Ne znam sta mi bi da odem na neke "nase" sajtove i pogledam vesti koje ionako ne pratim vec mesecima, mozda to sto sam juce cula da su teniseri osvojili kup pa da vidim sta kazu o tome, moja reakcija je bila sleganje ramenima kada sam cula, isto sto radim godinama kada cujem nesto dobro ili lose, svejedno, pa sta...oguglala sam na sve, estradne skandale ne pratim, velikog brata nikada nisam gledala, vesti me ne doticu jer su godinama iste, i tako polako odsecas sebe od glavnih interesa drustva koje te okruzuje i ostajes bez tema za razgovor.Kad god se skupi drustvo price su slicne pocinje se sa najneutralnijim temama knjige, filmovi, polako se preskoci sport ako ima nesto i prilazi se tv serijama i estradi da bi se na kraju stiglo do vesti i politike i tu se uglavnom prica pretvara u zucnu raspravu i posle nekog vremena u nadurenu tisinu.Uvek isto, a ja sam uvek ona osoba koja se trudi da skrene sa teme i vrati razgovor na neutralni teren.
Ovde nije tako, politika i estrada prakticno ne postoje u svesti nacije, glavne teme za razgovor su nam porodice i emigrantsko snalazenje, znamenitosti i mesta koja smo videli i gde bismo jos mogli da odemo.Ne vredi raspravljati o cenama, manje vise su svuda iste, nema nekih vecih trzavica i skolstvo i zdravstvo ima iste probleme ko i tamo...a tamo i ovde, nase i njihovo, moja zemlja su pojmovi koji mi izazivaju vecitu konfuziju u glavi.
Kada pricam sa Zanin iz perua stalno uhvatim sebe kako govorim o mojoj zemlji...ali ono nije moja zemlja, ono je mesto gde sam se rodila i koje me ,cini mi se, mucilo od tog dana i onemogucavalo mojim roditeljima da me na miru podignu, zato kada pricam uvek dodam u bivsoj zemlji gde sam zivela pre kanade...to je duze izgovoriti ali donosi satisfakciju i to razgranicenje u mozgu o nasem i njihovom, sada se to nase jos uvek odnosi na moju bivsu zemlju a njihovo na zemlju u kojoj sada zivim ali za koju godinu distanciracemo se i nase ce se preseliti ovde a njihovo tamo.
Tada ce mi verovatno biti lakse da se izrazim kako treba.
Zanin je zivela na obali mora, u njenom regionu ima samo toplog i jako toplog vremena, prvi put je videla sneg kada je dosla ovde pre 4,5 godina.Za nju je Kanada jezivo hladna, dok meni ne smeta trenutnih minus 6 i sneg koji veselo veje napolju ali mogu da zamislim kako se osecaju afrikanci koji prolaze pored mene zamotani do ociju u salove i kapuljace.Vreme se doad pokazalo manje vise isto kao u Vojvodini, imali smo vlaznu letnju zaparu, miholjsko leto u oktobru i jezerski vetar koji lici na severac do sada, naravno i minus i sneg...ipak danas je jedan od onih dana kada ne zelite da budete napolju, vazduh sece kao zilet po kozi a sneg se vrtlozi od jutros kao fina izmaglica nad gradom, sve se beli osim crnih uredno posoljenih linija trotoara i puteva.Jos pre nedelju dana kada je najavljen hladni talas kanadjani su vredno posolili sve trotoare, prilaze zgradama, ulaze u ustanove i bitne saobracajnice, svuda sam gazila po plavim staklastim kristalima kamene soli, sada sneg samo pada na nju topi se i ne zadrzava tako da nema potrebe za ciscenjem.Bolje spreciti nego leciti...Poneki balkon u mom vidokrugu uvece pokusa da docara praznicu atmosferu okicen sijalicama i zvezdama ali takvi su retki, kada setamo jedno drugom pokazujemo prstom kada ih ugledamo kao deca, evo ga jos jedan ili vidi onaj sto je lep!Bebac obozava kada setamo jednom ulicicom gde su kuce jer su sve jelke i zbunje ispred njih osvetljeni, naginje se iz kolica i vice zizi, zizi, to na njegovom jeziku znaci svetlo jer mu je moja mama uvek govorila za sijalicu da je ziza.Ponekad mu zavidim jer je u njegovim ocima sve jedno veliko sljastece bezbolno cudo, ja vec godinama ne znam da li da se radujem ili da placem kada naidje zima i ti takozvani praznici, svaka nova godina me uglavnom razocara jer je svaka do sad bila slicna ako ne i gora od prethodne, uglavnom to bude skupa noc sa drustvom u zadimljenom lokalu sa jadnom hranom i losom uslugom, posle vise nismo ni isli nigde ja sam bila trudna, pa onda smo imali bebca i te nove godine smo prespavali kao i svaki drugi dan ili noc, verovatno cemo i ovu.
Ono sto smo prateci godine svog zajednickog zivota primetili je da postoje spore i brze godine, i svaka nam je bila posvecena necemu, prvo smo ulagali u svoj stancic na spratu te godine nam je sve proteklo u znaku davanja para za majstore, jurnjavu po drvarama, obavili smo usput jedno jeftino letovanje koje sam ja simbolicno krstila medenim mesecom i svadbu, to je bila brza godina puna ulaganja i jurnjave okolo. Sledeca je meni bila prilicno teska dobila sam vrlo nezahvalan posao, oboje smo radili non stop i vidjali se mozda 2 dana u nedelji, poceli smo da stedimo za odlazak jer smo se polako pripremali da predamo papire i u glavi analizirali sve moguce za i protiv varijante, ta godina je bila radna ali spora bez nekih vecih projekata i trzavica. Onda je dosla druga, uzimanje zajmova, kredita, sakupljanje i predavanje papira za odlazak, svadje sa roditeljima koji su bili protiv nase odluke, moj gubitak posla i ponovno trazenje drugog, njegov veciti prekovremeni rad bez dana odmora citavo leto, to je bila godina velikih promena i preokreta koja nam je otvorila oci da nesto moramo da promenimo, on je radio 30 dana po 12 sati bez prestanka citavo leto , da bi konacno 31og dan pre nove godine otisao ventil na tanku sa sumpornom kiselinom i polio ga, uspeo je da izbegne opekotine ali je dva meseca posle tog iskasljavao krv jer ju je udahnuo...posle sam negde nasla zastitne naocare i masku jer im firma to nije davala ali smo znali da moramo nesto drasticno da promenimo, zasto smo oboje zavrsili fakultete imali u rukama gomilu diploma ako su to bili samo papiri i ako smo trebali da budemo sretni da uopste imamo neki posao...i da nekako prezivljavavamo bez da se grebemo od roditelja.
Naisla je godina za ucenje i odmor, moj drugi posao nije bio toliko zahtevan i uzasan, cak sta vise uzivala sam i volela decu u selu u kom sam radila,dogovorili smo se da on upise master i odsluzi civilnu, bili smo zajedno citave godine uceci i uzivajuci, cekajuci na odgovor ambasade, to je bila jedna od mirnijih zajdnickih godina...sledeca je bila opet radna, sredjuj nove papire i stedi za odlazak, trci sa posla na fax i radi seminarske, opet smo se vidjali 2 dana u nedelji.
Tada smo poceli da razmisljamo o detetu, cekanje na vize se oduzilo i mi smo se blizili 30toj i nekako nam se nije vise cekalo, u junu smo resili da ne vredi da cekamo, u septembru sam prestala da radim i otisla na bolovanje. U oktobru smo dobili zeleno svetlo od ambasade ali smo odlozili proces dok se dete ne rodi.Sada kada se osvrnem to mi je bio jedan od lepsih perioda u zivotu iako sam ga se strahovito plasila godinama.Morao je da mi obeca da ce za svaki pregled i sve sto me ceka biti pored mene, i bio je do poslednjeg minuta, ili prvog minuta za jedno malo bice, kako se uzme :) Te godine kada se bebac rodio iako je oko nas sve otislo do vraga, meni su dali otkaz zbog isteka ugovora usred bolovanja, njemu su zaustavili firmu na 2 meseca i nisu im dali plate preteci da ce svi ici na biro, mi smo ipak uzivali sto mozemo da provodimo to vreme zajedno kao nova mala porodica ali bilo nam je jasno, ova godina je za promenu, sve se prelomilo, znali smo da idemo i da nema povratka, ako smo se i neckali gubitak poslova i primanja u isto vreme kada je bebac dosao na svet jasno nam je stavilo do znanja da stvarno treba da budemo slepi i glupi i da ne shvatimo kako nam neko govori vreme je da se ide dalje...sto dalje odavde.Kako nikog nije briga sto neko moze da ti da otkaz samo zato sto zelis dete ili da budes s njim, kako nikog nije briga ako hiljade porodica ostane gledno zato sto se tajkuni igraju monopola uzivo sa firmama i ljudskim zivotima,sve smo to znali i ranije ali ovaj put smo imali opciju da okrenemo nesrecu u nasu korist i da poslusamo savet odozgo, vreme je za promene.To je bila jos jedna od relativno mirnijih godina koja nam je dala vremena da se skoncentrisemo na nas i na naseg andjelka.Aca je odbranio master rad 10 dana pre nego se bebac rodio, i ja sam bila tamo sa stomakom do zuba i kutijama kolaca da ga bodrim.
Sledece godine u februaru smo imali i karte i vize i bili spremni na jos jednu brzu godinu punu muke, ucenja, stednje i snalazenja jer sad vec znam da posle nje ili one sledece dolazi jedna za uzivanje i porodicu, za mir i sigurnost.
Tako da kada se osvrnem, vidim da je uvek nesto dobro proizaslo iz nasih odluka, svaka godina nesto odnese ali naredna nesto i donese...svaka je posvecena necemu i svaka ima svoj tempo koji treba pratiti, treba samo malo razmisliti o znakovima i videti da svuda moze da se primeni ona indijska poslovica :"ko zna zasto je to dobro"
( vladar je imao mudraca koji je tumaceci svaki znak stalno govorio isto, ko zna zasto je to dobro...jednom u lovu na tigra vladar rasece prst i mudrac krene opet istu uzrecicu, vladar se naljuti jer mu je vec bilo dosta i htede da ga ubije ali utom ih napadne divlje pleme neke zle sekte kojima je bio cilj da ih zrtvuju boginji, kako je vladar imao rasekotinu on vise nije bio pogodna zrtva jer su im trebali "cisti" ljudi bez oziljaka i rana tako da su zrtvovali mudraca :(, i vladar kog su pustili se morao sloziti, ko zna zasto je bilo dobro sto se rasekao...)
Merila sam vreme u svom secanju, bilo mi je potrebno 2 meseca da se naviknem na Kicener, steknem prijatelje naucim gde je sta i zavolim grad, prvi mesec je prosao u haosu i jurnjavi papirologije, drugog smo se preselili u stan imali vec 10tak poznanika i auto i znali gde nam je sta.Posle 2 meseca u Torontu osecam se slicno, ima 10tak poznanika i prijatelja, znam gde mi je sta, navikla sam se ali nisam zavolela grad.Gde god da odes prvi mesec je najtezi i pun papirologije, drugi je tezak a treceg si vec adaptiran bar sudeci po mom iskustvu.
Danas sam naucila novu rec, nisam je dosad cula ali odnosi se na vreme u Torontu
Squall
Monday, December 6, 2010
Tuesday, November 30, 2010
Egzotika i tako to...
Danas nisam mislila da pisem nesto posebno posto mi je rodjendan i hocu da lenstvujem malo, pa cu se ograniciti na lako stivo o egzotici i klopi.Pored otprilike 100 nacija sirom sveta ponuda svezeg voca i povrca i gotovih jela je fantasticna i prilicno egzoticna mada su najpopularnije azijske kuhinje i hrana moze se naci gotovo sve od sunki, pecenice, cvaraka i rostilja do jezivog duriana.Za one koji ne znaju, izuzetno smrdljivo, nepopularno i zabranjeno na javnim mestima azijsko voce.
Kada smo usli u prodavnicu zapahnuo nas je miris koji ne mogu drugacije da opisem nego gori od smrada jutro posle studentske zurke, a evo i zasto, poslednja na kojoj sam bila pravljena je u staroj vlaznoj kuci od naboja u kojoj su se mesali mirisi vlage budji i prilicno lose zagorele hrane koja danima nije ciscena sa ringli, dodajte tome mirise onog sto se desi kada neko previse popije pa ne uspe da zadrzi i mirise gomile smrdljivih patika i neopranog studentskog vesa pomesajte sve sa belim lukom i dobicete nesto priblizno aromi durijana...a ona se sirila citavom prodavnicom bez pardona iako je to voce zabranjeno na vecini javnih mesta a posebno u avionima i ostalom javnom prevozu.
Naravno u kineskoj prodavnici ima svega i svacega, nekih 12 vrsta pecuraka od sampinjona do shitake i enoki, 10tak vrsta dinja i bundeva od kojih sam probala acorn ili pepper squash i spaghetti sqash i obe su lepe na svoj nacin.Acorn ima ukus kao nasa bundeva samo meksu i finiju teksturu i slatka je, spaghetti ima meso koje se lista na trake nalik spagetima i slankast mesnat ukus, pecem je kao kromir u ulju i solim i zanimljiva je za grickanje.Na slici je pepper ili acorn s.
Evo nekih stvari koje su u ponudi po prodavnicama, nazalost vecini je i cena egzoticna :): papaja (totalno precenjena nista posebno, nesto slicno bundevi),crveni i zuti mango-oba su super, cactus pear, razne vrste dinja,lychee (ima ukus sirupa od crnog grozdja ja ga bas volim),dragon fruit, star fruit ili karambol,winter melon, razne vrste rotkvica i tikvi,shitake, enoki,bukovace,vrganji,seme lotosa, seme sisarki,aloja, listovi banane, 3 do 4 vrste banane ali nemojte ih kupovati osim zutih razocaracete se, physalis, borovnice i ostale bobice jer u svako doba godine ima malina, jagoda kupina i tresnji u rasponu od 3 do 5 dolara za pola kilograma, 3-4 vrste grozdja po slicnoj ceni,avokado (koji mi se ne dopada jer je jako mastan, podseca me na lepak sa ukusom badema koji smo kao klinci imali u zabavistu),zuti i zeleni kivi,ananas, kokos, pomelo,limete,marakuja ili passion fruit,japanske jabuke ili persimmon,kumkvat, nar, smokve, djumbir, tamarind,limunova trava, a od povrca zuti i rozi karfioli, ocra, kineski grasak,kineski patlidzan,razne vrste paprika od bele do ljubicaste,sve u svemu previse toga da bih sve opisala.
I sve se moze naci sveze u velikim prodavnicama zajedno sa svim zacinskim travama, persunom, mirodjijom, bosiljkom, koreandrom, svezim klicama soje i drugog zrnevlja i mladim lukom.Etnicke prodavnice kao kineske ili indijske imaju siri izbor proizvoda sa svog podrucja.Probala sam sushi nije mi se svideo ali zato onigiri i bento obozavam, onigiri su japanske kuglice od pirinca a bento je japansko ludilo ukrasavanja hrane na zanimljiv nacin ukucajte bento u google images i videcete :))
http://www.google.ca/images?q=bento&oe=utf-8&rls=com.yahoo:en-US:official&client=firefox&um=1&ie=UTF-8&source=og&sa=N&hl=en&tab=wi&biw=1280&bih=619
Cactus pear i dragon fruit, ispod su lychee i papaia
Friday, November 26, 2010
Drugi vozac
Jos uvek nismo zavrsili borbu sa osiguravajucim kompanijama ovde, neko bas ima srece pa ubode dobru tarifu a ja nikako da se izborim za podnosljivu mesecnu ratu.
Za one koje zanima problem je sledeci, svi novodosli bez obzira na vozacki staz u svetu osim u nemackoj i jos nekim boljim evropskim zemljama se tretiraju isto kao kanadski pocetnici koji nemaju iskustva, sto ih svrstava u visoko rizicnu kategoriju pogodnu za dranje.Buduci da se osiguranja obracunava po principu ko vozi kola, gde stanuje i kuda ide Toronto i Vankuver su naravno jedni od najskupljih gradova u Kanadi po tom pitanju, Toronto ubedljivo.
Po njihovom proracunu nasa mesecna rata za osiguranje kola koja su nas kostala 900 cad treba da iznosi 400 cad, po toj logici ja bih za osiguranje od dva meseca mogla da kupim jos jedna kola...Uzalud im objasnjavamo da ta kola 5 dana stoje u garazi, jer je Aci posao na 5 minuta i da ih koristimo samo za nabavke i posete vikendom i to mozda 1 ili 2 odlaska negde u toku 7 dana...ne vredi.Dosad smo nabavili sve moguce papire i platili 100 cad prevoda i jos nisu zadovoljni. Trazili su da dokazemo da tamo nikada nismo imali udes, potrazivali od osiguranja itd. Izvadili smo papir iz Mup-a na kome pise da nikada za 12 godina vozackog staza nismo imali udes (na ime vozaca kola a to je Aca)
izvadili smo papire iz svih osiguravajucih kuca da nikada nismo imali potrazivanja od njih niti prijavljene udese ili stetu...e sad tu lezi zec,
kola su bila na moje ima a ne na njegovo, jer su bila svadbeni poklon od mojih. Sad kako Kanadjani da shvate da tamo nije bitno na cije su ime kola i da svako moze da ih vozi jer su osigurana kola a ne osoba kao ovde, nema sanse da da to skontaju ili nece, po 55 put im govorim da je to porodicni auto i da tamo nema prvog i drugog vozaca a oni mi uporno traze da dokazem da je moj muz vozio ta kola...pa ljudi kaaaakooo da vam dokazem??? Neka osiguranje u Srbiji napise da je on bio drugi vozac tih kola, hm, zamislite sad prekookeanski razgovor sa poluobavestenim sluzbenikom nekog naseg kvazi osiguranja koji nema pojma o cemu ja govorim, kakav drugi vozac, kako oni to da znaju, a i oni ne izdaju takve dokumente...I gde je meni dokaz da je iko ikada od nas dvoje vozio ta fantomska kola koja mora da su isla okolo sama kao u filmovima, i verovatno napravila 1000 udesa dok smo mi spavali...Vec mesec dana imam glavobolje od same pomisli da moram opet nekog da zovem iz nekog osiguranja bilo gde na svetu, na stranu to sto mislim da su jezive pijavice koje vam sisaju novcanik godinama i ako se nesto desi placacete jos vise, ako se nista ne desi placali ste ceo zivot za dzabe i pare je pojela maca.
Da skratim, bilo bi dobro ako imate sledece papire kada krenete ovamo:
izvod iz mupa da niste imali udese (zadnjih 4 ili vise godina)
Izvod iz osiguranja na svoje ime da niste potrazivali nista takodje u zadnjih 4 ili vise godina
i pismo od konzulata, koje vadite ovde, da imate vise od godinu dana voznje u srbiji ( sa tim pismom na polaganju vam se priznaju te godine da biste mogli da odmah polazete za visu kategoriju G kanadske vozacke dozvole, i te godine vam se upisuju ovde u vozacki staz)
itd.
Pijacarenje i cenkanje sa agentima i osiguravajucim kucama je samo jedan deo nocne more vezane za tkzv. usluzne delatnosti, internet, telefonskih i tv provajdera, udaranja zescih kazni kad hocete nesto da otkazete jer znate da vas deru bez milosti, ili jos gore kada to prekasno shvatite posle razgovora sa nekim ko za iste usluge placa trostruko manje i cudi se kako ste tako lose prosli...I sada ce moja paranoicna proslost da vice iz ugla svesti -pa i ovde je ko koga kako zavrne samo na fin nacin, jedina razlika je u tome sto imate izbora da se borite da ne budete zavrnuti da se dobro informisete o svim detaljima ugovora pre nego sto ga potpisete i da ako vam se nesto ne dopada to promenite, jer ipak musterija je uvek u pravu, i nijedna velika firma nece zbog par desetina dolara da rizikuje losu internet kampanju na svoj racun ili sud.Ipak nije bas tako kao tamo, ipak neko nadje nacin da sebi sredi dobar dil, neko se snadje a neko plati,treba imati i malo srece kada su ove gluposti u pitanju.
Da se vratim na vedrije teme, jos uvek mi je smesno kada cujem svoje ime i prezime iz usta svih mogucih naroda, toliko je neprepoznatljivo da je to strasno, tako su jedan dan trazili tandzu elmzn a ja nisam skontala da sam to ja, Tandza zvuci kao neko indijsko ime boze me sacuvaj, a kod lekara su pola sata zvali nekog ko se zove Aljaska dok nisam skontala da zovu mog aleksu...Alaska, ko bi jos dao detetu takvo ime? Mada ima dosta Dakota, Medisona, DZorzdija i ostalih drzava. Ono sto ce vas jos vise zacuditi je kada skontate da osoba sa srpskim imenom i prezimenom koja vam prilazi ne samo da ne zna srpski vec je kinez ili crnac, Danilo prezime na ...ic je Filipinac, tata odande , mama filipinka, klinac Kanadjanin...gomila primera, neverovatno mi je to zanimljivo :))
Kada smo pre par dana na slavi pricali o tome kako su se ljudi iz srbije zenili sa crnkinjama, kineskinjama i svim ostalim nacijama ovde, Kristina (libanka a muz srbin) je prokomentarisala u sali : ovi vasi muskarci svuda svrljaju i stignu :)
ali zato kada je pre par meseci sestra od poznanice odande otisla da zivi sa crncem, cela zajednica "nasih" pogotovo muskaraca ju je jednoglasno pljuvala zbog tog.
Ne znam da li to ima veze sa muskim egom i strahovima ili sa balkanskom kseno i ostali fobijama ali nikako mi nije imalo smisla da je u redu da se muskarci zene tudjim zenama ali nije u redu da se zene udaju za druge vere i nacije...
Opet ja s teme na temu,
bili smo u Value village, velikom second hand lancu. Ovaj put sam imala vremena da ceprkam po stvarima i vecina nije vredna truda ali stvarno moze da se vidi i nadje svasta.Npr, zimska nike jakna za 8 dolara, kaput sa krznom za 20, majce raznih marki, boja i proizvodjaca od najobicnijih do kelvin klajna i dolce i gabane za 3 do 10 dolara, gomila posudja, jorgana, jastuka, decje garderobe, obuce sve po simbolicnim cenama uglavnom ispod 10 dolara. Pored svega toga ima i pantalona, sakoa, kosulja za posao, svecane odece, balskih haljina, kostima...kad smo bili klinci odlazili smo jedni kod drugih i menjali se garderobe, preturali po ormanima i preoblacili se u tudje stvari, mene ovo podseca na takvu igru, imas nesto sto ti ne treba vise, malo je ili veliko, odneses tamo i das ili zamenis za nesto drugo, poklonis u dobrotvorne svrhe i jednostavno recikliras stvar koja ti ne treba tako sto ce je neko drugi kome bas to treba jos koristiti...zato me i ne cudi da je od 50 musterija koje pomno prelistavaju tone okacene odece 49 zena u potrazi za nekom posebnom i jeftinom krpicom. Naravno da nisam odolela, kupila sam sportske pantalone za zimu i 4 majce za 30tak dolara, poredjenja radi jedna takva majca u radnji kosta 20.Naravno da mogu da kupim samo jednu stvar u butiku za te pare, ali ne vidim zasto bih. Prosli put kad smo bili u trznom centru u Hilfingeru je bilo opste snizenje od 70% za neke stvari, duks koji je neko mode radi placao 100 dolara sada je sa porezom iznosio 35, ako im se isplati da ga prodaju po toj ceni zamislite koliko hronicno deru jadnike koji te stvari kupuju po regularnoj ceni. U istom butiku zenska majca koja je kostala 40tak dolara, na snizenju je bila 15, reci cete snizenja su super, ali ko je tu lud ? Verovatno bi je po istoj logici prodali za 10 $ i jos bi imali zaradu, a kad izadje iz mode za tu sezonu i ne bude prodata, verovatno ce zavrsiti u nekom Value vilage ili slicnom objektu za 7,8 dolara.
Izbacivanje neprodate sezonske robe se zove clearance, postoje i clearance centri za svu mogucu robu gde velike prodavnice salju stvari da vrate makar deo njihove vrednosti, spominjala sam winners outlete za malo skuplje stvari ali ima i onih za bas svakakve stvari, jedino sto treba pronaci jedan od tih centara i imati dosta vremena na raspolaganju da pretrazite gomilu raznoraznih stvari, i onda posto velicine vise ne vaze mozete da nadjete divne stvari koje vam se dopadaju samo u XS ili XXL varijanti...
Velicine su inace:
XS extra small, S small, M medium ,L large,XL extra large,XXL extra extra large, XXXL ??? sta reci, jadan taj koji to mora da trazimedju odecom... a ovde ima i neka oznaka P ili SP koja oznacava petit i znaci da je odeca malo kraca od regularne tj za nize osobe kada P stoji pored drugog slova npr M/P -meni takve pantalone super odgovaraju jer ne moram nista da skracujem.
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/women
donji ves
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/women/bras-and-fitment
a za momke link je:
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/men
Odeca za decu se oznacava po mesecima do 24 uglavnom, a posle oznakama 1T, 2T i 3T do 5T, sto znaci 1 year old toddler itd. inace moj bebac iako ima jednu godinu nosi odecu 2 i 3T jer su kalupi manji a on izgleda malo odskace od kanadskog standarda...ipak ima kineske dece koja su mnogo sitnija od njega a istog uzrasta.
Posle 5T idu decje velicine od 4 do 20 ali da ne objasnjavam evo liste
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/measuring-for-kids
Obuca se takodje oznacava drugacije, najcesce ce vam trebati broj 8 ili 9 jer je to nasih 38 i 39, to je bar lako zapamtiti, 10 je naravno 40.
Posle smo otisli u Superstore, restoran je vec bio zatvoren ali otkrila sam nesto novo- posle zatvaranja restorana u prodavnici, sva preostala hrana, meso i rostilj u kutijama slozi se na gomilu i prodaje upola cene, jupi, tako sam dobila celo pile sa raznja za samo 3 dolara ( inace je oko 7 ili 8).
U medjuvremenu se otvorila velika kineska prodavnica pored zgrade sa gomilom svezeg egzoticnog voca i povrca po niskim cenama i sa kineskim restoranom unutra, jos jedan plus ovom komsiluku pored naucnog centra.Uskoro se otvara i sve za dolar pored nje i poljska mesara sa delikatesama i evropskom robom preko puta.Mislim da cu sada stvarno imati sve na jednom mestu.
S obzirom da ide sezona praznika i imacete malo vremena za filmove i druzenje evo nekoliko stvari koje ja zelim da pogledam uskoro :)
Za one koje zanima problem je sledeci, svi novodosli bez obzira na vozacki staz u svetu osim u nemackoj i jos nekim boljim evropskim zemljama se tretiraju isto kao kanadski pocetnici koji nemaju iskustva, sto ih svrstava u visoko rizicnu kategoriju pogodnu za dranje.Buduci da se osiguranja obracunava po principu ko vozi kola, gde stanuje i kuda ide Toronto i Vankuver su naravno jedni od najskupljih gradova u Kanadi po tom pitanju, Toronto ubedljivo.
Po njihovom proracunu nasa mesecna rata za osiguranje kola koja su nas kostala 900 cad treba da iznosi 400 cad, po toj logici ja bih za osiguranje od dva meseca mogla da kupim jos jedna kola...Uzalud im objasnjavamo da ta kola 5 dana stoje u garazi, jer je Aci posao na 5 minuta i da ih koristimo samo za nabavke i posete vikendom i to mozda 1 ili 2 odlaska negde u toku 7 dana...ne vredi.Dosad smo nabavili sve moguce papire i platili 100 cad prevoda i jos nisu zadovoljni. Trazili su da dokazemo da tamo nikada nismo imali udes, potrazivali od osiguranja itd. Izvadili smo papir iz Mup-a na kome pise da nikada za 12 godina vozackog staza nismo imali udes (na ime vozaca kola a to je Aca)
izvadili smo papire iz svih osiguravajucih kuca da nikada nismo imali potrazivanja od njih niti prijavljene udese ili stetu...e sad tu lezi zec,
kola su bila na moje ima a ne na njegovo, jer su bila svadbeni poklon od mojih. Sad kako Kanadjani da shvate da tamo nije bitno na cije su ime kola i da svako moze da ih vozi jer su osigurana kola a ne osoba kao ovde, nema sanse da da to skontaju ili nece, po 55 put im govorim da je to porodicni auto i da tamo nema prvog i drugog vozaca a oni mi uporno traze da dokazem da je moj muz vozio ta kola...pa ljudi kaaaakooo da vam dokazem??? Neka osiguranje u Srbiji napise da je on bio drugi vozac tih kola, hm, zamislite sad prekookeanski razgovor sa poluobavestenim sluzbenikom nekog naseg kvazi osiguranja koji nema pojma o cemu ja govorim, kakav drugi vozac, kako oni to da znaju, a i oni ne izdaju takve dokumente...I gde je meni dokaz da je iko ikada od nas dvoje vozio ta fantomska kola koja mora da su isla okolo sama kao u filmovima, i verovatno napravila 1000 udesa dok smo mi spavali...Vec mesec dana imam glavobolje od same pomisli da moram opet nekog da zovem iz nekog osiguranja bilo gde na svetu, na stranu to sto mislim da su jezive pijavice koje vam sisaju novcanik godinama i ako se nesto desi placacete jos vise, ako se nista ne desi placali ste ceo zivot za dzabe i pare je pojela maca.
Da skratim, bilo bi dobro ako imate sledece papire kada krenete ovamo:
izvod iz mupa da niste imali udese (zadnjih 4 ili vise godina)
Izvod iz osiguranja na svoje ime da niste potrazivali nista takodje u zadnjih 4 ili vise godina
i pismo od konzulata, koje vadite ovde, da imate vise od godinu dana voznje u srbiji ( sa tim pismom na polaganju vam se priznaju te godine da biste mogli da odmah polazete za visu kategoriju G kanadske vozacke dozvole, i te godine vam se upisuju ovde u vozacki staz)
itd.
Pijacarenje i cenkanje sa agentima i osiguravajucim kucama je samo jedan deo nocne more vezane za tkzv. usluzne delatnosti, internet, telefonskih i tv provajdera, udaranja zescih kazni kad hocete nesto da otkazete jer znate da vas deru bez milosti, ili jos gore kada to prekasno shvatite posle razgovora sa nekim ko za iste usluge placa trostruko manje i cudi se kako ste tako lose prosli...I sada ce moja paranoicna proslost da vice iz ugla svesti -pa i ovde je ko koga kako zavrne samo na fin nacin, jedina razlika je u tome sto imate izbora da se borite da ne budete zavrnuti da se dobro informisete o svim detaljima ugovora pre nego sto ga potpisete i da ako vam se nesto ne dopada to promenite, jer ipak musterija je uvek u pravu, i nijedna velika firma nece zbog par desetina dolara da rizikuje losu internet kampanju na svoj racun ili sud.Ipak nije bas tako kao tamo, ipak neko nadje nacin da sebi sredi dobar dil, neko se snadje a neko plati,treba imati i malo srece kada su ove gluposti u pitanju.
Da se vratim na vedrije teme, jos uvek mi je smesno kada cujem svoje ime i prezime iz usta svih mogucih naroda, toliko je neprepoznatljivo da je to strasno, tako su jedan dan trazili tandzu elmzn a ja nisam skontala da sam to ja, Tandza zvuci kao neko indijsko ime boze me sacuvaj, a kod lekara su pola sata zvali nekog ko se zove Aljaska dok nisam skontala da zovu mog aleksu...Alaska, ko bi jos dao detetu takvo ime? Mada ima dosta Dakota, Medisona, DZorzdija i ostalih drzava. Ono sto ce vas jos vise zacuditi je kada skontate da osoba sa srpskim imenom i prezimenom koja vam prilazi ne samo da ne zna srpski vec je kinez ili crnac, Danilo prezime na ...ic je Filipinac, tata odande , mama filipinka, klinac Kanadjanin...gomila primera, neverovatno mi je to zanimljivo :))
Kada smo pre par dana na slavi pricali o tome kako su se ljudi iz srbije zenili sa crnkinjama, kineskinjama i svim ostalim nacijama ovde, Kristina (libanka a muz srbin) je prokomentarisala u sali : ovi vasi muskarci svuda svrljaju i stignu :)
ali zato kada je pre par meseci sestra od poznanice odande otisla da zivi sa crncem, cela zajednica "nasih" pogotovo muskaraca ju je jednoglasno pljuvala zbog tog.
Ne znam da li to ima veze sa muskim egom i strahovima ili sa balkanskom kseno i ostali fobijama ali nikako mi nije imalo smisla da je u redu da se muskarci zene tudjim zenama ali nije u redu da se zene udaju za druge vere i nacije...
Opet ja s teme na temu,
bili smo u Value village, velikom second hand lancu. Ovaj put sam imala vremena da ceprkam po stvarima i vecina nije vredna truda ali stvarno moze da se vidi i nadje svasta.Npr, zimska nike jakna za 8 dolara, kaput sa krznom za 20, majce raznih marki, boja i proizvodjaca od najobicnijih do kelvin klajna i dolce i gabane za 3 do 10 dolara, gomila posudja, jorgana, jastuka, decje garderobe, obuce sve po simbolicnim cenama uglavnom ispod 10 dolara. Pored svega toga ima i pantalona, sakoa, kosulja za posao, svecane odece, balskih haljina, kostima...kad smo bili klinci odlazili smo jedni kod drugih i menjali se garderobe, preturali po ormanima i preoblacili se u tudje stvari, mene ovo podseca na takvu igru, imas nesto sto ti ne treba vise, malo je ili veliko, odneses tamo i das ili zamenis za nesto drugo, poklonis u dobrotvorne svrhe i jednostavno recikliras stvar koja ti ne treba tako sto ce je neko drugi kome bas to treba jos koristiti...zato me i ne cudi da je od 50 musterija koje pomno prelistavaju tone okacene odece 49 zena u potrazi za nekom posebnom i jeftinom krpicom. Naravno da nisam odolela, kupila sam sportske pantalone za zimu i 4 majce za 30tak dolara, poredjenja radi jedna takva majca u radnji kosta 20.Naravno da mogu da kupim samo jednu stvar u butiku za te pare, ali ne vidim zasto bih. Prosli put kad smo bili u trznom centru u Hilfingeru je bilo opste snizenje od 70% za neke stvari, duks koji je neko mode radi placao 100 dolara sada je sa porezom iznosio 35, ako im se isplati da ga prodaju po toj ceni zamislite koliko hronicno deru jadnike koji te stvari kupuju po regularnoj ceni. U istom butiku zenska majca koja je kostala 40tak dolara, na snizenju je bila 15, reci cete snizenja su super, ali ko je tu lud ? Verovatno bi je po istoj logici prodali za 10 $ i jos bi imali zaradu, a kad izadje iz mode za tu sezonu i ne bude prodata, verovatno ce zavrsiti u nekom Value vilage ili slicnom objektu za 7,8 dolara.
Izbacivanje neprodate sezonske robe se zove clearance, postoje i clearance centri za svu mogucu robu gde velike prodavnice salju stvari da vrate makar deo njihove vrednosti, spominjala sam winners outlete za malo skuplje stvari ali ima i onih za bas svakakve stvari, jedino sto treba pronaci jedan od tih centara i imati dosta vremena na raspolaganju da pretrazite gomilu raznoraznih stvari, i onda posto velicine vise ne vaze mozete da nadjete divne stvari koje vam se dopadaju samo u XS ili XXL varijanti...
Velicine su inace:
XS extra small, S small, M medium ,L large,XL extra large,XXL extra extra large, XXXL ??? sta reci, jadan taj koji to mora da trazimedju odecom... a ovde ima i neka oznaka P ili SP koja oznacava petit i znaci da je odeca malo kraca od regularne tj za nize osobe kada P stoji pored drugog slova npr M/P -meni takve pantalone super odgovaraju jer ne moram nista da skracujem.
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/women
donji ves
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/women/bras-and-fitment
a za momke link je:
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/men
Odeca za decu se oznacava po mesecima do 24 uglavnom, a posle oznakama 1T, 2T i 3T do 5T, sto znaci 1 year old toddler itd. inace moj bebac iako ima jednu godinu nosi odecu 2 i 3T jer su kalupi manji a on izgleda malo odskace od kanadskog standarda...ipak ima kineske dece koja su mnogo sitnija od njega a istog uzrasta.
Posle 5T idu decje velicine od 4 do 20 ali da ne objasnjavam evo liste
http://www.sears.ca/content/resource-centre/sizing-info/measuring-for-kids
Obuca se takodje oznacava drugacije, najcesce ce vam trebati broj 8 ili 9 jer je to nasih 38 i 39, to je bar lako zapamtiti, 10 je naravno 40.
Posle smo otisli u Superstore, restoran je vec bio zatvoren ali otkrila sam nesto novo- posle zatvaranja restorana u prodavnici, sva preostala hrana, meso i rostilj u kutijama slozi se na gomilu i prodaje upola cene, jupi, tako sam dobila celo pile sa raznja za samo 3 dolara ( inace je oko 7 ili 8).
U medjuvremenu se otvorila velika kineska prodavnica pored zgrade sa gomilom svezeg egzoticnog voca i povrca po niskim cenama i sa kineskim restoranom unutra, jos jedan plus ovom komsiluku pored naucnog centra.Uskoro se otvara i sve za dolar pored nje i poljska mesara sa delikatesama i evropskom robom preko puta.Mislim da cu sada stvarno imati sve na jednom mestu.
S obzirom da ide sezona praznika i imacete malo vremena za filmove i druzenje evo nekoliko stvari koje ja zelim da pogledam uskoro :)
April 1902 :))
Prosto nisam mogla da odolim :))
pre vise 100 godina i sad...
Radoje Domanović
RAZMIŠLjANjE JEDNOG OBIČNOG SRPSKOG VOLA
Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće - mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.
Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.
Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me'anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:
- Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?... Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih.“ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!
Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:
- Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!
Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.
- Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, Kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci 'ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.
Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji, pamtimo mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.
Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi“, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, n oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.
Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.
- Pa zar onda - produži on dalje svoje tužne misli - nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu...
- Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.
Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:
- A, sad znam, mora to biti? - i produži misli:
- To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. - U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!“. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.
Utom iziiđe gazda iz me'ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.
- Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju preci izvojevali. Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja. A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni rad nici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.
Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.
April,1902.
pre vise 100 godina i sad...
Radoje Domanović
RAZMIŠLjANjE JEDNOG OBIČNOG SRPSKOG VOLA
Raznih čuda biva u svetu, a naša je zemlja, kao što mnogi vele, plodna čudima u tolikoj meri da već više i čuda nisu čuda. Kod nas ima ljudi sa vrlo velikim položajima koji ništa ne misle, a u naknadu za to, ili možda iz drugih razloga, počeo je razmišljati jedan običan seljački vo, koji se ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsko preduzeće - mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete. Hajde, recimo, da on jadnik, u svojoj naivnosti, i ne zna da se u njegovoj postojbini ne rentira taj zanat, te mu to nećemo pripisivati u naročitu građansku kuraž, ali, ipak, ostaje zagonetno što baš vo da misli, kad on niti je birač, ni odbornik, ni kmet, niti ga je ko izabrao u kakvoj volujskoj skupštini za poslanika, ili čak (ako je u godinama) za senatora, a ako je grešnik sanjao da u kakvoj volujskoj zemlji bude ministar, onda bi, naprotiv, trebalo da se vežba kako će što manje misliti, kao što to čine odlični ministri u nekim srećnim zemljama, mada naša zemlja i tu nema sreće. Na kraju krajeva, šta se nas tiče što je vo u Srbiji preduzeo napušten zanat od ljudi, a može biti da je baš počeo misliti po nekom prirodnom nagonu.
Pa kakav je to vo? Običan vo koji ima, što rekla zoologija, glavu, trup i udove, sve kao ostali volovi; vuče kola, pase travu, liže so, preživa i riče. Zove se Sivonja.
Evo kad je počeo misliti. Jednog dana njegov gazda ukoška u kola njega i njegovog druga Galonju, natovari na kola neke pokradene vrljike i otera u grad da proda. Prodao gazda vrljike još čim je naišao na prve gradske kuće, uzeo pare, iskoška Sivonju i njegovog druga, zakači lanac kojim su vezani za jarmenjaču, baci pred njih razdrešen snop šaše, pa veseo uđe u jednu malu me'anicu da se potkrepi, kao čovek, s kojom rakijom. U varoši je bila neka svečanost, pa ljudi, žene, deca, prolaze sa sviju strana. Galonja, koji je i inače među volovima poznat kao priglup, nije posmatrao ništa, već sa svom ozbiljnošću pristupi ručku, najede se dobro, muknu malo od zadovoljstva, pa onda prileže, i uz slatko dremanje poče preživati. Ništa ga se ne tiču raznovrsni ljudi koji mimo njega vrve na sve strane. On mirno drema i preživa. (Šteta te nije čovek, kako ima dispozicije za visoku karijeru.) Ali Sivonja ni da okusi. Njegov sanjalački pogled i tužan izraz lica govorili su na prvi pogled da je to mislilac i nežna, upečatljiva duša. Prolaze mimo njega ljudi, Srbi, ponosni na svoju svetlu prošlost, svoje ime, na narodnost, a taj ponos se oličava na njihovom krutom držanju i hodu. Sivonja je to posmatrao, pa mu, tek, dušu obuze tuga, bol silne nepravde, i on ne mogaše podleći tako jakom, iznenadnom i silnom osećanju, već riknu tužno, bolno, a u očima mu se zavrteše suze. I Sivonja od silnog bola poče misliti:
- Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj rod?... Ponose se otadžbinom, ponose se time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji. Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari kao i njihovi, svi zajedno, prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne osećaše ponos zbog toga, već smo se mi uvek ponosili time koji više tereta uzbrdo može povući, a nijedan vo do danas ne reče nekom švapskom volu: „Šta ti hoćeš, ja sam srpski vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih.“ Bože sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!
Pri takvim mislima vo tužno zavrte glavom, zazvoni medenica o njegovom vratu i krcnu jaram. Galonja otvori oči, pogleda druga, pa muknu:
- Ti se opet tvojski ludiraš! Jedi, budalo, te se goj, vidiš da ti se rebra broje; da je dobro misliti, to ljudi ne bi ostavili nama volovima. Ta nas sreća ne bi snašla!
Sivonja pogleda svoga druga sa sažaljenjem, okrete glavu od njega i udubi se dalje u svoje misli.
- Ponose se svetlom prošlošću. Imaju Kosovo polje, Kosovsku bitku. Čudna čuda, pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci 'ranu i ratne potrebe; da nas nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio. Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako ne radeći ništa šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga. Eto, da uzmem za primer samo moga gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded kao redak junak poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade tuđe vrljike, sedne i on na kola, pa ja vučem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću. A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebanu, pa nama ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi se nismo izmenili, mi i danas vršimo svoju dužnost kao god i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.
Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem. Moj rod pati otkad postoji, pamtimo mi i dandanji i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali.
Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi“, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, n oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.
Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.
- Pa zar onda - produži on dalje svoje tužne misli - nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu...
- Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.
Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:
- A, sad znam, mora to biti? - i produži misli:
- To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. - U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!“. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.
Utom iziiđe gazda iz me'ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.
- Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju preci izvojevali. Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja. A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni rad nici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.
Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram.
April,1902.
Wednesday, November 24, 2010
Slike
Bebac i ja smo dosta vremena provodili u Science centru u igraonicama, u ovom albumu su slike sto iz stana sto odatle...
 |
| Novi zivot u Kanadi |
Sunday, November 21, 2010
Status quo
Kada se svemocno oko googla spusti na ovaj grad vidi se da Toronto ima nekoliko zila kucavica. Preko nedelje njima struje reke bele i crvene krvi sacinjene od svetlosti hiljada automobila koji nesmetano ali sporo struje arterijama zvanim 401,404,103,407,Queen Elizabeth Way ili Gardiner i moj veciti put do centra Don Valley Parkway.
Postoji nekoliko kategorija puteva, o tome cete uciti kad budete polagali za vozacku ali ono sto mi je cudno je da ovi poslednji i verovatno najpoznatiji (posle brzih ili express way kako ih ovde zovu sa oznakama koje pocinju na 400) kao sto je Gardiner i Parkway imaju za razliku od drugih na koje upucuju velike plave table za oznaku mali zeleni krug koji je vrlo lako prevideti na semaforu.Po neobicnoj navici ovdasnjih projektanata Gardiner se do centra zove jednim imenom a negde posle se pretvara u Queen Elizabeth Way...slicna stvar je sa velikim ulicama koje imaju smerove po stranama sveta posle neke tacke,npr Eglinton East i Eglinton West, na sta nam je prilicno tesko da se naviknemo, s obzirom da ako trazite 3000ti broj u nekoj ulici dugoj 50tak km a on moze biti na dve razlicite strane ceka vas dug put ako promasite adresu.Ponekad se ulice do raskrsnice sa prvom vecom zovu jednim imenom a od raskrsnice je to druga ulica tj ima drugo ime.Snalazenje po ovom gradu zahteva vecitu paznju i proucavanje mapa ,posebno za one koji kao mi nisu kupili GPS,ali posle nekog vremena jednostavna logicki i matematicki pravilna shema krvotoka grada ti se ucrta u mozak i znas kako da preko velikih ulica stignes tamo gde si naumio.
Danas smo, vracajuci se iz Etobika sa slave prijatelja lebdeli iznad centra Gardinerom posmatrajuci ogromne talase koje je ledeni vetar dizao na jezeru iza oblakodera.Meni taj centar grada sa neverovatno visokim kulama i spavaonicama iznad poslovne oblasti i shoping zone izgleda kao futuristicka slika iz japanskih crtaca, samo cekam kada ce neka leteca kola ili skuter prozujati izmedju 30to spratnica i parkirati se na platformi za sletanje...Ispod njih na Yonge ulici hiljadu mladih ljudi sa bebama u kolicima i decom svih uzrasta uziva u tradicionalnoj paradi Deda Mraza bez obzira na hladnocu i vetar.Klinci kao zvezdice upakovani u skafandere sede na asfaltu ili skacu masuci Deda Mrazu i irvasima, sa druge strane Gardinera iza zgrada se nazire ostrvo i delovi luke sa galebovima koji se mahnito bore sa belim jezerskim vetrom.
Slike na googlu
Taj vetar je nesto nasta bismo trebali malo da obracamo paznju, s obzirom da ni kosava ni severac nisu bezazleni kada se upute da duvaju ceo mesec, a na njih smo oguglali, medjutim ono sto me cudi je ta njegova podmuklost, ako pada kisa ili veje sneg kao jutros budite sigurni da ce vam nekim cudom i unutrasnja strana nogu biti mokra a imacete osecaj da na jakni imate hiljadu rupa.Podseca me dosta na severac, samo sto ovaj duva neprestano nekoliko dana u toku svake nedelje i jako je vlazan i hladan.
Taj nas prijatelj (zapravo moj), kod kog smo bili na slavi, je jedini covek kog sam znala odavde pre nego sto smo dobili papire za dolazak.Negde u to vreme kada smo razmisljali o odlasku ja sam bila clan nekoliko fotografskih sajtova sa galerijama na kojima sam redovno visila, tako smo se upoznali komentarisuci jedno drugom fotografije. Naravno da je moje prvo pitanje bilo kako je ziveti u Kanadi...i poceli smo da se dopisujemo a kasnije smo se i upoznali kada su on i njegova zena dosli na odmor u svoj stari Becej. Rekao nam je da ne brinemo, on je sezdeset i neke spakovao kofere i sa zenom i troje dece dosao u Toronto bez reci engleskog jezika u glavi, :Vidis, jos sam tu, smeje se i nista mi ne fali.Za sve ove godine radio je gomilu poslova, selio se 20tak puta, podigao svoj biznis i decu, pa zatim prodao stampariju i penzionisao se putujuci po svetu i baveci se onim sto voli a to je fotografija i druzenje.Njegovi sinovi takodje imaju svoje privatne firme i bave se onim sto vole u slobodno vreme, usput podizuci predivnu decicu...Njegovi prijatelji koji su duze ovde slazu se da je Toronto bio mnogo lepsi ranije kada su oni dosli, pre ovog opsteg multikulturaliznma za koji vise niko nije siguran da li je dobar ili ne, ali u svakom slucaju prihvacen je sa velikom dozom tolerancije i moranja. Smejali smo se na racun toga sto smo slavu slavili u kineskom restoranu, koji je uzgred fantastican, a pre dosta godina je taj isti otac grdio svoju decu sto izvode devojke da jedu "zmije i ko zna sta" kod kineza kad im mati tako lepo kuva...nijedna snajka mu nije srpkinja ili odande, jedna je Libanka a druga Ukrajinka/madjarica.Izgleda da taj multikulturalizam i nije sasvim los :), u svakom slucaju hrana je bila san snova, ogroman svedski sto sa stotinu jela i biras sta i koliko zelis, a cena po osobi je fiksna, zavisno od dana od 11 do 15 dolara...moram da pronadjem neki blizu nas kad budemo resili da odahnemo malo i uzivamo, inace zove se Imperial Buffet.
Uglavnom lepo smo se proveli i bilo nam je drago da upoznamo jos neke porodice odavde.
................................................................................................
Usput citam Albaharijevu knjigu i tu i tamo naidjem na njegove stavove sa kojima se bas ne slazem. Ono sto po mom misljenju razlikuje danasnje emigrante je njihov pocetni kapital i standard koji su napustili tamo,npr neko ko nije imao ni kola ni stan a dosao je ovde trbuhom za kruhom ce za godinu dana osetiti neku promenu na bolje, neko ko je kao ja ostavio sav svoj namestaj i stvari tamo i lepo sredjen stancic na spratu (doduse u porodicnoj kuci, sto mu je i bila jedina mana) sa ogromnom terasom i malom bastom u dvoristu ce svakako osetiti bol pocinjanja od nule i nemanja svega sto si nekad imao po onoj jevrejskoj poslovici, kao i drugi bol kada shvatis da nikada vise neces ni moci to da imas osim ako se ne odselis jos dalje od ovog grada, *zajedljivi komentar autora:nece mi nedostahati 100%.
Druga stvar koja razllikuje dosljake su deca, porodice sa malom decom u startu imaju manje mogucnosti da se organizuju i nadju bolje poslove jer neko mora da taksira decu okolo i da ih sprema, hrani, docekuje i ispraca ako idu u vrtic ili skolu ili da bude sa njima ako ne idu.Nasi poznanici, mlad par bez dece, su radeci oboje i stedeci maksimalno za godinu dana kupili dvosoban stan na kredit.Sad reci cete pa to je na kredit...ali sa dve dobre plate u kuci moze mnogo toga da se postigne, dok od jedne moze samo da se prezivi.
Treca stvar koja ih razlikuje, bar one sa bivsih prostora Juge je vreme dolaska, oni koji su dolazili 60tih kao i mi sada dolazili su svojom voljom i zeljom, oni koje su donele bujice 90tih nisu zeleli da postanu emigranti vec im je to sudbina dodelila.
Primetili ste da nisam navela jezik i diplome kao razlike, iz prostog razloga sto se ovde podjednako dobro placaju i fizicki i zanatski poslovi a jezik se da nauciti i usavrsiti...
David insistira da je jezik ono sto je najbitnije u ocuvanju identiteta coveka, pa dobro piscima je bitan jezik zar ne? ali ja ne vidim neku razliku u tome koji jezik govorim, a govorim ih nekoliko, cak ponekad i sanjam na drugom jeziku...
Ono sa cim se slazem je da se nikada u zivotu necete vise menjati i morati prilagodjavati sebe necemu sto vam se mozda i nece dopadati, nego ako se upustite u ovu pricu i odlucite da zakoracite u drugi zivot, na drugom mestu.
Iako je promena nesto za cim mislimo da ceznemo, u srzi svakog ljudskog bica je teznja da zadrzi status quo, da ne menja stvari oko sebe i sebe jer je sigurno i dokazano da promene nisu uvek dobre. Menjati sebe je najtezi posao na svetu, a radicete ga svakoga dana.
The Wind... by =alicexz on deviantART
Postoji nekoliko kategorija puteva, o tome cete uciti kad budete polagali za vozacku ali ono sto mi je cudno je da ovi poslednji i verovatno najpoznatiji (posle brzih ili express way kako ih ovde zovu sa oznakama koje pocinju na 400) kao sto je Gardiner i Parkway imaju za razliku od drugih na koje upucuju velike plave table za oznaku mali zeleni krug koji je vrlo lako prevideti na semaforu.Po neobicnoj navici ovdasnjih projektanata Gardiner se do centra zove jednim imenom a negde posle se pretvara u Queen Elizabeth Way...slicna stvar je sa velikim ulicama koje imaju smerove po stranama sveta posle neke tacke,npr Eglinton East i Eglinton West, na sta nam je prilicno tesko da se naviknemo, s obzirom da ako trazite 3000ti broj u nekoj ulici dugoj 50tak km a on moze biti na dve razlicite strane ceka vas dug put ako promasite adresu.Ponekad se ulice do raskrsnice sa prvom vecom zovu jednim imenom a od raskrsnice je to druga ulica tj ima drugo ime.Snalazenje po ovom gradu zahteva vecitu paznju i proucavanje mapa ,posebno za one koji kao mi nisu kupili GPS,ali posle nekog vremena jednostavna logicki i matematicki pravilna shema krvotoka grada ti se ucrta u mozak i znas kako da preko velikih ulica stignes tamo gde si naumio.
Danas smo, vracajuci se iz Etobika sa slave prijatelja lebdeli iznad centra Gardinerom posmatrajuci ogromne talase koje je ledeni vetar dizao na jezeru iza oblakodera.Meni taj centar grada sa neverovatno visokim kulama i spavaonicama iznad poslovne oblasti i shoping zone izgleda kao futuristicka slika iz japanskih crtaca, samo cekam kada ce neka leteca kola ili skuter prozujati izmedju 30to spratnica i parkirati se na platformi za sletanje...Ispod njih na Yonge ulici hiljadu mladih ljudi sa bebama u kolicima i decom svih uzrasta uziva u tradicionalnoj paradi Deda Mraza bez obzira na hladnocu i vetar.Klinci kao zvezdice upakovani u skafandere sede na asfaltu ili skacu masuci Deda Mrazu i irvasima, sa druge strane Gardinera iza zgrada se nazire ostrvo i delovi luke sa galebovima koji se mahnito bore sa belim jezerskim vetrom.
Slike na googlu
Taj vetar je nesto nasta bismo trebali malo da obracamo paznju, s obzirom da ni kosava ni severac nisu bezazleni kada se upute da duvaju ceo mesec, a na njih smo oguglali, medjutim ono sto me cudi je ta njegova podmuklost, ako pada kisa ili veje sneg kao jutros budite sigurni da ce vam nekim cudom i unutrasnja strana nogu biti mokra a imacete osecaj da na jakni imate hiljadu rupa.Podseca me dosta na severac, samo sto ovaj duva neprestano nekoliko dana u toku svake nedelje i jako je vlazan i hladan.
Taj nas prijatelj (zapravo moj), kod kog smo bili na slavi, je jedini covek kog sam znala odavde pre nego sto smo dobili papire za dolazak.Negde u to vreme kada smo razmisljali o odlasku ja sam bila clan nekoliko fotografskih sajtova sa galerijama na kojima sam redovno visila, tako smo se upoznali komentarisuci jedno drugom fotografije. Naravno da je moje prvo pitanje bilo kako je ziveti u Kanadi...i poceli smo da se dopisujemo a kasnije smo se i upoznali kada su on i njegova zena dosli na odmor u svoj stari Becej. Rekao nam je da ne brinemo, on je sezdeset i neke spakovao kofere i sa zenom i troje dece dosao u Toronto bez reci engleskog jezika u glavi, :Vidis, jos sam tu, smeje se i nista mi ne fali.Za sve ove godine radio je gomilu poslova, selio se 20tak puta, podigao svoj biznis i decu, pa zatim prodao stampariju i penzionisao se putujuci po svetu i baveci se onim sto voli a to je fotografija i druzenje.Njegovi sinovi takodje imaju svoje privatne firme i bave se onim sto vole u slobodno vreme, usput podizuci predivnu decicu...Njegovi prijatelji koji su duze ovde slazu se da je Toronto bio mnogo lepsi ranije kada su oni dosli, pre ovog opsteg multikulturaliznma za koji vise niko nije siguran da li je dobar ili ne, ali u svakom slucaju prihvacen je sa velikom dozom tolerancije i moranja. Smejali smo se na racun toga sto smo slavu slavili u kineskom restoranu, koji je uzgred fantastican, a pre dosta godina je taj isti otac grdio svoju decu sto izvode devojke da jedu "zmije i ko zna sta" kod kineza kad im mati tako lepo kuva...nijedna snajka mu nije srpkinja ili odande, jedna je Libanka a druga Ukrajinka/madjarica.Izgleda da taj multikulturalizam i nije sasvim los :), u svakom slucaju hrana je bila san snova, ogroman svedski sto sa stotinu jela i biras sta i koliko zelis, a cena po osobi je fiksna, zavisno od dana od 11 do 15 dolara...moram da pronadjem neki blizu nas kad budemo resili da odahnemo malo i uzivamo, inace zove se Imperial Buffet.
Uglavnom lepo smo se proveli i bilo nam je drago da upoznamo jos neke porodice odavde.
................................................................................................
Usput citam Albaharijevu knjigu i tu i tamo naidjem na njegove stavove sa kojima se bas ne slazem. Ono sto po mom misljenju razlikuje danasnje emigrante je njihov pocetni kapital i standard koji su napustili tamo,npr neko ko nije imao ni kola ni stan a dosao je ovde trbuhom za kruhom ce za godinu dana osetiti neku promenu na bolje, neko ko je kao ja ostavio sav svoj namestaj i stvari tamo i lepo sredjen stancic na spratu (doduse u porodicnoj kuci, sto mu je i bila jedina mana) sa ogromnom terasom i malom bastom u dvoristu ce svakako osetiti bol pocinjanja od nule i nemanja svega sto si nekad imao po onoj jevrejskoj poslovici, kao i drugi bol kada shvatis da nikada vise neces ni moci to da imas osim ako se ne odselis jos dalje od ovog grada, *zajedljivi komentar autora:nece mi nedostahati 100%.
Druga stvar koja razllikuje dosljake su deca, porodice sa malom decom u startu imaju manje mogucnosti da se organizuju i nadju bolje poslove jer neko mora da taksira decu okolo i da ih sprema, hrani, docekuje i ispraca ako idu u vrtic ili skolu ili da bude sa njima ako ne idu.Nasi poznanici, mlad par bez dece, su radeci oboje i stedeci maksimalno za godinu dana kupili dvosoban stan na kredit.Sad reci cete pa to je na kredit...ali sa dve dobre plate u kuci moze mnogo toga da se postigne, dok od jedne moze samo da se prezivi.
Treca stvar koja ih razlikuje, bar one sa bivsih prostora Juge je vreme dolaska, oni koji su dolazili 60tih kao i mi sada dolazili su svojom voljom i zeljom, oni koje su donele bujice 90tih nisu zeleli da postanu emigranti vec im je to sudbina dodelila.
Primetili ste da nisam navela jezik i diplome kao razlike, iz prostog razloga sto se ovde podjednako dobro placaju i fizicki i zanatski poslovi a jezik se da nauciti i usavrsiti...
David insistira da je jezik ono sto je najbitnije u ocuvanju identiteta coveka, pa dobro piscima je bitan jezik zar ne? ali ja ne vidim neku razliku u tome koji jezik govorim, a govorim ih nekoliko, cak ponekad i sanjam na drugom jeziku...
Ono sa cim se slazem je da se nikada u zivotu necete vise menjati i morati prilagodjavati sebe necemu sto vam se mozda i nece dopadati, nego ako se upustite u ovu pricu i odlucite da zakoracite u drugi zivot, na drugom mestu.
Iako je promena nesto za cim mislimo da ceznemo, u srzi svakog ljudskog bica je teznja da zadrzi status quo, da ne menja stvari oko sebe i sebe jer je sigurno i dokazano da promene nisu uvek dobre. Menjati sebe je najtezi posao na svetu, a radicete ga svakoga dana.
The Wind... by =alicexz on deviantART
Friday, November 19, 2010
Tik tak ...
Nikad nisam volela ruske pisce, znate li zasto? Ubijala me ona njihova vecita sentimentalnost oko sitnica, vecito prenemaganje oko naizgled nebitnih stvari, vecito raspinjanje junaka na krst od strane njihove savesti i teznja da se naizgled bude dobar i protiv svojih instikata samoodrzanja i prezir prema onima koji to nisu...To je neko slovensko ili balkansko prokletstvo sta li...teznja da se od svega pravi ceremonija i da se svemu pridaje vaznost, gomila obicaja i kojekakvih gluposti za koje su i zaboravili cemu sluze.Svadbe su zivi primer tome, moja je posle silnih svadja sa roditeljima prosla po nasoj volji bez obicaja, bez crkve i bez vencanice, vise kao druzenje uz muziku i jedna masovna zurka sa dobrom klopom. Mi smo zapravo hteli da nam daju pare da odemo na odmor a ne da ih ulupaju u alkohol i prasice i totalno neudobnu haljinu za jedno vece ali nista od toga, sramota,vice moj otac, svi su pravili svadbe cerkama, sramota da me bude, pa nisam ja golja, sta ce reci silna rodbina ???Sramota...ostasmo mi bez putovanja, zavrsili u Bugarskoj sa sestrom i koleginicom za 140 evra i samo doruckom ,desetak dana ,autobus bez klime 12 sati, sobe smrde, more prljavo i puno meduza ali nisam gledala u zube prvom letovanju 10tak godina posle 90tih.Rodbina se najela i proveselila a kad se i napila morala sam 9 puta za redom da slusam Lepu Maru dok nisam rekla muzici ili ide Mara ili ja odo sa svoje svadbe.
Zasto mi je ovo palo na pamet bas sada kada su praznici, videla sam u novinama cene kompletno okicenih plasticnih jelki, za 200 dolara dobijete gotovu jelku samo da je stavite u sobu, za 20tak dolara dobijete gomilu pripremljenih upakovanih sitnica samo da ih podelite rodbini ili kome god...zasto da uzmete pravu jelku i kitite je sa svojom porodicom kada je ovako brze i lakse, ili zasto da svakom ponaosob birate poklon i pakujete ga...A ja sam neizleciva po tom pitanju, godinama pamtim sta ljudi vole i trazim im pravi poklon, moja sestra od ujaka voli haskije i konje, kupila sam joj solju sa slikom haskija i plisanu igracki iz te kolekcije i upakovala u papir sa slikama konja, eto takva sam ja, moja mama voli orhideje i magnolije, znam sta voli svaka osoba sa kojom sam pricala duze od 2 sata i pamtim to.I onda me ubije u pojam takvo bogohuljnje, kupiti gotovu okicenu jelku i gotove upakovane gluposti pa kakav je to praznik?Strasno.Mi smo danima pravili ukrase sa mamom i spremali se da ih zajedno stavljamo na jelku kad je tata donese, i soba nam je do februara mirisala na borovinu...a pokloni su uvek bili izraz necije zelje i nadanja tokom cele godine a ne carape i ruzni dzemperi.Moja mama je uvek preterivala u ceremonijama vezanim za hranu, nedeljni rucak od 6 kuvanih jela da bi svakom u porodici bila ispunjena zelja, jer kad sve izgubi vrednost hrana i porodica ostaju, tako su moji mislili.
Komsinica me stalno pita kad dodjem kod nje zasto donosim neku hranu ili slatkise malom, i ja se onda zamislim i shvatim, i kazem joj sramota me je ici praznih ruku kod dece i prijatelja a hrana je jedino sto nikada ne gubi vrednost u ljudskim ocima kada si u takvoj zemlji i vremenu kao sto sam ja bila.Nije me razumela al dobro.
Iz nase kuce niko nikada nije izasao gladan ili zedan, u najgore vreme je ceo komsiluk od 10toro dece sedeo uz petrolejku pored kaljeve peci i igrao gangstera sa nama dok je mama pekla kiflice u peci, jer nije bilo ni struje ni vode ni plina...sreca nasa pa smo imali tu pec, futuristicku viziju mog oca oko koje su se 80i neke mama i on prilicno raspravljali, ona nije htela takvu nakaradu da joj unisti parket u kuci i zauzme pola dnevne sobe (jer je pec bila 2 metra visoka i 2 siroka skoro preko celog zida) a on je hteo da ima plan B za svaki slucaj(moj otac uvek u zivotu ima plan A,B i C uglavnom nas je to i izvlacilo svih ovih godina :)).I uvek se tu vrtela neka hrana i neka peciva i kuvanje od kad znam za sebe.
Ovde ljudi bas nesto ne kuvaju, vidjam zene u prodavnici koje idu na casove kuvanja iz razonode, ali nije im potrebno da se muce, sve moze da se kupi za male pare s njihove tacke gledista, za 15tak dolara pile krompir i salata za celu porodicu, provuces karticu i gotov rucak.Meni se cude kada kazem da kuvam 2 put dnevno, doduse ja imam vremena za to.
Neko je pitao kakvi su praznici, po mom misljenju komercijalni kao i svuda, gomila okicenih prodavnica, igracke i tehnika za tinejdzere na snizenju, lepe i primamljive reklame koje vam nateraju suze na oci kada se mama pojavi i pruzi uplakanom detetu novi nintendo xbox i on odjednom voli i nju i ceo svet...previse kica i loseg marketinga za moj ukus.
Pre neki dan Aca i ja sedimo na krevetu uvijeni u cebe i komentarisemo kako se pomalo osecamo kao u 90tim, nikako da nakrpimo sve da platimo,sve nam je neizvesno, na 2 kanala koja hvata sobna antena idu samo lose vesti iz treceg sveta i reklame, ja sam pekla hleb i cela soba mirise na svez hleb,komsiluk je tako zivopisan samo sto ne drzi koze po stanu a psi koje drze zavijaju uvece...prozori duvaju i grejanje nam je par dana malo strajkovalo i nismo bas bili odusevljeni ali snaci cemo se i u tom momentu dok se smejemo na svoj racun na tv-u krece neverovatna reklama
I mi se pogledamo i prasnemo u smeh, bogte ovaj je kao Jezda kaze Aca, kao 90tih kad su svi prodavali zlato da prezive i jedu...eto sta je ljudski mozak, godinama mu je nesto upisivano u srz i nesto je skupljao tamo na balkanu pa sad svuda vidi senke toga hteo ne hteo.Da sam rodjena ovde verovatno bi mi plasticne jelke i instant hrana bile sasvim obicna i ok stvar, a cudila bi se ljudima koji sami peku hleb ili prave ukrase za jelku. Tik tak, vreme je novac, Aca ce raditi za praznike ali ce biti vise placen...mada mi smo odavno naucili da ne gledamo na kalendar,da ne slavimo godisnjice i bitne datume vec se trudimo da nam svaki dan bude bitan i lep kao i svi drugi, mnogo je lakse ne opterecivati se ceremonijama i time sta ce ko reci, vec naci svoj nacin za uzivanje u svakom trenutku koji nam je dat.
I protiv svoje volje ponekad me uhvati ironicno podsmevanje ovom "kupi ljubav" sistemu i moram da priznam da je istina ono sto mi je drug zajedljivo rekao -mozes da isteras coveka sa balkana ali ne mozes balkan iz coveka, iako je to receno u negativnoj konotaciji, postoji i ona druga strana svega toga onaj zadrti ceremonijalizam i tradicionalizam koji sam tamo prezirala, ovde me hvata panika kada vidim da nema ni traga od njega vec je sve instant komercijalizovano i plasticno ruzno i kratkotrajno, dve razlicite krajnosti bez neke zlatne sredine ako je ne nadjete sami.
Eto takvi su praznici, kicasto zanimljivi, sa snizenjima i paradama , kratkotrajni, a za mnoge radni...
PS Hvala na preporuci za Albaharija i Price iz dijaspore danas mi je stigla u biblioteku i upravo je citam i vidim svoj odraz u njoj, verovatno odraz svakog jednog emigranta...sve ono sto sam ja primetila sada, on je opisao pre 10tak godina isto tako prolazeci kroz ovo, ako imate vremena obavezno je procitajte, zanimljiva je.
Zasto mi je ovo palo na pamet bas sada kada su praznici, videla sam u novinama cene kompletno okicenih plasticnih jelki, za 200 dolara dobijete gotovu jelku samo da je stavite u sobu, za 20tak dolara dobijete gomilu pripremljenih upakovanih sitnica samo da ih podelite rodbini ili kome god...zasto da uzmete pravu jelku i kitite je sa svojom porodicom kada je ovako brze i lakse, ili zasto da svakom ponaosob birate poklon i pakujete ga...A ja sam neizleciva po tom pitanju, godinama pamtim sta ljudi vole i trazim im pravi poklon, moja sestra od ujaka voli haskije i konje, kupila sam joj solju sa slikom haskija i plisanu igracki iz te kolekcije i upakovala u papir sa slikama konja, eto takva sam ja, moja mama voli orhideje i magnolije, znam sta voli svaka osoba sa kojom sam pricala duze od 2 sata i pamtim to.I onda me ubije u pojam takvo bogohuljnje, kupiti gotovu okicenu jelku i gotove upakovane gluposti pa kakav je to praznik?Strasno.Mi smo danima pravili ukrase sa mamom i spremali se da ih zajedno stavljamo na jelku kad je tata donese, i soba nam je do februara mirisala na borovinu...a pokloni su uvek bili izraz necije zelje i nadanja tokom cele godine a ne carape i ruzni dzemperi.Moja mama je uvek preterivala u ceremonijama vezanim za hranu, nedeljni rucak od 6 kuvanih jela da bi svakom u porodici bila ispunjena zelja, jer kad sve izgubi vrednost hrana i porodica ostaju, tako su moji mislili.
Komsinica me stalno pita kad dodjem kod nje zasto donosim neku hranu ili slatkise malom, i ja se onda zamislim i shvatim, i kazem joj sramota me je ici praznih ruku kod dece i prijatelja a hrana je jedino sto nikada ne gubi vrednost u ljudskim ocima kada si u takvoj zemlji i vremenu kao sto sam ja bila.Nije me razumela al dobro.
Iz nase kuce niko nikada nije izasao gladan ili zedan, u najgore vreme je ceo komsiluk od 10toro dece sedeo uz petrolejku pored kaljeve peci i igrao gangstera sa nama dok je mama pekla kiflice u peci, jer nije bilo ni struje ni vode ni plina...sreca nasa pa smo imali tu pec, futuristicku viziju mog oca oko koje su se 80i neke mama i on prilicno raspravljali, ona nije htela takvu nakaradu da joj unisti parket u kuci i zauzme pola dnevne sobe (jer je pec bila 2 metra visoka i 2 siroka skoro preko celog zida) a on je hteo da ima plan B za svaki slucaj(moj otac uvek u zivotu ima plan A,B i C uglavnom nas je to i izvlacilo svih ovih godina :)).I uvek se tu vrtela neka hrana i neka peciva i kuvanje od kad znam za sebe.
Ovde ljudi bas nesto ne kuvaju, vidjam zene u prodavnici koje idu na casove kuvanja iz razonode, ali nije im potrebno da se muce, sve moze da se kupi za male pare s njihove tacke gledista, za 15tak dolara pile krompir i salata za celu porodicu, provuces karticu i gotov rucak.Meni se cude kada kazem da kuvam 2 put dnevno, doduse ja imam vremena za to.
Neko je pitao kakvi su praznici, po mom misljenju komercijalni kao i svuda, gomila okicenih prodavnica, igracke i tehnika za tinejdzere na snizenju, lepe i primamljive reklame koje vam nateraju suze na oci kada se mama pojavi i pruzi uplakanom detetu novi nintendo xbox i on odjednom voli i nju i ceo svet...previse kica i loseg marketinga za moj ukus.
Pre neki dan Aca i ja sedimo na krevetu uvijeni u cebe i komentarisemo kako se pomalo osecamo kao u 90tim, nikako da nakrpimo sve da platimo,sve nam je neizvesno, na 2 kanala koja hvata sobna antena idu samo lose vesti iz treceg sveta i reklame, ja sam pekla hleb i cela soba mirise na svez hleb,komsiluk je tako zivopisan samo sto ne drzi koze po stanu a psi koje drze zavijaju uvece...prozori duvaju i grejanje nam je par dana malo strajkovalo i nismo bas bili odusevljeni ali snaci cemo se i u tom momentu dok se smejemo na svoj racun na tv-u krece neverovatna reklama
I mi se pogledamo i prasnemo u smeh, bogte ovaj je kao Jezda kaze Aca, kao 90tih kad su svi prodavali zlato da prezive i jedu...eto sta je ljudski mozak, godinama mu je nesto upisivano u srz i nesto je skupljao tamo na balkanu pa sad svuda vidi senke toga hteo ne hteo.Da sam rodjena ovde verovatno bi mi plasticne jelke i instant hrana bile sasvim obicna i ok stvar, a cudila bi se ljudima koji sami peku hleb ili prave ukrase za jelku. Tik tak, vreme je novac, Aca ce raditi za praznike ali ce biti vise placen...mada mi smo odavno naucili da ne gledamo na kalendar,da ne slavimo godisnjice i bitne datume vec se trudimo da nam svaki dan bude bitan i lep kao i svi drugi, mnogo je lakse ne opterecivati se ceremonijama i time sta ce ko reci, vec naci svoj nacin za uzivanje u svakom trenutku koji nam je dat.
I protiv svoje volje ponekad me uhvati ironicno podsmevanje ovom "kupi ljubav" sistemu i moram da priznam da je istina ono sto mi je drug zajedljivo rekao -mozes da isteras coveka sa balkana ali ne mozes balkan iz coveka, iako je to receno u negativnoj konotaciji, postoji i ona druga strana svega toga onaj zadrti ceremonijalizam i tradicionalizam koji sam tamo prezirala, ovde me hvata panika kada vidim da nema ni traga od njega vec je sve instant komercijalizovano i plasticno ruzno i kratkotrajno, dve razlicite krajnosti bez neke zlatne sredine ako je ne nadjete sami.
Eto takvi su praznici, kicasto zanimljivi, sa snizenjima i paradama , kratkotrajni, a za mnoge radni...
PS Hvala na preporuci za Albaharija i Price iz dijaspore danas mi je stigla u biblioteku i upravo je citam i vidim svoj odraz u njoj, verovatno odraz svakog jednog emigranta...sve ono sto sam ja primetila sada, on je opisao pre 10tak godina isto tako prolazeci kroz ovo, ako imate vremena obavezno je procitajte, zanimljiva je.
Subscribe to:
Posts (Atom)