Kad su cvetale tikve

Citala sam ovo davno u gimnazijskim danima, nisam tada nista razumela...citala sam je ponovo nedavno, sad razumem.



Ne, neću se vratiti. Otišao sam još pre dvanaest godina, a ovde, u Estersundu, već sam
osam. Imam porodicu. Vidite onog beloglavog dečaka tamo? Da, liči. I jeste
Šveđanin. Moja žena ga je rodila kao devojka, pre mene; drugi su ovde običaji. Dao
sam mu svoje prezime; oca ionako nijeznao. Sad se zove Arne Sretenović. Jedva se
naučio da izgovori celo svoje ime. Učim ga da govori srpski. I, da vidite, ide mu od
ruke, dosta je bistar. Već četiri puta sam ga slao, zajedno s njegovom majkom,
burazeru Vladi u Beograd. Poneli bi i pare, razume se. Burazer ih je sa svojima – on
ima ćerčicu i sinčića – slao na more. A kako bih inače objasnio zašto ih šaljem? Ovi
blesavi Šveđani misle da je Jugoslavija čitavo jedno more. Ne bi mogli ni da zamisle
da je neko bio u Jugoslaviji a da nije bio na moru. I ja kad pođem, oni kažu: „On je
otišao na svoje more. On ne može bez svog mora.“ Meni je ovde lepo. Pre četiri
godine žena i ja smo nekako skupilimalo para, uzeli kredit i počeli da dižemo kućicu
izvan grada. Ovde je to veliki luksuz. U Beogradu sam živeo među dušanovačkim
kućercima, pa bih to hteo i tu. Kućica mi je skoro gotova. Nije još sasvim gotova zato
što se ja oko toga baš i ne lomim previše. Stalno nešto oko nje ili po baštici prčkam. A
i ova ti je zemlja nekako jalova; tek što se jedan sneg skine, većpočinje da se sprema
drugi. Leta, onog našeg, tako reći i nema. I uvek se nađe nešto posla.
Moj klinac me obožava; a ne mogu da kažem, volim i ja njega. Jedanput, prolazim
ulicom, a on stoji s nekim svojim drugarima i hvali se: „Moj stari je u Jugoslaviji bio
šampion. Novine su o njemu pisale.“ A ja nisam bio jugoslovenski prvak. Bio sam
prvak Srbije, dve godine, u velteru i polusrednjoj. I svearmijski prvak u srednjoj, kad
sam služio vojsku. A svojoj majci Arne kaže: „Kad smo ono letos bili u našoj
Jugoslaviji …“
Kad smo se Inge i ja uzeli, želeo sam da imamo decu. I rekao sam joj: „Ako mi ne
rodiš klinca, ostaviću te.“ Ali u početku nismo mogli. A posle, kad je prešla tridesetu,
nekako je počela da se boji. Naravno, još za to nije kasno, još ona može da rodi. I ako
bih navalio, rodila bi ga. Ali onda sam pomislio: možda bih bar tog straha mogao da je
poštedim? I rekao sam: „Inge, ti se, izgleda, bojiš da rodiš?“ Ona kaže: „Ne znam čega
se više bojim: toga da rodim ili toga da ćeš me ostaviti. Znaš šta mi je lekar još onda
bio rekao. A meni je sada većtrideset i četiri.“ „Pa, u redu“, rekao sam. „Možda nam
više dece i nije potrebno. Dosta nam jenaš Arne. Ako se ti složiš.“ A ona počela da mi
ljubi prljavu bluzu.
Volimo se ja i moja Inge. Istina, ne onako kao da nam je osamnaest ili dvadeset. Ali -volimo se. Pomalo kao drugari. Pomalo možda kao invalidi. Ali volimo se. I ne
pričamo mnogo o tome.
Na Dušanovcu sam išao s najlepšim curama. Bio sam zvezda. Lomile su se oko toga
koja će više da trza na mene. I pravile sebi reklamu ako bi išle sa mnom. „Ona ide s
Ljubom Šampionom“, govorile bi. A moja Inge nije lepa, ima kraću nogu i vanbračno
dete. Kad je imala dvanaest godina, slomila je nogu. I ostala joj je kraća, za tri
santimetra. Nije ništa strašno, ali – primećuje se. Tako je i Arnea rodila. Mislila je da
će to tipa zadržati. A tip sačekao da se on rodi, pa nestao. I, čudna stvar, volim je.
Nekad sam cure stalno menjao. A nju čak ni ne varam. Valjda sam omatoreo. Trideset
i osma mi je.
Moja Inge ume da bude i džandrljiva, kao i sve ostale blesave žene. Ona isto ume da
zakera: „Opet si uneo blato u kuću! Zašto ne brišeš noge?“ I: „Opet te tvoje blesave
novine!“ I: „Ovde si mi se popeo s tvojim sindikatom!“ I uopšte. Po tome su nam, kao
što vidite, običaji isti. Ali kao što sam ja naučio da poštujem švedske, i ona se naučila
da poštuje naše. Nekad, u Jugoslaviji, voleo sam da žvalavim. Ni oko čega. Otkako
sam otišao, međutim – prvo jezik, a onda i sve drugo – postao sam ćutljiv. Ovde svet,
uostalom, i nije baš mnogo pričljiv. I kad dođem kući neraspoložen ili ljut, ili kad me
uhvati moje ludilo, i ćutim, ona me ne dira. Ćuti i sama. Nije to za ženu baš mnogo
prijatno, ali moja Inge i to podnese. A kad me prođe, onda možemo po starom. I,
mada takve stvari ipak retko činim – obično gledam da im pomognem na neki drugi
način – kad neki naš čovek, iz Jugoslavije, ovde baš zaglavi, ja ga i kući odvedem. A
narod ovde nije loš, ali, nekako, tvrd je naparu: otac za sina nezna, sin za majku,
svako ima svoju računicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u kuću zalaze. A moja
Inge nas dočekuje s osmehom i kaže tipu srpski: „Mi volimo naša Jugoslavija.“ I pere
mu prljave gaće, i kuva mu pasulj sa slaninom i sarmu, i prebira po našem vešu i
odvaja mu moje stare košulje: dok se malo ne snađe. I kad nas je prošle godlne jedan
takav bio pokrao – ništa strašno: drpio jedno moje odelo i neke sitnice, ali ja sam se
jeo kao Mesec: eto kakvi smo! – ona mi kaže: „Nemoj da se sekiraš. Sav je bio
propao, jadnik. Mi ćemo zaraditi drugo.“
Pre dve godine sam se opet bio zapio – dešava mi se to povremeno – i, onako pijan,
samo sam seo za volan i odjurio pravo za Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na
posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, šta imam da se bunim? Ali moj sindikat
se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak. „On“, kažu, „ima pravo da vidi svoju
domovinu. On ima pravo da vidi svoje more. Kakva smo mi zemlja ako našem
najboljem radniku ne možemo da dozvolimo davidi svoje more?“ A ja, kažem, nisam
imao pravo, a nisam imao ni volje nikogada molim, iako mi se posao baš nije
menjao: svih osam godina sam u istoj fabrici. I lepo im, ljudski kažem: „Šta se, bre,
zezate? Kakvo more, kakvi bakrači! Niti sam na more išao niti koji đavo. Bio sam se
naždrekao. Zato bi me i u mojoj Jugovini najurili.“ „A ne“, kažu oni. „Svoje doušnike
zato ne otpušaju. Otpustili su tezato što si sindikalista. A uzto ti si još bio i bolestan!
Mi to možemo i da dokažemo! Ne smeju zbog toga da te otpuste.“
Glavu dajem ako je iko od njih išta od togashvatio. Oni prosto misle da smo svi mi
udareni, keve mi! I kad prođu ovuda i čuju kako urličemo naše pesme i ovakve suze
valjamo, oni misle – nismo čitavi. ‘Leba mi, veze nemaju. Ali, ovako rezonuju: ako si
ti lud, slobodno i to možeš da budeš, i imaš pravo na to, samo nemoj da napraviš neki
izgred. A za mene su ovako mislili: taj sigurno jeste udaren, ali kad to njemu dođe, on
predoseti, pa sedne u kola i ode u njegovu ludu Jugoslaviju. Je li napravio neki
saobračajni prekršaj ? Nije. Je li učinio nešto drugo? Nije. E, pa onda, u redu! Zar za
nas nije još i bolje što je otišao?
I prilična se gužva oko toga napravila. Čak su i neke sindikalne novine počele da me
brane – izlazi ovde jedan takav listić: on je, kažu, bio bolestan.Došao neki dasa iz tih
novina. „Ma, jok“, kažem mu ja, „niti sam bio bolestan niti je uopšte potrebno da se
oko toga pravi neka gužva. Naći ću drugi posao.“ I stvarno sam to odmah mogao. Ali
onda mi moja Inge kaže: „Kažeš da si kriv. A ja tebi opet kažem da mi to ne možemo
da razumemo. Kako možeš da budeš kriv? Nemožeš da budeš kriv. Bio si bolestan!
Jer kad neko usred radnog vremena iznenada zaustavi mašinu, baci kombinezon i ode
u fabrički klub i tamo za tri sata popije dvadeset flaša piva, i poslovođu, koji dođe da
ga pozove da se vrati, otera u materinu i gađa praznom flašom, a onda, onako u
košulji po hladnoći, sedne u kola i nekud odjuri, tako da mu žena i dete pet dana ne
znaju gde je, i tek se petog dana, ko zna koliko daleko odatle, negde u Austriji osvesti
i javi telegramom, i zatim se mirno vrati kao dase ništa nije ni desilo, onda to stvarno
niko živi ovde ne može da shvati. Ko to ovderadi? Ko je to ovde ikad uradio? I baš
zato što ne možemo da razumemo, mi moramo da mislimo da si bio bolestan. To je -kao nekakva menstruacija. Kod vas ih, izgleda, imaju i muškarci. I kad ih većimaju,
imaju i pravo na njih. Zato, pusti ti njih nekaoni to samo teraju, nemoj ih zadržavati.“
I stvarno su me vratili. A kad sam prvi put došao na posao, samo što mi na ulazu nisu
slavoluk bili postavili.
U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabrički klub. A
osim toga, radim i ono što u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio – u sindikatu. Kad
smo se burazer Vlada i ja pre tri godine sreli u Italiji i ja mu to ispričao, on se prosto
upišao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za šta drugo osim za cure nisam znao; i za
boks, dabome.
Kod kuće, naravno, imam naše ploče. Ali tamo ne volim da ih slušam. Rastužim se.
Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U početku ih je
puštao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zaželim, dolazim
ovamo. Malo mi je lakše otkako ovde ima naših. Gotovo šest godina bio sam jedini
Jugosloven u celom Estersundu. A sad nas ima gotovo šeststo. Kad su počeli da
dolaze, očima nisam mogao da verujem. I – ovde malo žvalavimo po naški, malo
pevamo po naški i malo plačemo po naški. A onda odemo svako na svoju stranu.
U stvari, ja im ovde dođem – kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su
švedski zakoni: na šta imaju pravo, na šta nemaju; prevodim im kad im šta zatreba;
ovaj klub, tu prostoriju, švedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih
sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se pripremaju one naše priredbe, ja im za
folklor obezbeđujem narodne nošnje: i to pozajmljujem od Šveđana; njihove su
muške nošnje slične slovenačkim: snalazimo se kako umemo. I tako, često sam ovde.
Često sam ovde, i sačekujem one koji dolaze, ispraćam one koji odlaze. A oni dolaze,
i odlaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smračim, Inge i Arne hodaju oko mene na
prstima. „Inge“, tada kažem mojoj ženi, „Inge, srce mi puca.“ A ona kaže: „Vidim,
Ljuba.“ U početku je strahovala da ću otići; unastrahovala se, jadnica, pored mene.
„Ti, ćeš, Ljuba“, kaže, „jednom otići od nas. Sešćeš na voz, i ostavićeš nam tvoja kola
i tvoju kuću, i nećeš se vratiti. Ostavićeš nam kola i kuću umesto sebe. A šta će nama
kola i kuća umesto tebe?“ „Ne budi luda“, kažem ja njoj; a ona mi još ne veruje. „Ne
budi luda, nikud ja neću otići. Nikud ja bez tebe i Arnea neću poći.“ I, kažem, u
početku mi nije verovala, a sad zna: to mora tako da bude; proći će me. I kad me vidi
takvog, srpski mi kaže: i ona se uči da govori srpski: „Pa, Ljuba, idi malo u tvoja
Jugoslavija. Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u naša
Jugoslavija.“ – To naša Jugoslavija ona kaže zato što svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo
dvojno državljanstvo, i švedsko i jugoslovensko. To sam takođe sredio. – A ja joj
kažem: „Ti, Inge, kao da si se na Dušanovcu rodila.“
Tada uzmem od fabrike nekoliko dana neplaćenog odsustva – i oni su na to navikli, pa
mi više ne prave pitanje – i sednem u kola, pa po tri dana i tri noći vozim kao lud. Ja
sam, inače, pažljiv, oprezan vozač, i ne volim da jurim, ali tada nemam vremena ni za
spavanje. Za volanom samo po dva-tri sata odremam. Tek kad dođem do austrijske i
naše granice, zaustavim se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam -jedanput sam tako šesnaest sati prespavao – obrijem se, presvučem. I, polako, pređem
preko granice.
Tada uđem u Ljubljanu, ili u Celje ili Maribor – niže da idem nemam hrabrosti: o
Beogradu da vam i ne pričam – zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem
u kolima. Spustim prozore, gledanm oko sebei – slušam. I, verujte, Slovenci sasvim
dobro žvalave po naški, ništa se ne razlikuju.
I tako, ne izlazeći iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi napunim
rezervoar benzinom. Zatim pređem austrijsku granicu, zastanem, pa iz dovoda
natočim po punu šaku. Trljam ga, njušim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se
po licu, po kosi, po grudima…
Kući se vratim umoran kao kuče. A moja žena mi kaže: „Ti si se, Ljuba, podmladio.“
A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Šta će njoj
I to? Nije ni potrebno da zna. To ću sam nositi. To je moja stvar.



http://tamoiovde.files.wordpress.com/2012/01/kad-su-cvetale-tikve.pdf