Emigracija se dosta promenila od 2006 kada smo mi resili da se iselimo.
Stalno se izvinjavam i objasnjavam ljudima da nisam u toku sa svim promenama, jer me to iskreno vise ne dotice i ne zanima, nazalost toliko imam poruka na ovu temu da ce mi biti lakse da se informisem i napisem ovaj post nego da svakom ponaosob odgovaram.
1. Posetite zvanicni sajt za emigraciju drzave Kanade http://www.cic.gc.ca/englisH/immigrate/index.asp
ne budite lenji i procitajte uslove i kategorije za emigraciju, imate mogucnost da se testirate da li zadovoljavate uslove ovde http://www.cic.gc.ca/ctc-vac/getting-started.asp
2. Pronadjite kategoriju emigracije koja vas opisuje, skilled worker, student, biznis ili provincial nominee, ili ujedinjenje sa porodicom/vencanje
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/apply.asp
3.Pogledajte potrebnu dokumentaciju, test jezika i gde sve treba da se prijavite (profil u pool-u, job bank canada itd)
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/pool.asp
ako idete na PN varijantu pogledajte zasebne sajtove svih provincija i njihove uslove za trazene struke i zanimanja, nemojte da ste lenstine i procitajte uslove ako stvarno zelite da dodjete, svaka od provincija ima dodatne 3 ili 4 kategorije koje obuhvataju emigriranje bas u tu provinciju, ponekad je lakse uci na mala vrata.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/provincial/apply-who.asp
4. Spremite pare za troskove prijave i testa jezika,polozite jezik, i pocnite da sakupljate papire, popunite ih i prijavite se, dopunjujte svoj profil ako vam se u medjuvremenu poveca iskustvo i slicno.Ako vas kontaktiraju i pozovu da nastavite emigracioni proces, spremite pare za lekarski, i odlazak.
Showing posts with label immigrate to canada. Show all posts
Showing posts with label immigrate to canada. Show all posts
Sunday, April 12, 2015
Wednesday, January 7, 2015
Peta godina, promene vezane za emigraciju i sta sam jos naucila o imigrantima i zabludama
Negde u jednoj rozoj svesci na dnu neke fioke u mom bivsem zivotu nalazi se jedna lista pisana 2003 godine.
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...
Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.
U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...
In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.
Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp
Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.
O emigrantima i zabludama
Ja emigrante delim na 3 grupe.
Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.
Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".
Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.
Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.
Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,
1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...
2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...
3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike
4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...
5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.
Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/
PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...
Na toj listi nalaze se dve stavke, za i protiv i vrlo mi je žao sto nemam tu listu sada u rukama ali mogu otprilike da se setim kako su izgledale neke od stavki na njoj...
+ dobicemo šansu da on radi u struci i da napredujemo i stvorimo sebi i detetu nešto u životu
- jedno ili oboje mozda nikada nece raditi u struci i moraćemo nazad u školu, ili da radimo nesto treće
+ dete ce nam odrastati u sigurnijoj sredini bez toliko kriminala i ratova, bez nacionalne mržnje i politike
-možda ce izgubiti kontakt sa babama i dedama i rodbinom zauvek?
+ neću morati da mu objašnjavam zašto ga vaspitavam na potpuno pogrešan način od ostatka društva,da bude dobar i pošten i da misli svojom glavom i ne slusa tv i političare
- možda ćemo naići na loše stvari i tamo...
-mozda se nama neće svideti zivot u kanadi, a on ce pripadati tamo
- ako ostanem ovde, kajaću se zauvek što bar nisam pokušala, ako ostanem ovde bićemo večiti podstanari i deca naših roditelja kojima treba džeparac, pomoć, milostinja, što ce im davati pravo da nam večito sole pamet i govore šta bismo trebali da radimo sa svojim životom i gde sve grešimo, mešaće nam se u brak i vaspitavanje dece, svađaće se preko naših glava
- ako izgubimo posao ovde teško cemo naći drugi,
- plate su loše, poslova nema
+ tamo nećemo ostati na ulici, postoji socijalna pomoc, moze se naci bilo kakav posao da se preživi i premosti do boljeg mesta i plate...
Da ne dužim, lista razgovora sa sobom prostirala se tako na nekih 15 stavki za i 10 protiv, i uglavnom su pitanja bila prilično realna i odgovori samoj sebi prilicno surovi, nisam se zanosila da ce sve biti kako ja želim ili planiram,očekivala sam najgoru moguću varijantu: mi sami bez ičije pomoći u buvljivom motelu sa malom bebom i bez posla i primanja, u tuđini,bez ikoga na koga bismo se oslonili ili molili za pomoć, jedino što smo imali bilo je znanje jezika i jedino što smo mogli je da obećamo sebi da cemo pokusati i dati sve od sebe, a ostalo je vec bilo malo sudbina i malo sreća...Moraš da se pripremis na najgoru mogucu varijantu, odredjen fond para (vrlo mali za Kanadu ali to tada nismo znali, mislili smo da ce nam kupiti 6 meseci vremena ali u stvarnosti trajao bi samo 3 meseca), spavanje sa bebom u jeftinom i ne tako čistom motelu, nula pomoci od bilo koga, obijanje pragova za poslom i bilo kakav survival job za male pare samo da se stekne Kanadsko iskustvo, čak i suluda ideja da se odmah ide na sever u Fort MCMurray jer tamo 100% ima posla i da se tamo zagine par godina u snegu i ledu pa onda seli negde drugde...sve je to izgledalo kao dobra opcija u nasoj glavi tada.Na sreću sudbina je umesala prste i nije tako ispalo, nasi zemljaci čak dve porodice koje su nas jedva znale i to samo preko skajpa i kojima sam doveka zahvalna su nam ponudili krov nad glavom u ontariju i pomoć oko posla.
Dalje znate ako ste pročitali sve iz pocetka, 4 godine, 4 razlicita grada i 5 razlicitih poslova kasnije eto nas da drugu godinu za redom provodimo na istom mestu, na mestu koje sada zovemo svojom kućom i domom, ulazimo u 5 godinu boravka u Kanadi.
Papiri za drzavljanstvo su u procesu,oboje imamo kanadsko iskustvo i radili smo ovde on par meseci van struke pa u struci ja u jednoj od struka za koju sam uspela da akreditujem vaspitačku diplomu, stres se značajno smanjio, stiglo je drugo dete a prvo se uveliko naviklo na školu i način zivota ovde.
Nismo izlazili iz zemlje, nismo išli na letovanja, žrtvovali smo svoje želje i provod zarad stabilnosti za porodicu, doma u malom mestu pored škole i bašte, to su bili naši prioriteti i naš izbor, kada deca malo porastu potrudićemo se da im pokažemo malo svet i njihovu sadašnju zemlju, da ih usmerimo da se iškoluju i da im pomognemo koliko možemo- to su nam sledeći prioriteti.
Sve sto sam naučila za vreme naše emigracije nesebično sam podelila sa svima koji dodju na ove stranice,
moja osnovna motivacija je bila i ostala da drugima koji se odluče na emigraciju olakšam prelazak u novu sredinu, ponudim potrebne informacije i da im uštedim vreme i trud koji smo mi ulozili pokusavajući da dodjemo do istih ovih informacija, i da objasnim naše greske kako bi ih drugi izbegli.Nesebično, od srca iskreno i besplatno, ali subjektivno - kroz moju priču, sa mojim načinom razmisljanja i mojim vidjenjem stvari, trudila sam se da budem realna mada znam da ponekad nisam uspevala da izbacim sve svoje emocije iz slike, šta da radim nisam robot.
Da li nam je dobro ovde, da.
Da li smo zadovoljni svojim životom, da.
Da li bismo se opet odlučili na taj korak znajući ono što sad znamo- da.
Da li je sve kako smo očekivali da će biti - ne, nešto je bolje a nešto i nije tako dobro.
Da li je ovo savršena zemlja i sistem- ne, nijedna stvar na svetu nije savršena, uvek može bolje.
Da li je mnogo bolje od ničega i neizvesne budućnosti koju smo imali pre dolaska, definitivno da.
Da li i dalje mislimo da smo doneli pravu odluku- da.
Da li se zbog nečega kajemo, još ne, ali čovek se uči dok je živ.
U novoj godini emigraciona politika će se promeniti, ono sto drugi u novinama zovu otvorena vrata ja zovem zatvorenim vratima ili invitation only- samo za odabrane.
2006 kada smo mi predali aplikaciju mogao je da aplicira svako ko zeli da dodje cije je zanimanje na tada ogromnoj listi i ima odredjen broj poena dovoljan za emigraciju i iskustvo u struci,
par godina kasnije lista je sasecena na samo 30 NOC odobrenih zanimanja za dolazak,
sledece godine je uveden cap sa naznakom da je dozvoljeno primiti samo 1000 prijava po zanimanju sa NOC 30 liste,
sledeca promena krenula je ka novom sistemu zasnovanom na necemu sto se zove adaptability, akreditovanju vase diplome odande i mogucnosti da radite cim sletite, ili ponudi za posao, bar sto se tice Federal Skilled Worker programa.
Idealan kandidat sa najvecim adaptabilitijem- bice obrazovan i imace trazenu struku, moci ce da radi cim sleti, znace dobro engleski jezik ili francuski, moci ce da isfinansira ostanak ovde bez pomoci vlade (socijale),veliki je plus ako ima vec ponudu za posao i jos jedan znacajan detalj ako vec ima rodbinu i porodicu ovde koji ce mu pomoci da se adaptira sto pre.
Ako ispunjava vecinu ovih uslova - ne mora da ispunjava sve, dobice pozivnicu od vlade da emigrira u kanadu ako se blagovremeno prijavio u proces.Znaci, samo odabrani, u deficitarnim zanimanjima, sa dovoljnim znanjem i poenima, sa upotrebljivim diplomama i strukama, sa znanjem jezika, drugim recima gotovi radnici u koje ne treba ulagati nista i to samo odredjen broj njih- trenutno oko 25,500.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/skilled/apply-who.asp
S druge strane novi programi temporary workera i WH viza su utrostrucili broj ljudi koji dolaze sezonski da rade u Kanadi, nekada 100.000 godisnje, sada je taj broj preko 300.000 stranih privremenih radnika godisnje, sto pocinje da lici na americki sistem.
http://www.thestar.com/news/immigration/2013/02/15/canada_immigration_how_a_decade_of_policy_change_has_transformed_the_immigration_landscape.html
Ne znam da li jos postoji americki program green card lottery ali novi kanadski program zvani Express Entry koji stupa na snagu u januaru je upravo to, vi se prijavite u "pool" a oni vas "izvuku" ako im odgovarate i najbolji ste ali bez lutrije cisto po potrebi kanadskog trzista,i malo subjektivne procene onih koji budu birali...
In January 2015, Citizenship and Immigration Canada (CIC) will launch a new electronic system called Express Entry to manage applications for permanent residence under certain economic immigration programs.
The Express Entry system will be the first step to immigrate to Canada under these programs. Potential candidates will be able to complete an Express Entry profile at any time once the system is online. Note that there will be no deadline to complete a profile and there will be no caps on the number of candidates that will be accepted to the pool.
Anyone who is accepted into the Express Entry pool could get an Invitation to Apply for permanent residence. Draws to invite candidates to apply are expected to take place at regular intervals over the course of each year. We will only pick the top ranking candidates regardless of when they were accepted into the pool. If you have been invited to apply, you will have 60 days to submit a complete Application for Permanent Residence online.
Express Entry will launch at 12 noon EST January 1st, 2015. The first draw for an invitation to apply is planned for the last week of January.
Dakle ako ste cekali dosad i dalje zelite da dodjete, puno sreće jer sada zaista morate biti najbolji.
S druge strane niko jos nije objavio kakve ce promene zadesiti ostale programe, pa ce mozda neka vrata negde ostat otskrinuta kao npr. studiranje ili provincije.
http://www.cic.gc.ca/english/immigrate/eligibility.asp
Sve sto se tiče novih pravila i promene postojecih programa i dalje ce biti na sajtu cic.gc.ca i na forumima vezanim za imigraciju.
O emigrantima i zabludama
Ja emigrante delim na 3 grupe.
Trajni emigranti, dolaze ovde svojevoljno da ostanu i podizu decu, da zive i prihvate nacin zivota i ne brinu se mnogo o povratku tamo odakle su dosli niti to svesno planiraju.Usmeravaju svoju snagu i potencijal da uspeju sada i ovde.Zele da im Kanada bude dom i trude se da zavole zemlju i ljude.Odlika ovih emigranata je da su to fleksibilni i realni ljudi,otvorenog uma, da ne ocekuju da im ista padne sa neba, prihvataju promene i vecina ima bar neko obrazovanje.
Privremeni emigranti, dolaze svojevoljno ili silom prilika kao izbeglice isterani ratom ili nemastinom iz svojih zamalja, da zive podizu i obrazuju decu ovde, koriste dobre stvari u sistemu,socijalnu i ekonomsku pomoc i sve sto im pripada, zarade novac koji povremeno salju "back home", koji ulazu kupujuci nekretnine "back home" i jednog dana planiraju da se vrate "back home", prepoznacete ih kada u razgovoru zemlju iz koje dolaze zovu "back home" i svake godine ako ikako mogu putuju u nju.
U ovu grupu upadaju i trajni emigranti koji negde usput promene misljenje i rese da se ipak vrate tamo odakle su dosli, da li zbog porodicne situacije ili razocarani finansijskim prilikama odlucuju da Kanada ipak nije zemlja za njih iako su se trudili da bude, ili sasvim ok prodju finansijski i odluce da se penzionisu "back home".
Mesetari, kalkulatori - pseudo emigranti, klasican primer ovih ljudi su oni koji su spremni u samom startu da traze rupe i krse zakon kako bi isterali svoje kalkulacije, za njih ovo je zemlja mogucnosti koje treba maksimalno iskoristiti i spremni su da gaze preko leseva i lazu da bi ispunili svoj naum. To su ljudi koji sklapaju fiktivne brakove svesno lazuci drugu osobu sa kanadskim drzavljanstvom, ljudi koji kupuju svoj status ovde fiktivnim brakovima i poslovima, ljudi koji se vuku po sudovima trazeci azil iako realno nemaju nikakva prava da ga traze, ljudi koje Kanada ne bi primila ni na koji drugi nacin. Vecina iz ove kategorije ima samo jednu stvar na umu licnu i finansijsku dobit, oni nisu dosli da se integrisu i da rade posteno vec da iskoriste sve sto mogu i sto smatraju da im pripada, neki se ne libe da se bave kriminalom.
Nažalost zbog ove kategorije ljudi, ona mala grupa pravih azilanata koji nemaju kud i ljudi koji zaista žele da ostanu ovde i vredno rade izlazi na rđav glas i biva lošije i strožije tretirana u birokratiji.
Nedavno sam gledala dokumentarac napravljen od strane kanadske produkcije, ne znam ko ga je finansirao, koji je slika i prilika toga, dokumentarac je o evropskim romima koji traže azil u Kanadi.I dok među romskim porodicama imate vredne mlade ljude sa decom koji uveliko rade ovde i deca im idu u školu i čekaju da budu deportovani, imate i one druge...ali o njima nisu napravili priču. U čitavom filmu vidi se kako države u Evropi sistematski diskriminišu rome, kako ih maltretiraju i ugnjetavaju, i slažem se ima toga i previše, radila sam u školi, romska deca nisu popularna u školi to je istina, ali roditelji su ti koji neće ni da ih šalju u škole jer ne vide korist od toga, pogotovo ne u takvim društvima gde i fakultetski obrazovan mlad čovek ne može da se zaposli a kamoli rom sa osnovnom školom.Jedna mama mi je rekla, šta da ga šaljem u školu kad više ništa ne dobije, pre su nam dali knjige, sveske, šampon, odelo, pomoć, sad ništa...
I onda su pokazali u kakvom smeštaju, očajnom smeštaju, romi žive u Češkoj npr.Država im je dala neku staru zgradu internata koja posle godina i godina ne održavanja (od strane romskih stanara i od strane države) izgleda jezivo, boja se ljušti sa zidova, kupatila su poplavljena smećem i prljavom vodom, izmet u kofama izbacuju bukvalno kroz prozor,vrata negde i nema, prozora takodje...sve je prljavo, oko zgrade je svuda blato i smeće.
Izgleda gore nego logor.
Priča iz Mađarske je malo bolja, tamo je pola jednog sela mađarsko stanovništvo a pola romsko.Kuće su lepe i vrlo reprezentativno dekorisane iznutra, mermerni stubovi, lavići itd. vidi se da neko u kući radi u inostranstvu. Ali ljudi se međusobno mrze. Kada upitaju rome zašto, oni kažu - mrze nas zbog naše boje kože. Kada upitaju mađare zašto, oni kažu - romi kradu, lažu, svađaju se po selu i tuku, prave probleme...neće da se prilagode i šalju decu u školu, neće da žive normalno i da rade, samo hoće socijalnu pomoć i mešetarenje...
Verujte mi ovo je bila jedna jedina rečenica u celom filmu koja je bila sa tačke gledišta nekog drugog i rekla nešto loše o romima, sve ostalo je bilo prilično tužno, strašno i jednostrano. Ljudi ovde pojma nemaju ko su romi i kako ih tretiraju u nekim zemljama, ali i dalje imam osećaj da je ovaj dokumentarac bio nepotpun, da, jeste, sve je to istina ali ima i ona druga strana priče koju se nisu trudili baš mnogo da pokažu, zašto ona zgrada izgleda kako izgleda,zašto niko nije zasukao rukave da je okreči i pokupi smeće, kako to da u onom selu niko ne radi a svi su lepo obučeni i kuće su im pune stvari...
Možda je tako i bolje, bolje za ove mlade vredne i drugačije ljude koji se bore da ostanu ovde, možda ako dovoljno takvih uspe i oni ostali vide da je bolje promeniti se...a možda se neće promeniti kad nisu ni za poslednjih par hiljada godina.
Vlasnica ovog bloga ima sopstvenu podelu emigranata,
1. Zabrinuti emigranti, oni koji su sve proverili 50 puta,pročitali sve moguće forume i sajtove, koji su realni i očekuju najgore moguće...
2. Bogom dani emigranti, koji ne shvataju da je doći i živeti ovde nagrada a ne pravo koje im pripada, oni koji misle da je njihov slučaj jedinstven, da se neko uvek ogrešio o njih, i život se ogrešio o njih, i prethodna država itd.arogantni, netrpeljivi i nespremni na kompromis i da se promene...
3.Neupućeni, oni koji su negde u glavi dobili ideju da bi da emigriraju ali nemaju pojma kako niti gde da pročitaju nešto o tome,niti da li uopšte ispunjavaju uslove, a kada im pošalješ link ili ne znaju da pročitaju ili ih mrzi, pa pomoć traže smarajući ljude na forumima da im sažvaću gradivo ili plaćajući kvazi savetnike
4.Optimisti, oni koji znaju da je Kanada pravo mesto za njih 100% iako je nikad nisu videli, koji jedva čekaju da dođu i ostave zemlju koja je grozna i koju mrze...ovde će sve biti bolje, plate su ogromne, trava je zelenija i sve samo na njih čeka...
5.Lenštine, oni neupućeni koji postanu lenji da se muče čitanjem itd.Traže od totalnih stranaca da im objasne sve, da im sažvaću gradivo, da im objasne kako šta da urade korak po korak po forumima i ljute se kada im neko ne odgovori na zahtev da neko drugo odradi posao za njih, sve bi to bilo ok da se oni bar malo pomuče i pročitaju par stranica...ali ne.
Vrlo detaljan blog o imigraciji sa dosta emigrantskih priča iz različitih zemalja i informacija.
http://correresmidestino.com/
PS
Arsuz,
ne znam da li još uvek čitaš blog ali dugujem ti izvinjenje,
nisam ti odgovorila jer nikada nisam ni saznala da si mi ostavio onu dugu dugu poruku, iz nekog razloga ona je pre 3 godine završila u spam folderu koji ja nikada nisam ni otvorila do pre neki dan i to sasvim slučajno, kada sam se baš iznenadila i konačno je objavila.Na forume takođe ne idem godinama jer zaista nemam razloga a pored svega ostalog ni vremena.Ovaj blog i fejs su mi jedine dodirne tačke sa internetom, stare mail adrese su mi odavno uhakovane i verovatno zatrpane spamom.
Dakle izvini, nije namerno, mada znam da nije opravdano što sam lenština i ne čistim spam...
Monday, June 18, 2012
U moje vreme...
Ah kakva melanholija :)))) nesto sam se setila ovog kad su nas serije ucile da smo osudjeni na patnju sta god radili i da je zivot za druge ljude...pitam se koja je aktuelna tema sadasnjih pop sapunica :)
Stigle su ovogodisnje studije razlicitih organizacija o rejtingu svetskih zemalja i prema rezultatima Kanada je na 6mestu sto se tice kvaliteta zivota a na 4tom sto se tice mira i organizovanosti za zivot.Nisu sve zemlje na listi, iz nekog razloga na ovoj better life nema srbije.
The Organization for Economic Cooperation and Development (OECD) has published its annual Better Life Index report. For 2012, it ranked Canada as one of the ten best countries in the world in terms of the quality of life that its citizens enjoy.
When comparing 11 key well-being indicators, Canada placed 6th in the world. This continues a trend of high performance on the Better Life Index - in 2011 the country ranked 2nd overall. In many aspects, Canada possessed the highest quality of life scores. For instance, 9 in 10 Canadians are satisfied with their living situation, and 8 in 10 are comfortable walking alone at night. On an overall scale ranking ‘life satisfaction’, Canadians graded their happiness an impressive 7.4.
Canada leads in other factors as well. It possesses one of the smallest jobs and earnings gaps between men and women. In additional indicators such as good governance, environmental protection, population health, and income, the country also continues to lead.
http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index
Nedavno mi je dopala u ruke jos jedna od onih knjiga za plazu u papirnim koricama, izludjuju me te navale tkzv bestselera koji su toliko plitki i jadni da ih zovem knjige sa koznog kauca...tu ubrajam Skot Peka i mnoge druge americke autore cija je jedina zanimacija da pisu te lagane boze nalik na spanske serije gde se sve svodi na to da je radnje plitka i prosta, i cilj je pozitivno razmisljati...knjiga se zove Kaludjer koji je prodao svoj ferari i govori o milioneru, uspesnom advokatu koji je prodao sve posle infarkta i otisao da putuje po indiji sa rancem da se pronadje, dosadno, plitko i glupo...i da, pronasao se tamo negde, postao je druga osoba ili sta vec...klosar koji je video vise od svog privatnog aviona i ogromne kancelarije...knjiga je toliko glupa da nisam mogla da je zavrsim, dosla mi je kao americka lekcija tipa vi ni ne znate koliko ste u stvari sretni sto imate bilo sta, hranu na stolu, i kako treba malo putovati po egzoticnim mestima i zabitima da bi se otvorile oci- mada sa putovanjem se slazem, ono otvara oci i dusu, ali sve ostalo je jeftina psihijatrija optimizma...
koji takodje cenim u umerenim kolicinama.
I onda sam se zapitala sta je ljudima u glavi ako im je ovo bestseler? I kako smo dosli od toga da se super stivom proglasavaju pamfleti koji imaju vrednost tolet papira...Poredeci danasnje popularne knjige sa jednim Igoom ili jednim Andricem dolazim do toga da je citaocima toliko uproscen koncept i radnja da su im kao deci mogli napisati "don't worry be happy..." Steta.
Jedine knjige koje sam se udostojila da procitam ponovo su bile pesme vatre i leda od Martina, ASOIAF, epska fantastika koja je brutalna i govori o tome kako su ljudi u biti sebicni i zli i kako dobri koji stoje iza nekih ideala redovno nastradaju a kako pogresan izbor moze da ima jezive posledice u takvom svetu...i govori puno o politici i igracima u senci... na divan bajkovit nacin.
Knjige su ogledalo stanja u drustvu, pisci oslikavaju mentalitet i zivotne teme, mediji daju ljudima smernice i ideje, u poredjenju sa onim sto sam ja citala ranije u srednjoj i na studijama ovi danasnji hitovi su scenariji za lose filmove...
Nikada nisam volela da citam ruske pisce, Dostojevskog, Tolstoja ili Solohova...citala sam ih sve ali su uvek ostavljali dozu depresije i gorcine u meni, bili su teski kao zemlja, svideo mi se Tihi Don, volela sam Alekseja iz Karamazovih, prezirala glupacu koja se bacila pod voz i nisam mogla da podnesem zamorno seciranje duse i idenje u dubinu detalja koje ti pisci obozavaju, sta je ko jeo na balu u ratu i miru, kakvo je odelo neko nosio, o cemu ko razmislja...svaka jedna sitnica na svom mestu...kako su svi uvek nesrecni i kako svi uvek zagorcavaju sami sebi zivot, robuju nekim drustvenim normama i piju, prave gluposti, spletkare i posle se kaju kad im se sve obije o glavu...ali najvise to neko vecito nezadovoljstvo, vecita melanholija, crnilo, sivilo, odsutnost srecnih ljudi i srece...jadne duse.
Vecina americkih pisaca su susta suprotnost, plitki, za zivot u momentu i uvek sa nekim happy endom i naravoucenijem o pozitivnim mislima...taman stivo za dan na plazi koje se zaboravi do vecere.To mi se tek ne dopada.Mada nadje se i tu ponesto dobro.
Nekako mi vise leze francuski pisci, mozda spanski,poneki sa bliskog istoka tamo gde je prica taman dovoljno tuzna i sretna da lici na pravu stvar, sa odmerenim detaljima da me ne smore i sa razumnim krajem...i naravno Andric i Crnjanski, Selimovic i Stankovic i ostali koji su nam bili lektira, sve mi je to bilo zanimljivo i vredno vremena da se procita...
Tesko da ce neko mlad danas uzeti vremena da procita nesto duze i dublje, dzabe su police pune knjiga kada sve lice jedne na druge i sve su laka boza...kao i filmovi.
Pravi se ono sto se prodaje, romanticne komedije )yay happy end!), filmovi koje ja zovem Ameri spasavaju svet tipa Independence day, Armagedon itd, Horori o zombijima i virusima, ukletim kucama,vampirima,
btw, ste culi za nova hemijska dostignuca na istoku i zapadu, ko ima slab stomak neka ne otvara linkove? Drogu od koje u americi jedu ljude a u rusiji pretvaraju sebe u raspadnute zombije...
Vrlo zanimljivo dokle su ljudi u stanju da idu za svojim porocima i zadovoljstvom.
U poslednje vreme ne mogu da se setim da sam gledala jedan dobar film osim pixarovih crtaca i francuskog Intouchables, koji preporucujem jer je pun ljudskosti i po istinitoj prici, ili nasla jednu knjigu kojoj vec na petoj strani nisam videla ishod...jbg, ako imate nesto vredno citanja preporucite.
Svuda su ekrani, dok sedim u busu svi gledaju u neki ekran ili imaju slusalice u usima, kindl, blackberry, iphone, ipod, ipad,....gomila gedzeta za biti vecito online i gomila informacija a toliko malo dobrih stvari, dok smo cekali lift u Torontu svi smo blejali u vremensku prognozu i vesti na ekranu iznad, reklame...uvek biti informisan, biti u toku i onda se svet pretvori u gomilu losih vesti...Stekne se utisak da se samo lose i ruzne stvari desavaju na planeti jer one normalne i lepe nisu senzacionalne vesti i nisu vredne skupog vremena na TVu, losa vest i strasna stvar se bolje prodaju,skandali, katastrofe, pokrecu bujice emocija bolje nego kucici i macici...globalno selo, sto bi rekao moj bivsi nastavnik sociologije.Toliko svega dostupnog, a toliko malo stvari vrednih da se na njih potrosi malo vremena.
Ustvari, slike ovog naseg vremena su vrlo zanimljive, vrlo apstraktne.
Dok su se stari umetnici mucili oko svakog detalja u knjizi i slikali slike godinama
sa svim finesama, prelivima i nijansama danasnji nazvrljaju neku pozitivnu pricicu za par meseci a slikari bace par kofa boje na platno i eto...ili potrose par sati na digitalnu sliku, koje su doduse ponekad stvarno fantasticne.
Covecanstvo je imalo vreme kada su Mocart i Betoven bili cool, a sada je neka ekipa teen idola kojima ne mogu da popamtim imena jer svi zvuce slicno, od Fragonara i Rembranta dosli su do Vorhola i macaka koje slikaju...i do jos apstraktnijih gluposti kao sto je onaj crknuti pas.
Pitam se kako ce izgledati svet za dve decenije, sta ce onde biti merila vrednosti i lepote? Sta cu ja reci svom detetu kad budem krenula ono cuveno roditeljsko "u moje vreme to..."
U vreme detinjstva moje bake, nije bilo televizora, retko ko je imao telefon a deca su se igrala drvenim igrackama i sapurinama u blatu,
u vreme detinjstva moje mame oni su jedini u ulici imali crno beli TV, imala je jednu plasticnu lutku i opet citav komsiluk dece za igru u prasini, retko ko je imao auto.
U vreme mog detinjstva, imali smo TV u boji, auto, gomilu plasticnih igracaka,slatkisa, neko je imao video rekorder a retki su imali i prve mobilne...
I evo dolazi vreme mog deteta, kada prakticno imamo sve,hibridna kola, LCD ekrane, mobilne telefone, elektronske knjige, x=box igrice, trilion gedzeta, gomilu plasticnih kineskih igracaka, robote koji misle i uce...i ko zna sta ce jos doci.
Ono sto ocekujem da sledi su verovatno ljudi spojeni sa masinama, medicinski kiborzi, jer ne vidim kako drugacije da se jos bolje povezemo sa tehnologijom, mada jedan deo ljudi vec ima masine u sebi, pumpice za insulin, pejsmejkere i vestacke bubrege i srca.
Bice ovo zanimljivo vreme za posmatranje nove tehnoloske revolucije :D
Mozda cu ja svom detetu reci "u moje vreme ljudi nisu ugradjivali stvari u sebe ..." hehehe
..........................................................................................................
Salu na stranu, stvari se prebrzo menjaju da bismo sve ispratili, samo osvanu ujutru neke nove promene...
evo par zanimljivosti,
po studijama u Torontu neprilagodjavanje i lose znanje jezika imigranata sto bi se moglo smatrati negativnim je glavni pokretac malih biznisa sto je pozitivno za ljude i grad, imigranti koji ne zele da zbog svojih slabosti rade za male satnice i menjaju navike radije otvaraju svoj biznis.
Kanadske vlasti odlucile su da smanje boravak tkzv azilanata koji jako puno kosta drzavu, kao odgovor na priliv azilanata kako iz Evrope tako i iz drugih zemalja, na par nedelja i deportovanje, bice napravljena lista demokratskih zemalja iz kojih se nece primati azilanti niti aplikacije za azil u Kanadi.
Nastavak price o brisanju backloga je ovde http://www.winnipegfreepress.com/canada/critics-take-immigration-minister-to-task-for-application-backlog-159229065.html
Stigle su ovogodisnje studije razlicitih organizacija o rejtingu svetskih zemalja i prema rezultatima Kanada je na 6mestu sto se tice kvaliteta zivota a na 4tom sto se tice mira i organizovanosti za zivot.Nisu sve zemlje na listi, iz nekog razloga na ovoj better life nema srbije.
The Organization for Economic Cooperation and Development (OECD) has published its annual Better Life Index report. For 2012, it ranked Canada as one of the ten best countries in the world in terms of the quality of life that its citizens enjoy.
When comparing 11 key well-being indicators, Canada placed 6th in the world. This continues a trend of high performance on the Better Life Index - in 2011 the country ranked 2nd overall. In many aspects, Canada possessed the highest quality of life scores. For instance, 9 in 10 Canadians are satisfied with their living situation, and 8 in 10 are comfortable walking alone at night. On an overall scale ranking ‘life satisfaction’, Canadians graded their happiness an impressive 7.4.
Canada leads in other factors as well. It possesses one of the smallest jobs and earnings gaps between men and women. In additional indicators such as good governance, environmental protection, population health, and income, the country also continues to lead.
http://www.torontosun.com/2012/06/12/canada-ranks-4th-on-global-peace-index
Nedavno mi je dopala u ruke jos jedna od onih knjiga za plazu u papirnim koricama, izludjuju me te navale tkzv bestselera koji su toliko plitki i jadni da ih zovem knjige sa koznog kauca...tu ubrajam Skot Peka i mnoge druge americke autore cija je jedina zanimacija da pisu te lagane boze nalik na spanske serije gde se sve svodi na to da je radnje plitka i prosta, i cilj je pozitivno razmisljati...knjiga se zove Kaludjer koji je prodao svoj ferari i govori o milioneru, uspesnom advokatu koji je prodao sve posle infarkta i otisao da putuje po indiji sa rancem da se pronadje, dosadno, plitko i glupo...i da, pronasao se tamo negde, postao je druga osoba ili sta vec...klosar koji je video vise od svog privatnog aviona i ogromne kancelarije...knjiga je toliko glupa da nisam mogla da je zavrsim, dosla mi je kao americka lekcija tipa vi ni ne znate koliko ste u stvari sretni sto imate bilo sta, hranu na stolu, i kako treba malo putovati po egzoticnim mestima i zabitima da bi se otvorile oci- mada sa putovanjem se slazem, ono otvara oci i dusu, ali sve ostalo je jeftina psihijatrija optimizma...
koji takodje cenim u umerenim kolicinama.
I onda sam se zapitala sta je ljudima u glavi ako im je ovo bestseler? I kako smo dosli od toga da se super stivom proglasavaju pamfleti koji imaju vrednost tolet papira...Poredeci danasnje popularne knjige sa jednim Igoom ili jednim Andricem dolazim do toga da je citaocima toliko uproscen koncept i radnja da su im kao deci mogli napisati "don't worry be happy..." Steta.
Jedine knjige koje sam se udostojila da procitam ponovo su bile pesme vatre i leda od Martina, ASOIAF, epska fantastika koja je brutalna i govori o tome kako su ljudi u biti sebicni i zli i kako dobri koji stoje iza nekih ideala redovno nastradaju a kako pogresan izbor moze da ima jezive posledice u takvom svetu...i govori puno o politici i igracima u senci... na divan bajkovit nacin.
Knjige su ogledalo stanja u drustvu, pisci oslikavaju mentalitet i zivotne teme, mediji daju ljudima smernice i ideje, u poredjenju sa onim sto sam ja citala ranije u srednjoj i na studijama ovi danasnji hitovi su scenariji za lose filmove...
Nikada nisam volela da citam ruske pisce, Dostojevskog, Tolstoja ili Solohova...citala sam ih sve ali su uvek ostavljali dozu depresije i gorcine u meni, bili su teski kao zemlja, svideo mi se Tihi Don, volela sam Alekseja iz Karamazovih, prezirala glupacu koja se bacila pod voz i nisam mogla da podnesem zamorno seciranje duse i idenje u dubinu detalja koje ti pisci obozavaju, sta je ko jeo na balu u ratu i miru, kakvo je odelo neko nosio, o cemu ko razmislja...svaka jedna sitnica na svom mestu...kako su svi uvek nesrecni i kako svi uvek zagorcavaju sami sebi zivot, robuju nekim drustvenim normama i piju, prave gluposti, spletkare i posle se kaju kad im se sve obije o glavu...ali najvise to neko vecito nezadovoljstvo, vecita melanholija, crnilo, sivilo, odsutnost srecnih ljudi i srece...jadne duse.
Vecina americkih pisaca su susta suprotnost, plitki, za zivot u momentu i uvek sa nekim happy endom i naravoucenijem o pozitivnim mislima...taman stivo za dan na plazi koje se zaboravi do vecere.To mi se tek ne dopada.Mada nadje se i tu ponesto dobro.
Nekako mi vise leze francuski pisci, mozda spanski,poneki sa bliskog istoka tamo gde je prica taman dovoljno tuzna i sretna da lici na pravu stvar, sa odmerenim detaljima da me ne smore i sa razumnim krajem...i naravno Andric i Crnjanski, Selimovic i Stankovic i ostali koji su nam bili lektira, sve mi je to bilo zanimljivo i vredno vremena da se procita...
Tesko da ce neko mlad danas uzeti vremena da procita nesto duze i dublje, dzabe su police pune knjiga kada sve lice jedne na druge i sve su laka boza...kao i filmovi.
Pravi se ono sto se prodaje, romanticne komedije )yay happy end!), filmovi koje ja zovem Ameri spasavaju svet tipa Independence day, Armagedon itd, Horori o zombijima i virusima, ukletim kucama,vampirima,
btw, ste culi za nova hemijska dostignuca na istoku i zapadu, ko ima slab stomak neka ne otvara linkove? Drogu od koje u americi jedu ljude a u rusiji pretvaraju sebe u raspadnute zombije...
Vrlo zanimljivo dokle su ljudi u stanju da idu za svojim porocima i zadovoljstvom.
U poslednje vreme ne mogu da se setim da sam gledala jedan dobar film osim pixarovih crtaca i francuskog Intouchables, koji preporucujem jer je pun ljudskosti i po istinitoj prici, ili nasla jednu knjigu kojoj vec na petoj strani nisam videla ishod...jbg, ako imate nesto vredno citanja preporucite.
Svuda su ekrani, dok sedim u busu svi gledaju u neki ekran ili imaju slusalice u usima, kindl, blackberry, iphone, ipod, ipad,....gomila gedzeta za biti vecito online i gomila informacija a toliko malo dobrih stvari, dok smo cekali lift u Torontu svi smo blejali u vremensku prognozu i vesti na ekranu iznad, reklame...uvek biti informisan, biti u toku i onda se svet pretvori u gomilu losih vesti...Stekne se utisak da se samo lose i ruzne stvari desavaju na planeti jer one normalne i lepe nisu senzacionalne vesti i nisu vredne skupog vremena na TVu, losa vest i strasna stvar se bolje prodaju,skandali, katastrofe, pokrecu bujice emocija bolje nego kucici i macici...globalno selo, sto bi rekao moj bivsi nastavnik sociologije.Toliko svega dostupnog, a toliko malo stvari vrednih da se na njih potrosi malo vremena.
Ustvari, slike ovog naseg vremena su vrlo zanimljive, vrlo apstraktne.
Dok su se stari umetnici mucili oko svakog detalja u knjizi i slikali slike godinama
sa svim finesama, prelivima i nijansama danasnji nazvrljaju neku pozitivnu pricicu za par meseci a slikari bace par kofa boje na platno i eto...ili potrose par sati na digitalnu sliku, koje su doduse ponekad stvarno fantasticne.
Covecanstvo je imalo vreme kada su Mocart i Betoven bili cool, a sada je neka ekipa teen idola kojima ne mogu da popamtim imena jer svi zvuce slicno, od Fragonara i Rembranta dosli su do Vorhola i macaka koje slikaju...i do jos apstraktnijih gluposti kao sto je onaj crknuti pas.
Pitam se kako ce izgledati svet za dve decenije, sta ce onde biti merila vrednosti i lepote? Sta cu ja reci svom detetu kad budem krenula ono cuveno roditeljsko "u moje vreme to..."
U vreme detinjstva moje bake, nije bilo televizora, retko ko je imao telefon a deca su se igrala drvenim igrackama i sapurinama u blatu,
u vreme detinjstva moje mame oni su jedini u ulici imali crno beli TV, imala je jednu plasticnu lutku i opet citav komsiluk dece za igru u prasini, retko ko je imao auto.
U vreme mog detinjstva, imali smo TV u boji, auto, gomilu plasticnih igracaka,slatkisa, neko je imao video rekorder a retki su imali i prve mobilne...
I evo dolazi vreme mog deteta, kada prakticno imamo sve,hibridna kola, LCD ekrane, mobilne telefone, elektronske knjige, x=box igrice, trilion gedzeta, gomilu plasticnih kineskih igracaka, robote koji misle i uce...i ko zna sta ce jos doci.
Ono sto ocekujem da sledi su verovatno ljudi spojeni sa masinama, medicinski kiborzi, jer ne vidim kako drugacije da se jos bolje povezemo sa tehnologijom, mada jedan deo ljudi vec ima masine u sebi, pumpice za insulin, pejsmejkere i vestacke bubrege i srca.
Bice ovo zanimljivo vreme za posmatranje nove tehnoloske revolucije :D
Mozda cu ja svom detetu reci "u moje vreme ljudi nisu ugradjivali stvari u sebe ..." hehehe
..........................................................................................................
Salu na stranu, stvari se prebrzo menjaju da bismo sve ispratili, samo osvanu ujutru neke nove promene...
evo par zanimljivosti,
po studijama u Torontu neprilagodjavanje i lose znanje jezika imigranata sto bi se moglo smatrati negativnim je glavni pokretac malih biznisa sto je pozitivno za ljude i grad, imigranti koji ne zele da zbog svojih slabosti rade za male satnice i menjaju navike radije otvaraju svoj biznis.
Kanadske vlasti odlucile su da smanje boravak tkzv azilanata koji jako puno kosta drzavu, kao odgovor na priliv azilanata kako iz Evrope tako i iz drugih zemalja, na par nedelja i deportovanje, bice napravljena lista demokratskih zemalja iz kojih se nece primati azilanti niti aplikacije za azil u Kanadi.
Nastavak price o brisanju backloga je ovde http://www.winnipegfreepress.com/canada/critics-take-immigration-minister-to-task-for-application-backlog-159229065.html
Friday, May 25, 2012
Thursday, December 29, 2011
Zanimljiv clanak iz novina...
Birthplace: Belgrade, Canada
novak jankovic
From Wednesday's Globe and Mail
Published Wednesday, Mar. 18, 2009 12:00AM EDT
Last updated Friday, Apr. 10, 2009 1:11AM EDT
On a sunny spring day in 1985, the immigration officer at the Canadian embassy in Serbia looked carefully through my permanent-resident visa application.
"There is a mistake here," she said, pointing to the entry where I had written my address and birthplace. "Kneza Milosa 75 is the embassy's address, not your birth address."
"Well, it is both," I said, happy that the half-hour interview that would determine the continent where I would live for the rest of my life had started with an ice breaker.
The Canadian embassy in Belgrade was built on a piece of land where my family lived when I was born. The townhouse project, with a dozen stacked apartments spread along both sides of a narrow yard, was demolished in the mid-1970s to make room for an impressive, modern, white-marble structure that is now a piece of Canada in Serbia.
I never seriously believed in theories claiming that the things that happen to us are not truly accidents and coincidences, but rather the products of synchronicity (C.G. Jung) or spontaneous fulfillments of desire (Deepak Chopra).
But then I, born outside Canada, lived from the beginning on a piece of land that was to become Canadian territory. Coincidence or not I liked it, and later I used convenient social opportunities to brag that "Canadianship" was bestowed upon me by my birthplace rather than by my good score on the immigration interview.
During the interview, I couldn't help but think of how unusual it was that I was talking to a Canadian embassy officer in the same space where I once lived and played.
The embassy's reception area was where I played soccer on a small paved yard built on top of the project's winter storage cellar. The large window of the interview room looked down to the main boulevard where we used to gather to greet Tito as he returned from his "peace trips" to fellow nonaligned countries. The ambassador's office was roughly where a long narrow terrace shared by all the tenants had been, and where the boys gathered to tell stories about the Westerns that had started to invade Belgrade cinemas in the early 1960s.
The immigration officer was inquisitive and polite, a true Canadian. She wanted to know a few facts from my background before popping the big question: "Why Canada?"
The same question later followed me through my new acquaintances and friendships in the True North. Why Canada? I always had a feeling the question sounded more like: "Why Canada of all places?" Maybe even: "Why on Earth Canada?"
But I invariably saw a touch of humour, self-doubt and innocent curiosity in the manner in which the question was asked. It was as if it were meant to convey to the respondent: We are serious hard-working people but deep down in our souls we know we are just explorers of this vast space in the north entrusted to us by providence, merit or accident, or maybe by our collective migrants' spontaneous fulfilment of desire.
Most of us who are new to this continent know very well why we are here. At least we do until we settle, find a job, buy a house, send our kids to school, learn to trust the institutions and stop honking every time a moron in the car beside us makes a wrong move. After we accomplish all of that we tend to become forgetful. We start seeing flaws that would have hardly bothered us before, and we accept the True North with a mature awareness of its imperfections.
Some of us even start asking newcomers: "Why Canada?"
Well, it isn't because of the climate, most newcomers think to themselves, watching in bewilderment as their fellow countrymen have fun skating on outdoor ice rinks or ice fishing on frozen lakes in mid-February. It takes time to get the True North.
Getting used to its often wicked climate is part of the deal. I first shovelled snow on my driveway with a shovel I bought at Woolworth's in Sudbury, soon after I started a new job there in the early 1990s. When my neighbour Bob, whom I had not met before, saw me pass by with the shovel, he said, "You're gonna need a bigger one that that." I laughed. It was a good piece of advice from a fellow True North explorer with experience.
But the True North is also an enormous sheltering sky and an abundant space that humbles, puts things in perspective and gratifies those who comprehend it with a feeling of unrestrained freedom.
The divine silence and the perfect calm of a lake at dawn are spiritual. The pink stone that pops up between endless rows of evergreens in northern Ontario is a piece of art. These are the unexpected and heartwarming gifts for those who are courageous enough to see their spontaneous desires materialize.
Novak Jankovic lives in Ottawa.
novak jankovic
From Wednesday's Globe and Mail
Published Wednesday, Mar. 18, 2009 12:00AM EDT
Last updated Friday, Apr. 10, 2009 1:11AM EDT
On a sunny spring day in 1985, the immigration officer at the Canadian embassy in Serbia looked carefully through my permanent-resident visa application.
"There is a mistake here," she said, pointing to the entry where I had written my address and birthplace. "Kneza Milosa 75 is the embassy's address, not your birth address."
"Well, it is both," I said, happy that the half-hour interview that would determine the continent where I would live for the rest of my life had started with an ice breaker.
The Canadian embassy in Belgrade was built on a piece of land where my family lived when I was born. The townhouse project, with a dozen stacked apartments spread along both sides of a narrow yard, was demolished in the mid-1970s to make room for an impressive, modern, white-marble structure that is now a piece of Canada in Serbia.
I never seriously believed in theories claiming that the things that happen to us are not truly accidents and coincidences, but rather the products of synchronicity (C.G. Jung) or spontaneous fulfillments of desire (Deepak Chopra).
But then I, born outside Canada, lived from the beginning on a piece of land that was to become Canadian territory. Coincidence or not I liked it, and later I used convenient social opportunities to brag that "Canadianship" was bestowed upon me by my birthplace rather than by my good score on the immigration interview.
During the interview, I couldn't help but think of how unusual it was that I was talking to a Canadian embassy officer in the same space where I once lived and played.
The embassy's reception area was where I played soccer on a small paved yard built on top of the project's winter storage cellar. The large window of the interview room looked down to the main boulevard where we used to gather to greet Tito as he returned from his "peace trips" to fellow nonaligned countries. The ambassador's office was roughly where a long narrow terrace shared by all the tenants had been, and where the boys gathered to tell stories about the Westerns that had started to invade Belgrade cinemas in the early 1960s.
The immigration officer was inquisitive and polite, a true Canadian. She wanted to know a few facts from my background before popping the big question: "Why Canada?"
The same question later followed me through my new acquaintances and friendships in the True North. Why Canada? I always had a feeling the question sounded more like: "Why Canada of all places?" Maybe even: "Why on Earth Canada?"
But I invariably saw a touch of humour, self-doubt and innocent curiosity in the manner in which the question was asked. It was as if it were meant to convey to the respondent: We are serious hard-working people but deep down in our souls we know we are just explorers of this vast space in the north entrusted to us by providence, merit or accident, or maybe by our collective migrants' spontaneous fulfilment of desire.
Most of us who are new to this continent know very well why we are here. At least we do until we settle, find a job, buy a house, send our kids to school, learn to trust the institutions and stop honking every time a moron in the car beside us makes a wrong move. After we accomplish all of that we tend to become forgetful. We start seeing flaws that would have hardly bothered us before, and we accept the True North with a mature awareness of its imperfections.
Some of us even start asking newcomers: "Why Canada?"
Well, it isn't because of the climate, most newcomers think to themselves, watching in bewilderment as their fellow countrymen have fun skating on outdoor ice rinks or ice fishing on frozen lakes in mid-February. It takes time to get the True North.
Getting used to its often wicked climate is part of the deal. I first shovelled snow on my driveway with a shovel I bought at Woolworth's in Sudbury, soon after I started a new job there in the early 1990s. When my neighbour Bob, whom I had not met before, saw me pass by with the shovel, he said, "You're gonna need a bigger one that that." I laughed. It was a good piece of advice from a fellow True North explorer with experience.
But the True North is also an enormous sheltering sky and an abundant space that humbles, puts things in perspective and gratifies those who comprehend it with a feeling of unrestrained freedom.
The divine silence and the perfect calm of a lake at dawn are spiritual. The pink stone that pops up between endless rows of evergreens in northern Ontario is a piece of art. These are the unexpected and heartwarming gifts for those who are courageous enough to see their spontaneous desires materialize.
Novak Jankovic lives in Ottawa.
Thursday, December 22, 2011
Konacno gost!
Idu praznici i vreme kada se radujemo najmilijima i gostima, pa tako i ja mogu da vas obradujem da konacno imam novog gosta na blogu,
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!
Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic
Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.
Ko sam ja?
Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.
Kako je izgledao proces dobijanja vize?
Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).
Prvi dani?
Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.
Gde sam živeo i gde sada živim?
Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.
Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?
Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.
Koji su mi planovi za budućnost?
Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.
Da li je preseljenje bilo dobra odluka?
U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)
Kako izgleda moj život u Kanadi?
Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.
Šta mislim o Kanadi?
Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.
Šta mislim o Srbiji?
Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.
Kakav je Toronto grad?
Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)
nadam se da cete uzivati u prici jer znam da ja jesam :), hvala puno autoru!
Ja preko okeana
Gostujući autor na blogu: Transatlantic
Slučajno naletevši na ovaj blog, pročitao sam najveći broj postova na njemu (i nastavljam da čitam) sa velikim interesovanjem. Iako pruža uvid u iskustva, dogodovštine i doživljaje samo jedne useljeničke porodice, on takođe govori, u jednom svom delu, i o uopštenom iskustvu velikog broja migranata u celom svetu. Ovaj blog ima još jednu jako bitnu funkciju: On je neka vrsta alternativnog izvora informacija o Kanadi na srpskom internetu, na kome je, nažalost, i previše negativnih priča o ovoj zemlji.
U ovom (podužem) tekstu (pomalo liči na one feljtone iz Politike) ću probati da sumiram svoje iskustvo sa Kanadom, delom iz želje da za jedan povećam broj pozitivnih tekstova o Kanadi na srpskom jeziku, a delom iz nade da bi moja iskustva i utisci možda mogli da budu od koristi ljudima sa sličnim obrazovnim profilom, a možda čak i zanimljiva, makar delimično, i ostalim čitaocima.
Kako bi tekst bio lakši za čitanje, organizovaću ga u niz delova od kojih će svaki biti odgovor na po jedno pitanje ili mali broj povezanih pitanja.
Hvala vlasnici ovog bloga na prilici da podelim sa njenim čitaocima svoje iskustvo i utiske.
Ko sam ja?
Imam 35 godina i u Kanadu sam se preselio iz Srbije u martu 2003, neposredno pre svog 27. rođendana. U Srbiji sam predavao engleski (jedno kratko vreme u gimnaziji, daleko duže u dve privatne škole jezika, i na kraju i kao lektor na Filološkom fakultetu), kao i španski (u privatnoj školi). Osim toga, bavio sam se prevođenjem, kako pismenim (od poslovnog do naučnog), tako i usmenim (konsekutivnim i simultanim). Danas sam psiholingvista. Doselio sam se po osnovu diplome i zanimanja, sa useljeničkom vizom. Kanadski pasoš imam od 2006.
Zašto sam se preselio u Kanadu?
Ukratko, nije mi se sviđala Srbija. Hteo sam da živim u zemlji gde moj život ima smisla i gde ja imam kontrolu nad njime. Kao i za mnoge druge iseljenike iz Srbije, druge opcije su mi bile Australija i Novi Zeland, s tim što mi je glavna dilema bila između Kanade i Australije. Sitnice su presudile.
Kako su ljudi u Srbiji reagovali na moju odluku da se preselim?
Svi bitni su me podržali. Niko nije probao da me odgovara ili da mi priča kako je u Kanadi grozno (niti bi to imalo nekog uticaja na moju odluku). Roditelji, naravno, nisu bili presrećni što se razdvajamo, ali su znali da je to jedina prava odluka za mene.
Kako je izgledao proces dobijanja vize?
Kada sam diplomirao (u septembru 2001), brže-bolje sam prikupio potrebnu dokumentaciju i stao u red ispred Kanadske ambasade u Beogradu jednog prohladnog oktobarskog jutra. Ne sećam se kada su me pozvali na intervju. To je bilo negde tokom 2002. Imigraciona službenica je dugo sa mnom razgovarala i na kraju mi je rekla da sam prošao, na moje ogromno olakšanje.
Viza mi je stigla u januaru 2003, a na početku marta sam bio u Torontu. Od dana predavanja dokumenata do mog preseljenja je prošla jedna i po godina.
Kako je izgledalo samo preseljenje?
Leteo sam iz Budimpešte preko Amsterdama, KLM-om. Pošto je novac u to vreme još uvek bilo nemoguće slati iz Srbije, ja sam sumu koju su kanadske imigracione vlasti zahtevale preneo „na vlastitoj osobi“, uprkos velikom broju priča koje su tada kružile o pretragama i plenjenjima novca. Recimo samo da nije bilo prijatno, ali dobro se završilo. Rastanak sa roditeljima u Budimpešti je bio tužan, kao što bi se i moglo očekivati. Put je bio dug i naporan sedeo sam između čoveka sa smrdljivim nogama koji se izuo i ogromnog čoveka koji se prelivao preko naslona za ruke. U Torontu sam jako dugo čekao da prođem kroz imigracionu proceduru, a posle sam video i da mi je prtljag ostao u Amsterdamu. Kada sam se našao sa osobom koja me je čekala na aerodromu, gotovo da sam već bio izgubio moć govora (na svim jezicima).
Prvi dani?
Na svu sreću, imao sam gde da živim od samog početka (više o tome u nastavku). Bilo je hladno i posvuda je bilo jako mnogo snega. Vazduh je bio hladan, oštar, i čist. Prvo jutro sam otišao 300 metara niz ulicu do lokalnog tržnog centra da kupim neke najosnovnije stvari i otvorim bankovni račun u Royal Bank of Canada (da bih posle samo nekoliko dana sve pare preselio u CIBC, koja je nudila potpuno besplatan tekući račun tj. chequing account s neograničenim korišćenjem debitne kartice i bankomata, tj. ATM-a). Prvi razgovor s nekim lokalcem sam imao u prodavnici stvari za kuću, gde sam kupio neku kofu i još neke sitnice. Starija gospođa koja je tu radila je bila jako ljubazna i pitala me zašto sam se preselio u Kanadu i kakvi su mi prvi utisci. U prvih nekoliko dana sam se prijavio za sve dokumente koji su potrebni novim useljenicima (o tome ste već čitali na ovom blogu). Kao i mnogi drugi pre i posle mene, imao sam utisak da mi se pare koje sam doneo tope neverovatnom brzinom, jer trebalo je kupiti baš sve.
U Toronto sam stigao sa jako mnogo teoretskog znanja o gradu i zemlji u koje sam se doselio, a u prvim danima, nedeljama i mesecima sam dao sebi za zadatak da preliminarno u praksi istražim grad i mesta o kojima sam do tada samo (mnogo) čitao. U isto vreme, požurio sam i sa dobijanjem kanadske evaluacije svoje srpske diplome (preko WES-a), a otišao sam i do jedne organizacije za pomoć imigrantima, gde mi je savetnica za zapošljavanje (koja je, usput, bila iz Srbije) detaljno objasnila koje korake treba da preduzmem da bih došao do željenog posla nastavnika engleskog za odrasle. Ta žena me je takođe povezala sa dve osobe iz Srbije koje su već dugo imale posao koji sam ja hteo i telefonski razgovori sa njima su mi takođe pomogli da po ubrzanom postupku sastavim svoj lični „ratni plan“ za dobijanje posla.
U tim prvim danima, sećam se da sam danju bio srećan, presrećan što sam tu i što počinjem novi život. Po celi dan sam istraživao Toronto i, uprkos hladnoći, skoro nikada nisam bio kod kuće. Noću, ipak, pre nego što zaspim, bi mi bilo jako teško zbog razdvajanja od dragih s druge strane okeana, i često se dešavalo da ležim na leđima u mraku i zurim u plafon dok mi se suze slivaju u potocima. Moj unutrašnji život tih prvih meseci se sastojao od ogromne radosti i uzbuđenja pomešanih sa strahom, neizvesnošću i tugom. Ipak, sreća mi je nekako preovlađujuće sećanje iz tog perioda.
Gde sam živeo i gde sada živim?
Na moju veliku sreću, jedna moja učenica iz Srbije, mašinski inženjer, se preselila u Kanadu mesec pre mene, gde je imala dogovor da se useli u zajednički stan sa svojom bivšom koleginicom (antropologom), koja je u Kanadi već bila celu godinu. Još u Beogradu mi je učenica nakon jednog večernjeg časa ponudila da živimo zajedno i tako umanjimo troškove života tokom prvih meseci. (Uzgred, njen imigracioni postupak je trajao svega 6 meseci i bio je bez intervjua!). Njena tetka, koja je u Kanadi živela već mali milion godina, nam je iznajmila stan s jednom spavaćom sobom u zgradi čiji su vlasnici bili neki njeni prijatelji, a kućepaziteljka je bila jedna zanimljiva bivša Beograđanka. Inženjerka i ja smo spavali na kaučima u dnevnoj sobi, a Antropološkinja (promenio se jezik!) je uzela spavaću sobu. Stan nam je bio lep i prostran, slagali smo se i ovako i onako (uglavnom dobro), a zgrada se nalazila na ulici The Kingsway u Etobicoke-u, delu grada u kome ima dosta Srba. Kraj je bio lep, ali daleko od grada. Tu sam ostao prvu godinu svog života u Kanadi, s tim da se Inženjerka trajno vratila u Srbiju nakon šest meseci, a Antropološkinja i ja smo ostali (i još uvek smo u Torontu, i još uvek smo prijatelji).
Da sam tada bio na Facebook-u, u septembru 2003. bi mi se status promenio iz „single“ u „in a relationship“. Ovo je rezultiralo i kućenjem s Boljom Polovinom (koja se ovde doselila iz Kine dosta godina pre mene), koje se desilo u martu 2004. Naredne četiri godine smo živeli u iznajmljenom stanu u dosta popularnom kraju Toronta koji se zove Yonge and Eglinton (takođe poznatom kao Yonge and Eligible :), a onda smo kupili sopstveni kondominijum u lepom kraju na severnom delu grada (2008, kad je postalo sasvim jasno da smo zajedno na duge staze), u kome i sada živimo. Sadašnja zgrada nam je vrlo lepa, velika je, ima podzemne tunele do dve metro stanice i tržnih centara (bitno kad zaveje i zagudi!), a u kraju su nam i pozorište, bioskopi, mnogobrojne prodavnice, restorani, barovi, i kafići, kao i klizalište, rekreativni centar, i jedna od dve glavne grane gradske biblioteke (na mnogo spratova). U samoj zgradi imamo bilijar, teretanu, bazen, sobe za sastanke, večere, i zabave, kao i stanove za goste. Ove banalnosti najviše pišem da biste stekli što bolji utisak o kvalitetu života nereprezentativnog uzorka inače vrlo prosečnih Kanađana koji žive u urbanom delu jednog velikog kanadskog grada, a koji i vas možda čeka neko vreme posle useljenja.
Kako se razvijao moj profesionalni život u Kanadi?
Kako je Inženjerka radila u Second Cup-u (lokalnom lancu kafića) u obližnjem tržnom centru, ona mi je tu našla prvi posao, s koga su me poslali kući posle jednog i po dana nadajući se da se sutra baš i neću pojaviti : D. Šta ćeš. To uopšte nije tako lak posao, a ja sam smotan. Ovo je bilo u martu, odmah nakon mog dolaska.
Nekoliko dana nakon toga, otišao sam u COSTI (jednu lokalnu agenciju za pomoć imigrantima koja ima i biro za prevođenje) da bih dao da mi prevedu i notarizuju nekoliko strana indeksa.Taj biro za prevodioce je, slučajnosti li, vodila jedna divna žena, izbeglica iz Bosne i prevodilac za engleski. Kada je videla moje kvalifikacije, pozvala me je da volontiram kod nje po dva dana u nedelji, što sam ja prihvatio. Nakon drugog volontiranja mi je rekla: „Čujte, nemojte vi ovd(j)e gubiti vr(ij)eme. Bolje da vam ja počnem davati dokumenta za prevođenje.“ I tako i bi. Počeo sam za nju da prevodim razna sudska i imigraciona dokumenta, najviše sa španskog na engleski, ali je bilo nešto malo posla i sa engleskog na španski i sa srpskohrvatskog na engleski. Takođe, jednom sam imao i jedno konsekutivno prevođenje za neke ljude iz Bosne koji su imali sastanak sa advokatom. Kako nisam radio puno radno vreme, lova je bila otprilike dovoljna da pokrije kiriju. Daleko bitniji je bio osećaj samopouzdanja koji mi je to ulilo.
U ranom aprilu sam krenuo na prvi od dva programa koje sam morao da završim da bih dobio provincijsku licencu za predavanje engleskog odraslima. Ostali polaznici su uglavnom bili ljudi odavde s univerzitetskim diplomama iz raznih oblasti koji su odlučili da se bave ovim poslom. Osim mene, bilo je još nekoliko imigranata. Institucija u kojoj sam završavao ovaj program se osim obrazovanjem nastavnika takođe bavi i nastavom engleskog za odrasle imigrante (u federalnom programu LINC, ili Language Instruction for Newcomers to Canada). Interesantno, čim sam tu ušao da se upišem, pomislio sam kako mi se čini da je to jedno divno mesto i da bih voleo tu da radim. Posle sam otkrio da je tu među zaposlenima bilo i nekoliko nastavnika i drugih članova osoblja iz bivše Jugoslavije). U ovoj instituciji su mi u julu te godine (2003.) ponudili da počnem da predajem engleski. Prvo sam dobio petonedeljnu zamenu za dvoje nastavnika koji su bili na godišnjem odmoru, a odmah nakon toga i šestomesečnu zamenu za jednu koleginicu na porodiljskom odsustvu. Na kraju, u januaru 2004. su me zaposlili za stalno. I tako, ja sam posle četiri meseca nakon useljenja imao isti posao koji sam imao pre dolaska u Kanadu.
Iako verovatno razmišljate o Kanadi kao o zemlji jako striktnih propisa, moj primer govori o tome da su pravila ovde itekako savitljiva, samo treba sve kockice da se slože! Ja sam posao dobio na osnovu prikazanih sposobnosti (zato je jako, jako bitno da se kao novi imigrant nekako – bilo kako! – izborite za šansu da potencijalnom poslodavcu pokažete šta umete), a pokrajinska licenca je stigla tek posle jedne godine! Zaposlili su me, praktično, na veresiju. Takođe, kao što će vam svako ko ovde živi reći i kao što je vlasnica ovog bloga već pominjala, većina poslova se ovde dobija preko poznanstava a ne preko oglasa (da li beše i celih 70%?). Meni je ova prva zamena ponuđena na nečijoj baštenskoj zabavi/roštilju!
2005., na jesen, sam se upisao na magistarske studije (sa specijalizacijom iz psiholingvistike), a 2007. na jesen sam počeo doktorske studije (ista specijalizacija). Od 2005. do početka 2011. godine sam se tu i tamo bavio i obukom budućih nastavnika engleskog (uglavnom predajući teoretske predmete iz lingvistike i psihologije). Ovo sam radio u istoj onoj organizaciji u koju sam u drugom mesecu boravka u Kanadi otišao da se doškolujem kao i u jednoj školskoj upravi (school board) u GTA (the Greater Toronto Area). Od 2007. godine predajem na univerzitetu predmete iz lingvistike i psihologije u statusu instruktora, što znači da vodim predmete kao glavni predavač (sa svim odgovornostima profesora, ali bez tog statusa i za mnogo, mnogo manje para!) i nadzirem asistente na svojim predmetima. Takođe, bavim se psiholingvističkim istraživanjima, pišem članke, enciklopedijske odrednice, sada i jednu knjigu, i idem na konferencije. Do završetka studija imam još oko pola godine (ni samom sebi ne verujem kad ovo kažem!).
Na kraju, ako se pitate čime se bave psiholingvisti (prema mom iskustvu, najveći broj ljudi ne može ni da pretpostavi), mi koristimo eksperimentalne i korelacione metode (na primer, merenje reakcija na auditorne i vizuelne stimuluse u milisekundama, EEG, magnetnu rezonancu, praćenje pogleda (eye tracking), posmatranje ljudi s oštećenjima moždane funkcije, testiranje dece i odraslih, itd.) i gradimo teorije o tome kako mozak uči, reprezentuje, i obrađuje jezik, jednu od svakako najkomplikovanijih ljudskih kognitivnih funkcija. Znam da će među čitaocima biti, hm, od jako malo do nula psiholingvista, ali ovo pisanije o mom profesionalnom životu u Kanadi će vam možda dati neku ideju o tome šta da očekujete i koje su vam neke od mogućnosti za profesionalni razvoj i doškolovavanje ako dolazite s diplomom nastavnika engleskog iz Srbije.
Usput, magistarske studije sam završio „part-time“, radeći sve vreme i tako se izdržavajući. Svi studenti doktorskih studija na kanadskim univerzitetima imaju mogućnost da prihvate plaćenu školarinu i godišnju stipendiju koja pokriva troškove (skromnog) života. Takođe, ljudi koji se odluče za „full-time“ magistarske studije takođe neretko imaju mogućnost da dobiju slične stipendije.
Koji su mi planovi za budućnost?
Odbraniti doktorsku disertaciju na jesen, a onda naći post-dok ili privremenu predavačku poziciju na nekom univerzitetu. U Severnoj Americi se za profesorske pozicije prijavljuje po sistemu tepih-bombardovanja jednom godišnje, svake jeseni (što ću ja učiniti u jesen 2012), intervjui su tokom zime i proleća, a s radom se počinje sledeće jeseni (pod pretpostavkom da je makar neko odlučio da vam ponudi posao). Realnost nalaže da ćemo morati da se selimo za mojim poslom, gde god ga dobijem na ovom kontinentu. Nadam se da ću uspeti da dobijem poziciju na nekom kanadskom univerzitetu, ali realnost nalaže da prihvatim mogućnost rada i bilo gde u Sjedinjenim Državama, iako ja baš i ne bih voleo da se selim južno od granice ako ne moram. Ne samo da mi društvena klima u Kanadi daleko više odgovara, već su i plate ovde bolje.
Da li je preseljenje bilo dobra odluka?
U mom slučaju, preseljenje u Kanadu je bilo najbolja odluka koju sam ikada doneo. Zahvaljujući toj odluci, ja danas imam baš onakav život kakav želim.
Prilagođavanje? Nostalgija? Kako izgledaju moje posete Srbiji?
Budući da sam jedva čekao da se odselim iz Srbije i da me je život tamo svakodnevno dovodio na samu ivicu nervnog sloma, ne mogu da kažem da mi zemlja u kojoj sam se rodio nedostaje. Nedostaju mi dragi ljudi, nekad manje, nekad više (mada definitivno vremenom ipak sve manje), ali sama Srbija ne. Tamo sam bio tri puta od 2003., jednom u jesen 2004., jednom za novu 2007. i prošle jeseni (na dve nedelje). U Evropu odlazim mnogo češće (logikom da ću radije trošiti pare i dane odmora da posećujem mesta koja mi se sviđaju nego da idem u Srbiju, koja mi se ne sviđa), a često se i sretnem u trećim zemljama, na nekim lepim destinacijama, sa članovima porodice i mojim evropskim prijateljima. Takođe, članovi porodice i prijatelji nam dolaze u Kanadu i iz Srbije i iz Kine, tako da je i problem nedostajanja znatno umanjen.
Kada odem u Srbiju, nemam osećaj da sam kod kuće. Provedem vreme u razgovorima sa prijateljima i porodicom, ali se posle otprilike sedam dana osetim teskobno i počinjem aktivno da se nadam odlasku. Ove godine sam dve nedelje Srbije s obe strane „ukoričio“ sa jednom i dve nedelje smucanja po italijanskim gradovima i selima (a i otišao samnekim starim prijateljima na svadbu, koja je bila u blizini Udina, u podnožju Alpa). Smiješane najlakše se piju!
Moje prilagođavanje Kanadi možda i nije bilo najtipičnije, ali reći ću i o tome nekoliko reči. Budući (1) da sam ovde došao odlučan da se nikada neću vratiti i potpuno usredsređen na činjenicu da je ovo sada moja zemlja i da ću tu sebi izgraditi bolju budućnost; kao i (2) da nisam morao da učim jezik i da sam u startu jezički mogao da funkcionišem kao da sam na domaćem terenu, moje prilagođavanje kanadskom društvu, načinu života, i vrednostima je teklo bez trauma. Malo šta mi je od hrane ili pića iz starog kraja zafalilo (skoro sve se može naći relativno lako). Jedino mi nedostaje da malo više govorim jezik. Moja upotreba srpskog je od 2004. na nivou od svega nekoliko sati mesečno, što nije idealno. Jedno vreme sam pisao po dva foruma na srpskom, i to je bio način da malo koristim jezik, ali to više ne činim. Odustao sam jer su prevelike razlike u stavovima i razmišljanjima, pa sam nalazio sebe kako se konstantno nerviram dok sam na forumu. Vesti odande slabo pratim, ali ponekad pročitam ponešto na srpskom internetu što nije politika i što nije baš sve go pesimizam i kukanje. I još trenutno pratim Prvi glas Srbije i pitam se šta ću kukavan kad se to završi. :)
Kako izgleda moj život u Kanadi?
Kao normalan život. Uživam u svom poslu, imam prijatelje iz celog sveta, jedem hranu iz celog sveta, mogu da planiram na duge staze, slobodan sam, i osećam se fizički sigurno i psihički stabilno. Putujem po Kanadi i inostranstvu (što mi je jako bitno) i imam ono zbog čega sam se doselio: kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
Kontakt sa srpskom i ostalim Former-YU zajednicama?
Ništa na organizovanom nivou. Družim se sa cimerkom iz prvog stana u Kanadi i sa jednim bivšim kolegom (poreklom iz Hrvatske). Preko njih (a oboje imaju daleko više i češće kontakte sa „Zajednicom“), često čujem, a daleko ređe i iskusim, kakva je situacija i kakva su razmišljanja među imigrantima iz bivše Jugoslavije. Efekat koji to na mene ima je otprilike sličan putovanju vremenskom mašinom. Na trenutke, kada sam preko njih nakratko izložen „Zajednici“ (tj. nekim njihovim poznanicima i prijateljima), osetim se kao da sam u nekom vremensko-prostornom džepu, u nekoj Srbohrvatskobosni koja više ni tamo ne postoji. Među javom i med snom. Kako to baš i nije neki osećaj koji aktivno tražim, shvatićete zašto mi je kontakt sa „Zajednicom“ nužno minimalan. E, da. Upoznao sam preko interneta jednu naučnicu iz Srbije koja živi u Montrealu. Super osoba! Vidimo se kad je ona ovde ili kad sam ja tamo.
Šta mislim o Kanadi?
Kanada je moja zemlja. Moja kuća. U nju se sa putovanja vraćam s radošću i uzbuđenjem. Da li je idealna? Naravno da nije! Da li je najbolja? Pa, među najboljima je u svetu. Trudim se da na svoj minorni način doprinesem njenoj budućnosti i boljitku, i podržavam, koliko god to mogu, svojim životom i delima neke osnovne vrednosti njenog društva. Takođe, budući da Kanadu osećam kao svoju zemlju, vrlo često i glasno kritikujem njene mane, ali to je uglavnom rezervisano za razgovore sa drugim Kanađanima.
Šta mislim o Srbiji?
Želim joj sve najbolje! Najiskrenije. I mislim da će joj lagano i bivati sve bolje i bolje. Ali bez mene.
Kakav je Toronto grad?
Ogromno, hipertrofirano selo :). Da ne gubim vreme na klišee o multikulturalizmu i kvalitetu života (svi ih znaju), ponoviću samo kliše o Torontu kao gradu susedstava. To je jedna od njegovih najvećih čari. Mnogobrojni delovi grada sa glavnom ulicom i rezidencijalnim četvrtima od kojih svako ima neku svoju specifičnost i draž. Little Italy, The Beaches, The Annex, India Bazaar, Chinatown, West Queen West... spisak je jako dugačak. Toronto su restorani, pijace, boje, ukusi, i mirisi, i ta čudna, sklepana kombinacija metropole i sela. Toronto takođe čine parkovi (kao što je kaže i vlasnica ovog bloga, Toronto je grad u parku).
S estetske tačke gledišta, Toronto je u svom velikom delu jako ružan grad, a opet, prepun je prelepih kutaka (i arhitektonski i prirodno). Otuda je i moguće da se poneki posetilac zgrozi delovima onoga što je video nasumice se šetajući gradom, recimo, uz i niz Yonge, našu glavnu ulicu, dok ga neko od nas koji ovde živimo ne provede po pravom Torontu, što obično rezultira preobraćenjem. Za svaku groznu ulicu načičkanu rugobnim zgradama iz pedesetih, ja bih takvog posetioca mogao da odvedem u deo grada s lepim viktorijanskim kućama ili impresivnom modernom arhitekturom, u živopisno seoce na jednom od gradskih ostrva, na jednu od naših pijaca, ili u jedan od desetina i desetina parkova u nekoj od dubokih rečnih dolina kojima je ceo grad ispresecan.
Grtalica? Pa baš i ne. Leta su vrela i sparna, proleće kratko i kišno, jesen je prelepa (boje! boje! boje!), a zima, iako zna da se oduži, ipak dosta podseća na onu u Srbiji.
O multikulturalizmu ću jedino reći to da mi često bude čudno kad sam u nekom manjem kanadskom gradu ili u mnogim Evropskim gradovima, a posebno Beogradu. Čudno, jer nema te kakofonije jezika i te mešavine fizionomija na koju smo svi ovde navikli.
Kako stupiti u kontakt sa mnom?
Ako imate zanimanje slično mom ili imate bilo kakvo pitanje za mene, javite se i probaću da vam odgovorim najbolje što znam.
email: plavazirafa@hotmail.com
blog: arcuatefasciculus.blogspot.com
I na kraju:
Sve ovo je samo jedno iskustvo od mnogih. Nadam se da je makar u delićima bilo korisno i informativno. Nije pisano da bi bilo koga ubeđivalo u bilo šta. Time se jednostavno ne bavim. A ako čitate ovu rečenicu, pa aman, zar nemate pametnija posla?! :)
Thursday, August 18, 2011
Practice makes perfect :)
One of my favorite writers(Ivo Andric) wrote once that the happy people write rarely or never, and the other ones...well, it takes a certain amount of solitude and sadness to be able to write sincerely, from your heart, about the troubles of mankind and human nature.
It's not like that with me, I never write to drown others in my current misery, if I can't share good and beautiful thing I try to avoid writing about the not so "happy" things or times.Sometimes, no matter how hard i try to avoid these pests I just can't.
And here's the catch,
you come to a point in your life where you think that things are going to finally click into their place, that life is going to be a little bit easier from now on and then it hits you...
Our new home is perfect, our wish list came true, a small townhouse with fenced yard that looks into the park with new playgrounds, a swimming pool beside the home, kid friendly community, small town, cheaper than Toronto...the new job, not so perfect.
Sometimes, when preparing for the interview they tell you to "enhance" the truth a little bit, basically they suggest that you should lie in order to get that job you desire so much, if you can live up to your lie and succeed by working hard and being smart, you'll be forgiven. What they don't tell you, is that the employer is allowed to do the same.
The Data Manager position in a small company seems to involve anything from being system analyst and reporting , system admin to repairing broken computer parts or door knobs...there are no particular tasks and everything is your job, and at the end, your fault.
And there is another thing, a complete mess, the person who worked there for the past 2 decades before you came was a self taught jack-of-all-trades and hobby handyman, then suddenly at the age of 65 he found out that he has terminal cancer, took vacation and died in a month. No one knows about the networks, passwords, there are no documents, there is a million shelves with gadgets, papers and spare parts, new and old and all out of order...And they are all awaiting someone to fix everything magically, bad luck- it's you. They just forgot to tell you all this during your interview...
It's not like that with me, I never write to drown others in my current misery, if I can't share good and beautiful thing I try to avoid writing about the not so "happy" things or times.Sometimes, no matter how hard i try to avoid these pests I just can't.
And here's the catch,
you come to a point in your life where you think that things are going to finally click into their place, that life is going to be a little bit easier from now on and then it hits you...
Our new home is perfect, our wish list came true, a small townhouse with fenced yard that looks into the park with new playgrounds, a swimming pool beside the home, kid friendly community, small town, cheaper than Toronto...the new job, not so perfect.
Sometimes, when preparing for the interview they tell you to "enhance" the truth a little bit, basically they suggest that you should lie in order to get that job you desire so much, if you can live up to your lie and succeed by working hard and being smart, you'll be forgiven. What they don't tell you, is that the employer is allowed to do the same.
The Data Manager position in a small company seems to involve anything from being system analyst and reporting , system admin to repairing broken computer parts or door knobs...there are no particular tasks and everything is your job, and at the end, your fault.
And there is another thing, a complete mess, the person who worked there for the past 2 decades before you came was a self taught jack-of-all-trades and hobby handyman, then suddenly at the age of 65 he found out that he has terminal cancer, took vacation and died in a month. No one knows about the networks, passwords, there are no documents, there is a million shelves with gadgets, papers and spare parts, new and old and all out of order...And they are all awaiting someone to fix everything magically, bad luck- it's you. They just forgot to tell you all this during your interview...
Subscribe to:
Posts (Atom)