Poseta muzeju emigracije

Često smo slušali pre dolaska ovde kako Kanada rastura brakove, i posle toliko godina počinjem da uvidjam tu stvar koja se ponavlja medju imigrantskim parovima koje znam, to da uvek jedan uspe da se izbori za bolje plaćen posao koji obećava neku karijeru a drugi ostane u zapećku vezan za brigu o deci ili osakaćem nevažećom diplomom, ponekad sprečen da napreduje neznanjem jezika. Ne mora uvek muškarac da bude taj uspešnjiji i bolje plaćen, mada deluje da je njima lakse da se probiju, ima parova gde je zena ta koja je imala bolji start, i bez obzira ko je uspeo da udje na bolje radno mesto i platu, nikada nisam upoznala imigrantski par sa decom koji je dosao sa nekim diplomama odande i gde su se oboje ostvarili, oboje lepo zaradjuju i rade posao koji vole, zapravo i medju emigrantima koji su ovde 10tak godina postoji ista pojava dispariteta mozda cak i opcija da su oboje ostali van struka.I sto egzoticnija diploma (umetnik, muzicar, pravnik, politikolog, prosvetar, filozof...) i vise dece, to manje sansi za brz uspeh.
Naravno ima nade za onaj spor i preko trnja uspeh, vraćanje u školu, zivot u štednji, nada da ce kanadska diploma doneti bolji posao, na nesrecu, emigranti nemaju para za dobre diplome, pogotovo ne emigranti sa decom, oni nemaju ni vremena ni para.
Biće im ponudjeni neki kursevi, zenama (kao i meni i 3 moje poznanice) PSW- licni asistent (koji radi prljave poslove za bolesnike koje medicinske sestre neće da rade, kupa ih, menja pelene itd), medical office asistant- sekretarica u ordinaciji, vaspitač i eventualno računovodja.Muskarcima- zanati, ako imaju smisla za to ili neki kursevi vezani za software i računare, ništa ozbiljno naravno par meseci - godina, papiric da si zavrsio kurs pa se snalazi ako imas kefalo za to.Te kurseve u većini slučajeva sami treba da plate u visini od par hiljada dolara po semestru.
Što je jos gore postoji gomila trećerazrednih privatnih koledža koji za vise para obećavaju brži put do posla sa katastrofalnim kursevima i iako se reklamiraju kao uspešni, poslodavci zaziru od manjka iskustva koje polaznici kurseva uglavnom imaju i čim vide te diplome preskacu rezimee, ove institucije imaju ljude koji rade za telefonima i vrbuju emigrante bez trunke savesti za sopstvenu proviziju iako znaju da im uzimaju poslednji dolar iz džepa i hranu iz usta, vrbuju ih putem krivice- zar ne želite da uspete, zar ne želite da vašoj deci bude bolje...pričam o Everestu,Triosu, feniksu i corinthianu i svim američkim privatnim i online brzim opcijama koje se polako šire i ovamo.Mada za nekog je bilo kakva opcija bolja od nikakve, ako vec dajete pare na ponovno obrazovanje idite na regularni kanadski koledž čije je ime poznato budućim poslodavcima.



Od svih nas koji smo dosli u poslednjih 5-6 godina, znam samo jednu jedinu osobu koja se hrabro vratila u školu.
Iz toga izvodim zaključak da ce porodica "uspeti" "finansijski da prezivi" u Kanadi ako jedan uspe da dodje do pristojne plate, a drugi malo potpomaže nekom manjom platicom ili nekim part time poslom,ili se žrtvuje za porodicu i ostane da pazi na klince,
i da ce porodica i brak "opstati" u Kanadi ako oboje na to gledaju kao na ravnopravan i jdnako bitan doprinos porodici, onog momenta kada partneri počnu da se odmeravaju medjusobno poslovima i finansijama, stvar ce pući, jedan će se uvek osećati jadno i nezadovoljno a drugi kao da mu pripada više prava jer više i zaradjuje.Videla sam i to, to nezadovoljstvo podriva svest pojedinca o sopstvenoj vrednosti i onda se smatra ugroženim od strane sopstvenog "uspesnijeg partnera", čak i ako partner zaista nije kriv za tu nejednakost niti se ponosi njom, ona je tu.Muškarci u mnogim zemljama imaju bolje plate na istim radnim mestima i sa istim diplomama od žena koje bi podjednako dobro radile taj posao, volela bih da kažem da je Kanada izuzetak ali nije, iz nekog razloga žene jesu manje plaćene na istim pozicijama i u istim firmama ali se zbog toga što svako mora da krije svoju platu o tome malo zna.Poslodavci su tvrdili da žene nisu agresivne kada pregovaraju za visinu svoje plate i povišicu kao muškarci i da same seme podcenjuju, ali u jednom socijalnom eksperimntu poslodavcima su poslati apsolutno isti rezimei na razmatranje samo je jedan imao žensko ime a drugi muško u zaglavlju, kada je nekoliko različitih poslodavaca dalo ponudu za platu na osnovu rezimea ženski su uvek dobijali manju ponudu ( od 5 do 10.000 $ na godinu manje).
.....................................................................................................................................

U svojim studentskim godinama, moja sestra koja je tada padala na macho tipove, zaljubila se najstrasnije u jednog maminog sina, iskompleksiranog debila, koji je na nasem prvom upoznavanju kao novi momak moje sestre, meni i mom muzu pricao o tome kako je tukao bivsu curu i razbio joj nos- opravdano naravno, jer ga je kucka varala...Kakva sirovina i kretencina,( taj se ipak odavno uspesno ozenio i ima decu sa nekom jadnicom...) da dodjem do poente- na putu kuci moj dragi muz mi je rekao kako sam ja grozna sestra jer joj nisam otvorila oci i lepo rekla da ima posla sa retardom i da ce taj i nju hteti da bije i pokusala da je ubedim da ga ostavi, ja sam mu na to rekla da niko ne moze da joj utuvi nista u glavu kad ona sebe u nesto ubedi, a sad je ubedjena da je zaljubljena u njega, da samo treba da sacekamo da joj dodje iz dupeta u glavu, da sama uvidi sa cim ima posla i sakrijemo sve od caleta kad sve pukne i krene frka.Nadala sam se da nece bas doci do batina, i da ce ona stvarno blagovremeno otvoriti oci i shvatiti da se zeznula.
Tako je i bilo. 6 meseci kasnije,selili smo je iz stana, kradom da moji ne znaju, jer je stan u kom je zivela sa cimerkom bio njegovo vlasnistvo - zapravo njegove mame ali ko na to jos gleda kad si u srbistanu sin jedinac, naravno selili smo i cimerku usput. Doslo je do toga da umalo i ona dobije batine jer nije htela da ga slusa i -boze moj imala je sopstveno misljenje o necemu.

Tako je i sa emigracijom, ako me razumete, dzaba mi kokodacemo odavde -tesko je,nije svima dobro, neki se bas namuce, neki ne uspeju...budite oprezni, budite realni, ne ocekujte previse od Kanade...mozda se razocarate nije ona bas svima ista.Emigracija je kao brak, moze sve da klikne i da se super slazete sa novom drzavom, a moze i da ispadne drugacije i da posle nekog vremena svako ode na svoju stranu.
Neki su zaljubljeni u sliku zivota u zemlji o kojoj malo znaju, mozda je super i fina, mozda sve ispadne ok, a mozda ce da te bije po glavi ako je ne slusas ko onaj debil iz prethodnog pasusa.
Nista, dok sam ne vidis, ne osetis na svojoj kozi, dok ti ne dodje iz...u glavu, moze svako da ti prica sta hoce, i to je po meni ok, jer da smo samo slusali tudje price o ovom svetu, i slusali mame i tate, mogli smo komotno zauvek ostati u jednoj sobi i nikada ne izaci napolje, jer sta ima da se vidi kad su ti vec sve rekli.

..............................................................................................................................

Muzej emigracije je jedna tužna postavka ali u isto vreme neverovatno luda i hrabra ljudska odiseja kroz poslednjih par stotina godina.Počinje od dana kada su se prvi doseljenici iskrcali sa brodova i bili u milosti indijanskih plemena, preko ratne emigracije posle prvog i drugog sv. rata, irskog bezanja od "gladi zbog krompira",do današnjih- naših dana ekonomskih migracija.
Na samom ulazu nalazi se lista svima već poznatih razloga za dolazak,verovatno nisu svi razlozi na listi ali većina, zatim nailazite na ogromnu do plafona (5m) visoku policu sa prtljagom, gomila različitih kofera, drvenih kovčega, pletenih okruglih kineskih korpi išaranih slikama zmajeva, i najobičnijim malim platnenim vrećama sa učkurom koje su sa sobom donosile izbeglice iz vijetnamskih ratnih logora...čitav zivot i sva imovina u maloj platnenoj kesi ne većoj od onih u koje smo kao klinci stavljali patike za fizičko...Jedan dečji kožni kofer stoji otvoren, u njemu je ćebence, par haljinica, limeni tanjir sa slikom neke bajke, dve dečje knjige na nemačkom i jedan plišani medvedić (zamena za pravog medvedića koji je tada trogodišnja devojčica iz Nemačke ispustila preko palube u more dok su njeni bežali iz ratom razorene zemlje).Sačuvala je svoj kofer i sve u njemu i dala ga muzeju, zajedno sa pričom i slikama svoje porodice koje su prijatelji prihvatili po dolasku u kanadski Berlin, današnji Kitchener.


Naspram mene u crnini zida stoji žena, iste visine kao ja skoro kao hologram gleda u mene i obraća mi se, priča o tome odakle je došla i zašto, njenu sliku smenjuje muškarac, pa dete, pa mladić, pa devojka, svi su emigranti,imaju razlicite boje kože, svi su ozbiljni i svi pričaju o svojim iskustvima...neko se tu i tamo osmehne.
Došla sam iz Sri lanke da izbegnem nasilje, došao sam iz Etiopije jer sam bio izbeglica, iz Somalije, iz Vijetnama posle rata, iz evrope da pobegnem od rata u Litvaniji,došla sam sa roditeljima iz Španije, dosla sam iz Nemačke da se udam za Kanadjanina, došla sam iz Sirije,došao sam iz Nigerije ali sam se skolovao u UK, došao sam iz Pakistana...oko 25 razlicitih ljudi, razlicitih godina,koji su došli u poslednjih 50 godina, reč po reč pričaju svoju priču, odgovaraju na pitanja koja ja ne čujem ali ih naslućujem.
....................................................................................................................
-Najveće iznenađenje je bio sneg i hladnoća, nikada u svom zivotu nisam video sneg...
-Ljudi su bili tako ljubazni, svi su mi pomagali, svi su mi se javljali...
-Zima.Imali smo sneg i ranije ali nikada nisam video takav sneg sa takvom mećavom.
-Sve je bilo tako prostrano, šareno, priroda je bila predivna...toliko drveća raznih boja a nigde pustinje i peska...
- Jabuke, nikada nisam videla jabuku ili drvo jabuke! Kada smo došli u ujakovom dvoristu bilo je tri drveta...
....................................................................................................................
- Došao sam da pobegnem od rata u Laosu.
-da pobegnem od rata u Litvaniji.
- data mi je sansa da dodjem posle drugog sv rata i dosao sam, data mi je sansa da ostanem i ostao sam.
-dosla sam da se udam.
- moji roditelji su odlucili da dodju da bi mi pruzili bolji zivot i obrazovanje.
- došao sam da pomognem svojoj porodici i da steknem obrazovanje koje moji roditelji nisu mogli.
-došla sam da postanem osoba kakva sam smatrala da treba da budem i da se ostvarim, onako kako nisam mogla tamo.
- došli smo trazeci bolji zivot.
- došao sam jer sam izgubio svoju zemlju i nisam vise imao dom.
....................................................................................................................
- Najteža stvar i najveća prepreka? To što nisam nasao pristojan "white collar" posao i pored 20 godina iskustva u Pakistanu.
- posao, ne mogu da radim u svojoj struci.
- I pored dve diplome i doktorata koji zavrsavam u kanadi i dalje nisam uspela da pronadjem način da ostvarim svoj potencijal i vratim zajednici radeći ono o čemu najvise znam...

...i skoro svaki govornik u srednjim godinama naveo je za problem to da nije uspeo da dodje do posla koji je želeo da radi.Deca su navela kao najveci problem neznanje engleskog jezika, i prilagođavanje novoj sredini-pronalaženje novih prijatelja, tugu za porodicom koju su ostavili iza.

Žao mi je što nemam taj video da ga podelim sa vama ali našla sam nesto slično.
Pogledajte ovu caricu, ona je sada dekan na fakultetu u Londonu.
Don't be good enough, you have to be the best.

Covek je mislio da zna engleski jer je pohadjao skolu na engleskom ali niko ga nije razumeo ...

Istrajati.

Nauciti jezik.

Home is where the heart is.

Svedski doktor, kanadska nula.

Didn't expecct much, I knew I will have to change.

Immigration process is frustrating.







You loose your social status.




Slike iz muzeja (nažalost samo ovih par)

Haljine iz različitih perioda u delu posvećenom ženskoj modi

Rumunska ikona

Pravila igre, prvi intervju

http://www.cbc.ca/news/business/story/2012/04/05/march-jobs-canada.html

Kada savladate pisanje CV,Cover lettera i posaljete ih na jedno 1000 mesta sanse su da cete proci i neki od telefonskih intervjua sa HRom i doci do onog uzivo.
Znam iz price kako izgledaju intervjui ovde, verovatno su slicni svuda u svetu...i nemaju nikakve veze sa stvarnoscu ali ajde da taj deo preskocim.
Za vece firme i bolje placene pozicije mogu potrajati od mesec dana do nekoliko meseci i imati nekoliko krugova.Prvo vas kontaktira HR, to je osoba kojoj je dopao u ruke vas CV i koja treba na osnovu jednog telefonskog razgovora da vidi sa kim ima posla i odluci da li da vas zove na prvi intervju sa buducim sefom uzivo, postavice vam pitanja vezana za vas rezime, koji je u vecini slucajeva samo preletela pogledom i nije procitala, sta ste radili, gde, koliko dugo, koliko odgovornosti ste imali, zasto ste konkurisali na odredjenu poziciju i sta ocekujete od novog posla, koliko ste fleksibilni sa vremenom itd.
Ako joj se svidite zakazace intervju uzivo.Na intervju se stize 20 min ranije u odelu pod konac bez obzira za koju poziciju idete, donosite kopije svog rezimea, pisma preporuke ili kontakte koje ce zvati da vas provere i ostalo sto su vam rekli npr, izvod o nekaznjavanju i lekarski izvestaj ako je potrebno.Trudite se da zapamtite imena svih osoba koje vam se predstave jer posle morate da posaljete feedback inace cete ispasti nekulturni.Obicno ce na intervju biti jedna do 3 osobe, vas buduci sef, mozda njegov sef i ljudi koji treba da rade sa vama.Neki intervjui imaju testove i tehnicka pitanja, neki imaju samo procenu licnosti i iskustva na osnovu onog kako se predstavite.
Pitanja koja ce vam postavljati a koja mogu biti razna ukljucuju nekoliko zajednickih tema, koji su vam prioriteti u zivotu, koliko ste strucni i samostalni, na koji nacin razmisljate pod stresom ili u konfliktu i koliko ste poslusni-fleksibilni.
Moja najmanje omiljena kategorija je SBBKBB ili sta biste uradili u toj i toj situaciji...odvratno psiholosko testiranje najglupljim mogucim situacijama.
http://www.ceswoodstock.org/job_search/intervuquest.shtml
http://jobsearch.about.com/od/interviewquestionsanswers/a/interviewquest.htm
Ono sto ne smete da zaboravite je:
-da procitate sve o kompaniji u koju zelite da udjete po mogucnosti saznate nesto o ljudima koji ce biti na intervju, uvek je pitanje sta znate o firmi i zasto zelite tu da radite...kao i da znate da li imate posla sa strucnjacima u svom polju ili obicnim birokratama koje nemaju pojma o vasoj struci i znanju.
- da ne spominjene nista iz licnog zivota kao primer ako bas ne morate, samo profesionalnog.
-da se ne salite, sale su neprimerene na intervju za posao iz nekog razloga :)
-da znate sta svaka rec u vasem rezimeu kao i u oglasu znaci, npr ime programa sa kojim treba da radite i da ih ubedite da brzo ucite...
-da naucite da se hvalite i opisujete sebe kao pozrtvovanog supermena koji zivi za taj posao, iako to nije istina...
-nikada ne pokazujete koliko ste ocajni da dobijete posao i uvek glumite samouverenost.
-trazite objasnjenje ako vam nesto nije jasno ili imate spremno pitanje kada vam daju rec i dozvole vas da ih nesto pitate, samo ne sme biti o iznosu plate ;P
- kada vas pitaju koja je vasa mana, a hoce, nikada ne recite nesto negativno o sebi vec nesto tipa "pazim na svaki detalj i to je ponekad naporno za moje saradnike" ili "toliko sam dosledan da nesto zavrsim da sav svoj posao nosim kuci", u get my point?
- na intervju idete sami, bez partnera ili nedaj boze dece.
- bez zvaka, mobilnog i cigareta.
da ne sirim pricu, ima na google milion slicnih uputstava i knjiga u bibliotekama, verujte mi intervju uopste nije boza i treba se temeljno spremiti za njega pogotovo ako vam je struka zasnovana na nekom znanju, ima ljudi koji ce vas preslisati za tren oka.
Na proslom intervju moj dragi je proveo 2 i po sata radeci nenajavljene testove iz programiranja, na kom je jedno od pitanja nevezanih za struku bilo "napisati korisniku uputstvo kako da zaveze pertle" pokusajte da to uradite na engleskom bez recnika i tek onda cete videti koliko vam je dobar jezik :) ili moje omiljeno sa IELTSa napisite detaljno uputstvo deci kako da plivaju kraul-muski , najozbiljnije pokusajte da to uradite detaljno i bez upotrebe recnika ili neta.Apsolutno je lako pokazati nekom kako da to uradi, ali objasniti pismenim putem na stranom jeziku tako da taj koji cita to i razume, hm...malo teze.
Obavezno posaljite mail zahvalnicu-feedback u kom svima poimence zahvaljujete na vremenu i jos jednom isticete kako ste bas vi prava osoba za firmu itd...

http://www.psychologytoday.com/blog/tame-your-terrible-office-tyrant/201004/job-interview-do-s-and-don-ts

http://www.career.vt.edu/interviewing/DosDonts.html
http://www.talent-u-seek.com/DosDonts.html
Kada dodjete do pregovaranja o plati,
ako je u pitanju povisica ili prvi posao ovde, najbolja opcija u vecini slucajeva je da prepustite nadredjenom da vam da ponudu, npr date odgovor
any fair offer would be nice,
ili well, I'd like you to make a fair offer based on my credentials and experience,
ako insistiraju stavite se u sredinu raspona za vase zanimanje npr od 14 do 20, opciona sredina je 16$ na sat.

Naravno mozete i da ne postujete sva pravila igre, na sopstveni rizik.

Neprimereno je da vas pitaju o zdravlju, porodicnoj situaciji npr trudnoci i seksualnoj orijentaciji, ta pitanja mozete da izbegnete, mada nisam cula da su ovde ikog na intervju to pitali, ali nije iskljuceno.Ponekad ih upakuju tako da niste ni svesni sta vas pitaju, npr mene su pitali preko telefona da li postoji neka situacija u mom zivotu koja ce me spreciti da radim u buducnosti...i ja sam iz topa odgovorila- nista cega sam svesna -nothing that I am aware of...i tek posle pola sata sam skontala da su me mozda pitali da li sam trudna...
hm...

Poslala sam rezime na 2 konkursa i otisla na jedan intervju, sto i nije tako lose za pocetak.
Bilo nas je sedam na zajednickom intervju, sto nisam ocekivala ali je bilo super jer smo redom odgovarali na isto pitanje i imala sam vremena da razmislim.
U komisiji su bili HR, i dve osobe zaduzene za skolski i predskolski program, tj koordinatori.
Dve devojke su upravo zavrsile koledz, troje nas je bilo van kanade tj emigranata i dvoje kanadjana je vec radilo u struci.Nas cetvoro je imalo diplomu vaspitaca, ostali su imali neke druge vezane za rad sa ljudima, socijalnu sluzbu i jedna je bila PSW.
Svi su bili skockani, ali ne preterano, kosulja- pantalone -cipele itd.
Prvo smo se predstavili i rekli nesto o sebi i svom iskustvu, teznjama, znanju itd.Posle su nam postavljali pitanja tipa sta su nam prednosti i mane i kako bismo se ponasali u odredjenim "teskim" situacijama...bilo je dosta mojih ne omiljenih sbbkbb varijanti.
Trazili da navodimo primere iz prethodnog radnog iskustva, trazili da uradimo pismeni test sa slicnim pitanjima i da navodimo sta su nam prioriteti u radu sa decom itd.
Onda smo dobili zadatak da isplaniramo neku aktivnost sa grpom dece i objasnimo zasto je bas to najbolje za taj uzrast....itd.
Nije bilo nesto naporno ni zahtevno.Rekli su da ce nam javiti sta su odlucili za 2 nedelje.
Inace u pitanju je mesto pomocnog vaspitaca,satnica od 12$, rad u dnevnim smenama u vrticu ili skoli koji po vasem izboru moze da bude od 2 i po do 8 sati dnevno.Za part time poziciju od 2 i po sata prepodne i 2 i po sata popodne u skoli satnica je 15$ ali to je samo par sati dnevno odredjenim danima u nedelji.
To mi je trenutno totalno nebitno, samo da upisem kanadsko radno iskustvo i da ne moram da trosim pare na volontiranje, naravno i da konacno vidim kako to izgleda raditi ovde, nadam se da ce mi pruziti sansu.

Prva pomoc

Jedan od zahteva za posao je i certifikat prve pomoci, tako da sam vikend provela na obuci koja je bila prilicno naporna, kostala 150$, ali je vredela jer sam naucila puno toga.
Posto bih trebala da radim sa decom, dobila sam kompletnu obuku koju prolaze medicinske sestre sa upotrebom opreme za ozivljavanje defibrilatora i ostalog i CPR-vestacko disanje i masaza srca za bebe, decu i odrasle.
Zacudilo me je koliko sam stvari vec znala, nekako instiktivno i iz iskustva a koliko stvari bi mi verovatno okrenulo stomak da ih vidim uzivo, npr. motociklisticke nesrece.
U svakom slucaju sada znam kako da nekom sacuvam creva ako mu staklo motora isece stomak sto je druga po redu povreda posle smrskane lobanje kada zveknete sa motora na auto putu...ne guraj ih nazad, pokri ih mokrom krpom i najlonom i kazi mu da se skupi i drzi stomak rukama i kolenima u polu sedecem polozaju.Kako se bebama od par meseci masira srce i daje vestacko, kako se radi trijaza povredjenih u bolnicama, kako se krpi rana od noza na plucima ili stomaku, kao i tuznu istinu da kada ima vise ljudi koji disu u nekoj nesreci a vi prestanete da disete niko nece trositi vreme da vas vrati vestackim disanjem...prakticno vas smatraju mrtvim i pomazu onima koji nisu pali u nesvest...
Naucila sam jos nesto o kanadjanima, barem onim studentima rodjenim ovde koji su bili na obuci.Naime, pored mene i jos dve zene koje treba da rade sa decom, bilo je par studenata drustvenih nauka i kineziologije kojima je ovo obavezni deo ispita i jos nekoliko starijih medicinskih sestara, ja sam se nekako ubacila kod mladjih jer mi bakice nisu delovale zanimljivo, i skontala da je ustvari najveca prepreka u celoj obuci bila dodirnuti nekoga...
Po zakonu u koji se zove Good samaritan act, svaka osoba obucena da pruzi prvu pomoc moze da je pruzi uz dozvolu zrtve,ali ne mora, cak ne mora ni da zove 911, osim u Quebecu gde vazi drugi zakon koji kaze da svaka osoba mora da ucini minimum da pomogne bilo kome u nevolji, a taj minimum je da zove 911, inace moze biti krivicno gonjena ako to ne ucini.
Citava obuka sastoji se iz prakse, teorija je cinila mozda jednu desetinu vremena sve ostalo bilo je vezba na nama "zrtvama" i lutkama sa kompletnom opremom, i prvo pravilo je pitati "zrtvu" mozete li da joj pomognete i dodirnete je...prvi dan je bila smejurija jer niko nikog nije hteo da pipne a trebali smo kao da ispipamo i pregledamo celo telo da pronadjemo krvarenje ili povredu...medicinari su bili toliko temeljni da su redovno zavrsavali poslednji i ugnjavili bi svoje "zrtve" a mi smo se toliko stideli da smo pola "pipkanja" preskakali i zavrsavali prvi :))))
Drugog dana smo vec znali vecinu ljudi na kursu pa smo zbijali sale na racun toga, ako je neko u nesvesti i ne dise po zakonu se automatski podrazumeva da imate njegov pristanak da mu pomognete, i kada je Misel vodja kursa pitala kako cemo pomoci nekom ko nam ne da da mu se priblizimo, decko iz moje grupe je prokomentarisao da mozemo da ih onesvestimo i onda im pomognemo, I swear he was unconscious officer, i svi smo prasnuli u smeh...
Ljudi su prilicno osetljivi na svoj licni prostor i svoje telo, za njih bi voznja u gradskom busu u indiji bila prava nocna mora, mada iskreno skroz ih razumem jer je i meni prvog dana kursa bilo strasno neprijatno,a voznju u gradskom u indiji ne zelim ni da zamisljam, drugog dana je vec bila rutina i znali smo sta i zasto radimo.
U svakom slucaju naucili smo sitnice koje nekom mogu spasti zivot ili spreciti teze povrede, ja nisam znala da ako stavite slogiranu osobu u poseban polozaj da lezi sa strane gde paralisana strana treba da bude gore mozete da sacuvate mozak od daljih povreda i da sprecite da se srce optereti jos vise a paralisana strana osteti manjkom cirkulacije, a moja baka se dva puta slogirala, volela bih da sam te stvari znala ranije, kao i to kako reagovati kada su mala deca i bebe u pitanju, ponekad su stvarno sekunde u pitanju.
U trazenju posla nazalost nemam neke srece, u mojoj struci kao sto svi prosvetari znaju oglasi za posao pocinju krajem jula i pocetkom avgusta kada se blizi kraj raspusta, tako da iako ih je u avgustu bilo 24 za London i okolinu, sto nije puno ali je ok, sada sam nasla samo 2 i prijavila se na njih, videcu da li ce me neko zvati.
Satnice za vaspitace u Londonu su ocajne, neka 2 ili 3 dolara iznad minimalca za vecinu ustanova, ovde vazi pravilo da grad placa dobar deo skolstva a nesto se finansira od strane privatnih i neprofitabilnih organizacija kao sto je ymca, tako da su "gradske" satnice mizerne u odnosu na recimo waterloo koji placa svoje vaspitace od 16 do 20 na sat, ali druge organizacije nisu tako skrte.Najiskrenije u startu mi to nije bitno, ali posle bih volela da imam neku osrednju platu kada steknem kanadsko iskustvo, jako mi je jadno da se rad sa decom placa skoro minimalcem iako svi znaju koliko napora i odgovornosti zahteva...ali nije u svim gradovima okolo tako, i nadam se da cu se snaci.
Ako ne, uvek postoji i ta opcija da se prekvalifikujem ili pokusam da radim nesto drugo.

ps. kad god petljate sa decom ili se zagrcnu budite sto blize zemlji da vam batrgajuci se za vazduhom slucajno ne ispadnu.

Akreditacija u par stavki...

Draga Silycat,
Prevashodno: sve cestitke na ostvarenom trudu. Licno, cenim da je ovo sto radis divan, ali tako redak nesebican akt pomoci drugima i jedino sto mogu da Ti kazem je: svaka cast i hvala.
S obzirom da je u ovom blogu rec o nostrifikaciji diploma napisacu svoja skromna saznanja. A Ti Silycat ako imas koji slobodan tren i neki savet bicu Ti zahvalna.
Dakle, suprug i ja smo aplicirali za Permanent resident preko liste pozeljnih zanimanja. Ja sam diplomorala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Istoriji Umetnosti. Imam zelju da nastavim skolovanje i da upisem Master of Arts ili PhD na University of Toronto. Nasla sam nekoliko linkova u kojima daju informaciju sta je potrebno da bi se nostrifikovala diploma i da bih mogla da apliciram na Master ili PhD.
• Znam da bih prvo morala da polazem English Proficiency, npr. IELTS Academic (minimalna prosecna ocean mora biti 7)
• Na sledecem prilozenom linku se moze naci iz koje drzave, koja diploma, po kom statutu i sa kojom ocenom je neophodna da bi se upisao sledeci stepen studija. (kod nas na faxu je usvojeno da je zvanje “diplomirani” izjednaceno sa “master” i moze se uzeti potvrda o tome sa faxa)
http://portal.sgs.utoronto.ca/current/admission/intdegequiv.asp?#country
• Sledeci je link na kome se moze procitati sta je potrebno da se prevede diploma. Ako sam dobro shvatila, ova institucija (CES Services) je jedan sektor na University of Toronto koji se bavi prevodom diploma. Dalje na tom sajtu moze se naci sta je potrebno da se prilozi od dokumenata, koja je procedura, troskovi itd. Ono sto meni nije jasno je koja je razlika izmedju ove institucije i WESa. Kome je bolje obratiti se? Verujem da je meni najbolje da prevedem dokumente tu posto zelim na tom univerzitetu da nastavim skolovanje, ali sta je sa ostalima… (npr. moj suprug je mehanicar hidraulike i pneumatike) … ?
http://learn.utoronto.ca/international-professionals/comparative-education-service-ces/ces-services
• Silycat, u jednom trenutku si napomenula da su sa Tvog faxa morali da salju papire. Iskreno, mene to plasi, posto su nasi fakulteti tako neodgovorni i brinem se da bi oni takav zahtev od tamo neke kanadske institucije samo izignorisali (njih vecito treba moliti i ganjati da bi nesto uradili). Na CES-u sam nasla da je potrebno priloziti po 2 fotokopije svih dokumenata i originale na uvid, a oni salju zahtev fakultetu za dodatna dokumenta ako smatraju da je to potrebno. Inace, ovaj postupak je $226.00 za regular service (sve ostalo se dodatno naplacuje, pa tako i potencijalni troskovi sa maticnog fakulteta).
Ono sto mene najvise muci je nepoverenje. Bilo bi diiivno da je sve onako kako pise na prilozenim linkovima. Ali srpska praksa nas je naucila da gotovo nista nije onako kako se cini. Plasim se da cu doci u Kanadu i shvatiti da mi ne priznaju diplomu i da moram sve ispocetka. Ja imam u planu da sa sekretaricom sa faxa izradim i silabuse (plan i program rada)svih mojih polozenih ispita… ko zna mozda mi i to pomogne.
Eto toliko od mene (razumite me: moja profesija zahteva preopsirnost ~ to je jace od mene!!!) … Ako neko ima neku korisnu informaciju… bicu vrlo and veoma zahvalna! 
Pozdravčić !!!




Vidim da si se dobro informisala i da si na dobrom putu da uradis to sto treba uraditi,
obavezno pogledajte ovde, sa strane je i spisak institucija za akreditaciju

http://www.cicic.ca/415/credential-assessment-services.canada

http://www.cicic.ca/403/occupational-profiles-for-selected-trades-and-professions.canada


evo nekih gresaka koje se potrudite da izbegnete svi koji planirate da "sredite" svoje diplome


1. Saznajte koje telo ili institucija je odgovorna za vasu diplomu i struku u provinciji, saznajte najpre da li je uopste potrebno trositi pare na akreditaciju ili mozete i bez nje,
(u mom slucaju to je udruzenje vaspitaca i uciteljski fax u torontu)
kanadsko skolstvo nije centralizovano, svaka grana i institucija ima svoj domen i pravila i svuda se proces razlikuje, u nekim provincijama je lakse "prevesti" diplomu, cula sam da su ranije cak odlazili da nase diplome uz doplatu "prevedu" na ovdasnje standarde na koledzima u americkim pogranicnim gradovima da bi ih onda lakse priznali ovde kao americke diplome, sada to nema potrebe raditi jer vecina institucija je konacno malo sredila sistem akreditacije.
Kanadski koledzi i fakulteti nisu ni nalik na one tamo, zato mi je jako tesko da objasnim kako to ovde izgleda.
Uglavnom znam kako je bilo za mene, vi morate da saznate kako ide za vas i sta vam treba od papira, ako ste vec ovde obratite se vladinim kancelarijama za pomoc emigrantima koji su u regulisanoj struci, besplatno je.

2. Obavezno, ali obavezno ako ste u procesu ili vec imate vizu za dolazak kontaktirajte svoj koledz-fax-udruzenje za akreditaciju, nemojte to raditi ako niste sigurni da cete doci ali nemojte da se stidite da im napisete mail ili ih pozovete ako dolazite, ljudi su uvek vrlo ljubazni i sve ce vam objasniti, bolje da znate koliko para da ostavite rodbini i koga da angazujete za trcanje okolo a objasnicu i zasto.

3. Nemojte da se bojite da se uhvatite u kostac sa onom birokratijom tamo jer vredi i bitno je.Iz mog iskustva moze se i niko mi nije pravio problem.

4. Pripremite se za test jezika i raspitajte se koji se trazi jer ih ima nekoliko, meni nije trebao IELTS vec samo besplatan CLB.

5. Pripremite se na mesece cekanja i troskove od preko 1000$ (2000$ u mom slucaju)

6. ne bacajte pare na prevod tamo, samo ovdasnji se priznaje.

7. nikada ne saljite original dokumenta osim ako to nije naznaceno, jer dokumenta se ne vracaju, i nema potrebe da ih overavate, ovde to ne postoji.

8.Ako naidjete na budalu u studentskoj sluzbi, pokusajte drugi dan sa drugom osobom ako ne idite do dekana ili nekog ko je iznad sluzbenika.

9. studentskim sluzbama tamo saljite popunjene i potpisane dokumente ako treba da su na engleskom jer iz mog iskustva niko tamo ne zna da ih popuni, najbolje bi bilo da odete licno ili da posaljete roditelje ili brata ili sestru sto sam ja morala da radim.
vecina formulara moze da se skine sa neta.

10. redovno proveravajte promene i vesti na sajtovima institucija, umalo da platim test jezika 200$ koji su posle otkazali i nije mi uopste trebao...



Moj proces je izgledao ovako

1.kontaktirala CECE, udruzenje vaspitaca oni mi poslali pamflet i mail koja dokumenta i koji test mi treba, usmerili me na WES ICAP i CLB test
trazili mi fotokopije diploma, vencani list, dokumentaciju o skolovanju ( prevedene fotokopije) dokaz o radnom iskustvu i pisma preporuke, rekli mi da platim 150 $ registraciju i 75 $ obradu papira.

2. Kontaktirala WES, poslali mi uputstva za predaju dokumenata za ICAP jednacenje kurs po kurs, ocena po ocena, cena 387$ plus prevod po potrebi, uputstva glase:
nijedan papir necemo primiti od vas licno,
svi papiri moraju biti poslati na nasu adresu od strane fakulteta u zatvorenoj koverti sa pecatom fakulteta, ako papiri budu na vasem jeziku mozete platiti 80$ po papiru preko nase agencije plus 45$ postarine, osim toga studentska sluzba treba da popuni papir sa brojem vaseg dosijea na engleskom i da ga vrati...
trazili su izvod o polozenim ispitima sa ocenama, vencani list, diplomu...

prvi problem- diploma je kod mene a original ne smem da posaljem jer ne vracaju dokumenta
drugi problem- vencani list je kod mene
treci problem- kako ubediti studentsku na dva faxa da popuni list na engleskom na kom niko od njih ne zna sta pise
cetvrti problem- jedina osoba koja "sme" da potpise i izda te papire u jednoj od skola tamo, sekretar skole na visoj, je 3 meseca na bolovanju...
peti problem- kako staviti moja dokumenta u koverat koji treba da posalju sa faxa...

Pakujem popunjene listove na engleskom ( koje sam ja popunila) sa prevodom i objasnjenjem sta na njima i zasto pise, studentskim sluzbama saljem molbe da to potpisu i zasto mi je to bitno itd. sa detaljima sta mi tacno treba i na koji nacin poslato i za koji postupak, pakujem fotokopije diploma i vencani list i saljem sve mami sa nadom da nekako zamoli sluzbenike da i to spakuju u koverat...
Mama odlazi na prvi fax u jedan grad i uz nekoliko hiljada dinara dobija sve papire (ali tek kad se onaj koji "sme" da ih potpise posle par meseci vratio sa bolovanja) i koverat sa pecatom u koji moze da stavi sta hoce, sa uputstvom da sama ode na postu i posalje ga za svaki slucaj.
Mama odlazi na drugi fax u drugi grad sa istom molbom, i istih par hiljada dinara, sluzbenica je moli da saceka jedan dan da joj dodje kolega koji zna engleski da proveri prevod dokumenta na engleskom, takodje joj daje koverat sa pecatom fakulteta i moli je da joj obavezno javi da li su papiri u redu i da li su svi stigli u Kanadu...mama odusevljena brigom i ljubaznoscu ne moze da odoli vec odlazi da joj kupi cokoladu i 100g kafe :)))
Sve ukupno je cetiri puta bila u sluzbama i dobila sve bez nekih vecih problema, cena: gorivo plus oko 12.000 din za papire.
Moji papiri postepeno stizu u Kanadu i sad su svi na gomili 4 meseca od pocetka procesa i ja placam WESu prevod i postarinu 250$.
Posle 2 nedelje WES je zavrsio jednacenje i poslao mi papire a ujedno i CECEu primerak, za ta 4 meseca ja sam poslala sva ostala dokumenta, ugovore o zaposlenju sa satnicama i duznostima, pisma preporuke od direktora i kolega, i uradila test jezika.
Cena ostalih prevoda jos 250$.
Ukupan trosak do sad 500 za prevod, 100 za postarine, 387 i 225 agencijama, plus oni dinari odande...
U 5 mesecu procesa CECE salje zahtev za dodatnom dokumentacijom, potrebna su ponovo pisma preporuke svezijeg datuma sa opisom mog radnog mesta, radnih zadataka i uzrastom dece sa kojom sam radila, od direktora skola i nadleznih (pedagoga skola) u kojima sam radila, potreban je plan i program studija koje sam zavrsila sa opisom svakog ispita i trajanjem u semestrima, potreban je dokaz o strucnoj praksi u toku studija i o njenom trajanju...
Potrebno mi je jos 2 meseca da pokupim sve to i prevedem i posaljem im jer su tada zimski raspusti tamo i moram da cekam da se svi vrate u skole da bi dobila papire, jos 250 $.
Pri tom me opominju da pozurim...
Krajem sedmog meseca od pocetka procesa dobijam, konacno, pozitivan odgovor.
Inace sam iskoristila jednacenje obe svoje diplome u WESu da bih se izborila za jednu, nadala sam se da ce videti da imam i vise od toga sto se ovde trazi za vaspitaca i da nece moci da me tako lako odbiju ako im to padne na pamet, ne bi imali prava na osnovu obrazovanja jedino na osnovu radnog iskustva, ali i tu sam imala dovoljno staza.

..................................................................................................................

Moji prijatelji odavde pokusavaju isto videvsi kako sam ja prosla.
Mama moje drugarice odlazi na NS fax i nailazi na dijabolu u studentskoj sluzbi koja joj objasnjava da takve stvari ne rade i da ta dokumenta ne postoje, naravno nece ni da pogleda onaj zahtev na engleskom...govorim joj da ode sutradan kod druge radnice u sluzbi i da proba, medjutim sutradan mama na ivici zivaca upada kod dekana, zali se na uslugu i govori kako drugi bez problema dobijaju papire...dobija sve papire u roku od pola sata.

Sto se mene tice vise sam cimanja imala sa kanadskom birokratijom i prevodima nego sa onima tamo, sve sam papire dobila odande bez problema i onako kako sam ih trazila, sto je zaista za pohvalu.

Sve u svemu,
potrebno je vreme 7 mes do godinu dana,mozda i vise za neku drugu struku,
novac od 1000 do 2000$, u mom slucaju,
i zivci.
Sta mozete da uradite da pomognete sebi,
-ako mislite da je nesto finansijski ili fizicki nemoguce pitajte ih za alternativni nacin ili ga sami pronadjite,pisite im lepo i kulturno, sedite na telefon i borite se za svoja prava
- ako vam neko kaze da to ne moze a vi znate da je nekom drugom moglo, zaobidjite tu osobu i nadjite drugu kod koje moze ili idite na visi nivo
-proverite svoja prava u procesu,`proverite kome i kako mozete da se zalite ako do toga dodje
- konsultujte se sa savetnikom za regulated employment ako ste vec u Kanadi

Konacno gost!

Idu praznici i vreme kada se radujemo najmilijima i gostima, pa tako i ja mogu da vas obradujem da konacno imam novog gosta na blogu,
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!

Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic


Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.

Ko sam ja?

Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.

Kako je izgledao proces dobijanja vize?

Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).

Prvi dani?

Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.

Gde sam živeo i gde sada živim?

Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.

Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?

Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.

Koji su mi planovi za budućnost?

Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.

Da li je preseljenje bilo dobra odluka?

U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)

Kako izgleda moj život u Kanadi?

Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.

Šta mislim o Kanadi?

Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.

Šta mislim o Srbiji?

Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.

Kakav je Toronto grad?

Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)

Produzeni kulturni sok...

Neko je nedavno ostavio komentar kompletno napisan velikim slovima sa preporukom da se ne mucite da dolazite u kanadu jer ne valja itd...osobi se izvinjavam ali komentar je obrisan, kao sto sam vec rekla necu objaviti anonimne komentare ovog tipa, bez price koja stoji iza njih, ukoliko zelite da gostujete na blogu sa svojom pricom kontaktirajte me preko komentara, osim toga na internetu se pisanje velikim slovima smatra vikanjem :).

Ovaj blog je moderisan, hvala svima na korisnim informacijama.


....................................................................................................................................

Prva razlika koja mi je upala u oci je da kada sam ja pricala o tome ko sam i sta sam kanadjanima sebe sam predstavljala kao osobu koja je nedavno dosla i koja je "moje bivse zanimanje", oni nisu, oni su se predstavljali kao pera peric iz te i te provincije koji trenutno radi taj i taj posao...shvatila sam da sam ja navikla da mi se neko predstavlja kao inzenjer ili pedagog, frizer ili doktor a da su oni navikli da se predstavljaju kao osoba koja trenutno radi neki posao...zato sto promene gomilu poslova i zato sto im visoko obrazovanje nije toliko bitno ukoliko mogu sasvim pristojno da zarade i bez njega.
Posao je nesto sto radis, a ne nesto sto jesi.

Zasto se nas i kanadski nacin razmisljanja razlikuju kao nebo i zemlja...zasto je ljudima lakse da ostanu u drustvu sebi slicnih koji ih razumeju...sta je normalno?

Pored prvog kulturnog soka koji ce vas drzati svega par meseci do godinu dana, postoji nesto sto bih nazvala produzeni kulturni sok, mimoilazenje razumevanja i nacina razmisljanja ljudi odraslih u razlicitim okolnostima i sredinama, koje ce vam s vremena na vreme , hteli ne hteli, praviti probleme...


Sale

Ponekad situacije koje bi trebalo da budu bezazlene mozda cak i komicne ispadnu skaradne i strasne...Pre neki dan u firmi je bio bozicni potluck (svedski sto gde svi donose poneko jelo), ja sam naravno napravila gomilu kolaca i poslala muza da se hvali...sve je bilo super dok na pohvale koleginica kako mu je zena puna podrske nije odgovorio "pa mora da bude ako ne misli da dobije batine u subotu...", ne znam koji ga je djavo terao da se tako glupo nasali, to bi naravno proslo uz osmehe u nekoj "muskoj" firmi u srbiji sa ljudima sa kojima je godinama radio ali ovde medju ustirkanim kanadskim zenama dobio je prenerazene poglede i nevericu, kada im je objasnio da se samo sali bilo je jos gore, pa zasto bi se neko salio sa time, boze moj pa to je abuse...dosao je kuci sav pokunjen i tuzan.
Nedelju dana posle toga zalim se drugarici u Vinipegu kako njegov smisao za humor samo pravi probleme u Kanadi, na sta mi ona kaze da je prosla jos gore.NJen muz je pao i udario ruku koja je poplavela, bilo je leto i na poslu su ga odmah pitali sta se desilo na sta se on nasalio da mu je zena "vatrena" pa ga je udarila...sat vremena kasnije njegov sef je zvao moju drugaricu da je pita da li ima problema u braku i da li im je potreban bracni savetnik...u neverici nazvala je muza i rekla mu da nije normalan ...

Naravoucenije: Kanadjani ne shvataju "nase" sale na nacin na koji mi to ocekujemo, jer imaju totalno drugaciji mentalni sklop i zivotno iskustvo, sve sto im stranac kaze uzimaju sa rezervom i dozom neverice dok vas ne upoznaju bolje, ako bas morate da se salite drzite se vremena i sporta, to su bezbedne teme.
Ponekad su naivni kao mala deca (za moje pojmove) jer nisu imali skolu paranoje i krize koju smo mi prosli, i ne pokusavajte da im prevodite viceve sa mujom i hasom :)) totalno ih nece skapirati bez poduze istorijske lekcije a mozda ni onda :))))


Odnosi u porodici, podizanje dece


Ovo je najpipavija tema u okruzenju. Tipicna kanadska porodica je demokratska -umilan glasic "sine molim te nemoj to radis", tipicna imigrantska porodica je autokratska gromoglasno " jel cujes ti sta ti govorim, ostavi to smesta INACE...", a tek batine koje smo svi dobijali kao klinci necu ni da spominjem.
Ako dodjete u situaciju da sa nekim razgovarate na ove teme, lazite. Sazaljivo klimajte glavom na njegove zalbe i drzite se tvrdnje da je vase dete savrseno i da ne znate kako se to desilo. Nikako ne delite savete, ali budite otvoreni da primite koji.




Novac i licna svojina

Je u celoj severnoj americi bitna tema, ako ne i najbitnija. Iako ne svi, vecina ljudi gleda stvari kroz prizmu primanja i finansijskih mogucnosti.
Ako pokusate nekom da objasnite da vam kreditna istorija zapravo nije najbitnija stvar u zivotu, ljudi ce biti zgranuti...ali kako ces kupiti kola i kucu i stvari bez kreditne istorije? Sto je naravno istina...
Ovde je normalno da muz i zena imaju svako svoja primanja i odnose se kao cimeri kada je placanje racuna i hrane u pitanju cak iako imaju cetvoro zajednicke dece, ovde je normalno da zena koja se razvela i ima primanja placa alimentaciju muzu koji ne radi, ovde je normalno da kada odete sa drugom na pice svako placa svoje, ovde je normalno da kada vas koleginica pozove u kafe na njen rodjendan vi platite svoju hranu i pice, ovde je normalno da vam se kanadjanin koji dobro zaradjuje a placa 80 dolara mesecno osiguranje za divna nova kola zali na cenu ne znajuci da kao imigrant vi placate 240 do 400 za vas desetogodisnji second hand krs...ovde je normalno da zena od 50 ima decka od 30 koji joj se uvalio na gajbu i nece da placa deo kirije i zbog toga se ona zali dragoj saveti u novinama kako je on iskoristava,ovde je normalno da deca koja zele da studiraju uzimaju kredit od banke i sama sebe finansiraju iako su im roditelji sasvim ok finansijski potkovani,s tacke gledista roditelja te pare pripadaju njima a deca treba tek da zarade svoje...da ne duzim, ljudi su ovde prilicno osetljivi na neke stvari na koje ja nisam jer nikad nismo imali dovoljno novca da bi oko toga pravili problem.
(Prva stvar koja se primi medju emigrantima je visina primanja i pokazivanje ko koliko moze da kupi.)
Ja bih vrlo rado platila nekom kafu ili pice, nikakav problem, ja bih vrlo rado podelila sa nekim svoj kolac ili rucak...ali nije svuda tako.
Velika kolicina novca u opticaju i kapitalisticki, potrosacki nacin zivota stvaraju neke nove odnose medju ljudima i unutar porodica ,kada je novac u pitanju, na koje dosad nismo nailazili, ili koji nam se cine suludim.
Robert Half je regruterska firma koja je osmislila niz smesnih video klipova o kanadskoj radnoj etici :) sledeci pasus...




Radna etika


Sve pod konac i po ps-u, vazi naravno samo u nekim firmama. Gde god ima ljudi ima i losih sefova, propusta nebrige i ostalog...generalno politika radnog mesta je sledeca, sto manje licnog zivota (iskljuci telefon, ne citaj postu i facebook cak ni za vreme svoje pauze za rucak), sto manje kolega na facebooku ako nisi stvarno ali stvarno dobar sa njima, sto manje prijateljskih "razgovora" i odnosa sa sefovima. Sa moje tacke tacke gledista ovde je raditi isto kao i tamo samo sto ste malo ljubaznije tretirani i mnogo bolje placeni, iako ce neki imati tu srecu da rade sa divnim ljudima i sa super sefovima, nije uvek tako i treba se zastititi i drzati svoj licni zivot po strani, to je neka vrsta profesionalizma.



Imate licne dane, ako treba dete da vodite kod lekara ili da popravite kola, niko vam nece uzeti za zlo da iskoristite svoja prava samo ne idite u detalje i ne budite preterano iskreni i otvoreni.
Ne govorite pred kolegama lose o ljudima sa kojima radite, ako vam neko govori nesto lose prekinite ga i recite da vi niste stekli takav utisak ili da to nije vas problem. Ako vas sef pita nesto o kolegi odgovorite najiskrenije sto mozete, ali bez opanjkavanja cak i da je kolega stvarno katastrofa, ovde se svaki sluzbeni razgovor sa nadredjenim bilo da se on obraca vama ili vi njemu pakuje u celofan sa sve masnicom, zbog neceg sto se zovu prava radnika i ljudska prava, rasizam, diskriminacija i netolerancija nisu dozvoljeni (sto ne znaci da ih nema).
Kontrolisite svoju reakciju na stres i neprijatne situacije koliko god mozete, i ne zalite se kolegama.U nekim firmama svakog meseca ili 3 meseca vi i vase kolege i vas sef dobijate upitnik o "zadovoljstvu na poslu", budite objektivni koliko god je to moguce. Poslovi se lako menjaju, izgubiti posao je tesko ali ovde nije smak sveta, jednog momenta cete to prihvatiti.Posao je samo ono sto morate da radite da biste radili ono sto volite.








Zivot u velikom gradu

Na moju veliku zalost nosi posebne probleme, ponekad je tesko drzati se po strani kada je neka nepravda u pitanju ali pokusajte.Nikada do kraja ne znate o cemu se radi i ko je u pravu.
Pre par nedelja 3 devojcice, tinejdzerke su uhapsene i sudice im se jer su fizicki napale zenu na ulici. Mediji su od youtube videa napravili senzaciju na sledeci nacin, isekli su kompletan prvi deo snimka gde se vidi kako polunormalna narkomanka vredja devojke koje su stajale ispred kioska sa brzom hranom govoreci im da su crncuge, kurve i ostalo i da se gube iz njene zemlje, posle toga su je par puta terali da ode i govorili joj da ih ostavi na miru ali ona se vracala i provocirala ih iznova i iznova sve dok je nisu fizicki napale i srusile na zemlju.Tada im je vikala da je trudna iako nije bila...mediji su lukavo objavili samo par sekundi fizickog obracuna gde se cuje zapomaganje narkomanke koja vice da je trudna dok je devojke udaraju...senzacionalna vest-trudnica pretucena na ulici u torontu od strane 3 devojke (2 crne), istina ufiksana narkomanka provocirala i vredjala decu dok ih nije naterala da reaguju agresivno, ishod troje dece u zatvoru zbog pogresne reakcije na nenormalnu osobu...koja je uzgred prosla sa par modrica.
Ovo je normalna pojava, u nedostatku pravih vesti mediji senzacionalisu svaku glupost i nije cudo da ljudi koji bi negde ispali heroji zavrse tuzeni za ogromne odstete jer su nekom spasli zivot, niko vas nece osuditi ako ne reagujete ali ako pogresno reagujete e to je vec druga stvar...ili ako neko pomisli da ste pogresno reagovali.Ovo je definitivno za svaku osudu, nazalost tako je kako je.
Iako su retke, lose stvari se desavaju na ulici, u prevozu,
ima dosta "cudnih" na ulicama velikih gradova, tako da ako nesto krene samo se sklonite sto dalje...toliko smo svi naucili za zivota.



Geto

Za nekog od samog starta funkcionise savrseno, znas s kim imas posla, lakse nadjes stan mozda i posao, ljudi te razumeju ( ne samo jezicki) jer poticete sa istih prostora, mozda nadjes i nove prijatelje (ili ako si baksuz suprotno).
Za nekog nije opcija jer je suvise strcao i tamo u istomisljenickoj zajednici svojim razlicitim misljenjem.
Zasto bih ja morala u crkvu? Sta koga briga sta danas kuvam-koliko zaradjujem-gde radim-sto necu da odem do mike-pomognem peri, kako vaspitavam decu, sta mislim o srpskoj politici-politicarima-kosovu itd...nije opcija da se iznova uvalis u drugu verziju onoga od cega pokusavas da pobegnes zadnjih xx godina ako je to ikada moguce.
Ostavicu na tome, za nekoga super, za nekoga nije opcija.