Par sitnica vezanih za osiguranje i ostalo koje sam saznala iz druge ruke :)

Amoze i ovako...Canada i pm :)) izvinjavam se zbog recnika...ps ima toga ovde puuunooo.
http://www.youtube.com/watch?v=8FzbLhkQjRU&feature=youtu.be

Nedavno sam napisala nekom da ukoliko nije siguran da li je odlazak vredan rizika, i da li se imigracija isplati stavi sve na papir, onako kako smo mi ucinili...u tri kolone.Prva kolona predstavlja sve stvari zbog kojih zelimo da odemo i koje ne mozemo da promenimo, tu su bile stavke tipa nema posla, nema para, nema buducnosti za decu, mrzimo politiku itd.Druga kolona predstavlja stvari koje bi se za nas promenile na bolje imigracijom (na duze staze naravno) tipa jedan od nas bi radio u struci u kojoj u srbiji ne bi nasao posao, popravile bi nam se finansije i ostala "kulturna i prirodna " okolina i okruzenje itd, i treca kolona su bile teskoce, stvari za koje smo tada mislili da ce nam predstavljati najveci problem u emigrantskoj tranziciji, nemamo nikog na koga da se oslonimo licno niti za finansijsku pomoc, nema baba i deda da pricuvaju klinca, vrtic ce biti problem,struka ce jednom od nas biti problem, itd.
Kada smo sve stavili na papir bolje smo videli sta ocekujemo da promenimo i sa cime ocekujemo da se suocimo ako se odlucimo na odlazak, na sta smo se iskreno odlucili onog momenta kada smo vec bili predali papire 2006.Nasa lista minusa na duze staze koji bi se nagomilali ostankom nekako je bila podugacka u odnosu na ostale kolone.

Cinjenica je da je zivot pun sitnih i krupnih frustracija, kao emigranta moja najveca frustracija je problem sa diplomom...da znate vec sve to, bila sam na listi zanimanja, uvezli su me na osnovu diploma i poena i onda sam sletela ovde kao jedna velika nula, bez radnog iskustva ne mogu cak ni da se nadam poslu cistacice ili konobarice itd...to je previse poznata prica.
Ovo ne govorim u rezigniranom tonu, iako me te stvari najvise doticu, radim na tome da promenim svoj status naravno :), konkurisala sam na par mesta ali nisu me zvali, nemam kanadsko iskustvo verovatno.
Nisam htela da volontiram iz principa, zaista mislim da je volontiranje divna stvar za studente i bakice u penziji ali ja imam dete kome treba platiti hranu i odecu i vrtic jednog dana i jednostavno ne vidim smisao, radila bih za ispod minimalne satnice ali da imam neku satnicu i da kazem da sam radila,
pogotovo sto mi je poslednje pismo od vaspitacke institucije pokazalo da sam u pravu, u njemu stoji da oni ne priznaju volontiranje kao radno iskustvo u Kanadi.Samo placen rad i to sa kvalifikacijom se po njima priznaje kao rad u struci...volontiranje je lepo ali tvoja dobra volja i volonteri ne moraju da imaju odredjenu struku, svako moze da volontira itd...
Malo me je zabolelo to licemerje kojim su mi svi nudili da volontiram od kad smo sleteli obecavajuci mi da to nesto znaci...naravno da znaci, steknes uvid u kanadski sistem i poslovnu etiku, povezes se u networking i imas sanse da te neko negde preporuci ili zadrzi ako si dobar itd, sve to stoji...ali za to vreme gubis vreme i novac a mozda ti se nece isplatiti ili ce ti reci hvala, bas lepo od tebe ali mi to ne prihvatamo kao radno iskustvo.

To je jedna od stvari koju sam ocekivala i koja je bila na mojoj "protiv" listi, ako ne uspem nista da uradim i dalje cu imati osecaj da sam bacila 6 godina rada i 5 godina skolovanja dolaskom ovamo,
mada s obzirom da se tamo sitacija promenila pre nego sto smo dobili vize i da sam ostala na pola posla i pola plate posle porodiljskog verovatno bih i tamo imala isti bedni i odvratni osecaj da sam uzalud isla na fax kad posla neeemaaa bez veze vezice i mita...
To su stvari na koje sebe podsetim svaki put kad upadnem u bedak zbog trenutne situacije ovde.Ako mi se ucini da nisam dovoljno ucinila za godinu dana ovde, setim se koliko smo malo mogli da ucinimo za 7 godina zajednickog zivota tamo.

....................................................................................................

Po onome sto cujem TD insurance trenutno ima najbolje rate za osiguranje kada su skorasnji emigranti u pitanju, kvote se mogu dobiti online ili telefonom, postoji nesto sto nisam pomenula a sto je vrlo bitno jer smanjuje ratu osiguranja za kola i do 30%, to je papir koji dobijate od instruktora ako ste prosli kanadske casove voznje, on kosta oko 200 $ ali na duze staze vrlo se isplati.
E sad, ako vam se ne ide na casove ili znate da vozite i taj papir vam treba samo radi osiguranja mozete ga "nabaviti" od "nasih" instruktora po dogovoru...znate na sta mislim.Drugim recima nadjite instruktora ili skolu voznje, uzmite par casova ako vam trebaju i pitajte za taj papiric, smanjice vam osiguranje kasnije znacajno.

Druga stvar je ako dodjete u situaciju da menjate kola ili ih prodate, nikako ne otkazujte osiguranje ako ste zadovoljni ratom.
Neka osiguranja imaju grozan obicaj da ako im otkazete i recimo za mesec ili dva kada kupite nova kola trazite ponovo da vas osiguraju podignu ratu jer vas tretiraju kao novu musteriju, nema veze sto ste prethodne 4 godine bili osigurani kod njih...puj pike ne vazi, idemo iz pocetka sa pocetnickim rejtingom i vecom ratom.Dakle cak i kada vam auto sedi pokvaren u garazi ne otkazujte ako ne zelite da posle placate vise za osiguranje (s druge strane nama imigrantima je rata ionako velika za ovdasnje uslove tako da nas to ne dotice puno).
Najvise novca i najvise zivaca odlazi na zezanje sa kolima i osiguranjem, tako da se dobro raspitajte i procitajte sitna slova u ugovoru obavezno.Takodje pitajte za visinu "penala" ako raskinete ugovor da biste nasli bolje.

....................................................................................................................

U Londonu je bilo pola metra snega ali sad se otopio jer smo opet u suncanom plusu jupi, propade nam sankanje na brdu ali bice toga jos...Toronto jos nije ni video sneg, oni uzivaju u sopstvenoj mikroklimi i vise po parkovima.
Jos uvek uzivamo u slobodnim danima i lepom vremenu, pisacu vise drugi put.

Ovde i onde, nasi i vasi

Ne znam sta mi bi da odem na neke "nase" sajtove i pogledam vesti koje ionako ne pratim vec mesecima, mozda to sto sam juce cula da su teniseri osvojili kup pa da vidim sta kazu o tome, moja reakcija je bila sleganje ramenima kada sam cula, isto sto radim godinama kada cujem nesto dobro ili lose, svejedno, pa sta...oguglala sam na sve, estradne skandale ne pratim, velikog brata nikada nisam gledala, vesti me ne doticu jer su godinama iste, i tako polako odsecas sebe od glavnih interesa drustva koje te okruzuje i ostajes bez tema za razgovor.Kad god se skupi drustvo price su slicne pocinje se sa najneutralnijim temama knjige, filmovi, polako se preskoci sport ako ima nesto i prilazi se tv serijama i estradi da bi se na kraju stiglo do vesti i politike i tu se uglavnom prica pretvara u zucnu raspravu i posle nekog vremena u nadurenu tisinu.Uvek isto, a ja sam uvek ona osoba koja se trudi da skrene sa teme i vrati razgovor na neutralni teren.
Ovde nije tako, politika i estrada prakticno ne postoje u svesti nacije, glavne teme za razgovor su nam porodice i emigrantsko snalazenje, znamenitosti i mesta koja smo videli i gde bismo jos mogli da odemo.Ne vredi raspravljati o cenama, manje vise su svuda iste, nema nekih vecih trzavica i skolstvo i zdravstvo ima iste probleme ko i tamo...a tamo i ovde, nase i njihovo, moja zemlja su pojmovi koji mi izazivaju vecitu konfuziju u glavi.
Kada pricam sa Zanin iz perua stalno uhvatim sebe kako govorim o mojoj zemlji...ali ono nije moja zemlja, ono je mesto gde sam se rodila i koje me ,cini mi se, mucilo od tog dana i onemogucavalo mojim roditeljima da me na miru podignu, zato kada pricam uvek dodam u bivsoj zemlji gde sam zivela pre kanade...to je duze izgovoriti ali donosi satisfakciju i to razgranicenje u mozgu o nasem i njihovom, sada se to nase jos uvek odnosi na moju bivsu zemlju a njihovo na zemlju u kojoj sada zivim ali za koju godinu distanciracemo se i nase ce se preseliti ovde a njihovo tamo.
Tada ce mi verovatno biti lakse da se izrazim kako treba.
Zanin je zivela na obali mora, u njenom regionu ima samo toplog i jako toplog vremena, prvi put je videla sneg kada je dosla ovde pre 4,5 godina.Za nju je Kanada jezivo hladna, dok meni ne smeta trenutnih minus 6 i sneg koji veselo veje napolju ali mogu da zamislim kako se osecaju afrikanci koji prolaze pored mene zamotani do ociju u salove i kapuljace.Vreme se doad pokazalo manje vise isto kao u Vojvodini, imali smo vlaznu letnju zaparu, miholjsko leto u oktobru i jezerski vetar koji lici na severac do sada, naravno i minus i sneg...ipak danas je jedan od onih dana kada ne zelite da budete napolju, vazduh sece kao zilet po kozi a sneg se vrtlozi od jutros kao fina izmaglica nad gradom, sve se beli osim crnih uredno posoljenih linija trotoara i puteva.Jos pre nedelju dana kada je najavljen hladni talas kanadjani su vredno posolili sve trotoare, prilaze zgradama, ulaze u ustanove i bitne saobracajnice, svuda sam gazila po plavim staklastim kristalima kamene soli, sada sneg samo pada na nju topi se i ne zadrzava tako da nema potrebe za ciscenjem.Bolje spreciti nego leciti...Poneki balkon u mom vidokrugu uvece pokusa da docara praznicu atmosferu okicen sijalicama i zvezdama ali takvi su retki, kada setamo jedno drugom pokazujemo prstom kada ih ugledamo kao deca, evo ga jos jedan ili vidi onaj sto je lep!Bebac obozava kada setamo jednom ulicicom gde su kuce jer su sve jelke i zbunje ispred njih osvetljeni, naginje se iz kolica i vice zizi, zizi, to na njegovom jeziku znaci svetlo jer mu je moja mama uvek govorila za sijalicu da je ziza.Ponekad mu zavidim jer je u njegovim ocima sve jedno veliko sljastece bezbolno cudo, ja vec godinama ne znam da li da se radujem ili da placem kada naidje zima i ti takozvani praznici, svaka nova godina me uglavnom razocara jer je svaka do sad bila slicna ako ne i gora od prethodne, uglavnom to bude skupa noc sa drustvom u zadimljenom lokalu sa jadnom hranom i losom uslugom, posle vise nismo ni isli nigde ja sam bila trudna, pa onda smo imali bebca i te nove godine smo prespavali kao i svaki drugi dan ili noc, verovatno cemo i ovu.
Ono sto smo prateci godine svog zajednickog zivota primetili je da postoje spore i brze godine, i svaka nam je bila posvecena necemu, prvo smo ulagali u svoj stancic na spratu te godine nam je sve proteklo u znaku davanja para za majstore, jurnjavu po drvarama, obavili smo usput jedno jeftino letovanje koje sam ja simbolicno krstila medenim mesecom i svadbu, to je bila brza godina puna ulaganja i jurnjave okolo. Sledeca je meni bila prilicno teska dobila sam vrlo nezahvalan posao, oboje smo radili non stop i vidjali se mozda 2 dana u nedelji, poceli smo da stedimo za odlazak jer smo se polako pripremali da predamo papire i u glavi analizirali sve moguce za i protiv varijante, ta godina je bila radna ali spora bez nekih vecih projekata i trzavica. Onda je dosla druga, uzimanje zajmova, kredita, sakupljanje i predavanje papira za odlazak, svadje sa roditeljima koji su bili protiv nase odluke, moj gubitak posla i ponovno trazenje drugog, njegov veciti prekovremeni rad bez dana odmora citavo leto, to je bila godina velikih promena i preokreta koja nam je otvorila oci da nesto moramo da promenimo, on je radio 30 dana po 12 sati bez prestanka citavo leto , da bi konacno 31og dan pre nove godine otisao ventil na tanku sa sumpornom kiselinom i polio ga, uspeo je da izbegne opekotine ali je dva meseca posle tog iskasljavao krv jer ju je udahnuo...posle sam negde nasla zastitne naocare i masku jer im firma to nije davala ali smo znali da moramo nesto drasticno da promenimo, zasto smo oboje zavrsili fakultete imali u rukama gomilu diploma ako su to bili samo papiri i ako smo trebali da budemo sretni da uopste imamo neki posao...i da nekako prezivljavavamo bez da se grebemo od roditelja.
Naisla je godina za ucenje i odmor, moj drugi posao nije bio toliko zahtevan i uzasan, cak sta vise uzivala sam i volela decu u selu u kom sam radila,dogovorili smo se da on upise master i odsluzi civilnu, bili smo zajedno citave godine uceci i uzivajuci, cekajuci na odgovor ambasade, to je bila jedna od mirnijih zajdnickih godina...sledeca je bila opet radna, sredjuj nove papire i stedi za odlazak, trci sa posla na fax i radi seminarske, opet smo se vidjali 2 dana u nedelji.
Tada smo poceli da razmisljamo o detetu, cekanje na vize se oduzilo i mi smo se blizili 30toj i nekako nam se nije vise cekalo, u junu smo resili da ne vredi da cekamo, u septembru sam prestala da radim i otisla na bolovanje. U oktobru smo dobili zeleno svetlo od ambasade ali smo odlozili proces dok se dete ne rodi.Sada kada se osvrnem to mi je bio jedan od lepsih perioda u zivotu iako sam ga se strahovito plasila godinama.Morao je da mi obeca da ce za svaki pregled i sve sto me ceka biti pored mene, i bio je do poslednjeg minuta, ili prvog minuta za jedno malo bice, kako se uzme :) Te godine kada se bebac rodio iako je oko nas sve otislo do vraga, meni su dali otkaz zbog isteka ugovora usred bolovanja, njemu su zaustavili firmu na 2 meseca i nisu im dali plate preteci da ce svi ici na biro, mi smo ipak uzivali sto mozemo da provodimo to vreme zajedno kao nova mala porodica ali bilo nam je jasno, ova godina je za promenu, sve se prelomilo, znali smo da idemo i da nema povratka, ako smo se i neckali gubitak poslova i primanja u isto vreme kada je bebac dosao na svet jasno nam je stavilo do znanja da stvarno treba da budemo slepi i glupi i da ne shvatimo kako nam neko govori vreme je da se ide dalje...sto dalje odavde.Kako nikog nije briga sto neko moze da ti da otkaz samo zato sto zelis dete ili da budes s njim, kako nikog nije briga ako hiljade porodica ostane gledno zato sto se tajkuni igraju monopola uzivo sa firmama i ljudskim zivotima,sve smo to znali i ranije ali ovaj put smo imali opciju da okrenemo nesrecu u nasu korist i da poslusamo savet odozgo, vreme je za promene.To je bila jos jedna od relativno mirnijih godina koja nam je dala vremena da se skoncentrisemo na nas i na naseg andjelka.Aca je odbranio master rad 10 dana pre nego se bebac rodio, i ja sam bila tamo sa stomakom do zuba i kutijama kolaca da ga bodrim.
Sledece godine u februaru smo imali i karte i vize i bili spremni na jos jednu brzu godinu punu muke, ucenja, stednje i snalazenja jer sad vec znam da posle nje ili one sledece dolazi jedna za uzivanje i porodicu, za mir i sigurnost.
Tako da kada se osvrnem, vidim da je uvek nesto dobro proizaslo iz nasih odluka, svaka godina nesto odnese ali naredna nesto i donese...svaka je posvecena necemu i svaka ima svoj tempo koji treba pratiti, treba samo malo razmisliti o znakovima i videti da svuda moze da se primeni ona indijska poslovica :"ko zna zasto je to dobro"
( vladar je imao mudraca koji je tumaceci svaki znak stalno govorio isto, ko zna zasto je to dobro...jednom u lovu na tigra vladar rasece prst i mudrac krene opet istu uzrecicu, vladar se naljuti jer mu je vec bilo dosta i htede da ga ubije ali utom ih napadne divlje pleme neke zle sekte kojima je bio cilj da ih zrtvuju boginji, kako je vladar imao rasekotinu on vise nije bio pogodna zrtva jer su im trebali "cisti" ljudi bez oziljaka i rana tako da su zrtvovali mudraca :(, i vladar kog su pustili se morao sloziti, ko zna zasto je bilo dobro sto se rasekao...)
Merila sam vreme u svom secanju, bilo mi je potrebno 2 meseca da se naviknem na Kicener, steknem prijatelje naucim gde je sta i zavolim grad, prvi mesec je prosao u haosu i jurnjavi papirologije, drugog smo se preselili u stan imali vec 10tak poznanika i auto i znali gde nam je sta.Posle 2 meseca u Torontu osecam se slicno, ima 10tak poznanika i prijatelja, znam gde mi je sta, navikla sam se ali nisam zavolela grad.Gde god da odes prvi mesec je najtezi i pun papirologije, drugi je tezak a treceg si vec adaptiran bar sudeci po mom iskustvu.
Danas sam naucila novu rec, nisam je dosad cula ali odnosi se na vreme u Torontu
Squall