7 meseci i 2000 $ kasnije, uspela sam da se izborim da mi priznaju deo obrazovanja odande,
danas sam dobila licencu za rad sa decom predskolskog uzrasta u Kanadi,
sada sam registered ECE.
Za one koji nisu u toku, u srbiji sam imala diplomu vaspitaca, diplomu ucitelja i licencu da predajem engleski u nizim razredima osnovne, sto sam i radila uglavnom.
Ovde sam uspela da mi priznaju diplomu vaspitaca, sto je nivo koledza i sto mi dozvoljava da otvorim svoj vrtic kod kuce ili da radim pri vrticu ili skoli, ono sto mi je najbitnije ovaj korak me dize iznad minimalne satnice i otvara mi nove mogucnosti.
Posto je to komplikovan i skup proces, nisam sigurna da cu pokusavati sa drugom diplomom, mozda cu gledati da upisem ovde nesto ako mi se ukaze prilika i ako budem imala vremena :) ipak se vise kotira ovdasnje obrazovanje.
U svakom slucaju jos jedan korak napred, presretna sam.
Druga stvar koja je bitna je da sam pobila tvrdnje svih onih koji su mi govorili da od toga nema nista jer znaju nekog ko je pokusao i nije uspeo...sad znate nekog ko je pokusao i uspeo.
Treba vremena, para i zivaca ali eto, nekom i uspe.
Sve i da priznaju pola obrazovanja ili 2 trecine pa opet nije sve baceno, ne kreces od nule, znam da je lekarima i medicinarima mnogo, mnogo teze, ali ako ne zelis da budes od onih koji dodju ovde i kazu sto su me uvezli zbog glupave diplome kad ne mogu da radim u struci, stavis diplomu u fioku i uhvatis metlu...onda ne znas sta bi bilo da si pokusao da uradis nesto sa tom diplomom.
Priznajem da sam bila na ivici zivaca da pocnem da pljujem sistem, koji je ocigledno totalno komplikovan sto se tice tih priznavanja diploma i ostalog, ali u ovom slucaju daje mi nadu da ljudi koji su spremni da se cimaju i izbore sa sistemom ipak imaju neke sanse da im se prizna makar deo obrazovanja.
U svakom slucaju pokusala sam i eto srece, uspela sam.
Eh, sad jos samo famozno kanadsko iskustvo :))))))
Friday, February 24, 2012
Wednesday, February 22, 2012
Bosanac u Americi:Dva života po cijeni jednog
preuzeto sa neta
Za Omera Hadžiselimovića,biti imigrant u SAD znači iskusiti i nazadovanje i podmlađivanje. Konstantno “prevodeći” između svog starog i novog života, ipak smatra da na nekom dubljem nivou razlike počnu iščezavati.
Kada postanete imigrant, ili ste izgubili ili ste na putu da izgubite mnogo toga: svoju zemlju, svoj jezik, svoju kulturu, svoje prijatelje. Međutim, i dobijete mnogo toga: novu zemlju, nove spoznaje, novo iskustvo, a možda i nove prijatelje. Zbog napetosti između izgubljenog i dobijenog – ili između minusa i plusa na vašem životnom računu–imate osjećaj kao da živite dva života, jedan koji ste ostavili iza sebe, i drugi koji trenutno živite. Niste u potpunosti napustili stari život, niti ste u potpunosti prihvatili novi.
Kada sam sa porodicom stigao u Ameriku, ne samo da smo promijenili kontinent već cijeli svijet, a to je uvijek praćeno teškoćama. Bilo mi je teško uprkos činjenici da je moj profesionalni život duboko povezan sa zemljom u koju smo imigrirali: Bio sam profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Sarajevu, i moja akademska oblast su bile američke studije, izučavanje Sjedinjenih Američkih Država. Na mojim predavanjima u Sarajevu, nastojao sam da objasnim američku kulturu i istoriju sebi i svojim studentima – težak zadatak u oba slučaja – ali mi se dopadao stalni izazov poređenja američke kulture sa vlastitom. Moj pristup se sastojao iz toga da uvrstim materijal iz istorije, književnosti, umjetnosti, jezika, geografije, antropologije, i svega drugog iz čega bi se mogla vidjeti i razumjeti suština Amerike.
Uvijek me je fasciniralo koliko se Amerika razlikuje od mog dijela svijeta da sam dugo o njoj mislio kao o nečemu neobičnom i egzotičnom – s njenim artefaktima, sportovima, obrazaca ponašanja, od malih stvari do velikih. Ova neobičnost Amerike je bila, siguran sam, ono što me privuklo američkim studijama. Jedne prilike sam sastavio katalog uočljivih razlika koje neko ko dolazi iz jugoistočne Evrope primjećuje u Sjedinjenim Državama: prozori koji se otvaraju prema gore i prema dolje, kao giljotina, a ne otvaraju se prema unutra, okrugle ručke na vratima umjesto kvake; mreže na vratima i prozorima; voda u klozetskim šoljama; drugačije ploče na električnom šporetu; različite mjerne jedinice i veličine; različit napon struje; više statičkog elektriciteta; fontane sa pijaćom vodom; relativno odsustvo duvanskog dima; sportovi kao što je ragbi i bejzbol; prazne ulice; travnjaci ispred kuća (i kosilice, koje daju tipičan, neizbježan američki zvuk, za razliku od, na primjer, jednako neizbježnog zvuka kojim se u Evropi označava puni sat na radiju); tapete sa gustim šarama za razliku od laganih šara ili praznih tapeta; zidni kalendari umotani u celofan i nalik na stare LP albume; skraćena imena radio stanica; kraći ali širi papir za štampanje.
Postati imigrant kada ste već odrasla osoba (recimo, srednjih godina ili stariji) je naročito teško jer vaš prethodni život ometa onaj imigrantski na mnogo neočekivanih načina. Tako se moja dva života, onaj u Bosni (ili bivšoj Jugoslaviji), i ovaj drugi ovdje, u Americi, konstantno sudaraju, i ja uvijek upoređujem svoje dvije zemlje, uvijek “prevodeći” iz jedne u drugu. To naravno važi i za moju jezičku situaciju, moj lingvistički identitet, jer uvijek nešto prevodim između svog maternjeg jezika i engleskog. “Prevodim” između svoja dva života i na druge, možda manje značajne načine. Evo nekoliko primjera, još uvijek moram stati da razmislim da li se datum kao npr. 08.06.06 odnosi na 6. avgust ili 8. juni (kao što bi bilo u Evropi), ili da li se Dan sjećanja ili Praznik rada slavi u maju (pošto je u drugim dijelovima svijeta Praznik rada većinom 1. maj), ili koliko je neko visok kada se mjeri stopama i inčima, ili koliko je 98°F, često još toplije zbog vlažnosti vazduha, u stepenima celzijusa, i da li se može porediti sa bilo čim iz mog ranijeg iskustva (ne može).
Čim postanete imigrant, sve se bespovratno promijeni oko vas: prostor, priroda, vrijeme, ljudi– čak i vrijeme. Ovo posljednje – vrijeme – se okrene protiv vas: u novoj zemlji i u novom životu, uvijek ste u zaostatku; želite da budete u toku sa dešavanjima, da budete ukorak sa drugim ljudima jer se toliko toga desilo kada vi niste bili tu. Očajno su vam potrebne sve moguće praktične informacije, tako da stalno postavljate pitanja, a zbog toga se uglavnom osjećate neupućeni, u zaostatku i neprilagođeni. Američko društvo je zatvorenije u onom fundamentalnom informativnom smislu: kao novajlija, nećete saznati stvari o ljudima (pojedincima, njihovom privatnom životu i odnosima moći među njima) tako lako kao drugdje. U Americi, u tom smislu, osjećate da ljudi generalno ne znaju mnogo jedni o drugima, da desna ruka ne zna šta lijeva radi, takoreći. Ali, začudo, zbog ovog stanja neznanja u kojem se nađete, takođe se osjećate mlađe, kao mlada osoba koja postavlja osnovna pitanja, i daje vam osjećaj novog početka, učenja i istraživanja,osjećaj inicijacije. A to što počinjete od nule vas drži budnim.
Za razliku od toga, kada ponovo posjetite staru zemlju, uprkos promjenama koje vidite, vaše lično vrijeme kao da je stalo onog trenutka kada ste otišli, jer se sjećate tamošnjeg života koji je sada trajno fiksiran u vašem sjećanju. Tamo ste vi onaj stari (ili barem tako zamišljate) jer niste proživjeli promjene koje su se tu desile. I tako vas vaši stari prijatelji, poznanici i rođaci vide – kao onog starog; šta raditi i kako živite u novoj zemlji ih zapravo i ne zanima – gotovo da ne postoji znatiželja u vezi sa vašim novim životom. Iz praktičnih razloga, vi ste za njih nestali. Istinski ste "otišli na zapad ", kako kaže stara izreka: "otići na zapad " je u Americi bila metafora za umiranje. I pitate se da li su ljudi oduvijek bili tako samodovoljni ili su takvi postali samo u odnosu sa vama.
Imigranta, psihološki, vuče nazad prema kući sila sjećanja, što je velika interferencija (smetnja) i nešto što tvrdoglavo naseljava njen ili njegov novi svijet. Interferencija je takođe lingvistički termin koji opisuje prepreke koje vam postavlja vaš maternji jezik kada nastojite naučiti strani jezik – uvijek vam stoji na putu, vuče vas nazad, otežava vam usvajanje neobičnih novih zvukova i redoslijeda riječi, na primjer) Ovo sjećanje na stare stvari kod mene često započne kao vizuelna predstava, kao slike; tako, na primjer, kada gledam jezero Mičigen, koje je blizu mjesta gdje sada živim, moja podsvijest se usmjeri prema Jadranskom moru, velikoj i dobro poznatoj vodenoj masi iz mog prošlog života i zemlje, ili kada vidim tamno plave oblake kako se nakupljaju na ovdašnjem horizontu, na ravničarskom srednjem zapadu, često mi se učine kao planine u daljini, kao one što okružuju moj rodni grad. Ovdašnje visoke stambene zgrade, sa identičnim malim balkonima, ukazuju na tijesne stanove, zgrade koje nikad nisam cijenio kao arhitekturu evociraju uspomene na staru zemlju, osjećaj zajedništva i bliskosti među ljudima. I – što je možda najčudnije – kada namirišem dim iz cigarete, što je mnogo rjeđe nego u staroj zemlji, a inače ne podnosim pušenje, to me istog trenutka vrati u staru zemlju i moj raniji život.
Sve ovo je, naravno, nostalgija, taj stalni pratilac imigrantskog života. Iako se radi o univerzalnom ljudskom osjećanju, nostalgiju je teško precizno definisati, a to potvrđuje interesantna lingvistička činjenica: ovaj koncept se različito koristi u različitim jezicima. Riječ nostalgija, kako nas Milan Kundera podsjeća, potiče od grčke riječi nostos (povratak) i algos (patnja) – otuda, patnja zbog nemogućnosti povratka. Ali njeni različiti oblici i nijanse u značenju su mnogobrojni u evropskim jezicima (i ne koriste svi isključivo grčku riječ), opisujući čežnju za domom, bol zbog odsustva, usamljenost ili neznanje o dešavanjima u domovini (španski añoranza, añorar – od lat. ignorare).
Zbog udaljenosti i doživljene promjene, imigrantu se dom čini boljim i slađim nego što uistinu jeste, dobijajući novu, veću vrijednost. Ovaj osjećaj se može javiti kada se vratite u svoju staru zemlju: kada sam u svom rodnom gradu Sarajevu u kratkoj posjeti, miris vazduha u ljetnoj noći me opija i ne može se porediti ni sa čim u Americi, i ona brda obrasla borovinom izgledaju ljepše nego ikad prije sada kad živim negdje drugo. Ali nostalgija je ponajviše osjećaj da vam nedostaju ljudi, oni sa kojima sam radio, živio i dijelio referentni okvir. Nedostaje mi gradski život Sarajeva, njegov specifični smisao za humor, njegova ironija, i blaga i oštra, i njegova otvorenost ka svijetu. (Ali većina toga je svakako uništena nedavnim ratom, tako da moja nostalgija u ovom slučaju nije samo geografska već i istorijska – čežnja za prošlošću, što je još jedna vrsta nostalgije. Bosna, za mene, postaje zemlja sjećanja, da posudim frazu kojom Denis de Rougemont's opisuje Evropu –"la patrie de la mémoire.")
Nostalgija je, iako stvarno osjećanje, takođe prijatna laž. "Koliko nam lijepa mora biti naša zemlja kada se gleda i osjeća izvana!" piše španski pisac Miguel de Unamuno. Jedan drugi pisac, dobitnik Nobelove nagrade V.S. Naipaul, nudi u svom romanu Zavoj na rijeci, praktičan lijek za nostalgiju – a to je često putovanje avionom:
Avion je sjajna stvar. Još uvijek ste na jednom mjestu kada stignete na drugo. Avion je brži od srca. Stižete brzo i odlazite brzo. Ne žalite previše. [...] Možete se vratiti mnogo puta na isto mjesto. Prestajete žaliti za prošlošću. Vidite da je prošlost nešto što postoji samo u vašem umu, da to ne postoji u stvarnom životu. Gazite po prošlosti, gnječite je. U početku je to kao gaženje po bašti. Na kraju ipak samo gazite zemlju.
Apsolutno putovanje, čini se, apsolutno uništava nostalgiju. U ovom slučaju, dvojnost imigrantskog života uistinu postaje stvarnost, i možda ne tako bolna: dva života se mogu živjeti gotovo simultano, ne konsekutivno. Ali ovaj lijek za nostalgiju – često putovanje avionom – zna biti skupo. Samo bogatiji ga mogu priuštiti. Poznajem jednu Sarajku koja živi u Sjedinjenim Državama i često leti kući vikendom, u posjetu majci i na bosansku hranu. To je zasigurno drugačije iskustvo egzila od, na primjer, onog što su mnogi Jevreji koji su izgnanii iz Španije 1492. iskusili u Bosni, gdje su generacijama čuvali ključeve svojih kuća, nadajući se povratku; mnoge porodice su generacijama čuvale ključ i svoju vjeru, španski jezik i svoje pjesme.
Postoje i drugi lijekovi za nostalgiju i nedaće imigrantskog života pored čestih letova kući – ili bacanja starog ključa od kuće. Jedan je vrijeme, koje liječi sve, kao što znamo, a drugi je imigrantov svjestan napor da prihvati novi život onako kako dolazi, racionalno i pozitivno, kao što ljudi u ovoj zemlji vole reći – pozitivno je velika riječ koja odražava američki kulturalni optimizam, barem sve do nedavne ekonomske krize. Slično tome, imigrantova glavna dilema – kako postići podnošljiv balans između dva života, balans između gubljenja sebe u novoj kulturi i izdvajanja iz nje – se često riješi na prirodan način: i zadržavanjem i prihvatanjem, zadržavanjem starih načina koje želiš ili možeš zadržati, i prihvatanjem novih načina koje želiš ili možeš prihvatiti. Amerika, sa svojim slobodama, je oduvijek bila dobra u tome, dozvoljavajući toliko slobode u privatnom životu ljudi, za neke se to odnosi na religiju, jezik i druge lične sklonosti, ili njegovanje “neameričkih” aktivnosti kao što je poslijepodnevni drijemež. U mojoj porodici smo zadržali naš jezik, ali naravno koristimo engleski sa drugima i van kuće, i ne vidimo problem u tome. Ne vidimo problem u tome da započnemo rečenicu na bosanskom i završimo je na engleskom, ili obrnuto. Upoteba dva jezika je zasigurno prednost, koja se ogleda i u tome što na taj način vježbamo mozak. (To vam takođe omogućava da tračate druge ljude u njihovom prisustvu.) Takođe, ja koristim oba jezika kada se predstavljam i kažem svoje ime, jer morate koristiti dva glasovna sistema kada to radite – engleski i bosanski/hrvatski/srpski. Možete zamislite kakav izazov predstavlja moje prezime ljudima sa kratkotrajnom pažnjom. Paradoksalno, moje prezime, koje izgleda zastrašujuće na papiru, tigar od papira, može se lakše izgovoriti na engleskom nego moje ime, koje je komplikovanije jer nije u skladu sa engleskom fonetikom.
To je vedrija strana, ali egzil vam donosi i mnogo nevolja (život vas stavi gdje vam je mjesto – ili to učini Amerika), ali vam takođe ponudi određene nagrade, duplu perspektivu i svjež uvid, kao što reče pisac Edward Said; nudi vam mjesto na margini nove kulture, gdje imate priliku da vidite više od onih u centru, to jest, izvornih pripadnika te kulture. To mjesto na margini vam takođe daje određenu slobodu i mogućnost samospoznaje. Poljsko-američka spisateljica Eva Hoffman, i sama imigrantkinja, ide čak dalje od Saida kada primjećuje da egzil u modernim vremenima, i u postmodernoj teoriji “postaje [...] seksi, glamurozan, interesantan” i da su "nomadizam i dijasporizam postali pomodni izrazi u intelektualnom diskursu " jer konotiraju "prednosti nestabilnosti, marginalnosti, odsustva i autsajderstva ". Ali Hoffman nas upozorava da su privlačnost i glamur imigracije praćeni sa mnogo bola i gubitka.
Tako, kao i mnogi drugi noviji imigranti koji su došli u ovu zemlju kao odrasli ljudi, živim svoja dva života, i to radim i konsekutivno (prvo sam živio tamo, a sada živim ovdje) i simultano (iako sada živim ovdje, mentalno živim i tamo). Živim dva života po cijeni jednog, a to, trgovačkim rječnikom, nije loša pogodba. Ali čak sam i u Bosni živio dva života na neki način: jedan je bio moj svakodnevni, "pravi" život, a drugi je bio moj profesionalni život, koji je bio usmjeren ka Americi. Nekada sam posmatrao Ameriku iz Bosne; sada posmatram Bosnu iz Amerike, dok u čitanju, istraživanju i pisanju prelazim sa američkih studija na balkanske studije. Nekada sam bio bosanski amerikanista; ovdje postajem američki bosnista. Uvijek je uzbudljivije proučavati ono što je udaljeno. Ali u drugom smislu, moja praktična, predavačka karijera je ostala ista, sem ove razlike: ranije sam predavao engleski Bosancima; sada ga predajem izvornim govornicima.
Što duže živim u Americi, moje dvije zemlje-ili života- počinju da se spajaju i prepliću; to jest, moja nova zemlja sve više počinje da izgleda kao moja stara zemlja. Stvari i događaji ovdje, kao i moj stav prema njima, postaju déjà vu. Pitam se da li je to psihološka varka ili proces istinskog prilagođavanja. Šta, ili ko se promijenio? Ja? Moje sjećanje na staru zemlju? Nova zemlja? Sve navedeno? Izgleda da je istina da se ljudska priroda i priroda stvari pokažu ispod površnih razlika: kako vrijeme prolazi i kako novina i romantična slika o Americi blijede, vidim i doživljavam ovdje više toga što me podsjeća na stari život. Dvije zemlje postaju slične u dubljem, univerzalnom smislu – što je i utjeha i razočarenje.
Iz Arhiva BUKE
Original u EUROZINE
Prevela i prilagodila Milica Plavšić
Za Omera Hadžiselimovića,biti imigrant u SAD znači iskusiti i nazadovanje i podmlađivanje. Konstantno “prevodeći” između svog starog i novog života, ipak smatra da na nekom dubljem nivou razlike počnu iščezavati.
Kada postanete imigrant, ili ste izgubili ili ste na putu da izgubite mnogo toga: svoju zemlju, svoj jezik, svoju kulturu, svoje prijatelje. Međutim, i dobijete mnogo toga: novu zemlju, nove spoznaje, novo iskustvo, a možda i nove prijatelje. Zbog napetosti između izgubljenog i dobijenog – ili između minusa i plusa na vašem životnom računu–imate osjećaj kao da živite dva života, jedan koji ste ostavili iza sebe, i drugi koji trenutno živite. Niste u potpunosti napustili stari život, niti ste u potpunosti prihvatili novi.
Kada sam sa porodicom stigao u Ameriku, ne samo da smo promijenili kontinent već cijeli svijet, a to je uvijek praćeno teškoćama. Bilo mi je teško uprkos činjenici da je moj profesionalni život duboko povezan sa zemljom u koju smo imigrirali: Bio sam profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Sarajevu, i moja akademska oblast su bile američke studije, izučavanje Sjedinjenih Američkih Država. Na mojim predavanjima u Sarajevu, nastojao sam da objasnim američku kulturu i istoriju sebi i svojim studentima – težak zadatak u oba slučaja – ali mi se dopadao stalni izazov poređenja američke kulture sa vlastitom. Moj pristup se sastojao iz toga da uvrstim materijal iz istorije, književnosti, umjetnosti, jezika, geografije, antropologije, i svega drugog iz čega bi se mogla vidjeti i razumjeti suština Amerike.
Uvijek me je fasciniralo koliko se Amerika razlikuje od mog dijela svijeta da sam dugo o njoj mislio kao o nečemu neobičnom i egzotičnom – s njenim artefaktima, sportovima, obrazaca ponašanja, od malih stvari do velikih. Ova neobičnost Amerike je bila, siguran sam, ono što me privuklo američkim studijama. Jedne prilike sam sastavio katalog uočljivih razlika koje neko ko dolazi iz jugoistočne Evrope primjećuje u Sjedinjenim Državama: prozori koji se otvaraju prema gore i prema dolje, kao giljotina, a ne otvaraju se prema unutra, okrugle ručke na vratima umjesto kvake; mreže na vratima i prozorima; voda u klozetskim šoljama; drugačije ploče na električnom šporetu; različite mjerne jedinice i veličine; različit napon struje; više statičkog elektriciteta; fontane sa pijaćom vodom; relativno odsustvo duvanskog dima; sportovi kao što je ragbi i bejzbol; prazne ulice; travnjaci ispred kuća (i kosilice, koje daju tipičan, neizbježan američki zvuk, za razliku od, na primjer, jednako neizbježnog zvuka kojim se u Evropi označava puni sat na radiju); tapete sa gustim šarama za razliku od laganih šara ili praznih tapeta; zidni kalendari umotani u celofan i nalik na stare LP albume; skraćena imena radio stanica; kraći ali širi papir za štampanje.
Postati imigrant kada ste već odrasla osoba (recimo, srednjih godina ili stariji) je naročito teško jer vaš prethodni život ometa onaj imigrantski na mnogo neočekivanih načina. Tako se moja dva života, onaj u Bosni (ili bivšoj Jugoslaviji), i ovaj drugi ovdje, u Americi, konstantno sudaraju, i ja uvijek upoređujem svoje dvije zemlje, uvijek “prevodeći” iz jedne u drugu. To naravno važi i za moju jezičku situaciju, moj lingvistički identitet, jer uvijek nešto prevodim između svog maternjeg jezika i engleskog. “Prevodim” između svoja dva života i na druge, možda manje značajne načine. Evo nekoliko primjera, još uvijek moram stati da razmislim da li se datum kao npr. 08.06.06 odnosi na 6. avgust ili 8. juni (kao što bi bilo u Evropi), ili da li se Dan sjećanja ili Praznik rada slavi u maju (pošto je u drugim dijelovima svijeta Praznik rada većinom 1. maj), ili koliko je neko visok kada se mjeri stopama i inčima, ili koliko je 98°F, često još toplije zbog vlažnosti vazduha, u stepenima celzijusa, i da li se može porediti sa bilo čim iz mog ranijeg iskustva (ne može).
Čim postanete imigrant, sve se bespovratno promijeni oko vas: prostor, priroda, vrijeme, ljudi– čak i vrijeme. Ovo posljednje – vrijeme – se okrene protiv vas: u novoj zemlji i u novom životu, uvijek ste u zaostatku; želite da budete u toku sa dešavanjima, da budete ukorak sa drugim ljudima jer se toliko toga desilo kada vi niste bili tu. Očajno su vam potrebne sve moguće praktične informacije, tako da stalno postavljate pitanja, a zbog toga se uglavnom osjećate neupućeni, u zaostatku i neprilagođeni. Američko društvo je zatvorenije u onom fundamentalnom informativnom smislu: kao novajlija, nećete saznati stvari o ljudima (pojedincima, njihovom privatnom životu i odnosima moći među njima) tako lako kao drugdje. U Americi, u tom smislu, osjećate da ljudi generalno ne znaju mnogo jedni o drugima, da desna ruka ne zna šta lijeva radi, takoreći. Ali, začudo, zbog ovog stanja neznanja u kojem se nađete, takođe se osjećate mlađe, kao mlada osoba koja postavlja osnovna pitanja, i daje vam osjećaj novog početka, učenja i istraživanja,osjećaj inicijacije. A to što počinjete od nule vas drži budnim.
Za razliku od toga, kada ponovo posjetite staru zemlju, uprkos promjenama koje vidite, vaše lično vrijeme kao da je stalo onog trenutka kada ste otišli, jer se sjećate tamošnjeg života koji je sada trajno fiksiran u vašem sjećanju. Tamo ste vi onaj stari (ili barem tako zamišljate) jer niste proživjeli promjene koje su se tu desile. I tako vas vaši stari prijatelji, poznanici i rođaci vide – kao onog starog; šta raditi i kako živite u novoj zemlji ih zapravo i ne zanima – gotovo da ne postoji znatiželja u vezi sa vašim novim životom. Iz praktičnih razloga, vi ste za njih nestali. Istinski ste "otišli na zapad ", kako kaže stara izreka: "otići na zapad " je u Americi bila metafora za umiranje. I pitate se da li su ljudi oduvijek bili tako samodovoljni ili su takvi postali samo u odnosu sa vama.
Imigranta, psihološki, vuče nazad prema kući sila sjećanja, što je velika interferencija (smetnja) i nešto što tvrdoglavo naseljava njen ili njegov novi svijet. Interferencija je takođe lingvistički termin koji opisuje prepreke koje vam postavlja vaš maternji jezik kada nastojite naučiti strani jezik – uvijek vam stoji na putu, vuče vas nazad, otežava vam usvajanje neobičnih novih zvukova i redoslijeda riječi, na primjer) Ovo sjećanje na stare stvari kod mene često započne kao vizuelna predstava, kao slike; tako, na primjer, kada gledam jezero Mičigen, koje je blizu mjesta gdje sada živim, moja podsvijest se usmjeri prema Jadranskom moru, velikoj i dobro poznatoj vodenoj masi iz mog prošlog života i zemlje, ili kada vidim tamno plave oblake kako se nakupljaju na ovdašnjem horizontu, na ravničarskom srednjem zapadu, često mi se učine kao planine u daljini, kao one što okružuju moj rodni grad. Ovdašnje visoke stambene zgrade, sa identičnim malim balkonima, ukazuju na tijesne stanove, zgrade koje nikad nisam cijenio kao arhitekturu evociraju uspomene na staru zemlju, osjećaj zajedništva i bliskosti među ljudima. I – što je možda najčudnije – kada namirišem dim iz cigarete, što je mnogo rjeđe nego u staroj zemlji, a inače ne podnosim pušenje, to me istog trenutka vrati u staru zemlju i moj raniji život.
Sve ovo je, naravno, nostalgija, taj stalni pratilac imigrantskog života. Iako se radi o univerzalnom ljudskom osjećanju, nostalgiju je teško precizno definisati, a to potvrđuje interesantna lingvistička činjenica: ovaj koncept se različito koristi u različitim jezicima. Riječ nostalgija, kako nas Milan Kundera podsjeća, potiče od grčke riječi nostos (povratak) i algos (patnja) – otuda, patnja zbog nemogućnosti povratka. Ali njeni različiti oblici i nijanse u značenju su mnogobrojni u evropskim jezicima (i ne koriste svi isključivo grčku riječ), opisujući čežnju za domom, bol zbog odsustva, usamljenost ili neznanje o dešavanjima u domovini (španski añoranza, añorar – od lat. ignorare).
Zbog udaljenosti i doživljene promjene, imigrantu se dom čini boljim i slađim nego što uistinu jeste, dobijajući novu, veću vrijednost. Ovaj osjećaj se može javiti kada se vratite u svoju staru zemlju: kada sam u svom rodnom gradu Sarajevu u kratkoj posjeti, miris vazduha u ljetnoj noći me opija i ne može se porediti ni sa čim u Americi, i ona brda obrasla borovinom izgledaju ljepše nego ikad prije sada kad živim negdje drugo. Ali nostalgija je ponajviše osjećaj da vam nedostaju ljudi, oni sa kojima sam radio, živio i dijelio referentni okvir. Nedostaje mi gradski život Sarajeva, njegov specifični smisao za humor, njegova ironija, i blaga i oštra, i njegova otvorenost ka svijetu. (Ali većina toga je svakako uništena nedavnim ratom, tako da moja nostalgija u ovom slučaju nije samo geografska već i istorijska – čežnja za prošlošću, što je još jedna vrsta nostalgije. Bosna, za mene, postaje zemlja sjećanja, da posudim frazu kojom Denis de Rougemont's opisuje Evropu –"la patrie de la mémoire.")
Nostalgija je, iako stvarno osjećanje, takođe prijatna laž. "Koliko nam lijepa mora biti naša zemlja kada se gleda i osjeća izvana!" piše španski pisac Miguel de Unamuno. Jedan drugi pisac, dobitnik Nobelove nagrade V.S. Naipaul, nudi u svom romanu Zavoj na rijeci, praktičan lijek za nostalgiju – a to je često putovanje avionom:
Avion je sjajna stvar. Još uvijek ste na jednom mjestu kada stignete na drugo. Avion je brži od srca. Stižete brzo i odlazite brzo. Ne žalite previše. [...] Možete se vratiti mnogo puta na isto mjesto. Prestajete žaliti za prošlošću. Vidite da je prošlost nešto što postoji samo u vašem umu, da to ne postoji u stvarnom životu. Gazite po prošlosti, gnječite je. U početku je to kao gaženje po bašti. Na kraju ipak samo gazite zemlju.
Apsolutno putovanje, čini se, apsolutno uništava nostalgiju. U ovom slučaju, dvojnost imigrantskog života uistinu postaje stvarnost, i možda ne tako bolna: dva života se mogu živjeti gotovo simultano, ne konsekutivno. Ali ovaj lijek za nostalgiju – često putovanje avionom – zna biti skupo. Samo bogatiji ga mogu priuštiti. Poznajem jednu Sarajku koja živi u Sjedinjenim Državama i često leti kući vikendom, u posjetu majci i na bosansku hranu. To je zasigurno drugačije iskustvo egzila od, na primjer, onog što su mnogi Jevreji koji su izgnanii iz Španije 1492. iskusili u Bosni, gdje su generacijama čuvali ključeve svojih kuća, nadajući se povratku; mnoge porodice su generacijama čuvale ključ i svoju vjeru, španski jezik i svoje pjesme.
Postoje i drugi lijekovi za nostalgiju i nedaće imigrantskog života pored čestih letova kući – ili bacanja starog ključa od kuće. Jedan je vrijeme, koje liječi sve, kao što znamo, a drugi je imigrantov svjestan napor da prihvati novi život onako kako dolazi, racionalno i pozitivno, kao što ljudi u ovoj zemlji vole reći – pozitivno je velika riječ koja odražava američki kulturalni optimizam, barem sve do nedavne ekonomske krize. Slično tome, imigrantova glavna dilema – kako postići podnošljiv balans između dva života, balans između gubljenja sebe u novoj kulturi i izdvajanja iz nje – se često riješi na prirodan način: i zadržavanjem i prihvatanjem, zadržavanjem starih načina koje želiš ili možeš zadržati, i prihvatanjem novih načina koje želiš ili možeš prihvatiti. Amerika, sa svojim slobodama, je oduvijek bila dobra u tome, dozvoljavajući toliko slobode u privatnom životu ljudi, za neke se to odnosi na religiju, jezik i druge lične sklonosti, ili njegovanje “neameričkih” aktivnosti kao što je poslijepodnevni drijemež. U mojoj porodici smo zadržali naš jezik, ali naravno koristimo engleski sa drugima i van kuće, i ne vidimo problem u tome. Ne vidimo problem u tome da započnemo rečenicu na bosanskom i završimo je na engleskom, ili obrnuto. Upoteba dva jezika je zasigurno prednost, koja se ogleda i u tome što na taj način vježbamo mozak. (To vam takođe omogućava da tračate druge ljude u njihovom prisustvu.) Takođe, ja koristim oba jezika kada se predstavljam i kažem svoje ime, jer morate koristiti dva glasovna sistema kada to radite – engleski i bosanski/hrvatski/srpski. Možete zamislite kakav izazov predstavlja moje prezime ljudima sa kratkotrajnom pažnjom. Paradoksalno, moje prezime, koje izgleda zastrašujuće na papiru, tigar od papira, može se lakše izgovoriti na engleskom nego moje ime, koje je komplikovanije jer nije u skladu sa engleskom fonetikom.
To je vedrija strana, ali egzil vam donosi i mnogo nevolja (život vas stavi gdje vam je mjesto – ili to učini Amerika), ali vam takođe ponudi određene nagrade, duplu perspektivu i svjež uvid, kao što reče pisac Edward Said; nudi vam mjesto na margini nove kulture, gdje imate priliku da vidite više od onih u centru, to jest, izvornih pripadnika te kulture. To mjesto na margini vam takođe daje određenu slobodu i mogućnost samospoznaje. Poljsko-američka spisateljica Eva Hoffman, i sama imigrantkinja, ide čak dalje od Saida kada primjećuje da egzil u modernim vremenima, i u postmodernoj teoriji “postaje [...] seksi, glamurozan, interesantan” i da su "nomadizam i dijasporizam postali pomodni izrazi u intelektualnom diskursu " jer konotiraju "prednosti nestabilnosti, marginalnosti, odsustva i autsajderstva ". Ali Hoffman nas upozorava da su privlačnost i glamur imigracije praćeni sa mnogo bola i gubitka.
Tako, kao i mnogi drugi noviji imigranti koji su došli u ovu zemlju kao odrasli ljudi, živim svoja dva života, i to radim i konsekutivno (prvo sam živio tamo, a sada živim ovdje) i simultano (iako sada živim ovdje, mentalno živim i tamo). Živim dva života po cijeni jednog, a to, trgovačkim rječnikom, nije loša pogodba. Ali čak sam i u Bosni živio dva života na neki način: jedan je bio moj svakodnevni, "pravi" život, a drugi je bio moj profesionalni život, koji je bio usmjeren ka Americi. Nekada sam posmatrao Ameriku iz Bosne; sada posmatram Bosnu iz Amerike, dok u čitanju, istraživanju i pisanju prelazim sa američkih studija na balkanske studije. Nekada sam bio bosanski amerikanista; ovdje postajem američki bosnista. Uvijek je uzbudljivije proučavati ono što je udaljeno. Ali u drugom smislu, moja praktična, predavačka karijera je ostala ista, sem ove razlike: ranije sam predavao engleski Bosancima; sada ga predajem izvornim govornicima.
Što duže živim u Americi, moje dvije zemlje-ili života- počinju da se spajaju i prepliću; to jest, moja nova zemlja sve više počinje da izgleda kao moja stara zemlja. Stvari i događaji ovdje, kao i moj stav prema njima, postaju déjà vu. Pitam se da li je to psihološka varka ili proces istinskog prilagođavanja. Šta, ili ko se promijenio? Ja? Moje sjećanje na staru zemlju? Nova zemlja? Sve navedeno? Izgleda da je istina da se ljudska priroda i priroda stvari pokažu ispod površnih razlika: kako vrijeme prolazi i kako novina i romantična slika o Americi blijede, vidim i doživljavam ovdje više toga što me podsjeća na stari život. Dvije zemlje postaju slične u dubljem, univerzalnom smislu – što je i utjeha i razočarenje.
Iz Arhiva BUKE
Original u EUROZINE
Prevela i prilagodila Milica Plavšić
Tuesday, February 21, 2012
Cenzus i porez
http://www.cbc.ca/news/canada/story/2012/02/08/census-2011-main.html
Po novom cenzusu dve trecine porasta stanovnistva od 2006 ( 2 miliona ljudi) cine uvezeni emigranti.
Podaci pokazuju da Ontario gubi skilled worker profesionalce dok je Alberta udvostrucila priliv istih, Saskacevan takodje.Sve vise Kanadjana se seli na zapad u potrazi za poslovima tako da je Kalgari trenutno grad sa najvecim rastom sto se tice firmi i poslova.
http://www.cbc.ca/news/interactives/cp-census/
http://www.montrealgazette.com/technology/Census+Canada+growth+rate+leads+population+hits+million/6119664/story.html
Gledala sam i reportazu gde se ljudi u Kalgariju zale na jeziv nedostatak stanova i ogromne cene smestaja pa ko ide tamo neka se dobro informise o cenama i mogucnostima da se ne bi neprijatno iznenadio...
Sada je vreme predaje papira za obracun poreza,
izmedju ostalog imate pravo da trazite povracaj poreza ako vam deca idu na neki sport ili umetnost, za selidbu zbog posla, i na nezaposlenog supruznika itd vise o tome kad dodje vreme za to mozete naci ovde.
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/txnf/menu-eng.html
i ovde naravno
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/t1gtrdy/menu-eng.html
Lepo vreme nas prati i dalje, minus skoro da i nismo imali.Igralista su vikendom puna, klizalista takodje, ove godine nismo ni osetili tu kanadsku zimu :)
Zbog nasih cestih selidbi pocinjem pomalo da se osecam ko onaj mujo u kanadi :) ali ne mogu da kazem da mi ne prija, i redovno sam besna kada cujem da su cene u GTA opet skocile...ovaj put za 12%, iskreno ta gramzivost i bezobrazluk trgovaca tj preprodavaca nekretnina me toliko nervira da potajno zelim da im taj naduvani balon cena pukne u facu.
Jedna soba za 300.000 $ je ludilo, za te pare predjite mapu ruralnog ontarija i naci cete vile sa imanjem...ali one nisu u GTA.
Ljudi se snalaze tako sto kupe kucu za milion i onda iznajmljuju podrum za 1000 dolara, sto podize cene stanovima jer podrumi su uvek najjeftinij i najgori po meni nacin stanovanja, desava se ne retko da su bucni i hladni iako izgledaju lepo na oko, a nikad ne znate kakav je vlasnik kuce...Ali sa ustaljenim prilivom od 100.000 ljudi godisnje ne verujem da ce nedostajati ovcica za sisanje.
u svakom slucaju GTA je mesto gde imate jezero, plaze, sume i ski centre sve na pola sata od grada i vrlo je lepo i sredjeno, ima posla i ulaze se u grad, jednino je skolstvo pretrpano sto se oseti posebno po vrticima zbog ogromnog priliva imigranata, da se ne ponavljam stalno :)
Moram jos da vidim i Otavu o kojoj svi poju hvalospeve da joj Toronto nije ni do kolena :)))))
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=02&dd=19&nav_id=583893
Po novom cenzusu dve trecine porasta stanovnistva od 2006 ( 2 miliona ljudi) cine uvezeni emigranti.
Podaci pokazuju da Ontario gubi skilled worker profesionalce dok je Alberta udvostrucila priliv istih, Saskacevan takodje.Sve vise Kanadjana se seli na zapad u potrazi za poslovima tako da je Kalgari trenutno grad sa najvecim rastom sto se tice firmi i poslova.
http://www.cbc.ca/news/interactives/cp-census/
http://www.montrealgazette.com/technology/Census+Canada+growth+rate+leads+population+hits+million/6119664/story.html
Gledala sam i reportazu gde se ljudi u Kalgariju zale na jeziv nedostatak stanova i ogromne cene smestaja pa ko ide tamo neka se dobro informise o cenama i mogucnostima da se ne bi neprijatno iznenadio...
Sada je vreme predaje papira za obracun poreza,
izmedju ostalog imate pravo da trazite povracaj poreza ako vam deca idu na neki sport ili umetnost, za selidbu zbog posla, i na nezaposlenog supruznika itd vise o tome kad dodje vreme za to mozete naci ovde.
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/txnf/menu-eng.html
i ovde naravno
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/t1gtrdy/menu-eng.html
Lepo vreme nas prati i dalje, minus skoro da i nismo imali.Igralista su vikendom puna, klizalista takodje, ove godine nismo ni osetili tu kanadsku zimu :)
Zbog nasih cestih selidbi pocinjem pomalo da se osecam ko onaj mujo u kanadi :) ali ne mogu da kazem da mi ne prija, i redovno sam besna kada cujem da su cene u GTA opet skocile...ovaj put za 12%, iskreno ta gramzivost i bezobrazluk trgovaca tj preprodavaca nekretnina me toliko nervira da potajno zelim da im taj naduvani balon cena pukne u facu.
Jedna soba za 300.000 $ je ludilo, za te pare predjite mapu ruralnog ontarija i naci cete vile sa imanjem...ali one nisu u GTA.
Ljudi se snalaze tako sto kupe kucu za milion i onda iznajmljuju podrum za 1000 dolara, sto podize cene stanovima jer podrumi su uvek najjeftinij i najgori po meni nacin stanovanja, desava se ne retko da su bucni i hladni iako izgledaju lepo na oko, a nikad ne znate kakav je vlasnik kuce...Ali sa ustaljenim prilivom od 100.000 ljudi godisnje ne verujem da ce nedostajati ovcica za sisanje.
u svakom slucaju GTA je mesto gde imate jezero, plaze, sume i ski centre sve na pola sata od grada i vrlo je lepo i sredjeno, ima posla i ulaze se u grad, jednino je skolstvo pretrpano sto se oseti posebno po vrticima zbog ogromnog priliva imigranata, da se ne ponavljam stalno :)
Moram jos da vidim i Otavu o kojoj svi poju hvalospeve da joj Toronto nije ni do kolena :)))))
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=02&dd=19&nav_id=583893
Tuesday, January 31, 2012
Bolje spreciti nego leciti...
Obicno me kritikujete kada gundjam o losim stvarima na koje cete naici, hteli ili ne dolaskom ovamo.Zato cu pustiti nekog drugog da to radi umesto mene,Ovaj sajt uzmite sa zrnom soli, mogu samo da vam kazem da je recimo ovaj clanak za nas ispao tacan
http://www.dsc-gc.com/bills.php
vec nekoliko puta smo se svadjali zbog stvari koje su nam naplatili a da ih nismo trazili ili nemamo pojma nasta misle na racunu,pogotovo sa bellom,
ovo je cinjenica takodje i ja sam sa losom dijagnozom cekala 2 meseca na pregled a to je jos i brzo...a u ER cete cekati od 3 do 6 sati na hitan pregled, mada su bolje sanse u walk in klinikama u njima u proseku cekam 5 minuta ali ne rade sve preglede.
http://www.dsc-gc.com/medical.php
I ovo je istina...
http://www.dsc-gc.com/adopt.php
i ovo je istina jel...otprilike 99% pocne u nekoj fabrici na traci pa dokle izguraju...
http://www.dsc-gc.com/afterarrival.php
za ostalo nisam sigurna, ali eto cisto da upozorim na neke "sitnice" koje je mozda moguce preduprediti...i pokusati izbeci ako je moguce.
http://www.dsc-gc.com/bills.php
vec nekoliko puta smo se svadjali zbog stvari koje su nam naplatili a da ih nismo trazili ili nemamo pojma nasta misle na racunu,pogotovo sa bellom,
ovo je cinjenica takodje i ja sam sa losom dijagnozom cekala 2 meseca na pregled a to je jos i brzo...a u ER cete cekati od 3 do 6 sati na hitan pregled, mada su bolje sanse u walk in klinikama u njima u proseku cekam 5 minuta ali ne rade sve preglede.
http://www.dsc-gc.com/medical.php
I ovo je istina...
http://www.dsc-gc.com/adopt.php
i ovo je istina jel...otprilike 99% pocne u nekoj fabrici na traci pa dokle izguraju...
http://www.dsc-gc.com/afterarrival.php
za ostalo nisam sigurna, ali eto cisto da upozorim na neke "sitnice" koje je mozda moguce preduprediti...i pokusati izbeci ako je moguce.
Friday, January 27, 2012
Mix 'n' match
Kao sto rekoh, postovi ce se prorediti jer ja imam vise obaveza i malo sam u frci a na moju zalost i komp mi polako riknjava u zadnje vreme, doduse izgurao je dobrih 5 godina tako da je za laptop vec "mator" :)
Ulaskom u ovu godinu ulazim u drugu godinu boravka ovde.
Napisala sam ranije da je potrebno oko 2 do 3 meseca da se naviknemo na novu sredinu, e pa dodala bih da je potrebno oko 2 godine da zaboravimo staru...Kada nisam u dodiru sa desavanjima tamo (a stvarno nisam) kada ramisljam o zivotu i buducnosti ovde, ponekad u nervozi oko neke situacije cujem sebe da govorim da je tamo ( kada je u pitanju ta stvar) bilo bolje i sama sebe prenerazim...Znam da posle godinu dana svi imigranti koji slete nestanu sa foruma i ostalih "drustvenih" stranica,znam i zasto, iskreno i mene ponekad smara da pisem na blogu, imam osecaj da sam isrpla teme i ispala iz tokova novih imigracionih pravila, nemam nikakve motivacije niti potrebe da to pratim vise, manje vise smo vec "stari" imigranti i jedino jos cekamo drzavljanstvo, ostalo je sve nekako tu.
Nas zivot se ovde razvija takvom brzinom da smo isto tako brzo zaboravili da za 2 godine tamo ne bismo mrdnuli sa mesta, a mozda i koji korak unazad...LJudski mozak je jako cudna stvar, iako imam odvratnu naviku da do detalja pamtim lose stvari i situacije, od kad se bebac rodio i od kad smo dosli desava mi se upravo suprotno, jako brzo zaboravljam kako izgleda zivot drugde.
Kanada te razmazi, iako to ne primetis i mnogi se mozda nece sloziti sa mnom. Zivot ucini da zaboravis.
I da neko ne bi upao u trip da sam nostalgicna ( ne daj boze), samo pravim uvod u to kako otprilike izgleda zivot kada vise ne moras da razmisljas o gubitku posla, krizi i politici.
Umesto da brine o tome da li cemo ostati gladni na ulici i bez buducnosti, moj dragi brine o tome koji smer u svom polju bi mu najvise odgovarao, uci za ispit i razmislja u kom gradu bi mogli da zivimo posle Londona, i kakvu nekretninu zeli jednog dana, i koliko bi voleo da ima vecu sledecu satnicu...Zabavlja me njegov novosteceni optimizam :), zato mu udaram kontru svojim pesimizmom ponekad ( ali samo sale radi, oni koji me znaju ne bi me nazvali pesimistom samo opreznom), ne volim da dizem ocekivanja unapred da se ne bih jaakoo razocarala kasnije, kanadski optimizam se ponekad sudara sa mojim realizmom ( ali ja sam odrasla u drugacijem svetu sa drugom vrstom vaspitanja i iskustva).Nazalost i njima se to nekad obije o glavu, kao ovde u Londonu sa tom fabrikom koja ih je izbacila na ulice, jos uvek setaju oko kapija u neverici da su izgubili poslove, novac a slede i kuce...nisu verovali da moze nesto lose da im se desi ako ne prihvate manje satnice.
Dakle, da se vratim na temu, kako to izgleda skoro 2 godine kasnije.
Zivimo u kuci (townhouse) koju rentamo za oko 850 $,parking 25$, placamo sami svoje racune za struju od 50 do 70 $ i plin od 70 do 100 $ zavisno od grejne sezone, ako slucajno uplatimo vise vracaju nam u avgustu kada rade reviziju, na gorivo nam odlazi 300$ mesecno na hranu i ostalo oko 1000.Sve u svemu, trosimo negde izmedju 2500 i 3000 mesecno u zavisnosti od toga koliko putujemo okolo i sta kupujemo.Ne stedimo puno ni na cemu jer smo shvatili da cemo sacekati malo sa kupovinom nekretnine iz 3 razloga, jedan je -relativno smo novi i jos uvek na jednoj plati pa nam banke bas ne nude povoljne hipoteke, drugi je planiramo jos da se selimo a nema svrhe da kupujemo nesto da bismo ziveli tu 6 meseci i onda opet prodavali...i treci je licne prirode.
Slazem se sa svima ovde koji nam savetuju kupovinu kao najlogicniji sledeci korak, ali i dalje mislim da je na nama konacna odluka kad, sta, kako i gde.
Prvih par meseci u Kanadi su nam prosli u magli odusevljanja i straha, jurnjavi za poslom i novcem i jezivoj stednji, prva godina u Kanadi je izgledala slicno, sa vrlo malo mira i vremena za nas i puno osvrtanja i stednje, od kad smo se preselili ovde sve se promenilo, imamo vise vremena za nas, vise slobodnih dana i praznika i manje stedimo.
Shvatili smo neke stvari, obozavam optimiste koji zadnjih 10 godina prognoziraju da ce cene nekretnina pasti u Torontu... :)keep dreaming.
Razgovori sa prijateljima i poznanicima se svode na to ko je gde bio, ko je sta kupio, kakvu hranu pripremamo i gde su najbolje namirnice, gde se nesto moze naci povoljnije i tako...i koja mesta ko planira da poseti na leto. Mogu da zamislim kako je odsecen covek od one stvarnosti koju je napustio tamo posle jos vise godina provedenih ovde.
Priznajem da nemam apsolutno pojma sta se tamo desava ili ne desava, kako se zivi i ostalo, koji su aktuelni skandali...izgubila sam sve teme za razgovor sa ljudima odande jer odavno nisam u toku sa desavanjima :)
Mozda cu postati jedna od onih koja poseti srbiju posle 10 godina sa gomilom para i odusevi se kako je tamo super provod i zivot hehhehe, salu na stranu mislim da bih se sita isplakala da mi neko kaze da moram da putujem u tom pravcu u skorije vreme.
Neko je poslao vrlo lep link, pa evo
http://www.emedjimurje.hr/obrazovanje/zasto-sam-odlucila-reci-zbogom-hrvatskoj
Neverovatno mi je i sad kako se ta dva naroda povremeno mrze iako su prosli isto i sad su u istoj situaciji, i drago mi je sto se to ovde ne oseca, ili bar ja nikad nisam osetila.
Trazim vrtic za klinca, liste su od par meseci do godinu za full time, to mu dodje svaki dan od ujutru do 5 ili 6 popodne, part time je 1 ili 2 dana u nedelji i mislim da ima mesta bar ovde gde sam gledala.Vrtici po Londonu su ok, ima kuvane hrane i uzine, neki imaju i prevoz a cene su od 700 do 1000 za full time zavisno od uzrasta, u Torontu vecina vrtica ne nudi rucak i cene su od 1200 pa navise...opet zavisi sta i gde nadjes jer obicno nema mesta.Grad London ima svoj program za subsity pa ne mogu da se prijavim pre nego pocnem da radim, opet za razliku od Toronta gde mozete da se prijavite i ako samo trazite posao.
Da odgovorim na pitanje
Sto se opcija za obrazovanje tice, zavisno od grada u kom se smestite imate uglavnom jedan ili 2 koledza u manjim gradovima i gomilu u vecim, svaki od njih ima svoje cene i svoje programe tako da je jedini nacin pregledati sve kurseve, cenovnik i ostalo i videti sta vam odgovara,
dalje neki koledzi ce priznati jednacenje ili transfer iz drugih zemalja preko dve institucije koje to rade World Education Services ili WES u Torontu i Icas http://www.icascanada.ca/home.aspx
ali to morate proveriti i ispregovarati sa koledzom i sluzbama licno pri upisu.
Savetujem svima da maksimalno koriste usluge emigrantskih organizacija,koje su besplatne, znatno cete olaksati sebi jer ce vam reci na sta sve imate pravo, npr studentski kredit , zajam, pomoc itd
https://osap.gov.on.ca/OSAPPortal/en/PostsecondaryEducation/OSAP/WhatisOSAP/WhatAidProgramsAreAvailable/index.htm
evo jos jednog korisnog sajta
http://www.ontariocolleges.ca/FindProgram
Trenutno koristim pomoc organizacije Access u Londonu, ali koliko znam imaju kancelarije i u Torontu,
http://www1.toronto.ca/wps/portal/toronto/landing?vgnextoid=d4851b3cf98d1310VgnVCM1000003dd60f89RCRD&vgnextfmt=default
http://triec.ca/
http://www.ontarioimmigration.ca/en/after/index.htm
Ako vec nemate pojma sta vam se desava i niko oko vas ne zna nista vise da vam kaze, lepo put pod noge u par organizacija koje drzava debelo placa da bi vam dali dragocene informacije i pomogli ako mogu, osim toga pri nekim imate kurseve jezika i vrtice za imigrante i obavesteni su o uslovima za zaposljavanje/studiranje kada su emigranti u pitanju, vecina njih radi svoj posao kako treba, mene je YMCA u Kiceneru odusevila, tamo smo vakcinisali klinca dok nismo imali kartone i zdravstveno, vodili ga kod zubara i stvarno su nam podigli moral.
Sto se zdravstvenog tice,
prva 3 meseca niko od nas ga nije imao, koliko znam ni ostali nisu uzimali privatno, malko smo rizikovali :D
Tuzno je kako ni u cemu ne napreduju i uspevaju osim u sportu, i posle svih ovih pobeda sledi rasprodaja igraca...mozda da stave politicare na igralista a sportiste u vladu, bar jednima nesto ide od ruke i srca :)
I za kraj moj omiljeni macak
Ulaskom u ovu godinu ulazim u drugu godinu boravka ovde.
Napisala sam ranije da je potrebno oko 2 do 3 meseca da se naviknemo na novu sredinu, e pa dodala bih da je potrebno oko 2 godine da zaboravimo staru...Kada nisam u dodiru sa desavanjima tamo (a stvarno nisam) kada ramisljam o zivotu i buducnosti ovde, ponekad u nervozi oko neke situacije cujem sebe da govorim da je tamo ( kada je u pitanju ta stvar) bilo bolje i sama sebe prenerazim...Znam da posle godinu dana svi imigranti koji slete nestanu sa foruma i ostalih "drustvenih" stranica,znam i zasto, iskreno i mene ponekad smara da pisem na blogu, imam osecaj da sam isrpla teme i ispala iz tokova novih imigracionih pravila, nemam nikakve motivacije niti potrebe da to pratim vise, manje vise smo vec "stari" imigranti i jedino jos cekamo drzavljanstvo, ostalo je sve nekako tu.
Nas zivot se ovde razvija takvom brzinom da smo isto tako brzo zaboravili da za 2 godine tamo ne bismo mrdnuli sa mesta, a mozda i koji korak unazad...LJudski mozak je jako cudna stvar, iako imam odvratnu naviku da do detalja pamtim lose stvari i situacije, od kad se bebac rodio i od kad smo dosli desava mi se upravo suprotno, jako brzo zaboravljam kako izgleda zivot drugde.
Kanada te razmazi, iako to ne primetis i mnogi se mozda nece sloziti sa mnom. Zivot ucini da zaboravis.
I da neko ne bi upao u trip da sam nostalgicna ( ne daj boze), samo pravim uvod u to kako otprilike izgleda zivot kada vise ne moras da razmisljas o gubitku posla, krizi i politici.
Umesto da brine o tome da li cemo ostati gladni na ulici i bez buducnosti, moj dragi brine o tome koji smer u svom polju bi mu najvise odgovarao, uci za ispit i razmislja u kom gradu bi mogli da zivimo posle Londona, i kakvu nekretninu zeli jednog dana, i koliko bi voleo da ima vecu sledecu satnicu...Zabavlja me njegov novosteceni optimizam :), zato mu udaram kontru svojim pesimizmom ponekad ( ali samo sale radi, oni koji me znaju ne bi me nazvali pesimistom samo opreznom), ne volim da dizem ocekivanja unapred da se ne bih jaakoo razocarala kasnije, kanadski optimizam se ponekad sudara sa mojim realizmom ( ali ja sam odrasla u drugacijem svetu sa drugom vrstom vaspitanja i iskustva).Nazalost i njima se to nekad obije o glavu, kao ovde u Londonu sa tom fabrikom koja ih je izbacila na ulice, jos uvek setaju oko kapija u neverici da su izgubili poslove, novac a slede i kuce...nisu verovali da moze nesto lose da im se desi ako ne prihvate manje satnice.
Dakle, da se vratim na temu, kako to izgleda skoro 2 godine kasnije.
Zivimo u kuci (townhouse) koju rentamo za oko 850 $,parking 25$, placamo sami svoje racune za struju od 50 do 70 $ i plin od 70 do 100 $ zavisno od grejne sezone, ako slucajno uplatimo vise vracaju nam u avgustu kada rade reviziju, na gorivo nam odlazi 300$ mesecno na hranu i ostalo oko 1000.Sve u svemu, trosimo negde izmedju 2500 i 3000 mesecno u zavisnosti od toga koliko putujemo okolo i sta kupujemo.Ne stedimo puno ni na cemu jer smo shvatili da cemo sacekati malo sa kupovinom nekretnine iz 3 razloga, jedan je -relativno smo novi i jos uvek na jednoj plati pa nam banke bas ne nude povoljne hipoteke, drugi je planiramo jos da se selimo a nema svrhe da kupujemo nesto da bismo ziveli tu 6 meseci i onda opet prodavali...i treci je licne prirode.
Slazem se sa svima ovde koji nam savetuju kupovinu kao najlogicniji sledeci korak, ali i dalje mislim da je na nama konacna odluka kad, sta, kako i gde.
Prvih par meseci u Kanadi su nam prosli u magli odusevljanja i straha, jurnjavi za poslom i novcem i jezivoj stednji, prva godina u Kanadi je izgledala slicno, sa vrlo malo mira i vremena za nas i puno osvrtanja i stednje, od kad smo se preselili ovde sve se promenilo, imamo vise vremena za nas, vise slobodnih dana i praznika i manje stedimo.
Shvatili smo neke stvari, obozavam optimiste koji zadnjih 10 godina prognoziraju da ce cene nekretnina pasti u Torontu... :)keep dreaming.
Razgovori sa prijateljima i poznanicima se svode na to ko je gde bio, ko je sta kupio, kakvu hranu pripremamo i gde su najbolje namirnice, gde se nesto moze naci povoljnije i tako...i koja mesta ko planira da poseti na leto. Mogu da zamislim kako je odsecen covek od one stvarnosti koju je napustio tamo posle jos vise godina provedenih ovde.
Priznajem da nemam apsolutno pojma sta se tamo desava ili ne desava, kako se zivi i ostalo, koji su aktuelni skandali...izgubila sam sve teme za razgovor sa ljudima odande jer odavno nisam u toku sa desavanjima :)
Mozda cu postati jedna od onih koja poseti srbiju posle 10 godina sa gomilom para i odusevi se kako je tamo super provod i zivot hehhehe, salu na stranu mislim da bih se sita isplakala da mi neko kaze da moram da putujem u tom pravcu u skorije vreme.
Neko je poslao vrlo lep link, pa evo
http://www.emedjimurje.hr/obrazovanje/zasto-sam-odlucila-reci-zbogom-hrvatskoj
Neverovatno mi je i sad kako se ta dva naroda povremeno mrze iako su prosli isto i sad su u istoj situaciji, i drago mi je sto se to ovde ne oseca, ili bar ja nikad nisam osetila.
Trazim vrtic za klinca, liste su od par meseci do godinu za full time, to mu dodje svaki dan od ujutru do 5 ili 6 popodne, part time je 1 ili 2 dana u nedelji i mislim da ima mesta bar ovde gde sam gledala.Vrtici po Londonu su ok, ima kuvane hrane i uzine, neki imaju i prevoz a cene su od 700 do 1000 za full time zavisno od uzrasta, u Torontu vecina vrtica ne nudi rucak i cene su od 1200 pa navise...opet zavisi sta i gde nadjes jer obicno nema mesta.Grad London ima svoj program za subsity pa ne mogu da se prijavim pre nego pocnem da radim, opet za razliku od Toronta gde mozete da se prijavite i ako samo trazite posao.
Da odgovorim na pitanje
Sto se opcija za obrazovanje tice, zavisno od grada u kom se smestite imate uglavnom jedan ili 2 koledza u manjim gradovima i gomilu u vecim, svaki od njih ima svoje cene i svoje programe tako da je jedini nacin pregledati sve kurseve, cenovnik i ostalo i videti sta vam odgovara,
dalje neki koledzi ce priznati jednacenje ili transfer iz drugih zemalja preko dve institucije koje to rade World Education Services ili WES u Torontu i Icas http://www.icascanada.ca/home.aspx
ali to morate proveriti i ispregovarati sa koledzom i sluzbama licno pri upisu.
Savetujem svima da maksimalno koriste usluge emigrantskih organizacija,koje su besplatne, znatno cete olaksati sebi jer ce vam reci na sta sve imate pravo, npr studentski kredit , zajam, pomoc itd
https://osap.gov.on.ca/OSAPPortal/en/PostsecondaryEducation/OSAP/WhatisOSAP/WhatAidProgramsAreAvailable/index.htm
evo jos jednog korisnog sajta
http://www.ontariocolleges.ca/FindProgram
Trenutno koristim pomoc organizacije Access u Londonu, ali koliko znam imaju kancelarije i u Torontu,
http://www1.toronto.ca/wps/portal/toronto/landing?vgnextoid=d4851b3cf98d1310VgnVCM1000003dd60f89RCRD&vgnextfmt=default
http://triec.ca/
http://www.ontarioimmigration.ca/en/after/index.htm
Ako vec nemate pojma sta vam se desava i niko oko vas ne zna nista vise da vam kaze, lepo put pod noge u par organizacija koje drzava debelo placa da bi vam dali dragocene informacije i pomogli ako mogu, osim toga pri nekim imate kurseve jezika i vrtice za imigrante i obavesteni su o uslovima za zaposljavanje/studiranje kada su emigranti u pitanju, vecina njih radi svoj posao kako treba, mene je YMCA u Kiceneru odusevila, tamo smo vakcinisali klinca dok nismo imali kartone i zdravstveno, vodili ga kod zubara i stvarno su nam podigli moral.
Sto se zdravstvenog tice,
prva 3 meseca niko od nas ga nije imao, koliko znam ni ostali nisu uzimali privatno, malko smo rizikovali :D
Tuzno je kako ni u cemu ne napreduju i uspevaju osim u sportu, i posle svih ovih pobeda sledi rasprodaja igraca...mozda da stave politicare na igralista a sportiste u vladu, bar jednima nesto ide od ruke i srca :)
I za kraj moj omiljeni macak
Tuesday, January 10, 2012
Media= let me change your mind....
Obozavala sam nastavnika sociologije u gimnaziji, cinilo mi se da sve sto govori ima smisla,da svi beznadezni postupci ljudske gluposti kao sto su ratovi i krize nastaju planirano iz necijeg interesa, on je umeo da svaku teoriju zavere najubedljivije objasni kao takvu da jednostavno niste mogli da mu protivrecite jer je covek uvek bio u pravu... kada nam je pricao o teoriji elite koja vlada svetom rekao je jednu stvar koja mi se zauvek urezala u mozak, onaj ko ima informaciju i moc nad njom ima moc nad celim svetom...tada je to zvucalo isuvise prosto ali posle godina i godina gledanja vesti potpuno ga razumem.
Neverovatno je koliko se informacija o nama sakuplja i procesuira, u Americi se preko kartica za kupovinu prati kretanje kupaca po prodavnici da bi im se navodno ponudili kuponi i bolji uslovi kupovine, nasem bankaru je komp analizirajuci nase podatke nedavno javio da mu je vreme da nam ponudi bolju kreditnu karticu sa vise limita, neverovatno je na koji nacin se te informacije koriste i kako se neke bitne za svet zataskavaju, mediji su novo svetsko oruzje za oblikovanje svesti i ponasanja i cini mi se da rade svoj posao sasvim solidno.
Do pre par meseci nismo gledali tv i cinilo mi se da je sve oko mene super, da nigde nema problema i haosa, sada izlozena medijima imam osecaj da je sve oko mene u haosu, a sto je jos gore znajuci kako mirno izgleda svet bez medija imam osecaj da su mediji i njihove teme stvorene tako da ljude drze u konstantnom strahu i tenziji. Svi znaju da ne volim London, ne kao grad vec kao ono sto predstavlja, propadanje ljudi, jos dve fabrike auto industrije su za novu godinu izbacile ukupno 1400 radnika na ulice, svi ti ljudi imaju porodice to znaci da ce bar 3 do 4 puta vise ljudi, zena i dece biti ugrozeno i provesti uzasne praznike ove godine.
Prosle nedelje izgorela su 2 salona za "masazu odraslih", tatto shop i jedan striptiz klub u ratu dve bajkerske bande koja imaju sedista pogodite gde? U Londonu.
Andjeli pakla i Outlaws imaju svoje kancelarije bas ovde, pretpostavljam da to objasnjava toliko droge i haosa okolo.Eto, to dosad nisam znala, hvala medijima sad mi je jos gore.
Naravno na vestima vidim i ono sto nisam videla vezano za kriminal u Torontu, da ga ima kao i svuda.Ono sto me tesi je da Kicener jos nijednom nije bio na vestima, stvarno ima da se vratim tamo :))
Glavna preokupacija medija ovde je cini mi se da u nedostatku nekih senzacionalnih vesti senzacionalisu svaku glupost koliko god mogu, tako da se pola kanade iako ne znaju ni tri evropske drzave da nabroje trese zbog neceg sto mediji nazivaju "evropska situacija" zbog cega ce svi iako nemaju pojma zasto ispastati i ovde...
Velika depresija 20tih i 30tih godina u Americi je imala slican tok samo tada ljudi nisu znali sta ih ceka, ironija je u tome sto je Evropa tada dugovala Americi i polako vracala ekonomiju na mesto posle prvog svetskog rata, vracajuci i dugove, panika na Wall streetu koja je izazvala kolaps srusila je veru ljudi u sistem i oni su ubrzano poceli da gomilaju pare, povlace sredstva i traze dugove nazad, to se kao talas odrazilo u Evropi kada ona nije mogla da namiri obaveze prema Americkim kompanijama koje su trazile ubrzanu otplatu duga...nastala je jedna kula od karata bankrota na oba kontinenta i voila velika depresija.
Danas misle da je kolaps izazvala pohlepa i lose informacije kao i gomila losih politickih procena, hm, nadam se da su nesto naucili iz toga.
Nobelovac koji je predvideo noviju americku krizu Jozef Stiglitz prica o tome u dokumentarcu 1929: How Could We Let it Happen, koji je emitovan na EQHD, televiziji.
Pouceni losim iskustvom iz proslosti analiticari misle da ce se pucanje americkog balona odbiti od Evrope i vratiti ponovo ovamo...
Lepse je ne gledati vesti...svi znaju da je TV uvek u pravu i da nam govori sta i kako da mislimo, iskljucivo samo istinu itd, ali ja sam danas provela 2 sata na igralistu i u parku, i moram priznati poslednji zraci sunca medju zelenim cetinarima u toplo januarsko popodne bili su fantasticni, pravi HD na ekranu neba :))
Kanadski optimisti idu okolo u bermudama i duksevima ali ja ostajem pri svojoj jakni.
Jedna od retkih lepih vesti je izostala sezona gripa zbog prelepog vremena, ovo je jedan od retkih kanadskih januara u plusu i bez snega, nama je lepo ali severne pokrajine ove godine nisu uspele da uspostave ice road i imaju problem sa snabdevanjem namirnicama tamo gde ljudi zavise od zimskih puteva preko jezera.
Zbog promene klime neka bubica se doselila iz USA i napala domace javore, citav ontario sece drva da bi zaustavio zarazu, nazalost stradace i drvece u nasem kraju jer je zarazeno, ljudi su tuzni sto se lokalni simbol gubi i ne znaju kako da sacuvaju drvece, global warming ponovo ...ja se nadam da cemo jos dugo uzivati u prelepim bojama crvenih krosnji javora u jesen.
Kanadski autor (ili bar kaze da jeste) je snimio film o tome zasto se raspala Jugoslavija, slucajno naletela na link pa reko da podelim, ne znam da li vredi nesto, nisam gledala, moracu da ga pogledam.
http://www.weightofchains.com/
To je ukratko ono sto se vrti okolo u medijima.
Sto se emigracije tice, Kanada je privremeno zaustavila program spajanja porodica da bi sredila back log od nekih 165 000 baba i deda koji cekaju da se ujedine sa porodicama, mahom iz kine i indije. Nesrecni zbog tako velikog broja penzionera na listi cekanja uveli su novu vizu za posete koja omogucava rodjacima da ostanu u kanadi 2 godine, caka je u tome sto moraju da imaju placeno zdravstveno osiguranje za celu godinu cije cene variraju od 2 do 4 hiljade dolara, kineska ekipa u torontu je vec organizovala udruzenje koje se buni zbog ovih uslova jer je osiguranje preskupo.Ako ste pratili link sa nekog od prethodnih postova videli ste najavu za ovu novu Super vizu u decembru 2011 za koju niko od nas ne misli da je super...i dalje cemo gledati da rodbini obezbedimo one stare sa nekoliko meseci, sta ces.
Studentima bi mozda ovo bilo zanimljivo
To strengthen the workforce, the Government of Canada has created a new way to immigrate. The Canadian Experience Class attracts the best and brightest students from around the globe and makes it easier for them to stay here.
http://www.cic.gc.ca/english/department/media/multimedia/video/becoming_canadian/students/students.asp
A dotle da vidimo gde bi mogli....
http://shareranks.com/1429,Best-cities-to-live-in-in-Ontario-Canada
http://www.settlement.org/sys/faqs_detail.asp?faq_id=4001230
Za one iz hrvatske kojima ne treba viza da dodju...ili za one koji su spremni da zaginu 2 godine i nauce jezik dobro i rade ovde...
Neverovatno je koliko se informacija o nama sakuplja i procesuira, u Americi se preko kartica za kupovinu prati kretanje kupaca po prodavnici da bi im se navodno ponudili kuponi i bolji uslovi kupovine, nasem bankaru je komp analizirajuci nase podatke nedavno javio da mu je vreme da nam ponudi bolju kreditnu karticu sa vise limita, neverovatno je na koji nacin se te informacije koriste i kako se neke bitne za svet zataskavaju, mediji su novo svetsko oruzje za oblikovanje svesti i ponasanja i cini mi se da rade svoj posao sasvim solidno.
Do pre par meseci nismo gledali tv i cinilo mi se da je sve oko mene super, da nigde nema problema i haosa, sada izlozena medijima imam osecaj da je sve oko mene u haosu, a sto je jos gore znajuci kako mirno izgleda svet bez medija imam osecaj da su mediji i njihove teme stvorene tako da ljude drze u konstantnom strahu i tenziji. Svi znaju da ne volim London, ne kao grad vec kao ono sto predstavlja, propadanje ljudi, jos dve fabrike auto industrije su za novu godinu izbacile ukupno 1400 radnika na ulice, svi ti ljudi imaju porodice to znaci da ce bar 3 do 4 puta vise ljudi, zena i dece biti ugrozeno i provesti uzasne praznike ove godine.
Prosle nedelje izgorela su 2 salona za "masazu odraslih", tatto shop i jedan striptiz klub u ratu dve bajkerske bande koja imaju sedista pogodite gde? U Londonu.
Andjeli pakla i Outlaws imaju svoje kancelarije bas ovde, pretpostavljam da to objasnjava toliko droge i haosa okolo.Eto, to dosad nisam znala, hvala medijima sad mi je jos gore.
Naravno na vestima vidim i ono sto nisam videla vezano za kriminal u Torontu, da ga ima kao i svuda.Ono sto me tesi je da Kicener jos nijednom nije bio na vestima, stvarno ima da se vratim tamo :))
Glavna preokupacija medija ovde je cini mi se da u nedostatku nekih senzacionalnih vesti senzacionalisu svaku glupost koliko god mogu, tako da se pola kanade iako ne znaju ni tri evropske drzave da nabroje trese zbog neceg sto mediji nazivaju "evropska situacija" zbog cega ce svi iako nemaju pojma zasto ispastati i ovde...
Velika depresija 20tih i 30tih godina u Americi je imala slican tok samo tada ljudi nisu znali sta ih ceka, ironija je u tome sto je Evropa tada dugovala Americi i polako vracala ekonomiju na mesto posle prvog svetskog rata, vracajuci i dugove, panika na Wall streetu koja je izazvala kolaps srusila je veru ljudi u sistem i oni su ubrzano poceli da gomilaju pare, povlace sredstva i traze dugove nazad, to se kao talas odrazilo u Evropi kada ona nije mogla da namiri obaveze prema Americkim kompanijama koje su trazile ubrzanu otplatu duga...nastala je jedna kula od karata bankrota na oba kontinenta i voila velika depresija.
Danas misle da je kolaps izazvala pohlepa i lose informacije kao i gomila losih politickih procena, hm, nadam se da su nesto naucili iz toga.
Nobelovac koji je predvideo noviju americku krizu Jozef Stiglitz prica o tome u dokumentarcu 1929: How Could We Let it Happen, koji je emitovan na EQHD, televiziji.
Pouceni losim iskustvom iz proslosti analiticari misle da ce se pucanje americkog balona odbiti od Evrope i vratiti ponovo ovamo...
Lepse je ne gledati vesti...svi znaju da je TV uvek u pravu i da nam govori sta i kako da mislimo, iskljucivo samo istinu itd, ali ja sam danas provela 2 sata na igralistu i u parku, i moram priznati poslednji zraci sunca medju zelenim cetinarima u toplo januarsko popodne bili su fantasticni, pravi HD na ekranu neba :))
Kanadski optimisti idu okolo u bermudama i duksevima ali ja ostajem pri svojoj jakni.
Jedna od retkih lepih vesti je izostala sezona gripa zbog prelepog vremena, ovo je jedan od retkih kanadskih januara u plusu i bez snega, nama je lepo ali severne pokrajine ove godine nisu uspele da uspostave ice road i imaju problem sa snabdevanjem namirnicama tamo gde ljudi zavise od zimskih puteva preko jezera.
Zbog promene klime neka bubica se doselila iz USA i napala domace javore, citav ontario sece drva da bi zaustavio zarazu, nazalost stradace i drvece u nasem kraju jer je zarazeno, ljudi su tuzni sto se lokalni simbol gubi i ne znaju kako da sacuvaju drvece, global warming ponovo ...ja se nadam da cemo jos dugo uzivati u prelepim bojama crvenih krosnji javora u jesen.
Kanadski autor (ili bar kaze da jeste) je snimio film o tome zasto se raspala Jugoslavija, slucajno naletela na link pa reko da podelim, ne znam da li vredi nesto, nisam gledala, moracu da ga pogledam.
http://www.weightofchains.com/
To je ukratko ono sto se vrti okolo u medijima.
Sto se emigracije tice, Kanada je privremeno zaustavila program spajanja porodica da bi sredila back log od nekih 165 000 baba i deda koji cekaju da se ujedine sa porodicama, mahom iz kine i indije. Nesrecni zbog tako velikog broja penzionera na listi cekanja uveli su novu vizu za posete koja omogucava rodjacima da ostanu u kanadi 2 godine, caka je u tome sto moraju da imaju placeno zdravstveno osiguranje za celu godinu cije cene variraju od 2 do 4 hiljade dolara, kineska ekipa u torontu je vec organizovala udruzenje koje se buni zbog ovih uslova jer je osiguranje preskupo.Ako ste pratili link sa nekog od prethodnih postova videli ste najavu za ovu novu Super vizu u decembru 2011 za koju niko od nas ne misli da je super...i dalje cemo gledati da rodbini obezbedimo one stare sa nekoliko meseci, sta ces.
Studentima bi mozda ovo bilo zanimljivo
To strengthen the workforce, the Government of Canada has created a new way to immigrate. The Canadian Experience Class attracts the best and brightest students from around the globe and makes it easier for them to stay here.
http://www.cic.gc.ca/english/department/media/multimedia/video/becoming_canadian/students/students.asp
A dotle da vidimo gde bi mogli....
http://shareranks.com/1429,Best-cities-to-live-in-in-Ontario-Canada
http://www.settlement.org/sys/faqs_detail.asp?faq_id=4001230
Za one iz hrvatske kojima ne treba viza da dodju...ili za one koji su spremni da zaginu 2 godine i nauce jezik dobro i rade ovde...
Saturday, January 7, 2012
Par sitnica vezanih za osiguranje i ostalo koje sam saznala iz druge ruke :)
Amoze i ovako...Canada i pm :)) izvinjavam se zbog recnika...ps ima toga ovde puuunooo.
http://www.youtube.com/watch?v=8FzbLhkQjRU&feature=youtu.be
Nedavno sam napisala nekom da ukoliko nije siguran da li je odlazak vredan rizika, i da li se imigracija isplati stavi sve na papir, onako kako smo mi ucinili...u tri kolone.Prva kolona predstavlja sve stvari zbog kojih zelimo da odemo i koje ne mozemo da promenimo, tu su bile stavke tipa nema posla, nema para, nema buducnosti za decu, mrzimo politiku itd.Druga kolona predstavlja stvari koje bi se za nas promenile na bolje imigracijom (na duze staze naravno) tipa jedan od nas bi radio u struci u kojoj u srbiji ne bi nasao posao, popravile bi nam se finansije i ostala "kulturna i prirodna " okolina i okruzenje itd, i treca kolona su bile teskoce, stvari za koje smo tada mislili da ce nam predstavljati najveci problem u emigrantskoj tranziciji, nemamo nikog na koga da se oslonimo licno niti za finansijsku pomoc, nema baba i deda da pricuvaju klinca, vrtic ce biti problem,struka ce jednom od nas biti problem, itd.
Kada smo sve stavili na papir bolje smo videli sta ocekujemo da promenimo i sa cime ocekujemo da se suocimo ako se odlucimo na odlazak, na sta smo se iskreno odlucili onog momenta kada smo vec bili predali papire 2006.Nasa lista minusa na duze staze koji bi se nagomilali ostankom nekako je bila podugacka u odnosu na ostale kolone.
Cinjenica je da je zivot pun sitnih i krupnih frustracija, kao emigranta moja najveca frustracija je problem sa diplomom...da znate vec sve to, bila sam na listi zanimanja, uvezli su me na osnovu diploma i poena i onda sam sletela ovde kao jedna velika nula, bez radnog iskustva ne mogu cak ni da se nadam poslu cistacice ili konobarice itd...to je previse poznata prica.
Ovo ne govorim u rezigniranom tonu, iako me te stvari najvise doticu, radim na tome da promenim svoj status naravno :), konkurisala sam na par mesta ali nisu me zvali, nemam kanadsko iskustvo verovatno.
Nisam htela da volontiram iz principa, zaista mislim da je volontiranje divna stvar za studente i bakice u penziji ali ja imam dete kome treba platiti hranu i odecu i vrtic jednog dana i jednostavno ne vidim smisao, radila bih za ispod minimalne satnice ali da imam neku satnicu i da kazem da sam radila,
pogotovo sto mi je poslednje pismo od vaspitacke institucije pokazalo da sam u pravu, u njemu stoji da oni ne priznaju volontiranje kao radno iskustvo u Kanadi.Samo placen rad i to sa kvalifikacijom se po njima priznaje kao rad u struci...volontiranje je lepo ali tvoja dobra volja i volonteri ne moraju da imaju odredjenu struku, svako moze da volontira itd...
Malo me je zabolelo to licemerje kojim su mi svi nudili da volontiram od kad smo sleteli obecavajuci mi da to nesto znaci...naravno da znaci, steknes uvid u kanadski sistem i poslovnu etiku, povezes se u networking i imas sanse da te neko negde preporuci ili zadrzi ako si dobar itd, sve to stoji...ali za to vreme gubis vreme i novac a mozda ti se nece isplatiti ili ce ti reci hvala, bas lepo od tebe ali mi to ne prihvatamo kao radno iskustvo.
To je jedna od stvari koju sam ocekivala i koja je bila na mojoj "protiv" listi, ako ne uspem nista da uradim i dalje cu imati osecaj da sam bacila 6 godina rada i 5 godina skolovanja dolaskom ovamo,
mada s obzirom da se tamo sitacija promenila pre nego sto smo dobili vize i da sam ostala na pola posla i pola plate posle porodiljskog verovatno bih i tamo imala isti bedni i odvratni osecaj da sam uzalud isla na fax kad posla neeemaaa bez veze vezice i mita...
To su stvari na koje sebe podsetim svaki put kad upadnem u bedak zbog trenutne situacije ovde.Ako mi se ucini da nisam dovoljno ucinila za godinu dana ovde, setim se koliko smo malo mogli da ucinimo za 7 godina zajednickog zivota tamo.
....................................................................................................
Po onome sto cujem TD insurance trenutno ima najbolje rate za osiguranje kada su skorasnji emigranti u pitanju, kvote se mogu dobiti online ili telefonom, postoji nesto sto nisam pomenula a sto je vrlo bitno jer smanjuje ratu osiguranja za kola i do 30%, to je papir koji dobijate od instruktora ako ste prosli kanadske casove voznje, on kosta oko 200 $ ali na duze staze vrlo se isplati.
E sad, ako vam se ne ide na casove ili znate da vozite i taj papir vam treba samo radi osiguranja mozete ga "nabaviti" od "nasih" instruktora po dogovoru...znate na sta mislim.Drugim recima nadjite instruktora ili skolu voznje, uzmite par casova ako vam trebaju i pitajte za taj papiric, smanjice vam osiguranje kasnije znacajno.
Druga stvar je ako dodjete u situaciju da menjate kola ili ih prodate, nikako ne otkazujte osiguranje ako ste zadovoljni ratom.
Neka osiguranja imaju grozan obicaj da ako im otkazete i recimo za mesec ili dva kada kupite nova kola trazite ponovo da vas osiguraju podignu ratu jer vas tretiraju kao novu musteriju, nema veze sto ste prethodne 4 godine bili osigurani kod njih...puj pike ne vazi, idemo iz pocetka sa pocetnickim rejtingom i vecom ratom.Dakle cak i kada vam auto sedi pokvaren u garazi ne otkazujte ako ne zelite da posle placate vise za osiguranje (s druge strane nama imigrantima je rata ionako velika za ovdasnje uslove tako da nas to ne dotice puno).
Najvise novca i najvise zivaca odlazi na zezanje sa kolima i osiguranjem, tako da se dobro raspitajte i procitajte sitna slova u ugovoru obavezno.Takodje pitajte za visinu "penala" ako raskinete ugovor da biste nasli bolje.
....................................................................................................................
U Londonu je bilo pola metra snega ali sad se otopio jer smo opet u suncanom plusu jupi, propade nam sankanje na brdu ali bice toga jos...Toronto jos nije ni video sneg, oni uzivaju u sopstvenoj mikroklimi i vise po parkovima.
Jos uvek uzivamo u slobodnim danima i lepom vremenu, pisacu vise drugi put.
http://www.youtube.com/watch?v=8FzbLhkQjRU&feature=youtu.be
Nedavno sam napisala nekom da ukoliko nije siguran da li je odlazak vredan rizika, i da li se imigracija isplati stavi sve na papir, onako kako smo mi ucinili...u tri kolone.Prva kolona predstavlja sve stvari zbog kojih zelimo da odemo i koje ne mozemo da promenimo, tu su bile stavke tipa nema posla, nema para, nema buducnosti za decu, mrzimo politiku itd.Druga kolona predstavlja stvari koje bi se za nas promenile na bolje imigracijom (na duze staze naravno) tipa jedan od nas bi radio u struci u kojoj u srbiji ne bi nasao posao, popravile bi nam se finansije i ostala "kulturna i prirodna " okolina i okruzenje itd, i treca kolona su bile teskoce, stvari za koje smo tada mislili da ce nam predstavljati najveci problem u emigrantskoj tranziciji, nemamo nikog na koga da se oslonimo licno niti za finansijsku pomoc, nema baba i deda da pricuvaju klinca, vrtic ce biti problem,struka ce jednom od nas biti problem, itd.
Kada smo sve stavili na papir bolje smo videli sta ocekujemo da promenimo i sa cime ocekujemo da se suocimo ako se odlucimo na odlazak, na sta smo se iskreno odlucili onog momenta kada smo vec bili predali papire 2006.Nasa lista minusa na duze staze koji bi se nagomilali ostankom nekako je bila podugacka u odnosu na ostale kolone.
Cinjenica je da je zivot pun sitnih i krupnih frustracija, kao emigranta moja najveca frustracija je problem sa diplomom...da znate vec sve to, bila sam na listi zanimanja, uvezli su me na osnovu diploma i poena i onda sam sletela ovde kao jedna velika nula, bez radnog iskustva ne mogu cak ni da se nadam poslu cistacice ili konobarice itd...to je previse poznata prica.
Ovo ne govorim u rezigniranom tonu, iako me te stvari najvise doticu, radim na tome da promenim svoj status naravno :), konkurisala sam na par mesta ali nisu me zvali, nemam kanadsko iskustvo verovatno.
Nisam htela da volontiram iz principa, zaista mislim da je volontiranje divna stvar za studente i bakice u penziji ali ja imam dete kome treba platiti hranu i odecu i vrtic jednog dana i jednostavno ne vidim smisao, radila bih za ispod minimalne satnice ali da imam neku satnicu i da kazem da sam radila,
pogotovo sto mi je poslednje pismo od vaspitacke institucije pokazalo da sam u pravu, u njemu stoji da oni ne priznaju volontiranje kao radno iskustvo u Kanadi.Samo placen rad i to sa kvalifikacijom se po njima priznaje kao rad u struci...volontiranje je lepo ali tvoja dobra volja i volonteri ne moraju da imaju odredjenu struku, svako moze da volontira itd...
Malo me je zabolelo to licemerje kojim su mi svi nudili da volontiram od kad smo sleteli obecavajuci mi da to nesto znaci...naravno da znaci, steknes uvid u kanadski sistem i poslovnu etiku, povezes se u networking i imas sanse da te neko negde preporuci ili zadrzi ako si dobar itd, sve to stoji...ali za to vreme gubis vreme i novac a mozda ti se nece isplatiti ili ce ti reci hvala, bas lepo od tebe ali mi to ne prihvatamo kao radno iskustvo.
To je jedna od stvari koju sam ocekivala i koja je bila na mojoj "protiv" listi, ako ne uspem nista da uradim i dalje cu imati osecaj da sam bacila 6 godina rada i 5 godina skolovanja dolaskom ovamo,
mada s obzirom da se tamo sitacija promenila pre nego sto smo dobili vize i da sam ostala na pola posla i pola plate posle porodiljskog verovatno bih i tamo imala isti bedni i odvratni osecaj da sam uzalud isla na fax kad posla neeemaaa bez veze vezice i mita...
To su stvari na koje sebe podsetim svaki put kad upadnem u bedak zbog trenutne situacije ovde.Ako mi se ucini da nisam dovoljno ucinila za godinu dana ovde, setim se koliko smo malo mogli da ucinimo za 7 godina zajednickog zivota tamo.
....................................................................................................
Po onome sto cujem TD insurance trenutno ima najbolje rate za osiguranje kada su skorasnji emigranti u pitanju, kvote se mogu dobiti online ili telefonom, postoji nesto sto nisam pomenula a sto je vrlo bitno jer smanjuje ratu osiguranja za kola i do 30%, to je papir koji dobijate od instruktora ako ste prosli kanadske casove voznje, on kosta oko 200 $ ali na duze staze vrlo se isplati.
E sad, ako vam se ne ide na casove ili znate da vozite i taj papir vam treba samo radi osiguranja mozete ga "nabaviti" od "nasih" instruktora po dogovoru...znate na sta mislim.Drugim recima nadjite instruktora ili skolu voznje, uzmite par casova ako vam trebaju i pitajte za taj papiric, smanjice vam osiguranje kasnije znacajno.
Druga stvar je ako dodjete u situaciju da menjate kola ili ih prodate, nikako ne otkazujte osiguranje ako ste zadovoljni ratom.
Neka osiguranja imaju grozan obicaj da ako im otkazete i recimo za mesec ili dva kada kupite nova kola trazite ponovo da vas osiguraju podignu ratu jer vas tretiraju kao novu musteriju, nema veze sto ste prethodne 4 godine bili osigurani kod njih...puj pike ne vazi, idemo iz pocetka sa pocetnickim rejtingom i vecom ratom.Dakle cak i kada vam auto sedi pokvaren u garazi ne otkazujte ako ne zelite da posle placate vise za osiguranje (s druge strane nama imigrantima je rata ionako velika za ovdasnje uslove tako da nas to ne dotice puno).
Najvise novca i najvise zivaca odlazi na zezanje sa kolima i osiguranjem, tako da se dobro raspitajte i procitajte sitna slova u ugovoru obavezno.Takodje pitajte za visinu "penala" ako raskinete ugovor da biste nasli bolje.
....................................................................................................................
U Londonu je bilo pola metra snega ali sad se otopio jer smo opet u suncanom plusu jupi, propade nam sankanje na brdu ali bice toga jos...Toronto jos nije ni video sneg, oni uzivaju u sopstvenoj mikroklimi i vise po parkovima.
Jos uvek uzivamo u slobodnim danima i lepom vremenu, pisacu vise drugi put.
Subscribe to:
Posts (Atom)