto da plaćamo za nešto ako već iamo besplatnog lekara... moj dragi, kolege na poslu i lekar su me ubeđivali da je to normalno kad deca krenu u vrtić da su često bolesna i da će on to prerasti...Pustila sam da me ubede, sve dok jedne noći njih dvojica nisu završili u ER gde je dete vrištalo držeći se za uvo iz kog je curila krv i gnoj.Tada je lekar u ER preslušao tatu -kakvi smo mi to roditelji i šta smo dosad čekali da vodimo dete na testove (naravno da smo mi samo pratili savete našeg porodičnog lekara i ja sam joj verovala ignorišući svoj osećaj, čak sam otkazala onu prethodno zakazanu posetu) i da ovako može da ogluvi itd.Tada se konačno i moj dragi malo trgnuo, testovi su pokazali 30% gubitka sluha mesecima koliko su trajale te infekcije, nus pojava su bili gubitak apetita i prolivi zbog antibiotika, gubitak ravnoteže zbog pritiska u unutrašnjem uhu, gubitak na težini,loše spavanje i hrkanje, nepravilan razvoj govora...morali smo da se odlučimo za operaciju i ugrađivanje ušnih cevi, do poslednjeg sata smo se mučili da potpišemo taj papir i na kraju ta 15to minutna operacija je rešila sve, nije više bilo nijedne upale,dete je počelo konačno da jede kako treba i da čuje i govori kako treba, živnuo je i počeo da se penje i trči okolo više nego ranije.

Pogrešila sam što nisam slušala svoj instikt i isterala svoje 6 meseci ranije makar i kroz svađu i tražila savet drugog lekara i odvela dete kod audiologa kada sam znala da treba da se preduzme nešto bolje od večitih antibiotika.Uštedela bih mu mesece mučenja i bolova.Pogrešila sam što sam dozvolila sebi da verujem svima osim sebi, misleći da su oni stručniji, možda jesu u svom poslu ali niko nije stručniji za moje dete od mene.

Druga greška je odlaganje stvari na koje nisam spremna ili koje mi ne prijaju.
Jednom mi je najbolji drug u šali rekao ako već treba da progutaš žabu, progutaj je odjednom celu i završi s tim,a ne tebi danima visi to u vazduhu i umesto da završiš za dan rastegneš svoje mučenje na mesece.
Svi smo mi majstori da izbegavamo i odlažemo ono što stvarno ne želimo da uradimo.Volela bih da sam ranije došla u Kanadu, pre deteta imali bi mnogo bolji i lakši start ali ko zna koliko bismo ovde odlagali dete.Tamo smo ga odlagali 7 godina, dok sredimo sprat, dok ja dobijem stalan posao, dok nam Kanada odobri vize...Ustvari ja nisam bila spremna na taj korak, ja nisam mislila kao moj muž da je moj život nepotpun i beznačajan ako nemam dete i imali smo dosta oštrih razgovora na tu temu.Odrastala sam devedesetih gledajući svoju majku koja nikada nije ništa sebi kupila već je sve davala nama, nije imala ni za frizera pošteno, nije imala šminku ni lepe stvari koje su druge žene sebi dozvoljavale, ona nije imala -ali smo zato mi imale sve što su mogli da nam pruže.Dane je provodila vukući gajbe na hladnom kod privatnika a noći perući veš, peglajući, kuvajući ručak za sutra ili pekmez za zimnicu, zaklela bih se da nikada nije spavala više od 5 sati i radila je svakog vikenda.Nisam želela da budem kao ona kad odrastem, rob posla, kuće i dece.Zamišljala sam svoj život drugačijim, sa više putovanja, slobode i manje kompromisa.
Stvarno nisam videla ništa poželjno ni fascinantno u tome da se udebljam ko kit, da mi neko mesecima uzurpira telo i da me sve boli non stop,da prodjem kroz torturu porođaja u lokalnoj bolnici koja je glavni izvor najgorih urbanih legendi vezanih za šta sve može da pođe loše kad ima padneš pod nož... nisam videla svoj život u usranim pelenama i povraćki, u neprospavanim noćima, dreci i histeriji,bolovima...jednostavno nisam bila spremna da se žrtvujem, da dam svoje telo i slobodu, jer nisam znala zašto bih to morala da radim- pa šta ako nećeš decu nije smak sveta, još uvek mislim da nisu svi stvoreni da imaju decu, niti je glavni cilj u životu imati dete,dete nije trofej, statusni simbol ili kućni ljubimac,glavni cilj je biti dobar roditelj ako si vec uspeo da napraviš jedno...
Ali, bili smo već godinama u braku i pritisak porodice i društva koje je naviklo na trudne mlade (moja priča je bila ona-udala se iz ljubavi a nije čak ni morala) je postajao nepodnošljiv.Svakog dana kada bih krenula na posao svekar bi me pitao neko pitanje tako da provuče ideju da kasnimo, jednog dana je rekao -vidi što je lepa ona trešnja, znaš šta fali pod njom, jedan dečkić da je bere...moji roditelji nisu bili tako suptilni, bili su još gori.
Čak me je i oštra doktorica u ženskom dispanzeru napičkala i bukvalno sam istrčala plačući nakon stvari koje mi je rekla, da sam kukavica, da ne volim svog muža i da ga ne mučim ako neću dete, da je 1000 njih pre mene prošlo kroz trudnoću i porođaj i šta se ja sad tu pravim pametna, i da potražim pomoć psihologa jer je moj problem u glavi...Na kraju posle 6 godina odlaganja i pregovaranja dobila sam ultimatum, da on ne može da zamisli svoj život bez deteta i to je to.
Kada smo konačno prošli kroz sve to, shvatila sam da nije vredelo to što sam odlagala jer mi nije ostalo puno vremena za drugo dete koja sam ovaj put ja želela, i da bi nam bilo puno lakše da smo došli sa većim detetom u Kanadu, jer bi on išao u školu a mi bismo mogli da tražimo bolje poslove i bilo bi nam lakše finansijski.Mogla bih ovde odmah da imam drugo, umesto da i njega odlažem 4 godine dok Aleksa krene u školu i ja dobijem stalan posao...ista priča.

Nisam puno pogrešila,jer su moji marsovci ipak tu, ali čini mi se da nisam trebala da odlažem toliko dugo.

Treća greška, je moja pretpostavka iz mladosti da se nikada neću promeniti,
da ću imati iste želje i iste ideje o životu, iste stavove gde god i kad god se nalazila...Kako život ume da te ponekad opauči i postavi na mesto...Prvo sam sve to moje morala da zakopam u najdublju rupu kada se rodilo dete, posle neprospavanih noći i drastičnog razvoja stokholmskog sindroma jedina misao u glavi mi je bila koje su njegove potrebe.Ja nisam postojala, moj dragi jedva da je postojao,moje vreme nije postojalo, moj život se pretvorio u naš život jer smo bebac i ja bili kao sijamski blizanci...Sve ono što sam mislila i u šta sam želela da verujem u mladosti, pre njega, se promenilo i nestalo...
To je ista ona glupava pretpostavka sa kojom žene ulaze u brak sa ne tako savršenim ljudima misleći da će se on zbog nje promeniti...ne draga, ti si ta koja će se menjati i trpeti sve i svašta, još više ako dobiješ dete...ti si ta koja će verovati da je on od sutra drugi čovek, da ne pije više i ne udara kad popije, koja će kačiti sliku sveca na kalendar na zidu na dan kad je obećao, i koja će mesec il dva kasnije kada prekrši obećanje ubediti sebe da će se on ipak promeniti, zbog nje, zbog dece (jer on je tako dobar kad ne pije i ima dobru dušu, samo kad popije to nije on, to je prokleta rakija)...Videla sam to kod svojih drugarica.
Ljudi greše kada veruju da se oni ili njihov partner neće promeniti na gore, ili neće promeniti uopšte.Mi se menjamo svaki dan, i svakim korakom postajemo neki drugi drugačiji ljudi, sa više iskustva, više kajanja i manje očekivanja.
................................................................................................................................

Trebalo je ranije da razmišljam o odlasku u inostranstvo( zapravo jesam ali nadala sam se da ću otići u Nemačku kod babe i dede).Trošila sam svoje vreme mučeći se da prevaziđem prepreke koje mi je birokratija i sistem i politika sistema stavljala na put.Htela sam da upišem engleski, bilo je 30 mesta na 150 kandidata, bila sam prva ispod crte na prijemnom, moji nisu hteli da daju mito da me ubace na listu.Silom prilika upisala sam tamo gde je preostalo mesta i gde mi je već bilo par drugarica i sestra od strica, vaspitačku školu, mama je naravno rekla -ko zna zašto je to dobro.Na kraju, završila sam to i učiteljski fax, dala razlike i polagala jezik da dobijem od ministarstva dozvolu da radim ono što sam od starta htela, da predajem engleski u osnovnoj školi.To sam i radila godinama da nakupim iskustvo u struci za imigrantsku vizu.
Ispalo je da za odlazak to i nije bilo tako loše, moj engleski je bio savršen a mogla sam lako da akreditujem vaspitačku diplomu i da počnem da radim ovde.

Znam da nisam pogrešila što sam sa par kofera i bebom pod miškom otišla preko pola sveta, samo mi je žao što nisam ranije...

Kasno shvatite koliko je absurdno u našem školstvu tražiti od nezrelih 15to ili 18to godišnjaka da odluče o svom budućem zvanju i životu, da zamisle sebe u narednih XX godina, ja evo imam 3 i po decenije i čini mi se da ponekad ne vidim sebe za 5 godina, a ponekad jedva nazirem sledeću nedelju...A oni kasno shvate da su se zeznuli u proceni kada postanu stalna postavka na birou, počnem da se smejem u sebi kada mi oduševljeni roditelji srednje klase u srbiji pričaju kako im je dete upisalo fotografiju ili arhitekturu, ok možda ima smisla pratiti svoje snove ali jedino ako nećeš živeti u srbiji.Za fotografa ti ne treba 4 godine faxa a za arhitekturu i dizajn ti samo treba debela veza kod rodjaka koji drži građevinsku firmu, a i onda radiš sve po starom kalupu koji je neko već napravio-zgrada je zgrada bitno da se kvadrati prodaju.Srbija ne voli sanjare,vizionare, zanesenjake i inovatore, takvi tamo najgore prodju, pogledajte Teslu, čovek je morao da pređe okean da bi promenio svet i danas učimo jedan pasus o njemu u knjigama, a da nije njega niko od nas ne bi ovo čitao, ne bi bilo ni svetla ni interneta.S druge strane, Amerika i zapad uopšte, ih prihvata ali samo pod uslovom donose profit.

Pisala sam dosta o greškama koje ljudi prave u emigraciji, o tome da dolaze sa pogrešnom vizijom lake love u Kanadi,da se zaglave na jednom mestu ili u getu velikih gradova, da neće da rizikuju dalje bez obzira što su se već upustili u rizik dolaska, da neće da se menjaju ili nisu dovoljno fleksibilni,da očekuju da će ostati iste osobe i da će za par godina uspeti da postignu nivo koji su ostavili tamo ako su tamo imali nešto, da previše očekuju od sebe i Kanade, da dozvole sebi da postanu negativni i ksenofobični u multikulti društvu...

Možda bi lakše i kraće bilo da napišem gde nismo pogrešili.

Nisam pogrešila što sam pristala na bebi ultimatum, koštalo me je moje slobode i želja, ali nije mi žao, dobila sam puno, puno više, nego što sam ikada mogla da zamislim.

Iz moje perspektive nisam pogrešila što sam ostavila ništa+beznadje tamo i dozvolila sebi da pokušam drugde, ne bitno gde.Sve i da nisam uspela, dugujem sebi da bar pokušam da promenim svoju situaciju i svoj mali deo svemira na bolje.

Nismo pogrešili što smo se stalno selili tražeći bolji posao i bolje mesto za život, dok ga konačno nismo našli.
Nismo pogrešili što smo živeli i u lošijim komšilucima ali jednu ulicu od posla, to nam je uštedelo vreme i novac za auto, mogli smo da ručamo zajedno kao porodica za vreme pauze za ručak, što je verovali ili ne i sada slučaj.
Nismo pogrešili što i dan danas živimo na isplaniranom budžetu i ne dozvoljavamo sebi luksuz kupovine gluposti koje nisu korisne (osim ako nisu igračke za decu).Aleksa ima kasicu prasicu, kad god osetim da trebam ja mu dam koji dolar i kažem mu hvala što mi pomaže oko brata, ili u kuhinji i da je najbolji brat na svetu, ali ne plaćam ga da mi odradi neki zadatak, nema šanse, to je njegov deo posla kao člana ove porodice.Piggy ima preko 50$ konstantno jer nije neki trošadžija i stalno se grebemo od njega za bus ili pijacu, ali mu vratimo, hoće on da da bez problema nije cicija, tako da kad reši da baš mora da ima neku igračku kasica ide sa njim u prodavnicu i on plaća na kasi, naravno da ja dodam ako fali :)
On zna da sve ima vrednost u radu i da ne pada s neba i da stvari moraju da budu korisne, ako se ne igra sa igračkama i dosadno mu je mama će ih poslati u scrap store deci koja hoće da se igraju sa njima,( isto ako ne stoje na svom mestu već su razbacane po kući)...recimo da nisam najblaži roditelj na svetu, ali sam bar iskrena i poštena prema njemu.

Nismo pogrešili što se nikada nismo okrenuli jedno protiv drugog, čak i kada nam je bilo najgore ili kada je jedan od nas dvoje bio krivac za situaciju.Da, rasprave i sukobi mišljenja postoje u svakom braku i to je normalno, ali je isto tako normalno ponekad napraviti kompromis i pitati sebe šta je tačno uzrok besa, da li sam ja stvarno u pravu i koliko ja ta stvar zaista bitna za funkcionisanje ovog sveta ili porodice...
Zbog čega ja mrzim praznike i datume itd. jer generalno ne volim situacije gde me neko tera da nešto uradim zato što svi tako rade. Dve moje veoma dobre drugarice koje su praktično odrasle zajedno nisu pričale godinama jer su bile kume i jedna je zaboravila da drugoj čestita prvu godišnjicu braka, ova ju je napala kako nije dobra drugarica našta je ova druga odgovorila da ima problema i da je sebično očekivati od nje da brine o svima osim o sebi kad joj je teško, osim toga čestitala je sa zakašnjenjem evo sad...mislim da je svađa potrajala godinama, u mojim očima nije bilo nikakvog razloga za to ali eto ...Mrzim datume, godišnjice i praznike jer je društveni marketing uslovio da svi moraju da obraćaju pažnju na tih par dana u godini i ako omaše onda se ne računa cela godina truda, znači kupiš buket za godišnjicu, prošetaš ga tako da ga svi relevantni vide i ti si najbolji muž na svetu...malo sutra :)
Ili kupiš dečku-devojci od zadnjih studentskih para neku lepu stvar a njemu-njoj se to čak ni ne sviđa i još ti otvoreno kaže kako nemaš pojma o njegovom-njenom modnom ukusu čim si mu kupila tu boju...
To su gluposti i nebitne stvari u životu, ako nekom hoćeš da pokažeš da ti je stalo ne moraš da čekaš jedan dan u godini, možeš svaki dan da učiniš nešto lepo za njega, ako ti se ne sviđa to što si dobio ili ti ne treba, lepo kaži hvala i kupi sam sebi, ili kao ovde traži gift card za prodavnicu koju voliš :)
Brak je na velikoj probi u emigraciji, ljudi se menjaju u novoj sredini, menjaju im se navike i vrednosti,menjaju im se mogućnosti i sloboda,menja im se odnos sa partnerom, bili oni svesni toga ili ne.

Nismo pogrešili u tome što pre svake bitne odluke vezane za posao ili finansije, prođemo kroz analizu na koji način će to da utiče na našu porodicu, i napravimo listu prioriteta i ciljeva i pripremimo se za moguće negativne posledice.
Nismo pogrešili što učimo decu da nam je zajedničko vreme najbolji poklon, čak i po cenu da se kroz suze odreknu igračaka koje sva ostala deca imaju, ili da je odlazak u safari park i dan sa tatom bolji poklon od plastičnog vozića za rođendan.Jer iako klinac ne zna, ja znam da za 10 godina neće više slušati pištanje kineske igračke ali će slušati reči svog oca jer će naučiti da je on uvek bio tu za njega...

I sad moram da završim ovaj duuug i previše ličan post, jer jedan hleb čeka da se peče i jedan klinac čeka da ide na sankanje posle škole.

Evo vam moj rodni grad, i posle 20 godina izgleda potpuno isto, zarđao i zapostavljen od svih...

Networking

Belina boli...to je bila jedna od "genijalnih" tema za pismeni u gimnaziji, razredni nas je terao da povezemo sa tom temom sve sto osecamo u vezi sa belinom i bolom itd...neki su spominjali zubare u belim mantilima, lekare, neki sneg i hladnocu, odsjaj sunca na ledu koji ti grci oci, prazninu, bilo je tu bas mastovitih odgovora, ja naravno nisam odabrala tu temu, moj favorit je bio njegosev stih "svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli dusi blagorodnoj" koliko je tada bilo "gradje" za primere tiranstva i zlobe devedeset i neke dok smo s vremena na vreme sedeli u klupama, izmedju strajkova i protesta.
Danas su pocele da veju one prave debele perjane pahulje koje lenjo potiskuju vazduh oko sebe dok padaju poput zavese na grad, peckale su nas po kozi i licu na minus dva dok smo zmirili i meni se vratila ta tema u glavu, belina boli...bebac koji jos nije dosao u dodir sa skolom i istinama o zivotu je veselo pruzao ruke iz kolica i hvatao pahuljice pokusavajuci nekako da ih strpa usta, smejao se i vikao.
Naucni centar je bio pun skolaraca koji su bez ikakve organizacije rastrkani po grupicama tumarali okolo, nastavnica na ivici da odustane od svega je isla za njima i porazeno ponavljala - bilo bi lepo da ostanete u grupi...uopste joj ne zavidim.naucni centar je prepun igraonica i zanimljivih stvari ali nije jedina takva atrakcija ili mesto za porodice okolo.Igraonica i centara za porodice sa decom ima svuda, cak i crkve organizuju dan za majke i decu gde se svi druze i igraju i dobiju rucak ili uzinu.Komsinica ide cetvrtkom sa malim u katolicku crkvu na druzenje i igru, kaze da imaju 2 dana u nedelji organizovane aktivnosti za majke i decu.
Uvek cete pronaci nesto novo samo ako slusate i trazite. Jedina stvar do koje se ovde tesko dolazi pored posla je informacija, a ona je najvrednija. Gde ima ovo, sta i kako kupovati, gde otici po nesto, kako doci do posla, gde ima posla...sve je to bitno za nekog ko je nov ovde a sve mu je nedostupno ako je sam ili bez ideje sta i kako da trazi.Idite po ustanovama koje su pod pokroviteljstvom http://www.settlement.org/index.asp
idite na razgovor o tome kako naci posao, kako napisati rezime i cover letter, procenite svoje znanje jezika ako treba idite na kurs, cak i ako mislite da je sve to gubljenje vremena znajte da cete tamo upoznati ljude koji su se vec snasli ili se snalaze i cuti od njih gomilu korisnih informacija, i dobru i losu stranu. Ovde postoji nesto sto se zove networking ili mreza poznanika, da objasnim lakse uzecu primer, moja poznanica je dosla ovde (udala se )kad i mi, nasli su joj posao u fabrici kolaca u nocnoj smeni i krenula da uci jezik jer ga nije dobro znala, radila je sa indijkama koje je u startu nisu nesto odusevile niti su htele da imaju ista s njom, pricale su na svom jeziku i uvek je mislila da joj se smeju iza ledja, uglavnom njen opsti utisak o svemu ovde je bio negativan.Kuci se vracala autobusom ili peske u 2 nocu, komsije u kartonskoj zgradi su se non stop zalile na njih jer su bili budni do 4-5 ujutru i klobarali po stanu.Vremenom se sprijateljila sa jednom devojkom indijkom i pocela da dolazi sa njom kolima sa posla, ta devojka je uskoro pronasla bolji posao sa vecom platom u boljoj firmi i posto je tamo bilo jos mesta preporucila nju, tako da se i ona zaposlila tamo.
Kada su poceli konkursi u acinoj firmi njega su pitali da li ima nekog svog ko je dobar u IT struci da preporuci, isto su pitali i ostale i tek onda raspisali konkurs, ovde ljudi ne vole da rizikuju sa nekim ko nije proveren, ako znas nekog ko je dobar radnik i ima iskustvo a hoce nov posao ili bolju platu sef ce ga prihvatiti na tvoju preporuku, naravno ako zalozis obraz za nekoga onda ti je bolje da taj zna sta radi jer posle vise nikom neces moci da pomognes.
U svim firmama to se zove networking, neko nekog poznaje i preporuci te, naravno kod nas za to treba debela veza ili rodjak ili neko ko ce bas da ti ucini,a pritom se ni ne podrazumeva da si kvalifikovan za posao, medjutim ovde je to vise kao neki prijateljski gest tipa "ja sam ti dao sansu a ti vidi ako te zanima". Dok smo bili u Kiceneru isto tako su nam ljudi davali brojeve telefona -e ovo je moj poznanik on ima IT firmu zovi ga pa vidi jel ima mesta i tako...
MOzda ce bas neki lik koga sretnete u skoli engleskog da vam kaze da u njegovoj firmi ima konkurs ili da vam da neku drugu korisnu informaciju, zato mislim da kretati se medju ljudima i osluskivati nije gubljenje vremena to je neka vrsta brze adaptacije i ucenja kako stvari stoje, opstanak u svakom slucaju.Sta biste inace radili, ocajavali u stanu u stranoj zemlji i cekali da se nesto promeni.
I onda ima i ona strana gde se neki narodi bas drze zajedno i guraju i vuku jedni druge, npr kinezi dok se drugi nepodnose i gledaju samo sebe.Prijatelj nam je pricao da je imao dvojicu kolega iz indije, obojica dobri strucnjaci ali iz razlicitih delova i kasti, sa svim ostalim kolegama su komunicirali normalno ali jedan sa drugim nikako.Nedavno sam cula da se neki nasi ovde nude da vam kao srede neke papire za vozacku za 200 dolara ili neke prevode i gluposti, drugim recima da vas opaju kad stignete i nemate pojma.
Jos jednom cu ponoviti, ovo nije ono tamo, sve sto treba da se plati placa se kanadskim institucijama i dobija se racun a ne nasim posrednicima, prevod se moze dobiti od zvanicnog prevodioca 40 cad po papiru, prevodi od prevodilaca iz drugih drzava nisu vazeci samo kanadski prevod dobijen ovde.Sva dokumenta mozete da izvadite i sredite sami, ne treba nikom da platite osim ako ima neki fee na salteru.
Naravno da mozete da kupite diplomu nekog nazovi fakulteta iz neke nazovi krajine ili neke privatne skole za par stotona ili hiljada dolara isto kao i tamo i ovde se mogu dobiti lazni papiri odande da ste tamo bili elektricar ili trgovac ili ne znam ni ja sta, godinama su ljudi to radili i jos rade, samo ako cete tako onda bolje da ne dolazite u Kanadu jer zbog takvih gluposti ona zemlja propada a ova nikom odande ne veruje.Kako ja sad kanadjanima da dokazem da sam ja grejala stolicu godinam i zasluzila svoju diplomu kad je neko dosao sa kupljenom napravio neko cudo oni ga uhvatili i oni mi vise ne veruju iako nemam sta da krijem...isto je i za vozacke, dodje neki indijac koji nije seo u kola na ravnom putu i kaze ja bi sad da vozim sa full G u Kanadi, naravno napravi cudo i kanadjani rese da nece da se bakcu s proveravanjem nego nas sve bace u isti kos i sibnu osiguranja za nove do neba.
Stare navike tesko odumiru, to je jedan od vecih klipova u tockovima i ovde i tamo, i odnosi se podjednako na sve nacije.
Napolju je sad ono sto se zove sqall i ne vidim susednu zgradu od vejavice, vraca mi se u glavu onaj vic o bosancu i grtalici pa se smeskam, ipak nocas u 3 su po obicaju sve posolili a aleksa se navikao na sneg i kao i svakom detetu svidja mu se da se igra u njemu tako da mi ne smeta, mozda ce napadati i za sneska ovaj put.
A kakav je tek osecaj dok gledas sneg kako veje a grickas borovnice i cileanske tresnje velike crne i socne kao u sred maja, totalno nerealan.

http://www.zuzafun.com/10-unusual-christmas-trees

http://www.zuzafun.com/creative-parents


Cherry by ~silycat3 on deviantART

Draga Saveta :))

Ja zaista zelim na neki nacin da pomognem onima koje zanima odlazak u Kanadu, u smislu da kazem kako je meni bilo kada sam aplicirala i kako mi je sad ovde, ali verujte mi vrlo je nezahvalno odgovarati na pitanja tipa:
Sta da radim?
Moram ovo da napisem s obzirom da mi pored bezazlenih pitanja koja vas zanimaju i na koja rado odgovaram ako znam odgovor, ponekad stizu poruke tipa "upomoc, hocu odavde, sta da radim, pomagaj!!!" koje me prosto izbezumljuju jer ne znam kako da reagujem na njih pogotovo kada osoba koja pita nema pojma o uslovima za emigraciju ili nikakvu ideju o obrazovanju i novcu potrebnom za ulazak u proces...sto me dovodi u situaciju da po hiljadu puta pisem ovaj isti odgovor.
Ja nisam neka kleopatra ili draga saveta niti to zelim da budem pogotovo kada znam da se ljudi ponekad hvataju za slamku kada su tamo gde jesu, imala sam poznanika koji je sam sa troje dece, bez ikakve diplome i bez reci engleskog hteo da ode u Australiju, neko u agenciji koja mu je uzela pare ga je ubedio da je sa sredjenim poslom sve moguce...i ko sam ja da mu kazem da je lud (rekli smo mu to na malo blazi nacin ) i da ce ga pokrasti sto se naravno i desilo sa famoznom CanAchieve agencijom iz Beograda.
Nemam nameru da izigravam samozvanog eksperta za imigraciju i da vam govorim sta da radite sa svojim zivotom, jer kada smo mi odlucivali da odemo nismo nikog pitali za misljenje vec smo seli zajedno i razmotrili sve razloge za i protiv,cak smo sve stavili na papir koji je i danas tu negde, skupili hrabrost i krenuli tim putem svojom voljom i zeljom.Imali smo trazene poene i zanimanja a pare smo skupili u toku 4 godine cekanja, prodali kola,pozajmili,digli kredit i stedeli...uglavnom skrpili.
Moja zelja je bila da aca radi u struci jer sam znala da bi tamo zauvek ostao gde jeste dok mu ne zatvore firmu u mogao bi da spali diplomu i crkne u smenama...cemu onda sav nas trud oko tih diploma i fakulteta? Cemu ulaganje novca i vremena od strane nas i nasih roditelja u to vrzino kolo i papire? I najgore od svega sta da kazem deci jednog dana kada dodju do tog mosta, zasto da idu u skolu kada od toga nema 'leba, bolje da ih od zabavista upisem u stranke...ovo poslednje je bila Acina bolna tacka, svaka jedna generacija tamo je na neki nacin osakacena jos i pre 90tih a posle...kako objasniti detetu da je nekom bitnije parce prasine koje niko osim politicara sa TV kamerama nikad nije ni posetio u zivotu i na kom vise niko i ne zivi, nego njegov zivot i buducnost? Koliko je dece sa kojom sam radila izgubilo oceve zbog neke strateski bitne ograde, jaruge ili ulice...i posle svih ovih godina to vise nikom nije ni bitno ni stratesko i jos je tamo gde je bilo, samo tih ljudi vise nema...Istorija se ponavlja tamo godinama, dosad bi i vrapci naucili sta ne valja raditi a mi nikako.
Kada sam govorila svoje misljenje u gimnaziji, razredni me je opominjao da se borim protiv vetrenjaca...ako te nerviraju takve vetrenjace koje ti nicu na svakom koraku onda je jedina opcija da odes tamo gde ih nema :) Da skratim pricu,

Postoje sledeci nacini da dodjete u Kanadu:

-kao skilled worker, tako smo mi dosli, sa visegodisnjim radnim iskustvom u trazenom zanimanju koje je jedno od 38 na NOC listi, sa dobrim znanjem engleskog,sa dovoljno poena da se prijavite u proces i sa gomilom love za prvih 6 meseci zivota.sve podatke naci cete na zvanicnom sajtu vlade Kanade za imigraciju.
http://www.cic.gc.ca
/english/immigrate/index.aspx

-kao PN provincial nominee za odabranu provinciju koja ima svoj program uvoza radne snage, posto svaka ima svoje uslove i kategorije morate ici na njihove zvanicne sajtove, kanada ima 12 PNP programa i oni se smatraju laksim nacinom dolaska,evo nekih od njih:

http://www.albertacanada.com/immigration/immigrating/ainp.html

http://www.immigration-quebec.gouv.qc.ca/en/index.html

http://www2.immigratemanitoba.com/browse/howtoimmigrate/pnp/

http://www.saskimmigrationcanada.ca/sinp


-da vam neko sredi zaposlenje ovde i bukvalno vas dovede zrtvujuci pritom svoje vreme i ugled da sredi papire odavde i da mu kanadske sluzbe to zaposljavanje stranog kadra odobre, po mom misljenju takvu osobu cete tesko naci...cak i medju rodbinom.

-da se ujedinite sa uzom porodicom koja je ovde, ili da se udate ili ozenite drzavljaninom Kanade, da vas neko usvoji ovde...

to su legalni nacini a postoje i oni drugi:
da dodjete sa turistickom vizom u posetu i iz nekog razloga trazite azil i ne zelite da se vratite kuci, u tom slucaju upadate u visegodisnji sudski proces u rasponu od 4 do 10 godina...da platite brak, da dodjete sa radnom vizom ili studentskom i aplicirate za ostanak odavde (sto je trenutno ukinuto zbog zestokih zloupotreba), i sve ostalo sto vam padne na pamet...a sto meni licno nikad ne bi bilo izvodljivo niti pristojno.


Za svaku jednu aplikaciju potrebno je popuniti 10tak papira, platiti troskove obrade koji su oko 1000 i nesto dolara i poslati postom na datu adresu.
Za tu uslugu ce vam advokati i agencije od kojih pola nije legalno traziti sume od 2 do 5 hiljada evra.Ako ste nepismeni i imate viska para...sta da vam kazem.
U danasnje vreme sve je moguce proveriti na internetu,pa i legalnost datih agencija.

Za sve ostale informacije dobro ce vam doci iseljenicki forumi kao onaj na krstarici i podaci na internetu koje naravno kao i ovaj blog uzimajte sa rezervom.

Cesto me pitaju za plate, evo linkova koji naravno ne moraju da budu 100% precizni u pitanju je cista statistika, a ima ih jos na guglu...

http://www.payscale.com/research/CA/Country=Canada/Salary


http://www.wowjobs.ca/salary.aspx

Za studente, planiranje i Erl sa Jamajke :)

Medju etnickom hranom u lokalnim supermarketima naletecete na pite, burek,cevapcice, napolitanke, ajvar, smoki...Hrvatski i slovenacki proizvodi mogu se naci u bilo kojoj prodavnici u okolini...
Mada ja kako gurman avanturista preferiram da isprobavam novo, tako da mi je trenutni cilj da probamo svo tropsko i ostalo voce i povrce koje u zivotu nismo videli :))
aleksi se dopadaju mango i borovnice, to nam je stalno na repertoaru, ima bas svega.Gledam pre neki dan ringlove u prodavnici, ono sto se u nekim krajevima zove drugacije ali znate na sta mislim na male okrugle zute sljive, kod nas ih je bilo u dvoristu toliko da su nam se cesto smucile a staza se pretvarala u pekmez kad prerodi, nikad ih nisam volela a ovde su skupi i egzoticni.
U zgradi curi neka voda pa nam danima majstori upadaju u stan i kupatilo sa mini kamerama tipa CSI koje guraju u rupe na zidu koje su izbusili i traze odakkle kaplje, pomalo me nerviraju a zid u kupatilu lici na kulise za horor film.Obecali su da ce ga popraviti, pa sad, kad otkriju gde to kaplje i sta ...
Bio nam je jedan od kucepazitelja Erl sa Jamajke, bas divan covek posedeo malo sa nama i pricao nam kako je njemu divno od kad je dosao pre 5 godina, radio je po 3 posla da bi doveo porodicu i decu ovde i rekao nam da ce nas bog blagosloviti jer bog voli ovu zemlju...kaze nedostaje mu malo klima i basta, voce tamo raste oko kuce a ne u supermarketima *delim njegovo misljenje u vezi voca i baste* ali inace nikada ne bi imao to sto sada ima niti bi njegova deca mogla da tako zive i da se skoluju tamo.Erl je na Jamajci imao 15 konja na kojima je vodio turiste po plazi ali posle 11 septembra turisti vise nisu dolazili i posao je zamro, sreca pa je njegova zena rodjena u kanadi tako da su dobili vize ostavili sve i dosli ovamo.Rekao nam je da obavezno odemo u YMCA na kurs za nove emigrante i da ce oni da nam pomognu da nadjemo posao i sredimo diplome.Rekao nam je da ne brinemo da uskoro dobiti posao i da ce se Bog pobrinuti da nam ovde bude dobro,divan covek, pozdravili smo se i rekli da svrati na kafu ili sok kad god hoce.
Inace znate da se za sredjivanje diploma morate obratiti lokalnom koledzu i platiti takse, ono sto meni traze za uciteljsku diplomu je otprilike spisak svih predmeta koje sam pohadjala, koliko je to u satima trajalo, praksu od godinu dana *koju nikad nisam imala*,izvode iz svih skola u koja sam isla,ocene ,indekse,test jezika, drugim recima sve zivo u originalu prevedeno ovde a ne tamo, i sve to ce da me kosta minimum 500 dolara.
Evo jednog korisnog saveta za studente koji jos nisu diplomirali a razmisljaju o putu ovamo, ako imate struku koja vas moze poslati ovamo gledajte da za diplomski uzmete nesto sto cete ovde lepo moci da unovcite.
Procesljajte trziste rada u svojoj struci ovde da vidite sta se placa i koje su to stvari koje poslodavac trazi.Izuzetno se ceni ako imate objavljivane radove na internetu, dodatne vestine i radno iskustvo makar i kao volontiranje ili praksu sto ovde mozete da prikazete kao rad ili specijalizaciju, nekako :)
Navescu samo neke primere jer mi nije palo na pamet da o tome pisem ranije ali je bitno, npr. u drzavi u kojoj se 98% otpada reciklira ekolozi koji su specijalizovani za reciklazu bilo vode ili zemljista ili otpada super prolaze i lepo su placeni.
Isto vazi i za hemicare koji imaju dodirnih tacaka sa uklanjanjem hemijskog ili drugog otpada i zastitom okoline i voda.Naravno na nas naziv hemicar ovde dolaze nekih jos 20 tipa hemijski tehnicar, kontrolor proizvoda, farmaceut,kontrolor ovog ili onog, hemicar za zastitu okoline enviromental chemist...itd.U sustini ovde je uska specijalizacija cesta pojava za razliku od tamo, ovde nisi samo ekolog ili hemicar vec uvek pored imas dodatni opis posla za ovo ili ono i naravno zahteve kompanije da ti imas neki papir da to dokaze.
Dobar korak je odluciti se na najisplativiju struku, otici u veliki grad sa razvijenom industrijom te struke, raditi par godina i onda krenuti dalje ako vam zanimanje to dozvoljava.
Ljudi se ovde ne vezuju za mesto, sele se za novcem i poslovima.U Kanadi je svuda manje vise isto, samo negde ima vise para i posla, negde manje.Kada jednom dodjes do zeljene plate i iskustva onda mozes da biras gde ces da zivis, a ako imas luksuz da radis od kuce ili imas svoju firmu onda ti je tek svejedno.


Kada smo mi trebali da se odlucimo razmisljali smo ovako, idemo na sever u Edmonton ili Fortmcmurray, ne pitajte gde je to uzas jedan, radimo ko crnci 5 godina i vratimo se na toplu klimu sa lovom radimo dalje imamo decu itd...medjutim godine su prolazile u ocekivanju vize i kad nam je pukao film rodio se Aleksa, tada vise nismo hteli u nedodjiju sa malom bebom vec u neki veci grad sa vise sansi i na relativno toplom podrucju jel, i eto tu smo.Ko ima luksuz izbora moze da ide tamo gde se dobro placa par godina, pristedi, stekne iskustvo i ode posle gde zeli.
Od svih imigranata koji slete u Toronto velika vecina tu i ostane, bez obzira kuda su napisali da idu u aplikacijama.
I ovde je trziste rada malko zasiceno, sta da vam kazem, malo malo pa vidim oglas prodajem sve selim se u albertu ili saskacevan, tamo ima posla ali retko ko zeli da zivi tamo.Kanadska vlada poklanja kuce i farme mladim parovima samo da idu u Saskacevan i rade zemlju, novcano ih stimulisu da se bave poljoprivredom, cak ih ne ogranicava vremenski duze od nekoliko godina da tamo ostanu i daju im platu u pocetku dok ne pocnu da zaradjuju...neki i odu da pokusaju.
U proseku se prvi posao trazi oko godinu dana, mislim na struku, ono sto oni zovu survivor jobs nadje se za par meseci, kako kome... nije svima ista struka ni plata.

Inace jedini razlog zasto pisem ovaj blog je zato sto sam ja sve ovo zelela da cujem i da znam kada smo trebali doci a nisam nigde mogla da pronadjem nista osim ruznih postova na forumima kako je ovde grozno i tesko koji su me jos vise uplasili, nije bilo ni jednog bloga o Kanadi i emigrantima ili ja nisam uspela da ih nadjem...Ono sto sam nasla ne zelite da citate verujte mi, uzasni i malodusni komentari nekih nacionalista koji se nisu snasli ovde ili mozda nisu ni ovde...
Pisem zbog onih koji su sada pred ekranima gladni da saznaju kako je ovde zapravo kao ja nekad i donose odluku zivota citajuci pogresne postove uvereni da su istiniti...Potpuno sam iskrena u onome sto pisem i ne ulepsavam stvari, uostalom imate slike pa ih pogledajte i recite mi da je ovde lose...
Nostalgija je opsta bolest gde god da ste :)) a sreca u avione i jedan dan puta ...
salim se malo, ne pada mi napamet da letim opet 20 sati sa bebcom dok ne poraste.

Update :)

Uf, konacno sam stigla do lap topa.Aca ga je konfiskovao 12 sati na dan za koje vreme ja imam ne tako zanimljivu zamenu zvanu Aleksa, jes da nema dugmice ali brate mili ima citav repertoar alarma i sirena :))
Sta se desilo u medjuvremenu, pa puno toga izmedju ostalog Aca je dao otkaz posle mesec dana ne zbog teskog rada, nego zbog razocarenja da nije mogao da se javi kada su ga zvali za bolje prilike pa je mislio da ako se zakopa tamo nikad nece naci bolje placen posao ili u struci...sada ga trazi kao sto rekoh 12 sati dnevno i salje gomilu rezimea na sve strane po Kanadi.Tu i tamo mu odgovore ili ga pozovu ali sve se svede da nema dovoljno iskustva, dok nam se neko ne smiluje i pruzi nam priliku.
Upoznajem polako komsiluk i okolinu, svaki dan predvece odemo da obidjemo neki novi park u okolini jer ih ima bas puno i predivni su.
Posle 2 meseca konacno me stigao bedak na par dana...ne nostalgija vec neki bedak zato sto su se stvari odjednom zakocile, dosad je sve bilo 100 na sat i non stop smo isli napred sad se odjednom sve usporilo ali umesto da se opustimo i uzivamo u miru, mi se nerviramo i grizemo nokte jer ne znamo sta nas ceka.
Svi koje upoznamo govore nam isto, da je ovo jedna divna zemlja i da ne brinemo cim dobijemo prvi posao sve ce doci na svoje...dzabe, znate sta znaci biti bez posla tamo odakle smo dosli, u najboljem slucaju gladovanje...
I naravno da se nerviras, svi ti govore ovde je super i kad ih pogledas njima i jeste jer nema sta nemaju a ti si juce sleteo sa 3 kofera i tebi bas i nije vise tako super...Ko Mile sa Cubure, zaglavljeni u nekoj levoj tranziciji :))
Nadam se samo da cemo se uskoro vratiti u neku vrstu normale koliko je to moguce.
Kada setam sa Aleksom glava mi je puna stvari o kojima bih pisala, a kada imam ovako malo vremena prosto ne znam sta da napisem a da to ne izgleda nabacano.
Ja sam ovde tvigi, pored pozamasnih kanadjanki i to mi je super, tamo sam bila neki prosek i uvek su me pitali kad cu da skinem jos te tri kile ...
Kolica iz supermarketa mozes da doguras do vrata ako nemas kola, i ostavis ih na ulici, ujutru prodje kamion i pokupi ih i vrati prodavnicama, nikakav problem...zamislite pokusaj toga u npr Novom Sadu ili nekom drugom mestu kod nas, hahahah, strasno.
Nedostaje mi kafa sa drugaricama u gradu, ovde se pije u kolima i na brzinu na putu do posla i nije tako lepa ko espreso, ima kafica ali su retki i ne bas zanimljivi.Sve je u stilu uzmi i idi dalje, sto mom banatskom mentalitetu ne odgovara, mi sve radimo na tenane :), ipak i ovde je nebo ogromno i predivno i svuda je ravnica pa se osecam ko kod kuce.
Naravno da mi nedostaju svi moji mili i dragi, ali nista drugo odande sem ljudi koje volim.Drugarice mi pisu ista pisma beznadja sto se tice situacije i poslova...zasto bi se ista promenilo tamo za 2 meseca od kada sam ja otisla ako se nije menjalo na bolje mojih zadnjih 20 godina...
Nemamo vremena za razmisljanje o tome sta bi bilo da smo ostali, mada te ponekad neke situacije nateraju da se zapitas da li donosis prave odluke.
.....................................................................................
Na prvi pogled ti se na primer ucini da ima dosta ne tako pametnih ili mentalno ostecenih ljudi okolo, ali onda shvatis da su oni funkcionalni deo drustva i odusevis se, zato sto decko sa daunovim sindromom nije zatvoren u nekoj instituciji nesposoban da brine o sebi vec svako jutro hvata autobus i ide da slaze robu na police u prodavnici, i biva fer placen za to.Nisu sakriveni i sramota svojih porodica vec jednostavno jednaki sa svima, bar im je pruzena prilika da zive kao ostali i da tako budu tretirani.
Tako je sa svima bez obzira na veru i boju koze, ljudi se ovde diskriminisu samo unutar svojih zajednica, to sam videla medju indijcima i medju jos nekima jel, ali medjusobno ne toliko...

Stanovi, namestaj i posao....

Evo da napisem i nesto u vezi stanovanja, buduci da sam dete odraslo u kuci sa dvoristem, nisam neki ljubitelj stanova, cak stavise ne podnosim ih poucena divnim studentskim iskustvima...zgrade uvek imaju neku manu, bar kad se setim svojih studija, soba kod gazdarice kojoj bi gestapo mogao da pozavidi na revnosti, koja mi nije davala da sedim na drugom krevetu u sobi jer je bas ocesljala jamboliju...nema pustanja vode posle 10,dovoljno ti je tusiranje jednom nedeljno necemo se valjda sad stalno pirkati (e na taj uslov nisam pristala), nema drustva ni kafenisanja,zidovi kao od stiropora dok ja ucim niz cev od radijatora slivaju se najrodoljubiviji narodnjaci otpanjeni do daske , nocu cujem kako deda u stanu do mene umire od pusackog kaslja kao da spavamo u istom krevetu...iznad mene zivi sedmoclana porodica koja bas obozava klompe i nosi ih po parketu u svakoj prilici, ispod mene zivi zena sa 10toro dece u trosobnom stanu, najmnogobrojnija porodica u gradu koja svakog dana od pekare dobija na poklon 10 vekni hleba da prezivi i zamislite najstariji sin je doveo i snajku koja je trudna a i mama ceka 11to tako da su se sinak br11 i unuk rodili u isto vreme...u drugom stanu u kom sam zivela nije bilo grejanja u kuhinji i kupatilu, kad sam ujutru htela da skuvam mleko morala sam da se uvijem u jorgan...treci stan je bio na 7 spratu i lift je ponekad, s vremena na vreme radio...i tako, da ne mislite da sam pesimista ja sve ovo pisem sa osmehom, jer ako se neko snalazio za vreme studiranja u 90tim taj zna o cemu pricam :))
Poenta je da iako je jeftiniji, stan ti ne dopusta mnogo izbora oko komsiluka, sto znaci da nema bas puno mira za one koji su na njega navikli, s druge strane kuca ma koliko pogodnosti imala zahteva odrzavanje i vece troskove,ali onda bar imas svoju ves masinu.To me bas ubija u pojam :)
Postoji opcija da iznajmite kucu renta je 1200 do 1400 cad, bez ukljucenih ostalih troskova i nesto sto zovu rent to own gde ako ste resili da kupite kucu mozete da zivite u njoj dok trazite kredit a rent vam se racuna kao rata otplate.
Stanovi velicine 50 do 60 kvadrata u vecem mestu su od 600 do 800 cad mesecno u vecini slucajeva sa ukljucenim troskovima.Smesno je sto kanadjani racun za struju zovu hidro :)) tako da ne mislite da im je voda preskupa, on bude za stancic oko 50 cad mesecno ali kao sto rekoh u vecini je ukljucen u kiriju.U manjim mestima stanarine su povoljnije pa tako jednosoban stan od 60 do 70 kvadrata kosta oko 550 do 700 cad, a veci dvosobni su od 750 do 800.Parking se placa posebno i kosta oko
30 cad mesecno.Najbolje ako dolazite da vam neko nadje stan, ako ne ceka vas zavitlancija sa agentima i dosta cimanja.
Trazice vam nesto sto zovu kreditna istorija a sto niko ko je dosao u Kanadu nema, to podrazumeva bankovni racun sa dve kirije prva i poslednja sto odmah dajete,sredjene boravisne papire i preporuke od prethodnih stanodavaca (ha, ha)koje naravno nemozete imati...i tako zacaran krug ali uz malo progledavanja kroz prste,podmazivanja i pristajanja da se vezete na godinu dana iako niste bas odusevljeni stanom, naci cete ga.
Neko iznajmljuje basement ili podrumski stan, oni su prilicno jeftini, jeftiniji od drugih stanova, i u ogromnim kucama su i lepo sredjeni.Nekada nekoliko cimera iznajmi celu kucu pa iznajmljuju nivoe ili sobe.Ali posto smo mi porodica sa malim detetom ove varijante nismo uzimali u obzir.
Sto se namestaja tice, spominjala sam garage sale, moving sale i kijiji.ca.Po mom misljenju glupo je doci i u iznajmljen stan uneti novi namestaj, previse se para potrosi u startu a ako resite da se selite videcete da se ne isplati vuci namestaj sa sobom jer su troskovi prevoza prilicnini, isto mislim i o uvozenju namestaja odande, nikada nisam imala nijedno parce namestaja vrednije od 100 eura tako da platiti vise od toga i sredjivati papire za gomilu starudija mislim da ne vredi.
Osim toga, sve sto moze da posluzi svrsi i sto je dzaba je po meni ok, pogotovo sto se ovde "stare " stvari ne mogu meriti sa onim sto se tamo podrazumeva pod starim. Dvosed star godinu dana koji je sluzio za ukras moze da se nadje za 20tak dolara sto je smesno, ali caka je u tome sto vecina namestaja nije funkcionalna u smislu da mozes i da sedis i da spavas na njemu...ima kauceva na razvlacenje ali uglavnom u ikei, ostalo se pravi da odgovara odredjenoj sobi, u skladu sa velikim kucama. Smejala sam se neki dan kada sam videla da neko prodaje namestaj za florida room, u prevodu to je garnitura od ratana za zastakljenu sobu za sedenje :))
eto ja sad muku mucim da nadjem nesto multifunkcionalno a jeftino za ne bas prevelik stan, da moze i da se sedi i spava i da lici na nesto...boje necu komentarisati.Meni to sve izgleda kao da je neko dizajnerima ukinuo likovno u skoli, zapravo raj je za one koji vole persijske tepihe i cvetice svih boja velicina i oblika, zlato, leopardove sare i crnu kozu. Tu su i sumnjive nijanse tamno zelenih i teget ...sta cu kad volim svetlo i jednostavno :))
Sve ostalo tipa case, serpe, krevetnine, escajg moze se naci svuda.Za sitne stvari postoji Dolarama ili sve za dolar, a za vece postoje isto neke prodavnice tipa Bargain ili Winners, Wall mart itd.nabrojah ove jer su jeftine.

Ovaj post pisem vec tri dana jer je Aca poceo da radi 12 sati smene i ja ne mogu da stignem do kompa od klinca.Jos muku muci sa polaganjem za kola, i za sada je morao da pristane na dnevne smene jer jedino tako kolega moze da ga vozi na posao.Inace radi u fabrici metalnih delova za masinom, eto to mu je prvi posao za sad.Plata ce mu nakon 2 meseca probnog za minimalac biti oko 2000 ako se ne varam, nisam sigurna mozda i vise, zavisi.
Smene su 2 dana radis 3 slobodan i obrnuto tako da u 14 dana 7 radi a 7 ne.Radi se nedelju dana dan, nedelju dana noc.
Pa racunajte, sleteli smo 3.06., sada je 24.06., ovde smo 20tak dana imamo kola, stan i posao.
Naravno sve uz svesrdnu pomoc ljudi koje smo ovde upoznali, mislim da bi nam trebalo mnogo vise truda, vremena i novca da smo sve morali sami.

Hvala :)

Ono sto mnogi ne znaju jeste da smo mi trenutno u kuci ljudi kod kojih smo iznajmili stan.
Pre nego sto smo dobili vize imali smo samo jednog starijeg prijatelja ovde i opciju da ga molimo da nam iznajmi motel dok ne sredimo papire sto traje mesec dana, i da se nadamo da cemo naci neki stancic povoljno.Bili smo prilicno sigurni da cemo proci kroz stresan prelazak sa malom bebom u motelu, bez prevoza i mogucnosti da iznajmimo stan.Nema sanse bez papira, mozda ako se malo doda para gazdi ili agentu...
Par dana nakon sto smo dobili vize sestra mi je rekla zasto ne bih kontaktirala njenog prijatelja sa fakulteta koji je otisao pre dosta godina i zivi u Kitcheneru, cisto da ga pitamo sta nas zanima u vezi dolaska i posla.
Nije nas mrzelo i mi smo ga pronasli na facebook i pricali s njim.Ispostavilo se da oni imaju stan koji ce biti slobodan od jula, cena i lokacija su nam odgovarale i ostalo je da se snadjemo za jun i odemo u motel.
Medjutim oni su (sto potvrdjuje ono moje o dobrim ljudima ovde) rekli da nema potrebe za tim i da dodjemo kod njih u kucu jer ima mesta a oni ionako idu na more i na odmor.Naravno da sam se rasplakala, umesto polu cistog, bucnog motela i snalazenja za krevetac i hranu za bebu, ja sam na tacni dobila smestaj u kuci sa bastom u predgradju sa krevecom i igrackama za bebu, ne mogu da vam opisem kako sam se osecala kad smo stigli.
Ljudi koje smo upoznali mesec dana ranije i to preko neta otvorili su nam vrata i pruzili mnogo, mnogo vise nego sto smo se nadali.Upoznali su nas sa svojim prijateljima da nam se nadju ako nam treba prevoz, koji su svi do jednog takodje divni.Cak su se ponudili da nam pomognu oko posla...
U medjuvremenu nam je i taj drugi prijatelj iz Toronta pronasao stan, koji smo morali da odbijemo,nazalost, doneo nam igracke i stvari od svojih unuka i neke stvari za pokuctvo za pocetak...Zaista ali zaista uvek i svima pomazem ako mogu a da ne ocekujem da mi se to nekad vrati, ali ovo sto su se oni trudili i ucinili za nas obrisalo je svaku sumnju u mojoj glavi u vezi sa svim nasim odlukama vezanim za odlazak i strahovanju kako ce nam ovde biti.
Ne mogu da opisem kako mi je, samo mogu da kazem jedno veliko HVALA, svima ovde i tamo koji su nam se nasli u zivotu kad nam je to najvise trebalo :))

Pomalo od svega

Bez kola ovde ne moze da se mrdne, razdaljine su velike a sve prodavnice su supermarketi, ima i poneka manja ali su dosta skuplje.
Za nostalgicare, ne brinite imamo Smokija kolko hoces a juce smo jeli cvarke :))
niko nece morati da vam salje burek avionom lol.
Sve moze da se kupi samo zavisi koliko hoces da platis.I sve je tako orijentisano i okrenuto potrosackom drustvu.
Utorkom kada prolaze djubretari ovde u naselju napolju stoji gomila igracaka, zavesa, stvari za kucu koje su cak nove ali ocigledno nisu odgovarale, vitrine, stolice sve se baca.
Ima 2 pijace i buvljak, e da mi je da vidim to cudo :).
Kada se neko seli, sto je ovde cesto iznosi stvari na garage sale jer mu se ne isplati da ih nosi sa sobom.Bilo ih je nekoliko do sad, uvek ih najave petkom u novinama - mali oglasi za subotu.Mozete naravno ako vam to ne smeta da opremite celu kucu ili stan.Mi smo dobili puno stvari od drugih i mislim da su nam ustedeli prilicnu sumu novca.
Aleksa je dobio toliko igracaka da vise ne znam gde cu s njima.

Aca je upravo kupio mobilni za 50 dolara prepaid sa tim da mora da dopunjava 10 dolara mesecno ili koliko vec trosi.Nije uzeo jos nijedan korisnicki paket jer kaze da ih ima jako puno i sav se izgubio od ponuda.
dok ovo pisem Aleksa mi se umiljava i dodaje slova :))posto nemam vremena pisacu jos kasnije.

Zamke za pocetnike :)

Pokusavam da budem sasvim realna, nemojte da se zavaravate, nece vam se ovde odmah sve svideti.Nismo mi navikli na tako "jako " uredjen sistem gde je sve po pe esu i nema vrdanja.Ako mislite da ste se resili papirologije grdno se varate ovde je ima jos vise :))
Kada dobijete tu gomilu papira sedite i sve zivo iscitajte, priznajem pogresila sam sto nisam ali kriv je Aleksa :)), ima milion kako ovo, sta ovde treba itd.U prijavi za child benefit trazi se da dodate rodni list deteta internacionalni ili preveden ovde, za vecinu tih stvari treba vam bankovni racun. Vec sam pominjala da smo mi otvorili u Presidents choice banci koja je u okviru lanca prodavnica Superstore zato sto je to no fee racun, nema skidanja odrzavanja i gluposti plus dobijes tu karticu da pazaris na poene...do sada sam uporedjujuci cebne skontala da su Food Basic,Price Choper, Wall Mart i Superstore kome pripada i Zehrs ili Zellers najpovoljniji.

Zamka 1: cene

Ovde vlada zakon- mala bara puno krokodila, kad su trgovine u pitanju, cene mogu da se razlikuju od duplo do 5 puta.
Npr. pidzama za bebca u Wall Martu 4 cad ista stvar u Winners 24 cad.
Cedjena naranza oko 3 l isti sok u Wall martu na popustu 2 cad u Superstoru regularno 7 cad...Pilece meso od 7 do 16 dolara pakovanje od oko kg.
Imate flajere online za sve prodavnice
http://www.pricechopper.ca/flyer.asp
superstore kitchener
http://www.walmart.ca/home
food basics
naravno drugi deo ove zamke je sto cete hteli ne hteli, sve preracunavati u dinare, volela bih kada bih mogla da iskljucim to zvonce u glavi, pogotovo mom dragom Aleksandru, ali nazalost tako je, ovde je u odnosu na tamo sve skuuupo, posebno meso i sveze voce i povrce.
Opet moras sa sobom da raskrstis da si ovde, i da tamo vise ne postoji i nema vise dinara i eura vec samo dolara, sto pre to uspes bice ti lakse. Kanadjanima nije toliko skupo jer imaju primanja od 2000 do 12000 cad mesecno, njima 10cad za kilu mesa nije neka stavka a tebi zvoni u glavi 800 din za kilu mesa pa jesu oni ludi?
Zasto je takva i cena povrca,pa ima ga cele sezone i uvozi se iz mexica ili usa, cene variraju zato postoje popusti.
Druga stvar je kolicina, namirnice se prodaju po lb tj 450g, pa iako vam se ucini jeftino pogledajte cenu po kg koja je sitno ispisana ispod regularne pa se onda preracunajte, sokovi i mleko su u pakovanjima od 2 ili 3 l.

Informacija je ovde u svakom slucaju najvrednija stvar.

Dakle ukratko, dolari, popusti i cuvanje svakog racuna od kupovine OBAVEZNO.
Ako vam se desi da idete na socijalno iliti welfare trazice vam da vide gde ste spiskali lovu i to sve lepo vodjeno u excelu na kompjuteru sa prilozenim racunima...isto vazi i za poreze na kraju godine, ali to bas nisam jos skontala kako ide.
Ovde ljudi bas vole da znaju na sta su spiskali pare, ili na sta ste ih vi spiskali i kucni budzet se vodi drugacije, bar meni jer smo mi navikli na snalazenje od plate do plate varijantu...

Zamka 2 : pretplate

Svaki covek kupuje svoj broj fixni ili mobilni i ima zilion paketa.Broj pripada osobi a ne stanu ili adresi ko kod nas.Dve glavne mreze su Bell i Rogers, pri cemu je Bell najpovoljnija za nas jer ima nesto sto se zove Startek paket za prekookeanske pozive i mozete da pricate 2 sata sa Srbijom za nepunih 10 cad. oko 7 centi minut.
Mobilni su isto prepaid i post paid, svi koje sam pitala imaju porodicne basic pakete od opet nekih 10tak dolara, znaci najminimalnije s tim da sa porodicom ovde pricas besplatno (4 osobe mislim), sa opet nekim lokalnim paketom pozivi u gradu su besplatni na fixni itd.Trenutno radimo na tome kad uzmemo pisacu opsirnije, u svakom trznom centru ili prodavnici imate mobilne operatere, odes i trazis paket i karticu...
Televizija i internet idu u paketu, za sve sto vam treba prijavite se online i oni dodju i montiraju vam.Basic paket od 5 programa i 2 mb interneta moze da bude oko 40 cad mesecno opet zavisi od provajdera, dobro se raspitajte jer se kanali koje zelite posebno placaju 10 ili 12 dolara po kanalu, ne isplati se pogotovo sto i nemate vremena za TV a i imate TV streaming na netu pa mozete da prikacite lap top na TV.

Zamka 3 : vozacka dozvola

Kanadjani vrlo cene svogu G1 dozvolu, osiguranje kola sa medjunarodnom kostace vas 300 cad umesto 140 za pocetnike mesecno, zato knjigu u ruke i na polaganje cim stignete.Nista vam ne vredi ni nasa ni medjunarodna, za polaganje je potreban prevod i potvrda od naseg konzulata ovde da ste vozili 10 godina.Prevod kosta 25 a potvrda 50 cad, polaganje testova 10 cad a voznje jos ne znam.
Za prevod nazovete najblizi Multi cultural centre i trazite prevodioca za srpski, konzulatu posaljete postansku uplatnicu na 50 dolara i dozvolu.

http://www.g1test.com/
Izguglajte testove i pogledajte, postoji opcija da se resavaju ili polazu na hrvatskom, za one sa slabim engleskim.

Moji prvi utisci

From Novi zivot u Kanadi

Vazduh je drugaciji, nekako je ostriji i okolo su cetinari kao da si na planini. Danas je padala neka vrsta magle, neverovatno, nikad nisam videla tako sitnu kisu, kao da te neko zaprasuje finom parom.
Moj prvi utisak, svi voze dobra kola i zive u finim kucama ali ni slicnim kao tamo, sve su montazne i kao od kartona iako spolja ne izgledaju tako, sve su drvene i lako se sklapaju ali kostaju jaaaako puno za moj ukus.Svi kace zastave na kuce i kola da se vidi ko su i odakle, a ipak su svi Kanadjani.Triput smo se izgubili jer sve izgleda isto.
U Srbiji nismo imali nista ali ni 90 posto drugih tamo nema nista kao ni mi, ovde mi nemamo nista a 90 posto ljudi ima sve sto pozeli...osecas se malo bedno bez posla sa svoja 3 kofera imovine a svi okolo zive extra.
Sve je sredjeno pod konac.Decja igralista su takodje pod konac i skole i vrtici. Sve je podredjeno potrosacima, mozes da kupis cipele nosis ih 5 dana i vratis jer ti ne odgovaraju i oni ti vrate pare bez pitanja...u prodavnicama ima stvari za koje nikad niste culi ili ih jeli.
Cene su vrlo razlicite, recimo kukuruz secerac u klipu u wal martu kosta 4 kom 1.50 cad, u drugoj prodavnici isto to kosta 5 cad, meso je malo skuplje i mlecni proizvodi ali svi pazare na popustima i u jeftinijim prodavnicama.Svaki drugi dan stizu novine sa flajerima i kuponima za popuste i moze lepo da se organizuje pazar ako kupujes samo ono sto ti treba, i naravno ako imas prevoz jer bez kola ovde nema zivota.
Videla sam majce, kupace i cipele za 5 cad na popustu iste ko i kod nas, ima tona kineske robe ali malkice kvalitetnije nego u Srbiji.
Stariji emigranti koji su dosli razlicitim programima, izbegli itd. nisu odusevljeni Kanadom preterano, ali mladje porodice sa decom jesu cim pronadju poslove i krenu napred.
Postoje ljudi kojima je Srbija bog i batina ali nisu niti ce nogom krociti u nju, a opet postoje i oni koji vole sebe da zovu kanadjanima i tacka.Tako je i sa drugim nacijama, neko se snadje i adaptira neko nikada. Svi su nam savetovali da se klonimo onih koji kukaju i psuju Kanadu jer te vuku u svoje beznadje i na dole...
Crkve su podeljene na "ove" i "one" i cita se ko je kolko dao prilog crkvi ko na rumunskoj svadbi, s kim god da sam pricala razocaran je sto je to zapravo isto samo jedan dobar biznis. Necemo ici ni u jednu, sigurna sam.
Tesko je pronaci posao ali kad jednom pocnes da radis odahnes, cak i da ostanes na socijali neces umreti od gladi jer ti daju oko 1000 cad za stan i hranu i 200 ili 300 decji dodatak.Neki godinama zive na socijali i raduckaju po malo na crno, to je opste poznato.
Mada troskovi zivota ovde nisu nimalo bezazleni i suma koju donosi jedna porodica moze da izvuce ovde svega 5 meseci, s tim da odmah prvog meseca ode vise od 1000 cad za stan, hranu i sve ostalo...za jednu kesu od 5 ili 6 namirnica tipa hleb, pavlaka,mleko, salama platila sam 20cad.
Gledala sam igracke za Aleksu i cene su od 12 do 50 cad za najobicnije sitnice u nekoj prodavnici igracaka, verovatno cu negde naci nesto povoljnije.
Svi su kad dodju pogubljeni i u soku, tako i mi. Treba mi malo vremena da se naviknem ipak je razlika drastcna sto bi rekli :))

Sleteli smo i sta sad...

U avionu su nam dali formular da napisemo sta unosimo u zemlju, nismo nosili nista osim odece pa ga nismo popunjavali, ako unosite nesto ili cete uvoziti potreban je opis i vrednost toga i serijski broj...
Nebitno za nas, jer nismo nista imali osim lap topa a to se ne racuna, i eventualno ako ste nesto kupili na aerodromu od robe ali mi nismo.
Ionako vecina aparata ne radi na drugom naponu i drugacijim uticnicama, neko mi je rekao da se mogu naci adapteri za kanadske uticnice na aerodromu ali mi smo se snasli kasnije za lap top pozajmili kabl od prijatelja.

Posle sletanja prvo idete u imigraciono pa onda po prtljag. Nasa procedura je trajala oko 15tak minuta, prijavili koliko novca unosimo, nisu trazili da vide ili potvrdu, prijavili se za PR card i to je to, bice nam poslata na adresu u roku od 10tak dana.Ljubazna zena na salteru za nove imigrante dala nam je torbu sa brosurama i kovertiranim dokumentima za health insurance i child benefit, rekli su nam popunite i posaljite ali nije bas bilo tako...siti se ispricasmo na srpskom jer je ona dosla izbeglickim programom iz Bosne davno :)

Kad smo sredili frku sa izgubljenim prtljagom, otisli u Kitchener.

Sve sluzbe rade od 9 do 4 ili 5, pauza za rucak oko 1, ali uvek radi 1 salter.

Otisli u banku President choice otvorili racun stavili malko para toliko da pravimo tkzv. kredit line, imamo pravo da dignemo 200 u kesu a pazarimo za 500 na karticu, banka nema saltere sve se radi karticama i bankomatima...dobijate nesto tipa merkator pica kartice da skupljte poene u odredjenim trgovinama tipa Superstore ili na benzinkoj pumpi i posle kad skupite odredjeni broj poena oni se pretvaraju u lovu npr.200 cad i mozete da pazarite za te pare.

Odmah sledeci dan smo otisli da sredimo SIN,cekali smo u service canada centre nekih 20min i ljubazna tetka iz poljske nam je sve odradila za 10min, vrlo lako i prijatno.
Obavezno nosite svuda pasose kada idete da sredjujete papire...na drugo mesto za health ih nismo poneli a svi ih traze.

Sledeca stavka health insurance, tu smo se zeznuli cekali pola sata da bi nam rekli nista od toga, potrebna dokumenta su pr card, pasos, ugovor za stan ili kablovsku, izvestaj sa bankovnog racuna i to dokumenta sa imenima oba supruznika. Javite se za mesec dana kad vam banka da izvestaj sa racuna...ipak dobra stvar je da ako se prijavimo i za dva meseca osiguranje uvek pocinje tri meseca od datuma dolaska, to za nas znaci u septembru.Na karti mora biti adresa stanovanja inace moras da menjas kartu kad menjas adresu.Opet nam devojka na salteru lepo sve ispricala na srpskom :)

Ko zeli da uzme privremeno zdravstveno za sebe ili decu moze preko Yovan firme ovde ako planirate u Ontario,ne mozete imati osiguranje iz Srbije jer ovde ne pokrivaju i isplacuju bar su nama tako rekli, pitali u Wiener i Dunav osiguranju...
Jos nismo uzeli, videcemo kako se stvari budu razvijale.

Usput lickamo rezime i spremamo papire za diplome, ali neki nam kazu da prevod sudskog tumaca iz Srbije ovde ne vazi. Za vozacke isto, zvali multicultural centre i nasli prevodioca i preveli jednu vozacku za 25 cad ali ona otprilike ne vredi vec samo dokazuje da ste vozili kola i ranije, uglavnom polagacemo sve ispocetka test je lak voznja je drugacija.Videcemo.Ovde ima vise vrsta vozackih nije ko kod nas, ima neka pocetnicka i dozvola za autoput, koga zanima nek ukuca u google canada G1 driving.

Stan

Pre nego sto smo dosli ja sam kontaktirala nekoliko agencija za iznajmljivanje stanova, samo dve su mi odgovorile mailom, uglavnom svi traze sredjena dokumenta, mislim na pr card,
bankovni racun sa primanjima, dve kirije, prva i poslednja, i ugovor na godinu dana.
U principu gotovo je nemoguce iznajmiti stan prvih mesec dana, mozda ako nadjete nekog od nasih da vam iznajmi ili bude garant...mi smo imali tu srecu da smo pronasli stan pre nego sto smo stigli na taj fazon.
Ovo vam mozda bude koristan link
novine toronto
Za to se morate raspitati i snaci, stanovi variraju od mesta do mesta i od velicine,
ako pise utilities included onda su svi troskovi uracunati,
npr. ovde ima bachelor-garsonjera od 50kvadrata za oko 600cad a jednosoban 70kvadrata sa parkingom i svim ostalim za oko 750 cad.
proverite na
www.viewit.ca
ili kijiji.ca
ili na google :))
U nekim oblastima ima dosta ljudi iz bivse jugoslavije, posebno u delu Etobicoke u Torontu i ovde u Kitcheneru.

Ne mogu pisati o hotelima ili motelima, znam da nisu jeftini ali nismo morali da idemo u jedan pa sam presretna.Pretrazivala sam ih na google i nisam bas bila odusevljena ponudom i cenama, rezervacija je obavezna minimum 2 nedelje pre dolaska a cene boravka se krecu od 50 do 100 cad po danu, hotel motel svejedno.