Kad hrana boli...

Da li znate ovu scenu? Kada zalogaj hrane vrati secanja i slike...Da li znate razocarenje kada kupite sretni hranu sa onih prostora nadajuci se da ce ukus biti isti, bas isti kao tamo, u evropi...i onda se razocarate jer nije ni blizu vasim secanjima...
Pa vecina blogera iz severne amerike vrlo dobro zna taj osecaj, bar sudeci po onome sto sam procitala na drugim blogovima.
Hrana je ovde smece, zasoljeno, zasecereno smece ni nalik na onu tamo kod kuce...eh ta nostalgija, ubija jel da?
Nedavno sam videla jos jedan fenomen, naime u toku ovih par godina neki ljudi su jedva cekali da se vrate tamo, tamo gde je hrana ukusnija, zivot puniji i bolji, drustvo zanimljivije itd, i vratili su se - tamo, neki su se posle 6 meseci nacrtali opet ovde, neki evo posle godinu dana, volela bih da ih vidim da ih pitam zasto su se vratili i zar tamo nije sve bolje i ukusnije?
ALi bez zezanja, totalno razumem taj osecaj, a evo zasto
devedesetih, kada sam napunila 12 godina moji roditelji su bili na raskrscu, taman ih je krenulo, stali su na noge zavrsavali novu kucu koju su zidali prethodnih 10 godina, konacno su posle gomile polovnih krseva mogli da priuste snizenu ladu rivu, ja sam birala nebo plavu boju...
Svi znamo kako se zavrsio taj napredak kada smo ugazili dublje u devedesete, ali necu sad o tome, dakle tata ponosan na sve sto su uspeli da stvore, svojim rukama, mi postavljali crep, mi lepili plocice, on lakirao parket koji je sam postavio, izidao kaljevu pec (vizionar, super nam je dosla za vreme restrikcija), ponosan na svoju svud prohodnu ladu, koja je savladjivala najgore pecaroske kaljuge i dolme...Morali smo da je testiramo :)
Otisli smo za vikend na Tamis, na pecanje, samo nas dvoje.Kupili u pekari par lepinja, jedan pilav u konzervi i naslo se tu mozda 2 zdenka sira, ona mala trouglasta sto se lepe za zube i imaju ukus kao guma.Tog letnjeg vikenda je bilo toplo i Tamis je na moju srecu cvetao, dok sam uzivala na duseku gomila Tiskih cvetova igrala se na povrsini vode.Tata se nadao da cemo upecati nesto za veceru, nazalost riba je tog dana bila sita prepunih stomaka insekata koji su bili svuda i nismo imali srece osim nekoliko malih somcica - amerikanaca.
Posle celog dana na vodi i na suncu, umirala sam od gladi, vecera je bila riba pecena na zaru u lepinji i par zalogaja pirinca iz konzerve, prstima jer smo zaboravili pribor za jelo...Nikad hrana nije imala tako dobar ukus kao tada, pored vatre, kada se spustila sveza letnja noc na reci, nikada u zivotu vise nisam jela tako ukusnu ribu...Pokusali smo da prespavamo u kolima ali komarci su nas pojeli, negde pred jutro, izujedani i gladni krenuli smo nazad i cekali da otvore pekare u 5 pa da nosimo vruc hleb kuci, jel treba da kazem da nijedan sundjer hleb iz super marketa nema ukus kao vreli tek ispeceni hleb iz pekare kad se vracas gladan kuci iz grada posle izlaska rano ujutru, pesaka a celu noc si obijao kafice i diskoteke...
Lepo je kada zalogaj necega vrati topla secanja na proslo vreme, i ume da zaboli ponekad kako vise nije tako...sto Djole peva, al se nekad dobro jelo bas...:)
Ja imam tu srecu da me ta nostalgija ne udara cesto, sto zbog toga sto imam svoju bastu po prvi put ove godine kompletnu, sto zbog toga sto su farme sa domacim proizvodima svuda oko nas i mogu da kupujem i jedem jabuke bukvalno sa drveta, a sto zbog toga sto moji klinci idu po kuci sa vrucim tek ispecenim lepinjama u rukama i mljackaju dok jedu, bas onakvim kakve sam ja jela kao dete tamo negde u 5 ujutru tek izvadjene i hrskave iz rerne, koje nam je pekareva zena prodavala kroz zadnji prozor jer pekara jos nije bila otvorena u pola 5 a mi smo bili gladni...
Tako da nema nesto puno nostalgije, ali potpuno razumem kada ljudi napisu kao je tamo mamina kuhinja mnogo ukusnija, i nebo blize, i ljudi poznati i hrana ima drugi ukus ;)
prijatno!