Pravila igre, prvi intervju

http://www.cbc.ca/news/business/story/2012/04/05/march-jobs-canada.html

Kada savladate pisanje CV,Cover lettera i posaljete ih na jedno 1000 mesta sanse su da cete proci i neki od telefonskih intervjua sa HRom i doci do onog uzivo.
Znam iz price kako izgledaju intervjui ovde, verovatno su slicni svuda u svetu...i nemaju nikakve veze sa stvarnoscu ali ajde da taj deo preskocim.
Za vece firme i bolje placene pozicije mogu potrajati od mesec dana do nekoliko meseci i imati nekoliko krugova.Prvo vas kontaktira HR, to je osoba kojoj je dopao u ruke vas CV i koja treba na osnovu jednog telefonskog razgovora da vidi sa kim ima posla i odluci da li da vas zove na prvi intervju sa buducim sefom uzivo, postavice vam pitanja vezana za vas rezime, koji je u vecini slucajeva samo preletela pogledom i nije procitala, sta ste radili, gde, koliko dugo, koliko odgovornosti ste imali, zasto ste konkurisali na odredjenu poziciju i sta ocekujete od novog posla, koliko ste fleksibilni sa vremenom itd.
Ako joj se svidite zakazace intervju uzivo.Na intervju se stize 20 min ranije u odelu pod konac bez obzira za koju poziciju idete, donosite kopije svog rezimea, pisma preporuke ili kontakte koje ce zvati da vas provere i ostalo sto su vam rekli npr, izvod o nekaznjavanju i lekarski izvestaj ako je potrebno.Trudite se da zapamtite imena svih osoba koje vam se predstave jer posle morate da posaljete feedback inace cete ispasti nekulturni.Obicno ce na intervju biti jedna do 3 osobe, vas buduci sef, mozda njegov sef i ljudi koji treba da rade sa vama.Neki intervjui imaju testove i tehnicka pitanja, neki imaju samo procenu licnosti i iskustva na osnovu onog kako se predstavite.
Pitanja koja ce vam postavljati a koja mogu biti razna ukljucuju nekoliko zajednickih tema, koji su vam prioriteti u zivotu, koliko ste strucni i samostalni, na koji nacin razmisljate pod stresom ili u konfliktu i koliko ste poslusni-fleksibilni.
Moja najmanje omiljena kategorija je SBBKBB ili sta biste uradili u toj i toj situaciji...odvratno psiholosko testiranje najglupljim mogucim situacijama.
http://www.ceswoodstock.org/job_search/intervuquest.shtml
http://jobsearch.about.com/od/interviewquestionsanswers/a/interviewquest.htm
Ono sto ne smete da zaboravite je:
-da procitate sve o kompaniji u koju zelite da udjete po mogucnosti saznate nesto o ljudima koji ce biti na intervju, uvek je pitanje sta znate o firmi i zasto zelite tu da radite...kao i da znate da li imate posla sa strucnjacima u svom polju ili obicnim birokratama koje nemaju pojma o vasoj struci i znanju.
- da ne spominjene nista iz licnog zivota kao primer ako bas ne morate, samo profesionalnog.
-da se ne salite, sale su neprimerene na intervju za posao iz nekog razloga :)
-da znate sta svaka rec u vasem rezimeu kao i u oglasu znaci, npr ime programa sa kojim treba da radite i da ih ubedite da brzo ucite...
-da naucite da se hvalite i opisujete sebe kao pozrtvovanog supermena koji zivi za taj posao, iako to nije istina...
-nikada ne pokazujete koliko ste ocajni da dobijete posao i uvek glumite samouverenost.
-trazite objasnjenje ako vam nesto nije jasno ili imate spremno pitanje kada vam daju rec i dozvole vas da ih nesto pitate, samo ne sme biti o iznosu plate ;P
- kada vas pitaju koja je vasa mana, a hoce, nikada ne recite nesto negativno o sebi vec nesto tipa "pazim na svaki detalj i to je ponekad naporno za moje saradnike" ili "toliko sam dosledan da nesto zavrsim da sav svoj posao nosim kuci", u get my point?
- na intervju idete sami, bez partnera ili nedaj boze dece.
- bez zvaka, mobilnog i cigareta.
da ne sirim pricu, ima na google milion slicnih uputstava i knjiga u bibliotekama, verujte mi intervju uopste nije boza i treba se temeljno spremiti za njega pogotovo ako vam je struka zasnovana na nekom znanju, ima ljudi koji ce vas preslisati za tren oka.
Na proslom intervju moj dragi je proveo 2 i po sata radeci nenajavljene testove iz programiranja, na kom je jedno od pitanja nevezanih za struku bilo "napisati korisniku uputstvo kako da zaveze pertle" pokusajte da to uradite na engleskom bez recnika i tek onda cete videti koliko vam je dobar jezik :) ili moje omiljeno sa IELTSa napisite detaljno uputstvo deci kako da plivaju kraul-muski , najozbiljnije pokusajte da to uradite detaljno i bez upotrebe recnika ili neta.Apsolutno je lako pokazati nekom kako da to uradi, ali objasniti pismenim putem na stranom jeziku tako da taj koji cita to i razume, hm...malo teze.
Obavezno posaljite mail zahvalnicu-feedback u kom svima poimence zahvaljujete na vremenu i jos jednom isticete kako ste bas vi prava osoba za firmu itd...

http://www.psychologytoday.com/blog/tame-your-terrible-office-tyrant/201004/job-interview-do-s-and-don-ts

http://www.career.vt.edu/interviewing/DosDonts.html
http://www.talent-u-seek.com/DosDonts.html
Kada dodjete do pregovaranja o plati,
ako je u pitanju povisica ili prvi posao ovde, najbolja opcija u vecini slucajeva je da prepustite nadredjenom da vam da ponudu, npr date odgovor
any fair offer would be nice,
ili well, I'd like you to make a fair offer based on my credentials and experience,
ako insistiraju stavite se u sredinu raspona za vase zanimanje npr od 14 do 20, opciona sredina je 16$ na sat.

Naravno mozete i da ne postujete sva pravila igre, na sopstveni rizik.

Neprimereno je da vas pitaju o zdravlju, porodicnoj situaciji npr trudnoci i seksualnoj orijentaciji, ta pitanja mozete da izbegnete, mada nisam cula da su ovde ikog na intervju to pitali, ali nije iskljuceno.Ponekad ih upakuju tako da niste ni svesni sta vas pitaju, npr mene su pitali preko telefona da li postoji neka situacija u mom zivotu koja ce me spreciti da radim u buducnosti...i ja sam iz topa odgovorila- nista cega sam svesna -nothing that I am aware of...i tek posle pola sata sam skontala da su me mozda pitali da li sam trudna...
hm...

Poslala sam rezime na 2 konkursa i otisla na jedan intervju, sto i nije tako lose za pocetak.
Bilo nas je sedam na zajednickom intervju, sto nisam ocekivala ali je bilo super jer smo redom odgovarali na isto pitanje i imala sam vremena da razmislim.
U komisiji su bili HR, i dve osobe zaduzene za skolski i predskolski program, tj koordinatori.
Dve devojke su upravo zavrsile koledz, troje nas je bilo van kanade tj emigranata i dvoje kanadjana je vec radilo u struci.Nas cetvoro je imalo diplomu vaspitaca, ostali su imali neke druge vezane za rad sa ljudima, socijalnu sluzbu i jedna je bila PSW.
Svi su bili skockani, ali ne preterano, kosulja- pantalone -cipele itd.
Prvo smo se predstavili i rekli nesto o sebi i svom iskustvu, teznjama, znanju itd.Posle su nam postavljali pitanja tipa sta su nam prednosti i mane i kako bismo se ponasali u odredjenim "teskim" situacijama...bilo je dosta mojih ne omiljenih sbbkbb varijanti.
Trazili da navodimo primere iz prethodnog radnog iskustva, trazili da uradimo pismeni test sa slicnim pitanjima i da navodimo sta su nam prioriteti u radu sa decom itd.
Onda smo dobili zadatak da isplaniramo neku aktivnost sa grpom dece i objasnimo zasto je bas to najbolje za taj uzrast....itd.
Nije bilo nesto naporno ni zahtevno.Rekli su da ce nam javiti sta su odlucili za 2 nedelje.
Inace u pitanju je mesto pomocnog vaspitaca,satnica od 12$, rad u dnevnim smenama u vrticu ili skoli koji po vasem izboru moze da bude od 2 i po do 8 sati dnevno.Za part time poziciju od 2 i po sata prepodne i 2 i po sata popodne u skoli satnica je 15$ ali to je samo par sati dnevno odredjenim danima u nedelji.
To mi je trenutno totalno nebitno, samo da upisem kanadsko radno iskustvo i da ne moram da trosim pare na volontiranje, naravno i da konacno vidim kako to izgleda raditi ovde, nadam se da ce mi pruziti sansu.

just blogin'

Podneli smo papire za povracaj poreza, i to smo sredili,rok je do kraja aprila, inace imam fobiju od postara ovih dana jer samo donosi gomilu belih koverata sa raznim racunima...a nijednu braon sa nekim cekom od vlade.Bio nam je eksplodirao bojler u podrumu pa sad naknadno moramo da platimo 7 meseci odrzavanja koje je uprava zaboravila da nam napomene kad smo iznajmljivali stan, hm, verovatno bi proslo sa nikom nista, da nesretni bojler nije poplavio sve dole...nema veze, dosao je lik i namontirao sam nov za 3 sata, jadan, kad sam ga videla kako ga vuce ponudila sam se da mu pomognem ali nije prihvatio, onda je pocupao sve bakarne cevi i stavio nove, sam je instalirao sve, nije hteo ni casu vode da popije.Nadam se da ga dobro placaju.Juce je padao sneg ...bedak, taman sam se obradovala prolecu.Tri sretnika u americi dele famoznih 640 miliona $ koje su dobili na lutriji, wow.
Moj dragi je stigao dotle da kad posalje rezime odmah ga zovu na intervju, svaka mu cast, zasluzio je, samo jos da odluci u kom pravcu zeli da napreduje.Dve godine rada u Kanadi i vrata se sve lakse otvaraju, ja tek treba da proturim nogu kroz njih.
Poslala sam rezime na 2 konkursa, toliko sam nasla na netu za ovaj grad, jedni su me zvali na razgovor.Videcu sta ce od toga biti.Rekli su mi da bi trebalo da odstampam gomilu rezimea i da krenem redom po skolama i vrticima i da ih delim, kazu to je najbolje ako trazis posao jer pola njih nikada ni nema konkurse samo vade sa gomile sta im odgovara...
E, da i ova fora, pre neko vece otisli mi kod prijatelja poljaka, nju sam upoznala na igralistu dok smo pazile na klince, i tako mi se raspricale o iskustvima...slusam ja njenu pricu o "kriznom" zivotu u Poljskoj i mislim preslikana moja situacija i pocnemo da se smejemo i jedna drugoj dovrsavamo recenice kako je sta bilo u kojoj zemlji...uglavnom sprijateljimo se na fejsu, ona vidi da ja pravim torte i kolace i naruci klincima za rodjendan jednu turu i tako, pocnemo da se druzimo...uglavnom otisli na kaficu i veceru do njih, i kaze njen muz ima on suraka u informatici, cimne ga i kaze poslace ti decko rezime pogledaj jel mozes da ga ubacis kod tebe...i tako krene opet, zovu vec dva dana iz ogromne kompanije koja posluje sirom sveta da zakazu intervju...i kad smo odlazili iz Toronta pitali su nas jer imamo nekog dobrog da preporucimo da preuzme tu poziciju, nazalost nismo imali...samo mi je zao sto nisam upoznala nikog ko zna nekog u mojoj struci al jos nije kasno, oh well let's go networking :)
mrzelo me je da danas pisem, ali me nije mrzelo da citam :), trazila sam da li ima jos nesto o Kanadi ali nisam bas puno nasla, uglavnom interesantno za vreme dokolice ili jedan hladni vikend od samo 8 stepeni...


http://blog.b92.net/text/10970/Imamo-cvarke/?page=2

http://blog.b92.net/text/529/Evolucija-emigracije/

http://blog.b92.net/text/10343/Beleske-sa-jednog-poslovnog-putovanja/

http://blog.b92.net/text/13535/Gromovita%20voda%20%E2%80%93%20Nijagara/

http://blog.b92.net/text/10832/Mladi-lideri/

http://blog.b92.net/text/9824/Zivot-i-prikljucenija/

http://blog.b92.net/text/13347/Penzije---tri-stuba-i-jedan-suvisan-potpredsednik/

http://blog.b92.net/text/6006/Kako-je-Kinez-ucio-hrvatski/

Morala sam da promenim svoju ideju o pojmu "crkve" koja je za mene neka tamna, negativna i smrdljiva stvar )ako ne volite miris tamjana) koja treba da ti ulije strahopostovanje ili bar strah u kosti iz nekog razloga,
nakon posete jednoj protestantskoj crkvi u Londonu, amfiteatar za mise izgleda kao bioskop, imaju vrtic, skolicu za decu da uce o religiji, salu za sport -mali fudbal i kosarku, dve tri sale za proslave, rodjendana, svadbi i druga druzenja i salu za omladinu sa stonim fudbalom i drustvenim igrama itd, plus biblioteku, i sve je pod konac, prelepo.Bili smo na proslavi rodjendana i odusevila sam se kako je lepo osmisljena zgrada i kako je sve lepo sredjeno.
Doduse pored nekih mali milion denominacija koje se ni ne trudim da zapamtim, protestantizam ima malo drugaciji pristup nego ostale hriscanske religije, kada bih morala da sumiram katolicanstvo koje je centralizovano pod svemocnom rukom pape za mene ima jednu manu, gresi se mogu iskupiti za malo novca i par ocenasa, po tome svako ko plati i izbrblja par molitvi uci ce u raj ...oprosteno mu je, hm, nije bas neka inspiracija za moralan zivot, osim toga sve je zasnovano na dogmama i tvrdnji da je crkva u pravu, u koje licno ne verujem, jbg. imam problem sa autoritetima.
pravoslavlje, slicna prica, obecani raj nebeskom narodu ma sta god radio itd...centralizovano, dogmatizovano, zatucano? mozda, al ajde, kad sam se krstila bilo je kud svi turci tu i mali mujo...nisam bila toliko napredna da sa 20 i nesto otkrivam budizam i slicno...
Protestantizam, istina je u bibliji i svako moze da je tumaci kako misli, nije centralizovana, zene mogu da budu svestenici, nikom nije zagarantovan ulazak u raj, treba vredno raditi i drzati se bozjeg slova...sto pravac pretvara u siroki spektar razlicitih tumacenja biblije sa nekih milion raznih crkava i crkvica ali deluje fleksibilnije od ostalih hriscanskih pravaca.
Budizam, hinduizam, sintuizam, judaizam i islam necu komentarisati, mislim da nisam dovoljno upucena, iako sam puno citala o religijama sveta uglavnom dodjem do neke stavke koja me ubije u pojam tvrdnjom "zato sto je to tako" i tu odustanem...jednostavno, "zato" nikad nije dovoljan i dobar odgovor za mene.

Who made China

Ili zanimljiva i savremena prica o porcelanu...

ova prica nije ni crna ni bela ni siva, ona je samo kratak osvrt na neka uobicajena desavanja, i nema neke veze sa emigracijom, tako da je bez nekih emocija...cisto informativno.

Pre par meseci a nakon posete ROM muzeju u Ontariju zainteresovala me je jedna posebna era u proizvodnji evropskog porcelana, i iskopala sam film, koji je inace meni fantastican ali bi drugima mogao biti nezanimljiv, snimljen od strane britanaca
http://docuwiki.net/index.php?title=Ceramics:_A_Fragile_History
Prica ukratko ide ovako, pre ko zna koliko hiljada godina kinezi su napravili porcelan )na engleskom china) u vreme porasta evropske trgovine sa kinom svima se svideo i potreba za njim je rasla, tako da su evropske zemlje svaka za sebe pocele da muckaju recepte da bi otkrile kinesku tajnu. Dve su uspele na neki nacin, kralj poljske Augustus strastveni kolekcionar i zaljubljenik u porcelan unajmio je nekog alhemicara i naucnika koji se zvao Ehrenfried Walther von Tschirnhaus i zatvorio ga dozivotno u zamak dok god ne napravi porcelanska cuda identicna kineskim...sto je ovaj neposredno pre svoje smrti u istom zamku i ucinio i tako je nastao Meissen porcelan cija je tajna ljubomorno cuvana bas kao i kineska, bar neko vreme, 1710 tada Saksonski Meissen je proizvodio neverovatno otporan i kvalitetan porcelan ciju tajnu niko nije znao.
Engleska i Francuska su se ukljucile u trku za masovnu proizvodnju evropskog porcelana, 1749 Thomas Frye je patentirao formulu za bone china ili porcelan od mlevenih kostiju.
Svaki put kada odem na pijacu ili u antikvarnicu vidim stotine tananih i prelepih solja i tanjira od tog porcelana sa sjajnim zlatnim ivicama, od kojih su najstariji rucno slikani a koje su hiljade emigranata iz britanije, irske i skotske dovlacile na svojim prekookeanskim odisejama...sada su ta njihova blaga nista vise nego zanimljiva dekoracija za dom za desetak dolara, ili jos jedan detalj u kolekciji sakupljaca porcelana.
Njegov patent pretvorio je mali britanski grad Stoke on Trent u prvu proizvodjacku meku industrijalizma, jer to je bilo jedino mesto koje je imalo kop kaolina i rudnike uglja za porcelanske peci-kiln na istom mestu, plus reku Trent za laksi transport sredstava i robe. Najveci proizvodjaci porcelana firme Spode, Minton, royal Doulton i Wedgwood koja je pripadala dedi Carlsa Darvina, napravile su svoje peci i ateljee tu.
Film govori o ovoj epohi razvoja industrijske proizvodnje porcelana, kako su radnici stvarali sindikate, kako su u pocetku rucno slikali a posle su izmislili prese za stampanje na porcelanu, kako su njihova deca prvo ucila da slikaju detalje na tanjirima pa onda slova i naravno nasledjivala poslove u grncarijama...kako je grad rastao, bogatio se i otvarao salone keramike i fakultet umetnosti...
Prica se zavrsava )ili pocinje kako se uzme) sredinom devedesetih i pocetkom 2000 kada su zbog jeftine konkurencije i lose ekonomije manje firme preuzele vece i iselile sve proizvodne pogone, pogodite gde...u Indoneziju i Kinu.Pogoni i firme su zatvorene i propale, Stoke se pretvorio u djubriste za grncariju a ljudi su otisli za drugim poslovima.Prodavnice je preplavila jeftina keramika iz Kine :)
Nekoliko lokalnih grncarija ostalo je da radi sve do sad, 2009 skoro 15 godina od propasti britanskih keramickih giganata firma Portmeirion vratila je deo proizvodje iz Kine nazad u Britaniju kada je kupila Spode.
Royal Doulton se jos pravi u indoneziji, btw. ono royal su dodali sebi finim marketinskim potezom kada su se prvi deosetili i tadasnjoj kraljevskoj porodici poslali nekoliko vaza i komplet tanjira na cemu su im ovi zahvalili, a kompanija sebi dodala u naziv "kraljevski" porcelan :))
Vecina svetske keramike se i danas pravi u Kini, vecina svetskog svega se pravi u Kini...ponekad me ulazak u plasticne supermarkete dovodi do ludila, mozda je trebalo da naucim kineski i emigriram u Kinu? I dok zemlje u tranziciji drma strah od svemocne Unije, severnu Ameriku i Kanadu drma strah od Kine, naravno ne one koji profitiraju od kineskih poslova samo one koji gube...
Nedavno je jos jedna kompanija iz okoline iselila deo proizvodnje u Kinu ali je obecala da dizajn i inzinjere nece seliti iz Kanade )mozda i zato sto je vlada gurnula par desetina miliona dolara pomoci da ostanu),
naravoucenje ove price proizvodnja je jeftina i zamenljiva, pametnjakovici i menadzeri nisu, budite inzinjer ili bar nagovorite decu da zavrse skole...
Izgleda da je nesreca radnicke klase hronicna pojava u globalizovanom svetu, neke muci tranzicija i prodavanje firmi za par dolara a neke to sto im za jedno popodne firma sa 1500 radnih mesta otputuje preko okeana, kladim se da ni oni jadnici u Kini nisu bas presretni svojom situacijom i platom ali bar imaju posao-privremeno.
Jer ako isele sve zivo tamo ne znam ko ce ostati da kupuje tu silnu robu koja se pravi svakog dana ako je izgubio posao i primanja, doduse korporativna logika mi nikad nije bila jasna :P, al ajde nek im bude.
Nekada su ljudi ziveli relativno bezbedno u svojim gradovima, radili u istoj firmi do penzije ili smrti a danas prelecemo kontinente, menjamo jezike i drzave, gradove i adrese u potrazi za poslovima, i obrnuto ranijem ljudskom stanju gde je sigurnost bila ostati iza bedema na jednom mestu,danas cini mi se sto smo mobilniji to smo sigurniji, ako se vezes za jedno mesto sve postaje teze, postoji sansa da se gadno razocaras...Jezivo je koliko se svet ubrzao.Cak i dinosaurusi koji ce radije da proklinju promene nego da se prilagode i prezive kako znaju i umeju su odavno svesni toga iako to ne zele da priznaju.Ja verujem Darvinu, svet ne pripada meni niti mi se prilagodjava, necu biti dovoljno dugo tu da ga pokusam promeniti,
Viktor Igo kaze da samo jedan kutak univerzuma mozes da promenis- sebe, a to znaci da se popnes na ono Njegosevo brdo...i vidis dalje od ostalih.
RIM koji sve svoje pogone drzi u Waterloo je na ivici opstanka, Apple koji je odavno u Kini ima 100 biliona viska ove godine...
Kada je Obama pitao Jobsa za vecerom zasto je iselio poslove u Kinu ovaj mu je odgovorio da nije mogao da nadje 30.000 inzinjera proizvodnje u americi i sakupi ih na jedno mesto da nadgledaju proizvodnju...dobar izgovor zlata vredi.
........................................................................................
'I WANT A GLASS SCREEN'

In 2007, a little more than a month before the iPhone was scheduled to appear in stores, Jobs beckoned a handful of lieutenants into an office. For weeks, he had been carrying a prototype of the device in his pocket.

Jobs angrily held up his iPhone, angling it so everyone could see the dozens of tiny scratches marring its plastic screen, according to someone who attended the meeting. He then pulled his keys from his jeans.

People will carry this phone in their pocket, he said. People also carry their keys in their pocket. "I won't sell a product that gets scratched," he said tensely. The only solution was using unscratchable glass instead. "I want a glass screen, and I want it perfect in six weeks."

After one executive left that meeting, he booked a flight to Shenzhen, China. If Jobs wanted perfect, there was nowhere else to go.
For more than two years, the company had been working on a project that presented the same questions at every turn: How do you completely reimagine the cellphone? And how do you design it at the highest quality -- with an unscratchable screen, for instance -- while also ensuring that millions can be manufactured quickly and inexpensively enough to earn a significant profit? The answers, almost every time, were found outside the United States.

In its early days, Apple usually didn't look beyond its own backyard for manufacturing solutions. But by 2004, Apple had largely turned to foreign manufacturing. Guiding that decision was Apple's operations expert, Timothy D. Cook, who replaced Jobs as chief executive last August, six weeks before Jobs' death. Most other U.S. electronics companies had already gone abroad, and Apple, which at the time was struggling, felt it had to grasp every advantage.

In part, Asia was attractive because the semi-skilled workers there were cheaper. But that wasn't driving Apple. For technology companies, the cost of labor is minimal compared with the expense of buying parts and managing supply chains that bring together components and services from hundreds of companies.

For Cook, the focus on Asia "came down to two things," said one former high-ranking Apple executive. Factories in Asia "can scale up and down faster" and "Asian supply chains have surpassed what's in the U.S." The result is that "we can't compete at this point," the executive said.

The impact of such advantages became obvious as soon as Jobs demanded glass screens in 2007.

For years, cellphone makers had avoided using glass because it required precision in cutting and grinding that was extremely difficult to achieve. Apple had already selected a U.S. company, Corning Inc., to manufacture large panes of strengthened glass. But figuring out how to cut those panes into millions of iPhone screens required finding an empty cutting plant, hundreds of pieces of glass to use in experiments and an army of midlevel engineers. It would cost a fortune simply to prepare.

Then a bid for the work arrived from a Chinese factory.When an Apple team visited, the Chinese plant's owners were already constructing a new wing. "This is in case you give us the contract," the manager said, according to a former Apple executive. The Chinese government had agreed to underwrite costs for numerous industries, and those subsidies had trickled down to the glass-cutting factory. It had a warehouse filled with glass samples available to Apple, free of charge. The owners made engineers available at almost no cost. They had built on-site dormitories so employees would be available 24 hours a day.

The Chinese plant got the job.

"The entire supply chain is in China now," said another former high-ranking Apple executive. "You need a thousand rubber gaskets? That's the factory next door. You need a million screws? That factory is a block away. You need that screw made a little bit different? It will take three hours."

It is difficult to estimate how much more it would cost to build iPhones in the United States. However, various academics and manufacturing analysts estimate that because labor is such a small part of technology manufacturing, paying U.S. wages would add up to $65 to each iPhone's expense. Since Apple's profits are often hundreds of dollars per phone, building domestically, in theory, would still give the company a healthy reward.

But such calculations are, in many respects, meaningless because building the iPhone in the United States would demand much more than hiring Americans -- it would require transforming the national and global economies. Apple executives believe there simply aren't enough U.S. workers with the skills the company needs or factories with sufficient speed and flexibility. Other companies that work with Apple, like Corning, also say they must go abroad.

"Our customers are in Taiwan, Korea, Japan and China," said James B. Flaws, Corning's vice chairman and chief financial officer. "We could make the glass here, and then ship it by boat, but that takes 35 days. Or, we could ship it by air, but that's 10 times as expensive. So we build our glass factories next door to assembly factories, and those are overseas."

INNOVATION'S LOSERS

Toward the end of Obama's dinner last year with Jobs and other Silicon Valley executives, as everyone stood to leave, a crowd of photo seekers formed around the president. A slightly smaller scrum gathered around Jobs. Rumors had spread that his illness had worsened, and some hoped for a photograph with him, perhaps for the last time.

Eventually, the orbits of the men overlapped. "I'm not worried about the country's long-term future," Jobs told Obama, according to one observer. "This country is insanely great. What I'm worried about is that we don't talk enough about solutions."
In the last decade, technological leaps in solar and wind energy, semiconductor fabrication and display technologies have created thousands of jobs. But while many of those industries started in America, much of the employment has occurred abroad.

Companies have closed major facilities in the U.S. to reopen in China. By way of explanation, executives say they are competing with Apple for shareholders. If they cannot rival Apple's growth and profit margins, they won't survive.

The pace of innovation, say executives from a variety of industries, has been quickened by businessmen like Jobs. GM went as long as half a decade between major auto redesigns. Apple, by comparison, has released five iPhones in four years, doubling the devices' speed and memory while dropping the price that some consumers pay.

Before Obama and Jobs said goodbye, the Apple executive pulled an iPhone from his pocket to show off a new application -- a driving game -- with incredibly detailed graphics. The device reflected the soft glow of the room's lights.

The other executives, whose combined worth exceeded $69 billion, jostled for position to glance over his shoulder. The game, everyone agreed, was wonderful.

There wasn't even a tiny scratch on the screen.

Chase your dreams :)

or not...

Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekakvo ositno kamenje, i iz mraka nešto poviče: “Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se”. Gdjekoji pomisli: “Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?”, a gdjekoji: “Daj barem jedan da ponesem”. Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje. Onda oni koji nijesu poneli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.

Srpska narodna priča

Prva pomoc

Jedan od zahteva za posao je i certifikat prve pomoci, tako da sam vikend provela na obuci koja je bila prilicno naporna, kostala 150$, ali je vredela jer sam naucila puno toga.
Posto bih trebala da radim sa decom, dobila sam kompletnu obuku koju prolaze medicinske sestre sa upotrebom opreme za ozivljavanje defibrilatora i ostalog i CPR-vestacko disanje i masaza srca za bebe, decu i odrasle.
Zacudilo me je koliko sam stvari vec znala, nekako instiktivno i iz iskustva a koliko stvari bi mi verovatno okrenulo stomak da ih vidim uzivo, npr. motociklisticke nesrece.
U svakom slucaju sada znam kako da nekom sacuvam creva ako mu staklo motora isece stomak sto je druga po redu povreda posle smrskane lobanje kada zveknete sa motora na auto putu...ne guraj ih nazad, pokri ih mokrom krpom i najlonom i kazi mu da se skupi i drzi stomak rukama i kolenima u polu sedecem polozaju.Kako se bebama od par meseci masira srce i daje vestacko, kako se radi trijaza povredjenih u bolnicama, kako se krpi rana od noza na plucima ili stomaku, kao i tuznu istinu da kada ima vise ljudi koji disu u nekoj nesreci a vi prestanete da disete niko nece trositi vreme da vas vrati vestackim disanjem...prakticno vas smatraju mrtvim i pomazu onima koji nisu pali u nesvest...
Naucila sam jos nesto o kanadjanima, barem onim studentima rodjenim ovde koji su bili na obuci.Naime, pored mene i jos dve zene koje treba da rade sa decom, bilo je par studenata drustvenih nauka i kineziologije kojima je ovo obavezni deo ispita i jos nekoliko starijih medicinskih sestara, ja sam se nekako ubacila kod mladjih jer mi bakice nisu delovale zanimljivo, i skontala da je ustvari najveca prepreka u celoj obuci bila dodirnuti nekoga...
Po zakonu u koji se zove Good samaritan act, svaka osoba obucena da pruzi prvu pomoc moze da je pruzi uz dozvolu zrtve,ali ne mora, cak ne mora ni da zove 911, osim u Quebecu gde vazi drugi zakon koji kaze da svaka osoba mora da ucini minimum da pomogne bilo kome u nevolji, a taj minimum je da zove 911, inace moze biti krivicno gonjena ako to ne ucini.
Citava obuka sastoji se iz prakse, teorija je cinila mozda jednu desetinu vremena sve ostalo bilo je vezba na nama "zrtvama" i lutkama sa kompletnom opremom, i prvo pravilo je pitati "zrtvu" mozete li da joj pomognete i dodirnete je...prvi dan je bila smejurija jer niko nikog nije hteo da pipne a trebali smo kao da ispipamo i pregledamo celo telo da pronadjemo krvarenje ili povredu...medicinari su bili toliko temeljni da su redovno zavrsavali poslednji i ugnjavili bi svoje "zrtve" a mi smo se toliko stideli da smo pola "pipkanja" preskakali i zavrsavali prvi :))))
Drugog dana smo vec znali vecinu ljudi na kursu pa smo zbijali sale na racun toga, ako je neko u nesvesti i ne dise po zakonu se automatski podrazumeva da imate njegov pristanak da mu pomognete, i kada je Misel vodja kursa pitala kako cemo pomoci nekom ko nam ne da da mu se priblizimo, decko iz moje grupe je prokomentarisao da mozemo da ih onesvestimo i onda im pomognemo, I swear he was unconscious officer, i svi smo prasnuli u smeh...
Ljudi su prilicno osetljivi na svoj licni prostor i svoje telo, za njih bi voznja u gradskom busu u indiji bila prava nocna mora, mada iskreno skroz ih razumem jer je i meni prvog dana kursa bilo strasno neprijatno,a voznju u gradskom u indiji ne zelim ni da zamisljam, drugog dana je vec bila rutina i znali smo sta i zasto radimo.
U svakom slucaju naucili smo sitnice koje nekom mogu spasti zivot ili spreciti teze povrede, ja nisam znala da ako stavite slogiranu osobu u poseban polozaj da lezi sa strane gde paralisana strana treba da bude gore mozete da sacuvate mozak od daljih povreda i da sprecite da se srce optereti jos vise a paralisana strana osteti manjkom cirkulacije, a moja baka se dva puta slogirala, volela bih da sam te stvari znala ranije, kao i to kako reagovati kada su mala deca i bebe u pitanju, ponekad su stvarno sekunde u pitanju.
U trazenju posla nazalost nemam neke srece, u mojoj struci kao sto svi prosvetari znaju oglasi za posao pocinju krajem jula i pocetkom avgusta kada se blizi kraj raspusta, tako da iako ih je u avgustu bilo 24 za London i okolinu, sto nije puno ali je ok, sada sam nasla samo 2 i prijavila se na njih, videcu da li ce me neko zvati.
Satnice za vaspitace u Londonu su ocajne, neka 2 ili 3 dolara iznad minimalca za vecinu ustanova, ovde vazi pravilo da grad placa dobar deo skolstva a nesto se finansira od strane privatnih i neprofitabilnih organizacija kao sto je ymca, tako da su "gradske" satnice mizerne u odnosu na recimo waterloo koji placa svoje vaspitace od 16 do 20 na sat, ali druge organizacije nisu tako skrte.Najiskrenije u startu mi to nije bitno, ali posle bih volela da imam neku osrednju platu kada steknem kanadsko iskustvo, jako mi je jadno da se rad sa decom placa skoro minimalcem iako svi znaju koliko napora i odgovornosti zahteva...ali nije u svim gradovima okolo tako, i nadam se da cu se snaci.
Ako ne, uvek postoji i ta opcija da se prekvalifikujem ili pokusam da radim nesto drugo.

ps. kad god petljate sa decom ili se zagrcnu budite sto blize zemlji da vam batrgajuci se za vazduhom slucajno ne ispadnu.

London, Ontario

Jesam li vec rekla da od Londona redovno dobijam deja vu :))
juce je bio st patrick's day, koji su studenti i tinejdzeri posteno proslavili...digli u vazduh kombi televizije i razlupali par policijskih kola...i tako, slavila deca.
Nista sto vec nisam videla na slicnim proslavama posle utakmica ili mitinga, ali Londonci su u soku :)) od cele Kanade, bas u Londonu hmmmm.....










http://www.thestar.com/news/canada/article/1148175--st-patrick-s-day-riot-like-a-war-zone-london-ont-police-chief-says

Akreditacija u par stavki...

Draga Silycat,
Prevashodno: sve cestitke na ostvarenom trudu. Licno, cenim da je ovo sto radis divan, ali tako redak nesebican akt pomoci drugima i jedino sto mogu da Ti kazem je: svaka cast i hvala.
S obzirom da je u ovom blogu rec o nostrifikaciji diploma napisacu svoja skromna saznanja. A Ti Silycat ako imas koji slobodan tren i neki savet bicu Ti zahvalna.
Dakle, suprug i ja smo aplicirali za Permanent resident preko liste pozeljnih zanimanja. Ja sam diplomorala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Istoriji Umetnosti. Imam zelju da nastavim skolovanje i da upisem Master of Arts ili PhD na University of Toronto. Nasla sam nekoliko linkova u kojima daju informaciju sta je potrebno da bi se nostrifikovala diploma i da bih mogla da apliciram na Master ili PhD.
• Znam da bih prvo morala da polazem English Proficiency, npr. IELTS Academic (minimalna prosecna ocean mora biti 7)
• Na sledecem prilozenom linku se moze naci iz koje drzave, koja diploma, po kom statutu i sa kojom ocenom je neophodna da bi se upisao sledeci stepen studija. (kod nas na faxu je usvojeno da je zvanje “diplomirani” izjednaceno sa “master” i moze se uzeti potvrda o tome sa faxa)
http://portal.sgs.utoronto.ca/current/admission/intdegequiv.asp?#country
• Sledeci je link na kome se moze procitati sta je potrebno da se prevede diploma. Ako sam dobro shvatila, ova institucija (CES Services) je jedan sektor na University of Toronto koji se bavi prevodom diploma. Dalje na tom sajtu moze se naci sta je potrebno da se prilozi od dokumenata, koja je procedura, troskovi itd. Ono sto meni nije jasno je koja je razlika izmedju ove institucije i WESa. Kome je bolje obratiti se? Verujem da je meni najbolje da prevedem dokumente tu posto zelim na tom univerzitetu da nastavim skolovanje, ali sta je sa ostalima… (npr. moj suprug je mehanicar hidraulike i pneumatike) … ?
http://learn.utoronto.ca/international-professionals/comparative-education-service-ces/ces-services
• Silycat, u jednom trenutku si napomenula da su sa Tvog faxa morali da salju papire. Iskreno, mene to plasi, posto su nasi fakulteti tako neodgovorni i brinem se da bi oni takav zahtev od tamo neke kanadske institucije samo izignorisali (njih vecito treba moliti i ganjati da bi nesto uradili). Na CES-u sam nasla da je potrebno priloziti po 2 fotokopije svih dokumenata i originale na uvid, a oni salju zahtev fakultetu za dodatna dokumenta ako smatraju da je to potrebno. Inace, ovaj postupak je $226.00 za regular service (sve ostalo se dodatno naplacuje, pa tako i potencijalni troskovi sa maticnog fakulteta).
Ono sto mene najvise muci je nepoverenje. Bilo bi diiivno da je sve onako kako pise na prilozenim linkovima. Ali srpska praksa nas je naucila da gotovo nista nije onako kako se cini. Plasim se da cu doci u Kanadu i shvatiti da mi ne priznaju diplomu i da moram sve ispocetka. Ja imam u planu da sa sekretaricom sa faxa izradim i silabuse (plan i program rada)svih mojih polozenih ispita… ko zna mozda mi i to pomogne.
Eto toliko od mene (razumite me: moja profesija zahteva preopsirnost ~ to je jace od mene!!!) … Ako neko ima neku korisnu informaciju… bicu vrlo and veoma zahvalna! 
Pozdravčić !!!




Vidim da si se dobro informisala i da si na dobrom putu da uradis to sto treba uraditi,
obavezno pogledajte ovde, sa strane je i spisak institucija za akreditaciju

http://www.cicic.ca/415/credential-assessment-services.canada

http://www.cicic.ca/403/occupational-profiles-for-selected-trades-and-professions.canada


evo nekih gresaka koje se potrudite da izbegnete svi koji planirate da "sredite" svoje diplome


1. Saznajte koje telo ili institucija je odgovorna za vasu diplomu i struku u provinciji, saznajte najpre da li je uopste potrebno trositi pare na akreditaciju ili mozete i bez nje,
(u mom slucaju to je udruzenje vaspitaca i uciteljski fax u torontu)
kanadsko skolstvo nije centralizovano, svaka grana i institucija ima svoj domen i pravila i svuda se proces razlikuje, u nekim provincijama je lakse "prevesti" diplomu, cula sam da su ranije cak odlazili da nase diplome uz doplatu "prevedu" na ovdasnje standarde na koledzima u americkim pogranicnim gradovima da bi ih onda lakse priznali ovde kao americke diplome, sada to nema potrebe raditi jer vecina institucija je konacno malo sredila sistem akreditacije.
Kanadski koledzi i fakulteti nisu ni nalik na one tamo, zato mi je jako tesko da objasnim kako to ovde izgleda.
Uglavnom znam kako je bilo za mene, vi morate da saznate kako ide za vas i sta vam treba od papira, ako ste vec ovde obratite se vladinim kancelarijama za pomoc emigrantima koji su u regulisanoj struci, besplatno je.

2. Obavezno, ali obavezno ako ste u procesu ili vec imate vizu za dolazak kontaktirajte svoj koledz-fax-udruzenje za akreditaciju, nemojte to raditi ako niste sigurni da cete doci ali nemojte da se stidite da im napisete mail ili ih pozovete ako dolazite, ljudi su uvek vrlo ljubazni i sve ce vam objasniti, bolje da znate koliko para da ostavite rodbini i koga da angazujete za trcanje okolo a objasnicu i zasto.

3. Nemojte da se bojite da se uhvatite u kostac sa onom birokratijom tamo jer vredi i bitno je.Iz mog iskustva moze se i niko mi nije pravio problem.

4. Pripremite se za test jezika i raspitajte se koji se trazi jer ih ima nekoliko, meni nije trebao IELTS vec samo besplatan CLB.

5. Pripremite se na mesece cekanja i troskove od preko 1000$ (2000$ u mom slucaju)

6. ne bacajte pare na prevod tamo, samo ovdasnji se priznaje.

7. nikada ne saljite original dokumenta osim ako to nije naznaceno, jer dokumenta se ne vracaju, i nema potrebe da ih overavate, ovde to ne postoji.

8.Ako naidjete na budalu u studentskoj sluzbi, pokusajte drugi dan sa drugom osobom ako ne idite do dekana ili nekog ko je iznad sluzbenika.

9. studentskim sluzbama tamo saljite popunjene i potpisane dokumente ako treba da su na engleskom jer iz mog iskustva niko tamo ne zna da ih popuni, najbolje bi bilo da odete licno ili da posaljete roditelje ili brata ili sestru sto sam ja morala da radim.
vecina formulara moze da se skine sa neta.

10. redovno proveravajte promene i vesti na sajtovima institucija, umalo da platim test jezika 200$ koji su posle otkazali i nije mi uopste trebao...



Moj proces je izgledao ovako

1.kontaktirala CECE, udruzenje vaspitaca oni mi poslali pamflet i mail koja dokumenta i koji test mi treba, usmerili me na WES ICAP i CLB test
trazili mi fotokopije diploma, vencani list, dokumentaciju o skolovanju ( prevedene fotokopije) dokaz o radnom iskustvu i pisma preporuke, rekli mi da platim 150 $ registraciju i 75 $ obradu papira.

2. Kontaktirala WES, poslali mi uputstva za predaju dokumenata za ICAP jednacenje kurs po kurs, ocena po ocena, cena 387$ plus prevod po potrebi, uputstva glase:
nijedan papir necemo primiti od vas licno,
svi papiri moraju biti poslati na nasu adresu od strane fakulteta u zatvorenoj koverti sa pecatom fakulteta, ako papiri budu na vasem jeziku mozete platiti 80$ po papiru preko nase agencije plus 45$ postarine, osim toga studentska sluzba treba da popuni papir sa brojem vaseg dosijea na engleskom i da ga vrati...
trazili su izvod o polozenim ispitima sa ocenama, vencani list, diplomu...

prvi problem- diploma je kod mene a original ne smem da posaljem jer ne vracaju dokumenta
drugi problem- vencani list je kod mene
treci problem- kako ubediti studentsku na dva faxa da popuni list na engleskom na kom niko od njih ne zna sta pise
cetvrti problem- jedina osoba koja "sme" da potpise i izda te papire u jednoj od skola tamo, sekretar skole na visoj, je 3 meseca na bolovanju...
peti problem- kako staviti moja dokumenta u koverat koji treba da posalju sa faxa...

Pakujem popunjene listove na engleskom ( koje sam ja popunila) sa prevodom i objasnjenjem sta na njima i zasto pise, studentskim sluzbama saljem molbe da to potpisu i zasto mi je to bitno itd. sa detaljima sta mi tacno treba i na koji nacin poslato i za koji postupak, pakujem fotokopije diploma i vencani list i saljem sve mami sa nadom da nekako zamoli sluzbenike da i to spakuju u koverat...
Mama odlazi na prvi fax u jedan grad i uz nekoliko hiljada dinara dobija sve papire (ali tek kad se onaj koji "sme" da ih potpise posle par meseci vratio sa bolovanja) i koverat sa pecatom u koji moze da stavi sta hoce, sa uputstvom da sama ode na postu i posalje ga za svaki slucaj.
Mama odlazi na drugi fax u drugi grad sa istom molbom, i istih par hiljada dinara, sluzbenica je moli da saceka jedan dan da joj dodje kolega koji zna engleski da proveri prevod dokumenta na engleskom, takodje joj daje koverat sa pecatom fakulteta i moli je da joj obavezno javi da li su papiri u redu i da li su svi stigli u Kanadu...mama odusevljena brigom i ljubaznoscu ne moze da odoli vec odlazi da joj kupi cokoladu i 100g kafe :)))
Sve ukupno je cetiri puta bila u sluzbama i dobila sve bez nekih vecih problema, cena: gorivo plus oko 12.000 din za papire.
Moji papiri postepeno stizu u Kanadu i sad su svi na gomili 4 meseca od pocetka procesa i ja placam WESu prevod i postarinu 250$.
Posle 2 nedelje WES je zavrsio jednacenje i poslao mi papire a ujedno i CECEu primerak, za ta 4 meseca ja sam poslala sva ostala dokumenta, ugovore o zaposlenju sa satnicama i duznostima, pisma preporuke od direktora i kolega, i uradila test jezika.
Cena ostalih prevoda jos 250$.
Ukupan trosak do sad 500 za prevod, 100 za postarine, 387 i 225 agencijama, plus oni dinari odande...
U 5 mesecu procesa CECE salje zahtev za dodatnom dokumentacijom, potrebna su ponovo pisma preporuke svezijeg datuma sa opisom mog radnog mesta, radnih zadataka i uzrastom dece sa kojom sam radila, od direktora skola i nadleznih (pedagoga skola) u kojima sam radila, potreban je plan i program studija koje sam zavrsila sa opisom svakog ispita i trajanjem u semestrima, potreban je dokaz o strucnoj praksi u toku studija i o njenom trajanju...
Potrebno mi je jos 2 meseca da pokupim sve to i prevedem i posaljem im jer su tada zimski raspusti tamo i moram da cekam da se svi vrate u skole da bi dobila papire, jos 250 $.
Pri tom me opominju da pozurim...
Krajem sedmog meseca od pocetka procesa dobijam, konacno, pozitivan odgovor.
Inace sam iskoristila jednacenje obe svoje diplome u WESu da bih se izborila za jednu, nadala sam se da ce videti da imam i vise od toga sto se ovde trazi za vaspitaca i da nece moci da me tako lako odbiju ako im to padne na pamet, ne bi imali prava na osnovu obrazovanja jedino na osnovu radnog iskustva, ali i tu sam imala dovoljno staza.

..................................................................................................................

Moji prijatelji odavde pokusavaju isto videvsi kako sam ja prosla.
Mama moje drugarice odlazi na NS fax i nailazi na dijabolu u studentskoj sluzbi koja joj objasnjava da takve stvari ne rade i da ta dokumenta ne postoje, naravno nece ni da pogleda onaj zahtev na engleskom...govorim joj da ode sutradan kod druge radnice u sluzbi i da proba, medjutim sutradan mama na ivici zivaca upada kod dekana, zali se na uslugu i govori kako drugi bez problema dobijaju papire...dobija sve papire u roku od pola sata.

Sto se mene tice vise sam cimanja imala sa kanadskom birokratijom i prevodima nego sa onima tamo, sve sam papire dobila odande bez problema i onako kako sam ih trazila, sto je zaista za pohvalu.

Sve u svemu,
potrebno je vreme 7 mes do godinu dana,mozda i vise za neku drugu struku,
novac od 1000 do 2000$, u mom slucaju,
i zivci.
Sta mozete da uradite da pomognete sebi,
-ako mislite da je nesto finansijski ili fizicki nemoguce pitajte ih za alternativni nacin ili ga sami pronadjite,pisite im lepo i kulturno, sedite na telefon i borite se za svoja prava
- ako vam neko kaze da to ne moze a vi znate da je nekom drugom moglo, zaobidjite tu osobu i nadjite drugu kod koje moze ili idite na visi nivo
-proverite svoja prava u procesu,`proverite kome i kako mozete da se zalite ako do toga dodje
- konsultujte se sa savetnikom za regulated employment ako ste vec u Kanadi