Jesam li vec rekla da od Londona redovno dobijam deja vu :))
juce je bio st patrick's day, koji su studenti i tinejdzeri posteno proslavili...digli u vazduh kombi televizije i razlupali par policijskih kola...i tako, slavila deca.
Nista sto vec nisam videla na slicnim proslavama posle utakmica ili mitinga, ali Londonci su u soku :)) od cele Kanade, bas u Londonu hmmmm.....
http://www.thestar.com/news/canada/article/1148175--st-patrick-s-day-riot-like-a-war-zone-london-ont-police-chief-says
Sunday, March 18, 2012
Tuesday, March 13, 2012
Akreditacija u par stavki...
Draga Silycat,
Prevashodno: sve cestitke na ostvarenom trudu. Licno, cenim da je ovo sto radis divan, ali tako redak nesebican akt pomoci drugima i jedino sto mogu da Ti kazem je: svaka cast i hvala.
S obzirom da je u ovom blogu rec o nostrifikaciji diploma napisacu svoja skromna saznanja. A Ti Silycat ako imas koji slobodan tren i neki savet bicu Ti zahvalna.
Dakle, suprug i ja smo aplicirali za Permanent resident preko liste pozeljnih zanimanja. Ja sam diplomorala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Istoriji Umetnosti. Imam zelju da nastavim skolovanje i da upisem Master of Arts ili PhD na University of Toronto. Nasla sam nekoliko linkova u kojima daju informaciju sta je potrebno da bi se nostrifikovala diploma i da bih mogla da apliciram na Master ili PhD.
• Znam da bih prvo morala da polazem English Proficiency, npr. IELTS Academic (minimalna prosecna ocean mora biti 7)
• Na sledecem prilozenom linku se moze naci iz koje drzave, koja diploma, po kom statutu i sa kojom ocenom je neophodna da bi se upisao sledeci stepen studija. (kod nas na faxu je usvojeno da je zvanje “diplomirani” izjednaceno sa “master” i moze se uzeti potvrda o tome sa faxa)
http://portal.sgs.utoronto.ca/current/admission/intdegequiv.asp?#country
• Sledeci je link na kome se moze procitati sta je potrebno da se prevede diploma. Ako sam dobro shvatila, ova institucija (CES Services) je jedan sektor na University of Toronto koji se bavi prevodom diploma. Dalje na tom sajtu moze se naci sta je potrebno da se prilozi od dokumenata, koja je procedura, troskovi itd. Ono sto meni nije jasno je koja je razlika izmedju ove institucije i WESa. Kome je bolje obratiti se? Verujem da je meni najbolje da prevedem dokumente tu posto zelim na tom univerzitetu da nastavim skolovanje, ali sta je sa ostalima… (npr. moj suprug je mehanicar hidraulike i pneumatike) … ?
http://learn.utoronto.ca/international-professionals/comparative-education-service-ces/ces-services
• Silycat, u jednom trenutku si napomenula da su sa Tvog faxa morali da salju papire. Iskreno, mene to plasi, posto su nasi fakulteti tako neodgovorni i brinem se da bi oni takav zahtev od tamo neke kanadske institucije samo izignorisali (njih vecito treba moliti i ganjati da bi nesto uradili). Na CES-u sam nasla da je potrebno priloziti po 2 fotokopije svih dokumenata i originale na uvid, a oni salju zahtev fakultetu za dodatna dokumenta ako smatraju da je to potrebno. Inace, ovaj postupak je $226.00 za regular service (sve ostalo se dodatno naplacuje, pa tako i potencijalni troskovi sa maticnog fakulteta).
Ono sto mene najvise muci je nepoverenje. Bilo bi diiivno da je sve onako kako pise na prilozenim linkovima. Ali srpska praksa nas je naucila da gotovo nista nije onako kako se cini. Plasim se da cu doci u Kanadu i shvatiti da mi ne priznaju diplomu i da moram sve ispocetka. Ja imam u planu da sa sekretaricom sa faxa izradim i silabuse (plan i program rada)svih mojih polozenih ispita… ko zna mozda mi i to pomogne.
Eto toliko od mene (razumite me: moja profesija zahteva preopsirnost ~ to je jace od mene!!!) … Ako neko ima neku korisnu informaciju… bicu vrlo and veoma zahvalna!
Pozdravčić !!!
Vidim da si se dobro informisala i da si na dobrom putu da uradis to sto treba uraditi,
obavezno pogledajte ovde, sa strane je i spisak institucija za akreditaciju
http://www.cicic.ca/415/credential-assessment-services.canada
http://www.cicic.ca/403/occupational-profiles-for-selected-trades-and-professions.canada
evo nekih gresaka koje se potrudite da izbegnete svi koji planirate da "sredite" svoje diplome
1. Saznajte koje telo ili institucija je odgovorna za vasu diplomu i struku u provinciji, saznajte najpre da li je uopste potrebno trositi pare na akreditaciju ili mozete i bez nje,
(u mom slucaju to je udruzenje vaspitaca i uciteljski fax u torontu)
kanadsko skolstvo nije centralizovano, svaka grana i institucija ima svoj domen i pravila i svuda se proces razlikuje, u nekim provincijama je lakse "prevesti" diplomu, cula sam da su ranije cak odlazili da nase diplome uz doplatu "prevedu" na ovdasnje standarde na koledzima u americkim pogranicnim gradovima da bi ih onda lakse priznali ovde kao americke diplome, sada to nema potrebe raditi jer vecina institucija je konacno malo sredila sistem akreditacije.
Kanadski koledzi i fakulteti nisu ni nalik na one tamo, zato mi je jako tesko da objasnim kako to ovde izgleda.
Uglavnom znam kako je bilo za mene, vi morate da saznate kako ide za vas i sta vam treba od papira, ako ste vec ovde obratite se vladinim kancelarijama za pomoc emigrantima koji su u regulisanoj struci, besplatno je.
2. Obavezno, ali obavezno ako ste u procesu ili vec imate vizu za dolazak kontaktirajte svoj koledz-fax-udruzenje za akreditaciju, nemojte to raditi ako niste sigurni da cete doci ali nemojte da se stidite da im napisete mail ili ih pozovete ako dolazite, ljudi su uvek vrlo ljubazni i sve ce vam objasniti, bolje da znate koliko para da ostavite rodbini i koga da angazujete za trcanje okolo a objasnicu i zasto.
3. Nemojte da se bojite da se uhvatite u kostac sa onom birokratijom tamo jer vredi i bitno je.Iz mog iskustva moze se i niko mi nije pravio problem.
4. Pripremite se za test jezika i raspitajte se koji se trazi jer ih ima nekoliko, meni nije trebao IELTS vec samo besplatan CLB.
5. Pripremite se na mesece cekanja i troskove od preko 1000$ (2000$ u mom slucaju)
6. ne bacajte pare na prevod tamo, samo ovdasnji se priznaje.
7. nikada ne saljite original dokumenta osim ako to nije naznaceno, jer dokumenta se ne vracaju, i nema potrebe da ih overavate, ovde to ne postoji.
8.Ako naidjete na budalu u studentskoj sluzbi, pokusajte drugi dan sa drugom osobom ako ne idite do dekana ili nekog ko je iznad sluzbenika.
9. studentskim sluzbama tamo saljite popunjene i potpisane dokumente ako treba da su na engleskom jer iz mog iskustva niko tamo ne zna da ih popuni, najbolje bi bilo da odete licno ili da posaljete roditelje ili brata ili sestru sto sam ja morala da radim.
vecina formulara moze da se skine sa neta.
10. redovno proveravajte promene i vesti na sajtovima institucija, umalo da platim test jezika 200$ koji su posle otkazali i nije mi uopste trebao...
Moj proces je izgledao ovako
1.kontaktirala CECE, udruzenje vaspitaca oni mi poslali pamflet i mail koja dokumenta i koji test mi treba, usmerili me na WES ICAP i CLB test
trazili mi fotokopije diploma, vencani list, dokumentaciju o skolovanju ( prevedene fotokopije) dokaz o radnom iskustvu i pisma preporuke, rekli mi da platim 150 $ registraciju i 75 $ obradu papira.
2. Kontaktirala WES, poslali mi uputstva za predaju dokumenata za ICAP jednacenje kurs po kurs, ocena po ocena, cena 387$ plus prevod po potrebi, uputstva glase:
nijedan papir necemo primiti od vas licno,
svi papiri moraju biti poslati na nasu adresu od strane fakulteta u zatvorenoj koverti sa pecatom fakulteta, ako papiri budu na vasem jeziku mozete platiti 80$ po papiru preko nase agencije plus 45$ postarine, osim toga studentska sluzba treba da popuni papir sa brojem vaseg dosijea na engleskom i da ga vrati...
trazili su izvod o polozenim ispitima sa ocenama, vencani list, diplomu...
prvi problem- diploma je kod mene a original ne smem da posaljem jer ne vracaju dokumenta
drugi problem- vencani list je kod mene
treci problem- kako ubediti studentsku na dva faxa da popuni list na engleskom na kom niko od njih ne zna sta pise
cetvrti problem- jedina osoba koja "sme" da potpise i izda te papire u jednoj od skola tamo, sekretar skole na visoj, je 3 meseca na bolovanju...
peti problem- kako staviti moja dokumenta u koverat koji treba da posalju sa faxa...
Pakujem popunjene listove na engleskom ( koje sam ja popunila) sa prevodom i objasnjenjem sta na njima i zasto pise, studentskim sluzbama saljem molbe da to potpisu i zasto mi je to bitno itd. sa detaljima sta mi tacno treba i na koji nacin poslato i za koji postupak, pakujem fotokopije diploma i vencani list i saljem sve mami sa nadom da nekako zamoli sluzbenike da i to spakuju u koverat...
Mama odlazi na prvi fax u jedan grad i uz nekoliko hiljada dinara dobija sve papire (ali tek kad se onaj koji "sme" da ih potpise posle par meseci vratio sa bolovanja) i koverat sa pecatom u koji moze da stavi sta hoce, sa uputstvom da sama ode na postu i posalje ga za svaki slucaj.
Mama odlazi na drugi fax u drugi grad sa istom molbom, i istih par hiljada dinara, sluzbenica je moli da saceka jedan dan da joj dodje kolega koji zna engleski da proveri prevod dokumenta na engleskom, takodje joj daje koverat sa pecatom fakulteta i moli je da joj obavezno javi da li su papiri u redu i da li su svi stigli u Kanadu...mama odusevljena brigom i ljubaznoscu ne moze da odoli vec odlazi da joj kupi cokoladu i 100g kafe :)))
Sve ukupno je cetiri puta bila u sluzbama i dobila sve bez nekih vecih problema, cena: gorivo plus oko 12.000 din za papire.
Moji papiri postepeno stizu u Kanadu i sad su svi na gomili 4 meseca od pocetka procesa i ja placam WESu prevod i postarinu 250$.
Posle 2 nedelje WES je zavrsio jednacenje i poslao mi papire a ujedno i CECEu primerak, za ta 4 meseca ja sam poslala sva ostala dokumenta, ugovore o zaposlenju sa satnicama i duznostima, pisma preporuke od direktora i kolega, i uradila test jezika.
Cena ostalih prevoda jos 250$.
Ukupan trosak do sad 500 za prevod, 100 za postarine, 387 i 225 agencijama, plus oni dinari odande...
U 5 mesecu procesa CECE salje zahtev za dodatnom dokumentacijom, potrebna su ponovo pisma preporuke svezijeg datuma sa opisom mog radnog mesta, radnih zadataka i uzrastom dece sa kojom sam radila, od direktora skola i nadleznih (pedagoga skola) u kojima sam radila, potreban je plan i program studija koje sam zavrsila sa opisom svakog ispita i trajanjem u semestrima, potreban je dokaz o strucnoj praksi u toku studija i o njenom trajanju...
Potrebno mi je jos 2 meseca da pokupim sve to i prevedem i posaljem im jer su tada zimski raspusti tamo i moram da cekam da se svi vrate u skole da bi dobila papire, jos 250 $.
Pri tom me opominju da pozurim...
Krajem sedmog meseca od pocetka procesa dobijam, konacno, pozitivan odgovor.
Inace sam iskoristila jednacenje obe svoje diplome u WESu da bih se izborila za jednu, nadala sam se da ce videti da imam i vise od toga sto se ovde trazi za vaspitaca i da nece moci da me tako lako odbiju ako im to padne na pamet, ne bi imali prava na osnovu obrazovanja jedino na osnovu radnog iskustva, ali i tu sam imala dovoljno staza.
..................................................................................................................
Moji prijatelji odavde pokusavaju isto videvsi kako sam ja prosla.
Mama moje drugarice odlazi na NS fax i nailazi na dijabolu u studentskoj sluzbi koja joj objasnjava da takve stvari ne rade i da ta dokumenta ne postoje, naravno nece ni da pogleda onaj zahtev na engleskom...govorim joj da ode sutradan kod druge radnice u sluzbi i da proba, medjutim sutradan mama na ivici zivaca upada kod dekana, zali se na uslugu i govori kako drugi bez problema dobijaju papire...dobija sve papire u roku od pola sata.
Sto se mene tice vise sam cimanja imala sa kanadskom birokratijom i prevodima nego sa onima tamo, sve sam papire dobila odande bez problema i onako kako sam ih trazila, sto je zaista za pohvalu.
Sve u svemu,
potrebno je vreme 7 mes do godinu dana,mozda i vise za neku drugu struku,
novac od 1000 do 2000$, u mom slucaju,
i zivci.
Sta mozete da uradite da pomognete sebi,
-ako mislite da je nesto finansijski ili fizicki nemoguce pitajte ih za alternativni nacin ili ga sami pronadjite,pisite im lepo i kulturno, sedite na telefon i borite se za svoja prava
- ako vam neko kaze da to ne moze a vi znate da je nekom drugom moglo, zaobidjite tu osobu i nadjite drugu kod koje moze ili idite na visi nivo
-proverite svoja prava u procesu,`proverite kome i kako mozete da se zalite ako do toga dodje
- konsultujte se sa savetnikom za regulated employment ako ste vec u Kanadi
Prevashodno: sve cestitke na ostvarenom trudu. Licno, cenim da je ovo sto radis divan, ali tako redak nesebican akt pomoci drugima i jedino sto mogu da Ti kazem je: svaka cast i hvala.
S obzirom da je u ovom blogu rec o nostrifikaciji diploma napisacu svoja skromna saznanja. A Ti Silycat ako imas koji slobodan tren i neki savet bicu Ti zahvalna.
Dakle, suprug i ja smo aplicirali za Permanent resident preko liste pozeljnih zanimanja. Ja sam diplomorala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Istoriji Umetnosti. Imam zelju da nastavim skolovanje i da upisem Master of Arts ili PhD na University of Toronto. Nasla sam nekoliko linkova u kojima daju informaciju sta je potrebno da bi se nostrifikovala diploma i da bih mogla da apliciram na Master ili PhD.
• Znam da bih prvo morala da polazem English Proficiency, npr. IELTS Academic (minimalna prosecna ocean mora biti 7)
• Na sledecem prilozenom linku se moze naci iz koje drzave, koja diploma, po kom statutu i sa kojom ocenom je neophodna da bi se upisao sledeci stepen studija. (kod nas na faxu je usvojeno da je zvanje “diplomirani” izjednaceno sa “master” i moze se uzeti potvrda o tome sa faxa)
http://portal.sgs.utoronto.ca/current/admission/intdegequiv.asp?#country
• Sledeci je link na kome se moze procitati sta je potrebno da se prevede diploma. Ako sam dobro shvatila, ova institucija (CES Services) je jedan sektor na University of Toronto koji se bavi prevodom diploma. Dalje na tom sajtu moze se naci sta je potrebno da se prilozi od dokumenata, koja je procedura, troskovi itd. Ono sto meni nije jasno je koja je razlika izmedju ove institucije i WESa. Kome je bolje obratiti se? Verujem da je meni najbolje da prevedem dokumente tu posto zelim na tom univerzitetu da nastavim skolovanje, ali sta je sa ostalima… (npr. moj suprug je mehanicar hidraulike i pneumatike) … ?
http://learn.utoronto.ca/international-professionals/comparative-education-service-ces/ces-services
• Silycat, u jednom trenutku si napomenula da su sa Tvog faxa morali da salju papire. Iskreno, mene to plasi, posto su nasi fakulteti tako neodgovorni i brinem se da bi oni takav zahtev od tamo neke kanadske institucije samo izignorisali (njih vecito treba moliti i ganjati da bi nesto uradili). Na CES-u sam nasla da je potrebno priloziti po 2 fotokopije svih dokumenata i originale na uvid, a oni salju zahtev fakultetu za dodatna dokumenta ako smatraju da je to potrebno. Inace, ovaj postupak je $226.00 za regular service (sve ostalo se dodatno naplacuje, pa tako i potencijalni troskovi sa maticnog fakulteta).
Ono sto mene najvise muci je nepoverenje. Bilo bi diiivno da je sve onako kako pise na prilozenim linkovima. Ali srpska praksa nas je naucila da gotovo nista nije onako kako se cini. Plasim se da cu doci u Kanadu i shvatiti da mi ne priznaju diplomu i da moram sve ispocetka. Ja imam u planu da sa sekretaricom sa faxa izradim i silabuse (plan i program rada)svih mojih polozenih ispita… ko zna mozda mi i to pomogne.
Eto toliko od mene (razumite me: moja profesija zahteva preopsirnost ~ to je jace od mene!!!) … Ako neko ima neku korisnu informaciju… bicu vrlo and veoma zahvalna!
Pozdravčić !!!
Vidim da si se dobro informisala i da si na dobrom putu da uradis to sto treba uraditi,
obavezno pogledajte ovde, sa strane je i spisak institucija za akreditaciju
http://www.cicic.ca/415/credential-assessment-services.canada
http://www.cicic.ca/403/occupational-profiles-for-selected-trades-and-professions.canada
evo nekih gresaka koje se potrudite da izbegnete svi koji planirate da "sredite" svoje diplome
1. Saznajte koje telo ili institucija je odgovorna za vasu diplomu i struku u provinciji, saznajte najpre da li je uopste potrebno trositi pare na akreditaciju ili mozete i bez nje,
(u mom slucaju to je udruzenje vaspitaca i uciteljski fax u torontu)
kanadsko skolstvo nije centralizovano, svaka grana i institucija ima svoj domen i pravila i svuda se proces razlikuje, u nekim provincijama je lakse "prevesti" diplomu, cula sam da su ranije cak odlazili da nase diplome uz doplatu "prevedu" na ovdasnje standarde na koledzima u americkim pogranicnim gradovima da bi ih onda lakse priznali ovde kao americke diplome, sada to nema potrebe raditi jer vecina institucija je konacno malo sredila sistem akreditacije.
Kanadski koledzi i fakulteti nisu ni nalik na one tamo, zato mi je jako tesko da objasnim kako to ovde izgleda.
Uglavnom znam kako je bilo za mene, vi morate da saznate kako ide za vas i sta vam treba od papira, ako ste vec ovde obratite se vladinim kancelarijama za pomoc emigrantima koji su u regulisanoj struci, besplatno je.
2. Obavezno, ali obavezno ako ste u procesu ili vec imate vizu za dolazak kontaktirajte svoj koledz-fax-udruzenje za akreditaciju, nemojte to raditi ako niste sigurni da cete doci ali nemojte da se stidite da im napisete mail ili ih pozovete ako dolazite, ljudi su uvek vrlo ljubazni i sve ce vam objasniti, bolje da znate koliko para da ostavite rodbini i koga da angazujete za trcanje okolo a objasnicu i zasto.
3. Nemojte da se bojite da se uhvatite u kostac sa onom birokratijom tamo jer vredi i bitno je.Iz mog iskustva moze se i niko mi nije pravio problem.
4. Pripremite se za test jezika i raspitajte se koji se trazi jer ih ima nekoliko, meni nije trebao IELTS vec samo besplatan CLB.
5. Pripremite se na mesece cekanja i troskove od preko 1000$ (2000$ u mom slucaju)
6. ne bacajte pare na prevod tamo, samo ovdasnji se priznaje.
7. nikada ne saljite original dokumenta osim ako to nije naznaceno, jer dokumenta se ne vracaju, i nema potrebe da ih overavate, ovde to ne postoji.
8.Ako naidjete na budalu u studentskoj sluzbi, pokusajte drugi dan sa drugom osobom ako ne idite do dekana ili nekog ko je iznad sluzbenika.
9. studentskim sluzbama tamo saljite popunjene i potpisane dokumente ako treba da su na engleskom jer iz mog iskustva niko tamo ne zna da ih popuni, najbolje bi bilo da odete licno ili da posaljete roditelje ili brata ili sestru sto sam ja morala da radim.
vecina formulara moze da se skine sa neta.
10. redovno proveravajte promene i vesti na sajtovima institucija, umalo da platim test jezika 200$ koji su posle otkazali i nije mi uopste trebao...
Moj proces je izgledao ovako
1.kontaktirala CECE, udruzenje vaspitaca oni mi poslali pamflet i mail koja dokumenta i koji test mi treba, usmerili me na WES ICAP i CLB test
trazili mi fotokopije diploma, vencani list, dokumentaciju o skolovanju ( prevedene fotokopije) dokaz o radnom iskustvu i pisma preporuke, rekli mi da platim 150 $ registraciju i 75 $ obradu papira.
2. Kontaktirala WES, poslali mi uputstva za predaju dokumenata za ICAP jednacenje kurs po kurs, ocena po ocena, cena 387$ plus prevod po potrebi, uputstva glase:
nijedan papir necemo primiti od vas licno,
svi papiri moraju biti poslati na nasu adresu od strane fakulteta u zatvorenoj koverti sa pecatom fakulteta, ako papiri budu na vasem jeziku mozete platiti 80$ po papiru preko nase agencije plus 45$ postarine, osim toga studentska sluzba treba da popuni papir sa brojem vaseg dosijea na engleskom i da ga vrati...
trazili su izvod o polozenim ispitima sa ocenama, vencani list, diplomu...
prvi problem- diploma je kod mene a original ne smem da posaljem jer ne vracaju dokumenta
drugi problem- vencani list je kod mene
treci problem- kako ubediti studentsku na dva faxa da popuni list na engleskom na kom niko od njih ne zna sta pise
cetvrti problem- jedina osoba koja "sme" da potpise i izda te papire u jednoj od skola tamo, sekretar skole na visoj, je 3 meseca na bolovanju...
peti problem- kako staviti moja dokumenta u koverat koji treba da posalju sa faxa...
Pakujem popunjene listove na engleskom ( koje sam ja popunila) sa prevodom i objasnjenjem sta na njima i zasto pise, studentskim sluzbama saljem molbe da to potpisu i zasto mi je to bitno itd. sa detaljima sta mi tacno treba i na koji nacin poslato i za koji postupak, pakujem fotokopije diploma i vencani list i saljem sve mami sa nadom da nekako zamoli sluzbenike da i to spakuju u koverat...
Mama odlazi na prvi fax u jedan grad i uz nekoliko hiljada dinara dobija sve papire (ali tek kad se onaj koji "sme" da ih potpise posle par meseci vratio sa bolovanja) i koverat sa pecatom u koji moze da stavi sta hoce, sa uputstvom da sama ode na postu i posalje ga za svaki slucaj.
Mama odlazi na drugi fax u drugi grad sa istom molbom, i istih par hiljada dinara, sluzbenica je moli da saceka jedan dan da joj dodje kolega koji zna engleski da proveri prevod dokumenta na engleskom, takodje joj daje koverat sa pecatom fakulteta i moli je da joj obavezno javi da li su papiri u redu i da li su svi stigli u Kanadu...mama odusevljena brigom i ljubaznoscu ne moze da odoli vec odlazi da joj kupi cokoladu i 100g kafe :)))
Sve ukupno je cetiri puta bila u sluzbama i dobila sve bez nekih vecih problema, cena: gorivo plus oko 12.000 din za papire.
Moji papiri postepeno stizu u Kanadu i sad su svi na gomili 4 meseca od pocetka procesa i ja placam WESu prevod i postarinu 250$.
Posle 2 nedelje WES je zavrsio jednacenje i poslao mi papire a ujedno i CECEu primerak, za ta 4 meseca ja sam poslala sva ostala dokumenta, ugovore o zaposlenju sa satnicama i duznostima, pisma preporuke od direktora i kolega, i uradila test jezika.
Cena ostalih prevoda jos 250$.
Ukupan trosak do sad 500 za prevod, 100 za postarine, 387 i 225 agencijama, plus oni dinari odande...
U 5 mesecu procesa CECE salje zahtev za dodatnom dokumentacijom, potrebna su ponovo pisma preporuke svezijeg datuma sa opisom mog radnog mesta, radnih zadataka i uzrastom dece sa kojom sam radila, od direktora skola i nadleznih (pedagoga skola) u kojima sam radila, potreban je plan i program studija koje sam zavrsila sa opisom svakog ispita i trajanjem u semestrima, potreban je dokaz o strucnoj praksi u toku studija i o njenom trajanju...
Potrebno mi je jos 2 meseca da pokupim sve to i prevedem i posaljem im jer su tada zimski raspusti tamo i moram da cekam da se svi vrate u skole da bi dobila papire, jos 250 $.
Pri tom me opominju da pozurim...
Krajem sedmog meseca od pocetka procesa dobijam, konacno, pozitivan odgovor.
Inace sam iskoristila jednacenje obe svoje diplome u WESu da bih se izborila za jednu, nadala sam se da ce videti da imam i vise od toga sto se ovde trazi za vaspitaca i da nece moci da me tako lako odbiju ako im to padne na pamet, ne bi imali prava na osnovu obrazovanja jedino na osnovu radnog iskustva, ali i tu sam imala dovoljno staza.
..................................................................................................................
Moji prijatelji odavde pokusavaju isto videvsi kako sam ja prosla.
Mama moje drugarice odlazi na NS fax i nailazi na dijabolu u studentskoj sluzbi koja joj objasnjava da takve stvari ne rade i da ta dokumenta ne postoje, naravno nece ni da pogleda onaj zahtev na engleskom...govorim joj da ode sutradan kod druge radnice u sluzbi i da proba, medjutim sutradan mama na ivici zivaca upada kod dekana, zali se na uslugu i govori kako drugi bez problema dobijaju papire...dobija sve papire u roku od pola sata.
Sto se mene tice vise sam cimanja imala sa kanadskom birokratijom i prevodima nego sa onima tamo, sve sam papire dobila odande bez problema i onako kako sam ih trazila, sto je zaista za pohvalu.
Sve u svemu,
potrebno je vreme 7 mes do godinu dana,mozda i vise za neku drugu struku,
novac od 1000 do 2000$, u mom slucaju,
i zivci.
Sta mozete da uradite da pomognete sebi,
-ako mislite da je nesto finansijski ili fizicki nemoguce pitajte ih za alternativni nacin ili ga sami pronadjite,pisite im lepo i kulturno, sedite na telefon i borite se za svoja prava
- ako vam neko kaze da to ne moze a vi znate da je nekom drugom moglo, zaobidjite tu osobu i nadjite drugu kod koje moze ili idite na visi nivo
-proverite svoja prava u procesu,`proverite kome i kako mozete da se zalite ako do toga dodje
- konsultujte se sa savetnikom za regulated employment ako ste vec u Kanadi
Monday, March 12, 2012
Siva
Iz nekog razloga optimizam koji se trudim da prenesem na ovaj blog, kao i neka vrsta ohrabrenja da je moguce istrajati, nekog ko preleti par postova dovodi do zablude da nama ovde sve pada s neba i da smo sleteli na crveni tepih...
Ili je to samo sa onim ljudima koji i dalje ne zele da veruju da svaka medalja ima dve strane, i da emigracija ne mora da bude dobro resenje za svakog.
Svoje dileme pokusavam da resim apsolutnim ne priznavanjem da postoji ikakva sansa za povratak na staro i idenje unazad, kada spalis sve mostove jedini put je napred i nema drugog izbora, ili sto bi popularno rekli ne moze se sedeti jednim .... na dve stolice, verovatno je jako neudobno.Moja mama kaze da pametni ljudi ne zatvaraju vrata iza sebe vec ih ostave odskrinuta, meni je to isuvise bolno i nisam sigurna da mogu da zivim 2 paralelna zivota u prici "sta bi bilo kad bi bilo"....
Inace ona je sad u gostima ovde, i opet pronalazim sebe kako joj objasnjavam kako ovde stvari funkcionisu, sto bi moj prijatelj rekao pomalo je surovo u smislu "take it or leave it," uzmi il ostavi.
Jedan deo price sam mozda (ne) namerno preskocila, preskocila sam ga zato da ispostujem necije misljenje o licnim stvarima na blogu...ali mislim da je proslo dovoljno vremena i da je vreme da to ispravim.
Dakle, dosli smo ovde sa po dve diplome svaki, on- hemijski tehnicar i master informatike, ja vaspitac, ucitelj sa pravom da predajem engleski ...on sa 9 godina iskustva van struke i nekoliko u struci ja sa 6 u struci, radili smo tamo non stop da ustedimo za ovde, on- sedam dana u nedelji, dan noc, smene od 12 sati, ja putovala u 2 sela i subotom drzala dopunsku nastavu i sekcije, nismo imali vremena da se vidimo nego 2 dana u nedelji...
za sve to vreme radili smo na tome da jos vise naucimo i sebe pripremimo za beli svet, cak sam pocela da ucim francuski, a on je volontirao da poboljsa svoje znanje u informatici.
Dakle bili smo usmereni na svoj cilj, istrajni i vredni, a ziveli smo sa dve polovicne plate kao vecina oko nas, i roditelji su nam se "slagali" preko nasih glava gore nego u zikinoj dinastiji, kao i vecini mladih koje znam...ali to nije bitno.
Radili smo puno, imali smo malo.
Malo vremena za sebe, malo para, malo mogucnosti.
znali smo da se to nece promeniti, kada dodju deca vremena i para ce biti sve manje...
.....................................................................................................................
Prve nedelje kada smo dosli, kao sto sam napisala vec su mu nasli posao na traci u fabrici automobila, opet smene, opet fizikalisanje, opet 12 sati, rad sa ljudima odande i opet ona ista prica iz koje smo otisli samo u Kanadi, cuti gde si dobro ti je tu i grcaj da prezivis...posle mesec dana sam ga ubedila da da otkaz jer na minimalcu nije bilo sanse da zivimo normalno a diplomu bi mogao da baci sa svim znanjem i ulaganjem u studije.Slozili smo se da cemo dati sebi 3 meseca da nadje posao u struci a onda cemo videti,ako bude socijala, bice, jer imali smo para za tacno 3 meseca, ni od kog da pozajmimo i nigde da se vratimo.
Sad, zamislite kakav je osecaj biti sam u stranoj drzavi , ne znati nikog, nemati nikog da ti pomogne finansijski, imati malu bebu a nemati zdravstveno osiguranje i imati taman toliko para za zivot da pokrijes jedva 3 meseca i onda si na ulici sa malim detetom a nemas gde da ides niti mozes nazad, i ne znas kako ovde stvari funkcionisu ni koga da pitas da ti objasni i pomogne...uzivancija...
Koliko sam puta stegla zube i srce, sad mi je garant pola od kamena, i opet smo resili da rizikujemo i da ne igramo na sigurno po ko zna koji put.
Donela sam gomilu knjiga o trazenju posla i o tome kako proci intervju u Kanadi iz biblioteke, i vezbali smo pitanja, stav, tacne odgovore, podvlacili i izvlacili stavke iz knjiga i savete...sve one knjige tipa 101 pitanje na intervju 101 pravi odgovor.Za 3 nedelje poslali smo preko 1000 rezimea na sve moguce informaticke konkurse u okolini, inace i za rezime smo potrazili pomoc od nekoliko osoba koje su bili savetnici u YMCA i prijatelja koji je radio u toj struci, oni su nam objasnili kako da ga sastavimo i sta je najbitnije.
Posle mesec dana bilo je samo 2 poziva i to telefonska, da bi ljudi zakljucili da to nije ono sto oni traze.U drugom mesecu trazenja posla poceli smo da saljemo rezime i na hemijske pozicije, hemijski tehnicar, uklanjac hemijskog otpada, laborant...ma sve zivo vezano za hemiju i informatiku, i ovaj put dogovorili smo se da saljemo po celoj kanadi od BC do ON, pa ako cemo se seliti nema veze, bice kako bude idemo tamo gde bude posao.Poceli su da stizu pozivi iz BC i Alberte ali nije otislo dalje od telefonskog razgovora, tokom kojih je moj dragi mucao i imao jezivu tremu, nije verovao u sebe i lomio se svaki dan.Mislim da je njemu bilo mnogo teze jer je osecao da treba da zastiti i obezbedi svoju porodicu a niko nece da mu pruzi sansu. Usli smo u treci mesec trazenja posla sa preko 100 konkursa nedeljno u celoj drzavi, od toga 5 ili 6 poziva preko telefona i samo 2 intervjua uzivo.Jedan je bio da napravi nekom liku php sajt sa prodavnicom,samo on ne zna php, a drugi da provodi 6 sati dnevno vozeci kamion on Kitchenera do Toronta i nazad sakupljajuci opasan hemijski otpad za kompaniju koja ga reciklira, a ostalih par sati popunjavaci papire.Nisu ga primili.
Sredinom avgusta stigao je odgovor iz softver kompanije u Torontu koja radi statisticki biznis program za velike kompanije, poslali su mu test sa 5 zadataka i dali mu 12 sati da ih uradi i vrati, ako budu zadovoljni pozvace ga na drugi test i intervju.Tri zadatka bila su pisanje koda i SQL querija a 2 dizajniranje prikaza statistickih podataka na osnovu onih koje su poslali, podelili smo domaci i ja sam pocela da crtam statistiku i dashboard a on da resava zadatke, oko jednog je tako zapelo da smo test vratili samo 15 minuta pre isteka roka, izgleda da su bili zadovoljni jer je dobio sansu za intervju i drugi test, odmah sledece nedelje.
Na samom razgovoru bilo je nekoliko njih pred komisijom koju su cinili vlasnik kompanije kanadjanin, sef odeljenja za rad sa klijentima(kineskinja bivsi emigrant) i glavna za informaticki odsek (rumunka bivsi emigrant), uradio je test pristojno sa jednim zadatkom koji nije znao, jos uvek je mucao i imao tremu i problem da se izrazi na stranom jeziku, sto su mu nekako i progledali kroz prste jer su bili impresionirani uspehom u skoli.Onda su se uhvatili za onaj jedan zadatak koji nije znao...u ocajanju im je odgovorio, dajte mi par sati i google i resicu i taj zadatak, smozden da je to mozda odgovor koji ce ga pokopati jer zaista nije znao taj deo, ali oni su odjednom poceli da se smeju i rekli mu da bas takav stav traze jer nema smisla da trosis vreme na nesto sto je neko vec uradio ako mozes brze da pomognes klijentu i ustedis vreme i novac snalazeci se kreativno i pametno.
Pruzili su mu sansu.Pitali su ga za koliko para zeli da radi, on je rekao za 16 ili 17 $ na sat ne zeleci da se preceni u strahu da ce ga odbiti, iako to nije neka satnica u informatici, oni su rekli ok i dali mu 22$ na sat (iako nisu morali).Pitali su ga kad moze da pocne i on je rekao odmah, nasla sam mu sobu u podrumu nekog palestinca na drugom kraju grada na mesec dana dok ne sredim selidbu za nas i ne pronadjem stan. Radno vreme u firmi je bilo od 9 do 6, on je odlazio u 8 a ostajao do 9 uvece, posle bi se prikljucio na komp u firmi da radi od kuce do 2 nocu, mislim da je u to vreme provodio u proseku 16 sati za racunarom a mozda i vise, radeci i uceci non stop.
U narednih 6 meseci nastavio je istim tempom, vikendom je radio od kuce (iako se vikendom ne radi) a ponekad je subotu popodne provodio u firmi jer je imao kljuc.Za 3 meseca je dobio prvu povisicu, za 6 meseci drugu, iako je bio najmladji po stazu tamo a stariji od drugih po godinama najbrze je isao napred, kada je posle 8 meseci njegova sefica isla na mesec dana u Kinu, njega je odabrala da je menja i vodi odeljenje, iako je bilo ljudi koji rade u odeljenju vec 3 godine, tada je radio jos vise i trazio od sefice drugog odeljenja da mu da da vodi i bazu podataka kada mu je kolega koji je to radio otisao u drugu firmu, da bi i to naucio da radi, jer to niko nije znao od njegovih kolega a on je bio spreman da radi dva posla za jednu platu samo da bi prosirio svoje iskustvo.Da li treba da objasnjavam da sam ga vidjala samo iza ekrana i kad ide da spava, a da je dete bilo moje, na -22 isli smo peske do lekara sa temperaturom jer on nije smeo da izadje iz firme, ne zato sto mu nisu dali, nego zato sto nije hteo da trazi izlaz...da se ne zamera.Svaki praznik je radio, naravno dobrovoljno niko ga nije terao, sam se javljao.
A ljudi sa kojima je radio su bili fantasticni, dobri, dolazili su nam u kucu, pomagali mu maksimalno.Kada je odlazio odatle (zato sto smo hteli da izadjemo van toronta, na vecu platu i laksi posao) rekli su mu da su mu vrata uvek otvorena jer se dokazao, a klijenti sirom sveta sa kojima je radio poslali su mu reference, plakala sam dok sam ih citala.
Posle 6 meseci na novom poslu, svi ga obozavaju, nikad nikom nije rekao necu ili ne mogu, nije se namrstio ni na jedan posao, pre neki dan je isao da pomogne ljudima u starackom domu preko puta njegovog radnog mesta iako to nema veze sa njegovim poslom.
Mi zivimo verujuci da ako dobro cinis dobrim ti se vraca, ovde to nekako funkcionise bolje nego tamo jer vecina ljudi zaista veruje u to.Zato iskreno verujem da srecu treba zasluziti i da ona ne pada s neba.
Djole kaze, zavist valja i zasluziti....
Emigranti moraju da znaju vise i da rade duplo vise od Kanadjana, mozda i troduplo da bi se dokazali bar u pocetku dok ne stanu na noge, to je cinjenica, i to je jedini nacin da pokazes koliko vredis.Druga opcija je da otvoris svoju firmicu i mesetaris pa kako se ko snadje.
A sto se intervjua tice, e pa cujem da su ovde i tamo nebo i zemlja.
moju drugaricu sa diplomom ekologa tamo na birou uce da ne sme da pita za platu jer ce se poslodavac uvrediti, kao da ona planira da radi za kikiriki...
Kanadjani prvo zele da znaju koliko smatrate da treba da zaradjujete, ako se precenite nevalja, ako se potcenite tu nesto nije u redu, garant nemate pojma cim niste proverili satnice za vasu struku...i nece vas uzeti u obzir.
Druga stvar koju zele da znaju je vase obrazovanje i iskustvo, zatim kakav ste kolega i sta vas sef misli o vama (a ljudi su ovde jezivo iskreni) i ako malo zabrljate nece se ustrucavati da kazu istinu, niko nikog ne pokriva, kao tamo.
Dosta ima psiholoskih pitanja tipa kako bi ste reagovali na neku situaciju na poslu.
Za intervju se treba jako dobro spremiti, bukvalno uciti kako da ga prodjes i odradis dobro jer ima puno njih koji traze posao pored tebe a ti moras da dokazes da si najbolji.I u ovakvim strukama gde se trazi jako znanje, cesti su i testovi ako ste pocetnik ili novodosli iz neke druge zemlje.
Jednom mu je jedan kolega koji je tek poceo da radi u toj firmi rekao "zasto toliko radis, cinis da mi ostali izgledamo lose" (taj inace nije radio ni svoj deo posla vec ga je uvaljivao drugima) posle su se zalili na njega i nakon 3 meseca dobio je otkaz.Taj stav uradicu koliko moram, ovde ne prolazi.Nema drzavnih firmi gde se mesta nasledjuju po rodjenju i rodbini...ako donosis novac kompaniji vredis ako ne donosis niko nece gubiti na tebi.
Drugi put je neki magistar nauka iz Rusije dosao na intervju i satima na tabli resavao onaj zadatak ( za google koji je namerno stavljen u test) i nisu ga primili, s obrazlozenjem da bi gubio vreme na stvari koje vec postoje na internetu resene, covek je hteo da dokaze kako je pametan i sve moze da resi sam, a u kompaniji gde je vreme novac a klijenti cekaju resenje u roku od 48 sati nema vremena za teorisanje...parola snadji se, pitaj kolegu, pitaj google, iskopaj na netu, uci usput.
Kanada jeste takva, uzmi il ostavi.
Mislim da smo donosili cudne odluke i rizikovali tu i tamo, ponekad smo i pogresili, ponekad smo morali da stisnemo zube ali uvek smo se trudili da budemo dobri, i nocas dok sam razmisljalao tome kako tamo ako padnes u blato gaze te da ostanes dole i guraju ti glavu u blato da te udave da nikad ne ustanes iz ciste mrznje, zavisti i obesti, i kako se ljudi hrane tudjom nesrecom a mrze tudju srecu a kako ovde imaju samilosti da pomazu beskucnicima i narkomanima, pruzaju ruku svima, podrzavaju one koji su pali da ustanu, i vikendom idu da im sluze rucak u javnoj kuhinji...shvatila sam neke stvari.
Odlucila sam da pokusam iz sve snage da postanem vise kao takvi ljudi jer mislim da je njihov nacin ispravan.
Prosle nedelje je u mom rodnom gradu po prvi put u istoriji sleteo labud na jezero u centru grada, odusevljenje je bilo toliko da su ga mediji slikali i snimali...10 minuta posle reportaze izasli su djaci iz obliznjih skola, osnovci i srednjoskolci i zasuli belu pticu kamenjem, perje se obojilo u crveno...a oni su se smejali i navijali naravno.
Da je moje dete to uradilo to bi za mene kao roditelja i ucitelja bilo porazavajuce do suza.Tamo je to skoro postalo normalna pojava, stavise zivotinje su zadnje na listi koliko je rasprostranjena okrutnost prema ljudima.Dosta dugo su me uveravali da je to u redu jer su ljudi sami krivi za svoju nesrecu i odgovorni za svoj neuspeh, ako nisu dovoljno jaki da se izbore ko im je kriv, tako sam i ja ucena da verujem- svako se brine o sebi i svom zivotu i odgovoran je za svoj uspeh ili neuspeh ne treba da krivi druge ili da ocekuje pomoc ako nije sposoban sam da nesto uradi, u Kanadi mi se misljenje o tome polako menja, iz ove perspektive nije bas tako bar ne u potpunosti, i nije sve tako crno ili belo, postoji i siva.
...............................................................................................................................
na onooj listi sa plusevima i minusima imigracije koju svima predlazem da sastave, evo nekih od minusa
1. Imas samo sebe i svog partnera i nikog vise, ako se okrenete jedno protiv drugog u teskim vremenima onda nemas nikog, zivot ce se pretvoriti u prebacivanje i pakao...osim ako imas porodicu ili rodbinu ovde da ti pomognu
2. para imas koliko si poneo, ako to ode snalazi se ako imas od koga, mi nismo imali
3. radices najgore i lose placene poslove u pocetku bez obzira koliko si obrazovan ili pametan, koliko radnog iskustva imas
4. nemas kome da ostavis dete ni kad ides kod lekara ni na razgovor za posao
5. vrtic kosta oko 1000$ mesecno
6. kola kostaju od 200$ do 600$ mesecno, osiguranje plus gorivo
7. minimalac je 10$ na sat i u nekim gradovima (vecim) ne pokriva troskove zivota porodice
8. karta u onom pravcu kosta u proseku 1500$, duplo vise nego kada neko dodje odande
9. mozda ces morati da odustanes od svoje struke-diplome-zvanja-plate i nacina zivota zauvek ili privremeno zavisi
10.pocinjes od nule ponovo, nemas namestaj, posao, dom...nista, cak ni prijatelje
11. svaka tvoja odluka i rizik moze lako da se okrene protiv tebe
12. mozda ti se nece svideti nova sredina i nacin zivota jer nije ni nalik na staru
13. mozda ce se bracni drug ili deca okrenuti protiv tebe jer nisu zeleli ovakav zivot i toliko promena
14. mozda ces shvatiti da Kanada ipak nije bajka kakvom je zamisljas vec tezak rad i licni izbor...pa ces se razocarati
15. mozda ce biti tesko prilagoditi se na novu sredinu i mozda sve nece biti dovoljno da ubije nostalgiju za starim zivotom....
16. necete moci da posetite roditelje, rodbinu, prijatelje mozda godinama i mozda necete moci da im pognete kad dodje vreme...
17......dopisite sami........
po izboru citalaca :)
- ako se materijalno ne ostvarite onoliko koliko ste ocekivali-sanjali da cete, mozete upasti u bedak, ili smatrati da niste uspeli u kanadi
- ako ne dozvolite sebi da prevazidjete vecito poredjenje dve zemlje i jednu zaboravite a na drugu se naviknete, necete imati mir
Ili je to samo sa onim ljudima koji i dalje ne zele da veruju da svaka medalja ima dve strane, i da emigracija ne mora da bude dobro resenje za svakog.
Svoje dileme pokusavam da resim apsolutnim ne priznavanjem da postoji ikakva sansa za povratak na staro i idenje unazad, kada spalis sve mostove jedini put je napred i nema drugog izbora, ili sto bi popularno rekli ne moze se sedeti jednim .... na dve stolice, verovatno je jako neudobno.Moja mama kaze da pametni ljudi ne zatvaraju vrata iza sebe vec ih ostave odskrinuta, meni je to isuvise bolno i nisam sigurna da mogu da zivim 2 paralelna zivota u prici "sta bi bilo kad bi bilo"....
Inace ona je sad u gostima ovde, i opet pronalazim sebe kako joj objasnjavam kako ovde stvari funkcionisu, sto bi moj prijatelj rekao pomalo je surovo u smislu "take it or leave it," uzmi il ostavi.
Jedan deo price sam mozda (ne) namerno preskocila, preskocila sam ga zato da ispostujem necije misljenje o licnim stvarima na blogu...ali mislim da je proslo dovoljno vremena i da je vreme da to ispravim.
Dakle, dosli smo ovde sa po dve diplome svaki, on- hemijski tehnicar i master informatike, ja vaspitac, ucitelj sa pravom da predajem engleski ...on sa 9 godina iskustva van struke i nekoliko u struci ja sa 6 u struci, radili smo tamo non stop da ustedimo za ovde, on- sedam dana u nedelji, dan noc, smene od 12 sati, ja putovala u 2 sela i subotom drzala dopunsku nastavu i sekcije, nismo imali vremena da se vidimo nego 2 dana u nedelji...
za sve to vreme radili smo na tome da jos vise naucimo i sebe pripremimo za beli svet, cak sam pocela da ucim francuski, a on je volontirao da poboljsa svoje znanje u informatici.
Dakle bili smo usmereni na svoj cilj, istrajni i vredni, a ziveli smo sa dve polovicne plate kao vecina oko nas, i roditelji su nam se "slagali" preko nasih glava gore nego u zikinoj dinastiji, kao i vecini mladih koje znam...ali to nije bitno.
Radili smo puno, imali smo malo.
Malo vremena za sebe, malo para, malo mogucnosti.
znali smo da se to nece promeniti, kada dodju deca vremena i para ce biti sve manje...
.....................................................................................................................
Prve nedelje kada smo dosli, kao sto sam napisala vec su mu nasli posao na traci u fabrici automobila, opet smene, opet fizikalisanje, opet 12 sati, rad sa ljudima odande i opet ona ista prica iz koje smo otisli samo u Kanadi, cuti gde si dobro ti je tu i grcaj da prezivis...posle mesec dana sam ga ubedila da da otkaz jer na minimalcu nije bilo sanse da zivimo normalno a diplomu bi mogao da baci sa svim znanjem i ulaganjem u studije.Slozili smo se da cemo dati sebi 3 meseca da nadje posao u struci a onda cemo videti,ako bude socijala, bice, jer imali smo para za tacno 3 meseca, ni od kog da pozajmimo i nigde da se vratimo.
Sad, zamislite kakav je osecaj biti sam u stranoj drzavi , ne znati nikog, nemati nikog da ti pomogne finansijski, imati malu bebu a nemati zdravstveno osiguranje i imati taman toliko para za zivot da pokrijes jedva 3 meseca i onda si na ulici sa malim detetom a nemas gde da ides niti mozes nazad, i ne znas kako ovde stvari funkcionisu ni koga da pitas da ti objasni i pomogne...uzivancija...
Koliko sam puta stegla zube i srce, sad mi je garant pola od kamena, i opet smo resili da rizikujemo i da ne igramo na sigurno po ko zna koji put.
Donela sam gomilu knjiga o trazenju posla i o tome kako proci intervju u Kanadi iz biblioteke, i vezbali smo pitanja, stav, tacne odgovore, podvlacili i izvlacili stavke iz knjiga i savete...sve one knjige tipa 101 pitanje na intervju 101 pravi odgovor.Za 3 nedelje poslali smo preko 1000 rezimea na sve moguce informaticke konkurse u okolini, inace i za rezime smo potrazili pomoc od nekoliko osoba koje su bili savetnici u YMCA i prijatelja koji je radio u toj struci, oni su nam objasnili kako da ga sastavimo i sta je najbitnije.
Posle mesec dana bilo je samo 2 poziva i to telefonska, da bi ljudi zakljucili da to nije ono sto oni traze.U drugom mesecu trazenja posla poceli smo da saljemo rezime i na hemijske pozicije, hemijski tehnicar, uklanjac hemijskog otpada, laborant...ma sve zivo vezano za hemiju i informatiku, i ovaj put dogovorili smo se da saljemo po celoj kanadi od BC do ON, pa ako cemo se seliti nema veze, bice kako bude idemo tamo gde bude posao.Poceli su da stizu pozivi iz BC i Alberte ali nije otislo dalje od telefonskog razgovora, tokom kojih je moj dragi mucao i imao jezivu tremu, nije verovao u sebe i lomio se svaki dan.Mislim da je njemu bilo mnogo teze jer je osecao da treba da zastiti i obezbedi svoju porodicu a niko nece da mu pruzi sansu. Usli smo u treci mesec trazenja posla sa preko 100 konkursa nedeljno u celoj drzavi, od toga 5 ili 6 poziva preko telefona i samo 2 intervjua uzivo.Jedan je bio da napravi nekom liku php sajt sa prodavnicom,samo on ne zna php, a drugi da provodi 6 sati dnevno vozeci kamion on Kitchenera do Toronta i nazad sakupljajuci opasan hemijski otpad za kompaniju koja ga reciklira, a ostalih par sati popunjavaci papire.Nisu ga primili.
Sredinom avgusta stigao je odgovor iz softver kompanije u Torontu koja radi statisticki biznis program za velike kompanije, poslali su mu test sa 5 zadataka i dali mu 12 sati da ih uradi i vrati, ako budu zadovoljni pozvace ga na drugi test i intervju.Tri zadatka bila su pisanje koda i SQL querija a 2 dizajniranje prikaza statistickih podataka na osnovu onih koje su poslali, podelili smo domaci i ja sam pocela da crtam statistiku i dashboard a on da resava zadatke, oko jednog je tako zapelo da smo test vratili samo 15 minuta pre isteka roka, izgleda da su bili zadovoljni jer je dobio sansu za intervju i drugi test, odmah sledece nedelje.
Na samom razgovoru bilo je nekoliko njih pred komisijom koju su cinili vlasnik kompanije kanadjanin, sef odeljenja za rad sa klijentima(kineskinja bivsi emigrant) i glavna za informaticki odsek (rumunka bivsi emigrant), uradio je test pristojno sa jednim zadatkom koji nije znao, jos uvek je mucao i imao tremu i problem da se izrazi na stranom jeziku, sto su mu nekako i progledali kroz prste jer su bili impresionirani uspehom u skoli.Onda su se uhvatili za onaj jedan zadatak koji nije znao...u ocajanju im je odgovorio, dajte mi par sati i google i resicu i taj zadatak, smozden da je to mozda odgovor koji ce ga pokopati jer zaista nije znao taj deo, ali oni su odjednom poceli da se smeju i rekli mu da bas takav stav traze jer nema smisla da trosis vreme na nesto sto je neko vec uradio ako mozes brze da pomognes klijentu i ustedis vreme i novac snalazeci se kreativno i pametno.
Pruzili su mu sansu.Pitali su ga za koliko para zeli da radi, on je rekao za 16 ili 17 $ na sat ne zeleci da se preceni u strahu da ce ga odbiti, iako to nije neka satnica u informatici, oni su rekli ok i dali mu 22$ na sat (iako nisu morali).Pitali su ga kad moze da pocne i on je rekao odmah, nasla sam mu sobu u podrumu nekog palestinca na drugom kraju grada na mesec dana dok ne sredim selidbu za nas i ne pronadjem stan. Radno vreme u firmi je bilo od 9 do 6, on je odlazio u 8 a ostajao do 9 uvece, posle bi se prikljucio na komp u firmi da radi od kuce do 2 nocu, mislim da je u to vreme provodio u proseku 16 sati za racunarom a mozda i vise, radeci i uceci non stop.
U narednih 6 meseci nastavio je istim tempom, vikendom je radio od kuce (iako se vikendom ne radi) a ponekad je subotu popodne provodio u firmi jer je imao kljuc.Za 3 meseca je dobio prvu povisicu, za 6 meseci drugu, iako je bio najmladji po stazu tamo a stariji od drugih po godinama najbrze je isao napred, kada je posle 8 meseci njegova sefica isla na mesec dana u Kinu, njega je odabrala da je menja i vodi odeljenje, iako je bilo ljudi koji rade u odeljenju vec 3 godine, tada je radio jos vise i trazio od sefice drugog odeljenja da mu da da vodi i bazu podataka kada mu je kolega koji je to radio otisao u drugu firmu, da bi i to naucio da radi, jer to niko nije znao od njegovih kolega a on je bio spreman da radi dva posla za jednu platu samo da bi prosirio svoje iskustvo.Da li treba da objasnjavam da sam ga vidjala samo iza ekrana i kad ide da spava, a da je dete bilo moje, na -22 isli smo peske do lekara sa temperaturom jer on nije smeo da izadje iz firme, ne zato sto mu nisu dali, nego zato sto nije hteo da trazi izlaz...da se ne zamera.Svaki praznik je radio, naravno dobrovoljno niko ga nije terao, sam se javljao.
A ljudi sa kojima je radio su bili fantasticni, dobri, dolazili su nam u kucu, pomagali mu maksimalno.Kada je odlazio odatle (zato sto smo hteli da izadjemo van toronta, na vecu platu i laksi posao) rekli su mu da su mu vrata uvek otvorena jer se dokazao, a klijenti sirom sveta sa kojima je radio poslali su mu reference, plakala sam dok sam ih citala.
Posle 6 meseci na novom poslu, svi ga obozavaju, nikad nikom nije rekao necu ili ne mogu, nije se namrstio ni na jedan posao, pre neki dan je isao da pomogne ljudima u starackom domu preko puta njegovog radnog mesta iako to nema veze sa njegovim poslom.
Mi zivimo verujuci da ako dobro cinis dobrim ti se vraca, ovde to nekako funkcionise bolje nego tamo jer vecina ljudi zaista veruje u to.Zato iskreno verujem da srecu treba zasluziti i da ona ne pada s neba.
Djole kaze, zavist valja i zasluziti....
Emigranti moraju da znaju vise i da rade duplo vise od Kanadjana, mozda i troduplo da bi se dokazali bar u pocetku dok ne stanu na noge, to je cinjenica, i to je jedini nacin da pokazes koliko vredis.Druga opcija je da otvoris svoju firmicu i mesetaris pa kako se ko snadje.
A sto se intervjua tice, e pa cujem da su ovde i tamo nebo i zemlja.
moju drugaricu sa diplomom ekologa tamo na birou uce da ne sme da pita za platu jer ce se poslodavac uvrediti, kao da ona planira da radi za kikiriki...
Kanadjani prvo zele da znaju koliko smatrate da treba da zaradjujete, ako se precenite nevalja, ako se potcenite tu nesto nije u redu, garant nemate pojma cim niste proverili satnice za vasu struku...i nece vas uzeti u obzir.
Druga stvar koju zele da znaju je vase obrazovanje i iskustvo, zatim kakav ste kolega i sta vas sef misli o vama (a ljudi su ovde jezivo iskreni) i ako malo zabrljate nece se ustrucavati da kazu istinu, niko nikog ne pokriva, kao tamo.
Dosta ima psiholoskih pitanja tipa kako bi ste reagovali na neku situaciju na poslu.
Za intervju se treba jako dobro spremiti, bukvalno uciti kako da ga prodjes i odradis dobro jer ima puno njih koji traze posao pored tebe a ti moras da dokazes da si najbolji.I u ovakvim strukama gde se trazi jako znanje, cesti su i testovi ako ste pocetnik ili novodosli iz neke druge zemlje.
Jednom mu je jedan kolega koji je tek poceo da radi u toj firmi rekao "zasto toliko radis, cinis da mi ostali izgledamo lose" (taj inace nije radio ni svoj deo posla vec ga je uvaljivao drugima) posle su se zalili na njega i nakon 3 meseca dobio je otkaz.Taj stav uradicu koliko moram, ovde ne prolazi.Nema drzavnih firmi gde se mesta nasledjuju po rodjenju i rodbini...ako donosis novac kompaniji vredis ako ne donosis niko nece gubiti na tebi.
Drugi put je neki magistar nauka iz Rusije dosao na intervju i satima na tabli resavao onaj zadatak ( za google koji je namerno stavljen u test) i nisu ga primili, s obrazlozenjem da bi gubio vreme na stvari koje vec postoje na internetu resene, covek je hteo da dokaze kako je pametan i sve moze da resi sam, a u kompaniji gde je vreme novac a klijenti cekaju resenje u roku od 48 sati nema vremena za teorisanje...parola snadji se, pitaj kolegu, pitaj google, iskopaj na netu, uci usput.
Kanada jeste takva, uzmi il ostavi.
Mislim da smo donosili cudne odluke i rizikovali tu i tamo, ponekad smo i pogresili, ponekad smo morali da stisnemo zube ali uvek smo se trudili da budemo dobri, i nocas dok sam razmisljalao tome kako tamo ako padnes u blato gaze te da ostanes dole i guraju ti glavu u blato da te udave da nikad ne ustanes iz ciste mrznje, zavisti i obesti, i kako se ljudi hrane tudjom nesrecom a mrze tudju srecu a kako ovde imaju samilosti da pomazu beskucnicima i narkomanima, pruzaju ruku svima, podrzavaju one koji su pali da ustanu, i vikendom idu da im sluze rucak u javnoj kuhinji...shvatila sam neke stvari.
Odlucila sam da pokusam iz sve snage da postanem vise kao takvi ljudi jer mislim da je njihov nacin ispravan.
Prosle nedelje je u mom rodnom gradu po prvi put u istoriji sleteo labud na jezero u centru grada, odusevljenje je bilo toliko da su ga mediji slikali i snimali...10 minuta posle reportaze izasli su djaci iz obliznjih skola, osnovci i srednjoskolci i zasuli belu pticu kamenjem, perje se obojilo u crveno...a oni su se smejali i navijali naravno.
Da je moje dete to uradilo to bi za mene kao roditelja i ucitelja bilo porazavajuce do suza.Tamo je to skoro postalo normalna pojava, stavise zivotinje su zadnje na listi koliko je rasprostranjena okrutnost prema ljudima.Dosta dugo su me uveravali da je to u redu jer su ljudi sami krivi za svoju nesrecu i odgovorni za svoj neuspeh, ako nisu dovoljno jaki da se izbore ko im je kriv, tako sam i ja ucena da verujem- svako se brine o sebi i svom zivotu i odgovoran je za svoj uspeh ili neuspeh ne treba da krivi druge ili da ocekuje pomoc ako nije sposoban sam da nesto uradi, u Kanadi mi se misljenje o tome polako menja, iz ove perspektive nije bas tako bar ne u potpunosti, i nije sve tako crno ili belo, postoji i siva.
...............................................................................................................................
na onooj listi sa plusevima i minusima imigracije koju svima predlazem da sastave, evo nekih od minusa
1. Imas samo sebe i svog partnera i nikog vise, ako se okrenete jedno protiv drugog u teskim vremenima onda nemas nikog, zivot ce se pretvoriti u prebacivanje i pakao...osim ako imas porodicu ili rodbinu ovde da ti pomognu
2. para imas koliko si poneo, ako to ode snalazi se ako imas od koga, mi nismo imali
3. radices najgore i lose placene poslove u pocetku bez obzira koliko si obrazovan ili pametan, koliko radnog iskustva imas
4. nemas kome da ostavis dete ni kad ides kod lekara ni na razgovor za posao
5. vrtic kosta oko 1000$ mesecno
6. kola kostaju od 200$ do 600$ mesecno, osiguranje plus gorivo
7. minimalac je 10$ na sat i u nekim gradovima (vecim) ne pokriva troskove zivota porodice
8. karta u onom pravcu kosta u proseku 1500$, duplo vise nego kada neko dodje odande
9. mozda ces morati da odustanes od svoje struke-diplome-zvanja-plate i nacina zivota zauvek ili privremeno zavisi
10.pocinjes od nule ponovo, nemas namestaj, posao, dom...nista, cak ni prijatelje
11. svaka tvoja odluka i rizik moze lako da se okrene protiv tebe
12. mozda ti se nece svideti nova sredina i nacin zivota jer nije ni nalik na staru
13. mozda ce se bracni drug ili deca okrenuti protiv tebe jer nisu zeleli ovakav zivot i toliko promena
14. mozda ces shvatiti da Kanada ipak nije bajka kakvom je zamisljas vec tezak rad i licni izbor...pa ces se razocarati
15. mozda ce biti tesko prilagoditi se na novu sredinu i mozda sve nece biti dovoljno da ubije nostalgiju za starim zivotom....
16. necete moci da posetite roditelje, rodbinu, prijatelje mozda godinama i mozda necete moci da im pognete kad dodje vreme...
17......dopisite sami........
po izboru citalaca :)
- ako se materijalno ne ostvarite onoliko koliko ste ocekivali-sanjali da cete, mozete upasti u bedak, ili smatrati da niste uspeli u kanadi
- ako ne dozvolite sebi da prevazidjete vecito poredjenje dve zemlje i jednu zaboravite a na drugu se naviknete, necete imati mir
Wednesday, February 29, 2012
Job search...is a job itself.
Mozda sam izgubila pojam o tome koliko sam stvari napisala na ovom blogu, ovo je neki 120ti post i bice uskoro 110.000 poseta, pa nisam bas ocekivala da postanem tako "globalna" ali drago mi je da znam da je nekom zapravo pomoglo nesto sto je procitao.
Imala sam par pitanja sto se tice trazenja posla pa posto sam trenutno tu negde u toj prici, evo najpopularnijih linkova.
ako vas zanima sansa za zaposlenje u nekom polju statistiku mozete proveriti ovde
http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?lang=eng&cid=1
plata/prosek
http://www.wowjobs.ca/salary.aspx
Job search
http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?cid=5003&lang=eng
jobbank.ca
monster.ca
workopolisa
wowjobs.ca
http://www.careerbeacon.com/
http://www.eluta.ca/search?q=&l=&radius=50&advanced=1&ef=7
IT jobs
https://www.procom.ca/
http://www.randstadtechnologies.ca/
http://www.itjobs.ca/en
http://www.canadait.com
http://www.it-careers.ca/jobboard.htm
Za ostala zanimanja ...google i napred :)
Toronto novine
http://www.novine.ca/zaposli-se/
Imala sam par pitanja sto se tice trazenja posla pa posto sam trenutno tu negde u toj prici, evo najpopularnijih linkova.
ako vas zanima sansa za zaposlenje u nekom polju statistiku mozete proveriti ovde
http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?lang=eng&cid=1
plata/prosek
http://www.wowjobs.ca/salary.aspx
Job search
http://www.workingincanada.gc.ca/content_pieces-eng.do?cid=5003&lang=eng
jobbank.ca
monster.ca
workopolisa
wowjobs.ca
http://www.careerbeacon.com/
http://www.eluta.ca/search?q=&l=&radius=50&advanced=1&ef=7
IT jobs
https://www.procom.ca/
http://www.randstadtechnologies.ca/
http://www.itjobs.ca/en
http://www.canadait.com
http://www.it-careers.ca/jobboard.htm
Za ostala zanimanja ...google i napred :)
Toronto novine
http://www.novine.ca/zaposli-se/
Friday, February 24, 2012
Konacno !!!!
7 meseci i 2000 $ kasnije, uspela sam da se izborim da mi priznaju deo obrazovanja odande,
danas sam dobila licencu za rad sa decom predskolskog uzrasta u Kanadi,
sada sam registered ECE.
Za one koji nisu u toku, u srbiji sam imala diplomu vaspitaca, diplomu ucitelja i licencu da predajem engleski u nizim razredima osnovne, sto sam i radila uglavnom.
Ovde sam uspela da mi priznaju diplomu vaspitaca, sto je nivo koledza i sto mi dozvoljava da otvorim svoj vrtic kod kuce ili da radim pri vrticu ili skoli, ono sto mi je najbitnije ovaj korak me dize iznad minimalne satnice i otvara mi nove mogucnosti.
Posto je to komplikovan i skup proces, nisam sigurna da cu pokusavati sa drugom diplomom, mozda cu gledati da upisem ovde nesto ako mi se ukaze prilika i ako budem imala vremena :) ipak se vise kotira ovdasnje obrazovanje.
U svakom slucaju jos jedan korak napred, presretna sam.
Druga stvar koja je bitna je da sam pobila tvrdnje svih onih koji su mi govorili da od toga nema nista jer znaju nekog ko je pokusao i nije uspeo...sad znate nekog ko je pokusao i uspeo.
Treba vremena, para i zivaca ali eto, nekom i uspe.
Sve i da priznaju pola obrazovanja ili 2 trecine pa opet nije sve baceno, ne kreces od nule, znam da je lekarima i medicinarima mnogo, mnogo teze, ali ako ne zelis da budes od onih koji dodju ovde i kazu sto su me uvezli zbog glupave diplome kad ne mogu da radim u struci, stavis diplomu u fioku i uhvatis metlu...onda ne znas sta bi bilo da si pokusao da uradis nesto sa tom diplomom.
Priznajem da sam bila na ivici zivaca da pocnem da pljujem sistem, koji je ocigledno totalno komplikovan sto se tice tih priznavanja diploma i ostalog, ali u ovom slucaju daje mi nadu da ljudi koji su spremni da se cimaju i izbore sa sistemom ipak imaju neke sanse da im se prizna makar deo obrazovanja.
U svakom slucaju pokusala sam i eto srece, uspela sam.
Eh, sad jos samo famozno kanadsko iskustvo :))))))
danas sam dobila licencu za rad sa decom predskolskog uzrasta u Kanadi,
sada sam registered ECE.
Za one koji nisu u toku, u srbiji sam imala diplomu vaspitaca, diplomu ucitelja i licencu da predajem engleski u nizim razredima osnovne, sto sam i radila uglavnom.
Ovde sam uspela da mi priznaju diplomu vaspitaca, sto je nivo koledza i sto mi dozvoljava da otvorim svoj vrtic kod kuce ili da radim pri vrticu ili skoli, ono sto mi je najbitnije ovaj korak me dize iznad minimalne satnice i otvara mi nove mogucnosti.
Posto je to komplikovan i skup proces, nisam sigurna da cu pokusavati sa drugom diplomom, mozda cu gledati da upisem ovde nesto ako mi se ukaze prilika i ako budem imala vremena :) ipak se vise kotira ovdasnje obrazovanje.
U svakom slucaju jos jedan korak napred, presretna sam.
Druga stvar koja je bitna je da sam pobila tvrdnje svih onih koji su mi govorili da od toga nema nista jer znaju nekog ko je pokusao i nije uspeo...sad znate nekog ko je pokusao i uspeo.
Treba vremena, para i zivaca ali eto, nekom i uspe.
Sve i da priznaju pola obrazovanja ili 2 trecine pa opet nije sve baceno, ne kreces od nule, znam da je lekarima i medicinarima mnogo, mnogo teze, ali ako ne zelis da budes od onih koji dodju ovde i kazu sto su me uvezli zbog glupave diplome kad ne mogu da radim u struci, stavis diplomu u fioku i uhvatis metlu...onda ne znas sta bi bilo da si pokusao da uradis nesto sa tom diplomom.
Priznajem da sam bila na ivici zivaca da pocnem da pljujem sistem, koji je ocigledno totalno komplikovan sto se tice tih priznavanja diploma i ostalog, ali u ovom slucaju daje mi nadu da ljudi koji su spremni da se cimaju i izbore sa sistemom ipak imaju neke sanse da im se prizna makar deo obrazovanja.
U svakom slucaju pokusala sam i eto srece, uspela sam.
Eh, sad jos samo famozno kanadsko iskustvo :))))))
Wednesday, February 22, 2012
Bosanac u Americi:Dva života po cijeni jednog
preuzeto sa neta
Za Omera Hadžiselimovića,biti imigrant u SAD znači iskusiti i nazadovanje i podmlađivanje. Konstantno “prevodeći” između svog starog i novog života, ipak smatra da na nekom dubljem nivou razlike počnu iščezavati.
Kada postanete imigrant, ili ste izgubili ili ste na putu da izgubite mnogo toga: svoju zemlju, svoj jezik, svoju kulturu, svoje prijatelje. Međutim, i dobijete mnogo toga: novu zemlju, nove spoznaje, novo iskustvo, a možda i nove prijatelje. Zbog napetosti između izgubljenog i dobijenog – ili između minusa i plusa na vašem životnom računu–imate osjećaj kao da živite dva života, jedan koji ste ostavili iza sebe, i drugi koji trenutno živite. Niste u potpunosti napustili stari život, niti ste u potpunosti prihvatili novi.
Kada sam sa porodicom stigao u Ameriku, ne samo da smo promijenili kontinent već cijeli svijet, a to je uvijek praćeno teškoćama. Bilo mi je teško uprkos činjenici da je moj profesionalni život duboko povezan sa zemljom u koju smo imigrirali: Bio sam profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Sarajevu, i moja akademska oblast su bile američke studije, izučavanje Sjedinjenih Američkih Država. Na mojim predavanjima u Sarajevu, nastojao sam da objasnim američku kulturu i istoriju sebi i svojim studentima – težak zadatak u oba slučaja – ali mi se dopadao stalni izazov poređenja američke kulture sa vlastitom. Moj pristup se sastojao iz toga da uvrstim materijal iz istorije, književnosti, umjetnosti, jezika, geografije, antropologije, i svega drugog iz čega bi se mogla vidjeti i razumjeti suština Amerike.
Uvijek me je fasciniralo koliko se Amerika razlikuje od mog dijela svijeta da sam dugo o njoj mislio kao o nečemu neobičnom i egzotičnom – s njenim artefaktima, sportovima, obrazaca ponašanja, od malih stvari do velikih. Ova neobičnost Amerike je bila, siguran sam, ono što me privuklo američkim studijama. Jedne prilike sam sastavio katalog uočljivih razlika koje neko ko dolazi iz jugoistočne Evrope primjećuje u Sjedinjenim Državama: prozori koji se otvaraju prema gore i prema dolje, kao giljotina, a ne otvaraju se prema unutra, okrugle ručke na vratima umjesto kvake; mreže na vratima i prozorima; voda u klozetskim šoljama; drugačije ploče na električnom šporetu; različite mjerne jedinice i veličine; različit napon struje; više statičkog elektriciteta; fontane sa pijaćom vodom; relativno odsustvo duvanskog dima; sportovi kao što je ragbi i bejzbol; prazne ulice; travnjaci ispred kuća (i kosilice, koje daju tipičan, neizbježan američki zvuk, za razliku od, na primjer, jednako neizbježnog zvuka kojim se u Evropi označava puni sat na radiju); tapete sa gustim šarama za razliku od laganih šara ili praznih tapeta; zidni kalendari umotani u celofan i nalik na stare LP albume; skraćena imena radio stanica; kraći ali širi papir za štampanje.
Postati imigrant kada ste već odrasla osoba (recimo, srednjih godina ili stariji) je naročito teško jer vaš prethodni život ometa onaj imigrantski na mnogo neočekivanih načina. Tako se moja dva života, onaj u Bosni (ili bivšoj Jugoslaviji), i ovaj drugi ovdje, u Americi, konstantno sudaraju, i ja uvijek upoređujem svoje dvije zemlje, uvijek “prevodeći” iz jedne u drugu. To naravno važi i za moju jezičku situaciju, moj lingvistički identitet, jer uvijek nešto prevodim između svog maternjeg jezika i engleskog. “Prevodim” između svoja dva života i na druge, možda manje značajne načine. Evo nekoliko primjera, još uvijek moram stati da razmislim da li se datum kao npr. 08.06.06 odnosi na 6. avgust ili 8. juni (kao što bi bilo u Evropi), ili da li se Dan sjećanja ili Praznik rada slavi u maju (pošto je u drugim dijelovima svijeta Praznik rada većinom 1. maj), ili koliko je neko visok kada se mjeri stopama i inčima, ili koliko je 98°F, često još toplije zbog vlažnosti vazduha, u stepenima celzijusa, i da li se može porediti sa bilo čim iz mog ranijeg iskustva (ne može).
Čim postanete imigrant, sve se bespovratno promijeni oko vas: prostor, priroda, vrijeme, ljudi– čak i vrijeme. Ovo posljednje – vrijeme – se okrene protiv vas: u novoj zemlji i u novom životu, uvijek ste u zaostatku; želite da budete u toku sa dešavanjima, da budete ukorak sa drugim ljudima jer se toliko toga desilo kada vi niste bili tu. Očajno su vam potrebne sve moguće praktične informacije, tako da stalno postavljate pitanja, a zbog toga se uglavnom osjećate neupućeni, u zaostatku i neprilagođeni. Američko društvo je zatvorenije u onom fundamentalnom informativnom smislu: kao novajlija, nećete saznati stvari o ljudima (pojedincima, njihovom privatnom životu i odnosima moći među njima) tako lako kao drugdje. U Americi, u tom smislu, osjećate da ljudi generalno ne znaju mnogo jedni o drugima, da desna ruka ne zna šta lijeva radi, takoreći. Ali, začudo, zbog ovog stanja neznanja u kojem se nađete, takođe se osjećate mlađe, kao mlada osoba koja postavlja osnovna pitanja, i daje vam osjećaj novog početka, učenja i istraživanja,osjećaj inicijacije. A to što počinjete od nule vas drži budnim.
Za razliku od toga, kada ponovo posjetite staru zemlju, uprkos promjenama koje vidite, vaše lično vrijeme kao da je stalo onog trenutka kada ste otišli, jer se sjećate tamošnjeg života koji je sada trajno fiksiran u vašem sjećanju. Tamo ste vi onaj stari (ili barem tako zamišljate) jer niste proživjeli promjene koje su se tu desile. I tako vas vaši stari prijatelji, poznanici i rođaci vide – kao onog starog; šta raditi i kako živite u novoj zemlji ih zapravo i ne zanima – gotovo da ne postoji znatiželja u vezi sa vašim novim životom. Iz praktičnih razloga, vi ste za njih nestali. Istinski ste "otišli na zapad ", kako kaže stara izreka: "otići na zapad " je u Americi bila metafora za umiranje. I pitate se da li su ljudi oduvijek bili tako samodovoljni ili su takvi postali samo u odnosu sa vama.
Imigranta, psihološki, vuče nazad prema kući sila sjećanja, što je velika interferencija (smetnja) i nešto što tvrdoglavo naseljava njen ili njegov novi svijet. Interferencija je takođe lingvistički termin koji opisuje prepreke koje vam postavlja vaš maternji jezik kada nastojite naučiti strani jezik – uvijek vam stoji na putu, vuče vas nazad, otežava vam usvajanje neobičnih novih zvukova i redoslijeda riječi, na primjer) Ovo sjećanje na stare stvari kod mene često započne kao vizuelna predstava, kao slike; tako, na primjer, kada gledam jezero Mičigen, koje je blizu mjesta gdje sada živim, moja podsvijest se usmjeri prema Jadranskom moru, velikoj i dobro poznatoj vodenoj masi iz mog prošlog života i zemlje, ili kada vidim tamno plave oblake kako se nakupljaju na ovdašnjem horizontu, na ravničarskom srednjem zapadu, često mi se učine kao planine u daljini, kao one što okružuju moj rodni grad. Ovdašnje visoke stambene zgrade, sa identičnim malim balkonima, ukazuju na tijesne stanove, zgrade koje nikad nisam cijenio kao arhitekturu evociraju uspomene na staru zemlju, osjećaj zajedništva i bliskosti među ljudima. I – što je možda najčudnije – kada namirišem dim iz cigarete, što je mnogo rjeđe nego u staroj zemlji, a inače ne podnosim pušenje, to me istog trenutka vrati u staru zemlju i moj raniji život.
Sve ovo je, naravno, nostalgija, taj stalni pratilac imigrantskog života. Iako se radi o univerzalnom ljudskom osjećanju, nostalgiju je teško precizno definisati, a to potvrđuje interesantna lingvistička činjenica: ovaj koncept se različito koristi u različitim jezicima. Riječ nostalgija, kako nas Milan Kundera podsjeća, potiče od grčke riječi nostos (povratak) i algos (patnja) – otuda, patnja zbog nemogućnosti povratka. Ali njeni različiti oblici i nijanse u značenju su mnogobrojni u evropskim jezicima (i ne koriste svi isključivo grčku riječ), opisujući čežnju za domom, bol zbog odsustva, usamljenost ili neznanje o dešavanjima u domovini (španski añoranza, añorar – od lat. ignorare).
Zbog udaljenosti i doživljene promjene, imigrantu se dom čini boljim i slađim nego što uistinu jeste, dobijajući novu, veću vrijednost. Ovaj osjećaj se može javiti kada se vratite u svoju staru zemlju: kada sam u svom rodnom gradu Sarajevu u kratkoj posjeti, miris vazduha u ljetnoj noći me opija i ne može se porediti ni sa čim u Americi, i ona brda obrasla borovinom izgledaju ljepše nego ikad prije sada kad živim negdje drugo. Ali nostalgija je ponajviše osjećaj da vam nedostaju ljudi, oni sa kojima sam radio, živio i dijelio referentni okvir. Nedostaje mi gradski život Sarajeva, njegov specifični smisao za humor, njegova ironija, i blaga i oštra, i njegova otvorenost ka svijetu. (Ali većina toga je svakako uništena nedavnim ratom, tako da moja nostalgija u ovom slučaju nije samo geografska već i istorijska – čežnja za prošlošću, što je još jedna vrsta nostalgije. Bosna, za mene, postaje zemlja sjećanja, da posudim frazu kojom Denis de Rougemont's opisuje Evropu –"la patrie de la mémoire.")
Nostalgija je, iako stvarno osjećanje, takođe prijatna laž. "Koliko nam lijepa mora biti naša zemlja kada se gleda i osjeća izvana!" piše španski pisac Miguel de Unamuno. Jedan drugi pisac, dobitnik Nobelove nagrade V.S. Naipaul, nudi u svom romanu Zavoj na rijeci, praktičan lijek za nostalgiju – a to je često putovanje avionom:
Avion je sjajna stvar. Još uvijek ste na jednom mjestu kada stignete na drugo. Avion je brži od srca. Stižete brzo i odlazite brzo. Ne žalite previše. [...] Možete se vratiti mnogo puta na isto mjesto. Prestajete žaliti za prošlošću. Vidite da je prošlost nešto što postoji samo u vašem umu, da to ne postoji u stvarnom životu. Gazite po prošlosti, gnječite je. U početku je to kao gaženje po bašti. Na kraju ipak samo gazite zemlju.
Apsolutno putovanje, čini se, apsolutno uništava nostalgiju. U ovom slučaju, dvojnost imigrantskog života uistinu postaje stvarnost, i možda ne tako bolna: dva života se mogu živjeti gotovo simultano, ne konsekutivno. Ali ovaj lijek za nostalgiju – često putovanje avionom – zna biti skupo. Samo bogatiji ga mogu priuštiti. Poznajem jednu Sarajku koja živi u Sjedinjenim Državama i često leti kući vikendom, u posjetu majci i na bosansku hranu. To je zasigurno drugačije iskustvo egzila od, na primjer, onog što su mnogi Jevreji koji su izgnanii iz Španije 1492. iskusili u Bosni, gdje su generacijama čuvali ključeve svojih kuća, nadajući se povratku; mnoge porodice su generacijama čuvale ključ i svoju vjeru, španski jezik i svoje pjesme.
Postoje i drugi lijekovi za nostalgiju i nedaće imigrantskog života pored čestih letova kući – ili bacanja starog ključa od kuće. Jedan je vrijeme, koje liječi sve, kao što znamo, a drugi je imigrantov svjestan napor da prihvati novi život onako kako dolazi, racionalno i pozitivno, kao što ljudi u ovoj zemlji vole reći – pozitivno je velika riječ koja odražava američki kulturalni optimizam, barem sve do nedavne ekonomske krize. Slično tome, imigrantova glavna dilema – kako postići podnošljiv balans između dva života, balans između gubljenja sebe u novoj kulturi i izdvajanja iz nje – se često riješi na prirodan način: i zadržavanjem i prihvatanjem, zadržavanjem starih načina koje želiš ili možeš zadržati, i prihvatanjem novih načina koje želiš ili možeš prihvatiti. Amerika, sa svojim slobodama, je oduvijek bila dobra u tome, dozvoljavajući toliko slobode u privatnom životu ljudi, za neke se to odnosi na religiju, jezik i druge lične sklonosti, ili njegovanje “neameričkih” aktivnosti kao što je poslijepodnevni drijemež. U mojoj porodici smo zadržali naš jezik, ali naravno koristimo engleski sa drugima i van kuće, i ne vidimo problem u tome. Ne vidimo problem u tome da započnemo rečenicu na bosanskom i završimo je na engleskom, ili obrnuto. Upoteba dva jezika je zasigurno prednost, koja se ogleda i u tome što na taj način vježbamo mozak. (To vam takođe omogućava da tračate druge ljude u njihovom prisustvu.) Takođe, ja koristim oba jezika kada se predstavljam i kažem svoje ime, jer morate koristiti dva glasovna sistema kada to radite – engleski i bosanski/hrvatski/srpski. Možete zamislite kakav izazov predstavlja moje prezime ljudima sa kratkotrajnom pažnjom. Paradoksalno, moje prezime, koje izgleda zastrašujuće na papiru, tigar od papira, može se lakše izgovoriti na engleskom nego moje ime, koje je komplikovanije jer nije u skladu sa engleskom fonetikom.
To je vedrija strana, ali egzil vam donosi i mnogo nevolja (život vas stavi gdje vam je mjesto – ili to učini Amerika), ali vam takođe ponudi određene nagrade, duplu perspektivu i svjež uvid, kao što reče pisac Edward Said; nudi vam mjesto na margini nove kulture, gdje imate priliku da vidite više od onih u centru, to jest, izvornih pripadnika te kulture. To mjesto na margini vam takođe daje određenu slobodu i mogućnost samospoznaje. Poljsko-američka spisateljica Eva Hoffman, i sama imigrantkinja, ide čak dalje od Saida kada primjećuje da egzil u modernim vremenima, i u postmodernoj teoriji “postaje [...] seksi, glamurozan, interesantan” i da su "nomadizam i dijasporizam postali pomodni izrazi u intelektualnom diskursu " jer konotiraju "prednosti nestabilnosti, marginalnosti, odsustva i autsajderstva ". Ali Hoffman nas upozorava da su privlačnost i glamur imigracije praćeni sa mnogo bola i gubitka.
Tako, kao i mnogi drugi noviji imigranti koji su došli u ovu zemlju kao odrasli ljudi, živim svoja dva života, i to radim i konsekutivno (prvo sam živio tamo, a sada živim ovdje) i simultano (iako sada živim ovdje, mentalno živim i tamo). Živim dva života po cijeni jednog, a to, trgovačkim rječnikom, nije loša pogodba. Ali čak sam i u Bosni živio dva života na neki način: jedan je bio moj svakodnevni, "pravi" život, a drugi je bio moj profesionalni život, koji je bio usmjeren ka Americi. Nekada sam posmatrao Ameriku iz Bosne; sada posmatram Bosnu iz Amerike, dok u čitanju, istraživanju i pisanju prelazim sa američkih studija na balkanske studije. Nekada sam bio bosanski amerikanista; ovdje postajem američki bosnista. Uvijek je uzbudljivije proučavati ono što je udaljeno. Ali u drugom smislu, moja praktična, predavačka karijera je ostala ista, sem ove razlike: ranije sam predavao engleski Bosancima; sada ga predajem izvornim govornicima.
Što duže živim u Americi, moje dvije zemlje-ili života- počinju da se spajaju i prepliću; to jest, moja nova zemlja sve više počinje da izgleda kao moja stara zemlja. Stvari i događaji ovdje, kao i moj stav prema njima, postaju déjà vu. Pitam se da li je to psihološka varka ili proces istinskog prilagođavanja. Šta, ili ko se promijenio? Ja? Moje sjećanje na staru zemlju? Nova zemlja? Sve navedeno? Izgleda da je istina da se ljudska priroda i priroda stvari pokažu ispod površnih razlika: kako vrijeme prolazi i kako novina i romantična slika o Americi blijede, vidim i doživljavam ovdje više toga što me podsjeća na stari život. Dvije zemlje postaju slične u dubljem, univerzalnom smislu – što je i utjeha i razočarenje.
Iz Arhiva BUKE
Original u EUROZINE
Prevela i prilagodila Milica Plavšić
Za Omera Hadžiselimovića,biti imigrant u SAD znači iskusiti i nazadovanje i podmlađivanje. Konstantno “prevodeći” između svog starog i novog života, ipak smatra da na nekom dubljem nivou razlike počnu iščezavati.
Kada postanete imigrant, ili ste izgubili ili ste na putu da izgubite mnogo toga: svoju zemlju, svoj jezik, svoju kulturu, svoje prijatelje. Međutim, i dobijete mnogo toga: novu zemlju, nove spoznaje, novo iskustvo, a možda i nove prijatelje. Zbog napetosti između izgubljenog i dobijenog – ili između minusa i plusa na vašem životnom računu–imate osjećaj kao da živite dva života, jedan koji ste ostavili iza sebe, i drugi koji trenutno živite. Niste u potpunosti napustili stari život, niti ste u potpunosti prihvatili novi.
Kada sam sa porodicom stigao u Ameriku, ne samo da smo promijenili kontinent već cijeli svijet, a to je uvijek praćeno teškoćama. Bilo mi je teško uprkos činjenici da je moj profesionalni život duboko povezan sa zemljom u koju smo imigrirali: Bio sam profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Sarajevu, i moja akademska oblast su bile američke studije, izučavanje Sjedinjenih Američkih Država. Na mojim predavanjima u Sarajevu, nastojao sam da objasnim američku kulturu i istoriju sebi i svojim studentima – težak zadatak u oba slučaja – ali mi se dopadao stalni izazov poređenja američke kulture sa vlastitom. Moj pristup se sastojao iz toga da uvrstim materijal iz istorije, književnosti, umjetnosti, jezika, geografije, antropologije, i svega drugog iz čega bi se mogla vidjeti i razumjeti suština Amerike.
Uvijek me je fasciniralo koliko se Amerika razlikuje od mog dijela svijeta da sam dugo o njoj mislio kao o nečemu neobičnom i egzotičnom – s njenim artefaktima, sportovima, obrazaca ponašanja, od malih stvari do velikih. Ova neobičnost Amerike je bila, siguran sam, ono što me privuklo američkim studijama. Jedne prilike sam sastavio katalog uočljivih razlika koje neko ko dolazi iz jugoistočne Evrope primjećuje u Sjedinjenim Državama: prozori koji se otvaraju prema gore i prema dolje, kao giljotina, a ne otvaraju se prema unutra, okrugle ručke na vratima umjesto kvake; mreže na vratima i prozorima; voda u klozetskim šoljama; drugačije ploče na električnom šporetu; različite mjerne jedinice i veličine; različit napon struje; više statičkog elektriciteta; fontane sa pijaćom vodom; relativno odsustvo duvanskog dima; sportovi kao što je ragbi i bejzbol; prazne ulice; travnjaci ispred kuća (i kosilice, koje daju tipičan, neizbježan američki zvuk, za razliku od, na primjer, jednako neizbježnog zvuka kojim se u Evropi označava puni sat na radiju); tapete sa gustim šarama za razliku od laganih šara ili praznih tapeta; zidni kalendari umotani u celofan i nalik na stare LP albume; skraćena imena radio stanica; kraći ali širi papir za štampanje.
Postati imigrant kada ste već odrasla osoba (recimo, srednjih godina ili stariji) je naročito teško jer vaš prethodni život ometa onaj imigrantski na mnogo neočekivanih načina. Tako se moja dva života, onaj u Bosni (ili bivšoj Jugoslaviji), i ovaj drugi ovdje, u Americi, konstantno sudaraju, i ja uvijek upoređujem svoje dvije zemlje, uvijek “prevodeći” iz jedne u drugu. To naravno važi i za moju jezičku situaciju, moj lingvistički identitet, jer uvijek nešto prevodim između svog maternjeg jezika i engleskog. “Prevodim” između svoja dva života i na druge, možda manje značajne načine. Evo nekoliko primjera, još uvijek moram stati da razmislim da li se datum kao npr. 08.06.06 odnosi na 6. avgust ili 8. juni (kao što bi bilo u Evropi), ili da li se Dan sjećanja ili Praznik rada slavi u maju (pošto je u drugim dijelovima svijeta Praznik rada većinom 1. maj), ili koliko je neko visok kada se mjeri stopama i inčima, ili koliko je 98°F, često još toplije zbog vlažnosti vazduha, u stepenima celzijusa, i da li se može porediti sa bilo čim iz mog ranijeg iskustva (ne može).
Čim postanete imigrant, sve se bespovratno promijeni oko vas: prostor, priroda, vrijeme, ljudi– čak i vrijeme. Ovo posljednje – vrijeme – se okrene protiv vas: u novoj zemlji i u novom životu, uvijek ste u zaostatku; želite da budete u toku sa dešavanjima, da budete ukorak sa drugim ljudima jer se toliko toga desilo kada vi niste bili tu. Očajno su vam potrebne sve moguće praktične informacije, tako da stalno postavljate pitanja, a zbog toga se uglavnom osjećate neupućeni, u zaostatku i neprilagođeni. Američko društvo je zatvorenije u onom fundamentalnom informativnom smislu: kao novajlija, nećete saznati stvari o ljudima (pojedincima, njihovom privatnom životu i odnosima moći među njima) tako lako kao drugdje. U Americi, u tom smislu, osjećate da ljudi generalno ne znaju mnogo jedni o drugima, da desna ruka ne zna šta lijeva radi, takoreći. Ali, začudo, zbog ovog stanja neznanja u kojem se nađete, takođe se osjećate mlađe, kao mlada osoba koja postavlja osnovna pitanja, i daje vam osjećaj novog početka, učenja i istraživanja,osjećaj inicijacije. A to što počinjete od nule vas drži budnim.
Za razliku od toga, kada ponovo posjetite staru zemlju, uprkos promjenama koje vidite, vaše lično vrijeme kao da je stalo onog trenutka kada ste otišli, jer se sjećate tamošnjeg života koji je sada trajno fiksiran u vašem sjećanju. Tamo ste vi onaj stari (ili barem tako zamišljate) jer niste proživjeli promjene koje su se tu desile. I tako vas vaši stari prijatelji, poznanici i rođaci vide – kao onog starog; šta raditi i kako živite u novoj zemlji ih zapravo i ne zanima – gotovo da ne postoji znatiželja u vezi sa vašim novim životom. Iz praktičnih razloga, vi ste za njih nestali. Istinski ste "otišli na zapad ", kako kaže stara izreka: "otići na zapad " je u Americi bila metafora za umiranje. I pitate se da li su ljudi oduvijek bili tako samodovoljni ili su takvi postali samo u odnosu sa vama.
Imigranta, psihološki, vuče nazad prema kući sila sjećanja, što je velika interferencija (smetnja) i nešto što tvrdoglavo naseljava njen ili njegov novi svijet. Interferencija je takođe lingvistički termin koji opisuje prepreke koje vam postavlja vaš maternji jezik kada nastojite naučiti strani jezik – uvijek vam stoji na putu, vuče vas nazad, otežava vam usvajanje neobičnih novih zvukova i redoslijeda riječi, na primjer) Ovo sjećanje na stare stvari kod mene često započne kao vizuelna predstava, kao slike; tako, na primjer, kada gledam jezero Mičigen, koje je blizu mjesta gdje sada živim, moja podsvijest se usmjeri prema Jadranskom moru, velikoj i dobro poznatoj vodenoj masi iz mog prošlog života i zemlje, ili kada vidim tamno plave oblake kako se nakupljaju na ovdašnjem horizontu, na ravničarskom srednjem zapadu, često mi se učine kao planine u daljini, kao one što okružuju moj rodni grad. Ovdašnje visoke stambene zgrade, sa identičnim malim balkonima, ukazuju na tijesne stanove, zgrade koje nikad nisam cijenio kao arhitekturu evociraju uspomene na staru zemlju, osjećaj zajedništva i bliskosti među ljudima. I – što je možda najčudnije – kada namirišem dim iz cigarete, što je mnogo rjeđe nego u staroj zemlji, a inače ne podnosim pušenje, to me istog trenutka vrati u staru zemlju i moj raniji život.
Sve ovo je, naravno, nostalgija, taj stalni pratilac imigrantskog života. Iako se radi o univerzalnom ljudskom osjećanju, nostalgiju je teško precizno definisati, a to potvrđuje interesantna lingvistička činjenica: ovaj koncept se različito koristi u različitim jezicima. Riječ nostalgija, kako nas Milan Kundera podsjeća, potiče od grčke riječi nostos (povratak) i algos (patnja) – otuda, patnja zbog nemogućnosti povratka. Ali njeni različiti oblici i nijanse u značenju su mnogobrojni u evropskim jezicima (i ne koriste svi isključivo grčku riječ), opisujući čežnju za domom, bol zbog odsustva, usamljenost ili neznanje o dešavanjima u domovini (španski añoranza, añorar – od lat. ignorare).
Zbog udaljenosti i doživljene promjene, imigrantu se dom čini boljim i slađim nego što uistinu jeste, dobijajući novu, veću vrijednost. Ovaj osjećaj se može javiti kada se vratite u svoju staru zemlju: kada sam u svom rodnom gradu Sarajevu u kratkoj posjeti, miris vazduha u ljetnoj noći me opija i ne može se porediti ni sa čim u Americi, i ona brda obrasla borovinom izgledaju ljepše nego ikad prije sada kad živim negdje drugo. Ali nostalgija je ponajviše osjećaj da vam nedostaju ljudi, oni sa kojima sam radio, živio i dijelio referentni okvir. Nedostaje mi gradski život Sarajeva, njegov specifični smisao za humor, njegova ironija, i blaga i oštra, i njegova otvorenost ka svijetu. (Ali većina toga je svakako uništena nedavnim ratom, tako da moja nostalgija u ovom slučaju nije samo geografska već i istorijska – čežnja za prošlošću, što je još jedna vrsta nostalgije. Bosna, za mene, postaje zemlja sjećanja, da posudim frazu kojom Denis de Rougemont's opisuje Evropu –"la patrie de la mémoire.")
Nostalgija je, iako stvarno osjećanje, takođe prijatna laž. "Koliko nam lijepa mora biti naša zemlja kada se gleda i osjeća izvana!" piše španski pisac Miguel de Unamuno. Jedan drugi pisac, dobitnik Nobelove nagrade V.S. Naipaul, nudi u svom romanu Zavoj na rijeci, praktičan lijek za nostalgiju – a to je često putovanje avionom:
Avion je sjajna stvar. Još uvijek ste na jednom mjestu kada stignete na drugo. Avion je brži od srca. Stižete brzo i odlazite brzo. Ne žalite previše. [...] Možete se vratiti mnogo puta na isto mjesto. Prestajete žaliti za prošlošću. Vidite da je prošlost nešto što postoji samo u vašem umu, da to ne postoji u stvarnom životu. Gazite po prošlosti, gnječite je. U početku je to kao gaženje po bašti. Na kraju ipak samo gazite zemlju.
Apsolutno putovanje, čini se, apsolutno uništava nostalgiju. U ovom slučaju, dvojnost imigrantskog života uistinu postaje stvarnost, i možda ne tako bolna: dva života se mogu živjeti gotovo simultano, ne konsekutivno. Ali ovaj lijek za nostalgiju – često putovanje avionom – zna biti skupo. Samo bogatiji ga mogu priuštiti. Poznajem jednu Sarajku koja živi u Sjedinjenim Državama i često leti kući vikendom, u posjetu majci i na bosansku hranu. To je zasigurno drugačije iskustvo egzila od, na primjer, onog što su mnogi Jevreji koji su izgnanii iz Španije 1492. iskusili u Bosni, gdje su generacijama čuvali ključeve svojih kuća, nadajući se povratku; mnoge porodice su generacijama čuvale ključ i svoju vjeru, španski jezik i svoje pjesme.
Postoje i drugi lijekovi za nostalgiju i nedaće imigrantskog života pored čestih letova kući – ili bacanja starog ključa od kuće. Jedan je vrijeme, koje liječi sve, kao što znamo, a drugi je imigrantov svjestan napor da prihvati novi život onako kako dolazi, racionalno i pozitivno, kao što ljudi u ovoj zemlji vole reći – pozitivno je velika riječ koja odražava američki kulturalni optimizam, barem sve do nedavne ekonomske krize. Slično tome, imigrantova glavna dilema – kako postići podnošljiv balans između dva života, balans između gubljenja sebe u novoj kulturi i izdvajanja iz nje – se često riješi na prirodan način: i zadržavanjem i prihvatanjem, zadržavanjem starih načina koje želiš ili možeš zadržati, i prihvatanjem novih načina koje želiš ili možeš prihvatiti. Amerika, sa svojim slobodama, je oduvijek bila dobra u tome, dozvoljavajući toliko slobode u privatnom životu ljudi, za neke se to odnosi na religiju, jezik i druge lične sklonosti, ili njegovanje “neameričkih” aktivnosti kao što je poslijepodnevni drijemež. U mojoj porodici smo zadržali naš jezik, ali naravno koristimo engleski sa drugima i van kuće, i ne vidimo problem u tome. Ne vidimo problem u tome da započnemo rečenicu na bosanskom i završimo je na engleskom, ili obrnuto. Upoteba dva jezika je zasigurno prednost, koja se ogleda i u tome što na taj način vježbamo mozak. (To vam takođe omogućava da tračate druge ljude u njihovom prisustvu.) Takođe, ja koristim oba jezika kada se predstavljam i kažem svoje ime, jer morate koristiti dva glasovna sistema kada to radite – engleski i bosanski/hrvatski/srpski. Možete zamislite kakav izazov predstavlja moje prezime ljudima sa kratkotrajnom pažnjom. Paradoksalno, moje prezime, koje izgleda zastrašujuće na papiru, tigar od papira, može se lakše izgovoriti na engleskom nego moje ime, koje je komplikovanije jer nije u skladu sa engleskom fonetikom.
To je vedrija strana, ali egzil vam donosi i mnogo nevolja (život vas stavi gdje vam je mjesto – ili to učini Amerika), ali vam takođe ponudi određene nagrade, duplu perspektivu i svjež uvid, kao što reče pisac Edward Said; nudi vam mjesto na margini nove kulture, gdje imate priliku da vidite više od onih u centru, to jest, izvornih pripadnika te kulture. To mjesto na margini vam takođe daje određenu slobodu i mogućnost samospoznaje. Poljsko-američka spisateljica Eva Hoffman, i sama imigrantkinja, ide čak dalje od Saida kada primjećuje da egzil u modernim vremenima, i u postmodernoj teoriji “postaje [...] seksi, glamurozan, interesantan” i da su "nomadizam i dijasporizam postali pomodni izrazi u intelektualnom diskursu " jer konotiraju "prednosti nestabilnosti, marginalnosti, odsustva i autsajderstva ". Ali Hoffman nas upozorava da su privlačnost i glamur imigracije praćeni sa mnogo bola i gubitka.
Tako, kao i mnogi drugi noviji imigranti koji su došli u ovu zemlju kao odrasli ljudi, živim svoja dva života, i to radim i konsekutivno (prvo sam živio tamo, a sada živim ovdje) i simultano (iako sada živim ovdje, mentalno živim i tamo). Živim dva života po cijeni jednog, a to, trgovačkim rječnikom, nije loša pogodba. Ali čak sam i u Bosni živio dva života na neki način: jedan je bio moj svakodnevni, "pravi" život, a drugi je bio moj profesionalni život, koji je bio usmjeren ka Americi. Nekada sam posmatrao Ameriku iz Bosne; sada posmatram Bosnu iz Amerike, dok u čitanju, istraživanju i pisanju prelazim sa američkih studija na balkanske studije. Nekada sam bio bosanski amerikanista; ovdje postajem američki bosnista. Uvijek je uzbudljivije proučavati ono što je udaljeno. Ali u drugom smislu, moja praktična, predavačka karijera je ostala ista, sem ove razlike: ranije sam predavao engleski Bosancima; sada ga predajem izvornim govornicima.
Što duže živim u Americi, moje dvije zemlje-ili života- počinju da se spajaju i prepliću; to jest, moja nova zemlja sve više počinje da izgleda kao moja stara zemlja. Stvari i događaji ovdje, kao i moj stav prema njima, postaju déjà vu. Pitam se da li je to psihološka varka ili proces istinskog prilagođavanja. Šta, ili ko se promijenio? Ja? Moje sjećanje na staru zemlju? Nova zemlja? Sve navedeno? Izgleda da je istina da se ljudska priroda i priroda stvari pokažu ispod površnih razlika: kako vrijeme prolazi i kako novina i romantična slika o Americi blijede, vidim i doživljavam ovdje više toga što me podsjeća na stari život. Dvije zemlje postaju slične u dubljem, univerzalnom smislu – što je i utjeha i razočarenje.
Iz Arhiva BUKE
Original u EUROZINE
Prevela i prilagodila Milica Plavšić
Tuesday, February 21, 2012
Cenzus i porez
http://www.cbc.ca/news/canada/story/2012/02/08/census-2011-main.html
Po novom cenzusu dve trecine porasta stanovnistva od 2006 ( 2 miliona ljudi) cine uvezeni emigranti.
Podaci pokazuju da Ontario gubi skilled worker profesionalce dok je Alberta udvostrucila priliv istih, Saskacevan takodje.Sve vise Kanadjana se seli na zapad u potrazi za poslovima tako da je Kalgari trenutno grad sa najvecim rastom sto se tice firmi i poslova.
http://www.cbc.ca/news/interactives/cp-census/
http://www.montrealgazette.com/technology/Census+Canada+growth+rate+leads+population+hits+million/6119664/story.html
Gledala sam i reportazu gde se ljudi u Kalgariju zale na jeziv nedostatak stanova i ogromne cene smestaja pa ko ide tamo neka se dobro informise o cenama i mogucnostima da se ne bi neprijatno iznenadio...
Sada je vreme predaje papira za obracun poreza,
izmedju ostalog imate pravo da trazite povracaj poreza ako vam deca idu na neki sport ili umetnost, za selidbu zbog posla, i na nezaposlenog supruznika itd vise o tome kad dodje vreme za to mozete naci ovde.
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/txnf/menu-eng.html
i ovde naravno
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/t1gtrdy/menu-eng.html
Lepo vreme nas prati i dalje, minus skoro da i nismo imali.Igralista su vikendom puna, klizalista takodje, ove godine nismo ni osetili tu kanadsku zimu :)
Zbog nasih cestih selidbi pocinjem pomalo da se osecam ko onaj mujo u kanadi :) ali ne mogu da kazem da mi ne prija, i redovno sam besna kada cujem da su cene u GTA opet skocile...ovaj put za 12%, iskreno ta gramzivost i bezobrazluk trgovaca tj preprodavaca nekretnina me toliko nervira da potajno zelim da im taj naduvani balon cena pukne u facu.
Jedna soba za 300.000 $ je ludilo, za te pare predjite mapu ruralnog ontarija i naci cete vile sa imanjem...ali one nisu u GTA.
Ljudi se snalaze tako sto kupe kucu za milion i onda iznajmljuju podrum za 1000 dolara, sto podize cene stanovima jer podrumi su uvek najjeftinij i najgori po meni nacin stanovanja, desava se ne retko da su bucni i hladni iako izgledaju lepo na oko, a nikad ne znate kakav je vlasnik kuce...Ali sa ustaljenim prilivom od 100.000 ljudi godisnje ne verujem da ce nedostajati ovcica za sisanje.
u svakom slucaju GTA je mesto gde imate jezero, plaze, sume i ski centre sve na pola sata od grada i vrlo je lepo i sredjeno, ima posla i ulaze se u grad, jednino je skolstvo pretrpano sto se oseti posebno po vrticima zbog ogromnog priliva imigranata, da se ne ponavljam stalno :)
Moram jos da vidim i Otavu o kojoj svi poju hvalospeve da joj Toronto nije ni do kolena :)))))
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=02&dd=19&nav_id=583893
Po novom cenzusu dve trecine porasta stanovnistva od 2006 ( 2 miliona ljudi) cine uvezeni emigranti.
Podaci pokazuju da Ontario gubi skilled worker profesionalce dok je Alberta udvostrucila priliv istih, Saskacevan takodje.Sve vise Kanadjana se seli na zapad u potrazi za poslovima tako da je Kalgari trenutno grad sa najvecim rastom sto se tice firmi i poslova.
http://www.cbc.ca/news/interactives/cp-census/
http://www.montrealgazette.com/technology/Census+Canada+growth+rate+leads+population+hits+million/6119664/story.html
Gledala sam i reportazu gde se ljudi u Kalgariju zale na jeziv nedostatak stanova i ogromne cene smestaja pa ko ide tamo neka se dobro informise o cenama i mogucnostima da se ne bi neprijatno iznenadio...
Sada je vreme predaje papira za obracun poreza,
izmedju ostalog imate pravo da trazite povracaj poreza ako vam deca idu na neki sport ili umetnost, za selidbu zbog posla, i na nezaposlenog supruznika itd vise o tome kad dodje vreme za to mozete naci ovde.
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/txnf/menu-eng.html
i ovde naravno
http://www.cra-arc.gc.ca/gncy/t1gtrdy/menu-eng.html
Lepo vreme nas prati i dalje, minus skoro da i nismo imali.Igralista su vikendom puna, klizalista takodje, ove godine nismo ni osetili tu kanadsku zimu :)
Zbog nasih cestih selidbi pocinjem pomalo da se osecam ko onaj mujo u kanadi :) ali ne mogu da kazem da mi ne prija, i redovno sam besna kada cujem da su cene u GTA opet skocile...ovaj put za 12%, iskreno ta gramzivost i bezobrazluk trgovaca tj preprodavaca nekretnina me toliko nervira da potajno zelim da im taj naduvani balon cena pukne u facu.
Jedna soba za 300.000 $ je ludilo, za te pare predjite mapu ruralnog ontarija i naci cete vile sa imanjem...ali one nisu u GTA.
Ljudi se snalaze tako sto kupe kucu za milion i onda iznajmljuju podrum za 1000 dolara, sto podize cene stanovima jer podrumi su uvek najjeftinij i najgori po meni nacin stanovanja, desava se ne retko da su bucni i hladni iako izgledaju lepo na oko, a nikad ne znate kakav je vlasnik kuce...Ali sa ustaljenim prilivom od 100.000 ljudi godisnje ne verujem da ce nedostajati ovcica za sisanje.
u svakom slucaju GTA je mesto gde imate jezero, plaze, sume i ski centre sve na pola sata od grada i vrlo je lepo i sredjeno, ima posla i ulaze se u grad, jednino je skolstvo pretrpano sto se oseti posebno po vrticima zbog ogromnog priliva imigranata, da se ne ponavljam stalno :)
Moram jos da vidim i Otavu o kojoj svi poju hvalospeve da joj Toronto nije ni do kolena :)))))
http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=02&dd=19&nav_id=583893
Subscribe to:
Posts (Atom)